drustvene_nauke_133

7/22/2019 drustvene_nauke_133

1/181


2/181

MATICA SRPSKAODEQEWE ZA DRUTVENE NAUKE

Z B O R N I KMATICE SRPSKEZA DRUTVENE NAUKE

MATICA SRPSKADEPARTMENT OF SOCIAL SCIENCES

SOCIAL SCIENCES QUARTERLY

Pokrenut 1950. godineDo 10. sveske (1955) pod nazivom Nauni zbornik, serija drutvenih nauka,

od 11. sveske (1956) Zbornik za drutvene nauke, a od 76. sveske (1984)pod danawim nazivom

GLAVNI UREDNICIDr Milo Jovanovi (1950), ivojin Bokov (19511952),

Rajko Nikoli (19531965), akademik Slavko Gavrilovi (19661969),dr Aleksandar Magaraevi (19701973), dr Mladen Stojanov (19741999)

dr Milovan Mitrovi (20002004), dr aslav Oci (2005 )

133

Urednitvo

Dr GORDANA BLAGOJEVIDr BOKO BOJOVI (Francuska)

Dr RAJKO BUKVIDr BRANISLAV S. UREVDr MILO MARJANOVI

Dr MASAJUKI IVATA (Japan)Dr JOVANA MILUTINOVIDr MILOVAN MITROVI

Dr DUAN NIKOLIDr DRAGO WEGOVAN

Dr ASLAV OCI, dopisni lan SANUDr PITER RADAN (Australija)

Glavni i odgovorni urednikDr ASLAV OCI, dopisni lan SANU

Copyright Matica srpska, Novi Sad, 2010


3/181

ISSN 0352-5732 / UDC 3(05)

Z B O R N I K

MATICE SRPSKEZA DRUTVENE NAUKE

133

NOVI SAD2010


4/181

Ilustracija na korici

gravira Zaharije Orfelinaovek pie za stolom


5/181

SADRAJCONTENTS

LANCI I RASPRAVE / ARTICLES AND TREATISES

D r a g a n P r o l e, Tertium Datur: Sloterdajk i filozofija medija Ter-

tium Datur: Sloterdisjk and Philosophy of the Media . . . . . . . . . .

RELIGIJA I DRUTVO / RELIGION AND SOCIETY

M a r k o N i k ol i , Aktuelni odnosi Rimokatolike i srpske Pravo-

slavne crkve Contemporary Relations of Serbian Orthodox and Roman

Catholic Churches . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .V e s n a T r i f u n o v i , Religijsko obrazovawe i kulturni identitet

Religious Education and Cultural Identity . . . . . . . . . . . . .D u a n D o s t a n i , JNP Zbor i pravoslavqe JNP Zbor and Ser bian

Orthodoxy . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .A l e k s a nd r a P a v i e v i , Putujui kroz vreme. Potovawe i upo-

treba bogorodiinih ikona u srpskoj tradiciji i danas Travelling

Thro ugh Ti me: Respect and Use of Virgin Mary Icons in Serbi an Traditi on

and Nowadays . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .J o v a n a i k i i i v oj i n P e t r o v i , Znawe kao inilac una-

preewa organske proizvodwe na gazdinstvima Vojvodine Know -

led ge as a Factor of Organic Producti on Impro ve ment on Farms in Vojvo-dina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .B iq a n a R a t k o v i W e g o v a n i V l ad i m i r R ad e n k o v i ,

Kablovski distribucioni sistemi u Srbiji izlazak iz sive zone

poslovawa Serbia's Cable Distribution Systems: Leaving the Grey Area

of Business Practices . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .L i l i a S o r o k i n a, Overcoming Social Crisis in Russia: Systemic Moderniza-

tion as an Alternative for its Further Development Kako prevazii

drutvenu krizu u Rusiji: sistemska modernizacija kao alternativa

wenog daqeg razvoja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .J el e n a V a p a T a n k o s i , Promene u nainu poslovawa agencija za

osigurawe i finansirawe izvoza Recent Changes in Business Prac -

tices of the Export Insurance and Financing Agencies . . . . . . . . .D u i c a M al i n i i u r i c a K o m l e n o v i , Ocewivawe iz

perspektive uenika Grading from the Perspective of Pupils . . . . .S a a N ed e q k o v i , Quba Jovanovi dravnik iz Boke Ljuba

Jovanovi Statesman from Boka . . . . . . . . . . . . . . . .

NASLEE / HERITAGE

J o v a n L o n a r i , Srpsko-bugarsko ekonomsko zbliewe Serbian-

-Bulgarian Economic Rapprochment . . . . . . . . . . . . . . . . a sl av O ci, O J o vanu Lonariu On Jovan Lonari . . . . . . .


6/181

OSVRTI / COMMENTS

V e q k o R ad o v a n o v i , Kriza i raz voj Crisis and Development . . . .

Uputstvo za autore objavqeno u broju 130 . . . . . . . . . . . . . . .


7/181

Zbornik Matice srpske za drutvene nauke izdaje Matica srpskaIzlazi etiri puta godiwe

Urednitvo i administracija: Novi Sad, Ulica Matice srpske 1Telefon: 021/420-199

Proceedings for Social Sciences published by Matica SrpskaPublished quarterly

Editorial and publishing office: Novi Sad, Ul. Matice Srpske 1Phone: 381 21 420-199

www.maticasrpska.org.rse-mail: [email protected]

Redakcija Zbornika Matice srpske za drutvene nauke zakquila je

133. svesku 29. novembra 2010. godineZa izdavaa: prof. dr Duan Nikoli

Struni saradnik Odeqewa: Julkica BoarovLektor i korektor: Mirjana ZrniTehniki urednik: Vukica Tucakov

tampawe zavreno oktobra 2010. godine

Kompjuterski slog: Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad

tampa: tamparija StojkovTira: 400 primeraka

tampawe ovog Zbornika omoguila jeVlada AP Vojvodine, Pokrajinski sekretarijat

za socijalnu politiku i demografiju

CIP Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad

3(082)

ZBORNIK Matice srpske za drutvene nauke/glavni i odgovorni urednik aslav Oci. 1984,

sv. 76 . Novi Sad : Matica srpska, Odeqewe zadrutvene nauke, 1984. 24 cm

etiri puta godiwe. Rezimei na eng. jeziku. Nastavak publikacije: Zbornik za drutvene nauke

ISSN 0352-5732

COBISS.SR-ID 3360258


8/181


9/181

L A N C I I R A S P R A V E

UDCOriginalni nauni rad

D r a g a n P r ol e

TERTIUM DATUR:SLOTERDAJK I FILOZOFIJA MEDIJA

SAETAK: Peter Sloterdajk je jedan od retkih savremenih filozofakoji insistira na relevantnosti Hegelove teze da filozofija nije nitadrugo, nego svoje vreme obuhvaeno mislima. Obaveza filozofije da pro -miqa savremene fenomene prema wegovom miqewu se pre svega odnosina neophodnost prikladnih refleksija medija. Filozofija medija, u spre -zi s metadisciplinarnim miqewem kulture, mogla bi biti priznata kaoSloterdajkov doprinos filozofskom projektu proirenog uma. Za razlikuod svojih prethodnika, Sloterdajk vie nee iskazivati poverewe u aka -demsku auru duhovnih nauka, ukoliko im prethodno ne poe za rukom da sena prepoznatqiv nain distanciraju od stigme svog evropocentrino mo -tivisanog po rekla. Otuda je Sloterdajkovo promiqawe medija u jedin -stvenoj vezi s analizom evropske tradicije u svetlu novih integracija. Za -laui se za neophodnost da Evropa raskine s nasleem imperijalizma,autor ispituje aktuelne tendencije, a naroito produktivnost logike terti-um datur koja se ogleda u na putawu ra dikalnog sta va ili-ili, u koristintegrativnijeg i-i: i opsena kritika i elementarno poverewe u postoje-i svet.

KQUNE REI: filozofija medija, Evropa, proireni um, Sloter -dajk

IZME U POHVALA I ODBACIVAWA

Prolo je etvrt stolea od objavqivawa dvotomne Kritike cini-nog uma, a jo uvek se na zadovoqavajui nain nije razjasnila situaci-

ja u pogledu filozofskog znaaja i mesta Petera Sloterdajka unutar sa-vremene filozofije. tavie, stie se utisak da se prvobitni jaz koji

je isprovocirala wegova filozofska pojava u meuvremenu samo pro du-bio i zaotrio.

S jedne strane, u prilog wegovoj relevantnosti govore zapaenitirai mnogobrojnih eseja i kwiga, srazmerno frekventno prisustvo umedijskom prostoru (od televizije, preko internet foruma do dnevnihnovina), brojni pozivi na gostujua predavawa od strane institucija


10/181

najrazliitijeg spektra interesovawa, te brojne nagrade1 ko jima je uka-zano priznawe wegovoj spisateqskoj delatnosti.

S druge strane, vie je nego upadqivo utawe, odnosno ignorisa-

we Sloterdajkovog imena od strane tzv. akademske zajednice. Jednostav-no reeno, ukoliko bismo pitawe o wegovim filozofskim dometimapropustili kroz neumoqivi i strogi filter community of investigators,s velikom verovatnoom bismo bili su oeni s mnotvom turih, opo-rih i obeshrabrujuih, sve u svemu, po Sloterdajka nepovoqno intoni-ranih izjava. U razgovoru s nekoliko evropskih ordinarius-a, potpisnikovih redova se uverio u postojawe, ako ne konsenzusa, onda bar upadqi-ve bliskosti utisaka koje Sloterdajkov filozofski stil izaziva meu

delatnicima filozofskih instituta zvunog i cewenog imena.Re je, naime, o sledeem: Sloterdajku se en bloc zamera iznevera-

vawe kqunog filozofskog posla. Umesto da podrobno poloi rauna o

svojim kqunim filozofskim uvidima, Sloterdajk radije nabacuje tezuza tezom. Umesto da obrazloi unutrawu dinamiku svog filozofskogpostupka, on radije okira. Napokon, umesto da svom itaocu pomogne

u naporima da tematski i programski situira wegovo miqewe, da muolaka trud u locirawu enigme Sloterdajk u gusto zasienom horizontumnotva savremenih filozofskih orijentacija, on mu svesrdno odmae

u tome. Reju, umesto rada pojma" kod Sloterdajka je pre na delu rizikpojma", poto wegov nesvakidawe bogat vokabular na odluujuim me-stima po pravilu biva pojaan smelim konstrukcijama, neologizmima,namernim preokretawem ili svesnim deformisawem dobro poznatih,tradicionalnih izraza i sintagmi.

Otuda nije neophodno da sebe ubrajamo u strastvene zagovornike je-ziko-analitiki orijentisane filozofije da bismo stavili prst naelo suoeni s izrazima poput galopirajua povrnost" [Sloterdijk2005: 62] ili racija iz sveta snova u realno" [Sloterdijk2007: 115]. Ni-

je neophodno otii predaleko u filozofiji da bi se stalo iza tvrdweda pojam povrnosti ne trpi vie ili mawe", bre ili sporije", daprema tome ono to je povrno ne moe biti niti dubqe niti plie,

da ne moe ni kaskati ni galopirati, te da pojam policijsko/vojnogporekla, poput racije, teko moe biti prihvatqiv u deskripciji od-nosa sno va i jave, bez obzira na radi kalnost psi hoa nalitike paradig-me s koje bismo se odvaili na takvu deskripciju. Dodue, kao repliku

na ove primedbe Sloterdajku sklon italac bi zasigurno izneo itavrepertoar znatno uspenijih misaonih konstrukcija, itavu paletu lu-cidnih pojmovnih reewa, uz komentar da svako miqewe koje odbija

da se kree davno utabanim stazama neminovno ponekad dospeva u opa-snost da zaluta, makar na kratko. Kakvo god bilo nae iskustvo sa Slo-

8

1 Svakako treba pomenuti prestine nagrade za esejistiku Ernst Robert Kurcijus(1993) i Fridrih Merker (2000), a nagradom je ovenana i jedna od wegovih novijih kwi-ga. Re je o kwizi o globalizaciji pod naslovom U unutrawem svetskom prostoru kapi-tala, iz 2005. Ona je iste te godine dobila nagradu za kwigu o privredi. Pored wih, va-

qa spomenuti i nagradu Za budunost filozofske misli, iz 2001, te Lesingovu nagradu zakritiku koju je Sloterdajk dobio 2008. go dine.


11/181

terdajkovim tekstovima, teko bismo bili spremni da im uskratimoatribut inovativnosti, ako ne uvek u rezultatima, onda svakako bar uambicijama, namerama i osnovnim konturama.

Pored spomenutog rizika pojma" Sloterdajkovu misao karakteri-e po stup koji bi se mogao ozna iti kao fragmentarna proza. Premdase u radovima koje je publikovao nikada nije odluio na fragment kaoeksplicitnu formu svojih filozofskih iskaza Sloterdajk je, najblaereeno, sklon inkorporirawu fragmenta u vlastitu teksturu. Stoga smoesto preputeni nedoumici da li je u neosvetqenim perspektivamakoje ispuwavaju nedodirnuto misaono nalije wegovih tekstova re onepropitanim putevima ije mogunosti nisu dovoqno zainteresovaleautorovu pawu, ili je pre re o svesnoj strategiji. Poput nenadma -nih majstora fragmenta: Paskala, Novalisa, Niea i Valerija, Slo-terdajkova misao se takoe esto zaustavqa u ravni sugestivnog dejstva,

izazivajui u itaocima potrebu da sami domisle zapoeti, pa iznenadaprekinuti misaoni tok.

Kada tome dodamo iwenicu da meu dominantnim filozofskimorijentacijama Sloterdajk predstavqa usamqenu figuru koja uspenoodoleva pritiscima grupisawa uz bilo koji pravac, onda smo blizu za-okruivawa razloga zbog kojih wegovo ime u akademskoj sferi naprostone kotira visoko. Misliocu iji stavovi nisu blagonakloni ni prema

jednoj aktuelnoj filozofskoj opciji, iji misaoni postupak je esto ne-doreen i, uz to, namerno impregniran odvanim formulacijama ko-ji povrh svega nema filozofski, nego filoloki doktorat zajedni-ca" ne prata. S razlogom ili ne, takav tip filo zofa nikada nije mo-

gao raunati na weno priznawe. Uprkos svim transformacijama krozkoje je prola, filozofska zajednica u tome iskazuje neobinu, vieve-kovnu doslednost.

Imamo li u vidu ovu ambivalentnu egzistencijalnu situaciju u ko-joj se obiqe poasti ukrta s potpunim odbacivawem, ne bismo treba-li biti zaueni pred Sloterdajkovim otrim osudama kako univerzi-teta kao jedne od kqunih modernih institucija, tako i wegovih izvi-kanih predstavnika. Premda je i sam delatan kao dekan jedne visoko-kolske institucije u Karlsrueu (koja, dakako, nije Filozofski fakul-tet), Sloterdajk nije nimalo politi ki korektan" ka da je u pitawu bu-

dunost univerziteta: prema svemu, to znamo o wima, univer ziteti

su naglaeno samoodnosne institucije koje su u potpunosti neotpornena kritiku i gotovo nesposobne za reformu" [Sloterdijk 2006a: 64].

PROMAUJE LI FILOZOFIJA SVOJU TEMU?

Svakako nije sporno da u Sloterdajku ne treba prepoznati ni prvogni posledweg univerzitetskog profesora koji je izrazito skeptian upogledu realnih mogunosti ostvarivawa samoproklamovanih ciqeva

univerziteta, ali se ini da se iza kritike wegovih insitucionalnihdometa i kompetencija zapravo krije neto drugo.

9


12/181

Reju, epiteti samodovoqnosti, rezistentnosti u odnosu na mogu-nost kritikog preoblikovawa i reforme u potpunosti odgovarajusituaciji koju ovaj filozof uoava u okvirima vlastite struke. Imamo

li u vidu uveno Kantovo razlikovawe kolskog i svetskog pojma filo-zofije onda bismo, iz Sloterdajkovog rakursa, bili skloni zapaawu

da se filozofija, svesno ili ne, tradicionalno opredeqivala za modelmiqewa koji podlee rigidnoj klasifikaciji i ematizaciji, preo-kreui svaki nagovetaj samosvojnog i probuenog duha u misao koja seda nau iti", za razgraniavawa i podele s obzirom na temeqni pro-blem i metodu, za tvrdoglavo pridravawe granica koje su iscrtala naj-markantnija filozofska imena, a sve to nautrb rada na ostvarivawuposledwih svrha uma.

Sloterdajkova rana filozofska delatnost bi se od poetka mogladovesti u vezu s produenom rukom kritike teorije drutva u postmo -

dernim uslovima, ali u jednom, nimalo bezazlenom segmentu, ona iska-zuje filijaciju s tzv. nemakim idealistima. U woj se krije jednosta-van, ali nimalo lako dostian zahtev koji od filozofije trai da budena pojmovnoj visini" vlastitog vremena. Otuda je pre- i post-hegelov-ski kolaps odgovora na taj zahtev, prema Sloterdajku, istovetan smomkolapsu filozofije: Uprkos Hegelovom nedeqnom diktumu, filozofijanovog veka nikada se nije dala nagovoriti na to da u mislima obuhvatisvoje vreme ona bi se pre mogla okarakterisati preovlaujuim pro-maivawem teme. Da je woj polo za rukom ono to je Hegel zahtevao,ona bi se u svom praktikom delu izmeu 1500. i 1900, konstituisalakao fakultet avanturizma, bar kao moderatorka kolonijalizma i kao

konsultantkiwa dolazeih revolucija cena za ovo je jedna vrsta do-brovoqne kastracije. Wene posledice atmosferski vae: one se osetekao nelagodnost u samoskrivqenoj bezazlenosti filozofskog teksta"[Sloterdijk 2005: 115116].

Dijagnoza je neumoqiva: umesto da prepozna tendencije savremenogtrenutka, filozofija je tradicionalno okretala lea od wih, umesto da

upozori na aktuelne dogaaje koji iskazuju sve razloge za stvarawe op-te panike, ona je radije apstrahovala, a umesto osuda, s wene strane sunajee stizala logiki i praktiki stilizovana ulepavawa. Dodu-e, svako ko ima iskustva s filozofskom lektirom odavno se navikaona strategiju mislilaca koja se ogledala u potencirawu negativnih

strana tradi cije koja im prethodi. Prema tom, esto neuverqivom po-stupku, mera zapaenosti pozicije koja se nastoji inaugurisati uvek ezavisiti od mere u kojoj joj poe za rukom da tradiciju prikae nedo-voq nom i neprihvatqivom.

Meutim, prigovor protiv jeftinog, ve vie puta vienog self--marketinga, u Sloterdajkovom sluaju bi teko proao, poto se u po-zadi ni wegovih argumenata gotovo nikada ne krije apel da konano sa-sluamo pozitivnu istinu nakon salvi wenih prividnih likova, pre-krivenih patinom prolosti. Uz to, ne bismo smeli izgubiti iz vida

da je Sloterdajk sebe uvrstio meu izvrioce Nieove filozofskeoporuke. Izmeu ostalog, to implicira i obavezu preispitivawa tran-

10


13/181

scendencije sa etvoro oiju markirawe fenomena religijskog pore-kla u wihovim latentnim, pseudo-sekularizovanim, a praktiki iteka-ko vitalnim funkci jama. Ne-religijski provedena deskripcija religij-

skih fenomena i daqe zasluuje nau pawu jedino ukoliko joj poe zarukom, da najpre uspeno osvetli napetost izmeu onih uporinihprojekata moderne iji poreklo i smisao lee izvan religijskog okri-

qa u kojima su izrastali, s jedne strane, i odsustva intersubjektivnihodnosa, konstituisanih nezavisno od monoteistike moralne matrice,s druge strane.

Dokle god ne iniciraju pretpostavke za moral u ije osnove vienee biti inkorporirani imperativi monoteistike ekskluzivnosti,stubovi modernog sveta e i daqe ostati preputeni svojoj narcisi-stikoj samouverenosti koja e uporno ignorisati faktum da je locira-na na krajwe labilnom terenu. Da bi se taj posao vaqano obavio, rad na

otkrivawu slepe mrqe" nee biti prikovan iskquivo uz moral, negoe se proiriti na iroku ravan povesti ideja. U toj taki se su sreu tanije, moraju se susresti pribeine linije filozofije, isto-rije i psihologije, ukoliko one jo uvek ele da polau prava na atri-but savremenih" duhovnih nauka. Sloterdajkov neskriveni dug Frojdu

e se stoga ipak radije osvrnuti na pozne refleksije osnivaa psihoa-nalize, nego to e se osloniti na opta mesta i prihvaene terminezahvaqujui kojima je ona postala popularna i poznata: za sudbinu qu-

di, u posledwoj instanci, nije znaajno nesvesno. Ono to se zaistarauna, jeste incognito koji skriva izvore vladajuih ideja" [Sloterdijk2007a: 26].

Fokus na idejnim, istorijskim i psiholokim izvorima vladaju-ih ideja obezbedie Sloterdajku pohvale da je, poput malo kojeg savre-menog filozofa, pronalazio uverqive razloge da nam osvetli nemi-qene aspekte fenomena ivotnog sveta novijeg datuma": poput dizaj-na, medija, marketinga/propagande i sl. Otuda, primera radi, ukaziva-we da 'propaganda' [predstavqa] sekularizovani termin teologije mi-sije" [Sloterdijk 2002: 103] obavezuje na daleko ozbiqniji argumentativ-ni postupak i iziskuje znatno vei trud od pukog lamentirawa nad neu-spenom sekularizacijom. Poto teret dokaza uvek pada na one kojinastoje da samorazumqive fenomene prikau kao sporne, Sloterdajkoviskaz ciqa na neto mnogo vie od lapidarnog zakquka da odlaze po-

povi, a da su umesto wih na pozornicu na kojoj se oblikuje savremenasvest odavno doli dizajneri.

METADISCIPLINARNA BUDUNOST FILOZOFIJE?

Naprotiv, wemu je stalo do ne eg drugog to bismo mogli prepo-znati kao osavremewenu reviziju tradicionalnog zahteva za sinteti-kim miqewem. Poput Kantove svrhovitosti bez svrhe, Sloterdajk ple-

dira za sintetinost bez sinteze imajui pre svega u vidu da filo-zofija vie ne moe opsta jati ukoli ko i da qe ostane samofilozofija.

11


14/181

Zahtev komunicirawa s vlastitim vremenom, istaknut kao kriterijumsme filozofinosti, od nas zahteva integrisawe saznawa i misaonihmodela koji se, ak i uz maksimalno proirivawe pojma filozofije,

ne bi smeli nazvati filozofskim. Imajui u vidu maloas spomenuteprimere medija i propagande, to znai da filozofija, koja bi razume-

la svoju zavisnost od otkria i medija, verovatno vie ne bi mogla bi-ti filozofija u dosadawem smislu" [Sloterdijk 2005: 88].

Pozivi na proirivawe" filozofskog uma imaju dugu predisto-riju. Vilhelm Diltaj je ve sedamdesetih godina devetnaestog veka upo-zoravao da samo celokupnost antropolokih, etnolokih i istorijskihiwenica donosi istinske fundamente za istraivawa duhovnih nauka[Dilthey 1965: 206]. Disciplinama s kojima je filozofija tradicional-no komunicirala u ciqu zadobijawa pozitivnih znawa, antropologiji(u smislu saznawa o prirodi oveka) i istoriji, Diltaj dodaje i etno-

logiju, bez obzira na iwenicu da se we na nauna promo cija odvijalaupravo u protivstavqawu filozofskom miqewu. Huserlova fenome-nologija je takoe odala priznawe Levi-Brilovoj etnologiji zbog pod-sticaja na intenzivirawe upitanosti u pogledu univerzalnosti tran-scendentalnog uma, odnosno na integrisawe problematike zaviajnog istranog sveta u vlastita istraivawa. Na posleratnoj francuskoj scenipre svih su Merlo-Ponti i Fuko insistirali na iskoraivawe filo-zofije izvan tradicionalnih granica. Prvi je ak izre kom pozivao napomirewe strukturalizma, psihologije, etno logije i fenomenologije ina, tom pomirewu za qubav raison largie [Merleau-Ponty1953: 206] na

proireni um, koji bi bio kadar da shvati ono to u nama i u drugimaprethodi umu i prevazilazi um, dok je 'arheolog znawa' psihoanalizu ietnologiju proglasio epistemoloki privilegovanim [Fuko 1971: 411]

disciplinama zato to se od iskustava s graninih podruja saznawa ooveku s pravom moe oekivati da iz osnova dovedu u pitawe ona kojasu situirana u sreditu.

Teorija medija, kao i metadisciplinarno miqewe kulture, moglibi biti prepoznati kao Sloterdajkov doprinos projektu proirivawafilozofskog uma. Za razliku od Diltaja i wegovih hermeneutikih sled-benika, on vie nee iskazivati poverewe u auru duhovnih nauka, uko-

liko im prethodno ne poe za rukom da se na prepoznatqiv nain dis-

tanciraju od stigme svog evropocentrino motivisanog porekla. Odsud-nu ravan istorijskog reza duhovnih nauka Sloterdajk locira u radika-

lizovanom pristupu onom vlastitom, tj., vlastitoj kulturi. Za razlikuod ustaqenog manira duhovnih nauka koje su svoju primarnu obavezuprepoznavale u radu na prisvajawu, u spekulativnim, hermeneutikimili pozitivistikim vebama proirivawa i obogaivawa onog sop-stvenog, Sloterdajk nas poziva da ozbiqno shvatimo tragine bilanseistorijskih iskustava koja su se fundirala u prisvajawu. Otuda uvaa-vawe wegovog poziva ne podrazumeva nita mawe nego primenu postup-ka koji je direktno suprotan tradiciji prisvajawa: Liavawe prethodisvakom podsticaju na autentinost i vlastitost" [Sloterdijk 2000: 60].

12


15/181

Ako bi se fokus i srediwi interes prisvajawa mogao ustanovitiu onom vlastitom, uprawavawe svojevrsnog liavawabi nastojalo da usreditu sopstva prekorai i prevlada ono sopstveno. U tome, dakako,

ne treba prepoznati suludi zahtev za totalnim brisawem naeg ja, svegato konstituie ono to zovemo linim, niti sveanu promociju Mu-zilovog oveka bez svojstava kao vrhunskog oliewa pseudo-humanosti.Naprotiv, Sloterdajkovo prikquivawe nizu mislilaca koji su u potu-

ivawu bili skloni da sagledaju pozitivan, hvale vredan fenomen, a nesramotu qudskog roda, motivisano je produbqenim uvidom u iskustvatraumatinih efekata kulturalnih samointenzivirawa: Nisu li svekulture, otvoreno ili prikriveno, uvek i arhivi kolektivne traume?"[Sloterdijk 2006: 78]

Pozajmqujui od egiptologa Jana Asmana koncept mitomotorike u smislu dinaminih sila formirajuih istorija koje ustanovqavaju

identitet, Sloterdajku je prevashodno stalo do markirawa istinske me-te liavawa. Imamo li to u vidu, postae nam jasno zbog ega wegovonepoverewe u savremeni lik duhovnih nauka biva kompenzovano povere-wem u lekovite kapacitete transkulturalnog miqewa: Umesto jednegodine duhovnih nauka bilo bi boqe proglasiti stolee kulturolokihnauka. Wihova duhovna misija bi trebala biti razjawena im one nau-e da blaga transkulturalistikog znawa preokrenu u ivi kapital kojibi vaqalo investirati u sve postojee kulture Na wima je da pokauzbog ega je otvoren jedino jo put civilizovawa" [Sloterdijk 2007:3435].

EVROPA NAKON IMPERIJE

Ukoliko je filozofija danas vetina da se neposredno bude prionome to je odvie kompleksno" [Sloterdijk2006a: 28], onda takvo ume-

e mora biti daleko od ishitrene naivnosti koja transkulturalna isku-stva proglaava dragocenim, a da ih prethodno ne obezbedi od kultura-

listikog svatarewa, tj., stava apsolutizovawa kulturnog porekla ijiuinak nepovratno otvara bezdane izmeu svake pojedine kulture, iz e-ga ne moe proizai nikakva afirmacija transkulturnih sadraja. Pod-staknuto uverewem da nas obaveznost odricawa od univerzalnih ree-wa ne oslobaa od univerzalnih pitawa, transkulturalno investira-we" predstavqa drugo ime za sintetiki zahvat koji nastoji da promi-sli moderne probleme u postmodernoj konstelaciji, i obratno.2

Dajui prednost primatu pluralizma u odnosu na homogenost onto-lokog univerzalizma, praktikoj suspenziji pitawa o istini u odnosuna spoznajno-teorijsku suspenziju prakse, promiqawu efekata i ui-naka u odnosu na potragu za motivima i razlozima, delatnoj otvoreno-sti skepticizma u odnosu na iskquivost dogmatizma koji unapred zna

13

2 Utoliko vie nas mora zauditi preutkivawe Volfganga Vela, ija teza opostmodernoj moderni", uz zahtev za transkulturalnim profilirawem filozofskih sa-znawa, iskazuje upadqivu bliskost sa Sloterdajkovim polazinim pozicijama.


16/181

pitawa ko ja vaqa postaviti, pa samim tim i odgovore na wih Slo-terdajk se ipak ne svrstava u red postmodernih zagovornika malihpria". Ukoliko karakterizacija wegovog miqewa kao sintetikog

moe polagati pravo na smisao, on je obeleen misao nim postupkomkoji ne naputa kqune probleme moderne: kritiku, prosvetiteqstvo,sekularizaciju, demokratiju ali ovaj put ih ispituje pod pretpostav-kama koje omoguuju komuni kaci ju s duhom nae savremenosti. Otuda se

u lozinki koja je protivna tradicionalnoj formalnoj logici tertiumdatur, moe pronai i Sloterdajkovo mesto s obzirom na (lani i ai-storijski) spor moderna versus postmoderna.

Wegova vernost velikim temama moderne iz savremenog horizontapotvrena je i na primeru miqewa Evrope. Opredelivi se mimo ak-tuel nog spora izmeu nekritikih zagovornika evropskog ujediwewa,koji u wemu vide otelovqewe summum bonum, i evroskeptika, ija oset-

qivost spram globalizacijskih tendencija ujediwewa koje navodno pre-te da niveliraju ono posebno, nacionalno, kulturalno specifino

doputajui im da sve to je u vezi s EU tretiraju kao nepo eqni sum -mum malum, Sloterdajk je prokrio put za aplikaciju stava tertium datur

u kontekstu izazova zvanog Evropa.Umesto uputawa u ekskluzivnost ili-ili, Sloterdajk ispituje pro-

blem Evrope uzdajui se u produktivnost onoga i-i: koje u ovom sluajuimplicira i opsenu kritiku i elementarno poverewe u postojee.Kqune rei koje pri tom mogu zadrati plauzibilnost nee doticatimainstream na koji smo navikli, poto su jednako zaobieni i 'la-gvort' evrocentrizma i veliawe magije ujediwewa. Kritika zbog toga

ipak nee biti nita mawe estoka: Poto Evropa nikada nije po-stojala kao akter, ve su uvek posto jali samo nacionalni imperijali-zmi kolonijalnih zemaqa koji su bili konkurentni jedni drugima, imree rivalskih misionarskih redova, rairena kritika evropocen-trizma dalekoseno ide u prazno. Stvar koje bi se ta kritika trebalaticati jeste jedna postkolonijalna fikcija: Evropa postoji tek kao su-bjekt samokritike i post festum kao objekt stra ne kritike".

Otrewujui momenti za samokritiku Evrope nesumwivo datirajuiz perioda posle Prvog svetskog rata, pa e otuda podsticaji Valerije-vih ili Huserlovih refleksija s pravom nai mesta i u Sloterdajkovimrazmatrawima. Kada je re o Valeriju, ini se da su posebnog traga

ostavile wegove dijagnoze traumatine evropske ambivalentnosti. Otu-da jo uvek uverqivo deluju potporni uvidi wegove rasprave o kriziduha" koju ne treba prepoznati kao prolaznu pojavu nego kao poredakmentalne Evrope", kao permanetnu realizaciju paradoksa u kojem zajed-no stanuju najboqe i najgore, preimustva ivota i fiksacija umirawa.Zbog toga mnoge Sloterdajkove refleksije o Evropi mogu biti proita-ne kao varijacije na Valerijeve teme: Mi oseamo da civilizacija imaistu lomqivost kao i ivot Toliki uasi ne bi mogli biti moguibez tolikih vrlina" [Sloterdijk 2005: 264].

Meutim, one se nee bezuslovno vezati uz vorite u kojem su seprepleli humanistiki optimizam i antropoloka katastrofa, nego e

14


17/181

pokuati da ponude svojevrsnu genealogiju Evrope, iji koreni e bitiidentifikovani u istinskim izvorima globalizacijskih procesa, u pet-naestovekovnom entuzijazmu, pokrenutom otkriima" nepoznatih kon-

tinenata: Evropske ekspanzije od 1492. otvaraju doba globa lizacije.Pola milenijuma nakon Kolumbove plovidbe slutimo kuda je moglo vo-

diti strateko, informatiko i demografsko samozaokruivawe ove-anstva" [Valry 1924: 1213].

Proces kartografskog transformisawa nepoznatog u poznato, u ko-jem su se postepeno iscrtali i posledwi potezi na dovrewu plane-tarnih kontura, filozofski biva interpretiran kao rat protiv spo-

qawosti". Poenta takvog rata ne tie se toliko sredita, koje blago-darei uspenim ishodima biva samo uvreno i utvreno, nego setie periferije, koja prestaje da bude ono to je nekada bila. Naime,ona sada gubi svoj oreol onostranosti i nedodirqivosti, ona sada po-

staje dostupna". Tragawe za jezgrom evropske konstitucije u vieve-kovnoj dubini istorijske vertikale, u zajednikim imeniteqima kolo-nijalizma i misije, podstaknuto je pre svega studijom Remija Braga(Brague) u kojoj se uverqivo pokazuje da je metafora Rima blia onometo se da iskazati kao specifino evropsko od Atine ili Jerusalima.Rimska" trasa evropskog puta se, prema Bragu, sastoji u vetini pred-stavqawa starog na nov nain, u presaivawu starog semena u novu ze-mqu, u poetku kao ponovnom zapoiwawu [Brague 1992] to e kodSloterdajka biti saeto u sredwovekovnoj devizi translatio imperii, ijevaewe jo uvek neumoqivo ukazuje na sie evropeizovawa Evrope.

Nultu taku" tog procesa, u smislu dogaaja koji otvara nov hori-

zont, za Sloterdajka oznaava 1492, a ne 1918. ili 1945. Istorijsko tka-we Evrope od tada se odvija kao jedinstveno posredovawe medija i ot-kria uz iju pomo se postepeno uspostavqala logika imperijalizma.Putopisni izvetaji od tada postaju gradivni element evropske samo-svesti, poto se wihova uloga odnosila na medijsku preradu" otkria,pri emu se itekako vodilo rauna o strukturama fantazije otkrivalaca sa zadatkom da oblikuje svest o evropskoj superiornosti. Ukratko,prenesena u mediju putopisnih zapisa, otkria su dobijala neophodnu

legitimaciju, ohrabrewe i podsticaj. Otuda su nova otkria podstreki-vala nove izve taje, i obratno.

Sloterdajkova inventivnost ogleda se u uvidu da ak i konstituci-

ja novovekovne subjektivnosti ne bi mogla poprimiti poznate obriseukoliko bi se odvijala izvan ovakve logike. Pravi primat evropskogpraktikog uma konkretizovan je u okriqu primata onog koji otkriva,ija taktika zahteva viewe pri kojem posmatra ne biva vien, odno-sno razgoliivawe" objekta u skrivenosti subjekta. Konstelacija, u ko-

joj su podaci vezani za otkria" imali status dravne tajne prvogranga nije ni malo sluajna. Cinizam evropskog iskustva otkriva se

u homonimnim znaewima rei intelligence i pijunaa i inteligen-cija obavqaju isti posao on se svodi na otkrivawe u kojem iweni-ce moraju biti gole, jer treba da pomognu da se u vidokrugu objekt zadr-i u svom opasnom neprijateqstvu Prikrivawe subjekta je zajedni-

15


18/181

ki imeniteq pijunae i novovekovne inteligencije" [Sloterdijk 1983:615616].

Druga nulta taka" evropske povesti dogodila se 1945, kada je biv-

i subjekt imperijalne ekspanzije postao objekt invazije SAD i SSSR.Hladnoratovska ukqetenost Evrope izmeu dve super-sile potvrdila

je slom onog duha ko ji je bio nosilac ekskluzivnih prava na optostqudskog roda, koji je zduno verovao u jedinstveno oveanstvo jer jeEvropa za wega unapred vaila kao istinsko otelotvorewe [Patoka1988: 226] takvog oveanstva. Ideja evropskog ujediwewa, najpre sti-

dqivo zapoeta, a kasnije sve odlunije provoena, kod Sloterdajka jeinterpretirana kao odgovor Evropqana na oseaj egzistencijalnog ni-tavila i na suoavawe s poraznom sveu o plemenitoj lai" vla-stitih kulturalnih tvorevina: Evropqani su uvek i buntovnici pro-tiv mizerije. Oni sawaju o umetnostima sa samo wima svojstvenim pa-

tosom ukoliko im umetnost, kao garant za otvorenost stvaralatva,deluje kao veliki protivotrov svim iskuewima mizerije. Inae, onivie nego bilo ko pa te od mizerije ukoliko pred so bom ne vide projektprotiv mizerije" [Sloterdijk 1994: 58]

Naizgled paradoksalno, ali prvo istinsko ostvarivawe Evrope kaojedinstvene celine moe imati budunosti jedino ako wenim zemqa-ma-lanicama poe za rukom da ostave iza sebe kqune momente koji suvekovima pokretali wenu mitomotoriku". Utoliko je ona ostvariva sa-mo kao permanentni Facing the Past, kao raskid s vlastitim imperijal-nim poreklom, kao dekonstuktivno samoukida we wegovih ilavih reci-

diva. Ipak, stie se utisak da Sloterdajk u mnogo veoj meri markira

evropski modus vivendi, nego to opisuje wenu stvarnost. Wegovoj pa-wi nisu promakli ni procesi sve vee birokratizacije EU, ni upor-nost (hrianskog) monoteistikog suprematizma koji uporno nastoji

da bude utkan meu zajednike evropske vrednosti", niti irewe apo-kaliptikog timunga koji je uveliko potpomau mediji, ije se funk-cionisawe najveim delom odvija prema davno utvrenim arinimanacionalne drave.

U tom kontekstu fenomen medija poprima dvostruko lice. Staripartner globalizacije u meuvremenu je znaajno uznapredo vao u opera-tivnom smislu. Uz to, od jednosmernosti putopisnih izvetaja i dnev-nih novina, mediji su otvorili nesluene komunikativne mogunosti u

kojima participira neogranien broj aktera. Uprkos tome, kao da sumogunosti medijski posredovane komunikacije znatno nadmaile na-e realne komunikativne moi. Kquna Sloterdajkova zamerka savreme-nim medijima odnosi se na sistematsko irewe apokaliptike atmos-fere, na okupaciju ovekovog slobodnog vremena" svakodnevnim pro-movisawem saobraajnih nesrea, prirodnih kataklizmi uz salve obes-pokojavajuih vesti: Ne oznaava li moda umreavawe [sveta, putemnovih medija prim. aut.] samo jedno stawe organizovane slabosti?"[Sloterdijk2007: 283]. S dru ge strane, prepoznatqiva signatura vremenamedija" koju vaqa pozdraviti, sastoji se u inicijativi koja forsirazlatnu sredinu", doputajui da radikalnost opstane jedino jo u

16


19/181

estetikom i kritikom prostoru. To ujedno znai da su na delu ten-dencije wenog istiskivawa iz socijalno-politike sfere. Ukoliko no-vim medijima to poe za rukom, znaajno e otupeti i optuba protiv

wihove konstrukcije stvarnosti u horizontu uspele fikcije.Upravo u borbi protiv svakog vida politikog ekstremi zma i ra-

dikalizma se te matski susreu dva fenomena naeg vremena Evropai mediji. Budunost Evrope kao zajednice i legitimacija medija u funk-ciji civilizovawa, a ne bespovratnog zaglupqivawa qudskog roda, za-visie od toga u kojoj meri se shvata ozbiqnost vlastite pojave: Svako

doba ima ideju o onome to treba da mu vai kao najozbiqnije pre-vladavawe logike neprijateqa za nas je misao od koje nita ne bi mo-glo biti miqeno kao ozbiqnije" [Sloterdijk2006a: 314]. Logika nepri-

jateqa, meutim, nije nimalo jednostavna logika. Pre svega, zbog togato se tokom svog milenijumskog praktikog ivota provukla i tamogde je ne slutimo. Brisawe kategorije neprijateqa iz naeg vokabularavie lii na kozmetiku promenu nego na raskid s tom logikom. Odbrisawa rei preporuqivije je novo osmiqavawe osnova logikepredikacije u kojem e srediwa orijentacija biti pronaena upravo uwenim praktikim implikacijama. Budunost e pokazati da li Slo-terdajkovo favorizovawe imperativa tertium datur obeava neto vieod umesne dosetke.

CITIRANA LITERATURA

Fuko, Miel, Rijei i stvari. Arheologija humanistikih nauka, prev. N. Kova,Beograd: Nolit, 1971.

Brague, Rmi, Europe. La voie romaine, ditions Critrion, Paris 1992.Dilthey, Wilhem, Adolf Bastian. Ein Anthropolog und Ethnolog als Reisender, Vom An-

fang des geschichtliches Bewutseins. Jugendsaufstze und Erinnerungen, Gesam-mel te Schriften, Band XI, Vandenhoeck & Ruprecht, Gttin gen 1965.

Merleau-Ponty, Maurice, De Mauss Claude Lvi-Strauss, loge de la philosophie etautres essais, Gallimard, Paris 1953.

Patoka, Jan, Ketzerische Essais zur Philosophie der Geschichte und ergnzende Schrif-ten, Hrsg. K. Nellen & J. Nmec, Klett-Cotta, Stuttgart 1988.

Sloterdijk, Peter, Kri tik der zynischen Vernunft, Zweiter Band, Frankfurt am/M., 1983.Sloterdijk, Peter, Weltfremdheit, Su hrkamp, Frankfurt am/M. 1993.

Sloterdajk, Peter Falls Europa erwacht. Gedanken zum Programm einer Weltmacht amEnde des Zeitalters ihrer politischen Absence, Su hrkamp, Frankfurt am/M. 1994.

Sloterdijk, Peter, Die Verachtung der Massen. Versuch ber Kulturkmpfe in der mo-dernen Gesellschaft, Su hrkamp, Frankfurt am/M. 2000.

Sloterdijk, Peter, Luftbeben. An den Quel len des Ter rors, Frankfurt am/M., Suhr kamp,2002.

Sloterdijk, Peter, Im Weltinnenraum des Kapitals. Fr eine philosophische Theorie derGlobalisierung, Suhrkamp, Frank furt am/M. 2005.

Sloterdijk, Peter, Zorn und Zeit. Politisch-psyshologischer Versuch, Suhrkamp, Frank -furt am/M. 2006.

Sloterdijk Peter & Heinrichs Hans Jrgen, Die Son ne und der Tod. Dialogische Unter -suchungen, Su hrkamp, Frankfurt am/M. 2006a.

17


20/181

Sloterdijk, Peter, Gottes Eifer. Vom Kampf der drei Monotheismen, Verlag der Weltreli-gionen, Frankfurt & Leipzig 2007.

Sloterdijk, Peter, Derrida ein gypter. ber das Problem der jdischen Pyramide,

Frankfurt Suhrkamp, Frankfurt am/M. 2007a.Valry, Paul, La Crise de l'esprit", u: Varite, Gallimard, Paris 1924.

TERTIUM DATUR: SLOTERDIJK AND PHILOSOPHY OF THE MEDIA

by

Dragan Prole

Summary

Pe ter Sloterdijk is one of the ra re con temporary philo sophers who insist on the re-levan ce of Hegel's thesis that phi losophy is its own time ap prehended in tho ught. Philo-sophy's duty to re flect on con tem porary phenome na, accor ding to him, is primarilyconcerned with the necessity of the adequate reflections of the media. Philosophy of themedia, interconnected with the metadisciplinary cultural thought, could be acknowled-ged as Sloterdijk's contribution to the philosophical project of the enlarged mind. Unli -ke his predecessors, Sloterdijk will no longer possess confidence in the academic auraof spiritual sciences, unless they have managed to distance themselves from the stigmaof their Eurocentrically motivated origin. Therefore Sloterdijk's reflection on the mediais in a unique re lati on to the analysis of the Euro pe an traditi on in the light of new in te -grations. Arguing for the necessity that Europe breaks up with the imperialistic inheri-tance, the author examines the contemporary tendencies, especially the productivity of

the tertium datur logic which reflects itself in the abandoning of the radical attitude eit-her/or, and turning to the more in tegra ti ve and/and: which me ans both an exten si ve cri-tique and a inherent confidence into the existent world.

Key words: philosophy of the media, Europe, en lar ged mind, Sloter dijk

18


21/181

R E L I G I J A I D R U T V O

UDCOriginalni nauni rad

M a r k o N i k ol i

AKTUELNI ODNOSI RIMOKATOLIKE (RKC)I SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE (SPC)

SAETAK: Svetosavqe kao filosofija ivota poseduje pre svegahristoloko-teoloku, ali i nacionalnu, optedrutvenu, politiku iindivudualno-psiholoku odrednicu, koje zajedno u istorijskom kontekstuuslovqavaju kvalitet odnosa Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Rimokato -like crkve (RKC).

Osnovnu teoloku prepreku u aktuelnim odnosima predstavqa rimo -katolika dogma o primatu pape i rimske crkvene jurisdikcije na unive-razlnom planu, dok se u praktinoj oblasti to odnosi na bolno istorijskonaslee iz Drugog svetskog rata. U sluaju pomenute dogme, RKC tei we-nom pojawavawu" ali ne i izmeni, dok je SPC osporava pozivajui se

na izvorno hriansko uewe. U sluaju uea dela RKC u zlodelimaprema svetenstvu i vernicima SPC u NDH", dve crkve dele razliitoiskazani stepeni odgovornosti.

Na unapreewe regionalnih odnosa RKC i SPC u postkoncilskomrazdobqu su pre svega uticali odluka Vatikana. Jugoslovenske vlasti supodrale incijativu zbog unapreewa nacionalnih odnosa u federaciji,teei meutim i kontroli meucrkvene saradwe koja bi mogla da dovede upitawe dravno-ideoloki sistem. SPC je, uz jasnu rezervu dela svojihepiskopa, svetenstva i vernika, prihvatila ovu inicijativu, pre svegazbog potrebe evangelizacije ateistikog drutva. Istovetnu poziciju je za-stupala i RKC, pa je zajednika drutvena odgovornost i aktivnost ostalasrediwa taka meucrkvene saradwe.

Tokom druge polovine 20. veka dve crkve su uspostavile razliiteinstitucionalne oblike saradwe, od kojih najznaajniji predstavqa kon -takt na nivou Zajednike komisije za dijalog Sabora SPC i BKJ (kasnijeBiskupske konferencije Hrvatske i Slovenije). Ne mawi znaaj ima uspo -stavqena saradawa Te olokih fakulteta u Qubqani, Zagrebu i Beogradu,kao i zajednika aktivnost verskih asopisa dve crkve.

Iako su se znaajnije razmimoile po pitawu shvatawa uzroka ratana Balka nu i od reenih politikih op cija, SPC i RKC su se u postkon -fliktnom razdobqu usaglasile oko potrebe nastavka saradwe, pre svega zbogprevazilaewa ratnih posledica, izgradwi pomirewa i poverewa, kao iinkorporirawa hrianskih vrednosti u drutva bivih jugoslovenskihrepublika, sa i daqe znaajnim ateistiko-destruktivnim nasleem.

KQUNE REI: RKC, SPC, dijalog, saradwa, prepreke


22/181

Kao konstitutivni autokefalni inilac organizma Pravoslavnecrkve, Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) odlikuju pre svega hristolo-ko-eklisioloke odrednice, s dominantno vertikalnom" ali i izve-

denom horizontalnom" ravni (Pavle srpski patrijarh 1991:1). Isto-rijska misija SPC podrazumeva svedoewe i primenu izvornih jevan-

eqskih principa u datim okol nostima i vremenu. Takav pristup imaoptedrutveni, politiki i individualno-pshiholoki karakter, obu-hvaen pojmom Svetosavqa kao filosofije ivota [Popovi 2001:32].Jedna od najznaajnijih odrednica Svetosavqa jeste nacionalno, pri e-mu predstavqa pre svega okvir i instrument ouvawa crkvenog, kultur-nog i politikog identiteta i samobitnosti srpskog naroda. Iz dana-we perspektive bi se moglo definisati i kao kvalitativni inilac

univerzalnog pojma pluralizma. Od presudnog je znaaja naglasiti da na-cional no u tom kontekstu jeste utemeqeno iz nad svega na duhovno-cr-

kvenom, a ne dravno-vojnikom. Rimokatoliki teolozi svedoe da jeSveti Sava bio crkveni i politiki misionar i mirotvorac.1

S druge strane, Rimokatoliku crkvu (RKC) odlikuje objediniteq-sko-subjektivistiko poimawe (dogma o papskoj nezabludivosti ili nepo-greivosti) i izraenija hijerarhijsko-organizaciona struktura, ijeinioce predstavqaju ostale hrianske crkve [Dogmatska konstitucija oCrkvi Lumen Gentium, Dokumenti Drugog vatikanskog koncila1970:91205].Wena eklisiologija ima presudno univerzalistiki karakter, pa lo-gino tei i primeni na univerzalnom planu. Balkan za wu predsta-vqa terra missionisi antemurale christianitatis, to u istorijskom kontek-stu presudno utie na kvalitet wenih odnosa sa SPC. Vatikan uopte-

no nastupa prema spoqnom" svetu polazei od crkvene strategije di-jaloga u koncentrinim krugovima" (sa hrianima, drugim religijamai ateistima), koja uvek koristi potencijale" datih politikih okol-nosti.

Uz izneto teoloko pitawe, najosetqiviju taku odnosa SPC iRKC danas predstavqaju dogaaji u Drugom svetskom ratu, u kome je deosvetenstva RKC u Nezavisnoj dravi Hrvatskoj" (NDH) uestvovao uzloinima prema svetenstvu i vernicima SPC, ali i Romima, Jevre-

jima i Hrvatima nelojalnim profaistikom reimu, nesumwivo uzznawe (saglasnost) Vatikana [Rivelli Aurelio 1999:35]. Bolni dogaaji inaslee ispred dve hrianske crkve postavqaju zahtev za prevazilae-

wem putem priznawa, pokajawa i pratawa kao dvosmeranog procesa, uznunost razgraniewa uloga i odgovornosti na temeqima univerzalneistine i pravde". U tom sluaju bi se moglo govoriti o istinskom me-ucrkvenom dijalogu, i to je vanije, od koga bi se mogli oekivatiznaajniji rezultati u irem teolokom, drutvenom i politikomsmislu.

20

1 Bosansko-titularni biskup Ivan Tonko Mrnavi (17. vek), Aleksandar Donkovi,fra Andrija Kai-Mioi, dr Ivo Pilar i Josip Smodlaka (20. vek), itd.


23/181

JUGOSLOVENSKA DRAVA, RKC I SPC

Crkveni menaxment" i meltingpot socijalistike (komunisti-

ke) jugoslovenske drave je naelno podrazumevao kontrolu i instru-mentalizaciju religijskog u politike svrhe. Drava je u odnosima sasvojim verskim zajednicama polazila od ateistike i sekularistikepremise, teei da iskoristi wihove mirotvorake potencijale presvega u funkciji reavawa nacionalnog pitawa i sticawa kredibili-teta za svoju ideoloku poziciju, u unutrawim i meunarodnim okvi-rima [Savezna komisija za verska pitawa, 1967, f. 105]. Sa SPC je, ko-ristei i represivne metode (pritisci, ucene i zastraivawa), uz na-elno pomirqiv stav SPC, odmah posle Drugog svetskog rata usposta-vila saradniki" odnos. U tom smislu, RKC je u poetku zastupala iz-razito konfliktnu poziciju, kritikujui dravnu ideologiju i wen

ateizam. Obe crkve su u jugoslovenskom drutvu uopteno imale margi-nalnu i drugorazrednu drutvenu poziciju i ulogu. Jugoslovenska dra-va je podravala uspostavqawe meucrkvene saradawe kao doprinosaprevazilaewu nacionalnih suprotstavqenosti, pri emu je zaziralaod mogunosti stvarawa zajednikog crkvenog fronta" koji bi ugroziowen ideoloki sistem.

Protokolom o regulisawu odnosa Jugoslavije i Vatikana 1966. i us-postvaqawem diplomatskih od nosa 1975. godine, na linu inicijativupape Pavla , situacija u odnosima drave i RKC je kvalitativno iz-mewena u formu uzlazne" saradwe, koja je vremenom sve vie izlazila

u susret interesima i zahtevima Vatikana [DSIP, Izaslanstvo SFRJ

pri Svetoj Stolici, 1967, f. 81, broj 31]. Tito je teio promociji ze-mqe na meunarodnom planu uz podrku Vatikana, dok su u Rimu tei-

li stratekom irewu crkvenog i drutvenog uticaja RKC u Jugosla-viji [Republika komisija za verska pitawa Hrvatske, 1965, f. 85, broj08112/1]. Jugoslovenska drava je toga bila svesna, uz preutnu sagla-snost. Iz strateke perspektive, jasno je da su politiki interesi tuimali drugorazredan znaaj u odnosu na crkvene. Takoe, Jugoslovenska

drava se i u sluaju dogaaja u NDH" ponela menaxerski" i neodgo-vorno, de facto podravajui pokuaj RKC da relativizuje istorijske

dogaaje i stavi ih ad acta, u ime svojih vizi ja budunosti.

VATIKAN I SPC

Vatikan je u uspostvaqawu odnosa sa SPC preduzeo viedimenzi-onalnu inicijativu i aktivnost. Po pitawu zloina u ratu, francuskikardinal Eugenio Tiseran (Eugenio Tisserand) i bawaluki biskup Al-fred Pihler su lino priznali uee i odgovornost RKC.2Do danas,

21

2 Kardinal Tiseran je poetkom ezdesetih godina posetio Jugoslaviju i wen dr-avni vrh, i naiao na ignorisawe predstavnika RKC u Hrvatskoj. Biskup Pihler jesvojom Boinom poslanicom 1963. godinepozvao SPC da oprosti RKC neke wene postup-ke, savetujui svojim vernicima zbliavawe sa SPC.


24/181

meutim, RKC se nije zvanino ogradila i osudila postupke dela svojihpripadnika, to za SPC predstavqa ozbiqnu prepreku za unapreewemeusobnih odnosa. Veoma vanu posredniku" ulogu u ostvarivawu

ciqeva Vatikana i RKC u odnosima sa SPC ima Grkokatolika crkva(Katolika crkva" istonog obreda ili Unijatska" crkva), od koje seoekuje da bude spona u pribliavawu sa SPC [Dekret o ekumenizmu i Is-tonim katolikim crkvama 1970: 205257]. Vano je znati da Grkokato-

lika crkva priznaje primat pape i crkvene jurisdikcije RKC. SPC,prevashodno iz teolokih i istorijskih razloga, poloaj i ulogu Grko-katolike crkve doi vqava kao prepreku unapreewu odnosa sa RKC.

U razdobqu posle Drugog vatikanskog koncila (196265), dve cr-kve, ipak, dele saglasnost o potrebi zajednike misionarske aktivnosti

u sekularistikim globalnim i ateistikim re gionalnim okolnostima,i s tim u vezi spremnost na dijalog i saradwu. Vatikan je u tom smislu,

pre svega, pobornik ideje supranacionalnosti i postepene globalneintegracije crkava putem zajednike drutvene aktivnosti (sa ciqemevangelizacije), dok je SPC u veoj meri bila i ostala teoloki i na-cionalno" usmerena, insistirajui pre svega na crkvenim kriteriju-mima dijaloga i saradwe.

Srpska crkva je prilikom razmatrawa pitawa uspostvaqawa dija-loga sa RKC poetkom ezdesetih godina 20. veka, pre svega imala u vi-du poziciju Carigradske patrijarije kao prve po asti" u strukturiPravoslavne crkve. Zato je prvo inicirala dvostrani dijalog sa Ca-rigradskom patrijarijom, kako bi se postigla naelna saglasnost oprincipima dijaloga sa RKC. SPC je bila miqewa da dijalog mora da

poiva na potovawu temeqnih pravoslavnih eklisiolokih naela[Savezna komisija za verska pitawa, 1960, f. 64, kom. 512, broj 30]. Ta-ko e je uspostavila nepsredan dijalog i sa RKC, iji je izaslnik, bi-skup Johan Bilebrands iz Sekretarijata za jedinstvo hriana u Rimu,posetio Beograd u tri navrata od 19631969. godine. U razgovorima su

dodatknuta sva znaajnija pitawa u odnosima dve crkve, papski primat,pretpostavke i ciqevi dijaloga, slawe posmatraa SPC na Koncil,decentralizacija" RKC, i dr [Savezna komisija za verska pitawa,1962, f. 64, kom. 492]. Vatikan je preko Vilebrandsa uputio po ziv SPCza slawe posmatraa na Koncil, nakon prethodnog posrednog pozivapreko Carigradskog patrijarha koji nije naiao na odobravawe SPC.

Vatikan je u tom razdobqu otvoreno favorizovao poziciju i ulogu Ca-rigradske patrijarije kao svog partnera", to je neretko podsticaloi rivalitet" meu pravoslavnim crkvama. Sabor SPC je 10. maja 1963.godine doneo naelnu odluku da na etvrto zasedawe Koncila poaqeposmatrae SPC, na osnovu prethodne svepravoslavne saglasnosti, ovla-ujui Sinod SPC da o svemu donese konanu odluku [Sabor SPC,1963, broj 22/65]. SPC je pri tom uzimala u obzir da Grka crkva zastu-pa nepomirqiv stav prema RKC, kao i da su posmatrai Ruske crkveve boravili na Kon cilu. Iako je inicijativa jugoslovenske drave popitawu slawa posmatraa postajala sve intenzivnija, SPC je, potuju-

i odluke Rodoskih pravoslavnih konferencija (19611964), smatrala

22


25/181

da treba ostaviti mogunost svakoj pravoslavnoj crkvi da sama odluida li e slati posmatrae (nie svetenike i teologe svetovwake), kojene bi obavezivalo ostale pravoslavne crkve [Savezna komisija za ver-

ska pitawa, 1964, f. 77]. Sabor SPC je jo jednom na zasedawu u maju1965. godine pokazao zainteresovanost za slawe posmatraa, traei odSinoda SPC pribavqawe konanih stavova ostalih pravoslavnih crka-va i jugoslovenske drave [Savezna komisija za verska pi tawa, 1965, f.86, broj 295]. Sinod SPC je poetkom oktobra 1965. godine ovlastio dr

Duana Kaia i profesora Lazara Milina da ispred SPC prisu-stvuju etvrtom zasedawu Drugog vatikanskog koncila [Savezna komisijaza verska pitawa, 1965, f. 87, broj 333]. Oni su kardinalu Bea u Ri mupreneli stav SPC po kome je irewe uticaja RKC (unijatstvo") naraun SPC u dodirnim podrujima (pre svega u Hrvatskoj) osnovna pre-preka pribliavawu dve crkve [Savezna komisija za verska pitawa,

1965, f. 87, broj 362/1]. Posmatrai SPC su do li do zakquka da uskorijoj budunosti nee doi do teolokog pribliavawa, ali da je

dijalog dve crkve koristan u irem drutvenom, so cijalno harita-tivnom i mirotvorakom smislu, u odnosu na sekularistike tendenci-

je na globalnom nivou.Patrijarh German je tokom osamdesetih godina 20. veka odravao

stalni kontakt sa predstavnicima Nuncijature u Beogradu. Susreo se saDravnim sekretarom Vatikana kardinalom Kazarolijem (Casaroli) po-etkom jula 1985. godine, kada je dogovoreno otpoiwawe dijaloga dvecrkve i na regionalnom nivou u Jugoslaviji. Kao posledicu te naelnesaglasnosti, treba posmatrati neto kasnije osnivawe Meovite komi-

si je za dija log BKJ i Sabora SPC, kao forme transformacije globalnogdijaloga qubavi" u teoloki dijalog. I tu je inicijativa potekla izVatikana, dok je SPC pre svega vodila rauna o svepravoslav noj sagla-snosti i podrci.

U razdobqu patrijarha Pavla (19902010) ouvan je zapoeti pro-ces, uprkos drutveno politikoj krizi i ratu u bivoj Jugoslaviji.SPC je u tom kontekstu nastavila da insistira pre svega na potovawu

univerzalnih hrianskih naela. RKC je pozvala wene predstavnike uRim na Si nod biskupa Evrope krajem 1991. godine, na kome je razmatra-no pitawe potrebe evangelizacije kontinetna u izmewenim drutve-nim, politikim i ekonomskim okolnostima. Istovremeno, papa Jovan

Pavle i RKC su preko jugoslovenskih dravnih organa pokrenuliinicijativu za uspostvaqawem neposrednog dijaloga Vatikana i SPC[Sinod SPC, 1991, broj 1111]. Sinod SPC je zbog svega umolio" dvapred stavnika SPC da odu na Si nod u Rim, upr kos unutrawim nesla-gawima po pitawu potrebe i oblika dijaloga sa RKC. Sabor SPC je navanrednom zasedawu 4. novembra 1991. godine odluio da za sada" tre-ba odloiti dijalog sa RKC, navodei kao argumente hrvatsko-srpskirat, stavove zagrebakog kardinala Frawe Kuhari a i pojedinih lano-va rimokatolikog episkopata u Hrvatskoj o wegovim uzrocima, toleri-sawe agresivnih i prozelitistikih akcija unijata" protiv pravo-slavnih od strane RKC, i naelne stavove pape Jovana Pavla po svim

23


26/181

iznetim pitawima [Sinod SPC, 1991, broj 2865]. Ovakva pozicija jeimala nesumwivo teoloko i etiko utemeqewe, ali je predstavqala i

diplomatski poraz" SPC u smislu neposrednog prisustva i svedoe-

wa sopstvenih pogleda.Obe crkve su u ratnim okolnostima pokrenule brojne inicijative

za mir, uz naelnu saglasnost da rat nije verska nego politika katego-rija. Razlikovale su se, meutim, u pogledu poimawa uzroka rata, i na-roito politikim formama prevazilaewa sukoba. RKC je nesumwivopodrala dezintegraciju Jugoslavije zalaui se za potovawe princi-pa samoopredeqewa wenih naroda, pre svega u smislu sticawa nezavi-snosti republika u wihovim postojeim granicama. SPC je, s drugestrane, prvobitno teila ouvawu federacije, a kada to nije bilo mo-gue, potovawu univerzalnog prava svih wenih naroda na samooprede-

qewe, nezavisno od granica koje je svojevoqno uspostavio autoritarni

ateistiki reim. Primetno je bilo i da RKC teila izgradwi bu-dunosti", a SPC otklawawu prepreka iz prolosti" podravajuisve deklarativne principe i stavove pa pe i RKC. SPC je oekivala daoni u potpunosti budu primeweni i u praksi. Patrijarh Pavle je, uve-rava jui RKC da neslawe delegacije SPC na Biskuspki sinod u Rimnikako ne znai i odbijawe dijaloga, zamolio papu Jovana Pavla daprimi jednu episkopsku delegaciju SPC odmah posle Sinoda, zbog ne-posrednog, bratskog, meucrkvenog dijaloga po svim iznetim pitawi-ma" [Sinod SPC, 1991, broj 2865]. Pristup SPC je podrazumevao nepo-sredno suoavawe sa sutinom prepreka i proble ma, kao istinski do-prinos unapreewu dijaloga, dok je RKC ostala usredsreena na univer-

zalni aspekt problema meucrkvenih odnosa prelazei preko wegovihregionalnih prepreka. I tada su unutar SPC postojale izrazito nega-tivne reakcije po pitawu voewa dijaloga sa RKC, od strane pojedinihepiskopa i crkvene baze".

Predstavnici SPC iz teolokih i politikih razloga nisu pri-sustvovali ni Molitvenim skupovima u Asiziju 1986. i 1993. godine,iji je organizator bila RKC, i na kojima su prisustvovali predstav-nici brojnih svetskih religija. Jugoslovenska drava je preko akademi-ka Stipevia i predsednika SRJ Dobrice osia pokuala da utiena SPC u pogledu to skorijeg susreta pape i patrijarha [Sinod SPC,1992, broj 4244]. U takvim okolnostima, Sinod SPC je krajem marta

1993. godine doneo odluku da umoli" mitropolita crnogorsko-primor-skog Amfilohija i episkopa bakog Irineja da kao izaslanici SPCposete papu Jovana Pavla [Sinod SPC, 1993, broj 974/zap. 693a]. Po-etkom aprila iste godine, dva srpska episkopa su se u Rimu susrela sapapom, to je bio prvi susret visokih predstavnika SPC i pape u po-sledwih 700 godina. Srpski episkopi su se samokritiki poneli pre-ma odsustvu predstavnika SPC u svim vanim, pa i po litikim pita-wima globalnog karaktera, to je za posledicu imalo stvarawe loeslike o woj i Srpskom na ro du u svetskoj javnosti. Postignuta je nael-na saglasnost da ubudue RKC i SPC uspostave neposredan kontakatpreko stalnog izaslanika SPC u Rimu. Takoe, dogovoreno je i da se u

24


27/181

perspektivi organizuje susret pape i patrijarha, tek na osnovu odlukeSinoda SPC i saglasnosti ostalih pravoslavnih crkava. [Pravoslavqe,1993, broj 627: 1] Dve crkve su se usaglasile i oko potrebe saradwe u

kulturnoj oblasti, kao vanom aspektu i doprinosu izgradwe novihevropskih odnosa [Sinod SPC, 1993, broj 2111/zap. 2011]. Vano jeznati da susret pape i patrijarha RKC nije direktno traila od SPC,ve je bila posledica inicijative Vatikana i jugoslovenske drave.Vatikan je eleo da preko susreta dobije to iri hrianski legiti-mitet za svoje postupke, dok je jugoslovenska drava oekivala podrkuVatikana u pogledu promocije svog tekog poloaja u meunarodnimodnosima (ukidawe sankcija SRJ). Patrijarh Pavle je i u reavaweovog pitawa poao od pravoslavnog eklisiolokog principa saborno-sti, uzimajui pre svega u obzir stavove ostalih pravoslavnih crkava(odluka pravoslavnih poglavara iz 1992. godine), episkopa i vernika

SPC, pa potom i poziciju jugoslovenske drave.

SPC I RKC U JU GOSLAVIJI

Kvalitet odnosa dve crkve u Jugoslaviji je u presudnoj meri biouslovqen temeqnim teolokim razmimoilaewima (papski primat),bolnim istorijskim nasleem, i snanim uticajem i usmeravawem jugo-slovenske drave. RKC je i u ovom sluaju preduzimala otvorenu inci-

jativu, dok su na naelnu rezervisanost SPC uticali teak kadrovskii materijalni poloaj. Wu su dodatno opteretili nekooperativni"

postpuci RKC i jugoslovenske drave, posebno u Dalmaciji, Slavonijii Makedoniji.

U skladu sa smernicama Drugog vatikanskog koncila, jugoslovenskibiskupi su Poslanicom o ekumenizmu od 29. januara 1974. godine promo-visali potrebu unapreewa odnosa sa SPC na osnovama zajednikihimeniteqa i potovawa razlika, uz nunost potpunog ouvawa sop-stvenog teolokog iden titeta. Me utim, deklarativno promo visanu to-

leranciju, koegzistenciju i ravnopravnost" u praksi nije primewiva-la na adekvatan nain [Savezna ko misija za verska pitawa, 1967, f. 102,kom. 655, broj 48]. Upravo u toj iwe nici SPC je videla neiskrenu na-meru, koja je uslovila da Sabor SPC 1964. godine donese odluku da kon-

takt sa RKC mogu da odravaju samo weni ovlaeni crkveni predstav-nici. Uprkos tome, pojedini vii i nii predstavnici SPC su odr-avali kontakte sa RKC, o emu nisu izvetavali vrh SPC. Takvapraksa je nailazila na preutnu saglasnost i podsticaj jugoslovenske

drave. Predstavnici RKC u Jugoslaviji su u razdobqu posle Koncilateili iskquivo sprovoewu wegovih odluka. U teolokoj ravni, to jepodrazumevalo pre svega pojawavawe" dogme o papskoj nezabludivo-sti" i primatu rimske jurisdikcije. Pozicija RKC je dodatno afirmi-sana imenovawem zagrebakog nadbiskupa epe ra za kardinala 1965.godine. Aktivnost RKC u Jugoslaviji je bila izraena u pastoralnoj,socijalno-haritativnoj i edukativno-izdavakoj delatnosti. Pri tom je

25


28/181

poivala na deduktivno-teolokom" i organizaciono-institucional-nom pristupu, olienom u osnivawu Ekumenskih komisija na nivou Bi-skupske konferencije Jugoslavije (BKJ) i pojedinih biskupija.

Srpska crkva je i u regi onalnim odnosima sa RKC insistirala nareavawu svih aktuelnih pitawa sa RKC na osnovama izvornih hri-anskih vrednosti i naela, u okvirima teolokog dijaloga. Predmetwene kritike je bila dogma o primatu pape i rimske jurisdikcije, kaoi tewa RKC za irewem svog uticaja na raun SPC [Daki 1962:14]. Ostala je verna voewu prijateqskog" dijaloga sa RKC iz pasto-ralnih razloga i promocije hrianskih vrednosti u drutvenom i-votu [Sinod SPC, 1963, broj 2842]. Zato se pristup SPC moe nazvatioblikom crkvene politike misionarskog kaktera, sa ciqem hristijani-zacije jugoslovenskog ateistikog drutva. Odgovor RKC je podrazume-vao inicijativu, naelnu pomirqivost i promociju zajednike budu-

nosti zasnovane na hrianskoj odgovornosti, koja ne dovodi u pitaweweno dogmatsko-piramidalno" poimawe strukture hrianske Crkve.S druge strane, SPC je u inicijativi RKC videla pre svega pretpo-stvaku uspostavqawa teolokog dijaloga u kome bi se razmotrila naj-znaajnija pitawa, kao kvalitativni doprinos. Sabor SPC je na zase-

dawu u maju 1968. godine doneo odluku da SPC ne bi mogla da pri hva-ti dijalog sa RKC pre nego to ova na delu ne pokae da se odreklasvojih ranijih odnosa i metoda rada prema Pravoslavnoj crkvi, naroi-to u sprovoe wu unije" [Sabor SPC, 1968, broj 20/zap. 57]. U tom raz-

dobqu je prioritet za SPC predstavqao dijalog sa anglikancima, sta-rokatolicima, luteranima i dohalkidonskim crkvama [Sinod SPC 1968,

broj 3474/zap. 759]. Takoe, vrh SPC se suoavao sa potrebom premo-ivawa jaza izmeu spremnosti na dijalog sa RKC i rezervisanostisvoje crkvene baze". Odgovor Vatikana i pape Pavla je podrazume-vao i uspostvaqawe paralelnih" veza sa Makedonskom pravoslavnomcrkvom" (MPC), to je predstavqalo posebnu prepreku za SPC.

U Jugoslaviji RKC je inicirala kontakakte vieg i nieg sve-tenstva dve crkve, posebno u meureligijskim i vie nacionalnimsredinama, povodom crkvenih praznika [Republika komsija za verskapitawa Hrvatske, 1966, f. 93]. Sabor SPC je u maju 1966. godine odlu-io da skrene pawu" svojim svetenicima na pojaanu aktivnostRKC meu pravoslavnim ivqem", naglaavajui da zvanine stavove o

odnosima SPC i RKC predstavqaju samo oni izneti od strane ovla-enih visokih predstavnika SPC [Savezna komisija za verska pita-wa, 1966, f. 95, broj 261/1]. U tom kontekstu treba posmatrati i Sinod-sku zabranu svetenicima SPC, da bez wegovog odobrewa, do daqweg"odravaju kontakt sa predstavnicima RKC [Savezna komisija za verskapitawa, 1967, f. 102, kom. 655 i 492]. Jugoslovenske vlasti su isticale

da nie svetenstvo SPC u tom pogledu stupa u kontakte sa predstav-nicima RKC spontano", dok rimokatoliki to rade zanajui ta ele

da postignu [Savezna komisija za verska pitawa, Savezna skuptina,1970, f. 120]. Na rezervisanost SPC po ovom pitawu je umnogome uti-calo i direktno meawe i pritisak jugoslovenske drave.

26


29/181

U teolokoj ravni, SPC je insistirala na hristolokom upori-tu dijaloga sa RKC, ukazujui pri tom na rasko rak u reima i delimaRKC. Dominirale su rasprave vezane za papski primat i filioque, pri

emu nije dovoen u pitawe znaaj drutvenog i pastirskog aspekta me-ucrkvene saradwe, sa ciqem hristijanizacije ateistikih drutvenihokolnosti. U svim procesisma, RKC je sebe doivqavala kao korektiv-nog smerniara zajednike aktivizacije dve crkve, uz oiglednu prime-su relativizacije iskquivo teolokih argumenata [Frani 1983: 14].Postojawe razliitih socijalnih" i teolokih pristupa pojedinihteologa RKC u Jugoslaviji, nisu dovodili u pitawe opstanak kqunihprincipa rimokatolike eklisiologije, kao ni wen organizaciono-in-stitucionalno-edukativni pristup na razliitim nivoima (Ekumenskavea BKJ i akovake biskupije, saradwa Teolokih fakulteta, Nedeqemolitve za jedinstvo hriana). RKC je elela da afirmie princip

obostrane crkvene odgovornosti zbog neadekvatnih ekumenskih" rezul-tata, pri emu se nije direktno suoavala sa sutinom teolokih ipraktinih problema. Koncepcija RKC vezana za univerazlistikimeltingpot" razliitih inilaca (teoloki, drutveni i politiki)

je svakako bila instrument ostvarewa wenog postavqenog ciqa. Kao ta-kve treba posmatrati i politike smernice RKC deideologizacijskogkaraktera, povremenu afirmaciju nacionalnog inioca u meucrkve-nim odnosima, i kasnije promovisanu dezintegraciju Jugoslavije.

HRVATSKA I SLOVENIJA

Bolno istorijsko naslee i suptilni pokuaji privoewa" ver-nika SPC u RKC, uz pasivan odnos jugoslovenske drave, u najveoj me-ri su odredili kvalitet postkoncilskih odnosa SPC i RKC u Hrvat-skoj. Rimska crkva je svoju inicija tivu i u ovom sluaju pre svega prav-

dala potrebom zajednike borbe protiv ateizma. Imajui u vidu svoj iz-uzetno teak kadrovski i materijalni poloaj, i suptilne ekspanzio-nistike postupke RKC (poziv pravoslavnim vernicima da dolaze uRKC), SPC je saveznika" videla u jugoslovenskim vlastima. Time semoe objasniti wen afirmativan i saradniki odnos prema dravi, odkoje je oekivala podrku u ostvarewu proklamovanog principa crkve-

nog pluralizma, i poboqawu svoje situacije, posebno u Dalmaciji iSlavoniji.

RKC je i ovde u unapreewe odnosa sa SPC pola od svog deduk-tivno-centralistiko-edukativnog" pristupa, posebno u akovakoj bi-skupiji (biskup Bauerlajn). Otvoreniji i blii odnos biskupa i epi-kopa je ostvaren u Istri. Veoma znaajan dogaaj za odnose dve crkve jepredstavqao susret patrijarha Germana i kardinala epera u Srem-skim Karlovcima krajem aprila 1968. godine, realizovan na inicijati-vu pape Pavla , ponovo polazei od potrebe zajednikog drutvenogangaovawa crkava [Pravoslavqe, 1968, broj 27: 1]. Crkvena baza" SPC

je i tada sa rezervom gledala na nove tendencije u odnosima dve crkve.

27


30/181

Prilikom susreta zagrebakog nadbiskupa (kasnije kardinala) Kuhariai patrijarha Germana u Beogradu krajem novembra 1975. godine, naelno

je dogovoreno pribliavawe dve crkve na osnovama zajednikih teolo-

kih imeniteqa i drutvene odgovornosti, pre svega u smislu evange-lizacije i socijalno-haritativne delatnosti. Za due vremensko razdo-bqe kamen mea u odnosima dve crkve e svakako predstavqati ree-nica patrijarha Germana u Jasenovcu poetkom septembra 1984. godine,Brao, da oprostimo moramo, ali da zaboravimo ne smemo" [Pravosla-vqe, 1984, broj 420: 17]. Wom je oigledno ostavqena u amanet smerni-ca SPC i wenim vernicima da u duhu tolerancije ive sa pripadni-cima RKC, koja podrazumeva i upuen apel savesti inspiratora i izvr-ilaca nedela u Jasenovcu. I tada, kao i ranije i kasnije, SPC je uitavom pitawu pribliavawa sa RKC insistirala na potovawu iprimeni hristolokih kriterijuma, dok je RKC u veoj meri stavqala

akcenat na svoewe problema na drutvenu ravan.Suprotstavqene pozicije dve crkve su naroito dole do izraaja

u politikoj ravni poetkom devedesetih godina 20. veka, koje su ojaalei kredibilitet" teolokih razmimoilaewa. Pritisci, zastraiva-wa, pretwe i ubistva tokom devedesetih godi na, umnogome su uticalina predstavnike SPC da rat u Hrvatskoj doive kao egzistencijalno-od-brambeni, to je u praksi znailo insistirawe na potovawu princi-pa samoopredeqewa i za Srpski narod u Hrvatskoj [Glasnik Srpske Pa-trijarije, 1991: 110111]. Na to su umnogome uticali i hrvatski re-im i blagonaklono gledawe najveeg dela RKC u Hrvatskoj na wegovuprirodu i postupke. Na zasedawu Sinoda evropskih biskupa u Rimu

1991. godine, biskupi iz Hrvatske su na jednostran nain predstaviliuzroke i posledice sukoba u u ovoj republici, to se pokazalo kao novaprepreka dijalogu dve crkve. Wihova zajednika aktivnost se u tom raz-

dobqu svela na mirovnu inicijativu patrijarha Pavla i kardinala Ku-haria, pokrenutu tokom wihova dva susreta u Slavoniji i SremskimKarlovcima 1991. godine. Obe crkve su se zaloile za iznalaewepravednog" reewa, ali nisu u istovetnoj meri postupile u skaldu satim [Sabor SPC, 1995, broj 70]. Normalizacija odnosa je postignutaposetom patrijarha Pavla Zagrebu u martu 1999. godine, oivqavawempredratne prakse evangelizacijskog drutvenog doprinosa crkava, koji

je imao poseban znaaj u postkonfliktnom drutvu [Lei 1999: 65

68]. I od tada se, meutim, SPC u Hrvatskoj suoaava sa snanim uti-cajem hrvatske drave, koji pre svega idu na ruku" interesima RKC.SPC se i u danawem vremenu u Hrvatskoj suoava sa egzistencijal-nim izazovom (situacija u Dalmatinskoj eparhiji, pokuaj oivqavawaHPC").

Na povoqniju klimu u odnosima dve crkve u Sloveniji je uticalopozitivno istorijsko naslee, pre svega pomo SPC i wenih vernikaSlovenakom narodu u Prvom i Drugom svetskom ratu. U tom kontekstu,SPC je bila dosledna svom naelno teoloko-deduktivnom, a RKC uveoj meri socijalno-indiktuvnom pristupu. Predmet kritike SPC jeostala rimokatolika koncepcija papskog primata. Kvalitativni do-

28


31/181

prinos unapreewu odnosa dve crkve na regionalnom nivou je predsta-vqao dogovor patrijarha Germana i qubqanskog nadbiskupa Poganika1968. godine o uspostavqawu saradwe wihove verske tampe [Raki

1968: 1]. Naelno postignuta saglasnost o znaaju informativno-eduka-tivnog aspekta je predstavqala temeq unapreewa meucrkvenih odno-sa, jer je saradwa redakcija verskih asopisa (jednogodiwi sastanci)podrazumevala i zajedniku aktivnost i koordinaciju sa Biskupskomkonferencijom Jugoslavije (BKJ) i Komisijom Sabora SPC. Na taj na-in je stvorena izvesna regionalno-institucionalna ekumenska mre-a", koja e kasnije rezultirati i uspostavqawem saradwe Teolokihfakulteta u Qubqani, Zagrebu i Beogradu.

BOSNA I HERCEGOVINA

Meucrkveni odnosi su imali poseban znaaj u multikonfesio-nalnoj i vienacionalnoj BiH, zbog ega im je jugoslovenska dravapoklawala posebnu pawu, dajui podsticaj unapreewu meucrkvenihodnosa. I u ovoj republici, u takvim uslovima, RKC je iskazivalaotvorenu incijativu prema SPC, koja je u ovom sluaju bila netootvorenija".

Prototip dobrih odnosa predstavnika dve crkve u jugoslovenskimokvirima su ostvarili bawaluki epikop Andrej Frui i biskup Al-fred Pihler [Republika komisija za verska pitawa BiH, 1969, f. 118,broj 04-127/1]. Od posebnog je znaaja ukazati na Boinu estitku bi-

skupa Pihlera 1964. godine, kojom su vernici RKC pozvani na pomirewei ujediwewe sa SPC. Biskup Pihler je tada priznao deo odgovornostiRKC za nedela u ratu, traei od SPC i wenih vernika oprost zbogtoga [Pihler, 1963, broj 1269]. Ovaj biskup je aktivno posredovao i u do-bijawu odreene materijalne pomoi za SPC iz Rima, za gradwu pravo-slavne crkve u Bawa Luci. U teolokoj ravni, i on je zastupao dogmat-sku nepopustqivost, uz insistirawe na zajednikom drutvenom nastu-pu dve crkave u funkciji evangelizacije bosanskog drutva. to je ta-koe posebno vano, bio je znatno fleksibilniji" u pogledu tumaewakoncepcije papskog primata, u smislu da wen danawi sadraj podra-zumeva i inioce koji nisu postojali u prvim vekovima [Pihler, 1980: 1].

Dobre odnose su vremenom uspostavili i dabrobosanski mitropolitiSPC Nektarije i Vladislav za svojim rimokatolikim kolegama. To se

donekle moe rei i za episkope i biskupe u Hercegovini.Kao i u drugim delovima Jugoslavije, na pogorawe odnosa dve cr-

kve su uticali drutveno-politika kriza i ratne okolnosti. Uz pro-klamovawe objediniteqskog pristupa na osnovama zajednikih imenite-

qa, dve crkve je delilo razliito poimawe uzroka rata i naina wego-vog prevazilaewa. Bosanski biskup su se 1992. i 1993. godine obrati-

li biskupima sveta, traei vojnu intervenciju Meunarodne zajedniceprotiv bosanskih Srba. Predstavnici SPC su naelno smatrali da sepozivom na rat ne moe uspostaviti istinski mir. [Mitropolija za-

29


32/181

grebako-qubqanska SPC, 1991: 3]. Sarajevskom deklaracijom patrijarhaPa vla, zagrebakog kardinala Kuharia i sarajevskog biskupa Puqia1994. godine, od svih strana u sukobu je zatraen momentalni prekid

rata. Visoki predstavnici obe crkve u BiH su istica li da rat nije bioverski ve politiki, uz postojawe verskih primesa. Saradwe dve cr-kve u posleratovskom razdobqu je institucionalizovana u okviru Meu-

religijskog vijea BiH, koje promovie pomirewe, izgradwu pravne dr-ave i afirmaciju principa religijskog pluralizma. On je telo kon-sultativog karaktera, koje je do sada imalo deklarativne rezultate. Va-no je znati i da su se episkopi i biskupi BiH redovno susretali urazdobqu od 19982000. godine (Tuzla, Bawaluka i Sarajevo), promovi-ui pomirewe, povratak raseqenih, obnovu bosanskog drutva, potre -bu izgradwe pravne drave i praktino ostvarewe koncepcije jedin-stva razliitosti" kao primarnog ciqa meucrkvenog dijaloga u BiH

[Iki, 2003: 245251].

SRBIJA, CRNA GORA I MAKEDONIJA

Ideal proklamovanog crkvenog pluralizma i ravnopravnosti" je unajveoj meri ostvaren u Srbiji, zahvaqujui delovawu jugoslo venske

drave i hrianskom i tolerantnom odnosu SPC prema RKC. Tu se,za razliku od ostalih delov Jugoslavije, mogla primetiti i izvesna re-zervisanost RKC, uslovqena wenim mawinskim poloajem u Srbiji.Nie svetenstvo SPC je i ovde iskazivalo rezervu u pogledu krajwih

rezultata unapreewa odnosa dve crkve, ne osporavajui znaaj wihovedrutvene saradwe. Poseban problem je predstavqala afirmacija polo-aja Grkokatolike crkve od strane RKC, koja je imenovala grkokato-

likog prelata Bukatka za beogradskog nadbiskupa. To je za SPC bilajasna prepreka za unapreewe odnosa [SSIP, Izaslanstvo SFRJ priSvetoj Stolici, 1969, broj 179].

Predstavnici dve crkve su teili pre svega upoznavawu i linomzbliavawu, u uslovima kada je sredinom osamdesetih godina 20. veka uRimu odlueno da se izvri teritorijalna reorganizacija RKC u Srbi-

ji. U novoosnovanu Beogradsku mitropoliju su ule subotika i zrewa-ninska biskupija. U multikonfesionalnoj Vojvodini je naroito bila

aktivna Subotika biskupija u pogledu zbliavawa sa SPC, uz znaajnupodrku Apostolske nuncijature u Beogradu. RKC je tu insistirala po-sebno na saradwi u kulturnoj oblasti [Komisija za verska pitawa APVojvodine, 1968, f. 110, broj 179]. Patrijarh German je ispred SPC po-

drao otpoiwawe rada Komisije za dijalog BKJ i Sabora SPC, budu-i da je teoloki dijalog za wu ostao centralna taka meucrkvenihodnosa.

U ratnom razdobqu, RKC u Srbiji se suoavala za izvesnim priti-scima i pretwama, ni izbliza ona kvim kao SPC u Hrvatskoj. RKC seprevashodno starala za ouvawe sopstvenog poloaja, u emu je uivalasvestranu pomo SPC (sluaj zaposednute upe RKC u apcu, posredo-

30


33/181

vawe patrijarha Pavla i SPC u pronalaewu zatvorenog frawevakogsvetenika u Bosni, itd.) i visokih dravnih vlasti, poput podrke

Dobrice osia nadbiskupu Perku [Perko, 1993: 1]. U posleratovskom

razdobqu, tokom zapoetog teolokog dijaloga dole su do izraaja sverazlike, ali one nisu uticale na pogorawe veoma dobrih odnosa sve-tenstva dve crkve, pri emu je RKC bila zadovoqna sopstvenim dru-tvenim i pravnim poloajem u Srbiji.3

U sluaju Crne Gore, moe se konstatovati da je na odnose dve cr-kve pozitivno uticala specifina drutvena klima i istorijsko na-slee, u smislu da je tradicija predstavqala pozitivan doprinos. Po-sle Koncila, RKC je esto zastupala i previe otvoren" pristup pre-ma SPC, koji je donkle uslovio wene rezerve. Posebno dobri odnosi su

uspostavqeni u Boki Kotorskoj, gde su se svetenstvo i vernici susre-tali gotovo tokom svih crkvenih praznika [Republika komisija za ver-

ska pitawa Crne Gore, 1964, f. 75, broj 333]. U teolokoj ravni, pri-stup RKC je takoe bio izrazito centralistiki. Primer postojawa dvecrkve sa dva oltara u Sutomoru, u kojima su wihovi vernici esto za-

jedniki zadovoqavali verske potrebe, ostao je najvii stepen teolo-ko-praktine" saradwe dve crkve u bivoj Jugoslaviji. U posleratnomrazdobqu, SPC je nastavila da insistirala na teolokim kriterijumi-ma unapreewa odnosa sa RKC.

U Makedoniji, Vatikan je objektivno imao interes da podri au-tokefalnost Makedonske prtavoslavne crkve" (MPC) kao pretpostvakuirewa svog uticaja u ovoj republici. Da je RKC zapravo podrala iz-

dvajawe MPC" iz kanonskog sastava SPC pokazuje da je skopski bi-

skup ekada usposta vio neposredan odnos sa mitropolitom Dositejemtek kada je ovaj postao vinovnik raskola [Republika komisija za verskapitawa Makedonije, 1965, f. 84, broj 21]. To je predstavqalo posebanproblem za SPC. Jugoslovenska drava je u svemu odigrala presudnu

ulogu, predstavqajui sponu izmeu pape Pavla i visokih predstav-nika MPC". Meusobne kontak te i susrete je Vatikan krio od SPC[Republika komisija za verska pitawa Makedonije, 1966, f. 94, broj 2].U Rimu su bili miqewa da pro ces izdvajawa MPC treba da kreneodozdo", pri emu je politikom iniocu data presudna uloga, presvega jugoslovenskoj dravi. Jugoslovenski biskupi su u potpunostisledili poziciju i pristup Vatikana.

MEUFAKULTETSKI TEOLOKI SIMPOZIJUMI(19741990)

RKC i SPC su od sredine sedamdesetih godina 20. veka uspostavi-le saradwu svojih Teolokih fakulteta, kao oblik edukativno-institu-cionalnog pokuaja da zajedniki razmotre i obrade najznaajnije teo-

loke teme, sa ciqem iznalaewa opteprihvaene forme prakti-

31

3 Beogradski nadbiskup Perko je to javno naglasio.


34/181

no-pastoralne aktivnosti u jugoslovenskom drutvu. SPC je i tu ostalaverna svom teoloko-deduktivnom" i vaseqensko-misionarskom", aRKC objediniteqsko-integrativno-drutvenom pristupu [Pravo slavqe,

1974, sves. 182: 811]. Saradwa fakulteta je zapravo predstavqala regi-onalni aspekt teolokog dijaloga dve crkve na optem nivou, koji jepoivao na osnovama zajednikih imeniteqa koji su trebali da pomognu

u prevazilaewu razlika. U tom kontekstu su praktikovane zajednikemolitve, upoznavawe i zbliavawe uesnika simpozijuma (pre svegaprofesora), uz naelno prihvatawe principa crkvenog pluralizma. Po-etni ekumenski zanos" RKC je poetkom osamdesetih godina 20. vekaprerastao u uviawe razlika u sutinskom", pri emu je politikiinilac poeo presudno da utie na tok teolokog dijaloga. Politikarazimoilaewa s poetka devedesetih godina 20. veka su uticala na Te-oloki fakultet iz Zagreba da sebe izostavi iz daqe meufakultetskesaradwe [Iki, 2003: 243244].

MEOVITA KOMISIJA ZA DIJALOG SABORA SPC IBISKUPSKE KONFERENCIJE JUGOSLAVIJE (BKJ)

Najznaajniji nivo saradwe SPC i RKC svakako predstavqa poku-aj vrha dve crkve s kraja osamdesetih godina 20. veka da instituciona-

lizuju kontakte i susrete na nivou Zajednike komisije za dijalog Sabo-ra SPC i BKJ.

Inicijativa je i ovoga puta potkela od BKJ i wenog predsednikakardinala Kuharia, koju su prihvatili SPC i patrijarh German kaojevaneqski imeprativ" [Sabor SPC, 1989, broj 79]. SPC je pri tomotvoreno i skreno predoila RKC sve prepreke za dijalog, odgovornost

dela RKC za dogaaje u ratu, novu diskriminaciju SPC u Hrvatskoj,pristrasnost RKC u pogledu dogaaja na KiM i povodom situacije okoMPC" [Sabor SPC, 1989, broj 79]. Odgovor RKC je u tom smislu bioodmeren i diplomatski, uz tewu ka relativizaciji istorijskog i okre-tawu ka budunosti, bez jasnijih kontraargumenata, uz primetan pragma-tizam. Ona je nasta vila da insistira na potrebi za evangelizacijom uJugoslaviji, i u tom kontekstu ouvawu mira [Biskupska konferencija Ju-

goslavije, 1989, broj 323]. Takva, za wih ignorantska pozicija RKC ponajznaajnijim pitawima, uslovila je otpor pojedinih episkopa SPC,zbog ega i nije odrano dogovoreno zasedawe Meovite komisije. Ona

u ratu i nije bila aktivna.Prvi wen sastanak je odran u novembru 1998. u Zagrebu, a drugi u

februaru 2000. godine u Novom Sadu. Tada je naelno dogovoreno da sa-radwa dve crkve poiva na meusobnom potovawu verskog identitetai slobode, uz naglaenu pastirsko-misionarsku odgovornost i dunost

usmerenu ka evangelizaciji i socijalno-haritativnom drutvenom na-stupu [Glasnik Srpske Patrijarije, 2000: 62]. U praktinom smislu,predstavnici dve crkve su se usaglasili oko potrebe zajednikog anga-

32


35/181

ovawa u pravcu povratka svih raseqenih, posebno u Hrvatsku, kao i usluaju pitawa meovitih brakova [Glasnik Srpske Patrijarije, 2000: 62].

* * *

Pitawe primata pape (wegove nepogreivosti ili nezabludivo-sti") i rimske jurisdikcije u teolokoj, i bolno istorijsko naslee iz

Drugog svetskog rata u praktinoj ravni, predstavqaju centralne pre-preke u odnosima Rimokatolike (RKC) i Srpske pravoslavne crkve(SPC). One pre svega ukazuju na potrebu za potovawem i primenomnajdubqih hriansko-teolokih vrednosti, kategorija i kriterijuma,i to od strane obe crkve. Neadekvatni" rezultati svedoe da to u prak-si nije tako, ali dve crkve ne dele istovetnu odgovornostza to u smislusvoje uloge i doprinosa. Ta iwenica ne bi smela da dovede u pitaweobavezu obe crkve u pogledu ispuwewa temeqnih jevaneqskih vredno-

sti i smer nica.Jugoslovenska drava je u postkoncilskom razdobqu (196265) svo-

jim uticajem podstakla uspostvaqawe kontakta dve crkve, polazei odsopstvenog interesa vezanog za pokuaj da meucrkvena saradwa dopri-nese reavawu nacionalnog pitawa u sloenoj jugoslovenskoj federa-ciji. Drava je najee u potpunosti zanemarivala crkvene kriteriju-me, teei da pod kontrolom dri unapreewe meucrkvene saradwe,zazirui od wihovog mogueg zajednikog fronta" protiv ideolokogsistema. Vremenom, iz ugla ostvarenih rezultata, religijska politika

drave je sve vie ila na ruku interesima RKC, dok je prema SPCbila primetno represivnija.

Uspostvaqawe regionalnih odnosadve crkve u Jugoslaviji su inici-rali Vatikan i papa Pavle , kao aspekt otpoetog globalnog dijalo-ga qubavi" Rimokatolike i Pravoslavne crkve od koga se oekivalo dapreraste u teoloki dijalog. U okolnostima teolokih neslagawa ibolnog istorijskog iskustva, RKC i SPC u Jugoslaviji su uspele da se

usaglase oko potrebe zajednikog drutvenog nastupa, pre svega sa ci-qem evangelizacije ateistikog drutva. Ona je podrazumevala pastir-sku i socijalno-haritativnu odgovornost. I u tome je RKC iskazivalaotvorenu inicijativu, esto relativizujui teoloko i istorijsko, ifavorizujui drutveno, uz pozivawe na budunost". S druge strane,pristup SPC je ostao prevashodno teoloki, uz uzimawe u obzir uzi-mawe u obzir svepravoslavnih, meunarodnih i unutrawe-politikihargumenata.

U konkretnom smislu, dve crkve u Jugoslaviji su uspostavile raz-liite institucionalne vidove saradwe. Najznaajniji predstavqa Me-ovita komisija za dijalog Sabora SPC i BKJ osnovana krajem osamde-setih godina 20. veka. Veliki znaaj je imala i edukativna saradwa Teo-

lokih fakulteta u Qubqani, Zagrebu i Beogradu (19741990), kao isaradwa redakcija verskih asopisa u zemqi u smislu doprinosa boqojkoordinaciji zajednikih aktivnosti.

Ratne godine su umnogome dovele u pitawe ostvarene rezultate me-ucrkvene saradwe u regionu. Politiki inilac je poetkom devedestihgodina 20. veka uticao na otvorenije razmimoilaewe dve crkve, koje su

33


36/181

delila razliita poimawa uzroka rata i predlozi za iznalaewe ree-wa. U posleratovskom razdobqu, one meutim iskazuju otvorenu odgo-vornost i inicijativu za unapreewem svojih odnosa, kao kvalitativ-

nog doprinosa istinskoj integraciji regiona i prevazilaewu nega-tivnog naslea prolosti.

CITIRANA LITERATURA

Ar hiv Sabora SPC, 10. maj 1963, br. 22/zap. 65.Daki, Vladimir. Kako se na Zapadu zamiqa ponovno ujediwewe Crkava, Savezna

komisija za verska pitawa, Arhiv Jugoslavije, fond 144, 1962, f. 64, kom.516.

Delegacija Srpske pravoslavne crkve razgovarala sa poglavarom Rimokatolikecrkve Papom Jovanom Pavlom Papa izrazio equ da se su sret ne sa na-

im Patrijarhom. Pravoslavqe, sves. 627 (1. maj 1993): 13.Depea DSIP i Ambasadi u Rimu, Italijanska referada, Savezna komisija zaverska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 14. oktobar 1965,f. 87, br. 333.

Dilpari posetio Patrijarha Germana na Wegovo traewe, Savezna komisija zaverska pitawa, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 1962, f. 64, kom. 492.

Dokument Arhiva Sinoda SPC, 10. septembar 1963, br. 2842.Dokument Arhiva Sinoda SPC, 13. septembar 1993, br. 2111/zap. 2011.Dokument Arhiva Sinoda SPC, 22. decembar 1968, br. 3474/zap. 759.Dokument Arhijerejskog Sabora SPC, 1963, 20/zap. 57.Dokument Republike komisije za verska pitawa Makedonije, poverqivo, Arhiv

Jugoslavije, Fond 144, 11. jul 1966, f. 94, br. 02-130/1.

Dokument Republike komisije za verska pitawa Crne Gore, Savezna komisija zaverska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 14. jul 1964, f.75, br. 333.

Zabeleka o prijemu mitropolita Damaskina i episkopa Fruia kod predsedni -ka Mome Markovia, Savezna komisija za verska pitawa, poverqivo, ArhivJugoslavije, Fond 144, 23. novembar 1964, f. 77, br. 519.

Zabeleka o razgovoru Ivana Lazia i poreko-puqskog biskupa dr Dragutina Ne-ia, Republika komisija za verska pitawa Hrvatske, poverqivo, ArhivJugoslavije, fond 144, 25. maj 1965, br. 08-112/1.

Informacija o kontaktima Mitropolita Dositeja sa predstavnicima Katoli-ke crkve, Republika komisija za verska pitawa Makedonije, poverqivo,Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 19. januar 1965, f. 84, br. 21, DB.

Informacija o nekim aspektima stawa i delovawa verskih zajednica u Jugoslavi-ji, Savezna komisija za verska pitawa, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 13. ja -nuar 1970, Savezna skuptina, Odbor za unutrawu politiku, f. 120, br.SL.

Informacija o odnosu Katolike crkve i drave u SR Hrvatskoj, Savezna komi -sija za verska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 24. januar1967, f. 102, kom. 655, br. 48.

Informacija o odnosu Katolike crkve i drave u SR Hrvatskoj, Savezna komi -sija za verska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 24. januar1967, f. 102, kom. 655, br. 48.

Informacija o organizaciji i stawu odnosa sa SPC u SR BiH, Republika komi-sija za verska pitawa BiH, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 1969,f. 118, br. 04-127/1.

34


37/181

Informacija o poseti Izaslanstvu dr Gabrijela Bikatka, nadbiskupa beograd-skog, na dan 9. septembra 1969. godine, SSIP, Izaslanstvo SFRJ pri Sve -toj Stolici, poverqivo, 12. septembar 1969, br. 179.

Informacija o poseti prote Veselina Petrovia Komisiji Vojvodi ne, Komisijaza verska pitawa AP Vojvodine, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144,3. maj 1968, f. 110, br. 179.

Informacija o prijemu Patrijarha Germana od strane predsednika Milutina Mo-rae, Savezna komisija za verska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije,Fond 144, 23. septembar 1965, f. 86, br. 295.

Informacija o radu redovnog zasedawa Arhijerejskog sabora SPC od 11. do 23. maja1966, Savezna komisija za verska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije,Fond 144, 1966, f. 95, br. 261/1.

Informacija o razgovoru sa Papom Pavlom za vreme audijencije izaslanikaCvrqe 22. decembra 1966. godine u Rimu, DSIP, Izaslanstvo SFRJ priSvetoj Stolici, Rim, poverqivo, 16. januar 1967, br. 31.

Informacija povodom Drugog vatikanskog koncila, Savezna komisija za verskapitawa, Arhiv Jugoslavije, fond 144, 9. jul 1962, fascikla 64, kom. 492.

Italijanska referada-Tekst depee ambasadi SFRJ u Rimu, Savezna komisijaza verska pitawa, poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 25. novembar1965, f. 87, br. 362/1.

Lei, Momir. Patrijarh srpski Pavle u poseti Eparhiji zagrebako-qubqan -skoj i cele Ita lije. Glasnik Srpske Patrijarije (1999): 6568.

O kontaktima izmeu biskupa i episkopa u zemqi i kursu koji vodi Rimokatoli-ka crkva prema SPC. Arhiv Jugoslavije, Savezna komisija za verska pita-wa, Fond 144, 1966, f. 64, kom. 492.

Odjek Koncilskih ideja u zemqi, Republika komsija za verska pitawa Hrvatske,poverqivo, Arhiv Jugoslavije, Fond 144, 5. mart 1966, f. 93, br. 94.

Odnosi sa Rimokatolikom crkvom, Izvetaj SIV-a o stawu odnosa drave iverskih zajednica od 9. oktobra 1967. godine, Savezna komsija za verska pi-tawa, poverqivo: Arhiv Jugoslavije, fond 144, 1967, f. 105, br. 351.

Osveena nova Crkva u Jasenovcu Patrijarh srpski German: Pratawe kaoevaneqska zapovest". Pravoslavqe sves. 420 (septembar 1984): 17.

Pavle, Srpski patrijarh. SPC svojoj duhovnoj deci o Svetom Savi 1991. godine.Glasnik Srpske Patrijarije (1991): 17.

Perko, Franc. Ovde nema budunosti, Veerwi list, 25. septembar 1993: 25.Pismo Ambasadora Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije dr Ivice

Matruko Wegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom Gospodinu Pavlu, ArhivSinoda SPC, 30. maj 1991, br. 1111.

Pismo Nike Stipevia, lana SANU i upravnika Biblioteke SANU WegovojSvetosti Patrijarhu srpskom Gospodinu Pavlu 26. decembra

drustvene_nauke_133

Documents