ДИПЛОМСКИ РАД

ТЕМА:

ЕТИЧКИ АСПЕКТИ ПОСЛОВАЊА РОБНЕ КУЋЕ БЕОГРАД СА СЕДИШТЕМ У ВАЉЕВУ

Ментор: Јованка Божић Студент: Душан Стаменковски 8222/10

Ваљево, дана 30.09.2014

С А Д Р Ж А Ј

У В О Д .................................................................................................................. 2

1. ПОЈАМ ЕТИКЕ И ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ ................................................ 3

2 ПОСЛОВНА ЕТИКА У САВРЕМЕНОЈ ПРАКСИ ................................ 5

3. ПОСЛОВНА ЕТИКА И МАРКЕТИНГ .................................................... 7

3.1 Лицитирање ......................................................................................... 7

3.2 Конкуренција ....................................................................................... 8

3.3 Политика одређивања цена ................................................................ 9

3.4 Потрошачки маркетинг ....................................................................... 9

3.5 Кодекс пословног морала .................................................................. 14

4.

9. ЗАКЉУЧАК .................................................................................................. 15

КЉУЧНЕ РЕЧИ ................................................................................................... 17

ЛИТЕРАТУРА ...................................................................................................... 18

У В О Д

Свако друштво, па и свака мања група, има одређене стандарде о томе шта је право и правилно, а шта није. Свако друштво поставља захтеве и прописе о томе шта чланови друштва треба, а шта не смеју да чине. Такве прописе и стандарде за поступке чланова друштва називамо моралним нормама или етиком. Етика или моралне норме друштва значајно утичу на понашање људи. Они, под њиховим утицајем, изграђују властити етички систем и развијају одређене етичке принципе. Ти принципи постају регулатор њихових оцена, реаговања и акција. Људи поступају на одређени начин не само зато што се то од њих захтева или што су присиљени претњом санкцијама, него и због тога што они сами теже да поступају у складу са одређеним принципима понашања, а које су усвојили или изградили и које доживљавају као саставни део своје личности. Формирани принципи постају унутрашња покретачка снага која управља њиховим поступцима.

Дакле, етика представља веома важну општу покретачку снагу човека и долази до изражаја у веома великом броју активности и делатности људи. Она је најважнији резултат процеса социјализације, тј. процеса учења којим, деловањем различитих социјалних чинилаца (а пре свега других особа), појединац стиче друштвено важне облике понашања и развија се у личност. Састоји се у уверењу о том шта је добро и правилно, а шта није; тенденцији да се у складу са тим уверењем поступи, и у емоционалним доживљајима који се јављају у вези са остваривањем и неостваривањем личних норми о томе шта треба, а шта не треба чинити. Кажемо да морална свест укључује три компоненте: когнитивну, конативну (делатну) и афективну. Људи поступају на одређени начин не само због тога што се од њих то захтева, што су награђени или кажњени, него и због тога што их изграђени властити принципи гоне да поступају на одређени начин, што оцењују да је то њихова дужност према сопственој личности.

„Велики човек показује своју величину начином на који

поступа са малим људима!“1

(Томас Карлајл)

1 Дејл Карнеги, Психологија успеха 1, Како стећи пријатеље и наклоност људи, Народна књига Алфа, Београд, 2002. год., стр. 25

1. ПОЈАМ ЕТИКЕ И ПОСЛОВНЕ ЕТИКЕ

Појам етика етимолошки води порекло од грчке речи ethos у значењу – обичај, навика, карактер, тако да се под овим појмом подразумева систематско научно или филозофско промишљање морала, које обухвата пет централних питања:

1. проблем извора или порекла моралности;

2. проблем успостављања моралне свести и савести;

3. проблем облика моралности;

4. питање сврхе и смисла моралности;

5. проблем изградње моралне хијерархије вредности.

Етику можемо дефинисати као систематско настојање да се наше индивидуално и друштвено морално искуство учине смисленима тако што ће се одредити правила исправног понашања, вредности којима треба тежити, као и карактерне особине које треба развијати. Пословна етика представља поље додира, или још чешће, поље судара двеју различитих перспектива: моралне или етичке и пословне или економске перспективе. С једне стране, морална перспектива за своје полазиште узима моралне вредности какве су истина, правда, поверење, поштење, солидарност. С друге стране, пословна перспектива темељи се на економским вредностима и категоријама какве су профит, ефикасност, конкурентност, успешност.

Могло би се рећи да пословна етика представља скуп личних и колективних моралних поступака који се користе током свих облика пословних активности, а којима се одређује граница до које се може ићи, а да те активности, поступци и одлуке не изазову неповољне односе унутар предузећа и у његовом окружењу, те да, у коначном збиру, не створе непотребне трошкове и штету за предузеће и окружење. Предмет пословне етике је управо пресек који се добија укрштањем моралних и економских аспеката пословања. Има много људи, међу њима већина из пословног света, који сматрају да су морал и бизнис два различита и неспојива света. „Једна позната енглеска пословица каже: Business of business is business – посао бизниса јесте да заради новац, а кога занимају моралне или какве друге сличне вредности, нека се тиме бави у својој породици или, још боље, у каквој цркви!“2

На другој страни, постоји мишљење да пословање без моралних критеријума и економија без етике не могу дати трајније, стабилније и значајније резултате, нити неку конкретну заједницу учинити срећном и просперитетном. Због тога се често говори о потреби увођења етичког кодекса у принципе пословања, рада и руковођења у свим предузећима.

Пословна етика је психолошка диспозиција, која има три компоненте:

2 Душан Ристић, Основи менаџмента, Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2004. год., стр. 235

интелектуалну, коју чине знања о моралним принципима према којима треба поступати, о томе како се разни поступци евалуирају, као и интелектуална способност да се одређени општи принципи примене на поједине случајеве;

емоционалну, коју чине осећања у вези са поступцима које оцењујемо као моралне или неморалне, осећање моралне дужности док се решавамо да ли ћемо или не поступити на одређени начин, осећање задовољства кад поступамо у складу са усвојеним принципима, а незадовољства, осећања кривице, стида или кајања када тако не учинимо;

конативну или вољну, коју чини спремност за доношење одлука да се поступи у складу са усвојеним моралним нормама, извршавање таквих одлука и доследност у њиховом извршавању.

Међутим, ове три компоненте нису увек једнако развијене и увек једнако усклађене. Може да постоји знање о томе шта се у друштву оцењује као морални или неморални поступак, као што може да постоји и довољно развијена интелектуална способност да се етички стандарди примене у различитим поступцима или да се према одређеним етичким принципима оцењују туђи поступци, а да, ипак, нема развијене етике. Поставља се питање – зашто? То је питање личне одлуке, властитог доживљаја ситуације, потреба, интереса и мотива, питање властитог моралног интегритета, али и питање културног наслеђа, очекивања и притисака који долазе из предузећа и окружења. Тако се јавља дилема о томе да ли је пословна етика ствар личне савести директора, менаџера, службеника, радника, или је то резултат колективног и заједничког морала неке групе, заједнице, средине, друштва, васпитања и породице?!

Морална свест, као и сваки други ефекат социјализације, стиче се социјалним учењем. Тако развитак емоционалне компоненте зависи, првенствено, од учења условљавањем, па затим од учења на основу модела. Конативна компонента у великој мери зависи од учења по моделу, а за развитак когнитивне компоненте, а без чијег развитка нема развијене моралне свести, од првенственог је значаја когнитивно учење и посебно учење увиђањем.

* * *

Нужни услов моралног сазнавања је развијање процеса моралног схватања о својствима других особа. Поштовање туђе личности је извор поштовања апстрактних моралних правила.3

3 Никола Рот, Основи социјалне психологије, Универзитет у Београду, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987. год., стр. 284

2. ПОСЛОВНА ЕТИКА У САВРЕМЕНОЈ ПРАКСИ

Савремена економска и пословна динамика тражи све већу отвореност, слободу и либерализам свих економских субјеката. То подразумева висок степен поверења или социјалног капитала, односно покреће дилему о односу између економије и моралности. Новија истраживања у овој области показују да одсуство моралних норми у пословању наноси велику штету како појединим компанијама, тако и укупној светској економији. Због тога се овој теми посвећује све више пажње у истраживањима и едукацији.

Моралност има своје две основне димензије испољавања, а то су:

колективна, групна етика, која укључује етичке, моралне поступке у пословним одлукама руководства и менаџмента предузећа, које се односе на спољашње субјекте и окружење, али и етичке односе унутар самих предузећа;

етика појединца, који не поседује елементарне принципе личне пословне етике, и има дефицит укупним моралних стандарда, увек је спреман да изврши превару, да стави своје личне интересе изнад колективних, законских, изнад норми обичајног пословног морала и људских односа, да наруши пословну климу и атмосферу.

Од самог почетка пословања и развоја предузећа, начина рада и стицања профита, богатства и осталих погодности које пружа добро и успешно пословање, намеће се једно питање – вечита дилема: да ли пословање има додирних тачака са моралом и моралним деловањем појединаца и група?

Посматрање односа између пословања и морала може се проширити на начин рада, коришћење природних и економских ресурса, власничке односе, руковођење предузећем, квалитет рада, однос према запосленима, однос према локалној заједници, регији, држави. Многи ће констатовати да историјски развој економских односа не оставља много аргумената за тезу да су морал и пословање у непосредној вези. Други ће, пак, рећи да морал и начин рада, поготово управљања предузећем и његовог руковођења, немају ништа заједничког. Неки ће можда рећи да економија нема никаву обавезу нити потребу да буде морална, а има и оних који ће, са дозом цинизма додати да економија, по својој суштини, не може бити морална све и када би то хтела и настојала да буде.

На другој страни, постоји мишљење да пословање без моралних критерија и економија без морала не могу дати трајније, стабилније и значајније резултате, нити неку конкретну заједницу учинити срећном и просперитетном. Због тога се често говори о потреби увођења етичког кодекса у принципе пословања и рада у свим предузећима.

Ту се још јавља дилема о томе да ли је морална свест ствар личне савести руководиоца, директора, менаџера, службеника, радника, или је то резултат колективног и заједничког морала неке групе, заједнице, средине, друштва. Чини се да је данас ово питање поново актуализовано и оно постаје незаобилазно, како у неразвијеним земљама, земљама у процесу и периоду транзиције, тако и у оним наразвијеним економијама и друштвеним просторима. Пословни свет је пун скандала од трговине, банака, осигурања до лажних трошкова менаџера.

Основно питање које се поставља у анализи пословог морала и односа економије и морала јесте: где је граница која одређује да ли је нешто у пословању морално или није? Одредити границу пословног морала представља велики изазов за сваког руководиоца и менаџера, али и за све запослене људе. То је питање личне одлуке, властитог доживљаја ситуације, потреба, интереса и мотива, питање властитог моралног интегритета, али и питање културног наслеђа, очекивања и притисака који долазе из предузећа и окружења. Држање у границама пословног морала обезбеђује, на дужи рок:

боље пословне резултате;

избегавање непотребних трошкова и штете;

ствара добру пословну климу;

подстиче предузетништво;

шири поверење у колективе и појединце, у институције и пословне субјекте.

Пословни људи, економисти, аналитичари и истраживачи стално воде расправу и остављају дилему о томе да ли је извесна доза „варања“ и „лажи“ у пословању неопходна. Да ли је та врста игре неминовна, те да ли је свесно или несвесно присутна у свакој тржишној утакмици и свакој пословној комуникацији?

Жеља за профитом, за пословним успехом, за стицањем предности на тржишту, као и за личном користи, богатством, представља изазов за руководиоца као појединца и саме групе да понекад напусте утврђена правила игре, како би стекли предност у такмичењу са другима. Основно питање које се поставља у оваквим ситуацијама јесте: где је граница која одређује да ли је нешто у пословању морално или није? Како каже Алберт Кар (2001.), „варање и лагање је оправдано са моралног становишта све док остајете у границама неписаних (уобичајених и подразумеваних) правила пословне и тржишне игре.“4 Он то назива „блефирањем у пословању“ као делом стратегије у пословној игри, као што то чине „играчи у покеру“.

4 Иван Шијаковић, Часопис Акта Економика бр. 3, лична wеb презентација, Интернет страна

3. ПОСЛОВНА ЕТИКА И МАРКЕТИНГ

Кад произвођач изради известан производ, њему је циљ да га прода. Маркетинг је процес којим он то остварује. Маркетиншко истраживање покушава да утврди потрошачку потражњу, и најделотворније и најуносније начине на које се та потражња може задовољити. Услови на тржишту само се ретко могу предвидети са сигурношћу, а могућност манипулисања тржиштем и тржишном потражњом много је мања него што многи критичари тврде. Зато често постоји искушење да неко покуша да манипулише тржиштем, да могућност неуспеха смањи незаконитим или неморалним средствима, и то где су неки облици праксе морално спорни (конкуренција, политика одређивања цена, лицитирање и потрошачки маркетинг). Прилике за превару, обману и неетичну праксу су небројене, али већина ових поступака тако је очито неморална да и не покреће етичке недоумице. Покрет потрошача бар једним делом може да се схвати као реакција на маркетиншку праксу која се види као непоштена или као мање поштена него што би могло и што би требало да буде.

3.1 Лицитирање

Лицитирање је пракса која се широко користи. Понекад је користи продавац као на аукцији, да добије највишу цену, а још чешће је користи купац да добије најнижу цену. Примењује се код грађевинских пројеката, користе је влада и велике фирме кад траже понуду за куповину на велико или фирме које траже подуговараче и снабдеваче. Да би била поштена, лицитација мора бити тајна. Кад би процес био јаван, једна фирма, која би могла да стекне профит и уз цену значајно нижу од оне коју нуди конкуренција, дала би понуду тек онолико нижу од конкуренције колико је потребно да добије уговор. Ова је понуда могла бити знатно виша од најниже коју би понудила да није знала шта нуди конкуренција, и просто би рачунала свој трошак плус оно што сматра за прихватљив, конкурентан профит.

Друго, кад би надметање било отворено, нека би фирма могла започети понудом довољно ниском да преплаши друге и растера их с лицитације, чак иако та понуда није најнижа коју би учинила да је приморана да лицитира тајно. Свако кршење тајности које би учинила ма која од страна повредила би коректност услова лицитације. Зато често влада или фирма неће да прихвате понуде преко одређеног износа. Наравно, бројка коју је вољна да плати мора се чувати у тајности ако ће лицитација да буде поштена. Дакле, лицитирање је морално одбрањива пракса у пословању, али је подложна многим злоупотребама, те се мора брижљиво надзирати да би остала поштена.

3.2 Конкуренција

Надметање је део слобоног предузетничког система и тежи да доведе до делотворности на тржишту и користи за све потрошаче тако што ће обезбедити мношто разне робе по најбољим ценама. Али, конкурентно тржиште ради у корист купца само кад је поступак надметања поштен. Мада ту влада игра значајну улогу, настојећи да надметање остане поштено, владино одржавање реда није довољно. Морални стандарди морају да играју своју улогу, и играју је свакодневно, али је исто тако стално пристуно и искушење да се прекрше мерила поштења и часног надметања зарад нечије личне користи или користи нечије фирме.

Један од главних начина да се поткопа конкуренција јесте стварање монопола. Ако је нека фирма у стању да створи и одржава монопол на ма којем подручју, тад за њене цене нема конкурентских ограничења. Сходно томе, она може да наплаћује колико хоће, док год на тржишту постоји воља да се купују њени производи или њена услуга по цени коју она одређује. Поставља се питање како фирма успоставља монопол? Уобичајене су неколико технике, од којих су неке спорне. Нпр. када произвођач стекне доминацију на тржишту поштено, у даљем току он откупљује или онемогућује кокуренцију и уколико то чини да би уклонио конкуренцију, та намера је у најмању руку спорна. То онемогућавање конкуренције може да се изведе наплаћивањем свог производа по цени нижој од конкурената. Уколико предузеће то ради зато што је ефикасније, продуктивније, има ниже трошкове или нижу маржу, онда је поступак поштен. У супротном, када то ради у намери да освоји једно тржиште и намерно на њему послује са губитком, а надокнађује га профитом на другом подручју онда присиљава и друге конкуренте, мање економичне да послују са губитком, а уколико они не успеју да одговоре на цену-потонуће.

Друга алтернатива истискивања конкурнције јесте преузимање или откуп конкурентске фирме пред саму њену пропаст, по цени повољнијој него што би то било могуће раније. Ова два начина истискивања конкуренције у најмању руку су спорна, али не и противзаконита. У САД-у је поступак преузимања фирми од стране великих компанија често праћен одговарајућим одобрењима од стране владе како би се спречило образовање монопола.

Други начин да се конкуренција стави под надзор јесте да једна мала групација произвођача неке робе потајно постигне договор на своје заједничко добро (нпр. да изделе тржиште, да „наместе“ цене и слично) што је генерално незаконито јер поткопава такмичарски систем на штету купаца, али се оно може извести тако тајно и префињено да се не може доказати, чиме се не мења неморалност саме радње. Осим ових, ту су и разне врсте лагања, крађа конкурентских корпорација, кршења уговора, плаћање мита и провизије и слично.

3.3 Политика одређивања цена

Систем конкуренције би требало да предупређује могућност прецењивања тамо где оно значи наплаћивање далеко веће суме него што произвођач зна да производ вреди, а ради стицања обилне добити. Једна од могућности јесте случај монополистичког положаја који произвођачу омогућује да наплати више него што би иначе могао. Друго подручје на којем се јављају прекомерни износи јесте позајмљивање новца. Онима који нису у стању да новац позајме на конвенционалан начин, „зеленашке ајкуле“ могу да зарачунају прекомеран интерес. Често и незнање купца пружа прилику за претерано наплаћивање. Наиме, продавац полази од претпоставке да ће купац помислити како неки производ, зато што кошта више, мора и бити бољи него јефтинији производ конкуренције. Тако поступати значи злоупотребљавати купца.

Конкуренција је довела до отварања трговина с попустом и појаве трговаца поруџбинама преко поште, који производе продају по ценама нижим него у традиционалним трговинама на мало. Но, пракса која је несумњиво неморална, зато што је преварна, јесте када се неком производу одреди цена виша од оне по којој је икада продаван, тако да увек може да се изнесе на снижење. Пракса је обмањива зато што продаја робе на снижењу подразумева снижење у односу на реалну цену, а не снижење у односу на вештачки надувану цену.

3.4 Потрошачки маркетинг

Потрошач улази у правно обавезујућу уговор без потпуног сазнања о томе на шта пристаје уколико купује на почек или кредит, а није довољно информисан о томе колики је стварни укупни износ куповине и која је права годишња каматна стопа. Оваква пракса је незаконита, и један промишљен и опрезан купац би могао да утврди тачну природу уговора који улази. Али то често захтева поприлично истраживања и срачунавања, више него што је просечан потрошач навикао. Стога је коректност позајмљивања постала потрошачки захтев, оправдан као начин да се трансакције учине поштенима.

Цена по јединици је настојање да се купцима омогући тачно упоређивање засновано на цени. Стављање налепнице и датума даљи су захтеви које износе потрошачи да би трансакције у које улазе постале поштене. Уколико на паковању прехрамбеног производа нису, наведени сви постојећи састојци, купац не зна тачно шта купује. Кад је у питању кварљива роба, ако на производу није отиснут датум до којег се артикал мора продати, купац нема начина да сазна колико је производ свеж и колико се још може држати пре него што се поквари. Захтеви потрошача у свим овим захтевима су легитимни; они не само што предупређују обману и врљиве маркетиншке технике већ и помажу да трансакције остану поштене, те тако доприносе да слободно-предузетничкики систем дејствује како треба.

3.7 Кодекс пословног морала

О моралној свести треба много више говорити, и много више је практиковати у неразвијеним и транзиционим земљама и срединама, каква је и наша. Ова тема је у нашој средини потпуно запостављена, боље рећи, она је још непозната, а расправа о њој још увек „непожељна“. У нашој средини је, још увек, „нормално“ и „пожељно“ пословање по нетржишним принципима и критеријима. Пословни морал мора бити заступљен у свим сегментима предузећа, као и код свих запослених, од руководиоца до портира.

У нашем систему пословања, поред великог броја законских и нормативних прописа, израђен је и скуп правила, норми, принципа и стандарда којих се треба придржавати у обављању делатности, а која се једним именом називају Кодекс пословног морала у привреди. Он се састоји из два дела:

општег дела, који садржи општа начела понашања у условима тржишне привреде, субјекте, обавезе понашања у складу са кодексом и субјекте који могу покретати поступак за заштиту пословног морала;

посебног дела у коме су дата правила понашања у појединим делатностима са становишта пословног морала. Највише простора дато је трговини, а потом туризму и угоститељству, осигурању, саобраћају и занатству.

Пословни морал претпоставља:

► поштовање начела савесности и поштења;

► поштовање правичности;

► поступање у доброј вери и у складу са добрим пословним обичајима;

► као и свако друго поступање које учесници у привредним односима очекују од друге стране у односу на себе.5

Повредом пословног морала сматраће се свако поступање супротно поштовању претходно изнетим начелима, поступања које је у супротности са правилима овог кодекса, као и свако друго поступање које се, према општем уверењу које влада у привреди и друштву, сматра повредом пословног морала. Посебну бригу о поштовању пословног морала имају коморе, професионална удружења и организације, као и организација потрошача.

5 Привредна комора Југославије, Кодекс пословног морала у привреди, Београд, 1995., Интернет страна

3. З А К Љ У Ч А К

Поверење је данас један од кључних услова за успешно пословање и развој предузетничке и пословне климе на свим нивоима и у свим срединама. Што се више шири потреба за поверењем и јединственим пословним стандардима, то се више отвара могућност за различите облике превара, скривених и недобронамерних поступака у пословању. Ако се томе дода недостатак пословне традиције, неизграђане моралне свести у раду и пословању, разорен ситем позитивних пословних и животних вредности у наразвијеним срединама (друштво у транзицији), каква је наша, онда се може говорити о „елдораду“ за различите врсте превара и пословних скандала.

Да би схватили важност етике у маркетингу одлучивања, морају се познавати основни фактори који утичу на процес етичког одлучивања, а то су: лична морална филозофија, односи у нутар предузећа – организације и услови. Морална свест није само присутна у односима између компанија и окружења; она је важна и у односима унутар саме компаније. Однос послодаваца, менаџмента и руководства међусобно, као и њихов однос према запосленима у компанији мора се посматрати кроз призму пословне етике и моралности. Ниједан сегмент рада и пословања, без обзира на величину предузећа или пословног субјекта, не може се запоставити и ослободити од бриге за моралним деловањем и поступањем. Рецимо, ако је низак морал запослених у једном предузећу (слабо се залажу на послу, ненефикасно користе радно време, честе конфликтне ситуације, оговарања и подметања, изношење пословних тајни, слаба лојалност предузећу), онда је и најбољем руководиоцу тешко да постигне неке значајније пословне резултате.

Морална свест најбоље дијагностификује и одсликава понашање, деловање и имиџ пословних људи. Знати прихватити застој и проблем у пословању и пребродити га без морално сумљивих поступака према другима, као и постизати континуирани успех не наносећи неправду и штету другима, представља велики успех у повезивању колективног и индивидуалног захтева и очекивања у пословној етици. Недостатак пословне свести представља први и основни узрок да ће, у „погодном“ тренутку, у неком предузећу, компанији или било ком пословном субјекту, доћи до избијања скандала и поремећаја пословне атмосфере. Може се констатовати да је морална свест важна из следећих разлога:

питање трошкова и штете које изостанак моралне свести наноси предузећима, појединцима, средини и укупним пословним односима;

изостанак моралних надзора у било ком сегменту пословања узрокује, директно или индиректно, повећане трошкове, губитак профита и смањење зараде;

смањење конкуретске способности предузећа и тиме нарушавање његовог угледа у пословном окружењу.

Сваки појединац је сам себи главни градитељ личности. Не једини, али главни! Као што су наши стари говорили свако је своје среће ковач, можемо додати: свако је своје судбине ковач, свако је свога морала ковач. Наравно да је то ковање напоран и дуг посао. Напоран је и болан јер се ковање врши на самоме себи, а дуг је јер мора трајати читав живот. Тај процес формирања човека, и то моралног, траје читав живот. Та последња фаза у формирању личности зове се саморазвој и самоконтрола или, како то савремени психолози радо зову, фаза самоостваривања. Потребно је помирити мноштво захтева (појединаца, група, заједнице) и стремљења ка успеху и остварењу профита, а да се остане у границама пословања које одређује пословна свест. Само „мудар пословни човек тражи предност до границе до које не ствара непријатељство међу запосленима, конкурентима, клијентима, са државом или целокупном јавношћу" 6

Ја, овакав какав јесам, с тугом поздрављам мој ја какав би требало бити7

Сл.1- Знање, вредности и размишљање повезане у целину: личну и друштвену етику

6 Иван Шијаковић, Часопис Акта Економика бр. 3, лична wеb презентација, Интернет страна 7 Живан Безић, Како бити човек?, Интернет страна

ЗНАЊЕ ИМИШЉЕЊЕ

ВРЕДНОСТ

ЛИЧНА ЕТИКА

(МОРАЛНАСВЕСТ)

П Л А Н

КЉУЧНЕ РЕЧИ

МОРАЛНЕ НОРМЕ – захтеви и прописи које поставља друштво о томе шта његови чланови треба, а шта не смеју да чине;

ЕТИКА - систематско настојање да се индивидуално и друштвено морално искуство учине смисленима тако што ће се одредити правила исправног понашања, вредности којима треба тежити, као и карактерне особине које треба развијати;

ПОСЛОВНА ЕТИКА - скуп личних и колективних моралних поступака који се користе током свих облика пословних активности;

МАРКЕТИНГ – процес активног усмеравања предузећа ка тржишту и потрошачима како би се, с једне стране, максимално задовољиле потребе потрошача, а са друге стране, остварио оптимални доходак предузећа;

МОРАЛНО СПОРНИ ОБЛИЦИ МАРКЕТИНШКЕ ПРАКСЕ – области пословања у маркетингу који имају највеће прилике за обману, превару и неетично пословање (лицитирање, конкуренција, политика одређивања цена, потрошачки маркетинг и оглашавање);

ЛИЦИТИРАЊЕ – тајно, затворено надметање у цени;

ОГЛАШАВАЊЕ – маркетиншка активност којом предузеће информише или убеђује средствима јавног информисања потрошача и наводи га на куповину;

ЗАВОДАН ОГЛАС – оглас који не износи погрешно тумачење или нетачну тврдњу већ своје тврдње исказује на такав начин да ће много обичног света, читајући га брзо и без веће пажње и размишљања, извући нетачан закључак;

ОБМАЊИВ ОГЛАС – оглас који или казује нешто нетачно и стога лаже, или погрешно представља производ без икаквог пропратног исказа;

ПОТПРАЖНИ ОГЛАС – присилан облик манипулативног оглашавања, тј. оглас који подсвесно делује на слушаоца или гледаоца који није свестан његовог присуства, па према огласу или реклами и не може бити критички расположен;

КОДЕКС ПОСЛОВНОГ МОРАЛА - скуп правила, норми, принципа и стандарда којих се треба придржавати у обављању делатности и који се састоји из општег и посебног дела;

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Безић Живан, Како бити човек?, Интернет издање;

2. Драмонд Џон, Беин Бил, Пословна етика, Клио, Београд, 2001. година;

3. Карнеги Дејл, Психологија успеха- Како стећи пријатеље и наклоност људи, Научна књига Алфа, Београд, 2002. година;

4. Кузмановић Бора, Штајнбергер Иван, Психологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995. година;

5. Поповић Миленко, Етика, Нови Сад, 2001. година;

6. Привредна комора Југославије, Кодекс пословног морала у привреди, Београд, 1995. година, Интернет издање;

7. Рот Никола, Основи социјалне психологије, Универзитет у Београду, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987. година;

8. Душан Ристић, Основи менаџмента, Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2004.;

9. Скот Волте Дил, Хауард Т. Делтон, Како утицати на друге, Дерета, Београд, 1991. година;

10. Т. Ричард, Д. Џорџ, Пословна етика, Филип Вишњић, Београд, 2003. год.;

11. Шијаковић Иван, Часопис Акта Економика бр. 3, лична wеb презентација, Интернет издање;