1 1

SINHRONICITET SINHRONICITET SINHRONICITET SINHRONICITET Pie: JelenaPie: JelenaPie: JelenaPie: Jelena

2 2

Princip, na kome se temelji nae poimanje prirodnog zakona, jeste

uzronost. Dogaaje kod kojih moemo razabrati uzrono-posledine

veze smatramo povezanim, one izmeu kojih to nismo u stanju,

izolovanim pariima stvarnosti.

Koincidencije remete ovu sliku o svetu. Sinhroniciteti predstavljaju

podudarnosti, koje su toliko smislene, da ih je teko pripisati pukoj

sluajnosti.

Istovremeno, sinhroniciteti po pravilu nose dubok subjektivni peat i zato

ih je ponekad podjednako teko opisati kao i deja vu. Deja vu nije samo

seanje na neki dogaaj, ve oseaj da se taj dogaaj zaista ve odigrao.

Na isti nain i koincidencije ne znae samo opaanje ne-uzronih veza,

ve su one praene intenzivnim subjektivnim oseajem da su dva

sluajna dogaaja temeljno povezana, a da nam pri tome svaka direktna

kauzalna veza izmie.

Kao i deja vu, koincidencije je teko prepriati: ima upeatljivih primera,

ali su mnogo ei oni jednostavni koji bi proli neprimeeni da nema tog

duboko subjektivnog oseaja veze: da naie prijatelj o kome upravo

razgovaramo, da neko u sasvim drugom kontekstu pomene ono to se i

vama dogaa i zadrzi vam panju na tome, da na radiju pone pesma

koja tematizira ono ime se trenutno bavimo, da pukne guma kada

razmiljamo o neemu to je na jedan posredan ali jasan nain upravo

povezano sa pucanjem gume itd.

Sinhronicitete treba odvojiti od obinih sluajnosti, dogaaja, izmeu

kojih se javlja poklapanje. U psihologiji sinhronicitet se definie kao

podudaranje izmeu psihikog stanja posmatraapsihikog stanja posmatraapsihikog stanja posmatraapsihikog stanja posmatraa i spoljnjeg dogaajaspoljnjeg dogaajaspoljnjeg dogaajaspoljnjeg dogaaja,

pri emu se ne moe uspostaviti nikakva kauzalna veza u materijalnom

smislu. Postoji druga vrsta veze: smisao. Upravo na ovom podudaranju

izmeu unutranjeg i spoljanjeg i poiva subjektivni oseaj smislene

povezanosti. K.G. Jung je uoio da sinhroniciteti najee prate situacije

proete jakim emotivnim nabojem, kao to su smrti, roenja, iznenadni i

novi uvidi ili duboki psihiki preobraaji.

3 3

Opisi sinhronih dogaaja u literaturi su brojni, a u nastavku sledi jedan

Jungov opis:

Problem sinhroniciteta zbunjivao me dugo, sve od sredine dvadesetih

godina kada sam istraivao pojavu kolektivno nesvjesnog i neprestano

nailazio na veze koje jednostavno nisam mogao objasniti kao sluajne

skupine ili tokove. To to sam naao bile su podudarnosti koje su bile

tako smisleno povezane, da bi njihovo sluajno podudaranje bilo

nevjerovatno. Kao primjer navodim jednu pojavu koju sam osobno

promatrao.

Jedna mlada ena koju sam lijeio u odluujuem trenutku je usnila san u

kojem je dobila zlatnog skarabeja. Dok mi je priala san, sjedio sam

okrenut leima zatvorenom prozoru. Iznenada sam zauo iza sebe um

poput laganog kuckanja. Okrenuo sam se i ugledao leteeg kukca koji

kuca o vanjsko staklo prozora. Otvorio sam prozor i uhvatio ga u letu dok

je ulijetao u sobu. To je bio najblii srodnik zlatnom skarabeju to se

moe nai u naem podneblju, skarabejski kukac, kotrljan, obian ruin-

kukac (cetonia aurata), koji je suprotno svojim uobiajenim navikama

oito osjetio pobudu da u tom trenutku uleti u tamnu sobu. Moram

priznati da mi se neto slino nije dogodilo ni prije ni kasnije i da je san

pacijentkinje ostao jedinstven u mojem iskustvu.

(...)

ini se da u ovom sluaju postoji arhetipska osnova. Bio je to jedan

izvanredno teak sluaj za lijeenje i sve do tog sna napredak je bio vrlo

spor ili gotovo nikakav. Valja objasniti da je glavni razlog tekoe bio

animus moje pacijentkinje koji je bio ogrezao u kartezijansku filozofiju i

tako se nepopustljivo drao svog vlastitog shvaanja stvarnosti da napori

triju lijenika (ja sam bio trei) nisu mogli razmekati taj stav. Oito je

bilo potrebno neto sasvim iracionalno, to joj ja dakako nisam mogao

pruiti. Sam san je bio dovoljan da donekle uznemiri racionalistiki stav

moje pacijentkinje. Ali kada je skarabej uistinu uletio kroz prozor,

njezino prirodno bie moglo je probiti oklop i proces preobrazbe je

4 4

mogao otpoeti. Skarabej je klasini primjer simbola ponovnog roenja.

(ili preobraaja - sledi objasnjenje simbola).

(...)

Jedina je tekoa da se kod obrazovanih ljudi podsvjesno seanje esto

ne moe sa sigurnou iskljuiti (premda moja pacijentkinja sluajno nije

poznavala ovaj simbol). To ne mijenja injenicu da psiholog neprestano

susree sluajeve gdje se pojava simbolikih paralela ne moe objasniti

bez pretpostavke o kolektivno nesvjesnom. Zbog toga se ini da smislena

podudaranja koja se moraju razlikovati od beznaajnih, sluajnih

skupina poivaju na arhetipskoj osnovi.

(Iz: Tumaenje prirode i psihe, Jung, Pauli)

U vreme kada je K.G. Jung postavio teoriju sinhroniciteta, nije postojao

nikakav nauni teorijski okvir, koji bi ove dogaaje objasnio. U slici o

svetu, po kojoj postoji samo materija i sve je poteklo iz materije, u kojoj

se psihiki dogaaj i duhovna iskustva objanjavaju delovanjem hormona

i u kojoj je svest proizvod hemijskih procesa u mozgu, nije bilo mesta za

pojave, koje bi podrazumevale ovo neobino podudaranje izmeu

unutranjeg stanja i spoljne stvarnosti bez materijalne uzrono-

posledine veze. Jung se posluio statistikim metodom, da bi potkrepio

teoriju o pojavi, koju je opaao, ali koja na osnovu verovanja tadanje

prirodne nauke jednostavno nije smela da postoji. Ipak, fiziar Pauli je

ve tada uoio povezanost sa nekim istraivanjima u fizici i u knjizi

Prouavanje prirode i psihe, koju je napisao u saradnji sa Jungom,

obradio ovaj fenomen u svetlu svoje teorije o principu iskljuivosti.

Od toga vremena fizika je napravila nekoliko vanih koraka napred i

eksperimenti su na videlo izneli mnoge pojave, za koje klasina fizika nije

imala objanjenje i koje su u sutini dovodile u pitanje nau uvreenu

sliku u svetu, prema kojoj se fizike pojave posmatraju kao rezultat

uzajamnog dejstva odvojenihodvojenihodvojenihodvojenih delova. Kvantna fizika je prostrla pred nas

pregrt uda, koja, slino sinhronicitetima, impliciraju neobino stanje

povezanosti izmeu prividno nepovezanih zbivanja. Takoe, posmatra/

eksperimentator vie nije sa distance posmatrao tok eksperimenta, ve je

5 5

postao njegov aktivni inilac. Inteligentna svest, koja posmatra, je samim

svojim prisustvom uticala na tok eksperimenta.

I same estice su se neobino ponaale i druile se na nezakonit

nain. U ova nezakonita druenja spada i nelokalnost, pojava da dve

estice, ako su jednom bile u uzajamnom dejstvu, TRENUTNO reaguju na

ono to se zbiva sa onom drugom na rastojanju od vie svetlosnih

godina.

"Klasino shvaena, teorija relativnosti "zabranjuje" meusobna dejstva

brzinom veom od brzine svetlosti, a ni po uobiajenoj interpretaciji

kvantne teorije ovaj dogaaj nikada neemo moi razumeti. Zbog toga je

u nauku uveden pojam Einstein-Rosen-ovog mosta, kao neke vrste

specijalnog "sub-prostora", koji je veinom nedefinisanih osobina, ali

omoguuje "trenutnu" razmenu informacija izmeu estica..."

(Goran Marjanovi, Bre od svetlosti

http://users.beotel.net/~gmarjanovic/srvip.html#tl).

Tokom rasprave sa Ajntajnom u vezi sa blizanakim esticama Nils Bor

postavlja teoriju, koja praktino poiva na ideji o meusobnoj

povezanosti, i kae: Ukoliko subatomske estice ne postoje dok ih se ne

promatra, tada ih se vie ne moe smatrati nezavisnim stvarima. Stoga

je Einstein svoju argumentaciju utemeljio na pogreci - estice blizance

promatrao je kao odvojene. Dve estice su bile deo nedeljivog sustava

i bilo ih je besmisleno posmatrati kao odvojene. (Michael Talbot,

Holografski svemir).

Meutim, bilo je potrebno jo nekoliko koraka, da bi potencijalna vanost

meusobne povezanosti istinski promenila sliku o svetu zvanine nauke.

U jednom istinski kvantnom skoku Dejvid Bom nepoeljno i ne-zakonito

druenje sa estica proiruje na itav Svemir: itav Svemir je veliki

hologram, a meusobna povezanost, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, ne odvojenih delova, ve celine, ve celine, ve celine, ve celine,

njegovo osnovno svojstvo. Hologram u stvari predstavlja

trodimenzionalnu sliku, dobijenu laserom. Za stvaranje holograma

6 6

potrebna su dva laserska zraka, odnosno, zrak se cepa na dva dela. Prvi

zrak se odbija od predmeta, drugi se sudara sa prvim i stvara

interferencijski uzorak, koji se snima na film. Kada osvetlimo

interferencijski snimak, pojavljuje se trodimenzionalna slika. Osnovna

karakteristika holograma je da, kada ga podelimo, ne dobijamo manje

delove, ve umanjenu sliku celine. Hologram uva sliku celine u svim uva sliku celine u svim uva sliku celine u svim uva sliku celine u svim

svojim delovima. svojim delovima. svojim delovima. svojim delovima. (napomena: karakteristika lasera je koherentna emisija

fotona, koja je karakteristina i za nau DNK, koja je istovremeno i

predajnik i prijemnik. Emisija fotona (svetlost) koju emituje DNK je

slabija, ali jo koherentnija od one koju emituje laser. Da li bismo mogli

postaviti tezu, da DNK uestvuje i u naoj uobiajenoj percepciji, tokom

koje tvorimo trodimenzionalne slike od energetskih stimulansa, koji

dolaze spolja?)

Jedna od Bohmovih tvrdnji

koje najvie zapanjuju jest da

je opipljiva stvarnost nae

svakodnevice, u stvari, neka

vrsta iluzije, neto nalik

holografskoj slici. U njezinoj

osnovi nalazi se dublji red

postojanja, golema i

primarnija razina stvarnosti

koja stvara sve predmete i

pojave naeg fizikog svijeta gotovo jednako kao to komad

holografskog filma stvara hologram. Bohm tu dublju razinu stvarnosti

naziva implicitni ili uvijeni (op. prev. - engl. enfolded) red, a nau

vlastitu razinu postojanja naziva eksplicitni ili odvijeni (op. prev. - ili

razvijeni u smislu u kojem je fotografija razvijena; engl. unfolded) red.

(...)

Najtee shvatljive su Bohmove u potpunosti razvijene zamisli o

cjelovitosti. Budui da je sve u svemiru napravljeno od neobrubljene

holografske tkanine implicitnog reda, Bohm smatra da je promatrati

svemir kao da je sastavljen od dijelova podjednako besmisleno kao da

razliite mlazove u fontani promatramo kao da su odvojeni od vode iz

7 7

koje istjeu. Elektron nije "elementarna estica". To je samo naziv dan

odreenom aspektu hologibanja. Podjela stvarnosti na dijelove i potom

imenovanje tih dijelova uvijek je dogovorno, rezultat je konvencije, jer

subatomske estice, kao i sve drugo u svemiru, nisu nita odvojenije

jedna od druge od razliitih uzoraka na bogato ukraenom tepihu.

(Michael Talbot, Holografski svemir).

U isto vreme kada Bohm postavlja svoju teoriju o holografskom svemiru,

psiholog Pilbram potpuno nezavisno tokom sopstvenih istraivanja dolazi

do veoma podudarnih zakljuaka o holografskom funkcionisanju naeg

mozga.

Sinhroniciteti?

Bili oni to ili ne, Bomova teorija, kao i brojna srodna istraivanja iz drugih

naunih oblasti, su zaista ponudila okvir i objanjenje za mnoge pojave iz

nae stvarnosti, koje su do tada svrstavane u tzv. paranormalne

fenomene - dakle, one, ije postojanje tadanjom slikom o svetu nije bilo

predvieno kao prirodno - i pruila nam instrument za jasnije

sagledavanje nae stvarnosti. Ponudila su taj okvir pored ostalog i za

fenomen sinhroniciteta.

Sutina sinhronih dogaaja se sastoji upravo u vezi izmeu unutranjeg

stanja posmatraa i spoljanjih dogaaja. Kako se ova veza ostvaruje?

Zamislimo stvarnost kao vodoskok, pri emu voda sama predstavlja

Bomov implicitni red, a mlazovi pojavnu stvarnost eksplicitni red koji

nastaju interakcijom sa inteligentnom sveu. Naa (pojedinanog mlaza

vode) veza sa implicitnom stvarnou je neprekidna, a preko nje i sa

ostalim mlazovima drugim svestima u polju i ukupnom manifestovanom

stvarnou.

To je dalekosena pretpostavka. U svojoj opoj teoriji relativnosti

Einstein je zapanjio svijet kada je ustvrdio da vrijeme i prostor nisu

odvojeni entiteti, ve fino povezani, i dio vee cjeline koju je nazvao

prostorno-vremenski kontinuum. Bohm ovu zamisao razvija i ini golemi

8 8

korak dalje: tvrdi da je sve u svemiru dio kontinuuma. Unato prividnoj

odvojenosti stvari na eksplicitnoj razini, sve je neprekidni produetak

svega drugog, te se u konanici ak i implicitni i eksplicitni redovi stapaju

jedni u druge.. (Michael Talbot: Holografski svemir).

Razmotrimo na primer onaj poznati sinhronicitet o kupovini haljine: po

povratku kui iz kupovine, ena saznaje da se dogodio smrtni sluaj u

bliskoj porodici. Otvara paket i vidi da je prodavaica umesto crvene

zapakovala crnu haljinu. Ako ne odmahnemo rukom i kaemo ma, ista

sluajnost, namee se pitanje ne samo podsvesne prekognicije, ve i

duboke veze sa podsvesnim drugih. Ona bi u konkretnom sluaju mogla

izgledati ovako: osoba A zahvaljujui temeljnoj povezanosti sa poljem

podsvesno zna da e se u njenoj porodici dogoditi smrtni sluaj i (ponovo

podsvesno) prenosi to svoje saznanje osobi B, koja (podsvesno) deluje u

skladu sa tom informacijom i umesto crvene haljine pakuje crnu. Ovakvi

sluajevi u stvari ilustruju delovanje na osnovu povezanosti sa implicitnim

redom, nivoom, na kome postoji temeljna povezanost celinecelinecelineceline.

Dajmo za trenutak ponovo re fiziarima:

Jo jedan fiziar koji je sinkronicitet shvaao ozbiljno bio je David Peat.

Peat vjeruje da jungovska vrsta sinkroniciteta ne samo da je stvarna, nego

nudi i dokaze za postojanje implicitnog reda. Kao to smo vidjeli, prema

Bohmu je prividna odvojenost svijesti i materije iluzija, konstrukcija koja

se pojavljuje tek nakon to se oboje - i svijest i materija - odviju u

eksplicitni svijet predmeta i sekvencijalnog vremena. Ukoliko ne postoji

podjela izmeu uma i tvari u implicitnom - tlu iz kojeg niu sve stvari -

tada nije neobino oekivati da stvarnost jo moe biti proarana

tragovima ove duboke povezivosti. Peat vjeruje da su sinkroniciteti stoga

greke u strukturi stvarnosti, trenutane raspukline koje nam

omoguuju da nakratko ugledamo beskrajan i unitaran poredak koji tvori

temelj itave prirode. (Michael Talbot, Holografski svemir).

Da li opaate koincidencije?

Da li postoje dogaaji koji su u klasinom, materijalistikom smislu

POVEZANI ne-uzrono?

9 9

Da li se stvarnost moe shvatiti kao jedno jedinstveno polje u kome su svi

delovi meusobno povezani? Nae unutranje bie i stvarnost koja nas

okruuje.

***

Posle ovog izleta u oblasti, koje mogu pruiti teorijski okvir za fenomen

sinhroniciteta, razmotrimo neke od oblika u kojima se sinhroniciteti

javljaju. To bi bio pokuaj da se sumiraju neka opaanja o pojavama, koje

tek nalaze svoje mesto u naoj mapi realnosti, i samim tim nee polagati

pretenzije na to da iznosi konane injenice o ovom fenomenu, ve samo

pretpostavke. U svakom sluaju, moda bi se moglo pokazati da je kod

sinhronih dogaaja re o razliitim vrstama interakcije izmeu nae svesti

i stvarnosti koju posmatramo.

Ako vreme zamislimo ne kao linearni niz, ve kao vektore mogunosti/

verovatnoe, koji se zgunjavaju u realnost sadanjeg trenutka i iz koga

se grana splet moguih budunosti, moemo u sledeem koraku postaviti

pitanje, ta je to to odreuje koji e se vektori realizovati.

10 10

Da li se oni realizuju proizvoljno, da li su predestinirani ili imamo neki

uticaj na njih? Na koji nain mogunost postaje verovatnoa, a

verovatnoa realnost? Da li utiemo na kreiranje budue sadanjosti

samo konkretnim delovanjem u materijalnoj realnosti? ta je to to utie

da se iz implicitnog reda beskonanog potencijala u odreenom trenutku

razviju upravo odreeni mlazovi?

Metafiziki izvori kau:

Sveproimajua svest (Bog) stvara materiju kao oduhovljenu energiju, a

svest nebrojenih dua oblikuje tu materiju i daje joj individualne pojavne

oblike. Duhovna realnost (individualnost) daje peat materijalnoj

relativnosti. (Armin Risi: Svetlost i senka dananjice).

A ta kae nauka? Tokom vekova je neporecivoneporecivoneporecivoneporecivo postojanje svesti

objanjavano nekom vrstom posledice hemijskih procesa u mozgu i

delovanjem hormona. No, postojanje svesti nezavisno od materije i njeno

delovanje na materiju ve dugo nije ogranieno samo na metafizike i

ezoterijske izvore, ve postaje deo gotovo svih oblasti prirodnih nauka,

nameui neophodnost preispitivanja osnovnih paradigmi, na kojima

poiva slika o svetu, koja se prenosi kolskim obrazovanjem i medijima.

Bruce Lipton da spomenemo samo neke je eksperimentalno dokazao

uticaj nae svesti na gene, a atomski fiziari da i samo prisustvo

eksperimentatora utie na tok eksperimenta.

Da li bismo i ovu manifestaciju odreenih mlazova mogli objasniti kao

posledicu interakcije inteligentne svesti sa implicitnom stvarnou?

Mogunosti/ verovatnoe su odreene konfiguracijom naeg polja i

prethodnim delovanjem i mentalnim sadrajem inteligentnih svesti u

njemu. Kako nae delovanje, tako i ono prema emu usmeravamo svoju

svest, naa verovanja, razmiljanja, opaanja, utisci kojima se izlaemo,

emocije koje doputamo, odreuju rezonancu naeg bia. Na slian nain

kao to se talas u kontaktu sa inteligentnom sveu, koja posmatra,

zgunjava u esticu, tako i interakcija nae svesti sa stvarnou oko

sebe utieutieutieutie na manifestaciju odreenih mogunosti, koje postoje u polju.

11 11

Tako i rad na sebi predstavlja rad na poveanju svesnosti, a svaka

manipulacija manipulaciju svesti.

Sinhronicitet praktino znai da smo se u jednom trenutku nali van

prividne podvojenosti na beskrajnu prolost i beskonanu budunost i

usmerili svoju svest na sadanji trenutaksadanji trenutaksadanji trenutaksadanji trenutak, kada duboka povezanost

izmeu implicitnog i eksplicitnog reda, rezonance naeg bia, naeg

psihikog, i manifestovane stvarnosti oko nas, postaje uoljiva.

Kako je Jung primetio, sinhroni dogaaji su veoma esto praeni velikom

psihikom ili emocionalnom energijom i po mom miljenju upravo to i

omoguava fokusiranje svesti.

Pitanje, koje se moe postaviti, je, naravno, zbog ega onda

sinhronicitete ne opaamo stalno. No, odgovor na ovo e se sam

ispostaviti ako budemo iskreno razmotrili svoju mentalnu unutranjost.

Koliko dugo moemo da zadrimo misli na jednom predmetu, da li one

imaju istinsku snagu i usredsreenost ili su stalno u pokretu, menjajui

neprestano svoj fokus, da li smo istinski prisutni u svojoj stvarnosti ili

lutamo mentalnim regionima? Da li ivimo u jedino postojeem

sadanjem trenutku?

Peat smatra da sinkroniciteti iznose na vidjelo odsutnost podjele izmeu

fizikog svijeta i nae unutarnje psiholoke stvarnosti. Stoga relativno

oskudan broj sinkronih iskustava u naim ivotima ukazuje ne samo na

mjeru do koje smo se odvojili od generalnog polja svijesti, nego i na

stupanj do kojeg smo se hermetiki zatvorili prema beskonanom i

blistavom potencijalu dubljih poredaka uma i stvarnosti.

Prema Peatu, kada doivimo sinkronicihet, ono to u stvari doivljavamo

jest "ljudski um koji na trenutak djeluje u svom istinskom poretku i

protee se na cjelokupno drutvo i prirodu, kreui se kroz sve vee i

vee istananosti, doseui onkraj izvora uma i materije, sve do samog

stvaralatva." (Michael Talbot, Holografski svemir).

***

12 12

Ako usvojimo stanovite o povezanosti fizikog sveta i nae unutranje

psiholoke stvarnosti, mnogi sinhroniciteti dobijaju objanjenje, bilo na

osnovu povezanosti individualnih svesti preko implicitnog reda, bilo u

vidu rezonatnog usaglaavanja sa odreenim dogaajima.

Ipak, postoje i takvi sinhronciteti, kod kojih se veoma teko moemo

oteti utisku jedne duboke smislenosti, gotovo jedne nevidljive

inteligencije, koja lei iza njihovog pojavnog oblika. Kod njih e moda

manje biti re samo o poklapanju, ve emo pre imati utisak intervencije

u vidu pomoi Sopstvu da preskoi neki vaan prag. Pria o zlatnom

skarabeju, koji je uleteo kroz prozor da dopuni san i simbolino

nagovesti poetak psihikog preobraaja, spada u takve sinhrone

dogaaje.

Navela bih jo dva primera. Priu prijatelja o tome, kako se umoran i

isprovociran sukobima i problemima na poslu vraao autobusom kui,

seo na sedite do jedne ene, koja je izvadila knjigu i otvorila je na

stranici, ije se poglavlje zvalo: Ne nervirajte se zbog problema na

poslu.

Drugi primer je moj.

Pre vie godina sam se nala u situaciji koja je izgledala prilino

bezizgledno. U trenutku kada je taj oseaj bezizlaznosti verovatno

dostigao neki maksimum, neko je pozvonio na vratima i potar mi je

predao razglednicu sa ogromnim suncokretom od dragog prijatelja iz

Nemake na kojoj je pisalo: der nchste sommer kommt bestimmt.

(sledee leto sigurno dolazi). Naravno, potari obino ne donose

razglednice na vrata, ostave ih u sanduetu. Poklapanje je bilo perfektno,

nisam to posebno naknadno racionalizovala, ve sam to tog trenutka

doivela upravo kao neki zrak svetla.

Ovakvi sinhroniciteti bi se mogli nazvati Omeni. Omen znai znak i ono

to ove sinhronicitete karakterie je jedna brza reakcija i gotovo

obavezna kompenzatorska funkcija, koja je veoma uoljiva u prii o

zlatnom skarabeju. Ista funkcija karakterie i mnoge snove, koji esto

13 13

predstavljaju pokuaj psihe da obnovi naruenu ravnoteu. Neko ozbiljan

e dobiti deiju pesmicu, neko zabrinut suncokret, neko suvie zakopan

u ograniavajui pogled na svet neto iracionalno poput skarabeja koji

ulee kroz prozor. Celovitost nae psihe prirodno tei balansu. Ovakve

sinhronicitete po pravilu prati snano ispoljen arhetipski element.

Kod ove vrste sinhronih dogaaja se zaista teko moemo oteti utisku o

jednoj inteligentnoj svesti, koja stoji iza njih i nije identina sa naom

budnom sveu. Razmotrimo na trenutak tu ideju.

Ako se i prihvati stanovite o nekoj vrsti podsvesti, koja deluje u nama i

nije identina sa naom budnom sveu, pod tim pojmom obino

podrazumevamo neku nesvesnu silu, skup instinkta i mehanikih

funkcija. Meutim, kada razmotrimo sloenost svog organizma i procesa,

koji se u njemu odvijaju, neminovno dolazimo do zakljuka da ih je zaista

teko pripisati nekoj slepoj, mehanikoj sili. Na slian nain, ako

prihvatimo stanovite o postojanju nekog implicitnog reda, i njega

moemo zamisliti kao neku vrstu jedinstva energije, jedan apstraktni

potencijal, neutralan, slep, ravnoduan, bez namere i cilja. Meutim, time

praktino dolazimo do onog istog materijalistikog stanovita, po kome

je svest proizvod materije, samo uz drugaiju definiciju materije kao

zgusnute, manifestovane energije. Ali da li je zaista logian zakljuak da

iva, inteligentna svest nastaje iz mrtvog, neutralnog, mehanikog

principa?

Ve i u okviru prirodnih nauka postoji veoma mnogo empirijskih dokaza

o postojanju svesti nezavisno od materije. Odakle ona potie? Kako emo

definisati to jedinstvo implicitnog reda, o kome je bilo rei na poetku.

U lanku Svetlost i senka dananjice Armin Risi kae: Isto kao to iza

mraka postoji stvarni svet, tako je i sa one strane stalno promenljivih

materijalnih pojavnih oblika prisutna paralelna i vena duhovna realnost,

u kojoj je sve individualno i puno svesti. Nije materija ta, koja proizvodi

svest i individualnost, ve je obrnuto: Svest je ta, koja proizvodi materiju.

14 14

Monizam sadri jednu veliku deliminu istinu, koja ipak mora da bude

shvaena u pravom svetlu: sa one strane dualnosti materije se sa pravom

moe govoriti o jedinstvu, ipak, to jedinstvo nije neko apstraktno jedno,

ve opis onoga to je nepodeljeno, veno i nedeljivo, tj. individualnoindividualnoindividualnoindividualno!

(Armin Risi, Svetlost i senka dananjice).

Po mom miljenju u osnovi ovakvih i slinih razmatranja uvek lei jedno

osnovno pitanje: traenje odgovora na pitanje da li je svet Kosmos ili

Haos. I ako svet, koji opaamo, ne vidimo kao posledicu dejstva slepih,

mehanikih, haotinih sila, ve razaznamo Red i Smisao u njegovoj

osnovi, da li ga uopte moemo zamisliti bez postojanja sveproimajue

inteligentne inteligentne inteligentne inteligentne svestisvestisvestisvesti, apsolutne duhovne realnosti (individualnosti) kao

njegovog ishodita?

I da li i ovakvi sinhroniciteti omeni mogu da bace odbljesak na ovu

apsolutnu realnost i njenu interakciju sa nama...

... koja se esto odvija uz mnogo smisla za humor...

Hiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticajiHiperdimenzionalni uticaji

Ljudi, koji su ispitali jo jedno verovanje moderne civilizacije naime, da

je ovek jedino inteligentno bie u svemiru mogli su uoiti estu pojavu

sinhroniciteta tokom prouavanja NLO-fenomena i abdukcija.

U vidu kratke digresije bih naglasila, da je verovanje kako je ovek sam u

Univerzumu, uprkos svoje neutemeljenosti i ak protivrenosti, toliko

snano i duboko usaeno i veinom se uzima kao samorazumljivo u

tolikoj meri, da e zanimanje za interakciju sa drugim inteligentnim

biima po pravilu biti proglaeno za preterano bujnu matu uz savet da

se smanji gledanje SF-filmova. No, ve i ovlaan pogled iza te granice e

pruiti uvid u toliko dokumentovano i produbljeno istraivanje, u toliko

obiman dokazni materijal, da bi pravo pitanje u stvari bilo, kako je uopte

moguemoguemoguemogue da ti podaci nisu poznati najiroj javnosti. Uputila bih na delo Dr

15 15

Karle Turner, (takoe: Intervju), Fila najdera, Dr Dejvida Jakobsa, Barbare

Bartolik, Dr Viliama Baldvina, Toma Cruxa i mnogih drugih.

U vezi sa sinhronim dogaajima u okviru fenomena abdukcija u izdvojiti

primer Teda Rejsa, iji je sluaj detaljno obraen u Maskaradi anela Dr

Karle Tarner. Tedov put je pratila serija neobinih sinhroniciteta i

prekognicijskih snova, koji su gotovo ostavljali utisak boije ruke koja

ga vodi. Uz veliki broj sekundarnih simptoma, karakteristinih za iskustva

abdukcija, kod Teda su poele da se javljaju i odreene smetnje:

poremeaj spavanja, strah da se ostane sam u kui, strah od polaska na

spavanje, konstantan oseaj nesigurnosti i drugih simptoma post-

traumatskog stresa, koji po pravilu sugeriu da se dogodio neki realan

dogaaj koji ih je prouzrokovao. Traei odgovor na pitanja, koja su ova

iskustva postavila pred njega, Ted se odluio za regresivnu hipnozu, kako

bi otkrio eventualna iskustva potisnuta u podsvesti. Rezultat je bilo

otkrie serije abdukcijskih iskustava od ranog detinjstva, koja su bacala

dramatino razliitu sliku na entitete, sa kojima je postojao kontakt, i

koja po svojoj detaljnosti i dubini ulaska u iskustvo spadaju u verovatno

najpotresnije i najpotpunije izvetaje u obimnoj abdukcijskoj literaturi.

Boanska ruka koja putem sinhronih dogaaja, znakova na putu i

omena vodi do odreenih spoznaja i ivotnih odluka, do nekog dalekog,

nesaznatljivog, predestiniranog cilja, je dobila sasvim drugaije, mnogo

manje prijatno lice.

Pored kondicioniranja otetih u pravcu sluenja ovoj agendi, pojava

sinhroniciteta je karakteristina i za istraivanje ovih fenomena.

Uoavanje neobinih koincidencija gotovo neizbeno prati sve istraivae.

Kao i u gornjem sluaju oni se veoma esto javljaju u vidu boanske

ruke, koja zaudo vodi do krivih tragova i u orsokake. Mogu se javiti i u

vidu pojaavanja negativnih obrazaca razmiljanja, putem upadljivih

sluajnosti usmerenih tako da izazovu snaan oseaj zabrinutosti, ljutnje,

sumnje i slino. Postoje izvetaji o proroanstvima, koja su dolazila

preko konkaktiranih (otetih) i koja bi se ostvarivala, da bi naredna

odvela u pravcu, koji bi su pokazao neproduktivan, ili usled pucanja u

prazno izazivala gubitak kredibilnosti. Izvetava se i o drugim

16 16

neobinim dogaajima, kod kojih se teko moemo oteti utisku

posezanja u nae vremenske linije: odlaska u hotel, gde je soba ve

rezervisana pod imenom istraivaa, a da putovanje nikome nije bilo

poznato i slino.

Veina ovih hiperdimenzionalnih uticaja - kako se nazivaju u literaturi

veoma podseaju na prirodne sinhronicitete. I kod njih opaamo jedno

smisleno poklapanje, koincidencije i sluajnosti, a da izmeu njih ne

moemo opaziti nikakav materijalni uzrok. U emu je razlika? Kod

procene ovih pojava treba imati na umu da se sinhroniciteti definiu kao

poklapanje izmeu psihikog stanja posmatraa i spoljnjeg dogaaja i da

ih u tom smislu treba odvojiti od serija sluajnosti. ak ni tzv. omeni

nemaju karakter vostva, ve pre predstavljaju brze intervencije uz

skoro obavezan kompenzatorski karakter, odnosno pokuaj psihe da

obnovi naruenu ravnoteu i ponovo uspostavi balans. Boanska ruka

koja vodi jednostavno ne odgovora prirodi sinhronih dogaaja, ve pre

upuuje na inteligencije koje stoje iza njih, pri emu se jednostavno

moramo upitati i kakva je priroda te inteligencije. Dogaae se da nam

prave knjige u pravom trenutku padnu u ruke, da u na ivot uu

odreeni ljudi onda kada nam je podrka najvie potrebna, ali e se

dogaati i da nas slini dogaaji jednostavno odvedu na stranputicu. Kao

i uvek, moramo upotrebiti dosta pronicljivosti da bismo napravili razliku

izmeu ta dva.

U svom lanku Dinamika realiteta postojanja Montalk daje naredno

objanjenje za pojavu uoljivih sinhroniciteta tokom hiperdimenzionalnih

aktivnosti:

Sinhroniciteti se esto javljaju tokom hiperdimenzionalnih aktivnosti ili

pre emocionalno nabijenih situacija i proirenja svesti. U principu, oni su

prethodnica bilo ekspanziji realiteta, bilo prodoru u realitet.

Pomeranje granica realiteta generie talase okova, koji sferino

obasjavaju okolnu holografsku oblast. Jedno emocionalno iskustvo

nekoliko sati u budunosti moe poslati talase okova unazad kroz

17 17

vreme, koje, kompresujui realitet sadanjosti, indukuje vibracije koje

ulaze u rezonancu i privlae korespondirajue sinhronicitete. Te smislene

koincidencije dele istu arhetipsku osnovu kao i emocionalni dogaaj, koji

je generisao talas oka; talas deli frekvenciju sa izvorom. Tako

sinhroniciteti esto prethode iskustvima lekcija i nose simbolian peat,

koji reflektuje prirodu predstojeeg dogaaja.

U stvari, svako naruavanje granica realiteta e neizbeno generisati

sinhronicitete, koji mu prethode i koji daju informaciju o izvoru smetnje.

***

Ove neobine koincidencije nisu jedina pojava, koja izaziva nedoumice u

vezi sa prirodom ove interakcije i fenomenom vremena. Istraivanje NLO-

fenomena predstavlja jo jednu oblast, koja je dovela u pitanje tezu

materijalistike nauke da je materija koja se moe opaziti jedini realitet,

jer interakcija sa ovim biima bez mnogo sumnje ukazuje na to da ona

dolazi sa planova koji su nevidljivi za percepciju ljudi. Mada izuzeci

postoje i mada mnogi izvetaji obuhvataju i opise ovih bia, na naem

planu po pravilu moemo opaziti samo posledice ovog delovanja.

Barbara Bartolik u vezi sa time kae:

Uporedite to sa otkriem mikroorganizama. Prije otkria mikroskopa,

postojale su te "nevidljive stvari" koje su uzrokovale bolesti i smrt.

Naravno, postoje i korisne ili dobre bakterije, meutim, moramo imati na

umu da toksini mogu na kraju razoriti ovaj svijet. Tako je to i sa ovom

dominacijom vanzemaljaca. (Intervju, Barbara Bartolik,).

Da se posluim slikom Dejvida Boma, zamislimo dve motke pobodene u

pesak i talase koji udaraju u njih i pomeraju ih. Iz nae perspektive ne

vidimo talase, vidimo samo kretanje motki i ono izaziva uenje. Da li

smo u stanju da mentalno zaemo iza pojavnog i donesemo zakljuke o

onome to stoji iza onoga to opaamo i proizvodi dejstva u naoj

realnosti?

18 18

Podizanje automobila sa autoputa, a da to niko ne primeti, izdvajanje

osobe iz njenog prostorno-vremenskog kontinuuma i vraanje u istu

taku, izmetanje na drugu lokaciju, a da se ne primeti protok vremena,

iskustva sa izgubljenim vremenom ili duple tranice seanja sve to

predstavlja standardni deo abdukcijskih izvetaja i istraivanja,

fenomene, za koje emo teko nai objanjenje u okvirima prirodnih

nauka, upravo kao to ga nije bilo ni za pojavu sinhronih dogaaja. Na

slian nain, kao to je Jung posegnuo za statistikim modelom da bi

dokumentovao pojavu, koju je opaao, ali koja nije smela da postoji, i

Dr Karla Turner je kod fenomena abdukcija primenila metod unakrsnog

poreenja elemenata iz nezavisnih izvetaja i dola do rezultata, koji

pokazuju podudaranje, koje daleko prevazilazi mogunost sluajnog

poklapanja

(http://www.galaksija.com/metafizika/oteti/oteti_prosirenje_perspektive.

htm u knjizi Oteti).

Ovi podaci jednostavno izazivaju odreena pitanja, i - kako navodi Dr

Viliam Baldvin kada toliko mnogo ljudi prenosi i opisuje iskustva, koja

ukazuju na postojanje realnosti, tako neuporedivo razliite od nae

svesne realnosti, to zahteva objanjenje i to objanjenje moramo potraiti

otvorenog uma. Kao to je u jednom trenutku prevazieno verovanje da

je Zemlja ravna ploa, mada je to bilo u tako velikoj suprotnosti sa

predstavama tadanjih ljudi i onim to su opaali, i kao to je egzistencija

svesti nezavisno od tela u meuvremenu eksperimentalno potvrena,

tako e i na ova pitanja jednom uslediti odgovor, koji e ove fenomene iz

oblasti parapsihilokih istraivanja prebaciti u referentne okvire naeg

poimanja prirodnog.

Pogledajmo do tada kakvu perspektivu nude metafiziki izvori:

Nasuprot materijalistikoj stoji slika o svetu, koja kae da je materija,

koja se moe opaziti, samo povrinski sloj jedne vieslojne realnosti, koja

se sastoji od mnogo razliitih dimenzija.

19 19

Zemaljski svet je smeten u jednu za oveka nevidljivu hijerarhiju viih

dimenzija, koje poinju od niih astralnih svetova i proteu se do najviih

svetova svetlosti.

(...)

Prema toj slici o svetu Univerzum se sastoji od grubo-supstancijane i

fino-supstancijalne materije. Sa one strane dualnosti materije nalazi se

individualnost svesti, spiritualna dua, svesna individua (na sanskritu

atma, Sopstvo ili jiva, nazvana ivo bie). Iza svih grubo-

supstancijalnih pojava deluju fino-supstancijalne energije a iza njih

svesne inteligencije (individue). (Armin Risi: Smena moi na Zemlji).

Boris Moravjev u I tomu Gnoze opisuje ove razliite dimenzije dovodei

finou materije u vezu sa brzinom vibracija, pri emu je gustina materije

obrnuto proporcionalna gustini vibracija.

Moderna prirodna nauka je ustanovila bliske odnose izmeu materije i

energije, u stvari poznate ezoterijskoj nauci od pradavnih vremena.

Danas vie nije besramno rei da je materija samo statiki oblik energije

ija je priroda uvek dinamina.

(...)

Tradicionalna ezoterijska nauka posmatra manifestaciju sve energije kao

oblik ciklinog vibracionog kretanja. Ona dalje ui da je materija

sainjena od relativno ogranienog broja nukleusa razliitog kvaliteta. Ti

nukleusi su animirani ciklinim vibracionim pokretima razliitih

frekvencija i amplituda. Ovde Tradicija uvodi pojam denzitetdenzitetdenzitetdenzitet (density =

gustina), koji je primenljiv kako na energiju, tako i na materiju. Najzad,

ona postavlja zakon, prema kome su: gustina materije i gustina vibracija

obrnuto proporcionalni.

U skladu sa tim uenjem Tradicije kvantitet nukleusa u materiji, nukleusa,

koji su, da budemo precizni, sama materija, je minimalan. Volumen, koji

zauzima neki objekat, kakav god da je, je ispunjen onim to nazivamo

veoma brzim linijama kretanja: pokreta ogranienog broja nukleusa. Sve

zavisi od gustine tih pokreta i njihove brzine. to su tee i sporije

20 20

vibracije, to je vei broj nukleusa potreban da bi sainio telo i obrnuto.

(Boris Moravjev Gnoza I, Univerzum).

(Vidi takoe: Ra materijal Denziteti).

U skladu sa principom gustine vibracija Moravjev razlikuje Redove

materije, klasifikovane u skladu sa gustinom tipinih atoma koji na

svakom nivou korespondiraju sa Velikom Oktavom, od fino-

supstancijalne do guste i potpuno manifestovane, kakva je na Zemlji.

Te razliite dimenzije moemo zamisliti nalik radio-talasima, koji se svi

emituju u istom prostoru, ali na razliitim frekvencijama. Primamo one

talase, na koje je podeen na prijemnik (svest). Meutim, ako neto ne

opaamo, to ne znai da to i ne postoji. Svi ovi planovi su puni ivota i

ono to nazivamo vanzemaljcima su u stvari hiperdimenzionalna bia,

koja deluju sa dimenzija nedostupnim naoj percepciji.

Paralelno sa opisom konfiguracije prostora na drugim dimenzijama oba

sistema uvode i princip Relativnosti vremena. Ovaj pojam nam nije

nepoznat. Prema teoriji relativnosti veoma velike brzine e usloviti sporiji

relativan protok vremena. To je ilustrovano primerom blizanaca, od kojih

jedan kree na svemirsko putovanje, dok drugi ostaje na Zemlji. Kada se

astronaut posle nekoliko meseci ili godina bude vratio na Zemlju,

ustanovie da je njegov brat u meuvremenu ostario nekoliko decenija.

Mada se protok vremena doivljava kao normalan, ono u zavisnosti od

brzine kretanja na razliitim prostorima protie drugaije. Ova teorija je

nala primenu i u atomskoj fizici kod estica, iji se raspad odigravao

suvie brzo da bi mogla biti sprovedena bilo kakva merenja. Naunici bi

ubrzali kretanje estica, pri emu bi i vreme raspada bilo usporeno i time

omogueno merenje.

Ako brzinu kretanja, odnosno brzinu vibracija, dovedemo u vezu sa

protokom vremena, tvrdnja o sporijem relativnom protoku vremena na

dimenzijama sa brim frekvencijama i manjom gustinom materije, koju

iznose oba sistema (gnostika Tradicija i Vede), a koja postaje sasvim

uoljiva tokom prouavanja NLO-fenomena, bi mogla dobiti svoje

21 21

utemeljenje, ime bi ova vrsta interakcije mogla postati manje

misteriozna. Jednom deliu sekunde na naem planu, tokom koje se

osoba izdvoji iz vremenskog kontinuuma i vrati u njega (svesno

opaanje), odgovaraju sati na drugom (iskustva iz abdukcijskog

okruenja, uz ogromna poklapanja izmeu nezavisnih izvetaja). Na koji

nain ta relativnost vremena, drugaiji relativan protok vremena na

razliitim planovima, omoguava posezanje u nae vremenske linije, da li

omoguava uvid u vektore mogunosti/ verovatnoe u naem polju i

njihovu izmenu, ostaje otvoreno pitanje.

Da li je zaista tako i da li ova linija razmiljanja moe ponuditi osnovu za

odgovore na neka od pitanja, koja ovaj fenomen postavlja pred nas?

Zaista ne znam. Ovo je pretpostavka. Ipak sa potpunom sigurnou mogu

rei da e posmatranje mnogih fenomena i pojava iz sveta, koji nas

okruuje, pruiti uvid u ogromna prostranstva puna tajni za otkrivanje,

koja se kriju iza granica nacrtane mape realnosti.

Sreno istraivanje!