Д.ЂОРЂЕВИЋ, Т.ДАБОВИЋ, ИДЕОЛОГИЈЕ И ПРАКСА ПЛАНИРАЊА...

Зборник радова, св. LVIII, 2010. Collection of the Papers, vol. LVIII, 2010

153

Оригинални научни рад Original scientific article Дејан Ђорђевић Тијана Дабовић ИДЕОЛОГИЈЕ И ПРАКСА ПЛАНИРАЊА БЕОГРАДА 1867-1972:

ПЕРИОД УСПОНА Извод: У раду је приказан вероватно најдраматичнији, а свакако најбурнији период у урбаном развоју Београда – од изградње модерног српског Београда са 20.000 становника 1867. године после четири века турске окупације, до савреме-ног Београда са 1.600.000 становника. Урбани развој Београда одликују две суп-ротне тенденције: континуирани раст у овом периоду и стално ширење градског ткива, са једне стране и дисконтинуитети у планским парадигмама који су резул-тат релативно честе промене друштвеног, идеолошког, политичког, економског контекста и по којег рата, са друге стране. Сумарно, у раду је са историјског, социолошког и политичког становишта приказан готово стогодишњи успон планског развоја Београда све до знаменитог ГУП-а из 1972. године; након тог периода долази до кризе из које ни Београд ни планирање његовог просторног развоја још нису изашли. Кључне речи: урбанизам, идеологија, историја, генерални планови, Београд. Abstract: The paper represents probably the most dramatic, and certainly the most turbulent period of Belgrade’s urban development-since the making of modern Serbian capital after four centuries long Ottoman occupation with 20.000 inhabitants in 1867 until the contemporary Belgrade with 1.6 million inhabitants. Its urban development is characterized by two opposite tendencies: continuous growth in this period followed by constant expansion of urban fabric, on one side, and discontinuity of planning para-digms which was the result of relatively frequent change of social, ideological, politi-cal, economical context and quite a few wars, on the other. Generally, the paper presents more than a century – from 1867 until 1972 – divided into four periods of Belgrade’s planned development placed in a certain historical, sociological and politi-cal context. After the final period presented crisis occurred which is since then until present days continuously labeling the Belgrade’s planning and its development. Key words: town planning, ideology, history, master plans, Belgrade.

УДК 711.4(497.11)"1867/1972"

Идеологије и пракса планирања Београда 1867-1972.

154

Период од 1867. до 1914. године Развој идеологије урбанистичког преображаја градова - При решавању питања којим путем и са којим задацима приступити преобра-жају старог урбаног наслеђа, није се имао идејни ослонац ни на традиције, ни на искуство, а још мање на теорију. Стога се, као природно и најближе решење наметнула идеологија првог, градооснивачког периода, у револу-ционарном рушењу урбаног наслеђа из тешке прошлости, у изградњи нових, српских градова у којима ће се развијати нов, српски грађански живот и грађанско друштво. Идеологија реконструкције градова није била једнообразна и једнозначна, њени видови су понекад водили у супротним смеровима, али их је све повезивала основна мисао о мењању старе стру-ктуре и стварању боље животне средине. Од три главне идеологије, хума-нистичко- социјална идеологија (Maksimović, 1938) била је главни покре-тач урбанистичке делатности на уређењу бања и њихових паркова, на пажљивом избору здравих и ширих простора за подизање школа и болни-ца, са подизањем зеленила око њих. Ширина схватања показана је када је за подизање Палилулске основне школе у Београду био одређен цео блок и укинута пијаца на том простору (Леко, 1902). Хуманистичка идеологија добила је своју пуну животну и друштвену вредност у делу Емилијана Јосимовића по томе што је он своје дубоко хумане идеје сјединио са глав-ним вредностима свог пројекта реконструкције старог Београда у Шанцу. Јосимовић је тим првим српским теоријским и хуманистички надахнутим делом показао да је основни задатак урбанизма стварање здраве, човеку блиске, привлачне средине. Насупрот технички крутом, нехуманом европском урбанизму тог времена, Јосимовић у своме венцу паркова види њихову главну улогу у стварању „бољег здравља и удовољства житеља”, њиховог „душевног расположења” (Максимовић, 1978). Идеологија реализма (Максимовић, 1978) добила је најјаснији израз у плановима конзервативне реконструкције, рађеним са реалнијим, штедљивијим односом према постојећој изградњи и старој уличној мре-жи, са увођењем у регулацију града свих материјалних вредности које су могле продужити живот у новој, регулисаној структури града. Јосимови-ћев реализам сједињује се са критичким погледом на оскудицу зелених простора Београда; он тим поводом (за оно време) чак смело говори о хигијенској вредности некадашњих турских вртова, те упозорава државну управу на реалну опасност од земљишне шпекулације при куповини тур-ских имања. У бројним примерима измена регулације, углавном ради смањења првобитно пројектоване ширине улица због недостатка новца, идеологија реализма се деградира и вулгаризује на кратковидо, ситничар-ско гледање тренутних потреба неразвијеног градског саобраћаја.

Ideology and practice of тоwn planning of Belgrade…

155

Идеалистичка идеологија изражавала се у неким архивским доку-ментима и објављеним радовима, углавном под утицајем схватања урба-низма као уметничког уобличавања градских простора. Били су то углав-ном предлози, пројекти и маштања о естетском преображају Београда (реконструкција Позоришног трга, барокни ансамбл око зграде Парла-мента, као и увођење античких елемената – градског Форума – на просто-ру важне магистрале као што је Булевар Краља Александра) и за чију судбину се није налазило одговорних установа; они су у тадашњој друш-твеној средини били неостварљиви, али су доприносили развоју наше урбанистичке културе (Стефановић, 1908). Тим путем је идеалистичка идеологија прелазила у област урбанистичке теорије, заступајући напред-не идеје приступачне и широј јавности. Урбанистичка политика државе - Потреба развоја градова као центара државне администрације, економског развоја и културног живота изазвала је државну управу да се појави као организатор и спроводник реконструкције градова. Узимајући на себе решавање тог сложеног задатка државна управа је, заједно са Народном скупштином, изграђивала урбани-стичку политику која је имала значајну улогу у спровођењу планова рекон-струкције. Борећи се са оним што Максимовић (1978) назива „главније појаве и утицаји у процесу урбанизације Србије” - миграциони процеси село-град; утицај прилазних и транзитних путева на спонтано ширење гра-дова и њихову урбану структуру, утицај новог железничког саобраћаја на процес урбанизације, подизање индустрије по градовима и њен утицај на механички прираштај становништва и на санитарне услове, утицај трговине и занатства и развоја рударства на урбанизацију – држави је први потез на изградњи урбанистичке политике било доношење закона из 1865. и 1866. године, неопходних за спровођење реконструкције градова Đurić-Zamolo, 1971). Законима о подизању јавних грађевина и о експропријацији приват-них добара држава се појављује у двострукој улози: 1) као идеолог преоб-ражаја града за бољи живот грађана и заштитник њихових материјалних интереса и 2) као градитељ јавних грађевина за опште потребе града, нап-ретка његовог друштвеног и културног живота. Држава се преко урбанистичке политике борила против безпланске изградње, за израду целинских регулационих планова, прописујући рокове за њихову израду, уз забрану грађења према делимичним плановима и ван утврђеног варошког, грађевинског рејона, реконструкција малих градова и варошица као облик просторне децентрализације, итд. Урбанизам у Србији је, на основу идеологије народне револуције добијао изразито друштвени карактер, кроз борбено, прогресивно решавање проблема изразито друш-твеног и културног значаја (преуређење Малог Калемегдана или просторна композиција ансамбла Војне болнице). Тада је крути, планиметријски урбанизам сведен на линије регулационог плана, наједном процветао у јас-


156

но израженој тежњи за остварењем просторно уметничких вредности, решавајући проблем положаја друштвене зграде, истичући њену вредност особеним, контрастним естетским утисцима, декоративним уређењем њене околине, увођењем живе, зелене природе (Kojić, 1970). Развој Београда и место и значај Јосимовићевог плана у њего-вој изградњи и реконструкцији - Београд је, наравно, као главни град био и експериментални полигон и огледало реализације идеологије урба-низма тог времена (Цветић, 1930). Трансформација урбане, физичке структуре Београда у првој половини XIX века спроводи се у условима учвршћавања српске власти после другог српског устанка 1815. године, а нарочито стварањем Кнеже-вине Србије од 1830. године. Наиме, исељавањем турског и досељавањем новог српског становништва врши се систематско мењање равнотеже у Београду подељеном на турски део вароши, који све више пропада и срп-ски део који се обнавља и гради. Убрзо се услед прилива српског станов-ништва које заузима све већи број турских парцела јавља потреба за ква-литативним променама у структури Београда, јер град у шанцу постаје тесан. Оне се спроводе изградњом Новог Београда изван шанца на основу одлуке кнеза Милоша да се изврши насељавање савске падине и обалног дела испод Саборне цркве, изгради Господска улица (Бранкова улица), оснују две нове чаршије (Абаџијска – Народног фронта и Савамалске – Гаврила Принципа), а ширење Београда врши се и на Палилули дуж саоб-раћајнице. Важан урбанистички искорак у овом периоду представља планска изградња новог насеља у ортогоналној схеми од Ташмајдана до западног Врачара, око чијих је координатних оса - улица Кнеза Милоша и Немањине основан државни центар. План за који се сматра да га је урадио око 1840. године Франц Јанке одликовале су идеје тада најмодернијег урбанизма са великим правилним блоковима предвиђеним за ивичну изградњу, као и дугим и широким правим улицама. Тиме је створен мор-фолошки и функционалан контраст између града у шанцу и града изван њега, нарочито његовог новоствореног центра, а једина сличност између њих могла се наћи у површини коју су заузимали. Када су 1867. године, предајом кључева Београдске тврђаве, Тур-ци у потпуности напустили Београд и када је завршено двовлашће и непо-вољна политичка ситуација створени су услови да се постојећи контраст умањи реконструкцијом вароши у шанцу. Предузимање опсежних мера од стране државе, пре свега откупљивање бивших турских имања омогу-ћило је спровођење плана реконструкције вароши у шанцу који је 1867. године израдио Емилијан Јосимовић, први српски школовани урбаниста (Бечка Политехника), професор Лицеја и Велике Школе. Овим планом предвиђена је већа концентрација становништва и интензивније иско-ришћавање земљишта и што је можда важније, потпуну замену наслеђе-


157

ног турског органског ткива са ортогоналном уличном мрежом и затворе-ним блоковима ивичне изградње. До почетка прошлог века, иако непот-пуном и неравномерном, реализацијом овог плана извршена је реконстру-кција варошу у шанцу. Јанкеов и Јосимовићев плански захвати били су, на жалост, у овом периоду усамљени. Преостали делови Београда настајали су и развијали су се стихијски, ширењем периферних насеља која су се временом спајала са ужим градским подручјем. До Првог светског рата, најзначајнија ширења извршена су на Сењаку и Губеревцу укључујући и попуњавање градског ткива од Теразија до Палилуле и до Славије. Пораст становниш-тва у току XIX века био је значајан и поред исељавања Турака у седмој деценији – од 10.000, 1825. године, до 70.000 у 1900. години. Идеја о стварању модерне европске престонице у којој неће бити трагова исламског и отоманског наслеђа спроведена је у дело крајем XIX века. У архитектонском смислу град је готово до краја био европеизован, али је у урбанистичком смислу показивао разноврсност урбаног склопа са три основне физичке и морфолошке карактеристике: планском, органском и стихијском и заправо одражавао разноврсност и недовршеност друш-твено-економских и политичких прилика тадашње Србије. На почетку XX века Београд је био савремени град а његов развој је био усмерен на инверзно прерастање у сложенију урбану агломерацију, повећање изгра-ђености и спратности, као и бољу комуналну опремљеност и уређеност. Међутим, неплански развој одређених делова града довео је до појаве проблема који су се пре свега односили на неравномеран развој, непове-заност периферије са центром, неједнаку комуналну опремљеност и спон-тано ширење града, а чије је решавање захтевало јавну интервенцију и расписивање конкурса за генерални план. Иако недовољно проучена, урбанистичка настојања консолидације града из овог периода наслућују се у варијантном решењу датом у Камбоновом плану из 1908. године. План је формално био на снази до 1924. године, али до реализације њего-вих главних потеза није дошло због ратова (Škalamera, 1973). Основ планирања Београда као европског града поставио је 1867. године Емилијан Јосимовић. Својим планом регулисања дела града у оквиру граница Шанца (спољне фортификације Београдске тврђаве), Јосимовић је предлагао радикалну реконструкцију постојеће урбане стру-ктуре и трансформацију града од отоманског, оријенталног у европски (Јосимовић, 1867). Иако је Београд тада почео да се развија и изван Шан-ца, план је обухватао само његову „унутрашњу варош”, односно централ-ни део, не третирајући нерегулисану „спољну варош” осим у референцама у тексту, где говори о улицама којима треба да се успоставља веза између два (дела) града. Јосимовићев рад је, како тврди Бранко Максимовић „дао прве идеолошке основе српском урбанизму” (Максимовић, 1978), што је


158

уз његову радикалност и репрезентативност, представљало урбанистички преседан par excellence.

Слика 1. План реконструкције вароши у шанцу аутора Емилијана Јосимовића 1867. године (Извор: Maksimović, 1967). Figure 1 Reconstruction plan of town in moat, author Emilijan Josimović, 1867. Јосимовић је, како сам пише, „уз готово трогодишњи велики труд и дангубу око премерења вароши и предлогу за њену регулацију, уз толи-ке претрпљене неповољности са свих страна у том послу, најпосле и уз знатну новчану штету” (Јосимовић, 1867), премерио и начинио план пос-


159

тојећег града у Шанцу. Ортогонална мрежа улица, нови градски тргови, Велика пијаца, Кнез Михајлова улица, сплет/прстен зелених површина „венаца” око нове вароши, уређење пристаништа на обали Саве па чак и планирани тунел испод Калемегдана главне су одлике и његовог плана и ужег центра Београда данас. Његова далековида визија будућег Београда у европској саобраћајној мрежи (20 година пре него што је почела изгра-дња прве железнице у Србији), широка замисао о стварању Green Belt-a 80 година пре Patrik Abercrombie-a, (Венац паркова површине од 50.000 метара квадратних), реконструкција саобраћајне мреже, препарцелација и регулација, пажљив став према објектима од велике или историјске вред-ности, пројектовање лучке зоне по концепцији су били смели попут Османових захвата у Паризу 1853. године, напреднији од Баумајстерових схватања из 1874. године да се планирање развоја градова своди на струч-но решавање проблема саобраћаја, потпуно на линији преображаја исто-ријског језгра Беча из 1857. године – конкурс за урбанистичко-архитектонско решење монументалног прстена око старог језгра, револу-ционарни за ондашњу Србију, те се њихов значај за развој српског урба-низма не може преценити (Maksimović, 1967). Београд је постао пробни камен или, још тачније први пример реконструкције наслеђених вароши у Србији, који је, у складу са могућностима, делимично копиран при рекон-струкцији и осталих вароши. Оно што је остало недостижно и за данашње време је да је план у две деценије скоро потпуно и реализован, што је представљало стандард за урбанистичко планирање у Србији оног доба. Знатно доцније ће се револуционарни замах поновити (после 1945. годи-не). У међувремену, умерен али континуиран раст и урбанистички развој Београда зауставиће избијање Великог рата 1914. године.

Планирање Београда између два светска рата Историјске и политичке околности - У историјском периоду развоја између два светска рата, за само двадесетак година, Београд је доживео суштинску трансформацију – из провинцијалног, балканског, пограничног града, центра српске државе трансформисао се у европску престоницу, нове знатно веће, уједињене Краљевине Срба, Хрвата и Сло-венаца, односно, од 1929. године, Краљевине Југославије. Развој Београда у периоду између два рата карактеришу две фазе. У првој фази, од 1919. до велике економске кризе 1929. године, каракте-ристични су веома динамични урбани раст, интензивна изградња, велика проширења градске територије и убрзана урбанистичка делатност. Друга фаза од 1929-1941. године одликује се нешто смањеном урбанистичком делатношћу и оперативом која углавном санкционише или настоји да побољша стање изазвано органским или стихијним развојем из прве фазе.


160

За обе фазе је значајно да приватни капитал, који се тешко или никако не подвргава општинским регулативима и општим друштвеним интересима, има одлучујућу улогу у финансирању изградње Београда и одлучујући утицај на урбанистичку политику. На крају друге фазе развоја у међурат-ном периоду, Београд је структурно и морфолошки био велика разуђена, веома контрастна градска целина са неусклађеним односима појединих урбанистичких функција у којима су се веома сликовито огледале све друштвено-економске и културне противуречности. Одмах после Првог светског рата нагло је растао број становника. После пада на 48.000 у 1916. години, број становника је већ 1921. години нарастао на 111.740, а у 1929. години на 226.000. Овај демографски раст резултат је углавном механичког прилива становништва, и то пре свега насељавањем чиновничких породица за веома велики административни апарат нове, централистичке државе. Истовремено са демографским рас-том, текао је и физички раст града, па је број кућа у истом периоду готово утростручен – од 7.645 кућа у 1921. година, на 111.511 кућа 1930. години. За исто време удвостручио се и грађевински рејон. Општа кретања раста и ширења града у другој фази после Велике кризе текла су нешто успорени-је, али је Београд пред Други светски рат ипак нарастао на 320.000 стано-вника и око 15.000 зграда (Škalamera, 1973). Београд је у међуратном периоду преображен, повећана је његова територија, увећана спратност, изграђен је велики број палата и јавних зграда, оба велика моста на Сави и Дунаву, изграђено је пристаниште, проширена железничка постројења и трамвајска мрежа, изграђен је болн-чики комплекс, већи број школа, проширени су водовод и канализација, електрична мрежа и поштански саобраћај, савременије су застрте и главне градске саобраћајнице и опште је подигнута грађевинска вредност и комунална опремљеност града. Но, квантитативне нису пратиле и квали-тативне промене које су остале на нивоу предратног стања. Хетерогеност изгледа улица и блокова постала је још очигледнија, распострањеност изграђених површина већа и са већим контрастима, проблеми између цен-тра и периферије још акутнији, општа неусклађеност појединих урбаних функција још истакнутија. Главни планови и пројекти и планерске идеологије - Генерални регулациони план Београда (1923) представљао је компромисно решење несклада између стварних могућности реконструкције и хипертрофиране идеје приказане на конкурсу, али се задржао на границама постојећег гра-ђевинског рејона и није дао задовољавајуће планске предлоге за решавање проблема изградње ван рејона, где је непланска изградња већ увелико била у току (Maksimović, 1980). Уместо разматрања стварних праваца раста, аутор Генералног плана, општински архитект Ђорђе Коваљевски дао је визију ширења Београда према западу и његовог спајања са Земуном, одно-


161

сно, јединствену урбанистичку целину великог Београда. Нова урбана мат-рица састављена је од неколико мањих, геометријски перфектно завршених подцелина, који су у композицију целине пажљиво монтиране, тако да сва-ка директно кореспондира са градом на гребену (Manević, 1968). План руског, академски образованог архитекте Коваљевског пред-стављао је традиционалистички, уметнички пројекат града, заснован на естетским идеалима аутора и на идеји да се једним сређеним и коначним планом могу решити комплексна питања раста и развоја града. Поврх тога, beaux art – овски постављен концепт новог града на левој обали Саве изражава амбицију владајуће елите да, макар на папиру, покаже прогрес младе државе и докаже њено припадање развијеној Европи. Стратегија „што веће то боље” и мегаломанија у пропорцијама ових планова јасан је урбанистички израз амбиције да се експанзија града поистовети са разво-јем модерног капитализма и да се земља укључи у „прогресивни курс историје”. Док у европским центрима поједини урбанисти постављају питање оправданости уметничког пројектовања града и развијају разли-чите алтернативне моделе, Коваљевски урбанизму Београда приступа традиционалистички и као узор поставља империјалне планове великих европских престоница (Благојевић, 2007). После усвајања Генералног плана Београда, током треће деценије XX века, почињу широке стручне расправе о његовој имплементацији и критике да је реализација плана немогућа у датим економским условима. Становиште стручне јавности можда најбоље формулише Jan Dubovy, чешки архитекта који је после Првог светског рата емигрирао из Прага у Београд и био запослен у Београдској општини. О Генералном плану Бео-града Dubovy пише: „велика грешка овог плана регулације је у томе што истовремено нису регулисана сва предграђа...друга грешка је то што је план тако мегаломански замишљен да данашња управа града не може да га реализује јер то захтева велика финансијска улагања...неколико година после одобрења, план је само из финансијских разлога измењен у главним цртама” (Dubovy, 1929).


162

Слика 2. Генерални план за град Београд аутора Ђорђа Коваљевског из 1923. године (Извор: Благојевић, 2007). Figure 2 General Plan for the town of Belgrade, author Djordje Kovaljevski, 1923. Своје ставове и идеје о алтернативи оваквом начину планирања Dubovy је изнео на предавању „Вртарски град”, одржаном 1924. године у Београду, у складу са идејама Ебенезера Хауарда, али и Гарнијеа и Корби-зијеа, Dubovy даје смелу пројекцију „будућег великог Београда” до 1961. године површине од око 100 km2, развијене по обиму око историјског цен-тра на гребену и то око два основна правца: излазак Београда на реке и спа-јање са Земуном и Панчевом са једне стране, и интеграцији града са окол-ним селима (Жарково, Раковица, Бањица, Јајинци, Кумодраж, Велики и Мали Мокри Луг, Миријево и Вишњица), са друге стране. Подручје Бежа-нијског поља је у његовој теоријској схеми искоришћено рационално као део шире периферије „пуне среће”, вртни град утопљен у зеленило који „значи за будући Београд основу целокупног уређења” (Дубови, 1927). Концепт Београда као вртног града углавном је остао нереализо-ван, будући да је био прихваћен само делимично и то искључиво у плани-


163

рању стамбених подручја породичних кућа и вила више и средње грађан-ске класе, које су грађене на новим локацијама ван ужег градског центра. Ту, пре свега, мислимо на колоније грађене по узору на вртни град: Про-фесорска и Чиновничка колонија, као и подручја на Дедињу, Сењаку, Топчидерском брду и Котеж Неимару. Истовремено, стални, растући про-блем становања сиромашног становништва скоро уопште није решаван иако је управо ово питање било у средишту Дубовијевих теза, највише због шпекулативног тржишта станова у међуратном Београду. Сам кон-цепт вртног града одлучно су одбацили бескомпромисни модернисти млађе генерације. Један од њих Милан Пантовић пише: „...насељавање великих центара на периферији, претварајући их у мала баштенска насеља „garden cities”... води у један ропски индивидуализам, ка једној стерилној изолаваности, разорава друштвене снаге на штету колективне моћи,... ограничава комфор, повећава време транспорта и иде, у ствари, против слободне индивидуе” (Пантовић, 1937). Доношењем Грађевинског закона 1931. године, у међувремену су решена важна питања уређења градова у целој држави, а за Београд је био одређен рок до којег Општина мора израдити Генерални регулациони план и детаљне регулационе и нивелационе планове за цео ограничени и утврђени грађевински рејон, као и за део проширеног општинског атара ван рејона. Тек доношењем овог закона започиње организован рад на изградњи Београда као модерног, инфраструктурно опслуженог, хигијен-ски и естетски уређеног и, како кажу коментатори из овог периода, пра-вилно планираног европског града (Обрадовић, 1932). Иако је законски рок за израду Генералног регулационог плана била 1934. година, његовој се изради приступило тек 1937. године, а идеј-на скица и нацрт Уредбе новог Генералног плана одабрани су тек 1939. године када је, због ратног стања у Европи, динамика изградње опала. Идејну скицу за нови Генерални план израдили су поново Ђорђе Кова-љевски и архитекта Даница Томић; скица је решавала питања унутрашње регулације града и углавном санкционисала дотадашњи развоја, а била је припремљена као основа за расписивање међународног конкурса за Гене-рални план Београда, али до његове реализације није дошло. И сви други планови реконструкције Београда због рата остају нереализовани: План реконструкције Београда из 1940. године Милана Пантовића који је рађен потпуно у духу модерне и на основу препорука ЦИАМ-а и у духу Корби-зијеових идеја, нова идеја радикалне реконструкције Београда презенто-вана 6 недеља пре почетка Другог светског рата у Југославији и бомбар-довања Београда 1941. године архитекте Драгише Брашована са монумен-талним савским пристаништем и новим насељем на левој обали Саве које је Брашован назвао Нови Београд, као и пројекат реконструкције ужег језгра града и изградње Олимпијског стадиона у Доњем граду на Калеме-


164

гдану, све са Пантеоном, Инвалидима и другим мегаобјектима који је израдио немачки архитекта Verner March, градитељ Олимпијског стадио-на у Берлину 1936. године потпуно у духу национал-социјализма (мада је по чистом мусолинијевском концепту реализован концепт Главне поште). Трећи период: од 1945. до краја 1960-их година - Град у планирању

Реализација препорука ЦИАМ-а и урбанистичких начела модерне, као и идеја Јана Дубовија о изградњи новог града на левој обали Саве морале су да сачекају завршетак Другог светског рата и промену социо-политичких услова у којем се променио и статус Београда - историјски град на гребену, престоница бивше монархије, требало је да постане нови, дру-гачији Београд, главни град нове републике. Ову промену видимо као одлучујући фактор код оснивања новог града и то, управо, на терену Бежа-нијског поља, које је представљало место потпуно ослобођено историје, односно, апсолутно чист простор на којем се никад у историји није форми-рала урбана структура. Само на једном таквом месту, без урбане историје града, могла се непосредно и несметано успоставити супраисторијска реал-ност изградње главног града „народне демократије”, доцније, социјализма. У идеолошком и, консеквентно томе, техничком смислу, то је имплицирало самореференцијални почетак планирања, како потврђују речи Николе Доб-ровића: „План Новог Београда пројектује се на чистом папиру без подлоге у размери 1:5.000” (Добровић, 1948). Идеја о изградњи новог дела града, на левој обали Саве, не само да је била основ првих послератних урбанистич-ких студија Николе Добровића и главна поставка првог послератног Гене-ралног плана Београда усвојеног 1950. године, већ је представљала главно идеолошко опредељење носилаца политичке моћи у развоју великог Бео-града. По речима Братислава Стојановића: „Иницијатива у новој Југосла-вији за изградњу дела Београда на левој обали Саве потекла је од руководс-тва Комунистичке партије Југославије које је у том смислу дало задатке надлежним државним органима и службама – Секретаријату Представниш-тва владе ФНРЈ, Савезном министарству грађевина, Извршном одбору гра-да Београда; а крајем 1946. године установило је и реферат у апарату ЦК КПЈ. Рад се одвијао под сталним праћењем и интересовањем Маршала Тита, Политбироа ЦК КПЈ, Србије и Градског комитета Партије. Стручне послове, обављале су текуће урбанистичке службе” (Stojanović, 1973). Индикативно је да су први послератни планови за Београд пре доношења Уредбе о Генералном плану 1949. године били искључиво рађени за подручје Новог Београда. Концептуално и методолошки иза свих њих стоји Никола Добровић, предратни архитекта и професор Уни-верзитета, а после рата најпре начелник Савезног министарства грађевина и први директор новооснованог Урбанистичког завода Србије. Следе сту-


165

дија за студијом као по концу: Обнова и изградња Београда: култура будућег града (1946); Скица регулације Београда на левој обали Саве (1946); Урбанистички план Новог Београда (1947); Регулациони план Новог Београда (1948); Идејни план Новог Београда (1948), те конкурси за нову зграду ЦК КПЈ, Представништво владе ФНРЈ, данашња Палата Федерације, Дом омладине, потом Хотел Југославија, зграда Опере итд. Почетни демијуршки нацрт изградње новог социјалистичког града био је оптерећен суштински супротним и контрадикторним захтевима: прилаго-дити концепцију модерне корбизјеовском „озареном граду”, а све речено, жељама нових властодржаца који су желели нешто што ће бити веће и грандиозније од Москве, пошто је било захтевано да се изгради «управ-љачки град» са наглашеном монументалношћу у стилу савремене соци-јалстичке архитектуре са јаким симболичким значењима (попут Кремља), а да се истовремено обезбеди и функционалност, сачувају градски пејза-жи и визуре и обезбеди стамбени комплекс, комплекс културе, све на релативно ограниченом простору између Београда, Земуна и Бежанијске косе. Велику планску активност пратила је и највећа омладинска акција у старој Југославији – више од 100.000 младих људи. Поврх тога, 20.10.1950. године усвојен је и први послератни Генерални урбанистички план Београда израђен у оквиру Урбанистичког завода града Београда (Благојевић, 2007). План је номинално, за полазиште имао Идејни основу Николе Добровића из 1948. године и прилоге са дискусије о њој вођене у Друштву инжењера и техничара, али се углавном заснивао на препорука-ма Петогодишњег плана развитка града Београда (1947-1951), и по про-граму будућег развоја Београда 1966 који је израдила државна Планска комисија у сарадњи са Урбанистичким заводом Београда. Милош Сом-борски нови директор Урбанистичког завода и руководилац Урбанистич-ког завода наводи да су основне поставке за, nota bene пројектовање (а не планирање) ГУП-а Београда:

• „Предвиђени пораст броја становника великог Београда до укупно једног милиона;

• Очекивање да се дају генерална решења за све основне елементе градског живота;

• Равноправни услови живота на целој градској територији (sic!); • Изградња новог дела града на левој обали Саве са циљем да Бео-

град постане одговарајући политички, привредни и администрати-вни центар Југославије; и

• Примена савремених урбанистичких теорија у пракси које су при-хватљиве, односно, применљиве у датим природним и друштве-ним условима.”

У истом тексту Сомборски пише да је основни циљ Плана примена новог друштвеног уређења на све аспекте урбаног живота и консеквентна


166

промена карактера и урбанистичког лика Београда, те да је реализација Новог Београда кључна поставка Генералног плана. Идеолошко објашњење примене савремених урбанистичких схватања која подразумева јасну дис-тинкцију у односу на западно европски модел у прилогу ГУП-а дао је Оливер Минић: „На капиталистичком Западу ова прогресивна начела, најпрецизније изражена у „Атинској повељи ЦИАМ-а” долазили су до изражаја код оства-рења мањих, изолованих стамбених агломерација. Системско спровођење ових начела у већим размерама у противречности је са друштвеним уређе-њем капитализма и сукобљава се са стварним могућностима реализације у таквом уређењу. Очевидно је да тек у условима социјализма може доћи до примене ових начела организације града” (Perović i Manević, 1982).

Слика 3. Генерални план 1950. године аутора Милоша Сомборског (Извор: Благојевић, 2007) Figure 3 The 1950 General Plan, author Miloš Somborski Стамбена стварност и прека потреба за стамбеним простором полако је претварала Нови Београд од монументалног управљачког града у највећу стамбену зону у Београду. У том процесу кључни документ је био – Генерални урбанистички план Новог Београда усвојен 1958. године под руководством новог директора Урбанистичког завода Београда Бран-ка Петричића (Благојевић, 2007).


167

Сумарно посматрајући, послератни просторни развој Београда у периоду до краја 1960-их година био је обележен одлучним, идеолошким, теоријским и методолошким заокретом. Наиме, од 1945. године до данас Београд више никад није имао периоде у којима није постојао важећи план. Планска идеологија је постала државна идеологија или по речима друга Тита: „Одлука о изградњи Новог Београда донешена је по другу Титу у моменту када је ... национална привреда прешла на планску, када се је ... почело са изградњом социјализма” (Ilić, 1948). Као што је нови поредак почео са премисом да је све претходно урађено и изграђено tabula rasa, тако је идеални полигон за реализацију идеологије у области урбанизма била tabula rasa на левој обали Саве. Ту су радили првокласни архитекти, инвеститори, најбоља механизација итд. Дотле су, стари Београд и Земун, иако декларативно покривени планом из 1950. године, стагнирали и претр-пели само козметичке преправке и поправке урушених објеката од бомбар-довања у Другом светском рату без значајнијих и смелијих урбанистичких потеза. Тако је илустрације ради, први подземни пролаз на Теразијама ура-ђен 1960-их година, солитери на Бановом брду 1961-1968. године итд. Није било ни говора, осим у теорији, о органском повезивању различитих делова града – то се најбоље види по грубом прелазу између Новог Београда и Земуна. Добивши функцију и симболички значај управљачког центра глав-ног града нове ФНРЈ, иницијални концепт Новог Београда је поништавао све оне, иначе међусобно крајње дивергентне стратегије урбанизације из претходног периода, којима је заједнички именитељ била замисао да изгра-дња на овом терену представља главни правац већ тада неконтролисане, урбане експанзије Београда. Насупрот томе, у послератном контексту, пра-зни терен је обезбедио тло за концепт новог главног града који не само да може да буде сасвим нови и другачији, већ и физички одвојен од историј-ске Србије и града Београда, као престонице бивше монархије. Као што је за Петра Великог у 18. веку изградња Санкт Петербурга на мочварном терену ушћа Неве представљало чист почетак модерне Русије, отворене ка Европи, тако је за политичке носиоце социјалистичке Југославије, Нови Београд био прозор ка социјалистичкој будућности и демонстрација моћи нових власти да граде нови секуларни град на једном тако великом просто-ру. То је била моћ какву до тада није имао ниједан претходник, па макар и по цену да је та модернизација била драконски замишљена и наметнута одозго, како је то у случају Петрограда приметио Маршал Бергман (1986). За планирање Београда као целине, стога је било потребно сачекати знаме-нити Генерални план из 1972. године. Преломна тачка у планском развоју Београда – чувени Генерални план из 1972. године, основна идејна решења (која су у великој мери реа-лизована) после изградње Новог Београда, одустајање од Дунав града због очувања ПКБ-а, Београд као град архипелаг према брдској, шумадијској


168

страни, насеља на брдима и падинама, коминикације у зеленим котлинама (Петлово, Канарево, Јулино брдо, Церак, Миријево... ) повећање урбаног ткива Београда и развлачење инфраструктуре; златни период изградње Београда, урбанизам као јурење за увек недостајућим стамбеним фондом (само имиграционо Београд расте 11.000 становника годишње) пуни фондови, идејна размишљања о крупним потезима великог и богатог гра-да, Савска тераса, уређење приобаља, обилазница, изградња Опере, неко-лико успешних градоначелника (Ковачевић, Пешић), велике дилеме: мет-ро или трамвај.

Златна ера: планирање Града Општи историјски контекст - До краја 1960-их година СФР Југославија је почела да излази из кризних периода који су означавали послератна обнова, наизменична међународна изолација од стране Вар-шавског пакта и Запада – НАТО. Унутрашње политичке прилике су се стабилизовале: почетни напори из прве три петољетке су почели да дају резултате: изграђена је солидна индустријска основа за прозводњу, како за унутрашње потребе тако и за извоз; домаћа монета – динар је стабили-зовао курс и појавио се на свим берзама и у мењачницама; животни ста-ндард становништва је полако, али сигурно почео да расте; степен запос-лености такође. Држава је почела да добија кредибилитет на међународ-ном плану: постала је важан фактор односа између Истока и Запада; 1961. године је основан Покрет несврстаних земаља, што је у дугорочном пери-оду у Југославији као лидеру Покрета обезбедило тржиште од 4 милијар-де становника за извоз готових производа, стално запошљење водећих грађевинских фирми на крупним пројектима у иностранству, несметано снабдевање земље стратешким сировинама, посебно нафтом (тако да се Нафтни удар 1973. година којим је ОПЕК ударио Запад осетио далеко мање, јер су све чланице ОПЕК-а биле и чланице несврстаних, нафта је непрестано стизала из Венецуеле и Великог залива, а посебно су била значајне бушотине у Анголи које су биле у власништву ЈУГОПЕТРОЛ-а), земља је технолошки и привредно била способна да изводи макропројек-те: тако је у периоду од 1960-1965. године изграђена мамутска брана у Ђердапској клисури, тада и још увек највећа у Европи; у држави је истов-ремено радило 8 жељезара, а извоз је био далеко већи од увоза. Социјали-стичко самоуправљање се стабилизовало као посебан систем и почело да даје резултате, продуктивност расте, а почело је да се улаже и у друштве-ну надградњу – масовна изградња биоскопа, позоришта и других култур-них објеката, почело је и знатно улагање у спорт итд. Почетком 1970-их година и грађанство/радничка класа је економски бољитак манифестовала кроз масовни морски туризам, изградњом викенд-кућа због јефтиног гра-


169

ђевинског материјала и кредита; велики број југословенских радника је био на привременом раду у иностранству, чиме је обезбеђен сталан при-лив девиза; углавном на јадранској обали земље изграђена је значајна туристичка инфраструктура, те је и девизни прилив од туризма постао значајна ставка у буџету. У свему, 1970-их и 1980-их година социјалис-тичка Југославија је доживела своју златну еру која се, наравно, одразила и на квалитет и континуитет планирања. Друштвено-економско планирање (друштвени планови) су били уставна и законска обавеза, а земља је била потпуно плански заснована. Планирање било које врсте имало је друштвени легитимитет и легалитет. Период 1970-их година у просторном планирању, обележен је неким бит-ним моментима: кадровски су ојачане постојеће, а основане су и бројне урбанистичке и планерске институције и заводи; ради се велики број пла-нова на регионалном и републичком нивоу; основан је Југословенски центар за просторно планирање у Дубровнику 1978. године; отворена је Прва планерска школа у Београду 1976/1977. године; читав низ страних стручњака из иностранства био је ангажован на изради великог броја пла-нова, а планери су масовно почели да иду у иностранство, истовремено је превођена најновија литература из целог света. Београд, као главни град земље био је огледало и разгледница тог развоја. Њиме је столовао веро-ватно најспособнији градоначелник Бранко Пешић, град је добио Газелу, ауто-пут, велика стамбена насеља, важне спортске објекте и велика свет-ска такмичења, уређено је приобаље Саве, изграђено ново сајмиште, уве-ден савремени градски превоз итд. Београд је и убрзано растао1970-их година, услед великог механичког прилива први пут је прешао милион становника, чак је и његов Урбанистички завод толико кадровски ојачан да је пресељен у нову зграду код Ботаничке баште. Управо су овом пото-њем поверени послови израде Генералног плана Београда из 1972. године. Генерални план Београда из 1972. године - Нови Генерални план требало је да замени стари (усвојен 1950. године), на основу којег се Београд развијао више од 20 година. При томе нови план је више схваћен као наставак континуитета планирања из 1950. године са продужетком временског хоризонта до 2000. године, него као дезавуисање претходно постигнутих резултата. По речима Александра Ђорђевића, новог дирек-тора Урбанистичког завода и коруководиоца Генералног плана са архите-ктом Милутином Главички: „Стари Генерални план рађен је од стране способних и радних стручњака, добрих познаваоца технике и теорије урбанизма тога времена. Сасвим природно данас знамо да су методе из тога времена биле ближе интуитивно-креативном пројектовању него нау-чном планирању. То, међутим, није сметало тадашњој генерацији, која је у том херојском времену после ослобођења са одушевљењем и полетом приступила изградњи земље, а тиме и остварењу великих циљева Гене-


170

ралног плана. Вредност тога плана, била је у томе што је у право време, у правом историјском тренутку поставио велике циљеве. Иако сви циљеви нису у потпуности остварени, заслуга је овог плана што су започети. Они су у ствари сачувани за будућност, јер смо их ми прихватили и пренели у нови Генерални план (Нови Београд, Ауто-пут, реконструкција железнич-ког чвора, силазак града на реке). Међутим, и поред свих квалитета, реви-зија (односно, боље рећи израда новог Генералног урбанистичког плана) била је неминовна”.1 План који је имао 4 „алтернативе”, на основу око 150 документа-ционих елабората од којих је свака тестирана уз електронску обраду пода-така и примену софистицираних математичких модела, нови Генерални план је обухватио од око 70.000 ha од Батајнице на западу, до Болеча на истоку и од Крњаче и Панчева на северу, до Авале, Сремчице и Умке на југу. На тој територији је према попису 1971. године живело 941.000 ста-новника , а ГУП-ом је било предвиђено да према минималној варијанти нарасте до 1.572.000 становника, а максимално до 2 милиона. На том под-ручју било је предвиђено да се одиграју значајне промене2: • Постојећа села и приградска насеља изгубиће свој рурални и приград-

ски карактер и уклопиће се у јединствену градску агломерацију (што се у великој мери и остварило);

• Град ће се ширити на околне терене, али у том ширењу неће прогута-ти нити ће контунуално испунити целу територију него ће стварати архипелаг насеља у мору зеленила (ово је била кључна идеја ГУП-а. Она значи повратак на идеју вртног града Јана Дубовија и она је доб-рим делом реализована изградњом насеља на брдима: Канарево, Лабудо, Јулино, Петлово, а простори између брда су остали мање изграђени. Цела идеја је, међутим озбиљно угрожена интензивном изградњом у доба кризе 1990-их на уштрб зелених површина);

• Ширење града неће се одигравати спонтано у равномерним концентри-чним круговима, већ у изразитим линеарним правцима експанзије - према Смедереву са око 210.000 становника, према Авали, са око 180.000 становника, према Обреновцу са око 200.000 становника и према Батајници са 140.000 становника. Такав начин ширења града омогућио би бољу и ефикаснију (тзв. линеарну) организацију града, при чему би се нова стамбена насеља и центри ослањали на снажан систем лонгитудалних друмских или шинских саобраћајница које воде у цен-тралну зона уз могућност коришћења тангенцијалних саобраћајних

1 Излагање прочитано на Седници Скупштине града Београда 23. марта, 1973. године приликом усвајања ГУП-а. Архитектура и урбанизам 70-72, Београд, страна 2-5. 2 Ibid.


171

полупрстенова. Три експанзивна правца (према Смедереву, Обреновцу и Батајници), поред јаких друмских магистрала требало је да се ослања-ју и на ефикасније линије масовног градског саобраћаја – метроа (у даљим студијама се, поред две обавезне линије, испитивала и рента-билност на правцу Вождовац-Авала). План је требало да буде реализо-ван етапно уз крупније једновремене стамбене и изградње саобраћајни-ца и других инфраструктурних објеката на одабраним правцима ради лакше синхронизације. За изградњу нових стамбених насеља изабрани су терени са повољним микроклиматским, геолошким, саобраћајним и пејзажно-естетским условима (због тога се одустало од изградње Дунав-града на левој обали Дунава). Централна зона града је требало да буде реконструисана и ревитализована, извршена је диверзификација секундарних локалних центара (центри месних заједница), индустрија је добила око 5 пута већи простор у односу на постојеће стање, односно 2.773 ha, а за јавно градско зеленило било је предвиђено 8.000 ha. Још неке бројке: било је предвиђено да око 35% стамбене територије буде намењено за изградњу породичних кућа, а око 40% територије за изградњу блокова средње густине са ниском спратношћу (нпр. објекти у низу); било је предвиђено да се око 60-70% становника креће јавним градским саобраћајем; рестрикције у паркирању у центру требало је да сукцесивно прати изградња метроа; планирано је да систем водоснаб-давање обезбеђује 14.000 l/s у односу на тадашњих 3650 l/s, итд.

• Сумарно речено, план је био заснован на научним истраживањима, сагледао је територију града, његова ограничења и потенцијале за раз-вој у најбољим манирима интегралног планирања, снажно су импле-ментиране идеје о заштити животне средине, естетици простора, хар-монији између природне и створене човекове средине, али и ефикасно-сти саобраћајних система, правилну дистрибуцију функција рада, ста-новања и рекреације, а основну мисао плана о Београду као архипелагу насеља у мору зеленила можемо оценити не само као примерену Бео-граду и релативно остварљиву, већ и модерну, чак и за данашње време.

На жалост, доношење плана из 1972. године означило је врхунац урбанистичке мисли и у теорији и у пракси какав више никад није достиг-нут до данашњег дана. Потоњи планови му нису били ни по једном основу равни: изменама и допунама плана из 1985. године (које су биле рестрикти-вне у смислу сагледавања немогућности реализације постављених циљева из 1972. године услед недовољних финансијских средстава) је једном ката-строфалном одлуком озакоњена идеја да се уместо метро система „уђе трамвајем у 21. век”, док је следећи Генерални план из 2003. године, упркос заклињању на принципима одрживог развоја, више инсистирао на легали-зовању амбиција тајкуна у простору Београда и на концептуално безначај-


172

ним, али широко рекламираним сувишним и скупим потезима, као што су изградња вештачке аде на Дунаву. Генерални план из 1972. године предви-део је још једну развојну коцепцију, која до данашњих дана издржала про-бу времена: да се за целу теориторију административног подручја Београда изради јединствен план. То је резултирало израдом Регионалног плана административног подручја Београда, 1981. године.

Слика 4. Генерални план Београда из 1972. године аутора Александра Ђорђевића и Милутина Главичког (Извор: Благојевић, 1972). Figure 4 General Plan of Belgrade from 1972, authors Aleksandar Djordjević and Milutin Glavički.

Литература Бергман, М. (1986). Петроград: модернизам неразвијености. Марксизам у свету, 10-11, 234.

Благојевић, Љ. (2007). Нови Београд: оспорени модернизам. Београд: Завод за уџбенике, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Добровић, Н. (1948). Стенографски записник. Конференцијa Друштва инжењера и техничара – Секције Београд, стр. 7.

Дубови, Ј. (1927). Будући велики Београд. Савремена општина, 6-7, 1166-1171.


173

Јовановић, М. Н. (1907). Развиће Београда. Српски технички лист, 22. Јосимовић, Е. (1987). Објасњење предлога за регулисање оног дела варо-ши Београда што лежи у шанцу. Са једним литографисаним планом у размери 1/3000. Београд: Репринт ЈУГИНУС-a.

Леко, Д. Т. (1902). Планови престонице. Технички гласник, 21. Максимовић, Б. (1968). Развој Београда ван грађевинског рејона. Годиш-њак Града Београда, 15.

Максимовић, Б. (1978). Идејни развој српског урбанизма. Период реконс-трукције градова до 1914. године. Споменик САНУ, 121 (23), 196.

Обрадовић, Ј. (1932). Нови Грађевински закон с погледом на подизање и уређење Београда. Београдске општинске новине, 1, 8-16.

Пантовић, М. (1937). Јесу ли досадашњи урбански системи негативни: ако јесу, да ли постоји могућност примене једног новог система? Савреме-на општина, 10-12, 253.

Стефановић, Ј. Т. (1908). Јавне грађевине у Београду. Српски технички лист, 47.

Цветић, Е. (1930). Територијални развитак Београда. Београд. Dubovy, J. (1929). Regulace Belehradu. Stavba, 12, 180. Đurić-Zamolo, D. (1971). Prilog proučavanju dokumentacije urbanističkog

razvoja grada. Urbanizam Beograda, 11. Ilić, Lj. (1948). Uz izgradnju Novog Beograda. Arhitektura, 8-10, 9. Kojić, B. (1970). Varošice u Srbiji XIX veka. Beograd: Izdavački Centar Stu-

denata (ICS). Maksimović, B. (1938). Urbanizam u Srbiji. Osnovna ispitivanja i dokumenta-

cija. Beograd: Građevisnka knjiga. Maksimović, B. (1967). Emilijan Josimović, prvi srpski urbanist. Beograd:

IAUS. Maksimović, B. (1980). Vrednosti Generalnog plana Beograda od 1923. godine

i njihovo poništavanje. Godišnjak grada Beograda, 27, 239-269. Manević, Z. (1968). Novi Beograd: kratka zgodovina, resnišnost in perspekti-

ve. Sinteza, 12, 29. Perović, M, Manević, Z. (1982). Beograd između stvarnosti i sna. Urbanizam

Beograda, 66-67, 180-192. Stojanović, B. (1973). Iz građe za istoriju Novog Beograda. Urbanizam Beo-

grada, 25, 32. Škalamera, Ž. (1973). Istorijski razvoj Beograda. Arhitektura Urbanizam, 70-

72, 39-48.


174

Dejan Đorđević Tijana Dabović

IDEOLOGY AND PRACTICE OF ТОWN PLANNING OF BELGRADE 1867-1972: THE RISE

Summary

Urban planning evolves over time and transpires as ideas, concepts, methods and prac-tices. It is manifested through planning processes, documents (plans), resultant built environments and activities and experiences within them. It responds and adjusts to specific contexts and circumstances – political, social and economic. Taken together, the context-specific planning practices and approaches constitute a planning doctrine or a model. In this paper we present a case study of the city of Belgrade (Beograd), the capital of Serbia, to illustrate the shifts in planning doctrines and their corresponding urban development. We compare the various doctrines with respect to their spatial im-prints (i.e., extent and pattern of development) and their capacity to implement ideas and visions proposed in the key planning documents during almost one hundred years, between 1867 and 1972. The period from the mid 19th to the end of the 20th century is probably the most dramatic and certainly the most dynamic time in the urban develop-ment of Belgrade. It starts in 1867 after five centuries of Ottoman rule with transforma-tion of a provincial centre of population of 20 000 to a modern capital of Serbia. From then on, Belgrade is all about continuous growth, however, under shifting and disac-corded planning doctrines. The foundation of the modern capital based on the 1867 Regulation Plan was followed by the early 20th century’s moderate growth and invest-ments in infrastructural improvements and key public building and spaces; the period between the First and the Second World War saw post-war rebuilding in the context of the established Kingdom of Yugoslavia and major new developments guided by an engineering/regulative doctrinal mindset imbedded in the 1924 Plan and 1931 Building Law; another re-building works followed the Second World War along with a shift to socialist planning and cities (Novi Beograd/New Belgrade) founded on collective goals and the 1950 General Plan; 1970s and 1980s were the ‘golden years’ of Belgrade’s urbanism and integral planning proliferating with comprehensive strategies and bold visions, many of which included in the 1972 General Plan, and driven by unprecedent-ed growth under able municipal leadership and with substantial financing; in contrast, the last decade of the 20th century was characterized by ad hoc urbanism formalized through detailed planning, absence of strategic vision, illegal construction, land specu-lations by local tycoons, and general decay of infrastructure and housing stock. Bel-grade grew under different doctrines, but ultimately, under an assumption that spatial resources are ample. In this paper we will try to tackle the key questions of city spatial development through qualitative reasoning about the relationship between doctrinal influences and planning and development practice and through quantitative and visual evidence about the extent and pattern of the city’s growth.

Д.ЂОРЂЕВИЋ, Т.ДАБОВИЋ, ИДЕОЛОГИЈЕ И ПРАКСА ПЛАНИРАЊА...

Documents

town planning

belgrades planning

town of belgrade

contemporary belgrade

general plan

reconstruction plan

political context

final period