ekonomske ideje i praksa - ekonomski fakultet · Ðuro medić, professor, university of zagreb,...

BROJ

29EK

ONOM

SKE

IDEJE

I PRA

KSA

KVAR

TALN

I ČAS

OPIS

IZ OB

LAST

I EKO

NOMI

JE, PO

SLOV

NE EK

ONOM

IJE I M

ENAD

ŽMEN

TA, S

TATIS

TIKE I

POSL

OVNE

INFO

RMAT

IKE

EKONOMSKEIDEJE I PRAKSA

BROJ 29

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKEEKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU / BEOGRAD, JUN 2018 WWW.EKOF.BG.AC.RS/PUBLIKACIJE/CASOPISI/EKONOMSKE-IDEJE-I-PRAKSA/ U

OVOM

IZDA

NJU:

SLOB

ODAN

AĆIM

OVIĆ

// VE

LJKO

M. M

IJUŠK

OVIĆ

// D

UŠAN

MAR

KOVIĆ

// B

OJAN

RIST

IĆ //

DRA

GANA

DRA

GANA

C // A

LEKS

ANDA

R RA

DIVO

JEVIĆ

// N

ENAD

TEŠIĆ

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSAKVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKEI POSLOVNE INFORMATIKE

IzdavačCentar za izdavačku delatnostEkonomskog fakulteta u BeograduKamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065E-mail:[email protected]

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Priprema i štampaČUGURA Print, Beogradwww.cugura.rs

Godina2018.

REDAKCIJA ČASOPISA EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

Glavni urednik časopisaprof. dr Miomir Jakšić

Urednici časopisaprof. dr Marko Backovićprof. dr Vlade Milićevićprof. dr Aleksandra Praščevićprof. dr Saša Veljković

Sekretar redakcijeMilutin Ješić

Tehnički sekretarIva Dimitrijević

Kontakt redakcijeTelefon: +381 11 3021 210Faks: +381 11 2639 560e-mail: [email protected]

Članovi Redakcijeprof. dr Marko Backovićprof. dr Predrag Bjelićprof. dr Zoran Bogetićprof. dr Božidar Cerovićprof. dr Čedomir Čupićprof. dr Radmila Dragutinović - Mitrovićprof. dr Ðorđe Ðukićprof. dr Nikola Fabrisprof. dr Miomir Jakšićprof. dr Nebojša Janićijevićprof. dr Radovan Kovačevićprof. dr Vlade Milićevićprof. dr Aleksandra Praščevićprof. dr Gojko Rikalovićprof. dr Žaklina Stojanovićprof. dr Miroslav Todorovićprof. dr Saša Veljkovićprof. dr Siniša Zarić

International Editorial BoardSnježana Brkić, professor, University of Sarajevo, Bosnia and HerzegovinaVeselin Drašković, professor, University of Montenegro, MontenegroDavor Dujak, professor, University of Osijek, CroatiaGordana Ðurović, professor, University of Montenegro, MontenegroRana Eskinat, professor, Anadoly University, TurkeyIrena Kikerkova, professor, Ss. Cyril and Methodius University, FYRMYoji Koyama, professor emeritus, Niigata University, JapanPerica Macura, professor, University of Banja Luka, Bosnia and HerzegovinaÐuro Medić, professor, University of Zagreb, CroatiaBožo Mihailović, professor, University of Montenegro, MontenegroMićo Radović, professor, University of Montenegro, MontenegroSrđan Redžepagić, professor, University Nice Sophia Antipolis, FranceYannis Tsekouras, professor emeritus, University of Macedonia, Greece

SADRŽAJ

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAINSlobodan Aćimović, Veljko M. Mijušković, Dušan Marković

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU: ISTORIJSKA PUTANJA I NJENE IMPLIKACIJEBojan Ristić

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIHDragana Draganac

VIRTUELNE VALUTE RAZVOJ I REGULACIJARadivojević Aleksandar

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENINenad Tešić

07

17

59

37

73

7EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 29 | JUN 2018.

SLOBODAN AĆIMOVIĆ1

E-mail: [email protected]

VELJKO M. MIJUŠKOVIĆ2


DUŠAN MARKOVIĆ3


SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN

SEGREGIRANJE GLAVNIH DIMENZIJA ZELENOG LANCA SNABDEVANJA

JEL CLASSIFICATION: M21, M29, Q56, Q58.

ABSTRACT:

Within the majority of scientific studies, the supply chain is mostly treated as a unique, integral entity. That means that if we are talking about the green supply chain, the as-sumption is that all ecological initiatives have been applied in every segment, i.e. every dimension of that chain. Such a perception is not surprising since a great number of clients or other important strategic constituents also does not often make a difference be-

1 Faculty of Economics, Belgrade University2 Faculty of Economics, Belgrade University3 Faculty of Economics, Belgrade University

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN8tween the company and its main suppliers/distributors within the chain. While this kind of perspective is generally desirable, since it indicates the existence of close cooperation between supply chain participants, the situation is much different in case if a certain problem of ecological nature was to occur. Due to the appearance of such a problem, the mentioned strategic constituents could pass over the responsibility for its occurrence onto a certain, leading company in the chain, without it having basically any, or at least not a direct responsibility for the occurred situation. That is why it is important to consider the key dimensions of one supply chain, i.e. how to make each of them green and what are their particular specifics. That is precisely the basic subject of analysis within this paper. Besides the introduction and conclusion, the very paper is divided into four parts. Within them we analyse green procurement, green production, green distribution and marketing, as well as reverse logistics, respectively, as the main dimensions of the green supply chain. The aim of the paper is to point out the necessity of regarding the supply chain activities as segregated, since only if all activities within all dimensions are green and adequately coordinated upstream and downstream, only that can be the condition of creating the competitive advantage.

APSTRAKT:

U većini naučnih studija, lanac snabdevanja se uglavnom tretira kao jedinstvena, inte-gralna celina. To znači da ako govorimo o zelenom lancu snabdevanja, podrazumeva se da su ekološke inicijative primenjene u svakom segmentu, tj. dimenziji tog lanca. Ovakva percepcija ne čudi, budući da veliki broj klijenata ili drugih bitnih strateških konstitue-nata takođe često ne pravi razliku između preduzeća i njegovih dobavljača/distributera u lancu. I dok je ovakva perspektiva posmatranja načelno poželjna, jer sugeriše postojanje bliske saradnje među učesnicima lanca, situacija je znatno drugačija u slučaju da se javi određeni problem ekološke prirode. Usled pojave takvog problema, pomenuti strateški konstituenti odgovornost za njegov nastanak mogu prebaciti na određeno, vodeće pre-duzeće u nekom lancu snabdevanja, a da ono nema suštinski nikakvu ili bar ne direktnu odgovornost za nastalu situaciju. Zato je važno razmotriti koje su ključne dimenzije jed-nog lanca snabdevanja, te kako svaku od tih dimenzija učiniti zelenom i koje su njene specifičnosti. To je upravo i osnovni predmet analize u ovom radu. Pored uvoda i zaključ-ka, sam rad podeljen je u 4 dela. U okviru njih, analiziraju se redom zelena nabavka, zelena proizvodnja, zelena distribucija i marketing, kao i povratna logistika, u smislu glavnih dimenzija zelenog lanca snabdevanja. Cilj rada jeste da se ukaže na neophodnost segregatnog posmatranja aktivnosti u lancu, jer samo ako su sve aktivnosti u okviru svih dimenzija zelene i adekvatno koordinirane uzvodno i nizvodno, jedino to može biti osnov nastanka konkurentske prednosti.

KLJUČNE REČI:ZELENA NABAVKA, ZELENA PROIZVODNJA, ZELENA DISTRIBUCIJA I MARKETING,POVRATNA LOGISTIKA

KEY WORDS:GREEN PROCUREMENT, GREEN PRODUCTION, GREEN DISTRIBUTION AND MARKETING,REVERSE LOGISTIC


1. INTRODUCTIONThe implementation and development of the green supply chain concept by companies all around the world is gaining more and more importance. The regulatory framework and economic initiatives are only some of the ways which can be used for the wider us-age of this concept. The essence of the popularity of this concept, however, can not be attributed only to such measures, but more dominantly to the fact that it is being used as a tool in the market competitive struggle. Namely, some authors suggest that particular companies improve their competitiveness through ecological advancements, successfully responding to green demands of their customers, balancing the ecological influence onto production and services, thereby saving finance due to fulfillment of ecological demands.4

It is important to point out that usually within scientific studies, the supply chain is main-ly treated as a unique, integral entity. That means that if we are talking about the green supply chain, the assumption is that all ecological initiatives have been applied in every segment, i.e. every dimension of that chain. Such a perception is not surprising since a great number of clients or other important strategic constituents also does not often make a difference between the company and its main suppliers/distributors within the chain.5

While this kind of perspective is generally desirable, since it indicates the existence of close cooperation between supply chain participants, the situation is much different in case if a certain problem of ecological nature was to occur. Due to the appearance of such a problem, the mentioned strategic constituents could pass over the responsibility for its occurrence onto a certain, leading company in the chain, without it having basically any, or at least not a direct responsibility for the occurred situation. For example, a producer of children toys, which uses all the principles of ecological operations within its produc-tion facilities, can provide the raw material from its supplier, and that raw material might contain overdosed quantities of certain dangerous substance, since the supplier either does not implement the green initiatives or due to a bad control system, it does not do it continuously. In case that a product containing such a raw material should pass into the hands of the final supplier and that a certain problem were to arise (poisoning, allergic reaction or similar) all the responsibility would be in the hands of the producer, since it is considered the leading link in the chain, although it is not essentially directly responsible for the shortcoming.

Therefore, in order for a certain chain to be considered green, all its phases or dimensions must fully implement or control the green initiatives within their operations. Although a greater number of research concerning the usage of the ecological principles in every of the more important phases within the chain has been carried out, Sarkis states that given research mainly concentrate on one functional area6.

Regardless of the mentioned shortcoming, it is however important to reconsider how each of the key phases should be made green and which are its specifics, since only the chain where all the dimensions are green and adequately coordinated upstream and downstream, can be the basis for the creation of the competitive advantage.

4 Bacallan, (2000), pp. 11-12.5 Rao & Holt, (2005), pp. 898-916.6 Sarkis, (1999). pp. 23-29.

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN10With that aim in mind, within this paper we analyse the specifics of four key identified phases or dimensions of the green supply chain:

• green procurement

• green production

• green distribution and marketing

• reverse logistics

2. GREEN PROCUREMENTGreening the procurement activities represents the first phase or dimension while es-tablishing the ecologically-oriented supply chain. The green procurement is also known under the name ecological procurement. Its task is to compare the price, technology and quality of a product, service or contract with the supplier, on one hand and their ecologi-cal influence, on the other. The aim is to perform a selection of unharmful products or services, as well as suppliers which can deliver these inputs, which a certain company further processes and sends downstream through the chain.7

Green procurement is based on principles and activities of prevention of pollution and waste creation. Namely, using its negotiation strength, the companies-buyers can estab-lish clear and comprehensive criteria at the very beginning of the chain, which can result in its sequent greening, regarding all activities which are performed downwards, i.e. as the end of the life cycle of some product approaches.8

As can be seen from the previous analysis, the subject of the green procurement are the so-called green inputs by which we assume any product, service or contract with an ad-equate supplier. If we are talking about products/services, these are the ones which use less resources compared to conventional products/services, which are designed to last longer and which have a minimum negative effect on the environment. Also, the major-ity of products/services from this category is less harmful for human health. Although these products/services initially usually cost more, the price difference is paid off during the lifespan of the product/service9. The other, maybe an even more important input of the green procurement is the selection of adequate suppliers, which support is crucial in achieving the green goals. Therefore, the companies-buyers first intend to find suppliers which are ecologically oriented by their nature and which use non-harmful ecological pro-cesses, and therefore to help them to manage their own performance, in order to secure long-lasting quality and safety of the supply sources.10 At the most advanced instance of this relationship, there is a noticeable trend in the supply chain which indicates the integration of suppliers and companies-buyers in order to insure total control, reduce operative costs and unify the customer service.11 The greening of the procurement brings along numerous advantages, however it can be concluded that it is also exposed to a

7 Green procurement, (2018)8 Dheeraj & Vishal, (2012), pp. 77-82.9 Green procurement, (2018)10 Min & Galle, (1997), pp. 10-17.11 Narasimhan & Carter, (1998), pp. 127.


great number of limitations. Talking about the advantages of green procurement, it can be concluded that it significantly contributes to the reduction of pollution sources by re-usage and recycling of certain materials, as well as by minimizing the produced waste, especially the one referring to dangerous substances and materials.12 It has already been expressed that a special advantage of the green procurement is the enabling of all the other participants in the downward stream of the supply chain to continue using the green initiatives. Expressing the limitations for the usage of the green initiatives within procurement, continuing we present within Table 1 the key implementation barriers:

TABLE 1. THE KEY BARRIERS TO SUCCESSFUL IMPLEMENTATION OF GREEN PROCUREMENT

High expenses of ecological programs

Non-economic recycling and product re-usage

The lack of dedication of company management to procurement activities

The lack of buyer awareness on the importance of green initiatives

The lack of supplier awareness on the importance of green initiatives

The lack of broader ecological standards adopted on the company level

The lack of state ecological regulation

Source: Min & Galle, (1997), pp. 10-17.

3. GREEN PRODUCTIONThe introduction of ecological practice into the company production process is the next important dimension while greening the supply chain, which is even more important then the green procurement. The essence of the green production can be seen in the develop-ment of products which are fast, reliable and energetically efficient. A good example are the led bulbs. While these bulbs use half less electrical energy than the classic ones, they produce the same light effect.13 In order for the companies to implement the principles of green production, it is needed to own adequate production capacities, if the work activities are just starting or to adapt the existing capacities, if the company is already in business on the market.14 Revising the mentioned situation regarding the production capacities, it is clear that the introduction/cross over onto the green operations demands significant financial investment, which is a main limitation of usage of such operations. It is important to also mention the security preoccupations while implementing the green practice within this dimension of the chain, especially if the already used production fa-cilities need to be redesigned. That means that it is sometimes needed to close a part of the factory in order to install the new equipment or to introduce an ecological energetic source15 Once the green production is established, it has a multiple role in the supply chain. Its key tasks are:

12 Rao, (2002), pp. 632-55.13 Eartheasy- energy efficient lighting, (2018)14 Vachon, (2007), pp. 4357-4379.15 Ilgin & Gupta, (2010), pp. 563-591.

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN12 TABLE 2. THE KEY TASKS OF GREEN PRODUCTION

Creating ecologically tolerant products and services

Pollution prevention „within the origin” through adaptation of the production process

Adopting the practice of cleaner production

Connecting with the dimension of reverse logistics

Maximum re-usage and material recycling

The reduction of material usage

The increase of recycled components within products

Production process optimization through waste reduction

Product redesign in order to minimize the negative ecological effect

Source: Rao, (2004), pp. 289-320.

If multiple tasks of green production were to be fulfilled, the benefits which would be achieved by its realization surpass by far the initially stated limitations. The benefits are aimed at the three main groups of actors: a) the very company, since in the long run significant financial savings are achieved, image is improved and competitiveness is maintained; b) the local community, since the general quality of life is improved within it and c) towards the wider environment, since the negative influence expressed towards it is reduced.16

4. GREEN DISTRIBUTION AND MARKETINGThe implementation of green initiatives has an equal importance not only for the input and process elements of one supply chain, but equally for the so-called output segment, which is dominantly expressed in the distribution and marketing activities. The term green or sustainable distribution is connected to such an organization of physical and manipulative flows of goods between the suppliers and the buyer, which causes the smallest possible ecological influence onto the participants, but also the wider surround-ings. By managing distribution, we assume a great range of activities including transport, warehousing, order processing, package, system of cargo loading, the delivery of goods to the client, package return and similar.17

Referring to green marketing, it can be interpreted as the respect of demands of the ethic and social responsibility in the realization of marketing activities. It assumes the dedication of the company to the ecologically tolerant products, as well as performing those activities which lead to the preservation of the environment. Pride & Ferell define the green marketing as product development, the determination of its price, the way of promotion and distribution, which does not cause any damage and/or causes minimum damage to the environment.18 Adopting the philosophy of green marketing, the company

16 Rao, (2004), pp. 289-320.17 Chron- Distribution within sustainable business practices, (2018)18 Pride & Ferrel, (2003), pp.100.


and its clients are bonded closer together, especially the ones which have special eco-logical concerns, such as the reduction of negative influence onto the environment or a rational usage of the natural resources.

The key advantages of using ecological initiatives and their explanation in the outflow, i.e. distribution and marketing activities of the green supply chain, are given as follows:

TABLE 3. THE KEY ADVANTAGES OF GREENING THE OUTFLOW ACTIVITIES OF THE SUPPLY CHAIN

ADVANTAGE EXPLANATION

Achieving the competitive advantage

The green initiatives in distribution/marketing allow the companies to avoid the traditional competition and to achieve a special competitive advantage on the market. Such competitive advantage leads to the creation of higher profits, better reputation and consequently to higher owner satisfaction.

Achieving security of product placement onto the market

Sticking to the ecological principles in distribution/marketing enables the avoidance of legal sanctions, the obligations which are paid through compensation to the damaged parties, as well as the negative influence of ecological and societies for the protection of the consumers. With additional positive image obtained with the consumers, due to the usage of ecological priniciples, the product placement onto the market is more secure.

A good social position of a company

The existence of strong support of the wider community since the distribution/marketing actions of a company influence in a positive way that community.

Activity sustainabilityWith the previously mentioned factors, the companies can continue to use the green initiatives uninterruptedly also within future distribution/marketing activities.

Source: Dheeraj & Vishal, (2012), pp. 77-82.

5. REVERSE LOGISTICSManaging the flows in a traditional supply chain and segregating its dimensions, as was mentioned earlier, as the end link has the final/business buyer to whom a certain good- product or service is delivered. Such a regard is determined by the fact that the product life cycle, according to the traditional interpretation, precisely ends with this link of the chain. However, a logical question can be posed: “Is the entire product value used once it has officially come to the end of its life span, and if it is, what to do with the generated waste?” In the perspective of the so-called traditional chain, such and similar questions have not been interpreted as the subject of preoccupation of the conventional partici-pants, such as producers, distributors, retail and similar.

The popularisation of the concept of the green supply chain have changed completely such a view perspective. Namely, in order for the ecological initiatives to be fully inte-grated into the chain, we must also identify the so-called reverse set of activities, by which we would introduce the two-way low, thus closing the loop and making the chain sustainable. So, when analysing the dimensions of the green supply chain, besides pro-curement, production, distribution and marketing, we must also include the so-called reverse logistics activities.

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN14The activism scope of the reverse logistics is extremely wide. Under that term we usu-ally include activities such as: managing the products return, the reduction of sources, recycling, reuse of materials, waste removal and similar.19 Such a wide range of term meaning leads to the preoccupation of both academic and practical circles with the topic of reverse logistics.

Within the initial stances of valuation, the organization of reverse logistics flows is treat-ed as any source of costs or fulfillment of regulatory demands which are posed by enti-ties outside the chain scope. Such a treatment of reverse logistics omits to identify its value component, which is extremely important.20 However, in time, the supply manag-ers comprehend more and more that the reverse logistics channel is the way to achieve efficiency and cost reduction, so this set of activities is taken as the market differentiator and the potential source of profit.21 Porter & van der Linde go one step further, identifying the reverse logistics as one of the basic ways how a green supply chain can achieve the competitive advantage on the market.22 Today, the importance of this set of activities is so great that the majority of authors identifies it with the very concept of the green supply chain23 or at least regards the reverse logistics as its main operationalization.24

The strategic realization of reverse logistics activities can be performed in two matching and simultaneous ways: a) by the efficient design of reverse logistics flows (the organiza-tion of the process and management of specific entities which participate within it) and b) by adequate selection of modes of treating the returned product, as the key phase of the return logistics process (which includes the re-usage of products, their modification, recycling or waste management).

Concluding we can state that reverse logistics represents an extremely complex set of activities, of undoubted strategic importance, so it has a central place in the implementa-tion of the concept of green supply chain.

6. CONCLUSIONSegregating and analysing the key dimensions of the green supply chain management, which was the preoccupation of this paper, we have pointed out the importance of the comprehensive and coordinated usage of ecological practices in all segments of the sup-ply chain, as a precondition of the competitiveness generation within it.

The analysis has shown that every dimension has certain specifics and consequent pe-culiarities in the form of its realization, while the practical usage can be identifies in the further elaboration of the real time examples in everyday company business.

19 Stock, (1992), pp. 1-17.20 Mollenkopf & Closs, (2005), pp. 34-43.21 Stock, (1998), p. 18.22 Porter & van der Linde, (1995), pp. 120-134.23 Srivastava, (2007), pp. 53-80.24 Roggers &Tibben-Lembke, (2001), pp. 129-148.


Finally, we have shown and confirmed that the practice of green actions within the sup-ply chain, besides the dominant theoretical confirmation, can have a positive influence onto the improvement of the company competitiveness if applied properly in everyday company business.

LITERATUREBacallan, J. (2000), „Greening the supply chain” Business and Environment, Vol. 6, No. 5, pp. 11-12.

Chron- Distribution within sustainable business practices, available at: http://smallbu-siness.chron.com/distribution-within-sustainable-business-practices-36552.html [Acce-ssed on: 24/03/18]

Dheeraj, N., Vishal, N. (2012), „An overview of green supply chain management in In-dia” Research Journal of Recent Sciences, Vol. 1, No. 6, pp. 77-82.

Eartheasy- energy efficient lighting, available at: http://eartheasy.com/live_energyeff_li-ghting.htm [Accessed on: 24/03/18]

Green procurement, available at: http://www.gdrc.org/sustdev/concepts/14-gproc.html [Accessed on: 24/03/18]

Ilgin, M., Gupta, S. (2010), „Environmentally conscious manufacturing and product re-covery (ECMPRO): a review of the state of the art” Journal of Environmental Manage-ment, Vol. 91, No. 3, pp. 563-591.

Min, H., Galle, V. (1997), „Green purchasing strategies: trends and implications” Inter-national Journal of purchasing and materials management, Vol. 4, pp. 10-17.

Mollenkopf, D., Closs, D. (2005), „The hidden value of reverse logistics” Supply Chain Management Review, Vol. 9, No. 5, pp. 34-43.

Narasimhan, R., Carter, J. (1998), Environmental supply chain management, The Cen-ter for Advanced Purchasing Studies (CAPS): Arizona, USA.

Porter, M., van der Linde, C. (1995), „Green and competitive: ending the stalemate” Harvard Business Review, Vol. 73, No. 5, pp. 120-134.

Pride, W., Ferrel, O. (2003), Marketing concepts and strategies, 3rd Edition, Houghton Mifflin Co.: New York, USA.

Rao, P. (2002), „Greening of the supply chain: a new initiative in South East Asia” Inter-national Journal of Operations & Production Management, Vol. 22, No. 6, pp. 632-55.

SEGREGATING THE MAIN DIMENSIONS OF THE GREEN SUPPLY CHAIN16Rao, P. (2004), „Greening production: a South East Asian experience” International Jour-nal of Operations & Production Management, Vol. 24, No. 3, pp. 289-320.

Rao, P., Holt, D. (2005), „Do green supply chains lead to competitiveness and economic performance?” International Journal of Operations and Production Management, Vol. 25, No. 9, pp. 898-916.

Roggers, D., Tibben-Lembke, R. (2001), „An examination of reverse logistic practices” Journal of Business Logistics, Vol. 22, No. 2, pp. 129-148.

Sarkis, J. (1999), How green is the supply chain?-Practice and research, Clark Univer-sity: Worchester, UK.

Srivastava, S. (2007), „Green supply chain management: A state-of-the-art literature review” International Journal of Management Reviews, Vol. 9, No. 1, pp. 53-80.

Stock, J. (1992), Reverse Logistics, Council of Logistics Management: Oak Brook, Ilino-is, USA.

Stock, J. (1998), Development and implementation of reverse logistics programs, Co-uncil of Logistics Management: Oak Brook, Ilinois, USA.

Vachon, S. (2007), „Green supply chain practices and the selection of environmental technologies” International Journal of Production Research, Vol. 45, No. 18/19, pp. 4357-4379.


BOJAN RISTIĆ1


POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU: ISTORIJSKA PUTANJA I NJENE IMPLIKACIJE

COMPETITION POLICY FROM THE PER SE RULES TO THE RULES OF REASON: HISTORICAL PATH AND ITS IMPLICATIONS

JEL KLASIFIKACIJA: K21, L10, L40

APSTRAKT:

Vođenje politike zaštite konkurencije se zasniva na usvojenom kriterijumu za zaštitu kon-kurencije i pravilima koja se primenjuju kako se bi se proverila saglasnost analiziranih poslovnih praksi upravo sa tim kriterijumom. Glavni akteri, u užem smislu, nacionalnih sistema zaštite konkurencije su stručne i nezavisne komisije, sa primarnim ciljem da

1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU18provere pomenutu saglasnost sa postavljenim kriterijumom. Nesumnjivo, zaštita blago-stanja potrošača se nametnula kao kriterijum za zaštitu konkurencije u vodećim svetskim praksama iz ove oblasti. U ovom radu će biti prikazana istorijska putanja ove politike, od proste primene pravila per se do sofisticirane primene pravila zasnovanih na razumu. Vi-dećemo da je unutar ovog kontinuuma moguće efikasno pozicionirati vođenje ove politike u zavisnosti, pre svega, od raspoloživih resursa komisija, te složenosti i veličine slučaja koji je predmet analize. Istorijska putanja će biti prikazana iz ugla vodeće svetske prakse iz oblasti zaštite konkurencije, sa namerom da se ukaže na ključne implikacije za mlade sisteme za zaštitu konkurencije, u koje se i srpski sistem može uvrstiti.

ABSTRACT:

Enforcement of the competition protection policy is based on the adopted competition protection criterion and the rules that are applied to verify the conformity of the analysed business practices with that criterion. The main actors, in the narrower sense, of the national competition protection systems, are professional and independent commissions, with the primary aim to prove the conformity, as mentioned above, with the set criterion. Undoubtedly, protection of consumer welfare is imposed as a criterion for the protec-tion of competition in the world’s leading practices in this field. This paper will show the historical path of this policy from the straightforward application of the per se rules to the sophisticated application of the rules of reason. We will see that it is possible within this continuum to position management of this policy efficiently, depending, first and foremost, on the available commission resources, and on the complexity and magnitude of the case that is the subject of the analysis. The historical trajectory will be presented from the angle of the world’s leading practice in the field of competition protection, in order to perceive the key implications for young competition protection systems in which the Serbian system can be classified.

KLJUČNE REČI:POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE, PRAVILA PER SE, PRAVILA ZASNOVANA NA RAZUMU,PRISTUP ZASNOVAN NA KONTINUUMU

KEY WORDS:COMPETITION POLICY, PER SE RULES, RULES OF REASON,CONTINUUM-BASED APPROACH


1. UVODOkosnicu politike zaštite konkurencije čine propisi o zaštiti konkurencije i nezavisna tela (komisije) nadležna da ih sprovode i unapređuju, na osnovu relevantne teorije iz oblasti prava i ekonomije, kao i vodećih svetskih praksi. Vođenje moderne politika zaštite kon-kurencije podrazumeva simbiozu pravnog i ekonomskog rezona u dokazivanju povreda konkurencije.

Ključno pitanje za pravo konkurencije, pa samim tim i za vođenje politike konkurencije je da putem propisa (zakona, podzakonskih akata, smernica i sl.) definiše poslovne prakse koje narušavaju uslove konkurencije, utvrdi povredu konkurencije i preduzme odgovaraju-će mere za njenu sanaciju. U najvećem broju oblasti koje pokriva ova politika se sprovodi ex post, dakle, tek pošto je povreda nastala, kao u slučaju kartelskog fiksiranja cena. Ipak, u nekim okolnostima, kao što je npr. slučaj sa kontrolom horizontalnih spajanja (tj. kontrolom koncentracija), ova politika se sprovodi ex ante, što nameće potrebu za pred-viđanjima mogućih efekata po uslove konkurencije. Ovu politiku nećemo nazivati regula-cijom. Upravo zbog činjenice da se svojim najvećim delom sprovodi ex post na tržištima koja funkcionišu, a konkurencija na njima se uglavnom analizira iz ugla oligopolske teo-rije, a ne iz ugla modela principala i agenta, što je slučaj sa ekonomskom regulacijom.2 Zaštita konkurencije ponajmanje jeste regulacija, a svakako se treba kloniti mogućnosti da to postane. Ova napomena je usledila, zbog učestale i neadekvatne upotrebe termina „regulacija“ u ovom kontekstu.

Specifičnost ove politike je u tome što ne postoje binarni obrasci odlučivanja o tome kada su uslovi konkurencije narušeni i kada to nije slučaj. Istina o tome često nije faktološki određena, pa samim tim ni crna ni bela, već razlikovanje nijansi sive odlučuje o slučaju koji je predmet analize. Iz tog razloga propisi i njihovo tumačenje su sami po sebi nemoć-ni da kodifikuju sve moguće modalitete povreda konkurencije i norme na osnovu kojih se te povrede usmeravaju i saniraju. S druge strane, propisi moraju da daju dobru podlogu i okvir za primenu ekonomskog rezona o društvenim koristima i troškovima od zaštite konkurencije. Otuda neophodnost da se sazda „čvrst“ most između prava i ekonomije. Akumulirano iskustvo u vođenju ove politike igra presudnu ulogu u tome.

Sjedinjene Države se smatraju kolevkom moderne politike zaštite konkurencije (antitru-stovske politike), sa, danas, bez premca, najrazvijenijim sistemom te vrste. Američki ob-rasci i stil u vođenju ove politike, makar posredno, ugrađeni su u gotovo sve respektabilne tržišne privrede. Nesumnjivo, kad je reč o kvalitetu kvantitativnih ekonomskih dokaza povreda konkurencije, tela nadležna za zaštitu konkurencije u Sjedinjenim Državama prethodnica su inovacija u ovoj oblasti.

Cilj ovog rada je da prikaže razvoj politike zaštite konkurencije od početne ideje da se ova pravna oblast može u potpunosti kodifikovani putem propisa – do toga da je svaki slučaj specifičan u okviru postojećih pravnih normi, pa doneta presuda može predsta-vljati precedent i izvor prava za buduće slične slučajeve.3 Ipak, ispostaviće se da se da

2 O odnosu zaštite konkurencije i regulacije videti u Motta (2004), str. xviii-xix.3 Barem deklarativno, sistem evropskog (kontinentalnog) prava ne priznaje precedente kao izvor prava. Ipak, usled

specifičnosti prava konkurencije, evropski sistem u ovom domenu polako počinje da liči na američki, budući da je iz njega defakto izveden.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU20je beskonačni kontinuum između potpune kodifikacije i uvažavanja specifičnosti, zapravo prostor u kom se nalazi moderna politika zaštite konkurencije. Pomenuto razlikovanje „nijansi sive“ boje. Utopijskoj težnji ka potpunoj kodifikaciju skloni su „mladi“ sistemi zaštite konkurencije, što je prouzrokovano manjkom akumuliranih iskustava i potrebnih znanja za vođenje ove politike, te otpora poslovnog sveta da razume i prihvati obavezu o potrebi da se konkurencija štiti. Za premošćavanje ovog jaza potrebno je vreme. Američki sistem zaštite konkurencije je neprekidnoj izgradnji već gotovo 130 godina.4 Ne sugeri-šemo da mladi sistemi zaštite konkurencije (gde spada i Srbija) moraju čekati vekovima da bi se osposobili, već da bi na iskustvu razvijenih trebalo naći prečicu za savladavanje pomenutog jaza.

Iz tog razloga, u radu će biće prikazane ključne istorijske crte moderne politike zaštite konkurencije koje su oblikovale njen razvoj, pre svega na teritoriji Sjedinjenih Država, sa osvrtima na evropski sistem zaštite konkurencije, gde to bude bilo neophodno. Valja napomenuti da razlike u pravnim sistemima engleskog i kontinentalnog tipa postoje, što se donekle reflektuje i na pravo konkurencije. Ipak, u ovom radu će težište diskusije, pre svega, biti na mogućnostima u vođenju politike zaštite konkurencije da se dokaže da je konkurencija ugrožena, što je neminovno zajednička opsesija svih sistema zaštite konku-rencije, bez obzira na to kom tipu pravnih sistema pripadaju.

Povezivanje istorije je nezaobilazno da bi se ukazalo na okolnosti pod kojima se razvijao najrazvijeniji sistem politike zaštite konkurencije. Na taj način se može bolje razumeti šta ovu politiku definiše, koje poslovne aktivnosti su predmet njenog delovanja, koji su mogu-ći načini za njeno sprovođenje i koja se ograničenja javljaju tom prilikom. Osnovni utisak je da se nastanak i razvoj sistema zaštite konkurencije ne može posmatrati zasebno od istorijskog, društveno-ekonomskog i političkog ambijenta koji ga okružuju. U zavisnosti od tipa ambijenta, pre ili kasnije nastajala je potreba za zaštitom konkurencije, definisani su zakoni i formirana stručna tela nadležna za njihovo sprovođenje. U prilog razmatranja razvojne istorije najnaprednijih iz ove ekonomsko-pravne oblasti može se dodati i to da je njihovo iskustvo presudno za razvoj mladih tržišnih privreda, sa malo iskustva u vođenju ove politike.

Videćemo da se svako razdoblje u razvoju američke politike zaštite konkurencije razlikuje prema analitičkom pristupu u rešavanju predmetnih slučajeva (monopolizacije tržišta, kontrole horizontalnih spajanja, kartelskog fiksiranja cena, razmatranja vertikalnih ogra-ničenja i drugo). U neku ruku, razvoj u ovom domenu se može staviti u vezu sa napret-kom u primeni analitičkih postupaka za identifikovanje ugrožavanja konkurencije. Pre svega, misli se na pristup stručnih tela (komisija) u rešavanju predmetnih slučajeva – te nivoa upliva ekonomskog rezonovanja u ovu, inicijalno, čisto pravnu oblast.

S jedne strane spektra, nalazi se pristup koji sledi pravila „per se“ ili „pravila zakona“ (per se ili rule of law), dok se sa druge strane nalazi pristup koji sledi „pravila zasnovana na razumu“ (rule of reason). Pravilima per se precizno se definiše koje poslovne prakse su same po sebi zabranjene, jer se iskustveno smatra da uvek imaju negativan uticaj na konkurenciju. Ovakvi poslovni poduhvati smatraju se uvek nelegalnim, bez detaljnih raz-matranja tržišne moći preduzeća, svrhe njihovog poduhvata i efekata koji odatle proizila-ze. S druge strane, pravila zasnovana na razumu bi trebalo da se zasnivaju na rigoroznoj

4 Od Šermanovog zakona (Sherman Antitrust Act) iz 1890. godine.


ekonomskoj analizi svih efekata koji prate slučaj, na osnovu čega se donosi zaključak da li je određena poslovna praksa skladu sa usvojenim „kriterijumom za zaštitu konku-rencije“. Ako se ispostavi da jeste takav poduhvat se može smatrati pro-konkurentskim i u skladu sa zakonom, a ako nije smatra se da isti ugrožava konkurenciju te bi ga stoga trebalo zabraniti ili na neki drugi način ograničiti.

Takođe, unutar kontinuuma između pravila per se i pravila zasnovanih na razumu mogu-ća su brojna rešenja koja predstavljaju mešavinu ekstremnih opcija, što se može nazvati „pristupom zasnovanim na kontinuumu“ (continuum-based approach).

Pored uvoda, ovaj rad je organizovan u četiri zaokružene i međusobno povezane celine. U poglavljima 2 i 3 će biti ukazano na standardna poimanja ekonomista i pravnika povo-dom mogućih kriterijuma za zaštitu konkurencije i veze sa pravilima odlučivanja o povre-dama konkurencije – na osnovu kojih se proverava zadovoljenost usvojenog kriterijuma. Poglavlje 4 ima za cilj da pokaže razvojni put američkog sistema zaštite konkurencije ka pristupu zaštite konkurencije zasnovanom na kontinuumu. U Poglavlje 5, u vidu za-ključnih razmatranja, biće date implikacije ukupne diskusije za mlade sisteme za zaštitu konkurencije, gde, jedan od takvih, kao što je napomenuto, baštini i Srbija.

2. KRITERIJUM ZAŠTITE KONKURENCIJEOpšte je prihvaćeno i pravno kodifikovano uverenje u razvijenim sistemima zaštite konku-rencije da se za cilj te politike uzima očuvanje agregatnog viška potrošača na relevantnom tržištu.5 Politika zaštita konkurencije koja kao rezultat ima niže cene i veći kvalitet, ali i raznovrsnost proizvoda, vodi do zadovoljenja ovog cilja. To ukazuje da je usredsređena na problematiku alokativnih i proizvodnih efikasnosti na parcijalnim tržištima na kojima de-luje. Ako se očuvanje blagostanja potrošača uzme za cilj, njegov nivo neposredno postaje kriterijum za zaštitu konkurencije. Za poslovne aktivnosti za koje se utvrdi da narušavaju blagostanje potrošača, ili će do toga u perspektivi dovesti, smatraju se anti-konkurent-skim, pa samim tim i nelegalnim, te mogu biti predmet zabrane ili nametanja nekih drugih vidova ograničenja. U suprotnom, smatraju se pro-konkurentskim i ne zahtevaju primenu posebnih mera.

S obzirom na to da agregatni proizvođačev višak nije u domenu interesovanja komisija kada se isključivo sledi interes potrošača, ispostavlja se da se to odnosi i na dinamičke efikasnosti, koje su dugoročno orijentisane i postižu se inovativnim aktivnostima na strani ponude. Jasno je da je osnov za inovativne aktivnosti upravo proizvođačev višak. Zane-marivanje proizvođačevog viška, pa samim tim i dinamičkih efikasnosti je osnova kritike ovog kriterijuma. Širok spektar ekonomske literature je argumentovano na stanovištu da zanemarivanje proizvođačevog viška prilikom donošenja odluka nije opravdano.6 U skladu sa tim, sugeriše se kriterijum koji bi razmatrao ukupno blagostanje parcijalnog tržišta, tj. integralno i potrošačev i proizvođačev višak. Njegovom primenom dozvoljeno je prelivanje viškova od potrošača ka proizvođačima, i obrnuto, sve dok takve poslovne aktivnosti preduzeća ne ugrožavaju ukupno blagostanje datog tržišta.

5 Misli se pre svega na sisteme zaštite konkurencije Sjedinjenih Država, ali i Evropske unije na nadnacionalnom nivou.6 U prilog tome videti: Williamson (1968), Farrell & Shapiro (1990) i Kerber (2009).

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU22Pojedini autori pak, predlagali su rešenja koja bi predstavljala kompromis između pret-hodno navedenih kriterijuma, a koja bi se bazirala na ponderisanoj sumi blagostanja potrošača i proizvođača.7 Izborom pondera telo nadležno za zaštitu konkurencije bi do-deljivalo različit značaj dvema grupama tržišnih učesnika, čime bi opredeljivalo svoj stav prema njihovom društvenom značaju. Pored kriterijuma koji se zasnivaju na viškovima, koji su barem teorijski merljive kategorije, kao ciljevi zaštite konkurencije sporadično su se pojavljivali stavovi da bi ciljeve trebalo tražiti u zaštiti malih i srednji preduzeća, zaštiti ekonomskih sloboda, promovisanju tržišnih integracija i drugo.8

Kao što je napomenuto u praksi razvijenih sistema zaštite konkurencije je opšte prihvaćen standard koji se zasniva na blagostanju potrošača. Formalno, ako se proceni da poslovna aktivnost dovodi do negativne promene potrošačevog viška na relevantnom tržištu za ta-kvu se smatra da narušava postavljeni kriterijum. Međutim, čak ona najrazvijenije prakse se retko bave proračunom promene potrošačevog viška. Za to je neophodna detaljna spe-cifikacija sistema tražnje na relevantnom tržištu, što se u retkim i uglavnom velikim slu-čajevima preduzima od strane stručnih tela. U većini slučajeva prikupljaju se indikacije o povredi konkurencije, konsultuje se relevantna ekonomska teorija, a sve sa ciljem da se utvrdi gde se promena potrošačevog viška nalazi u odnosu na nulu. Ponešto od ove logike mora se ugraditi i u propise, da bi se obezbedila pravna predvidivost vođenja ove politike.

Imajući u vidu ustanovljeni kriterijum, neophodno je definisati pravila (pristupe) na osno-vu kojih je taj kriterijum moguće proveriti. Valja napomenuti da primena pravila neminov-no nosi verovatnoću grešaka pogrešne odluke.9

3. PRAVILA ZAŠTITE KONKURENCIJEKako je napomenuto u uvodu, mogu se pojaviti pravila per se i pravila zasnovana na razumu, ali i pomenuti kontinuum između ova dva ekstremna pristupa. Diskusija o ovim pravilima sledi u nastavku. Valja napomenuti da je česta u literaturi iz oblasti prava kon-kurencije i industrijske organizacije.

3.1. Pravila per seSleđenje pravila per se tipa je najjednostavnije za primenu. Određene poslovne prakse se apriori zabranjuju nezavisno od toga na kom tržištu se odvijaju i da li doprinose povećanoj efikasnosti preduzeća učesnika. Striktna zabrana kartelskog fiksiranja cena se može sma-trati vodećim primerom kad je reč o primeni ovih pravila. Ona su sama po sebi dovoljna, samo je potrebno utvrditi da je došlo do kartelskog dosluha. U per se svetu, ekonomska analiza uticaja na blagostanje određene poslovne aktivnosti je izlišna, jer su pravila kon-kurencije kodifikovana tako da je komisija spreman neposredno da ih primeni. Sve što nije u skladu sa pravilima smatra se zabranjenim. Iako se retko eksplicitno zastupa teza

7 Videti na primer u Besanko & Spulber (1993).8 Više o tome videti u Motta (2004), str. 22-26.9 Kasnije u radu vratićemo se problematici grešaka pogrešne odluke i potrebi da se suzi prostor u kom nastaju.


da bi politika zaštite konkurencije trebalo da sledi pravila per se, pojedini autori navode i pozitivne strane ovog pristupa.10 Ukratko, primenom pravila per se (1) stabilizuju se oče-kivanja ekonomskih subjekata, (2) smanjuje se problem potrage za rentom stručnih tela (komisija) i (3) ublažavaju se njihovi problemi u vezi sa nedostatkom neophodnih znanja i iskustva u njihovoj primeni za sprovođenje analiza. Navedene prednosti pravila per se, kompatibilne su, pre svega, sa mladim sistemima za zaštitu konkurencije.

Transparentnost u postupanju komisija značajno eliminiše pravnu neizvesnost kod predu-zeća pri donošenju poslovnih odluka i stabilizuje očekivanja ekonomskih subjekata, što pozitivno utiče na ekonomsku efikasnost. Preduzeća unapred mogu da procene pod kojim okolnostima će određeni poslovni poduhvat dobiti odobrenje, a samim tim i šta je per se, tj. samo po sebi zabranjeno, što omogućava „efekat odvraćanja“ preduzeća od aktivnosti za koje se smatra da ugrožavaju konkurenciju. Efekat odvraćanja smatra se bitnom kom-ponentom politike konkurencije. Problem tzv. potrage za rentom komisija, pa i nadležnih sudova, javlja u onim situacijama gde je velika diskreciona moć koncentrisana u njiho-vim rukama. Nametanjem tvrdih, propisima kodifikovanih pravila može se umanjiti ovaj problem, kroz smanjivanje uticaja interesnih grupa na sprovodioce ove politike. Ovakvim pristupom izbegavaju se složene ekonomske analize, što komisijama i sudovima olakšava posao, štedeći resurse i povećavajući efikasnost u sprovođenju zakona. Logično, komisije koja su manje vične ekonomskom pristupu sprovođenja politike konkurencije, sklonija su primeni pravila per se.

Osnovni nedostatak u primeni pravila per se je njihov nedefinisan odnos prema povredi konkurencije tj. uticaju koji određena poslovna aktivnost ima na postavljeni kriterijum. Ti uticaji se apriori pretpostavljaju za određene poslovne aktivnosti, nezavisno od speci-fičnosti konkretnog slučaja. Mora se imati u vidu da je politika zaštite konkurencije ipak mnogo šireg opsega od zabrane kartelskih dogovora o cenama. Na primer, ako se propiše da je posedovanje tržišnih udela iznad 70% samo po sebi akt monopolizacije tržišta, tada bi se svaki rast preduzeća bilo interni ili eksterni kojim bi preduzeće prešlo navedeni pro-cenat mogao smatrati zabranjenim. Ova zabrana bi usledila, čak iako bi bilo dokazivo da bi preduzeće tim rastom povećalo svoju efikasnost, snižavajući troškove i inovirajući svoj proizvod – čime bi doprinelo blagostanju potrošača, ali i ukupnom blagostanju tržišta na kom se nalazi. Doslednom primenom pravila per se, dokazi koji bi preduzeća obezbedila o pozitivnim uticajima njihove poslovne prakse na konkurenciju bili bi irelevantni.

Spoznaja da određene poslovne prakse mogu imati kako pozitivan tako i negativan uticaj na uslove konkurencije, što u principu zavisi od okolnosti koje ih prate, napravila je ot-klon od striktne primene pravila per se ka pristupu poznatom kao „pravila zasnovana na razumu“. Tu se, na temelju ekonomskog rezonovanja, svaki pojedinačni slučaj zasebno analizira.

3.2. Pravila zasnovana na razumuOslanjanje na ova pravila nameće potrebu da se zaključci donose na osnovu detaljnih ekonomskih analiza. Tako se ostavlja mogućnost preduzećima da snose teret dokaza, te da pružajući relevantne informacije dokažu zakonitost svojih aktuelnih ili nameravanih

10 Videti: Christiansen & Kerber (2006) i Black (2005), str. 74-75.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU24aktivnosti. Dobra strana primene pravila zasnovanih na razumu je ta što omogućava sudovima da deluju fleksibilnije prilikom razmatranja i uvažavanja činjenica koje prate slučaj, uvažavajući ekonomsku realnost i promovišući ekonomsku efikasnost. Prednost ovakvog pristupa je i u tome što obeshrabruje one aktivnosti preduzeća koje su na samoj granici povrede konkurencije, a primena pravila per se ih ne sprečava. Po logici, pravila per se nastaju na temelju izvedenih zaključaka iz primene pravila zasnovanih na razumu. Otuda, primena pravila zasnovanih na razumu eliminiše troškove formulisanja pravila per se i njihovog prilagođavanja novonastalim ekonomskim uslovima, što se takođe može smatrati dobrom stranom ovog pristupa.11

Budući da je reč o neretko složenim ekonomskim analizama, najčešći problem sa kojim se suočavaju komisije u sleđenju takvog pristupa je oskudica kadrovskih i stručnih kapa-citeta da se za analize tog nivoa složenosti sprovode za veliki broj slučajeva. Iako primena pravila zasnovanih na razumu obezbeđuje detaljan uvid u sve relevantne aspekte uticaja određene poslovne aktivnosti na uslove konkurencije, takve analize je problematično uče-stalo sprovoditi. Uopšte uzev, to je osnovna slabost ovog pristupa. Očekivano, problem u primeni je posebno izražen kod mladih komisija.

Valja napomenuti da se pod punom primenom pravila zasnovanih na razumu, između ostalog, podrazumevaju: analize i definicije sistema tražnje, što zahteva empirijske oce-ne i/ili kalibracije cenovnih elastičnosti za izabrani model konkurencije, definisanje rele-vantnog tržišta, tržišnih udela i tržišne moći preduzeća. Konačno, na osnovu pobrojanih analitičkih postupaka, neophodno je dati procenu povrede elemenata blagostanja koji se uzimaju kao kriterijum za zaštitu konkurencije. Konkretno, smer i intenzitet te promene. Dok je smer promene dovoljan za proveru zadovoljenosti usvojenog kriterijuma, dotle je intenzitet neophodan za utisak o veličini povrede konkurencije, i merama koje je neop-hodno preduzeti da bi se povreda sanirala.

Primena pravila zasnovanih na razumu, može dovesti nadležne sudove u nezavidan po-ložaj, ukoliko sudije nisu vične da razumeju ekonomsku argumentaciju koju komisije koriste. To je jedan od osnovnih razloga što su sudije iz ove oblasti, kroz istoriju njenog razvoja, uvek gajile naklonost ka pravilima per se. Mada, nije redak slučaj u američkoj praksi da su sudije bile ne samo vrsni pravnici, već i vrsni ekonomisti, sposobni da razu-meju najrazličitiju ekonomsku argumentaciju u pozadini slučaja.

Jedan od takvih, sudija Ričard Pozner (Richard Posner) apostrofira važnost uloge ek-spertskih svedočenja u slučajevima koji se moraju rešiti na sudu. On konstatuje da je šum u razumevanju takvih svedočenja od strane sudija i porotnika česta pojava. Takođe, uka-zuje se da bi sudije koje rešavaju ovakve slučajeve morale da usvoje ekonomska znanja neophodna za razumevanje logike ekonomskih dokaza, kako se isti ne bi doživljavali kao ezoterija. Ukazuje se i na izražen problem svedočenja na osnovu pristrasnih ekspertskih analiza u korist strane koja ih je angažovala. Pri tome, verovatnoća pristranih svedočenja je veća ako su „nezavisni“ eksperti svesni nemogućnosti sudija da u potpunosti razumeju postupak njihovog dokaza. Ovo posebno dolazi do izražaja kada se u analizi koriste eko-nometrijski modeli, gde Pozner konstatuje da je nerealno očekivati od prosečnih sudija da razumeju značajnost koeficijenata koji služe kao dokaz u postupku.12

11 O prednostima pravila zasnovanih na razumi videti više u Black (2005), str. 64-70.12 Više o tome videti u Posner (1999).


Koliko je komplikovano za sudije da razumeju logiku ekonomske argumentacije u oblasti zaštite konkurencije svedoči empirijsko istraživanje prikazano u Baye & Wright (2011), gde se ispituje uticaj obuke sudije na mogućnosti da efikasno rešavaju slučajeve. Isposta-vilo se da obuka, koja podrazumeva usvajanje određenih ekonomskih znanja, značajno pospešuje rešavanje jednostavnijih slučajeva, dok su kod kompleksnih, koristi od obuke osetno manje. S obzirom na to da su mogućnosti sudija da se nose sa kompleksnim analizama limitirane, ovo istraživanje ukazuje na potrebu za izraženijom specijalizacijom sudija za pitanja zaštite konkurencije. Primetimo, reč je o posebno aktuelnoj, a ujedno i bolnoj temi kad je reč o srpskim sudovima.

3.3. Pristup zasnovan na kontinuumuU kontinuumu između dva ekstrema moguća su brojna rešenja, koja bi bila primenjiva-na zavisno od slučaja koji je predmet analize. Ovakav pristup, koji defakto predstavlja kombinaciju primene pravila per se i pravila zasnovanih na razumu – u zavisnosti od okolnosti – kao što je već napomenuto, poznat je kao „pristup zasnovan na kontinuumu“. Shodno Piraino (2007), ovim pristupom ostavlja se mogućnost da se detaljna ekonomska analiza sprovodi u onim slučajevima gde nema jasne i nedvosmislene naznake kakav će biti uticaj tog poslovnog poduhvata na uslove konkurencije na tržištu. Izbor analitičkog pristupa komisije trebalo bi da zavisi od kompleksnosti analiziranog slučaja – te što su uticaji transparentniji to bi trebalo više stremiti pravilima per se, a obrnuto u slučajevima složenije i manje transparentne prirode.

Na sličnu logiku u izboru pristupa provere usvojenog kriterijuma za zaštitu konkurencije može se naići i u Christiansen & Kerber (2006). Tu se ukazuju na potrebu za izborom tzv. „optimalno diferenciranog pristupa“, što je zapravo sinonim za „pristup zasnovan na kontinuumu“, pošto se odluka o nivou detaljnosti analize donosi u intervalu između dva ekstrema. Pritom, sugeriše se da se odluka o izboru pozicije u kontinuumu donosi na osnovu ekonomske analize koristi i troškova izabranog modaliteta analize. Polazi se od pretpostavke da što je analiza složenija to su i veći troškovi njenog sprovođenja, pri čemu su manje greške donošenja pogrešne odluke, što redukuje gubitke u blagostanju ako se učini pogreška.13 Komisijama bi trebalo da bude u interesu da simultano minimi-ziraju prostore za pravljenje grešaka I i II vrste. Verovatnoće ovih greška su neminovno pozitivne pri sprovođenju politike zaštite konkurencije.14 Greške I vrste podrazumevaju zabrane i sankcionisanje određenih poslovnih aktivnosti koje su imale ili će tek imati pro--konkurentske efekte, dok suprotno važi za greške II vrste. „Vaganje“ faktora sa suprotnim dejstvom na usvojeni kriterijum za zaštitu konkurencije je ono čime bi stručne službe ko-misija trebalo da se bave. Ekonomski alati za to su brojni i može se reći komplementarni, pri čemu savršeni ne postoje, kao ni mogućnost da se u potpunosti eliminišu verovatnoće nastanka pomenutih grešaka.

13 U modelu datom u Christiansen & Kerber (2006) izbor optimalne pozicije u kontinuumu je statička odluka koja se donosi u momentu pokretanja analize. U tom smislu optimalni nivo složenosti analize rešava se kao problem statičke optimizacije u tački u kojoj se izjednačavaju granični troškovi dodatnog povećavanja složenosti analize (dodatne diferencijacije pravila) i granične koristi od smanjenja verovatnoće pojavljivanja greška.

14 Više o greškama I i II vrste i opasnostima koje nose videti u Devlin & Jacobs (2010) i Begović & Pavić (2012), str. 98.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU26Karakterističan primer pristupa zasnovanog na kontinuumu javlja se pri definisanju tzv. pragova za obavezu prijave koncentracije i „sigurnih luka“ za koncentracije (safe harbour approach).15 Postavljanjem „pragova“ izdvajaju se koncentracije velikog značaja od kon-centracija malog značaja. Za pragove se najčešće uzimaju ostvareni prihodi učesnika u koncentraciji. Od obaveze prijave koncentracije izuzimaju se svi slučajevi koji se nalaze ispod definisanog praga, dok se svi ostali uzimaju u razmatranje. Na ovaj način se pove-ćava predvidivost vođenja politike za poslovno okruženje, budući da preduzeća koja su ispod praga mogu da izvrše eksterni rast bez potrebe da za to traže odobrenje. Takođe, povećava se i efikasnost jer se komisija rasterećuje slučajeva minornog značaja, što joj ostavlja prostor za detaljnijim sagledavanjem značajnijih slučajeva. S druge strane, na preduzeća koja prelaze „prag“ može se primeniti koncept „sigurne luke“ koji se zasniva na merilima koncentracije na relevantnom tržištu. Za sva spajanja koja, prema tim merilima, ulaze u sigurnu luku nisu potrebne dalje analize. Kod spajanja koja ne pripadaju sigurnim lukama, pristupa se daljim analizama u cilju prikupljanja dokaza za proveru implicit-nog stava – da spajanja izvan sigurnih luka mogu ugroziti uslove konkurencije. Procesu prikupljanja dokaza mogu se priključiti i učesnici koncentracije sa ciljem da dokažu da njihov poslovni poduhvat neće ugroziti uslove konkurencije. Ovakav pristup predstavlja mešavinu striktnih pravila per se i fleksibilnih pravila zasnovanih na razumu. Pravila per se se uzimaju samo kao indikator mogućih uticaja analizirane koncentracije. Na ovaj način, detaljne ekonomske analize se sprovode u situacijama gde koncentracija prelazi postavljene pragove, i izvan je definisanih sigurnih luka. Svi ostali slučajevi rešavaju se po skraćenom postupku, ili se spajanja obavljaju neposredno, bez potrebe da stručno telo za to dâ odobrenje.

Jednostavnim primerom može se ilustrovati kako se pojedini pristupi provere zadovoljenja usvojenog kriterijuma mogu dovesti u vezu sa različitim poslovnim praksama i verovatno-ćama njihovih efekata na konkurenciju. Slično kao u Christiansen & Kerber (2006), Slika 1. prikazuje raspodelu efekata različitih poslovnih aktivnosti na uslove konkurencije. Za razliku od pomenutih autora, koji su kao kriterijum zaštite konkurencije uzeli nivo blago-stanja, u ovoj ilustraciji će biti opštije pretpostavljeno da poslovna aktivnost, može imati pozitivan (k+) i negativan uticaj na konkurenciju (k–). Stepen i smer uticaja je prikazan na horizontalnoj osi, dok je učestalost slučajeva prikazana na vertikalnoj. Jednostavnosti radi, pretpostavlja se da efekti svake pojedinačne poslovne aktivnosti poseduju uniform-nu raspodelu između svoje maksimalne i minimalne vrednosti. Do empirijske funkcije raspodele mogućih efekata na konkurenciju pojedinih poslovnih aktivnosti komisija može doći na osnovu akumuliranog iskustva u rešavanju određenih slučajeva.

15 Logiku funkcionisanja „sigurnih luka“ videti u Federal Trade Commission and U.S. Department of Justice (2010), Horizontal Merger Guidelines, str. 18-19.


SLIKA 1. RASPODELA EFEKATA NA KONKURENCIJU RAZLIČITIH POSLOVNIH AKTIVNOSTI

A4

0

A1

A2

A3

A5

k +k –

f

Aktivnosti A1 i A2 imaju nedvosmislen uticaj na uslove konkurencije pa se primena pravila per se može smatrati logičnim izborom, jer se greške I i II vrste ne očekuju. Otuda, nema ni potrebe da se sprovodi detalja analiza. Aktivnost A1 bi trebalo zabraniti ili ograničiti, dok bi suprotno trebalo postupiti povodom aktivnosti A2. Aktivnosti tipa A3 čiji se domi-nantan deo raspodele nalazi na strani pozitivnih efekata, pri čemu postoji verovatnoća da može imati i negativne efekte, ukazuje na opasnost greške I vrste. U cilju smanjenja prostora da se ova greška načini potrebno je preduzeti dodatne analize, čime se pravi otklon u odnosu na isključivu primenu pravila per se. U smislu pristupa zasnovanog na kontinuumu, za aktivnosti tipa A3 stručno telo bi trebalo da primeni umeren analitički instrumentarijum. Ako bi se nivo detaljnosti analize mogao posmatrati u intervalu (konti-nuumu) od potpuno neanalitičkog pristupa per se do strogo analitičkih pravila zasnovanih na razumu, „umereno“ bi značilo poziciju koja je ipak bliža neanalitičkom ekstremu. Isti zaključak bi se mogao doneti i za aktivnost A4, s tom razlikom što je u ovom slučaju potrebno umanjiti prostor za pravljenje greške II vrste. Funkcija raspodele za aktivnost A5 ukazuje na to da su greške I i II vrste podjednako velika opasnost ukoliko bi se analiza bazirala samo na pristupu per se. Očito, u ovakvim slučajevima složenost analitike bi trebalo da teži punoj primeni pravila zasnovanih na razumu.

Razmatranjem kriterijuma zaštite konkurencije i analitičkih pristupa (pravila) da se njiho-va zadovoljenost proveri formiran je rečnik neophodan da bi se ukazalo na ključne crte razvoja američke politike zaštite konkurencije. To će biti učinjeno upravo iz ugla razvoja ekonomske analitike koja je primenjivana u različitim epohama njenog razvoja.

4. RAZVOJNE EPOHE AMERIČKOG SISTEMAPočetna faza u razvoju američke, a ujedno i svetske politike zaštite konkurencije datira od 1890. do 1914. godine i karakteristična je po sprovođenju pomenutog Šermanovog zakona. Osnovna odredba ovog zakona podrazumevala je zabranu svih ugovora koji ogra-ničavaju trgovinu. Sudovi, koji su u to vreme bili nadležni sa sprovođenje zakona, čiji

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU28rečnik je bio dosta opšti, bili su prinuđeni da usvajaju određene principe kako bi sprovo-đenje zakona u praksi bilo moguće. Sam zakon nije davao dovoljno uputstava sudijama za sleđenje njegovih odrednica u realnom okruženju.

U skladu sa Šermanovim zakonom 1911. godine gigantska kompanija za proizvodnju i preradu nafte, Standard Oil, osuđena je za monopolizaciju tržišta, što se smatra jednim od najznačajnijih slučajeva tog vremena (US v. Standard Oil Co). Posedovanje 90% tržišta smatralo se dovoljnim dokazom da preduzeće zloupotrebljava monopolsku moć. Ispostavilo se da je u ovom slučaju po sredi bila predatorska cenovna politika (spuštanje cena ispod nivoa graničnih troškova), sa ciljem da se sa tržišta istisnu rivalska preduzeća.

U duhu engleskog prava ovaj precedent je poslužilo kao putokaz za sve buduće slične slučajeve. Visoki tržišni udeli smatrani su neposrednom manifestacijom posedovanja mo-nopolske moći, ali i namerom da se ista zloupotrebi.

U ovom slučaju sud je barem deklarativno ustanovio pravilo zasnovano na razumu kao metod analize, što gotovo izvesno nije primenjeno. Pre bi se moglo reći da je po sredi bila odluka doneta u duhu pravila per se, budući da je isključivo bila motivisana visinom tržišnog udela. Preduzeće je odlukom suda podeljeno na 34 dela uprkos tvrdnjama pre-duzeća i drugih zainteresovanih strana da će takva odluka imati apokaliptične razmere po tu privrednu granu.

Formiranjem Federalne trgovinske komisije (Federal Trade Commission – FTC) 1914. godine očekivano je da će doći do uspona u primeni pravila zasnovanih na razumu, što se u periodu između dva svetska rata nije desilo. Ovaj period karakteriše izrazito zanemarivanje i neaktivnost na ovom polju, što koincidira značajnom usponu državnog intervencionizma prouzrokovanog – prvo, ratnim dešavanjima, a potom i Velikom depre-sijom. Pitanja zaštite konkurencije su potisnuta u drugi plan. Čvrsto uverenje da ratna organizacija privrede, gde je po sredi bila opšta mobilizacija resursa, može i u uslovima mira doprineti efikasnijem funkcionisanju tržišta, nametnula je tesnu saradnju države i preduzeća i nakon rata. Na ovaj način, pojedina, uglavnom velika preduzeća favorizovana su od strane države, što je u suprotnosti sa osnovnim principima konkurencije. Velika depresija iz 1929. godine dodatno je uticala na smanjeni aktivizam u domenu zaštite konkurencije. U tom periodu, Federalna trgovinska komisija nije imala osetniji značaj kada je reč o sprovođenju zakona. Razlozi za to mogu se potražiti u činjenici da ambijent u kome se pojavilo ovo stručno telo nije bio naklonjen oštroj politici zaštite konkurencije. S druge strane, potrebno joj je bilo vreme da se uhoda, akumulira potrebna znanja i iskustva, pa samim tim i autoritet neophodan za efikasno sprovođenje zakona. Reč je o jednom od osnovnih problema sa kojima se suočavaju sve mlade komisije iz ove oblasti. Problem je tim pre veći, ako u inicijalnom periodu razvoja stručnog tela izostane podrška države, ili ako se država pojavi kao osnovna prepreka za njegovo funkcionisanje, što je karakteristika američkog sistema između dva svetska rata.

U periodu od 1915. do 1936. godine, kako se navodi u Kovacic & Shapiro (2000), teško se može uočiti uticaj ekonomista i ekonomskih istraživanja na donošenje sudskih odluka. Sudije su uzimale tržišne udele kao meru zloupotrebe tržišne moći, dok su ekonomisti veličali značaj ekonomije obima i njen uticaj na cene i tržišnu strukturu. Pri tome, nijedni ni drugi nisu u dovoljnoj sagledavali značaj konkurencije i esencijalnu vezu ekonomije sa


ovom pravnom oblašću. Blagonaklono gledanje sudija na očito ugrožavanja konkurencije, potpomognuto pasivnom ulogom Federalne trgovinske komisije, omogućili su nesputano delovanje velikih preduzeća na polju uvećanja tržišne moći. To je posebno bilo izraženo kod grana koje su pretrpele najveće gubitke tokom rata i Velike depresije. Period neaktivi-zma pomenuti autori završavaju 1936. godinom kad je donet Robinson-Patmanov zakon (Robinson–Patman Act), kojim se stidljivo budi svest o štetnosti pojedinih aktivnosti velikih preduzeća.

Zbog zanemarivanja uloge zaštite konkurencije, u ovom periodu se ne može jasno iden-tifikovati koji analitički pristup je zaista bio u primeni. Neprisustvo ekonomskih analiza i opšta apatija ekonomista za ovu materiju, onemogućavalo je primenu pravila zasnovanih na razumu u aktuelnom smislu tog naziva, a bilo je i takvih slučajeva kada su ustano-vljena pravila per se bila zaobilažena od strane sudova. U jednom od najilustrativnijih primera tog vremena 1933. godine (US v. Appalachian Coals) sud je dozvolio spajanje 137 nezavisnih proizvođača uglja u Apalačkim planinama u jednu kompaniju, čiji cilj je bio da formiraju „optimalnu“ prodajnu cenu uglja i izvrše alokaciju autputa između pre-duzeća unutar tako formirane kompanije. Ova dozvola je omogućila konsolidaciju tržišne moći i eliminisanje neposredne konkurencije između velikog broja rudnika, što je bio odgovor na problematične okolnosti u kojima se našla ova grana tokom Velike depresije. To je predstavljalo flagrantno kršenje pravila per se o zabrani fiksiranja cena i dokaz da je konkurencije u tom periodu zapravo smatrana inferiornijim rešenjem za alokaciju resursa u odnosu na kartelska dogovaranja.

Konačno, u periodu po završetku II Svetskog rata pa sve do sredine 70-ih godina XX veka načinjen je značajan zaokret na polju zaštite konkurencije. Primetan je postao aktivizam na polju sprovođenja politike zaštite konkurencije u Sjedinjenim Državama. Ovo koincidi-ra sa usponom teorije monopolističke konkurencije, nastale 30-ih godina XX veka, sa ko-jom je došlo i do većeg interesovanja ekonomista za politiku zaštite konkurencije. Osnovni motiv za pojačanu aktivnost bila je namera da se ograniči zloupotreba tržišne moći od strane velikih preduzeća sa ciljem da se zaštite mala i srednja preduzeća. Postizanje ekonomske efikasnosti bilo je i dalje u drugom planu, a pravila per se su postala osnovni obrazac za donošenje odluka. Takva orijentacija prouzrokovala je talas osuda poslovnih praksi uglavnom na bazi izvođenja zaključaka zasnovanih na opisu tržišne strukture, tržišnim udelima i tržišnoj koncentraciji. Efikasnosti i drugi efekti koji mogu rezultirati iz poslovnih poduhvata nisu razmatrani. Strukturalizam je bio u usponu.

Snažan uticaj na oblikovanje ovakvog pristupa imala je grupa ekonomista sa Univerziteta Harvard.16 Na osnovu zaključaka izvedenih iz određenog broja granskih analiza, koje su sprovedene u ovom periodu, smatralo se da struktura grane, koja je definisana brojem preduzeća i njihovim relativnim udelima, određuje koliko efikasno će firme delovati na tržištu. Pritom, podrazumevalo se da poslovne aktivnosti na tržištima sa većom koncen-tracijom nose i veću verovatnoću za ugrožavanje konkurencije.17

16 Pre ostalih, misli se na Edvarda Čemberlina (Edward Chamberlin), Džoa Bejna (Joe Bain) i Edvarda Mejsona (Edward Mason).

17 Može se smatrati da osnovna inspiracija za ovakva razmišljanja potiče od klasične teorije strukturalizma iz XIX veka i Ogistena Kurnoa (Augustin Cournot), francuskog matematičara i ekonomiste, koji je svojoj knjizi iz 1838. godine postavio temelje oligopolske teorije. Videti Cournot (1897).

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU30U svom punom značenju strukturalistička filozofija se javlja pod nazivom paradigma o lančanoj vezi tržišne strukture, ponašanja preduzeća i performansi tržišta, (Structure Conduct Performance paradigm). Zagovornici ove paradigme ukazuju na to da je karak-ter tržišne strukture izražen brojem i veličinom preduzeća u grani presudan na ponašanje preduzeća tj. njihovu sklonost da povećaju sopstvenu profitabilnost sprovodeći transak-cije koje ugrožavaju uslove konkurencije, što u krajnjoj instanci utiče na performanse grane. U tom smislu, period dominacije uticaja sa Harvarda često se u literaturi naziva dobom „strukturalizma“ u antitrustovskoj politici.

Pošto je reč o lančanoj reakciji, tržišna struktura (S) je ta koja utiče na ponašanje pre-duzeća (C), a ponašanje preduzeća utiče na performanse date grane (P). Kao rezultat te očigledne veze, modaliteti ponašanja preduzeća, kao karika u navedenom lancu su nestali, pa je veza uspostavljena neposredno između strukture i performansi. Dakle, C je isključeno iz lanca.18 Na osnovu logičke relacije između strukture i performansi neposred-no se donosi zaključak, što je za posledicu imalo per se zabrane gotovo svih poslovnih aktivnosti koje su se odvijale ili su nameravane na koncentrisanim tržištima.

Slučaj preduzeća za proizvodnju i preradu aluminijuma, Alcoa iz 1945. (US v. Alcoa) najbolje ilustruje dominantnu (strukturalističku) orijentaciju tog vremena. Naime, predu-zeće je u skladu sa Šermanovim zakonom proglašeno krivim za monopolizaciju tržišta aluminijumskih poluga, pošto je posedovalo 90% tog tržišta. Pri ovako visokom tržišnom udelu svaki čin ekspanzije poslovnih aktivnosti, izgradnjom kapaciteta ili na bilo koji drugi način smatrao se činom monopolizacije, iako to zapravo nije bio. Ispostavilo se da je tržišni udeo ovog preduzeća bio rezultat ostvarenih proizvodnih efikasnosti, koje su za-nemarene. Koristeći se prednostima ekonomije obima kroz uvećanje svojih kapaciteta, sa ciljem da izađe u susret rastućoj tržišnoj tražnji, preduzeće Alcoa je bilo u stanju da obez-bedi kvalitetan i jeftin proizvod za svoje potrošače, što je ključni momenat koji sud nije uzimao u razmatranje.19 Preduzeće je kažnjeno samo zato što je koristilo prednosti agre-sivne konkurencije, kroz povećanje sopstvene efikasnosti, nedvosmisleno idući u koristi potrošača, kako kvalitetom proizvoda tako i njegovom cenom. Očigledno, ovakva praksa išla je u korist malim i srednjim preduzećima, a na štetu velikih preduzeća i potrošača.

Od sredine 70-ih pa sve do početka 90-ih godina XX veka, smatra se periodom vladavine čikaške škole nad politikom zaštite konkurencije.20 Ekonomska filozofija potekla sa Uni-verziteta u Čikagu može se opisati kao neoklasicizam, sa normativnom pozicijom kojom su favorizovani ekonomski liberalizam i slobodna tržišta. Verovanje da svaki ekonomski sistem ima tendenciju da teži efikasnosti u Paretovom smislu – ako nije pod uticajem egzogenih faktora, države, komisija ili sudova – je ključni teorijski stub ove škole. Iz te filozofije proistekle su i najuticajnije kritike izraženog intervencionizma nezavisnih struč-nih tela i sudova, kroz striktno sleđenje pravila per se. Efikasnost je isticana kao osnov za razmatranje spajanja preduzeća, ali i drugih vidova vertikalnih ograničenja, koji su do tada u najvećem broju slučajeva bili zabranjivani po obrascima per se tipa.21 Nepo-sredna kauzalnost strukturalista između strukture i performansi smatrana je pogrešnom. Podrazumevalo se da težište analiza treba da bude na performansama tržišta i poslovnim

18 Više o ovoj logičkoj vezi videti u Hovenkamp (2010).19 Videti u Piraino (2007), str. 249.20 Uticaj čikaške škole prisutan je u ranijim fazama razvoja politike zaštite konkurencije, već od 30-ih godina XX veka,

ali bez značajnijih efekata.21 Videti u Rubinfeld (2008), str. 51.


aktivnostima koje takve performanse prouzrokuju. Konačno, blagostanje potrošača uzeto je za „pravu“ meru tržišnih performansi.

Ipak, valja imati u vidu da je ova škola ekonomskog mišljenja smatrana „konzervativ-nom“. U Rubinfeld (2008) konstatuje se da nije sasvim jasno šta definiše konzervativno ekonomsko mišljenje kad je zaštita konkurencije u pitanju. Autor pretpostavlja da je konzervativnost pristupa izgrađena na temelju supstancijalne vere u besprekorno funkcio-nisanje tržišta i nedostatak vere u državni intervencionizam na tržištima koja funkcionišu. To ukazuje da bi zakoni iz oblasti politike zaštite konkurencije trebalo da ističu ekonom-ske efikasnosti (merene blagostanjem proizvođača i potrošača), a ne interese pojedinih grupa (npr. malih i srednjih preduzeća).

Ovu školu mišljenja predstavili su kako ekonomisti tako i pravnici okupljeni oko Univer-ziteta u Čikagu smatrajući da postoji izražena potrebe da se napravi pominjani most od prava ka ekonomiji pri vođenju ove politike. Polazeći od toga da svaki slučaj povrede konkurencije poseduje specifičnosti koje ga izdvajaju u odnosu na druge iz iste kategorije, čikaški autori su sugerisali punu primenu pravila zasnovanih na razumu.22

Pod uticajem kritika, ali i smanjene globalne konkurentnosti američkih preduzeća, tokom 70-ih godina XX veka primetan je osetni zaokret u pristupu komisija i sudija u korist razmatranja svih efekata koje analizirani slučaj ostvaruje. U tom smislu, u Schmalensee (2008) navodi se da su pokušaji čikaške škole bili usmereni ka pomeranju politike zaštite konkurencije od „analiza zasnovanih na formi“ (form-based analysis), što bi odgovaralo tradicionalnom pristupu per se, ka „analizama zasnovanim na efektima“ (effects-based analysis), što odgovara primeni pravila zasnovanih na razumu. „Pre Čikaga“, ekonomski doprinos analizama oslanjao se na empirijske studije granskih slučajeva. Međutim, sa uključivanjem u razmatranje proizvodnih i dinamičkih efikasnosti, pored alokativnih – deduktivna, po svom karakteru, ekonomska analiza postaje nezaobilazan alat u vođenju politike zaštite konkurencije. Na ovaj način formiran je sistem zaštite konkurencije u kom precedentna rešenja ne mogu u svakoj okolnosti nadvladati zaključke dobijene ekonom-skom analizom konkretnog slučaja.

Kao tačka jasnog preokreta u sprovođenju politike zaštite konkurencije navodi se slučaj iz 1977. godine, čiji akter je bilo preduzeće za proizvodnju televizijskih uređaja, GTE--Sylvania (Continental T.V. Inc. v. GTE-Sylvania, Inc). Sud je bio određen prema primeni pravila zasnovanih na razumu, iako su očekivanja bila sasvim suprotno orijentisana, shodno postojećim precedentnim rešenjima. Zarad unapređenja svoje tržišne pozicije preduzeće je u nameri da privuče uspešnije preprodavce svojih proizvoda ograničilo broj izdatih franšiza po geografskim oblastima, pri čemu je svaka nosila pravo prodaje proi-zvoda isključivo na datoj teritoriji. Ovakva poslovna praksa može se okarakterisati kao na-metanje necenovnog vertikalnog ograničenja – preduzeća GTE-Sylvania, maloprodajnim preduzećima, svojim neposrednim kupcima. Preduzeće Continental, jedno od vlasnika franšize, pokrenulo je spor protiv svog dobavljača, sa optužbom da se ovakvom praksom krši Šermanov zakon, u delu koji se odnosi na zabranu ugrožavanja slobodne trgovine. Suprotno očekivanjima strane optužbe, sud je zauzeo čvrst stav da se zabrana per se ne

22 Najuticajnije predstavnici ove škole, ali i najglasniji kritičari striktnog pristupa per se, zasigurno su sudije i univerzitet-ski profesori Ričard Pozner i Robert Bork.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU32može primeniti, već da se odluka mora doneti na osnovu detaljne analize efekata, u duhu pravila zasnovanih na razumu.23

Nesumnjivo, u periodu dominacije čikaške škole došlo je do značajnog prodora ekonom-skog rezonovanja pri sprovođenju politike zaštite konkurencije. Ovim je ponovo otvoreno pitanje šta bi zapravo trebalo da bude cilj, odnosno kriterijum zaštite konkurencije. Pošto se za meru performansi tržišta uzimalo blagostanje potrošača, zaštita potrošačevog viška na relevantnom tržištu nametnula se kao fundamentalna briga. Tokom 50-ih i 60-ih godina XX veka potrošačev višak se kao kriterijum sporadično pojavljivao u tekstovima čikaških autora, da bi tek od kraja 70-ih godina XX veka, pre svega, kroz tekstove Roberta Borka doživeo punu afirmaciju. Mada, kako se navodi u Schmalensee (2008) nije posve izvesno da li je u izvornim tekstovima vodećih autora reč samo o blagostanju potrošača ili o ukupnom blagostanju (potrošači plus proizvođači), iako izgleda da su stručna tela i sudovi sprovodili ovu politiku sa namerom da zaštite upravo potrošačev višak.

Jedinstvenost kriterijuma, bilo da je reč o blagostanju potrošača ili o ukupnom blago-stanju, omogućava konzistentnost i predvidivost ovoj politici, čime se podstiče „efekat odvraćanja“ od poslovnih aktivnosti koje nisu u skladu sa njim. Prema Schmalensee (2008) nametanje jedinstvenog ekonomskog kriterijuma za vođenje ove politike smatra se najznačajnijom zaostavštinom čikaške dominacije u ovoj oblasti.

Do početka 90-ih godina XX veka revolucija u oblasti politike konkurencije, pokrenuta od strane čikaške škole doživela je svoj vrhunac. Kako se navodi u Piraino (2007), kao i u slučaju svih revolucija koje dovode do radikalne revizije prethodnog sistema, problem nastaje kad se sa revizijom pretera. To je dovelo do toga da je primena pravila zasnova-nih na razumu, u potpunosti istisnuvši pravila per se, učinila sistem zaštite konkurencije isuviše komplikovanim. U takvom ambijentu rezultat pokrenutih postupaka stručnih tela bilo je gotovo nemoguće predvideti. Preveliko oslanjanje na ekonomske analize za svaki pojedinačni slučaj, značajno je opteretilo stručne kapacitete komisija, često dovodeći do nerazumevanja ekonomske argumentacije u pozadini donetih rešenja od strane nadležnih sudija. U ovom periodu, prema Crane (2009), tužilaštvo nije dobilo nijedan pokrenuti postupak pred Vrhovnim sudom, što ilustrativno govori koliko je preovlađujuća doktrina u ovoj oblasti delovala parališuće na pravosudni sistem. Kako se navodi u Piraino (2007) stručna tela su morala da se odvoje od tradicionalne Harvard-Čikago dihotomije ka in-tegrisanom pristupu. Takav pristup bi predstavljao kombinaciju jasnoće i preciznosti pri-stupa sa Harvarda i sofisticiranosti ekonomske analize – što je karakteristično za čikašku školu. Novo poglavlje politike zaštite konkurencije je bilo zrelo da se otvori.

Poslednju u nizu i aktuelnu fazu razvoja politike zaštite konkurencije, koja datira od početka 90-ih godina XX veka, karakteriše takozvana „post čikaška sinteza“. Pod termi-nom „sinteza“ podrazumeva se sklonost ka fleksibilnom pristupu analizi koji se nalazi u intervalu između tradicionalnih ekstrema – pravila per se i pravila zasnovanih na razumu. Sinteza je najpribližnija pristupu koji je u ovom radu označen kao „pristup zasnovan na kontinuumu“ i defakto podrazumeva kombinaciju najvrednijih elemenata obe uticajne škole. „Post čikaška sinteza“ je ambijent konvergencije dveju škola mišljenja, gde je fun-damentalne razlike suvišno tražiti.

23 Više o ovom slučaju videti u Motta (2004), str. 8.


Zapravo sve do kraja 90-ih prelazak na „post čikašku sintezu“ odlikovao se nekonzi-stentnim pristupom u sprovođenju Šermanovog zakona, jer nije postojala izvesnost kad će koje „pravilo“ biti primenjeno. Prekretnica je nastala sa slučajem koji je Federalna trgovinska komisija vodila protiv „neprofitnog“ udruženja privatnih zubara iz Kalifornije (California Dental Association v. FTC) 1999. godine. Svrha udruženja je bila da svojim članovima obezbedi bolji tržišni nastup kroz razne vrste lobija, reklamiranja, odnosa sa javnošću, davanja garancija za finansiranje članova i drugo. Na osnovu pristupa koji nije podrazumevao niti per se, a niti pravila zasnovana na razumu, već nešto što je od strane suda okarakterisano kao „skraćeno pravilo zasnovano na razumu“24 – aktivnosti cenovnog i necenovnog reklamiranja proglašene su nelegalnim. Na osnovu odluke koju je potvrdio nadležni sud ustanovljen je pristup analizi koji sve slučajeve razvrstava unutar kontinuu-ma u skladu sa najverovatnijim uticajem na potrošače, pa u zavisnosti od zauzete pozicije zavisi i tip i detaljnost analize koja će biti primenjena.25 U principu, oni slučajevi koji nose veće verovatnoće greške I i II vrste zahtevaće detaljniju analizu od onih slučajeva sa manjim verovatnoćama. Ranije prikazana, Slika 1, predstavlja upravo koncept za ovakvo rezonovanje.

5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJAU prethodnoj diskusiji ukazano je na ulogu ekonomskih analiza u jednoj, barem inicijal-no, pravnoj oblasti. U tom smislu, razmotren je trnovit razvojni put politike zaštite kon-kurencije iz perspektive danas najrazvijenijeg sistema zaštite konkurencije. Cilj diskusije je bio da se uvidi mesto i mogućnosti mladih sistema zaštite konkurencije, koji bi taj put trebalo da pređu, ne bez napora. Ipak, za očekivati je, za nešto kraće vreme. U tom smislu, hronična potreba za ugledanjem na najbolje prakse je svakodnevica razvoja ove politike u svetskim okvirima. Evropski sistem zaštite konkurencije, iako i sam u dovoljnoj meri razvijen, po pravilu barem deset godina kasni za američkim. Razlozi za to su brojni, polazeći od same kompleksnosti uređenja Evropske unije, te preplitanja nacionalnog i nadnacionalnog nivoa u vođenju ove politike, ali i činjenice da se Evropa značajno kraće bavi problematikom zaštite konkurencije u odnosu na Sjedinjene Države. Uopšte uzev, principi na kojima se zasnivaju zakoni EU o zaštiti konkurencije potiču od američkih „antitrustovskih“ zakona. Primera radi, jasna je analogija između pomenutih članova 1. i 2. Šermanovog zakona i članova 85. i 86. Rimskog ugovora iz 1957. godine, kojima su postavljeni osnovni principi sistema zaštite konkurencije na teritoriji tadašnje Evropske ekonomske zajednice.26 Zabrana kartela kao „suštinskog zla“ kada je konkurencija u pitanju zajednička je crta oba sistema, dok je briga o zloupotrebi dominantnog tržišnog položaja kategorija karakteristična samo za evropski sistem, iako se primetne sličnosti mogu naći sa Članom 2. Šermanovog zakona.27

24 Po opisu, ovo pravilo odgovara pristupu zasnovanom na kontinuumu.25 Videti: Piraino (2007), p. 367.26 Nakon lisabonske revizije ugovora iz Rima, članovi 85. i 86. su prenumerisani u članove 101. i 102, respektivno.

Sadržina im se pritom nije menjala.27 Slično zabrani zloupotrebe dominantnog položaja, Članom 2. Šermanovog zakona zabranjuje se svaki vid monopoliza-

cije tržišta koji ograničava trgovinu i poslovanje.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU34Nesumnjivo, paralelno sa svešću da je potrebno razviti analitičke postupke, koji obuhva-taju kompleksnu stvarnost, pravila zaključivanja u zaštiti konkurencije se moraju postaviti u skladu sa mogućnostima stručnih tela (komisija) i sudova da ih primene. Puna primena pravila zasnovanih na razumu često nije izvodljiva, što je jedna od osnovnih kritika po-menutog čikaškog pristupa.

Iako je strukturalistički pristup iz 50-ih i 60-ih godina XX veka pretrpeo značajne i oprav-dane kritike, neki elementi tog pristupa su i danas nezaobilazni. Pomenuto je da je okosnica strukturalizma zasnovana na tržišnim udelima kao osnovnom sredstvu za do-nošenje odluka, što je posebno tokom čikaške ere ali i nakon tog vremena kritikovano kao pogrešno. Osnovna zamerka, kojom se upotreba udela osporavala, zasnivala se na činjenici da udeli nisu perfektno korelisani sa nivoom tržišne moći, te da se veza ne može tražiti kao između stepeni Celzijusa i Farenhajta, što je tokom strukturalističke ere neretko bio običaj, na osnovu empirijskih „potvrda“ ograničenog broja granskih analiza.

Podvlačimo, visok tržišni udeo ne mora značiti i visoku tržišnu moć, pa ni potencijal za njeno uvećavanje. Ipak, i pored oštrih i argumentovanih kritika, razmatranje udela nikada nije napustilo čak i najrazvijenije prakse, samo je težina dokaza zasnovana na udelima vremenom svedena na odgovarajuću meru.28 U Baker (2010) se i pored konstatacije da udeli ne mogu biti mera tržišne moći preduzeća navodi se u kojim slučajevima ih je opravdano, a često i jedino moguće koristiti u ekonomskim analizama. Svojim kritičkim tekstom autor nas ne vraća u strukturalističku eru, niti je opravdava, već u duhu aktuel-ne „post čikaške sinteze“ pokušava da realno sagleda mogućnosti komisija i sudova da sprovedu složene ekonomske analize.

Prethodna razmatranja se čine posebno važnim za mlade sisteme zaštite konkurencije, pa samim tim i mlade komisije sa izraženim problemom da se otisnu iz „logičnog“ sve-ta strukturalizma. Reč je o stručnim telima bez dovoljno kritičnih ekonomskih znanja i iskustava u njihovoj primeni. Za početak, izgradnja stručnih kapaciteta takvih tela je imperativ.29 U tom procesu, složenost analiza bi postepeno trebalo povećavati, u meri kojoj se nadležni sudovi, ali i šira poslovna javnost budu navikavali na usvojeni kriterijum zaštite konkurencije i ekonomsku argumentaciju koja stoji iza dokaza o povredi konkuren-cije. Treba imati u vidu da su nezavisne komisije te koje pokreću ovu politiku i određuju tempo njenog napretka, namećući rečnik i kulturu zaštite konkurencije u nekom društvu, te uvodeći ekonomsku analizu u ovu pravnu oblast.

Jasno je da se u početnom stadijumu, po uvođenju politike zaštite konkurencije, ne može očekivati puna primena pravila zasnovanih na razumu. Realnost bi pre trebalo da bude grupisana na drugom kraju spektra, kako bi se obezbedila neophodna pravna izvesnost za poslovni svet nevičan pravu i kulturi konkurencije. Postepeno, sa jačanjem svesti o pri-sustvu ove politike, te jačanjem stručnih kapaciteta komisija i sudova, pomeranje ka pra-vilima zasnovanim na razumu, gde je to neophodno, bila bi očekivana posledica razvoja. To nas ponovo dovodi u „promišljeni“ kontinuum, koji s jedne strane obezbeđuje pravnu izvesnost poslovnim subjektima, štedeći resurse stručnih tela kod slučajeva minornog

28 U Landes & Posner (1981) upotreba udela je prisutna u obrascima za obračun tržišne moći. Ipak, to nije jedini element. U obzir se moraju uzeti cenovne elastičnosti tržišne tražnje ali i rezidualne tražnju sa kojom se suočava preduzeće čiju tržišnu moć je potrebno utvrditi. Od novijih kritika strukturalizma videti npr. Kaplow (2011).

29 Listu ključnih preporuka za jačanje kapaciteta srpske komisije za zaštitu konkurencije i, uopšte uzev, razvoja sistema zaštite konkurencije u Srbiji videti u Ristić & Mijušković (2013).


značaja – a s druge, sužava prostor za pravljenje grešaka I i II vrste kod velikih slučajeva, gde posledice takvih grešaka mogu biti kobne.

6. LITERATURABesanko, D. and Spulber, D. F. (1993), “Contested Mergers and Equilibrium Antitrust Policy”, Journal of Law, Economics & Organization, Vol. 9, No.1, Pp. 1-29.

Black, O. (2005), Conceptual Foundations of Antitrust, Cambridge University Press, UK.

Baker, J. B. (2010), “Market Concentration in the Antitrust Analysis of Horizontal Mer-gers”, in Keith Hylton (ed.) (2010), Antitrust Law and Economics, 2nd edition, Edward Elgar Publishing Ltd, Cheltenham, UK, Pp. 234-260.

Baye, M. R. and Joshua, W. D. (2011), “Is Antitrust Too Complicated for Generalist Jud-ges? The Impact of Economic Complexity and Judicial Training on Appeals”, Journal of Law and Economics, Vol. 54, No. 1, Pp. 1-24.

Cournot, A. ({1838} 1897), Researches into the Mathematical Principles of the Theory of Wealth, The Macmillan Company, New York.

Christiansen, A. and Kerber, W. (2006), “Competition Policy with Optimally Differentia-ted Rules Instead of Per se Rules vs. Rule of Reason”, Journal of Competition Law and Economics, Vol. 2, No. 2, Pp. 215-244.

Crane, D. A. (2009), “Chicago, Post-Chicago, and Neo-Chicago“, Benjamin N. Cardozo School of Law Jacob Burns Institute for Advanced Legal Studies, April 2009, Working Paper, No. 259.

Farrell, J. and Shapiro, C. (1990), “Horizontal Mergers: An Equilibrium Analysis”, The American Economic Review, Vol. 80, No. 1, Pp. 107-126.

Federal Trade Commission and U.S. Department of Justice (2010), Horizontal Merger Guidelines, August.

Hovenkamp, H. J. (2010), “Harvard, Chicago, and Transaction Cost Economics in Anti-trust Analysis”, The Antitrust Bulletin, Vol. 55, No. 3, Pp. 613-662.

Kovacic, W. E. and Shapiro, C. (2000), “Antitrust Policy: A Century of Economic and Legal Thinking”, Journal of Economic Perspectives, Vol. 14, No 1, Pp. 43-60.

Kerber, W. (2009), “Should Competition Law Promote Efficiency? Some Reflections of an Economist on the Normative Foundations of Competition Law”, in Drexl et al. (ed.) (2009), Economic Theory and Competition Law, Cheltenham and Northampton, MA: Edward Elgar Publishing, Pp. 93-120.

POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE OD PRAVILA PER SE DO PRAVILA ZASNOVANIH NA RAZUMU36Kaplow, L. (2011), “Market Share Thresholds: On the Conflation of Empirical Asse-ssments and Legal Policy Judgments”, Journal of Competition Law and Economics, Vol. 7, No. 2, Pp. 243-276.

Landes, W. M and Posner, R. A. (1981), “Market Power in Antitrust Cases”, Harvard Law Review, Vol. 94, No. 5, Pp. 937-996.

Motta, M. (2004), Competition Policy: Theory and Practice, Cambridge University Pre-ss, Cambridge, United Kingdom.

Posner, R. A. (1999), “The Law and Economics of the Economic Expert Witness”, Jour-nal of Economic Perspectives, Vol. 13, No. 2, Pp. 91-99.

Piraino, T. A. Jr. (2007), “Reconciling the Harvard and Chicago Schools: A New Antirust Approach for the 21st Century”, Indiana Law Journal, Vol. 82, Iss. 2, Article 4, Pp. 345-410.

Ristić, B. and Mijušković, V. (2013), “Improvements of the Competition Protection Policy in Serbia: Set of Recommendations Based on Experience of Selected Countries”, Ekono-mika preduzeća, Vol 61, No. 3-4, Pp. 183-198.

Rubinfeld, D. L. (2008), “On the Foundations of Antitrust Law and Economics”, in Pitof-sky (ed.) (2008), How the Chicago School Overshot the Mark: The Effect of Conservati-ve Economic Analysis on U.S. Antitrust, Oxford University Press, New York, Pp. 51-58.

Schmalensee, R. (2008), “Thoughts on the Chicago Legacy in U.S. Antitrust”, in Pitofsky (ed.) (2008), How the Chicago School Overshot the Mark: The Effect of Conservative Economic Analysis on U.S. Antitrust, Oxford University Press, New York, Pp. 11-23.

Williamson, O. E. (1968), “Economies as an Antitrust Defense: The Welfare Tradeoffs”, The American Economic Review, Vol. 58, No. 1, Pp. 18-36.


DRAGANA DRAGANAC1


RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH

RATIONAL PRICE BUBBLES DURING THE HISTORY AND VIEW OF TRADITIONAL AND BEHAVIORAL FINANCE ON THEM

JEL KLASIFIKACIJA: C92, G01, G02, G14

APSTRAKT:

Nagli rast cena sredstva, često znatno iznad njegove fundamentalne vrednosti, usled samoispunjavajućih očekivanja o visokim prinosima sredstva u budućnosti, poznat je pod nazivom racionalni cenovni balon. Visoke cene opstaju izvestan period, dok traje eufo-rija, nakon čega, kad investitori otkriju da se samoispunjavajuća očekivanja o prinosima nisu ostvarila, sledi masovna panična prodaja sredstva, drastičan pad cene i pucanje cenovnog balona. Tokom istorije, često je pucanje cenovnih balona bilo praćeno ozbiljnim finansijskim krizama, koje su se, neretko, širile sa finansijskog na realni sektor, a usled globalizacije i internacionalizacije, sa jednog kraja sveta na drugi. Ozbiljnost posledica pucanja cenovnih balona, koji su praćene finansijskim i realnim krizama, čini ovu temu važnom za istraživanje. Država često interveniše unošenjem novca u privredni sistem, što vodi rastu javnog duga, čije posledice snose svi.

1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH38U radu su prikazana različita objašnjenja racionalnih cenovnih balona od strane tradicio-nalnih i bihevioralnih finansija. Iako ova tema postaje aktuelnija sa pojavom i razvojem bihevioralnih finansija, i tradicionalne finansije su se, u manjoj meri, bavile pitanjem cenovnih balona. Racionalne cenovne balone objašnjavaju različitim faktorima, poput finansijske nestabilnosti i prevelike dostupnosti kredita, fundamentalne neizvesnosti budućih prinosa i želje investitora za brzim sticanjem novca. Bihevioralna objašnjenja cenovnih balona obuhvataju samoispunjavajuća očekivanja, investitorov osećaj, preterani optimizam, višak samopouzdanja, manipulaciju uverenjima, informacione kaskade, i sl. Cilj rada je identifikovanje zajedničkih faktora koji uzrokuju racionalne cenovne balone, kako bi se na iste delovalo merama ekonomske politike, što bi uslovilo ređu pojavu cenov-nih balona i blaže posledice njihovog pucanja.

ABSTRACT:

An abnormal rise in asset prices, often significantly above its fundamental value, due to self-fulfilling expectations about high future returns is known as rational price bubble. High prices are present for some time of euphoria, after which some investors discover that self-fulfilling expectations about returns have not been realized, massive and panic asset selling occurs, as well as drastic fall in price and bubble’s burst. During history the burst of bubbles were often followed by serious financial crises which were often spread from financial to real sector and due to globalization and internationalization from one part of the world to another. The severity of consequences of price bubble’s burst followed by financial and real crises make this topic important for research. The government often intervenes by injecting money into economy, which causes a rise in public debt whose consequences everyone bears.

Different explanations of rational prices bubbles from the points of view of both tradi-tional and behavioral finance are given in the paper. Although this topic is becoming more present in literature with the emergence and development of behavioral finance, traditional finance also dealt with the price bubbles, although to the less extent. Rational price bubbles are explained by series of different factors such as financial instability and oversized availability of credits, fundamental uncertainty about future returns and the investors’ desire of fast earning of money. Behavioral explanations of rational price bubbles include self-fulfilling expectations, investor sentiment, excessive optimism, over-confidence, belief manipulation, informational cascades, etc. The goal of the paper is to identify mutual factors which cause the emergence of rational price bubbles with the aim to affect them by economic policy measures in order to decrease the frequency of rational price bubbles and to make their consequences less severe.

KLJUČNE REČI:RACIONALNI CENOVNI BALONI, TRADICIONALNE FINANSIJE, BIHEVIORALNE FINANSIJE,HIPOTEZA O EFIKASNOSTI TRŽIŠTA

KEY WORDS:RATIONAL PRICE BUBBLES, TRADITIONAL FINANCE, BEHAVIORAL FINANCE,EFFICIENT MARKET HYPOTHESIS


1. UVODRacionalni cenovni balon postoji kada su investitori spremni da plate sredstvo značajno više nego što je sadašnja vrednost budućih novčanih tokova sredstva. Ovakvo određivanja cene sredstva je racionalno ako investitori očekuju da ga mogu prodati po još višoj ceni u budućnosti. Arbitraža najčešće ne deluje, jer je visok rizik koji stvaraju iracionalni inves-titori, zbog čega se arbitražeri povlače sa tržišta.

U intervjuu prilikom dodele Nobelove nagrade zbog značajnog doprinosa empirijskoj ana-lizi modela određivanja cene sredstava i razvoju bihevioralnih finansija, 2013. godine, Shiller definiše špekulativni cenovni balon kao „posebnu vrstu socijalne epidemije, koja uključuje preterana očekivanja o budućnosti. Ljudi, koji posmatraju rast cena u prošlosti i misle da će se rast nastaviti u nedogled, su poseban socijalni i psihološki fenomen.2 “U svojoj čuvenoj knjizi „Irrational Exuberance“ iz 2000. godine, Shiller kaže da je „cenovni balon prirodna posledica principa socijalne psihologije, pojačana nesavršenim informa-cionim i medijskim kanalima. To su situacije gde rast cena podstiče entuzijazam investi-tora, koji se širi kao psihološka zaraza, od pojedinca do pojedinca. Proširuju se priče koje opravdavaju porast cena i koje uvlače sve više i više investitora, koji, uprkos sumnjama o pravoj vrednosti investicije, ulaze u proces, delimično jer su zavidni zbog uspeha dru-gih, a delimično jer su vođeni kockarskim uzbuđenjem. 3“ Špekulativni berzanski baloni, tržišni krahovi i finansijske krize su možda najbolji dokaz dugoročnog odstupanja cene od fundamentalne vrednosti.

Iznenađuje činjenica da se abnormalni rast cena sredstava, nakon čega sledi pucanje balona i tržišni krahovi, dešavaju u određenim vremenskim intervalima, po sličnim obras-cima, a ipak investitori još uvek nisu naučili važne lekcije iz ovih tržišnih slomova. Neki slomovi berzi su se dešavali kada to nimalo nije bilo očekivano; nekada su, pak, postojale naznake da može doći do privrednih krahova, ali to se nije dešavalo.

Različita su objašnjenja racionalnih cenovnih balona. U ovom radu su podeljena na ob-jašnjenja tradicionalnih finansija i objašnjenja bihevioralnih finansija, a posebno mesto je posvećeno „tradicionalistima“ koji uključuju bihevioralne elemente u analizu cenovnih balona. Jedan od kamena temeljca tradicionalnih finansija je hipoteza o efikasnosti trži-šta, prema kojoj dugoročno odstupanje cene od ravnotežne vrednosti, tj. cenovni balon, ne može postojati. Ipak, i u okviru tradicionalnih finansija postoje autori koji se bave analizom racionalnih cenovnih balona. Bihevioralne finansije objašnjavaju racionalne ce-novne balone psihološkim karakteristikama, heuristikama i pristrasnostima kojima su skloni tržišni akteri.

Ideja ovog rada je da se napravi sveobuhvatan pogled na racionalne cenovne balone i da se daju njihova različita objašnjenja, kako bismo bolje razumeli uzroke nastanka cenovnih balona, kao i karakteristike investitora i okruženja, koji predstavljaju plodno tle za njihov razvoj. Konačni cilj je uticaj na identifikovane faktore kako bi pojava cenovnih balona bila što ređa, a finansijska stabilnost na višem nivou.

2 http://uk.businessinsider.com/robert-shiller-stock-market-bubble-2015-5?r=US&IR=T3 Shiller (2000), p. 240

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH40Ostatak rada je organizovan na sledeći način. U drugom delu je dat pregled racionalnih cenovnih balona i finansijskih kriza kroz istoriju. Treći deo je posvećen objašnjenju raci-onalnih cenovnih balona od strane tradicionalnih finansija. Četvrti deo se bavi analizom bihevioralnih elemenata objašnjenja cenovnih balona među autorima koji se smatraju „tradicionalistima“. U petom delu su data objašnjenja racionalnih cenovnih balona od strane „biheviorista“, uz osvrt na najvažnije heuristike i pristrasnosti investitora. Šesti deo obuhvata zaključna razmatranja.

2. RACIONALNI CENOVNI BALONI I FINANSIJSKE KRIZE KROZ ISTORIJUPrvi zabeležen špekulativni balon dogodio se 1636. godine – „Tulipomanija“. Maksimalna cena jednog cveta lale je bila 5.500 guldena. Poređenja radi, prosečna godišnja primanja su iznosila 150 guldena, a cena cveta lale je bila jednaka ceni kuće u najatraktivnijem delu Amsterdama. Pored promptne, razvila se i terminska prodaja, kao i trgovanje opci-jama na lale. Nivo zaduženosti je rastao i, u jednom trenutku, grupa trgovaca je morala da proda lale da bi izmirila svoje obaveze. To je dovelo do panike i masovne prodaje i od strane ostalih trgovaca, što je uslovilo slom tržišta, nakon čega je cena lale iznosila 1% istorijski maksimalne vrednosti.

„Balon Južnog mora“ i „Misisipi balon“ su dva poznata finansijska skandala iz 18. veka. „Balon Južnog mora“ se vezuje za Veliku Britaniju i period od 1711. do 1720. godine. Kompanija „Južno more“ je bila atraktivna za investitore jer je trebalo da se bavi uvozom plemenitih metala sa američkog kontinenta. Cena akcije ove kompanije je 1720. godine dostigla vrednost od 1.000₤. Kada se uvidelo da se kompanija ne bavi profitabilnim poslovima koji su obećani investitorima, već vrši uvoz robova iz Afrike, došlo je do prodaje akcija, čija cena je pala na 124₤ u decembru 1720. godine.

„Misisipi balon“ je nastao u Francuskoj u periodu od 1716. do 1720. godine. Proble-matični Škotlanđanin John Law prebegao je u Francusku, gde je, uz pomoć kraljevske porodice, osnovao banke i preduzeća. Širokoj javnosti je prodavao hartije od vrednosti, obećavajući da će prikupljen novac uložiti u veoma profitabilne investicije, poput eksploa-tacije zlata u dolini reke Misisipi, po čemu je balon i dobio naziv. Naravno da nikakva profitabilna aktivnost nije preduzeta. Hartije od vrednosti su, u početku, donosile visoke prinose. Međutim, sve se svodilo na piramidalnu šemu, gde su nova sredstva služila za isplatu starih obaveza. Kada je ponestalo sredstava za isplatu starih obaveza i otkriveno da je reč o piramidalnoj šemi, investitori su masovno prodavali akcije banaka i preduzeća i cenovni balon je pukao.

Baloni iz 19. veka su manje poznati, ali su se dešavali u zemljama Evrope i u SAD, a u vezi sa špekulativnim ulaganjima u razvoj železnice.

Tokom 1920-ih godina vladao je optimizam, a američka privreda je bila u snažnom usponu, podstaknutom industrijalizacijom i tehnološkim inovacijama poput razvoja au-tomobilskog i avio saobraćaja. Indeks DJIA je beležio nagli rast, sa 60 na 400 poena, u


periodu od 1921. do 1929. godine. Međutim, trgovanje na berzi, kojoj je imala pristup široka javnost, nije bilo dovoljno regulisano. Marginska kupovina sa visokim leveridžima je bila česta. To je dovelo do rasta rizika ulaganja na finansijskom tržištu. Sistem federal-nih rezervi (engl. Federal Reserves, FED), tj. sistem centralnih banaka SAD, su uvidele da je tržište pregrejano i nekoliko puta su podizale kamatnu stopu. Do sloma Njujorške berze je došlo 24. oktobra 1929. godine, usledila je velika depresija, koja se iz SAD pre-nela u druge delove sveta i sa finansijske na realnu ekonomiju. U toku novembra 1929. godine, vrednost DJIA je opala sa 400 na 145 poena. Do kraja 1929. godine čak 16 milijardi $ vrednosti tržišne kapitalizacije NYSE se istopilo.

Veliki berzanski krah desio se 19. oktobra 1987. godine u SAD, kada dolazi do dras-tičnog pada cena akcija, gde je krah ogromnom brzinom zahvatio sve značajne svets-ke berze. Od 1982. godine beležen je kontinuiran uspon na berzi, podstaknut niskim kamatnim stopama i snažnim rastom konglomeratskih aktivnosti spajanja i pripajanja (M&A), za koje je kapital prikupljan emisijom i prodajom visokorizičnih obveznica (engl. junk bonds). Industrija računara je bila u usponu. Sistem kompjuterskog programiranog dinamičkog trgovanja se u velikoj meri koristio za obavljanje kupoprodaje hartija od vre-dnosti. Brzo se razvijalo tržište izvedenih finansijskih instrumenata, tj. derivata. Komisija za hartije od vrednosti u SAD (engl. Security and Exchanges Commision, SEC) je teško uspevala da spreči ilegalna insajderska trgovanja, što je dovelo do pada poverenja inves-titora. FED je podizao kamatnu stopu da bi sprečio inflaciju, što je uzrokovalo smanjenje optimizma investitora. Tog 19. oktobra, tzv. „crnog ponedeljka“, enormni broj prodajnih naloga je izdat kako na promptnom, tako i na fjučers tržištu akcija. DJIA je izgubio 500 milijardi $ vrednosti samo u jednom danu, što predstavlja pad vrednosti indeksa za 22,61%. Mentalitet stada je ubrzao pad tržišta: mnogi tržišni učesnici nisu znali da navedu pravi razlog prodaje akcija, već su prodavali jer svi drugi prodaju. Globalizacija je u ovoj krizi odigrala svoju ulogu, u smislu da se krah sa NYSE brzo proširio na sve značajne berze sveta, gde se pad vrednosti kretao u rasponu od 11% u Austriji do 46% u Hong-Kongu, za samo dve nedelje. Međutim, kriza se sa finansijskog sektora nije proširila na realni sektor SAD, zato što je FED brzo, intenzivno i efikasno reagovao, kroz smanjenje kamatnih stopa, kako bi sprečio recesiju.

Odobravanje kredita i investiranje u zemlje sa finansijskim tržištima u nastajanju se inten-ziviralo tokom 1990-ih godina, najviše zahvaljujući činjenici što su kamatne stope u SAD i drugim razvijenim zemljama bile niske, usled recesije. Velike količine novca su investi-rane u finansijski sistem azijskih zemalja. Rasle su špekulativne investicije, zaduženost kompanija je povećavana, što je uslovilo nestabilnost finansijskog sistema, rast deviznog rizika, zbog izostanka deviznog hedžinga, i rezultiralo Azijskom krizom 1997. godine. Špekulativni investitori su koristili činjenicu nepostojanja pariteta kamatnih stopa, pa su uzimali kredite u zemljama sa niskim kamatnim stopama, poput Japana, a odobravali kredite u azijskim zemljama sa finansijskim tržištem u nastajanju, gde su kamatne stope bile visoke. Usled nagoveštaja da će doći do rasta kamatnih stopa u Japanu, novac je počeo da se povlači iz pomenutih azijskih zemalja, što je dovelo do depresijacije domaće valute, nemogućnosti vraćanja kredita, i usledila je finansijska kriza.

U drugoj polovini 1990-ih godina javlja se veliki optimizam investitora u vezi sa kompani-jama iz oblasti interneta i proizvodnje softvera. Entuzijazam u vezi sa ovim kompanijama je bio ogroman, utoliko pre što se radilo o novoj obećavajućoj industriji, gde najveći deo

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH42vrednosti čine nematerijalna sredstva, koja nije lako vrednovati. Vrednost berzanskog indeksa NASDAQ, čiji sastav uglavnom čine akcije preduzeća iz oblasti visoke tehnologi-je, porasla je za 256%, i dostigla nivo od 5.047 poena, od oktobra 1998. do marta 2000. godine. Poređenja radi, vrednost DJIA se povećala za samo 28%. Pojava interneta je kreirala novo, neiskorišćeno tržište, tako da je broj internet kompanija naglo rastao. Međutim, karakteristike internet kompanija su neophodnost postojanja baze kupaca i velika početna ulaganja, što uzrokuje zaduživanje i poslovanje sa gubitkom u prvim go-dinama postojanja. Velikom broju akcija je istekao period kada je zabranjeno trgovati njima (engl. lock-up period). Povod za pad berze je bio završetak antimonopolskog pro-cesa protiv kompanije „Microsoft“, koji je proglašen krivim za zloupotrebu dominantnog položaja aprila 2000. godine. Indeks NASDAQ je počeo da gubi na vrednosti: u oktobru 2002. godine vrednost je pala na 1.114 poena, tj. za čak 78%, a veliki broj kompanija je bankrotirao. Danas poznate kompanije, koje su uspele da prežive krizu, suočile su se sa velikim gubicima. Cene akcija kompanije „Yahoo“ su opale za 93%, sa 118,75$ na svega 8,11$, a „Amazon.com“ takođe za 93%, sa 89,38$ na 5,97$, u vremenskom periodu od januara 2000. do septembra 2001. godine.

U periodu od 2003. do 2007. godine zabeležen je skokovit rast cena nekretnina. Ovaj balon je, za razliku od prethodnih, kreditni. Pucanje cenovnog balona je predstavljalo uvod u finansijsku krizu koja je počela 2007. godine i zahvatila čitav svet.

Cena stana bi trebalo da bude jednaka sadašnjoj vrednosti budućih zakupnina. Logično je da stopa rasta cena stana bude slična stopi rasta zakupnina. Odnos cene stana i zak-upnine bi mogao da posluži kao indikator postojanja cenovnog balona. Naredni grafikon prikazuje upravo ovaj odnos za SAD u periodu od 1983. do 2014. godine. Stopa rasta cena stanova postaje viša od stope rasta zakupnina u periodu od 1999. do 2014. godine, a razlika između ove dve stope dostiže najveću vrednost tokom 2007. godine.

GRAFIKON 1: CENE STANOVA I ZAKUPNINE, SAD, 1983-2014. GODINA

godina

inde

ks

indeks cena stanovaindeks zakupnina

Izvor: https://economics.stackexchange.com


Na grafikonu 2 je prikazan realni indeks cena stanova (1890 = 100), indeks troškova izgradnje nekretnina (1979 = 100), broj stanovnika u SAD u milionima i nivo dugoročnih kamatnih stopa u SAD u periodu od 1890. do 2014. godine.

GRAFIKON 2: CENE STANOVA, TROŠKOVI IZGRADNJE, STANOVNIŠTVO I KAMATNE STOPE, SAD, 1890-2014. GODINA

Stan

ovni

štvo

(u m

ilion

ima)

cene stanova

Inde

ks il

i kam

atna

stop

a

troškovi izgradnje

stanovništvo

kamatne stope

Izvor: Shiller (2000), p. 20

Sa grafikona 2 se može uočiti da su cene stanova naglo rasle u periodu od 1998. do 2006. godine, nakon čega dolazi do drastičnog pada cena. Nakon pucanja dot-com cenovnog balona, novac se sa tržišta akcija seli na tržište nekretnina. Troškovi izgradnje stanova rastu od kraja 1930-ih do početka 1980-ih godina. Broj stanovnika se ravno-merno povećava u celom periodu. Dugoročne kamatne stope su veoma niske, gde se nešto viši nivo beleži u periodu od 1970-ih do 1990-ih godina, a maksimum dostižu početkom 1980-ih godina.

Ekspanzivna monetarna politika je vođena još od 1994. godine i uslovila je pad kamatnih stopa. Došlo je do kreditne ekspanzije, a stambeni krediti su bili lako dostupni. Najpre su odobravani klijentima sa dobrim kreditnim bonitetom, ali su vremenom odobravani i klijentima sa manjom kreditnom sposobnošću, pa čak i ljudima bez posla, zarada i sredstava, tzv. NINJA-ma (akronim od „no income, no job, no asset“). Stambeni krediti banaka nisu likvidna sredstva, pa su se banke setile da izvrše sekjuritizaciju stambenih kredita. Stambeni krediti su postali likvidni tako što se hartijama od vrednosti baziranim na kreditima i kolateralu u vidu nekretnine, tzv. hipotekarnim založnicama, MBS (engl mortgage-backed security) i CDO (engl collateralized debt obligation), trgovalo na berzi. Ove hartije od vrednosti su najpre imale kvalitetne kolaterale, ali, kako su stambeni kred-iti počeli da se odobravaju nesolventnim klijentima, njihov kvalitet je krenuo da opada. Međutim, rejting kompanije Standard & Poor’s i Moody’s su svim hartijama od vrednosti baziranim na stambenim kreditima neopravdano dodeljivale najviše rejtinge AAA i AA,

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH44tj. Aaa i Aa. Investitori su smatrali da su ovi složeni finansijski instrumenti sigurno ula-ganje, jer se, u slučaju nemogućnosti otplate kredita, potraživanje može nadoknaditi od prodaje kolaterala. Prvi koji nisu mogli da otplate kredite su bili investitori sa najnižim kreditnim bonitetom, tj. NINJA-e. Počeo je naglo da se povećava broj stanova koje je trebalo prodati zbog objektiviranja kreditnog rizika, što je izazvalo paniku, a cene stanova počele su drastično da padaju. Vrhunac panike je dostignut septembra 2008. godine, kad je investiciona banka Lehman Brothers bankrotirala. Reč je o najvećem bankrotstvu u istoriji SAD. Lehman Brothers je posedovao sredstva vredna čak 600 milijardi $. Na-glo je porasla tražnja za osiguranjem kredita, tj. za kupovinom svopova po neizvršenju obaveza po kreditu, CDS (engl. credit default swaps), gde se kupci MBS osiguravaju od kreditnog rizika tako što osiguravajućoj kompaniji plaćaju premiju, a ona se obavezuje da nadoknadi gubitak u slučaju bankrotstva izdavaoca MBS-a. Na grafikonu 3 je prika-zano kretanje prosečnog CDS marže, u periodu od decembra 2002. do decembra 2008. godine, za grupu velikih finansijskih kompanija: Ambac, Aviva, BancoSantander, Bar-clays, Berkshire Hathaway, Bradford & Bingley, Citigroup, Deutche Bank, Fortis, HBOS, Lehman Brothers, Merrill Lynch, Morgan Stanley, National Australia Bank, Royal Bank of Scotland i UBC. CDS marža predstavlja cenu CDS-a, tj. cenu osiguranja. Ova marža odražava tržišna očekivanja da emitent dužničke hartije od vrednosti neće biti u stanju da vraća obaveze.

GRAFIKON 3: KRETANJE PROSEČNE CDS MARŽE U PERIODU DECEMBAR 2002 - DECEMBAR 2008. GODINE ZA GRUPU VELIKIH FINANSIJSKIH KOMPANIJA

Pros

ečna

CD

S m

arža

u %

Inde

ks trži

šne

kapi

taliz

acije

0,0%

0,2%

0,4%

0,6%

0,8%

1,0%

1,2%

0,50

1,00

1,50

2,00

2,50

Dec

02

Apr

03

Aug

03

Dec

03

Apr

04

Aug

04

Dec

04

Apr

05

Aug

05

Dec

05

Apr

06

Aug

06

Dec

06

Apr

07

Aug

07

Dec

07

Apr

08

Aug

08

Dec

07

CDS marža

indeks tržišne kapitalizacije

Izvor: Turner (2012), p. 53

Tamnija linija pokazuje da je tržište percipiralo kreditni rizik banke kao veoma nizak, a kreditnu sposobnost kao veoma visoku, sve do sredine 2007. godine, kada CDS ostvaruje najnižu maržu. Nakon početka krize, drastično se povećava tražnja za osiguranjem, tj. za CDS, te cena osiguranja počinje naglo da raste. Svetlija linija prikazuje kretanje indeksa tržišne kapitalizacije. Može se uočiti da, u isto vreme, tj. sredinom 2007. godine, tržišna kapitalizacija počinje naglo da se smanjuje. Usledila je najveća finansijska kriza nakon


Velike svetske ekonomske krize iz 1929. godine. Između oktobra 2007. i oktobra 2008. godine na berzama SAD se istopio iznos od 8 biliona $ tržišne kapitalizacije4.

Država je reagovala kako bi spasila kompanije i smanjila veličinu krize. Samo u 2008. godini, u SAD je, kroz specijalne kredite i programe spašavanja, u finansijski sistem ubačen iznos od preko 900 milijardi $. Druga strana medalje je povećanje državnog duga.

Avgusta 2007. godine FED je počeo da smanjuje ciljnu kamatnu stopu sa 5,25%, koliko je iznosila septembra 2007. godine, na samo 0,25%, u decembru 2008. godine. I pored drastičnog smanjenja ciljne kamatne stope FED-a i kamatnih stopa na kratkoročne držav-ne obveznice, kamatne stope na kredite domaćinstvima i privredi su porasle, a kreditni standardi su značajno pooštreni. Kamatne stope na korporativne obveznice rejtinga Baa su se povećale za 2 procentna poena, u istom periodu, dok su kamatne stope na visokori-zične obveznice, tj. na obveznice neinvesticionog ranga, porasle za 10 procentnih poena. Kamatne marže su se značajno povećale: kamatna marža između državnih kratkoročnih obveznica (engl. Treasury bills) i evrodolarskih obveznica, tzv. TED marža, povećala se sa 40 baznih poena na 450 baznih poena, što je najviša istorijska vrednost TED marže.

Kriza u vezi sa nekretninama je zahvatila mnoge druge države. Island je 2007. godine od strane Ujedinjenih nacija proglašen zemljom sa najvišim životnim standardom u svetu. Od početka 21. veka intenzivno se razvijalo bankarstvo i tržište nekretnina. Visoke kamatne stope privlačile su sredstva iz zemalja Zapadne Evrope. Privreda je bila u usponu, a kruna jaka valuta. Početkom 2008. godine kapitalizacija tri glavne banke je toliko porasla da je iznosila 3/4 kapitalizacije celokupnog tržišta akcija. Tražnja stanovništva za luksuznim dobrima je rasla, što je uzrokovalo porast zaduženosti domaćinstava, koji je dostigao čak 213% raspoloživog dohotka. Posledično, usledio je rast inflacije. Kriza je uzimala zamah u svetu, došlo je do zamrzavanja međunarodnih kreditnih tržišta i povlačenja stranih sredstava iz islandskih banaka. Vlada Islanda nije želela da spašava banke i dozvolila je njihovo bankrotstvo, uz gubitak od čak 85 milijardi $ stranih sredstava, početkom 2009. godine. U isto vreme, kruna je izgubila više od 50% vrednosti, u odnosu na maksimalnu vrednost koju je imala sredinom 2007. godine. Stvaranje cenovnog balona u vezi sa nekretninama i njegovo pucanje u zemljama poput Norveške, Švedske, Finske, Danske i Islanda je poznato pod nazivom Nordijski balon. Kriza nije zaobišla ni razvijene zemlje poput Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Austrije5.

Najnoviji cenovni balon se razvija kod bitkoina, kao prve kriptovalute, kreirane 2009. godine. Tada je njegova vrednost postavljena na 1$. Ideja bitkoina je bila da se napravi valuta koja je decentralizovana, na koju nemaju uticaj centralne banke, već se emitovanje, trgovanje valutom i plaćanje transakcija obavlja kroz online transakcioni sistem validaci-je, koji se naziva blockchain. Prvi fjučers ugovori na bitkoin su emitovani 11. decembra 2017. godine na Čikaškoj berzi opcija (engl. Chicago Board Options Exchange-CBOE), kada je bitkoin dostigao svoju maksimalnu vrednost od 17.549,67 $6. Na grafikonu 4 prikazano je kretanje vrednosti bitkoina od polovine jula 2010. do kraja februara 2018. godine.

4 Brunnermeier (2009), p. 775 http://www.thebubblebubble.com6 Pichet (2017), p. 1

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH46 GRAFIKON 4: KRETANJE VREDNOSTI BITKOINA U PERIODU OD 18.7.2010. DO 28.2.2018. GODINE

vreme

vred

nost

bitk

oina

u $

Izvor: https://www.coindesk.com/price/

Može se uočiti da bitkoin beleži blaži rast vrednosti krajem 2013. godine, ali da veći rast, uz blaže padove, počinje krajem 2016. godine. Konstantan rast nastaje početkom novembra 2017. godine, sve do postizanja najviše vrednosti pomenutog 11. decembra 2017. godine. Nakon toga se uočava značajan pad ove kriptovalute, a zatim oporavak početkom februara 2018. godine.

Kao i ostale kriptovalute, bitkoin nema intrinzičnu vrednost, niti kolateral, jer se radi o ne-materijalnom sredstvu. Bitkoin nije ni finansijsko sredstvo, poput akcija ili obveznica, jer ne generiše prinos. Njegova investiciona vrednost se bazira na većoj ceni koju potencijalni kupci žele da plate. Veliki broj kupaca bitkoina nema nikakvo znanje o ovoj kriptovaluti, već je kupuje samo sa željom da joj se vrednost naglo uveća u veoma kratkom vremens-kom periodu, kada će izvršiti njenu prodaju.

Atraktivnost bitkoina se bazira na tome što su transakcije potpuno anonimne, ne zahtevaju dodatne troškove, a bezbednost je visoka. Trgovina se može obavljati delovima bitkoina, do osmog decimalnog mesta. Danas postoji 10 do 15 miliona pojedinaca koji poseduju bitkoin7. Možemo navesti nekoliko razloga zašto je nastao balon kod bitkoina: 1) Bitkoin se može koristiti kao sredstvo plaćanja bez posredstva banaka; 2) Ulaganje u bitkoin se bazira na špekulativnim motivima; 3) Trgovina ilegalnim proizvodima je teže uočljiva; 4) Lakše se može obavljati pranje novca i poreske utaje; i 5) Mogu se izbeći valute koje depresiraju kao posledica hiperinflacije. U pitanju je specifičan, potpuno nematerijalni balon, pa je teže predviđati koliko dugo će trajati i kako bi izgledao krah. Pichet (2017) navodi nekoliko mogućnosti za pucanje ovog balona. Iako je sistem veoma siguran, veliki su podsticaji za hakere da „provale“ sistem, kreiraju lažne bitkoine i dovedu do pada njegove vrednosti. Moguće je da vlasti i centralna banka zabrane bitkoin kao sredstvo

7 Ibidem, pp. 2-3


plaćanja. Razlog može biti njihovo nastojanje da se bore protiv bitkoina kao instrumenta pranja novca, poreskih utaja i sredstva za finansiranje terorizma8.

3. OBJAŠNJENJA RACIONALNIH CENOVNIH BALONA U TRADICIONALNIM FINANSIJAMATradicionalne finansije se baziraju na hipotezi o efikasnosti tržišta i hipotezi o racionalnim investitorima. Smatra se da su sredstva uvek korektno vrednovana, tj. da je cena jednaka fundamentalnoj vrednosti, te da ne postoje racionalni cenovni baloni. Nema sistematskog odstupanja cene od fundamentalne vrednosti. Sve informacije relevantne za određivanje cene sredstva su već uključene u cenu, tako da se cene i prinosi ne mogu predvideti. Može se javiti kratkotrajna nejednakost cene i fundamentalne vrednosti, koja brzo biva otklonjena putem arbitraže.

Fama, protagonista tradicionalnih finansija, pri dodeli Nobelove nagrade 2013. godine zbog važnog doprinosa empirijskoj analizi modela određivanja cene sredstava i analizi efi-kasnosti tržišta, kaže da je reč „balon“ postala moderna među ekonomskim teoretičarima i praktičarima i sve vreme u tekstu lekcije povodom dobijanja nagrade, pojam „balon“ koristi sa znacima navoda, jer smatra da baloni ne postoje. Fama kaže: „Ja ne znam šta reč ‘kreditni balon’ znači. Ljudima je odobren kredit na bazi štednje drugih. Da li, onda, kreditni balon znači da su drugi ljudi u toku istog perioda previše štedeli? Mislim da reč ‘balon’ nema nikakvo značenje. Ako se ‘balon’ definiše kao iracionalni snažan porast cena, koji podrazumeva predvidljiv snažan pad, onda nema mnogo dokaza da tako nešto postoji“ 9.

Među tradicionalnim analizama racionalnih cenovnih balona ističe se analiza Minsky-og (1976) i njegova hipoteza o finansijskoj nestabilnosti. Teorija Minsky-og o akumulaciji duga ponovo dobija na značaju sa kreditnom krizom, tj. svetskom finansijskom krizom iz 2007. godine. Ključni stav hipoteze o finansijskoj nestabilnosti je da je stabilnost de-stabilizujuća zato što, u okruženju fundamentalne neizvesnosti, investitori nemaju drugi izbor osim da ekstrapoliraju stabilnost ka dalekoj budućnosti. Kao posledica ekstrapola-cije, postaju previše optimistični, cilj im je da ostvare što više profite, a, da bi to postigli, povećavaju svoju zaduženost. Javljaju se fenomeni prevelikih investiranja i špekulacija, samopouzdanja i prevelikog zaduženja, koji uzrokuju visoku nestabilnost10.

U periodima prosperiteta privrede raste optimizam, novčani tokovi koje generišu uspešni investicioni projekti su visoki i više nego dovoljni da se otplaćuju krediti. Javlja se špeku-lativna euforija, cene rastu, zaduženost se povećava i, u jednom trenutku, dužnici nisu u stanju da redovno izmiruju svoje obaveze, što vodi finansijskim neprilikama i finansijskoj krizi. Bankrotstvo neke od velikih kompanija ili banaka dovodi do pada optimizma. „Min-sky momenat“ predstavlja trenutak kada dolazi do naglog pada vrednosti sredstva nakon dužeg perioda prosperiteta.

8 Ibidem, pp. 4-59 http://www.newyorker.com/news/john-cassidy/interview-with-eugene-fama10 Radonjić i Kokotović (2014), p. 86

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH48Kada banke i ostali kreditori shvate da se razvio špekulativni kreditni balon, smanjuju ponudu kredita, što često dovodi do toga da ni dužnici sa dobrim kreditnim bonitetom ne mogu da dođu do dužničkih izvora finansiranja, a rentabilni investicioni projekti ostaju nerealizovani. Kao posledica svega opisanog, dolazi do smanjenja ukupne ekonomske aktivnosti. Smanjuje se agregatna tražnja, što vodi smanjenju cena i deflaciji duga, tj. rastu realne vrednost duga. Opisani scenario se nije desio u SAD tokom Velike svetske ekonomske krize 1929-1933. godine zato što su intervenisali FED i država ubacivanjem novca u privredni sistem. Minsky (1980) kritikuje ovakvu vrstu intervencije i smatra da je neophodno sprovesti reforme u regulativi, kako bi ista bila efikasnija. Novac ubačen u finansijski sistem, kada dođe do oživljavanja privredne aktivnosti, može dovesti do inflatornih pritisaka11.

Minsky (1976) smatra da nestabilnost finansijskog sistema raste sa porastom nivoa zaduženosti, rastom udela kratkoročnog duga u ukupnim izvorima finansiranja, padom likvidnosti, i rastom broja špekulativnih i „Ponzi“ kompanija. Inače, on sve kompanije dužnike deli u tri grupe: hedž, špekulativne i „Ponzi“ kompanije, u zavisnosti od njihove kreditne sposobnosti i redovnosti u izmirivanju duga12. Kao kriterijum za klasifikaciju se uzima odnos između operativnog novčanog toka i novčanih isplata neophodnih za servisiranje duga. Hedž kompanije su u stanju da izmire obaveze u vezi sa kreditom iz operativnog novčanog toka. Špekulativne kompanije imaju problema da jedan deo svojih obaveza, najčešće kratkoročnih, izmire iz operativnih novčanih tokova. Stoga često mo-raju da vrše refinansiranje kratkoročnih dugova. „Ponzi“ kompanije su finansijski najne-stabilnije: moraju da uzimaju nove kredite da bi redovno plaćali kamate, tako da njihova zaduženost stalno raste. Kada se sprovodi restriktivna monetarna politika, kamatne stope rastu, a špekulativne i Ponzi kompanije imaju sve više poteškoća u izmirivanju obaveza.

Laka dostupnost kredita i visok leveridž su česti uzročnici špekulativnih cenovnih ba-lona. Monetarna i makroprudencijalna ekonomska politika nastoje da pooštre uslove za zaduživanje i smanje nivo leveridža. Međutim, to uzrokuje nastanak i rast paralelnih kreditnih institucija (engl. shadow banking system) koje ne podležu regulativi. S obzi-rom da nisu regulisane od strane bazelskih standarda, ne moraju da ispune minimalne koeficijente adekvatnosti kapitala, ni druge regulatorne uslove. Nisu definisani minimalni iznosi sredstava koji moraju biti plasirani u sigurnije investicije. Takođe, paralelne kre-ditne institucije nisu u obavezi da izveštavaju o svojim aktivnostima upravljanja rizikom. Njihovo postojanje povećava nivo dostupnog kapitala, ali značajno povećava nivo rizika.

Blanchard i Watson (1982) uočavaju da špekulativni baloni postoje u uslovima racio-nalnih očekivanja i da imaju realne posledice na ekonomiju. Kroz uticaj na realnu ekono-miju, baloni menjaju fundamentalne pokazatelje, koji zatim utiču na promene ponašanja cena13.

Tirole (1982) ističe da u diskretnom i vremenski konačnom horizontu, sa konačnim bro-jem racionalnih trgovaca i apriornim uverenjima koja su poznata svim tržišnim igračima (engl. common priors), cene akcija ne mogu da odstupaju od fundamentalne vrednosti,

11 Minsky (1980), p. 3512 Minsky (1976), p. 813 Blanchard and Watson (1982), p. 26


sem u slučaju da su investitori iracionalni ili kratkovidi.14 Sledi objašnjenje tri ključna ar-gumenta koji isključuju mogućnost postojanja cenovnih balona u konačnom vremenskom horizontu. Kao prvo, povratnom indukcijom Tirole (1982) pokazuje da balon ne može nikada da nastane, jer bi u jednom trenutku morao da nestane. Pretpostavimo da pri-vreda ima konačan broj perioda T. U periodu T-1 niko ne želi da kupi određeno sredstvo po ceni višoj od sadašnje vrednosti njenih novčanih tokova u periodu T; inače će biti na gubitku. Otuda, balon ne postoji u periodu T-1. Slično, metodom povratne indukcije se pokazuje da cenovni balon ne postoji ni u T-2, ni u T-3, tj. ni u jednom prethodnom pe-riodu. Kao drugo, kako se period T približava, niko neće moći da proda sredstvo. Trgovci drže sredstva, čije cene teže beskonačnosti. S obzirom da postoji konačno bogatstvo, u jednom trenutku bi cena sredstva morala dostići nivo koji je jednak ukupnom bogatstvu u ekonomiji. U tom trenutku bi balon trebalo da pukne, ali, u danu koji prethodi ovom, niko nije kupio sredstvo. Metodom povratne indukcije se dolazi do zaključka da balon ne može ni da se formira. Kao treće, balon je igra sa nultom sumom. Jedna grupa trgovaca će imati pozitivne, a druga negativne prinose. Ukoliko je već neko ostvario pozitivne prinose, drugi ne treba da ulaze u takvu transakciju, jer će ostvariti negativne prinose. Dakle, nemoguće je da svi imaju pozitivne očekivane prinose u privredama sa konačnim brojem vremenskih perioda. Tirole (1982) pokazuje da ne može da postoji ravnoteža na čisto špekulativnom tržištu, gde jedna grupa racionalnih investitora ostvaruje dobitke na račun gubitaka druge grupe racionalnih investitora. Ističe da je ključno postojanje iracio-nalnih investitora, koji obezbeđuju likvidnost; inače ne bi bilo trgovanja. Ako jedna grupa racionalnih investitora ima tačnije informacije od druge grupe racionalnih investitora, i druga grupa investitora ima to saznanje, neće želeti da učestvuje u trgovanju. Često se dešava da iracionalni trgovci znaju da je cena po kojoj prodaju akcije niža od fundamen-talne vrednosti, ali moraju da prodaju bilo po kojoj ceni da bi izmirili dospele obaveze. Pošto svesno prodaju po ceni različitoj od fundamentalne vrednosti, primorani su da čine cenovni sistem manje informaciono efikasnim. Tirole (1985) je uveo model privrede sa beskonačno mnogo vremenskih perioda, tj. model sa više preklapajućih generacija, OLG, u kojima je moguće postojanje cenovnih balona.15

Bhattacharya i Lipman (1995) razvijaju model koji je, zapravo, varijacija Tirole-ovog (1982) modela. Ovi autori pokazuju da, i kada tržišni akteri imaju zajednička apriorna uverenja i zajedničko znanje, cenovni baloni se mogu formirati. Oni smatraju da početno bogatstvo svakog aktera određuje poslednji momenat kad je moguće trgovati, tj. poslednji momenat pred pucanje cenovnog balona (engl. truncation date). Početno bogatstvo je privatna informacija, tako da nijedan tržišni akter ne zna kad će doći do pucanja ceno-vnog balona. Dve bitne razlike Tirole (1982) i Bhattacharya i Lipman (1995) modela se sastoje u sledećem: 1) Tirole (1982) zahteva ex-ante optimalnost, dok Bhattacharya i Lipman (1995) traže da strategija trgovanja svakog tržišnog aktera bude optimalna, imajući u vidu informacije koje poseduje (engl. interim optimality); 2) Tirole (1982) razmatra konkurentsku ravnotežu, dok Bhattacharya i Lipman (1995) analiziraju jed-nostavnu igru pregovaranja. Dakle, u drugom modelu, neki od aktera nisu oni koji uzima-ju cene kao zadate (engl. price taker-i). 16

14 Tirole (1982), p. 116415 Više o ovom modelu pogledati: Tirole (1985), 1499–152816 Bhattacharya and Lipman (1995), p. 471

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH50Garber (1990) smatra da su baloni racionalna pojava i da nastaju na efikasnim tržištima, a uspon cena odražava racionalna očekivanja o rastu novčanih tokova kompanija u bu-dućnosti.17 Dakle, Garber (1990) cenovne balone pokušava da objasni fundamentalnim faktorima.

Siegel (2003) smatra da na tržištu akcija baloni ne postoje, kada se razmatra adekvatan vremenski interval.18 Ako se posmatraju kratki vremenski intervali, postoje oscilacije cena akcija koje se mogu okarakterisati kao cenovni baloni. Međutim, s obzirom da su akcije hartije od vrednosti koje nemaju rok dospeća i da je često investicioni period ulaganja u akcije dug, baloni ne postoje kada se period posmatranja produži. Siegel (2003) čak hra-bro tvrdi da je rast cena 1929. i 1987. godine zapravo predstavljao predviđanje tržišta o visokim novčanim tokovima tokom 1940-ih i 1990-ih godina.

Diba i Grossman (1988) su došli do sledećih zaključaka. Nemoguće je postojanje ne-gativnog racionalnog cenovnog balona.19 Ako postoji pozitivan racionalni cenovni balon, onda on mora da nastane prvog dana trgovanja datom hartijom od vrednosti. Dakle, ako se u nekom periodu trgovanja uoči postojanje cenovnog balona, on mora da postoji od početka trgovanja. Nemoguće je da balon pukne, a onda se ponovo formira, tj. restartuje kod istog sredstva.20

4. BIHEVIORALNI ELEMENTI OBJAŠNJENJA RACIONALNIH CENOVNIH BALONA MEÐU „TRADICIONALNIM“ EKONOMISTIMABihevioralni elementi u ekonomiji su postojali mnogo pre nastanka bihevioralne ekono-mije i bihevioralnih finansija, kao zasebnih naučnih disciplina. Smith se smatra prvim bihevioralnim ekonomistom. Još sredinom 18. veka u ekonomiju je uveo koncepte ose-ćaja, strasti, motivacije, nepristrasnog posmatrača, snage volje, odbojnosti na gubitak, intertemporalnog izbora, samokontrole, preteranog samopouzdanja, i sl. Keynes (1936) poredi način izbora najlepšeg lica u nagradnoj igri popularnoj u to vreme (engl. beauty contest) sa načinom formiranja stavova investitora, procenjujući mišljenje drugih investi-tora o kretanju na tržištu, i utvđujući prosečno mišljenje. Naime, Keynes (1936) smatra da nivo i stopa rasta investicija u mnogo većoj meri zavise od očekivanja i procene mi-šljenja drugih investitora, nego od fundamentalne profitabilnosti, tj. fundamentalnih po-kazatelja investicije. On je uveo koncept spiritus animalis koji je veoma sličan konceptu „iracionalno bujanje“ (engl. irrational exuberance) Shiller-a i Greenspan-a.

Keynes (1936) ističe da je budućnost fundamentalno neizvesna, a budući prinosi sred-stava su nepredvidivi. Odluke o ulaganju su najčešće bazirane na dugoročnim očekivanji-ma, dok čuvena Keynes-ova izjava kaže da smo na dugi rok „svi mrtvi“. On čak smatra da se neizvesnost nimalo ne može umanjiti. Neizvesne su buduće promene u vrsti i vrednosti

17 Garber (1990), p. 3518 Siegel (2003), p. 1419 Diba and Grossman (1988), p. 74720 Ibidem, p. 752


kapitala, u ukusima potrošača i intenzitetu efektivne tražnje za sredstvom u koje je uložen novac. Keynes (1936) kaže: „Naše poznavanje činilaca od kojih će zavisiti prinos neke investicije kroz nekoliko godina obično je vrlo oskudno, a često i zanemarljivo.“21

Keynes (1936) navodi i sledeće: „Ljudski život nije previše dug; ljudska priroda traži brze rezultate, postoji naročita draž u brzom sticanju novca; koristi u dalekoj budućnosti će prosečna osoba diskontovati po visokim stopama.“22 Veoma često neizvesnost budućih prinosa, želja za brzim sticanjem novca i pomenute psihološke karakteristike investitora uzrokuju špekulativne cenovne balone. Keynes (1937) koristi bihevioralne koncepte po-put sumnje, nesigurnosti, nade i straha, kojima u to vreme u ekonomskoj teoriji i praksi nije pridavan adekvatan značaj.23

Azaradis (1981) ističe kako na cene, pored fundamentalnih pokazatelja, sve više utiču subjektivni faktori poput investitorovog osećaja i samoispunjavajućih očekivanja tržišnih učesnika.24 Koncept samoispunjavajućih očekivanja podrazumeva da se cene menjaju zato što tržišni akteri očekuju da će se one menjati. Cenovni signali tada ne nose nikakvu strukturnu ni fundamentalnu informaciju.

Da li će se i koliko brzo tržište oporaviti nakon kraha zavisi od toga koji ključan faktor je izazvao krah. U literaturi se izdvojilo četiri grupa modela: 1) privremeno smanjenje likvidnosti usled dinamičkih strategija trgovanja; 2) naglo otkrivanje informacija (engl. lumpy information aggregation) i informacione kaskade; 3) višestruke ravnoteže i vesti koje nemaju informacioni sadržaj (engl. sunspots) i 4) pozitivni špekulativni baloni.25 Brunnermeier (2001) ističe da svaki od ovih modela može da objasni cenovne balone, čak i u situaciji kada su svi akteri racionalni. Cilj analize pomenutih modela je da se spreči nastanak krahova tržišta u budućnosti.

Sa razvojem interneta i, generalno, savremene informacione tehnologije, trgovanje poči-nje da se obavlja elektronski, tj. online. Investitori imaju mnogo više informacija, koje se brzo šire. Međutim, među informacijama, pored tačnih, ima i mnogo netačnih. Procena vrednosti portfolija se vrši na dnevnom nivou ili nekoliko puta u toku dana. Uočavaju se kratkoročne oscilacije, što uzrokuje znatno povećanje obima trgovanja. Dinamičke strategije trgovanja, koje su se posebno razvile nakon Azijske krize iz 1997. godine, podrazumevaju da se akcije automatski prodaju ako njihova cena padne ispod neke predefinisane vrednosti, ili, pak, ako se cena poveća iznad neke unapred određene vred-nosti, izvršava se automatska kupovina akcija. Dakle, danas, u t = 0 se definišu vreme, količina akcija koja će se kupiti ili prodati, kao i uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se transakcija automatski obavila. Tržišni akteri ne mogu da izoluju koji nalozi za prodaju su rezultat dinamičkih strategija trgovanja, a koji rezultat činjenice da se prodaja vrši jer se fundamentalni pokazatelji akcija pogoršavaju. Ako se povećao broj naloga za prodaju zbog strategija dinamičkog trgovanja, moguće je da tržišni akteri ne žele da kupe takve akcije misleći da je reč o akcijama koje se prodaju, jer se performanse preduzeća pogor-šavaju. Sve ovo rezultira padom cena akcija. Ovaj pad cena je privremen i tržište se brzo oporavlja.

21 Keynes (1936), p. 14822 Ibidem, p. 15523 Keynes (1937), p. 22224 Azaradis (1981), p. 38025 Brunnermeier (2001), p. 166

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH52Moguća je situacija da manje informisani investitori dugo vremena ne uspevaju da otkriju informaciju koju poseduju informisani investitori. Sve to vreme, cena akcija je neopravda-no prilično visoka i ima stabilan trend rasta. Međutim, manje informisani investitori u jed-nom trenutku otkrivaju informaciju, nakon čega naglo smanjuju tražnju i ubrzo dolazi do kraha tržišta. Krah na neki način predstavlja korekciju prethodnog prilično visokog nivoa cena ka fundamentalnoj vrednosti, tako da „oporavak“ tržišta nije ni očekivan u skorijoj budućnosti. U bliskoj vezi sa ovim modelom objašnjenja cenovnih balona i krahova su informacione kaskade i mentalitet stada.

Višestruke ravnoteže (engl. multiple equilibria) podrazumevaju da za iste vrednosti pa-rametara postoji više ravnotežnih tržišnih cena. Trifunović (2008) ističe da i višestruke ravnoteže mogu da dovedu do tržišnih slomova, a najčešće nastaju onda kada postoji neizvesnost u vezi sa iznosom dinamičkog, tj. automatskog trgovanja. Vesti koje nemaju informacioni sadržaj o fundamentima preduzeća (engl. sunspots) ne bi trebalo da utiču na cenu akcija. Međutim, ovakve vesti mogu da utiču na percepciju i verovanja investi-tora i mogu da dovedu do toga da tržište pređe iz jednog stanja ravnoteže sa višom rav-notežnom cenom u drugo stanje ravnoteže sa nižom ravnotežnom cenom, što lako može dovesti do sloma tržišta.26

Pozitivni špekulativni baloni podrazumevaju da cena sredstava raste i postaje mnogo viša od fundamentalne vrednosti. Svi znaju da postoji špekulativni balon, ali pojedinac ne zna da to, što on zna, zna i drugi, drugi ne zna da to zna i treći i sl, tj. postojanje špekulativnog cenovnog balona nije tzv. zajedničko znanje. Otuda, pojedinac veruje da može prodati sredstvo nekom drugom po još višoj ceni i iskoristiti tzv. opciju preprodaje (engl. resale option). Špekulativni baloni se gotovo uvek završavaju naglim padom cena i krahom tržišta. Ovakvi krahovi tržišta su se često dešavali kroz istoriju. Oporavak od kraha špekulativnog balona veoma dugo traje, često uz značajnu državnu intervenciju.

5. OBJAŠNJENJE RACIONALNIH CENOVNIH BALONA U BIHEVIORALNIM FINANSIJAMA Objašnjenja racionalnih cenovnih balona u bihevioralnim finansijama uključuju kognitiv-no-psihološke i sociološke osobine tržišnih aktera, kao i heuristike i pristrasnosti kojima su oni skloni, a koje mogu da utiču na cene akcija. Autori koji su dali značajan doprinos razvoju bihevioralnih finansija su Kahneman, Tversky, Thaler, Shiller, Summers, Shleifer, Shefrin, Vishny, DeBondt, De Long, Barberis i dr. Finansijske pojave se razmatraju u znatno realističnijoj postavci, gde investitori trguju u uslovima asimetričnih informacija, često imaju heterogena očekivanja, a arbitraža nije ni besplatna, ni nerizična, već ima niz ograničenja, koja mogu čak da dovedu do povlačenja arbitražera sa tržišta.

Ljudi se, u procesu donošenja odluka, pored rezonovanja, baziranog na teoriji verovatnoće i vođenog maksimizacijom lične dobrobiti, često oslanjaju na intuiciju. In-tuitivno razmišljanje podrazumeva primenu heuristika, podsvesnih pravila, tj. mentalnih prečica, gde nema mnogo računanja i poređenja svih dostupnih alternativa. Tržišni akteri

26 Trifunović (2008), p. 31


najčešće koriste sledeće heuristike: raspoloživost, zakon malih brojeva, reprezentativnost, usidrenje i prilagođavanje, mentalno računovodstvo i heuristiku afekta, tj. osećaja.

Umesto idealizovanog racionalnog agenta, posmatra se ponašanje „običnih“ ljudi koji su skloni pristrasnostima, odnosno sistematskim greškama pri donošenju odluka. Ispolja-vaju preveliko samopouzdanje, preterani optimizam, iluziju kontrole, skloni su kockarskoj zabludi, efektu samopotvrđivanja, efektu kasnog uviđanja, kao i efektu traženja podrške. Iskazuju status quo pristrasnost, nacionalnu i lokalnu pristrasnost, dok efekat formulaci-je, efekat posedovanja i efekat kajanja imaju značajan uticaj na donete odluke.

Miller (1977) i Chen et al. (2002) su razvili model sa heterogenim očekivanjima u kome su pokazali kako se, kada je zabranjena prodaja na kratko, formira cena u slučaju kada je nivo šuma u vezi sa agregatnim dividendnim šokom mali, a kako kada je nivo šuma veliki. Hong i Sraer (2016) su nadgradili prethodne modele razvijajući svoj model u vezi sa formiranjem ravnoteže na tržištu u uslovima heterogenih očekivanja, gde prave vezu između veličine neslaganja investitora i beta koeficijenta akcije. 27

De Long et al. (1990) su formirali model u kome je ključni element investitorov osećaj. Analiziraju tržište na kome savršeno racionalni investitori trguju sa iracionalnim inve-stitorima. Iracionalni trgovci sa pogrešnim stohastičkim verovanjima mogu da utiču na cenu i čak da ostvare viši prinos od racionalnih trgovaca.28 Rizik koji stvaraju iracionalni investitori potiče od nepredvidljivosti njihovih verovanja, što može da odvrati racionalne investitore da arbitražom isprave nepravilna određivanja cena sredstava na tržištu. Kao posledica toga, odstupanje cene od fundamentalne vrednosti može biti dugoročno i može poprimiti karakteristike cenovnog balona. Pored rizika koji stvaraju iracionalni investito-ri, na ograničenost arbitraže utiče i fundamentalni rizik, ograničenje prodaje na kratko, transakcioni troškovi, naknade za pozajmljivanje sredstava, i sl, što su faktori koje tradi-cionalne finansije ne razmatraju.

Shiller (2000) definiše špekulativni balon kao „situaciju u kojoj se visoke cene održavaju zbog entuzijazma investitora, a ne zbog konzistentne procene prave vrednosti“29. Raci-onalni cenovni baloni se mogu formirati samo u uslovima asimetrične informisanosti i heterogenih očekivanja investitora, kada investitori imaju različite informacije o budućim dividendama, a samim tim i različite procene fundamentalne vrednosti sredstava. Ipak, kao što je već rečeno, moguće je da racionalni cenovni balon opstane i kada svi tržišni akteri znaju da on postoji, ali svaki akter veruje da drugi nemaju informaciju o postojanju racionalnog cenovnog balona. Tada cenovni balon nastaje usled tzv. neizvesnosti višeg reda (engl. higher order uncertainty). Cene sredstava bujaju, akcijama se trguje po ce-nama koje su znatno iznad fundamentalne vrednosti, sve dok bar mala grupa pojedinaca shvati da investicija nije onoliko profitabilna koliko su verovali, ili da donosi gubitke. Tada dolazi do rasprodaje sredstava, najpre od strane te manje grupe investitora. Onda se informacija širi i na ostale investitore i oni panično kreću da prate ovu manju grupu, tako da cene sredstava počinju naglo da opadaju, a cenovni balon puca, uz pad cena često značajno ispod fundamentalne vrednosti.

27 Više o pomenutim modelima pogledati u: Miller (1977), pp. 1151–1168, Chen et al. (2002), pp. 171-205 i Hong and Sraer (2016), pp. 2095-2144.

28 De Long et al. (1990), p. 70329 Shiller (2000), p. xxv

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH54Todorović (2011) objašnjava bihevioralnu matricu po kojoj se stvaraju cenovni baloni na sledeći način. Investitori, usled preteranog optimizma i viška samopouzdanja, očekuju da će određene akcije imati visok rast i kreću da ih kupuju. Tržište se zagreva i ostali investitori počinju da kupuju ove akcije. Kad se formiraju visoki prinosi na akcije, investi-tori, usled heuristike reprezentativnosti, počinju da veruju da su visoki prinosi normalni. Javlja se efekat mentaliteta stada, kada i investitori koji imaju informacije koje ne govore u prilog daljeg rasta prinosa ovih akcija, kreću slepo da slede ponašanje drugih. Time izbegavaju efekat kajanja, koji bi nastao ako oni ne bi uložili u ove akcije, a one nastavile da donose visoke prinose. S druge strane, ako nešto krene naopako, svi će gubiti, pa će se gubitak lakše podneti. U jednom trenutku, grupa investitora postaje svesna da je cena porasla daleko iznad fundamentalne vrednosti, da kompanija nema percipirane perfor-manse i da će neminovno doći do pucanja cenovnog balona i bankrotstva kompanije. Me-đutim, oni svesno povećavaju cenu, jer veruju da ima „većih budala“ (Keynes-ov „greater fool“ koncept) koji će kupiti akciju po još višoj vrednosti, najčešće finansirajući kupovinu prevelikim zaduživanjem. Kada ponestane „još većih budala“, balon puca, svi panično pokušavaju da prodaju precenjene akcije, čija cena strmoglavo opada.30 U vezi s tim je interesantna izjava koja se pripisuje Keynes-u: „Tržišta mogu da budu duže iracionalna, nego što vi možete biti nesolventni“.

Barberis (2011) objašnjava svetsku finansijsku krizu iz 2007. godine psihološkim fak-torima, kao što su prekomerna ekstrapolacija promena cena u prošlosti i manipulacija uverenjima.31 Manipulaciju uverenjima je lakše ostvariti kad je reč o sredstvima koja su kompleksna, kao što je bio slučaj sa složenim finansijskim derivatima baziranim na hipotekama.

Allen et al. (1993) razmatraju model opšte ravnoteže u razmenskoj privredi koja ima konačan broj vremenskih perioda i gde postoje asimetrične informacije. U takvoj postavci su mogući racionalni cenovni baloni. Neophodni uslovi da bi balon nastao su sledeći: 1) Svaki tržišni akter mora da ima privatnu informaciju o periodu i stanju u kom balon nastaje; 2) Nijedan tržišni akter ne sme da prodaje na kratko; 3) Trgovanja aktera nisu zajedničko znanje. Takođe, uverenja aktera nisu zajedničko znanje, pa balon može nastati jer tržišni akteri ne znaju kakva su uverenja drugih aktera.32 Kao što pomenuti Keynes-ov koncept govori, moguće je da jedan akter zna da je cena viša od fundamentalne vred-nosti, ali veruje da neki drugi akter to ne zna. U takvoj situaciji će pokušati da sredstvo proda po još višoj vrednosti.

Allen i Gale (2000) izdvajaju tri faze u epizodama cenovnih balona: 1. finansijska lib-eralizacija uz kreditnu ekspanziju, koja vodi rastu cena sredstava, gde balon opstaje izvesno vreme (nekad i nekoliko godina); 2. pucanje cenovnog balona, gde dolazi do naglog pada cena, najčešće u veoma kratkom roku od nekoliko dana ili meseci; 3. Veliki broj kompanija nije u mogućnosti da izvršava svoje obaveze, tako da dolazi do njihovog bankrotstva. Zbog realizacije kreditnog rizika, nastaje finansijska kriza, koja se često širi na realni sektor i traje i po nekoliko godina.33 U ovoj fazi se država uključuje, najčešće

30 Todorović (2011), str. 27731 Barberis (2011), p. 3 i 1032 Allen et al. (1993), pp. 212-21633 Allen and Gale (2000), p. 236


kroz promenu monetarne i/ili fiskalne politike, pokušavajući da ublaži efekte finansijske krize i spasi kompanije od bankrotstva.

Tri gradivna elementa cenovnih balona su: 1. državni intervencionizam, koji se najčešće ogleda u ekspanzivnoj monetarnoj politici, ekspanziji kredita i finansijskoj liberalizaciji; 2. postojanje finansijskih tržišta sa asimetrično informisanim učesnicima; 3. pojava nekog novog proizvoda ili tehnološke inovacije, koja dosta obećava, ali je i visoko rizična.

Cenovni baloni, a naročito krah berze iz 1987. godine, su dali zamajac razvoju bihevior-alnih finansija. Očigledno je da tržišni učesnici ne znaju sve informacije neophodne za odlučivanje, ne razmatraju sve raspoložive alternative, vode se različitim heuristikama, pristrasnostima, a i skloni su prevarama. Oprezniji su samo nekoliko godina nakon ve-likih urušavanja tržišta, a onda prethodne loše epizode zaborave, i ponovnim prevelikim optimizmom i željom za brzom zaradom dovode do prevelikog rasta cena, nakon kojih uslede novi krahovi.

6. ZAKLJUČAKU ovom radu su predstavljeni racionalni cenovni baloni tokom istorije, počev od Tuli-pomanije, preko kraha Njujorške berze 1929. godine, sve do kreditne krize u vezi sa nekretninama i bitkoin balona. Detaljan pregled racionalnih cenovnih balona kroz istoriju je bitan kako bi se ustanovilo koji događaji su im prethodili, koji faktori su uticali na njihovu pojavu i kako bi se bolje razumela objašnjenja racionalnih cenovnih balona od strane različitih autora.

Tradicionalne finansije, naročito njihov čuveni zagovornik Fama, smatra da cenovni ba-loni uopšte ne postoje i da su tržišta efikasna. Imajući u vidu da se tradicionalne fi-nansije baziraju na hipotezi o efikasnosti tržišta i hipotezi o racionalnim investitorima, za očekivati je da se one uopšte ne bave cenovnim balonima, jer smatraju da je cena uvek jednaka fundamentalnoj vrednosti. Međutim, i među „tradicionalistima“ ima autora koji razmatraju racionalne cenovne balone. Minsky (1976) analizira hipotezu o finan-sijskoj nestabilnosti, preteranom zaduživanju i neizvesnosti budućih prinosa sredstava kao uzrocima nastanka racionalnih cenovnih balona. Tirole (1982) isključuje mogućnost postojanja cenovnih balona u privredama sa konačnim brojem vremenskih perioda i ko-načnim brojem racionalnih tržišnih aktera. Ukoliko, pored racionalnih, postoje iracionalni i kratkovidi investitori, moguć je nastanak cenovnih balona. Siegel (2003) smatra da zaključak o postojanju ili nepostojanju racionalnih cenovnih balona zavisi od dužine vre-menskog perioda koji se posmatra.

Iako se bihevioralna ekonomija i bihevioralne finansije intenzivno razvijaju tek od 1980-ih godina, bihevioralni koncepti su poznati mnogo ranije. Javljaju se još kod Adam-a Smith-a, začetnika moderne ekonomske misli, poput koncepta odbojnosti na gubitak, samokontrole, preteranog samopouzdanja, i sl. Keynes analizira očekivanja i procene mišljenja drugih investitora i smatra ih veoma važnim faktorom od kojih zavisi prinos investicije. Uvodi koncepte fundamentalne neizvesnosti, „greater fool“ koncept, razmatra spiritus animalis karakteristike tržišnih učesnika i njihovu želju za brzom zaradom. Aza-

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH56radis analizira faktore kao što su investitorov osećaj i samoispunjavajuća očekivanja, koji su u potpunosti bihevioralni faktori. Brunnermeier objašnjava cenovne balone informaci-onim kaskadama, vestima koje nemaju nikakav informacioni sadržaj, naglim otkrivanjem informacija, strategijama dinamičke trgovine, i sl.

Bihevioralne finansije smatraju da je arbitraža ograničena, investitori nisu u potpunos-ti racionalni, imaju heterogena očekivanja i prisutna je asimetrična informisanost. Pri odlučivanju se koriste različitim heuristikama, a skloni su i pristrasnostima. Racionalni cenovni baloni se objašnjavaju kognitivno-psihološkim i sociološkim karakteristikama tržišnih učesnika. Samoispunjavajuća očekivanja investitora o visokim prinosima stvara-ju euforiju, koja utiče i na druge tržišne aktere da ulažu u datu investicionu alternativu, ugledajući se na prethodnike. Cene počinju abnormalno da rastu i nastaje racionalni cenovni balon. Kada se uoči da su samoispunjavajuća očekivanja bila neopravdana, sledi masovna prodaja sredstava, cene naglo padaju i balon puca. Posledice pucanja balona mogu biti velike i usloviti intervenciju države, kako bi se kompanije spasile od bankrots-tva. Upravo iz tih razloga i činjenice da celokupna društvena zajednica snosi posledice pucanja cenovnih balona, veoma je važno ispitati faktore koji im prethode, kao i one koji direktno utiču na njihovu pojavu, kako bi se na iste delovalo, a posledice krize umanjile ili izbegle.

LITERATURAAllen, F. and Gale, D. (2000), „Bubbles and Crises“, Economic Journal, vol. 110, no. 460, pp. 236-255.

Allen et al. (1993), „Finite Bubbles with Short Sale Constraints and Asymmetric Informa-tion“, Journal of Economic Theory, vol. 61, no. 2, pp. 206-229.

Azaradis, C. (1981) „Self-fulfilling prophecies“, Journal of Economic Theory, vol. 25, no. 3, pp. 380-396.

Barberis, N. (2011), „Psychology and the Financial Crisis of 2007-2008“, Yale ICF working paper, no. 12-31.

Bhattacharya, S. and Lipman, B.L. (1995), „Ex ante versus Interim Rationality and the Existence of Bubbles“, Economic Theory, vol. 6, pp. 469-494.

Blanchard, O. and Watson, M. W. (1982), „Bubbles, Rational Expectations and Financial Markets“, in Wachtel, H.M. (ed.) Crisis in the Economics and Financial Structure, Lex-ington Books, Lexington, pp. 295-315.

Brunnermeier, M. (2001), Asset Pricing under Asymmetric Information - Bubbles, Cras-hes, Technical Analysis and Herding, Oxford University Press Inc, New York, USA.

Brunnermeier, M. (2009), „Deciphering the Liquidity and Credit Crunch 2007–2008“, Journal of Economic Perspectives, vol. 23, no. 1., pp. 77-100.


Chen et al. (2002), „Breadth of Ownership and Stock Returns“, Journal of Financial Economics, vol. 66, no. 2-3, pp. 171-205.

De Long et al. (1990), „Noise Trader Risk in Financial Markets“, Journal of Political Economy, vol. 98, no. 4, pp.703-738.

Diba, B. and Grossman, H. (1988), „The Theory of Rational Bubbles in Stock Prices“, The Economic Journal, vol. 98, no. 392, pp. 746-754.

Garber, P. (1990), „Famous First Bubbles“, Journal of Economic Perspectives, vol. 4, no. 2, pp. 35-54.

Hong, H. and Sraer, D. (2016), „Speculative Betas“, Journal of Finance, vol. 71, no. 5, pp. 2095-2144.

Keynes, J.M. (1936), (2013), Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Službeni glasnik, Beograd, Srbija.

Keynes, J.M. (1937), „The General Theory of Employment“, Quarterly Journal of Eco-nomics, vol. 51, no. 2, pp. 209-223.

Miller, E. M. (1977), „Risk, Uncertainty, and Divergence of Opinion“, Journal of Finance, vol. 32, no. 4, pp. 1151–1168.

Minsky, H. (1976), „A Theory of Systemic Fragility“, Conference on Financial Crises, Solomon Brothers Center for the Study of Financial Institutions, Graduate School of Business Administration, New York University, USA.

Minsky, H. (1980), „The Federal Reserve: Between a Rock and a Hard Place“, Challenge, vol. 23, no. 2., pp. 30-36.

Pichet, E., (2017), „Bitcoin: Speculative Bubble or Future Value?“, The Conversation, 28 November 2017.

Radonjić, O. i Kokotović, S., (2014), Keynes, Minsky and Financial Crises in Emerging Markets, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, Srbija.

Shiller, R. (2000), Irrational Exuberance, Princeton University Press, USA.

Siegel, J. (2003), „What Is an Asset Price Bubble? An Operational Definition“, European Financial Management, vol. 9, no. 1, pp. 11-24.

Tirole, J., (1982), „On the Possibility of Speculation under Rational Expectations“, Econometrica, vol. 50, no. 5, pp. 1163–1182.

Tirole, J., (1985), „Asset Bubbles and Overlapping Generations”, Econometrica, vol. 53, no. 6, pp. 1499–1528.

RACIONALNI CENOVNI BALONI TOKOM ISTORIJE I POGLED TRADICIONALNIH I BIHEVIORALNIH FINANSIJA NA NJIH58Todorović, M., (2011), „Psihologija i finansijski menadzment - bihevioralne korporativne finansije“, Ekonomika preduzeća, godina LlX, br. 5-6, str. 275-287.

Trifunović, D., (2008), „The Dual Role of Equilibrium Price in Competitive Economies with Asymmetric Information“, Economic Annals, vol. 53, no. 178-179, pp. 7-43.

Turner, A., (2012), Economics after the Crisis: Objectives and Means, MIT Press, USA.

http://uk.businessinsider.com/robert-shiller-stock-market-bubble-2015-5?r=US&IR=T (pristupljeno 03.04.2018. godine)

http://www.newyorker.com/news/john-cassidy/interview-with-eugene-fama (pristupljeno 31.03.2018. godine)

https://economics.stackexchange.com (pristupljeno 12.09.2017. godine)

http://www.thebubblebubble.com (pristupljeno 12.09.2017. godine)

https://www.coindesk.com/price/ (pristupljeno 28.02.2018. godine)


RADIVOJEVIĆ ALEKSANDAR1


VIRTUELNE VALUTE RAZVOJ I REGULACIJA

VIRTUAL CURRENCIES DEVELOMPMENT AND REGULATION

JEL KLASIFIKACIJA: E4, G1, O1, O3

APSTRAKT:

Kripto valute, kao pod kategorija virtuelnih valuta, predstavljaju nastavak inovacija zasno-vanih na tehnološkom napretku na finansijskim tržištima. Ovaj put predmet inovacije je sam novac. Nagli porast interesovanja za ovu vrstu valuta u svetu uticao je na potrebu re-gulacije, pre svega na nacionalnom, a zatim i nadnacionalnom nivou. Međutim, problem pri regulaciji posledica je nekoliko faktora: nivo tehnološke kompleksnosti sistema kripto valuta, činjenica da se kripto valute tek nalaze u početnoj fazi razvoja, kao i činjenica da bi pogrešna regulacija mogla da dovede do potencijalnog tehnološkog zaostatka za dru-gim državama. Stoga ne čudi raznolikost u regulisanju istog fenomena od strane različitih država, u nekim slučajevima čak i potpuna suprotnost. Važno je napomenuti da kripto valute treba posmatrati kao inovaciju, odnosno fenomen koji je u razvoju. Shodno tome svaka kritika, pozitivna ili negativna, samo je kritika trenutnog koraka u procesu razvoja, pa je treba uzeti sa rezervom. U dugom roku kripto valute će napustiti nedefinisanu sferu i iskazati svoj potencijal i vrednost, tek tada ćemo sa sigurnošću moći da ocenimo njihov doprinos razvoju društva.

1 Fondacija za razvoj ekonomske nauke

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA60

ABSTRACT:

Cryptocurrencies, as a category of virtual currencies, represent a continuation of innova-tions in financial markets based on technological advancements. This time the object of innovation is money itself. A sharp increase in interest in this type of currencies in the world has created the need for regulation, first at the national and then supra-national level. However, the problem with regulation is a result of several factors: the level of technological complexity of the crypto-currency system, the fact that cryptocurrencies are only in the initial stage of development, and the fact that inadequate regulation could result in technological lag behind other countries. Therefore, the diversity in regulating the same phenomenon by different countries, in some cases even completely different, is not surprising. It is important to note that cryptocurrencies should be observed as an innovation, i.e. phenomenon that is being developed. Consequently, any criticism, posi-tive or negative, is only a criticism of the current step in the development process, so it should be taken with reserve. In the long run, the cryptocurrencies will leave the unde-fined sphere and demonstrate their potential and real value. Only then we will be able to assess their contribution to the development of the society with certainty.

KLJUČNE REČI:KRIPTO VALUTE, BLOCKCHAIN, BITKOIN

KEYWORDS:CRYPTO CURRENCIES, BLOCKCHAIN, BITCOIN


1. UVODVirtuelna valuta predstavlja valutu denominiranu u sopstvenoj jedinici mere iza koje ne stoji država niti bilo koji centralizovani autoritet, a čija se vrednost određuje na tržištu u čistom odnosu ponude i tražnje, bez uplitanja monetarnih vlasti.

Postoji nekoliko definicija virtuelnih valuta, pa tako Međunarodni monetarni fond (MMF) virtualnu valutu definiše kao „Digitalni predstavnik vrednosti, izdat od strane privatnih ak-tera i denominiran u sopstvenoj jedinici vrednosti“2. Evropska centralna banka (ECB) ko-risti sledeću definiciju „Digitalni predstavnik vrednosti, koji nije izdat od strane centralne banke, kreditne institucije ili institucije elektronskog novca, koji u nekim situacijama može biti korišćena kao zamena za novac“3. ECB je u odnosu na definiciju iz 2012. go-dine4 uvela dve promene. Izbačen je termin neregulisan, usled činjenice da su određene države regulisale virtuelne valute, ali još važnije ECB prema novoj definiciji ne definiše više virtuelne valute kao novac.

Upravo ove dve promene u definiciji ECB ukazuju na trenutno najznačajnija pitanja ve-zana za virtuelne valute, pitanje regulacije i pitanje klasifikacije ovih valuta kao novac ili finansijsku imovinu.

Karakteristike pojedinačnih virtuelnih valuta klasifikuju ih u podgrupe. Neke od njih post-oje već duži niz godina bez ikakvih potreba regulacije, usled činjenice da njihov uticaj na globalnu ekonomiju nije značajan. Uticaj kripto valuta, kao jedne od potkategorija, postao je toliki da zahteva uključivanje kreatora ekonomskih politika u njihovo regulisanje. Bilo da ograniči ili podstakne njihovu upotrebu.

U osnovi, kripto valute u potpunosti preispituju sistem monetarnog funkcionisanja za-snovanog na fiducijarnom novcu iza čije vrednosti stoji država ili određeni viši central-izovani autoritet. Kako iza virtuelne valute ne stoji država, a sistem funkcionisanja je zasnovan na kompleksnoj tehnologiji, postavlja se pitanje uloge centralne banke, komer-cijalnih banaka i ostalih finansijskih institucija koje su u poslednjih nekoliko decenije bili dominantni akteri finansijskog sektora.

2. BITKOINBitkoin predstavlja kripto valutu koja je pokretač i nosilac trenutnog stanja na tržištu krip-to valuta sa učešćem od preko 40%. Prema karakteristikama virtuelnih valuta ovu kripto valutu svrstavamo u potpuno decentralizovanu i konvertibilnu, a njena ukupna, buduća, ponuda je unapred određena. Nastanak bitkoina vezuje se za članak koji je objavljen od strane autora pod pseudonimom Satoši Nakamoto 2008. godine pod nazivom „Bitkoin – Elektronski sistem gotovine između jednakih“. Satoši Nakamoto, za sada nepoznati

2 Virtual Currencies and Beyond: Initial Considerations, 2016, International Monetary Fund, Washington, USA3 Virtual currency schemes – a further analysis, 2015, European Central Bank, Frankfurt, Germany4 Neregulisani digitalni novac koji je najčešće izdat i regulisan od strane svog osnivača i prihvaćen od strane određene

virtuelne zajednice.

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA62pojedinac ili grupa pojedinaca, 2009. godine pustio je u promet prvi bitkoin softver i prve jedinice valute. S obzirom da se radi o tehnologiji baziranoj na otvorenom kodu (open source technology) sistem je nastavio da radi bez potrebe uključivanja njegovog osnivača.

Ukupna tržišna vrednost bitkoin valute u trećem kvartalu 2017. godine iznosila je 75 milijardi dolara, taj iznos je početkom 2018. godine dostigao 232 milijarde dolara, dok je početkom juna 2018. godine on iznosio 115 milijardi. U poređenju sa monetarnim agregatima dominantnih fiducijarnih valuta ovaj iznos nije značajan ( EUR M3 11804 milijardi5, USD M3 13701 milijardi6). Međutim bitkoin posmatramo kao novi fenomen koji beleži snažni rast (tržišna vrednost na kraju 2016. godine iznosila je 15,5 milijardi dolara).

Celokupni proces koji stoji iza kreiranja, transfera, čuvanja i trošenja virtualne valute obavlja se elektronski. Osnovni elementi sistema svake virtualne valute jesu sama valuta (Bitkoin, Ethereum, itd.) i tehnologija beleženja i sprovođenja transakcija. Mehanizam na osnovu koga funkcioniše određena valuta definiše i sprovodi: izdavanje valute; sprovođenje internih pravila koja su osnova funkcionisanja valute; transfer novca i po-ravnanja. Mehanizam na osnovu kojeg funkcionišu kripto valute jeste decentralizovani mehanizam koji koristi kriptografiju (šifrovanje) u obavljanju ovih funkcija.

Decentralizovani mehanizam podrazumeva da ne postoji centralna jedinica koja izdaje novac, vrši proveru i realizaciju plaćanja, poravnanja, itd., već se ove funkcije sprovode od strane većeg broja nezavisnih jedinica (pojedinaca, udruženja ili kompanija). Ove je-dinice zovu se „rudari“ (miners) i oni svojim uključivanjem u online mrežu virtualne valute obavljaju ove aktivnosti koristeći kapacitete svoje računarske opreme. Rudari su pojedinci ili kompanije raspoređeni po celom svetu koji ovu aktivnost obavljaju u cilju dobijanja vlasništva nad novim jedinicama kripto valute. Ovako decentralizovani sistem koji stoji iza obrade transakcija eliminiše mogućnost ljudske greške koja je prisutna u bankama i ostalim finansijskim institucijama. Naime, da bi pojedinac ili grupa pojedinaca promenila bilo koju informaciju u sistemu mora raspolagati sa 51% računarskog kapaciteta koji stoji iza mreže, što je skoro neizvodljivo.

Neophodan element sistema kripto valuta jeste digitalni novčanik (wallet) koji predstav-lja softver koji čuva informacije o količini i iznosu kripto valuta koje su u posedu vlas-nika novčanika. Korišćenje bilo koje kripto valute podrazumeva prethodno registrovanje novčanika. Pružaoci usluga novčanika su privatne firme koje funkcionišu u sistemu kripto valuta pa je ovaj deo sistema u određenoj meri rizičan, jer se informacije o vlasništvu nad kripto valutom mogu izgubiti lošim upravljanjem kompanije koja pruža usluge ili tehnološkim rizicima kojima je ona izložena7.

Jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih elemenata sistema kripto valuta jeste „la-nac blokova“ (blockchain) koji predstavlja decentralizovanu bazu podataka sačinjenu od manjih baza (blokova) koji su digitalno povezani na mreži. Ovi blokovi sadrže informacije o transakcijama koje se kriptografski generišu u jedan blok koji se zatim povezuje sa os-talim već generisanim blokovima koji sadrže prethodne informacije. Celokupna procedura

5 http://sdw.ecb.europa.eu/reports.do?node=1000003478 Podatak za oktobar 2017. godine.6 https://fred.stlouisfed.org/series/MABMM301USM189S Podatak za septembar 2017. godine.7 Primer Mt. Gox, https://en.wikipedia.org/wiki/Mt._Gox


na kojoj je zasnovan blockchain onemogućava bilo kakvu promenu informacija u bloku, jer su blokovi međusobno povezani kodom, pa je za promenu podataka potrebno hakovati ceo lanac blokova.

Bitkoin, ostale kripto valute, njihov značaj u budućnosti i primena i dalje su pod znakom pitanja. Međutim, isto se ne može reći za blockchain tehnologiju. Ova tehnologija i njene moguće primene već su zainteresovale veliki broj značajnih aktera na tržištu, pa i država. Goldman Sachs je još u 2015. godini prijavio i registrovao patent za sistem virtuelnog poravnanja finansijskih transakcija koje će u velikoj meri olakšati bankarske transakcije, a koji je upravo zasnovan na blockchain tehnologiji. Blockchain tehnologija nije ograničena samo na finansije. Nepromenljivost informacija čini tehnologiju primenljivom i u drugim sferama. Švedska je najdalje otišla u primeni ove tehnologije, a planovi za primenu u imovinskim transakcijama i katastru su već u toku. Primene ove tehnologije su višestruke i rast njene zastupljenosti u različitim sferama se može očekivati u budućnosti.

3. POTREBA REGULACIJENavedene osobine kripto valuta prikazane na primeru najpopularnije valute, bitkoin-a, ukazuju na složenost problema njihove regulacije. Reč je o globalnom fenomenu u čijoj dosadašnjoj regulaciji pojedinačne zemlje ne samo da nemaju zajednički stav, već se ti stavovi u pojedinim slučajevima potpuno razlikuju. Pored toga, na nacionalnom nivou postavlja se pitanje nadležnosti regulacije, s obzirom da još uvek postoji nerazumevanje da li je reč o valuti ili imovini i koji deo sistema treba regulisati (transakciju, vlasnika, posrednika, prodavca,..). Tehnološki faktori takođe utiču na mogućnosti regulacije, usled teškoća u praćenju operacija sa virtuelnim valutama.

Dinamičan rast trgovine virtuelnim valutama u poslednjih godinu dana uticao je i na sve veći broj pokušaja regulacije od strane pojedinačnih država, ali i na rast zahteva za usaglašavanjem i regulacijom na međunarodnom nivou. Dosadašnji načini regulaci-je u velikoj meri su različiti od zemlje do zemlje. Većina zemalja izdala je upozorenje potrošačima, a neke od zemalja odlučile su se i za nametanje zahteva za izdavanje dozvola za određene učesnike na tržištu, dok je jedan broj zemalja potpuno zabranio upotrebu valuta.

Osnovni rizici koje kripto valute i rast njihove popularnosti i upotrebe sa sobom nose posledično definišu načine regulacije. Ti rizici jesu finansiranje terorizma, pranje novca, izbegavanje poreza, neregulisano kretanje kapitala, zaštita potrošača, itd. Pored toga, karakteristike mehanizma koji pokreće sistem, odnosno akteri i njihove međusobne veze, drugi su osnovni faktor koji definiše način regulacije. Stoga su dosadašnje regulative naj-češće bile usmerene na učesnike u trgovini kripto valutama i finansijske institucije koje sa njima posluju.

Transakcije između korisnika virtuelne valute nije moguće regulisati, usled činjenice da je jedan od osnovnih principa virtuelnih valuta upravo anonimnost vlasništva. Međutim kompanije koje prihvataju plaćanje za svoje usluge ili dobra u virtuelnim valutama mogu biti predmet regulacije. Takođe, mada transakcije među vlasnicima valuta jesu anonimne,

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA64konverzija virtuelnih valuta u fiducijarne valute najčešće se sprovodi preko posrednika, koji može biti, i za sada u velikom broju slučajeva i jeste, predmet regulacije. U primeru Srbije, kupovina virtuelne valute vrši se preko posrednika, koji za svoje usluge uzima naknadu od 4-7% po transakciji.

Za sada, ove kompanije predstavljaju očigledne ciljeve regulacije. Određene zemlje regulišu i pružaoce „novčanik“ servisa, jer su oni neophodni činioci sistema virtuelnih valuta. Razlog za ovo jeste trenutni, ali u budućnosti možda i izraženiji, odnos obima transakcija između vlasnika kripto valuta (koji je anoniman) i transakcija vlasnika valuta i pružaoca usluga i dobara za te valute (prodavaca). Regulacija kroz pružaoce usluga „novčanika“ nije česta usled činjenice da se ona odnosi na regulacije između učesnika bez konverzije virtuelnih valuta u realnu ekonomiju (dobra, usluge ili fiducijarne valute).

Ubrzan razvoj virtuelnih valuta izazvao je brzu potrebu regulacije, pa su se određene države odlučile za unilateralne regulacije na sopstvenom tržištu, dok je za međunarodni konsenzus i regulaciju potrebno vreme. Međunarodna regulacija biće postepena iz više razloga. Pre svega reč je o promenljivom fenomenu pa shodno tome nije moguće odlučiti se za konkretnu trajnu regulaciju pre sagledavanja i razumevanja celokupnog fenomena. Dodatno, različite države drugačije sagledavaju ovaj fenomen i njegov potencijal. Dok neke države zabranjuju njegovu upotrebu (Kina) druge je u potpunosti podržavaju (Aus-tralija, Kanada, itd.).

Razvoj virtuelnih valuta predstavlja revoluciju na valutnom tržištu koja može imati značajan uticaj na celokupno funkcionisanje svetske ekonomije. Pri regulisanju potrebno je voditi računa da se primenom postojećih načina regulacije ne ograniči ili promeni smer ove inovacije.

Budući da virtuelne valute pružaju veću slobodu pojedincu, od njega zahtevaju i veću odgovornost. Naime, transakcija za određenu robu (primer kupovina preko interneta) beleži se putem blockchain-a i u tom trenutku je finalna. Plaćanje tim putem na pogrešan račun tradicionalni sistem rešava zahtevom za povraćaj novca sa jednog računa na drugi u okviru komercijalne banke, odnosno korigovanje u procesu poravnanja. Sistem plaćanja virtuelnim valutama nema ovu mogućnost, usled činjenice da nema centralnog regulatora koji može izvršiti promenu i činjenice da je vlasništvo nad računom anonimno.

Još jedan rizik je kvar sistema na kome su virtualne valute bazirane. Do kvara može doći usled tehnoloških problema sa kojima se suočava sama mreža, pružaoci usluga „novčanika“ ili platforma za trgovinu virtuelnim valutama. Mada stvarni i potencijalno veoma opasni, ovi rizici svojstveni su i trenutnom sistemu pa tako može doći do „kvara“ samog finansijskog sistema, banaka (pružaoca usluga „novčanika“) ili berzi (platformi za trgovinu). Ove kvarove smo i pored regulacija već doživeli, a reakcija je bila podrška države sistemu u kvaru, pa bi u regulaciji kripto valuta trebalo razmotriti i snažniju podršku države u funkcionisanju osnova postojećeg sistema i stvaranju mreža zaštite u slučaju pojedinačnih kvarova aktera na mreži.

Jedina realna opasnost virtuelnih valuta u ovom trenutku jeste njihov neuspeh i krah investitora koji su uložili u njih, što ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude pitanje kojim se kreatori ekonomske politike bave. Naime, krah investitora, pojedinaca i kompanija, u


slučaju da se vremenom pokaže da kripto valute nemaju nikakvu vrednost, ne bi imao uticaj međunarodni finansijski sistem jer ne bi doveo do lančanog kraha osnovnih finan-sijskih institucija, kao što je slučaj bio sa krahom tržišta nekretnina 2008. godine. Većina zemalja koje su se do sada bavile pitanjem kripto valuta objavilo je saopštenja za javnost kojima se građanima ukazuje na potencijalne rizike korišćenja i ulaganja u ove valute. Slično obaveštenje objavila je i Narodna banka Srbije samo u užem obliku pozivajući se i usmeravajući građane na obaveštenja Evropske unije.

Jedan od najčešće pominjanih rizika široke rasprostranjenosti virtuelnih valuta jesu mogućnost finansiranja terorizma i pranje novca. Ovi rizici se pominju u skoro svima analizama uticaja kripto valuta, a njihova regulacija upravo predstavlja preteranu regu-laciju koja ograničava inovacije. Sprečavanje finansiranja terorizma kontrolom finansija pojedinaca u okviru postojećeg sistema rezultat je prilike koju je način funkcionisanja sistema pružio institucijama koje su zadužene za nacionalnu sigurnost i borbu protiv ter-orizma. Uvođenje boljeg i efikasnijeg sistema ne treba biti ograničavano činjenicom da je prethodni sistem olakšavao određenim institucijama izvršavanje svojih dužnosti. Napro-tiv, druge institucije bi trebalo da, umesto ograničavanja tehnološkog napretka u drugim sferama, podstiču napredak tehnologije u svom delovanju i traže načine za uspešnije obavljanje svojih dužnosti korišćenjem inovacija i novih sistema.

Ni fiducijarni ni virtuelni novac nemaju funkciju sprečavanja terorizma. Sloboda pojedi-naca i anonimnost u raspolaganju sopstvenom imovinom trebalo bi da bude jedna od osnova demokratije pa je njeno regulisanje uskraćivanje ovih prava zarad drugog cilja. Sankcionisanje korišćenja imovine pojedinca ili kompanije za finansiranje terorizma treba biti sprovedeno od strane nadležnih institucija, uz pomoć finansijskog sistema ukoliko on pruža mogućnosti za to, ali ne ograničavanjem razvoja društva da bi se te mogućnosti zadržale.

Korišćenje kripto valuta, i anonimnost i lakoća transfera iz jedne u drugu državu koju one pružaju, takođe otežava borbu protiv izbegavanja oporezivanja sakrivanjem bogatstva i prihoda. Još jedan problem u oporezivanju jeste i šta se oporezuje – kripto valuta kao imovina ili novac. Jedno od trenutnih rešenja pri definisanju ovog pitanje jeste klasifi-kacija prema vremenu držanja valute. Odnosno, da li se valuta drži duži period u cilju sticanja kapitalne dobiti u slučaju porasta njene vrednosti ili se često koristi kao sredstvo plaćanja. Pitanje je i kako i po kojoj vrednosti oporezovati novo stvorenu valutu, dobijenu procesom „rudarenja“, da li po tržišnoj vrednosti u trenutku ostvarivanja prava na novu jedinicu valute (SAD) ili tek po vrednosti u trenutku prodaje te jedinica (Australija).

Takođe postoji rizik i da će razvijanje samog sistema blokchain-a uticati na smanjenje prihoda drugih finansijskih institucija kao što su berze, ali ovde je reč o riziku tehnološkog napretka na profitne kompanije koje zaostaju u razvoju i inovacijama i koje ni u kakvom slučaju ne bi trebalo regulacijom štiti od neuspeha na slobodnom tržištu.

Prvobitni fokus treba da bude na najhitnijim pitanjima vezanim za kripto valute, uključujući finansijski integritet, zaštitu potrošača/investitora i utaju poreza, uz istovremeno ostavl-janje manje neposrednih rizika (na primer, finansijsku stabilnost, monetarnu politiku) za kasniju fazu. Pravi pristup regulaciji zavisiće od budućeg razvoja virtuelnih valuta, koji za sada nije predvidiv. Međutim, sam razvoj virtuelnih valuta zavisiće od sadašnje regu-

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA66lacije, pa je potrebno veoma pažljivo pristupiti regulaciji u cilju zaštite tržišta i građana od rizika, ali ne na uštrb ekonomskog napretka.

Za razliku od samih virtuelnih valuta primena blockchain mehanizma ne predstavlja problem regulatorima.

4. REGULACIJA U SVETUNajliberalnija država na svetu po pitanju operacija sa bitkoinom i ostalim kripto valutama jeste Japan. Bitkoin je u Japanu definisan kao legalno sredstvo plaćanja što je dovelo do brzog rasta broja kompanija koje primaju bitkoin kao sredstvo plaćanja, kao i do brzog razvoja kompanija koje se bave razvojem blockchain tehnologije. Za razliku od nacionalne valute banke nemaju obavezu obavljanja operacija sa bitkoinom, ali je upotreba bitkoina neograničena ukoliko se strane u upotrebi o tome slažu. Kao zemlja sa najliberalnijom regulacijom i najvećim učešćem u ukupnoj trgovini na dnevnom nivou trgovina kripto valutama u Japanu je takođe najčešće bila meta značajnih hakerskih napada i krađa8.

Još jedna zemlja sa veoma liberalnim pogledom na ovu tehnologiju jeste Australija. Op-eracije sa bitkoinom i ostalim kripto valutama nisu ograničene, niti su ICO9 ograničene, ali se svaka pojedinačna ICO posmatra od strane države u cilju povećavanja sigurnosti i smanjivanja rizika. Poreska politika bitkoin i ostale slične valute posmatra kao imovinu, i na osnovu toga definiše kapitalnu dobit u zavisnosti od operacija sa ovom imovinom10.

Predsednik Belorusije koga mnogi nazivaju poslednjim evropskim diktatorom, Aleksan-dar Lukašenko, potpisao je krajem decembra 2017. godine zakon čijim je stupanjem na snagu, krajem marta 2018. godine, regulisano poslovanje sa kripto valutama. Preduzeća u skladu sa ovim zakonom mogu da kreiraju svoje kripto valute, poseduju druge kripto valute i vrše sve operacije sa njima isključivo preko berzi kripto valuta. Građani mogu slo-bodno da obavljaju aktivnosti „rudara“, da kupuju, prodaju i menjaju kripto valute, kao i da ih kupuju i prodaju za beloruske rublje. Ostvareni profit od svih ovih operacija neće biti oporezivan sve do januara 2023 godine, niti će se aktivnosti rudarenja i trgovanja kripto valuta smatrati preduzetničkim poduhvatom11. Ovaj zakon posebnu pažnju posvećuje blokchain tehnologiji pa se aktivnosti zasnovane na ovoj tehnologiji posebno oporezuju. Ova preduzeća biće oslobođena poreza na dobit i poreza na dodatu vrednost. Umesto toga plaćaće porez u iznosu od 1% ukupnog prihoda.

Rusija je početkom 2018. godine predstavila nacrt zakona kojim će biti regulisane op-eracije sa kripto valutama12. Mada zakon definiše kripto valute kao imovinu, a ne kao novac, njegove odredbe pomak su ka razvoju kripto valuta, s obzirom da su informacije o regulaciji kripto valuta od strane ruskih vlasti u prethodnom period bile pre svega us-

8 Mt. Gox Exchange i Coincheck9 Inicijalna ponuda virtuelnih valuta10 https://www.ato.gov.au/General/Gen/Tax-treatment-of-crypto-currencies-in-Australia---specifically-

bitcoin/#TransactingwithBitcoin 11 https://media.dev.by/decree_media_kit_en.pdf 12 https://ria.ru/economy/20171221/1511414652.html


merene ka potpunoj zabrani operacija sa ovim valutama. Trgovina kripto valutama kao imovinom, međutim, najverovatnije neće biti podložna porezu na dodatu vrednost s obzi-rom da će se suštinski posmatrati kao finansijska imovina. U poslednje vreme se sve više i govori i o aktivnostima ruskih vlasti ka kreiranju državne kripto valute – kriptorublje13. Trenutno je nepoznato da li će ova valuta, ukoliko bude kreirana, biti jedna od dozvoljenih kripto valuta na ruskom tržištu ili jedina dozvoljena, ali njeno eventualno kreiranje će svakako biti pomak u razvoju kripto valuta.

Vlada Kanade je prva zemlja koja je formalno regulisala digitalne valute, u junu 2014. godine. Bitkoin definiše kao elektronski novac koji građani mogu koristiti kao sredstvo plaćanja u kompanijama koje to sredstvo prihvataju. Takođe, dozvoljena je kupovina i prodaja bitkoina kao finansijske imovine u cilju ostvarivanja zarade. Sa druge strane bit-koin nije zakonsko sredstvo plaćanja, pa je time njegova upotreba ograničena u kompani-jama koje prihvataju da svoje usluge ili robu prodaju za tu kripto valutu. Poreska regu-lacija transakcija u bitkoin-u ista je kao i za transakcije u nacionalnoj valuti. Sve poreske obaveze nastale iz promene vlasništva bitkoina podložne su već postojećim poreskim obligacijama. Takođe, svaki gubitak ili dobitak od trgovine bitkoinom kao finansijskom imovinom mora biti prijavljen pri obračunu poreza na dohodak građana14.

Sjedinjene Američke Države prepustile su svakoj državi u okviru svog sastava da odrede kako će njihovi građani moći da učestvuju u operacijama sa kripto valutama. Na nivou nacije regulacija definiše virtualne valute kao imovinu i obavezuje građane da prijave ostvareni profit na osnovu operacija sa virtualnim valutama poreskoj administraciji15. Različite državne agencije takođe regulišu u određenoj meri operacije sa kripto valutama koje su u njihovoj nadležnosti, ne regulišući same kripto valute već operacije sa njima koje nisu dozvoljene. Pa tako Mreža za primenu regulacija u oblasti finansijskog kriminala (Financial Crimes Enforcement Network - FinCEN) kao deo Ministarstva finansija SAD nalaže svim berzama koje trguju kripto valutama i drugim kompanijama koje se bave operacijama sa kripto valutama da se registruju kao kompanije koje se bave prenosom ili konverzijom novca i time budu regulisane Zakonom o sigurnosti bankarskog sistema.

Regulacija u Ujedinjenom Kraljevstvu je u toku i u ovom slučaju je najpre usmerena ka rešavanju problema koje popularizacija ovih valuta donosi u oblasti borbe protiv teror-izma i pranja novca. U skladu sa time pre svega će biti regulisane platforme za trgovinu valutama i kompanije koje pružaju usluge virtuelnih novčanika u okviru direktiva za suz-bijanje pranja novca i finansiranje terorizma16.

Evropska unija kao celina nije jasno regulisala kripto valute. Usaglašavanje većeg broja zemalja oko regulisanja pojma koji se i dalje razvija i koji i dalje nema jasnu definiciju zahteva određeno vreme i iskustvo, ali aktivnosti pojedinačnih zemalja EU povodom ovog pitanja mogu nam ukazati na pravac razvoja kripto valuta i tehnologija koje stoje iza njih u EU u budućnosti. Početkom 2018. godine francuski ministar finansija najavio je formi-ranje radne grupe čiji ce cilj biti definisanje regulatornih normi kriptov valuta. Estonija je već zatražila od EU komentar na pokretanje ICO za sopstvenu kripto valutu estcoin, što je

13 http://www.dailymail.co.uk/news/article-4989410/Russia-launches-cyber-currency-CryptoRuble.html 14 https://www.canada.ca/en/financial-consumer-agency/services/payment/digital-currency.html 15 https://www.irs.gov/newsroom/irs-virtual-currency-guidance 16 https://www.parliament.uk/business/publications/written-questions-answers-statements/written-question/

Commons/2017-10-27/110111

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA68možda moglo biti i očekivao od države sa veoma razvijenim digitalnim društvom i e-up-ravom. Članovi Nacionalne banke Finske objavili su septembru 2017. godine istraživački dokument17 u kome navode da ne postoji potreba za regulacijom bitkoina. U Nemačkoj nije doneta regulativa koja se odnosi na sam bitkoin i ostale kripto valute već se primen-juju već postojeće regulative na „sredstvo razmene“ kako je bitkoin definisan u Nemačkoj. Značajno je napomenuti da pri kupovini bitkoina za euro bitkoin mora biti uvećan za PDV, čime je njegova popularizacija donekle ograničena.

Švajcarska takođe nije posebno regulisala bitkoin niti je na bilo koji način ograničila njeg-ovu upotrebu. Pored toga što su ovakvi uslovi doveli do razvoja kompanija koje se bave razvojem blockchain tehnologije, država je kroz stvaranje asocijacije18 ovih kompanija dodatno doprinela njihovom razvoju i pokazala svoj interes u daljem razvoju tehnologije koja stoji iza kripto valuta. U januaru 2018. godine Državni sekretarijat za međunarodna finansijska pitanja (SIF) uspostavio je radnu grupu za blockchain / ICO koja će pregledati zakonski okvir i identifikovati bilo kakvu potrebu za aktivnostima uz učešće Federalnog ureda pravde (FOJ), Švajcarskog nadzornog organa za finansijsko tržište (FINMA)19.

Nasuprot ovim zemljama, koje regulisanjem ne zabranjuju upotrebu bitkoina, Narodna banka Kine je u septembru zabranila inicijalne ponude virtuelnih valuta (initaila coin of-fering - ICO)20 i donela odluku o zatvaranju domaćih berzi za prodaju bitkoina. Međutim, regulacijom nije zabranjeno „rudarenje“ novih jedinica postojećih valuta. Razlozi za ova-kav stav Kine prema kripto valutama mogu se pronaći u jedinstvenim okolnostima u ko-jima je regulacija doneta. Naime, Kina se u trenutku regulacije nalazila u situaciji u kojoj se dominantan deo trgovine bitkinom obavlja od strane kineskih građana21, dve od tri kineske berze za trgovinu kripto valutama koje su zatvorene u trenutku donošenja regu-lacije (Bitfinex, OkCoin, i BTCC) zauzimale su drugo i treće mesto na svetu prema obimu trgovine kripto valutama22, a gore navedene regulacije u drugim zemljama u tom trenutku nisu bile donete. U takvim okolnostima Kina je morala da reguliše tržište kako ne bi došlo do ozbiljnijih ekonomskih posledica kao rezultat kombinacije navedenih faktora. Kako se kripto valute budu razvijale, a različiti oblici regulacije davali rezultate i preporuke za dalju regulaciju, možemo očekivati relaksaciju tržišta kripto valuta u Kini.

Indija još uvek nije regulisala kripto valute, ali sa primljenim iznosom doznaka u vrednosti od 72 milijarde dolara u 2015. godini23 predstavlja poseban izazov za regulatore jer bit-koin omogućuje nesmetan trenutni priliv doznaka iz virtuelnog novčanika pošiljaoca na račun primaoca potpuno netransparentno. Filipini kao zemlja koja se nalazi na trećem

17 https://helda.helsinki.fi/bof/bitstream/handle/123456789/14912/BoF_DP_1727.pdf;jsessionid=2F1E2EDBF1180739B5C13906CA99260E?sequence=1

18 https://cryptovalley.swiss/ 19 https://www.sif.admin.ch/sif/en/home/dokumentation/medienmitteilungen/medienmitteilungen.msg-id-69539.html 20 Inicijalna ponuda virtuelne valute (ICO) podrazumeva neregulisano finansiranje razvoja novih virtuelnih valuta priku-

pljanjem sredstava od zainteresovanih investitora. Investitori (pojedinci ili kompanije) ulažu fiducijarni novac ili već postojeće virtuelne valute u zamenu za vlasništvo nad određenim brojem jedinica novostvorene valute, u nadi da će u budućnosti njena vrednost biti višestruko veća. Ukoliko se prikupi unapred definisana potrebna suma u okviru ICO investitorima se dodeljuje pripadajući broj jedinica nove valute, ukoliko ne investirani novac se vraća investitorima.

21 Prema nekim procenama 45% ukupne trgovine bitkoinom. 22 http://data.bitcoinity.org/markets/volume/6m?c=e&t=b 23 https://siteresources.worldbank.org/INTPROSPECTS/Resour-

ces/334934-1199807908806/4549025-1450455807487/Factbookpart1.pdf


mestu liste sa 29 milijardi dolara primljenih kroz doznake u 2015. godini takođe su na-javili regulaciju, posebno pri konverziji bitkoina u nacionalnu valutu.

U Srbiji su operacije sa Bitkoinom su slobodne i moguće je slobodno ih razmenjivati za dinare. Kao i većina zemalja Srbija (Narodna banka) je objavila upozorenje o upotrebi kripto valuta24 još u 2014. godini, pozivajući se na obaveštenja Evropske unije. Bitkoin je u Srbiji moguće slobodno razmenjivati za dinare. Za Srbiju je regulacija bitkoina važna i iz ugla primanja doznaka, čija je vrednost procenjena na 2 milijarde američkih dolara.

5. ZAKLJUČAKZa sistem kripto valuta se ne može reći da predstavlja realnu opasnost, a da to ne bude zasnovano samo na pretpostavkama. Takođe, kao što smo već naveli, najveći deo kri-tika, kao što su finansiranje terorizma, izbegavanje poreza, itd., nisu realne kritike jer se ovim problemima bave institucije, a ne novac. Da je moguće vršiti aktivnosti borbe protiv ovih problema bez ograničavanja ili zabrane korišćenja kripto valuta pokazuje primer kažnjavanja kompanije BTC za pranje novca putem operacija sa kripto valutama u Sjedinjenim Američkim Državama, od strane državne agencije Mreža za primenu regu-lacija u oblasti finansijskog kriminala 25

U radu smo videli nekoliko načina regulacije kripto valuta u nekim od najrazvijenijih svetskih ekonomija. Neke od navedenih regulacija su iskazane formalno, dok je u nekim slučajevima regulacija izvršena jednostavnim prihvatanjem operacija sa kripto valutama. Nakon regulacija i prihvatanja operacija sa kripto valutama u ovim zemljama teško je verovati da će druge zemlje u bliskoj budućnosti moći da zabrane upotrebu i ograde se od tehnološkog razvoja zasnovanog na blockchain tehnologiji i kripto valutama. Ovakva mogućnost svakako postoji, ali je ona verovatna isključivo na tržištima na kojima trgovina kripto valutama bude značajno pozitivno odstupala od svetskih trendova, kao što je bio slučaj sa Kineskim tržištem.

Kripto valute predstavljaju značajnu tehnološku evoluciju u okviru međunarodnog finan-sijskog sistema. I postojeći sistem zasnovan je na prethodnim tehnološkim evolucijama, pa je tako i u ovom slučaju potrebno pratiti njen razvoj, prihvatiti i primeniti sve pozi-tivne aspekte. Uključivanje države kroz regulaciju ovde je možda i najpotrebnije. Kao i kod svakog tehnološkog napretka najveći otpor daljem napretku stvaraju oni koji najviše uživaju u postojećem sistemu. U slučaju da se pokaže da kripto valute pružaju značajnu korist građanima na štetu finansijskih institucija ovaj otpor će svakako biti snažan.

Videli smo da su kritike koje se odnose na finansiranje terorizma, pranje novca, itd., neos-novane. Sa druge strane kritike da se ne radi o novcu su prerane. Fluktuacije vrednosti koje kripto valute iskazuju na dnevnom nivou nisu svojstvene pravim valutama, pa ih pre svega treba posmatrati kao imovinu kojom se trguje. Međutim i ovde se može postaviti pitanje fluktuacija valuta u uslovima inflacije i hiperinflacije, odnosno u uslovima nesta-

24 http://www.nbs.rs/internet/latinica/scripts/showContent.html?id=7605 25 https://www.fincen.gov/news/news-releases/fincen-fines-btc-e-virtual-currency-exchange-110-million-facilitating-ran-

somware

VIRTUELNE VALUTE, RAZVOJ I REGULACIJA70bilnosti i nemogućnosti predviđanja, čak i kratkoročnih, kretanja na tržištu valute koja je u pitanju. Upravo takve okolnosti trenutno karakterišu tržište kripto valuta. Klasifikacija kripto valuta kao imovine u ovom trenutku možda je i opravdana sa aspekta da se njima više trguje nego što se koriste u trgovini, ali u tom smislu bi i klasifikacija interneta u sličnoj fazi razvoja kao „sistem za razmenu naučnih informacija“ bila opravdana. Upotre-ba i mogućnosti kripto valuta tek su u ranoj fazi razvoja. Šta one trenutno predstavljaju, imovinu ili novac, može biti predmet debate, ali samo na nivou pojedinačnih zemalja, usled njihove različite primene na ovim nivoima, i samo u trenutku razmatranja.

Kako su kripto valute iskazale otpornost na negativne regulacije, pritisak velikih igrača na obaranje cena, medijski pritisak ekonomskih analitičara, i opstale kao još uvek u potpu-nosti nedefinisani fenomen realno je očekivati da ćemo u narednih nekoliko meseci videti pozitivne promene u regulaciji kripto valuta kao i verovatno uključivanje berzi u trgovinu kripto valutama kao imovinom. U srednjem roku ovo bi trebalo da dovede do rasta vred-nosti kripto valuta. U dugom roku kripto valute će preći iz nedefinisane sfere i u funkciji četvrte industrijske revolucije iskazati svoj potencijal i vrednost.

Posebnu pažnju treba obratiti na činjenicu da se ovo odnosi samo na mali broj kripto valuta, koje će nivoom tehnološkog razvoja najpre i najbolje odgovoriti na zahteve tržišta. Dominantan broj kripto valuta i u ovom trenutku nema nikakvu vrednost, već se u potpu-nosti bazira na već široko rasprostranjenoj tehnologiji i snažnom marketingu. U tom smis-lu kretanje na tržištu kripto valuta možemo poistovetiti sa kretanjem na tačka-com tržištu krajem devedesetih godina 20. veka. Početak razvoja interneta doveo je do ogromnih rasta ulaganja u kompanije koje su bile bazirane na internetu, bez obzira na činjenicu da ta ulaganja nisu bila opravdana ekonomskim podacima i činjenicama. Nakon pucanja balona veliki broj ulagača ostao je bez celokupnog ulaganja, ali oni koji su uložili u E-bay, Amazon, i dr. ostvarili su i verovatno i dalje ostvaruju značajan profit.

Ovde možemo napraviti još jednu vezu. U trenutku razvoja interneta moglo se takođe postaviti pitanje njegovog budućeg uticaja na razvoj terorizma, pornografije, i dr. i sman-jivanje mogućnosti odgovarajućih službi u borbi protiv ovih problema. Da li su ovi razlozi trebali da spreče razvoj internet tehnologije ili ne?

Narodna banka Srbije, kao i ostali kreatori ekonomskih politika u Srbiji, trebalo bi da prate sve promene na tržištu kripto valuta i regulacije i aktivnosti drugih država kako bi mogli da procene potencijalne rizike i prednosti ranog uvođena i regulacije kripto valuta. Uzevši u obzir moguće legalne načine kupovine i prodaje kripto valuta u Srbiji, NBS bi u ovom trenutku mogla da uloži napore u regulisanje kupo-prodaje ovih valuta i oporezivan-je dobiti nastale ne osnovu ovih transakcija.


6. LITERATURAErnest and Young Global Consumer Banking Survey, 2014, http://www.ey.com/Publica-tion/vwLUAssets/EY_-_Global_Consumer_Banking_Survey_2014/$FILE/EY-Global-Con-sumer-Banking-Survey-2014.pdf

European Central Bank, 2012, Virtual currency schemes, Frankfurt.

European Central Bank, 2015, Virtual currency schemes – a further analysis, Frankfurt.

Financial Action Task Force, 2014, Virtual Currencies Key Definitions and Potential AML/CFT Risks, Pariz.

International Monetary Fund, 2016, Virtual Currencies and Beyond: Initial Consider-ations, Washington.

Houy, N., 2014, The Bitcoin mining game, Groupe d’ Analyse et de Théorie Économique Lyon-St Étienne, Lyon.

Houy, N., 2014, The economics of Bitcoin transaction fees, Groupe d’ Analyse et de Théorie Économique Lyon-St Étienne, Lyon.

Nakamoto, S., 2008, Bitcoin: A Peer-to-Peer Electronic Cash System, https://bitcoin.org/bitcoin.pdf

Rainer, B. et all., 2015, Bitcoin: Economics, Technology, and Governance, Journal of Economie Perspectives, Vol. 29, str. 213-238.

Vondrackova, A., Regulation of Virtual Currency in the European Union, 2016, Charles University Law Faculty, Prag

Swan, M., Blockchain – Blueprint for a new economy, 2015, O’Reilly, Sebastopol.

Internet izvori:https://en.wikipedia.org/wiki/Satoshi_Nakamoto#Development_of_bitcoin

www.blockchain.info

https://bitcoin.org/en/

https://coin.dance/poli

www.coinmarketcap.com


NENAD TEŠIĆ1


POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI

LENIENCY PROGRAM IN THE COMPETITION LAW – RATIONALES FOR THE INTRODUCTION, MECHANISMS OF APPLICATION AND THEIR LIMITATIONS

JEL KLASIFIKACIJA: L41, K21

APSTRAKT:

Cilј ovog rada je da ukaže na značaj instituta pokajničkog programa u pravu konkurencije, opiše njegov mehanizam delovanja, kao i da analizira osnovne probleme u primeni koji dovode do njegove ograničene delotvornosti. U radu se najpre razmatraju efekti kartela na društveno blagostanje koji predstavljaju ekonomsko obrazloženje za uvođenje ovog

1 Master ekonomista

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI74programa a zatim opisuju mehanizmi njegovog funkcionisanja, kao i specifičan prob-lem koji se može očekivati u primeni u domaćoj praksi prava zaštite konkurencije. Reč je o postojanju protivrečnih efekata ovog programa i efekata tužbe za naknadu štete usled povrede konkurencije koja predstavlja važan element privatnopravne zaštite prava konkurencije. U cilju detaljnijeg objašnjenja, analiziraju se rešenja relevantnih domaćih zakonskih propisa.

ABSTRACT:

The aim of this paper is to highlight a necessity of introducing the leniency program in competition law as well as to examine its, mechanisms, and identify fundamental issues that hinder its effective application. The paper first considers the effects of a cartel on social welfare as an economic rationale for the introduction of the leniency program. It further analyses specific mechanisms through which the program works, putting a special emphasis on problems that are expected to occur in practice of domestic competition law. More specifically, the study underlines the conflicting effects of this program and another key aspect of private law enforcement of competition law i.e. compensation for damages caused by an infringement of competition law. To this aim, the paper analyzes in detail all the relevant provisions of domestic law.

KLJUČNE REČI:KARTEL, POKAJNIČKI PROGRAM, PRAVO KONKURENCIJE, DRUŠTVENO BLAGOSTANJE

KEY WORDS:CARTEL, LENIENCY PROGRAM, COMPETITION LAW, SOCIAL WELFARE


1. UVODKarteli kao otelotvorenje interesnih grupa,2 čiji je osnovni cilj da putem mehanizama koji podrazumevaju odsustvo konkurentskog nadmetanja unaprede blagostanje vlastitih članova, predstavljaju od davnina poznat fenomen u (pre svega ekonomskoj) teoriji i praksi. Ovo ne treba da začudi s obzirom da konkurenti na tržištu nedvosmisleno imaju podsticaj da postignu svojevrsnu vrstu saglasnosti volja o smanjenju ili potpunom elimini-sanju konkurentskog pritiska ne samo usled sticanja mogućnosti ostvarenja maksimalnog ekonomskog profita, već i na taj način postizanja tzv. „mirnog života” kao „najvažnijeg od svih monopolskih profita”.3 Podstaknuti fenomenom kartela, njihovim delovanjem i po-sledicama koje izazivaju na društveno blagostanje, te analizom potencijalnih načina nji-hovog redukovanja, autori svesno prilaze ovoj temi iz različitih uglova. Mikroekonomska analiza, zajedno sa ekonomskom analizom prava i političkom filozofijom kojima ova tema nesumnjivo u dobroj meri pripada, je dala veliki doprinos razumevanju osnovnih pitanja u vezi sa kartelima. Predmet analize u ovom radu praktično ne ostavlja mogućnost iz-bora metodološkog pristupa, te će biti korišćena kombinacija njihovih elemenata. Rečju, priroda teme pored ekonomske, zahteva i pravnu analizu kako delovanja kartelizovanih tržišnih učesnika, tako i institucionalnih rešenja kojima se nastoje formirati okolnosti u kojima se takvo delovanje destimuliše.

Relativno snažna međuzavisnost proizvođača na oligopolskom tržištu homogenih proizvo-da, koja se ogleda u tome da promena tržišne cene usled promene obima proizvodnje bilo kog proizvođača stvara direktan primetan efekat na profit svim ostalim proizvođačima, može (a neretko to i zaista čini) dovesti do stvaranja njihove koalicije, tj. formiranja kar-tela. Kartel predstavlјa grupu direktnih konkurenata, koja se međusobno sporazumela da se ponaša kao pojedinačni monopolista u cilјu maksimizacije ukupnog profita grane. Navedena definicija sadrži nekoliko elemenata koji zahtevaju dodatna razjašnjenja. Prvo, kartel je horizontalni sporazum onih tržišnih aktera koji svoju delatnost obavlјaju na istom nivou lanca proizvodnje (ili prometa). Drugo, kartel je restriktivni sporazum što se ogleda u ograničavanju konkurencije, odnosno konkurentskog pritiska koji bi trpeo svaki član u situaciji kada takav dogovor ne bi bio postignut. Sprečavanje konkurencije nastaje kao posledica dosluha, tj. izričitog ili prećutnog (implicitnog) dogovora neposrednih tržišnih takmaca oko najvažnijih parametara poslovanja – cene, količine i geografske podele tržišta. Treće, treba primetiti da individualnim tržišnim akterima u slučaju formiranja ko-alicije stoje na raspolaganju opcije koje im nisu dostupne ukoliko međusobno konkurišu. Drugim rečima, kolektivna akcija ovih konkurenata otvara mogućnost ostvarenja monop-olskog (maksimalnog ekonomskog) profita grupe. Klјučni uslovi za to su da svi članovi grane na strani ponude budu obuhvaćeni sporazumom i da ga se striktno pridržavaju. Shodno navedenom, moglo bi se zaklјučiti da postoje podsticaji koji tržišne učesnike o kojima je reč navode da formiraju i održavaju kartelski sporazum.

Osnovni problem u vezi sa kartelima kao tržišnim učesnicima čiji je cilj eliminisanje dinamičkog nadmetanja među njihovim članovima oko maksimizacije profita, pri čemu je

2 Uspešno sprovedena kolektivna (zajednička, koordinirana) akcija učesnika na tržištu je ono što grupu povezanih putem zajedničkog cilja članova (u ovom slučaju preduzeća na strani ponude) čini interesnom grupom.

3 Videti: Hicks (1935, str. 8). Ovakav zaključak se mogao izvesti već iz Smitove analize, odnosno konstatacije da tržišni učesnici koji delaju u istim granama i pred kojima se otvaraju mogućnosti izvlačenja koristi na račun opšteg interesa, neće nimalo oklevati da takve mogućnosti i iskoriste (Smith (1998)).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI76u takvim okolnostima u fokusu ekonomski profit,4 nalazi se u efektima njihovog delovan-ja na društveno blagostanje. Kao što će biti prikazano u nastavku analize, iako među ekonomistima ne postoji potpuna saglasnost u pogledu efekata kartela na blagostanje društva, čini se da je ipak preovlađujuće mišljenje da u konačnom ti efekti imaju negati-van predznak. Relativno snažnije neslaganje postoji u vezi sa dinamičkom efikasnošću, dok kada je reč o alokativnoj i statičkoj proizvodnoj neefikasnosti, kao i rasipanju resursa posmatrano sa društvenog stanovišta, razmimoilaženja postaju unekoliko manja.

Iznalaženje rešenja za ovaj problem nije jednostavno, s obzirom na inherentne podsti-caje učesnika tržišnog konkurentskog sistema da unaprede vlastiti položaj putem me-hanizma kartelizacije. Sasvim je legitimno oslanjati se na podsticaje učesnika kartela koji su suprotni u odnosu na saradnju u očekivanju endogenog rasformiranja kartela, ali takvo prepuštanje slučaju neće biti ni izbliza dovoljno sa stanovišta očuvanja koristi za društvo koje proističu iz mehanizma produktivnog tržišnog nadmetanja (ovo između ostalog i zbog toga, što karteli poseduju određene mehanizme za prevazilaženje problema koordinacije aktivnosti vlastitih članova). Otuda proizilazi da je upotreba legislative, u ovom slučaju prava konkurencije, praktično jedini način da se barem u izvesnoj meri spreči formiranje tržišnih uslova u kojima grupni interesi onemogućavaju individualne proizvođače da proizvodnjom dodatnog autputa, čija se važnost u društvu meri meri njihovim vrednovanjem na granici, uvećaju ukupnu ponudu i snize tržišnu cenu. Kar-telizacija podrazumeva nastojanje od strane uskih organizovanih interesa da obezbede nagrađivanje vlastitog autputa prema njegovoj ukupnosti, što onemogućava tržište da obavlja funkciju graničnog validatora, odnosno određuje vrednost marginalne jedinice bilo kog proizvoda čiju ponudu može efikasno da obezbedi.5 Otkrivanje i sankcionisanje kartelskih (koluzionih) dosluha nije ni brzo niti jeftino. Otuda je namera zakonodavca prilikom uvođenja pokajničkog programa (kao instituta kojim se nastoje ponuditi uman-jenje ili potpuno oslobađanje od mere zaštite konkurencije onim učesnicima kartela koji dobrovoljno dostave dokazni materijal o postojanju takve organizacije) u zakonski okvir zaštite konkurencije upravo bila dvojaka: sa jedne strane bilo je potrebno pojednostaviti (i posledično ubrzati) proceduru koje se pridržava telo zaduženo za zaštitu konkurencije u postupku istrage, dok je sa druge trebalo pojačati podsticaje individualnih članova kartela ka nekooperativnom ponašanju.

Rad je strukturiran na sledeći način. Na samom početku, nakon tekućih uvodnih raz-matranja biće preciznije razmotreno šta podrazumevamo pod pojmom kartela i njihovog delovanja kroz analitički aparat teorije igara. Nakon toga, analiza se fokusira na efekte kartela na društveno blagostanje. Treći, četvrti i peti deo posvećeni su pokajničkom pro-gramu, gde su preciznije objašnjeni razlozi uvođenja, mehanizam delovanja, kao i neki od važnih empirijskih rezultata koji svedoče u prilog njegovoj delotvornosti. Šesti deo analizira važan problem u primeni prava konkurencije koji se odnosi na redukovanje efekata izvršenja pokajničkog programa na kartele usled primene odredbe o odgovornosti pokajnika za naknadu štete kao posledice povrede prava konkurencije. Reč je o tome da iz pojedinih rešenja prava konkurencije (u ovom slučaju pokajničkog programa i tužbe za naknadu štete), u prilog čijeg postojanja se inače iznose veoma snažni argumenti, mogu proizilaziti i potencijalni problemi koji ograničavaju njegovu delotvornost u primeni. Zapravo, nastojaćemo da pokažemo da ove odredbe mogu kreirati protivrečne podsticaje

4 Videti: Stigler (1987). 5 Videti: Hayek (2002).


tržišnim učesnicima čije aktivnosti podležu zabrani od strane pravnog pravila konkurenci-je. Poslednji deo izvodi zaključke. Radi dodatnih pojašnjenja pozivaćemo se prvenstveno na rešenja iz domaćih propisa, pre svega na Zakon o zaštiti konkurencije (ZZK).6 Pored toga, koristićemo niz drugih empirijskih podataka u vezi sa praktičnim delovanjem karte-la. Imajući u vidu da je srpska privreda tek u inicijalnoj fazi suočavanja sa ovom temom, a domaća literatura koja se njome adekvatno bavi vrlo oskudna, teorijski i praktični značaj njenog dubljeg razumevanja nije potrebno posebno naglašavati.

2. EFEKTI KARTELA NA DRUŠTVENO BLAGOSTANJE

2.1. Kartel

2.1.1. Osnovna razmatranja

Pored podsticaja koji individualne firme navode da formiraju i održavaju kartel, njegovi članovi se takođe suočavaju sa podsticajima za delanjem suprotnim u odnosu na sarad-nju. Da bismo to razumeli, razmotrimo situaciju predstavljenu na grafikonu 2. U pitanju je primer formiranog duopola sa simetričnim firmama, konstantnim graničnim troškovima (GT) i linearnom krivom tražnje (T) sa negativnim nagibom. Ukoliko preduzeća 1 i 2 nas-tupaju kao kartel utvrdiće monopolsku cenu Pm, te je količina koja može biti realizovana po toj ceni Xm. Pošto su po pretpostavci jednake snage, preduzeća će individualno proiz-vesti po jednu polovinu monopolske količine (X1 = X2). U skladu sa tim, ostvareni mo-nopolski profit označen sa PmdiPk, takođe je izomeran (PmcjPk = cdij). Međutim, ovo ne mora biti stabilno rešenje. Kartelski ishod stvara situaciju u kojoj je svakom proizvođaču u interesu da poveća sopstveni obim proizvodnje u odnosu na individualnu proizvodnu kvotu utvrđenu kartelskim sporazumom, nadajući se da će drugi učesnik nastaviti da se pridržava utvrđenog sporazuma. Na primer, ukoliko preduzeće 2 poveća svoj obim proiz-vodnje za ΔX2, tržišna cena će se smanjiti za ΔP, tj. za Pm – a. Marginalni profit usled dodatno proizvedene i prodate količine iznosi fgih, dok je deo profita izgublјen usled smanjenja tržišne cene cdfe. Povećanje profita firme 2 usled povećane prodate količine mora biti veće od smanjenja profita usled smanjenja cene, što je posledica činjenice da monopol ostvaruje ravnotežu (GPD=GT) u elastičnom segmentu funkcije tražnje (u seg-mentu gde je funkcija tražnje elastična, GPD mora biti pozitivan).7

6 Službeni glasnik RS, br. 51/2009 i 95/2013. 7 Za detaljniju analizu videti: Milovanović (2011).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI78 GRAFIKON 1: KARTEL SIMETRIČNIH PROIZVOÐAČA

Tabela je delo autora

Shodno tome, lični interes individualnog proizvođača navodi ga da poveća ponudu, pošto na taj način uvećava vlastiti profit.8 Naravno, kada se cena smanjila za ΔP, prvi proizvođač je zadržavajući obim proizvodnje utvrđen kartelskim dogovorom izgubio deo profita – Pmcea. Shodno tome, akcija jednog od članova kartela ne može da prođe neopaženo od strane ostatka članstva. Stoga, svaki član mora da vodi računa ne samo o uticaju sopstvene akcije na vlastiti profit, već i na profit drugog (ostalih) članova. Imajući u vidu ove protivrečne podsticaje sa kojima se suočavaju individualni članovi kartela, odnosno usilјenost između njihovih sopstvenih interesa i saradnje, može se zaklјučiti da karteli per se sadrže svojstvo nestabilnosti.

Nakon što određeni član kartela naruši postignuti sporazum, ostatak članstva mora samostalno da iznađe suptilne mehanizme kojim bi kaznili onoga ko je odlučio da se ponaša nekooperativno. Uzrok takve situacije u kojoj su članovi kartela prepušteni sami sebi u nadgledanju, otkrivanju i kažnjavanju „neposlušnih” članova je činjenica da kar-tel ne proizvodi pravno dejstvo (kartel je pravno ništav sporazum). To znači da, ukoliko određeni članovi kartela podlegnu iskušenju „varanja”, preostali članovi ne mogu zahte-vati od nadležnog državnog organa (najčešće suda) da zaštiti njihova prava (Begović & Pavić (2012, str. 45)). Imajući u vidu da su kartelski dogovori, barem načelno, zabran-jeni u svim tržišnim privredama (jer je njihov cilј ograničavanje konkurencije), otvara se problem iznalaženja načina na koji karteli mogu prevazići navedeni problem, tj. ostvariti koordinaciju aktivnosti vlastitih članova.

2.1.2. Kartel kao „zatvorenikova dilema”

Teorija igara je unekoliko drugačijim jezikom analize odnosno kategorijalnim aparatom, takođe ponudila objašnjenje fenomena kartela i njegove nestabilnosti, kao i neka poten-cijalna rešenja za taj problem. Naime, nastojanje članova kartela u pokušaju da dostignu

8 Argument o nepoštovanju sporazuma od strane pojedinačnih članova biva dodatno pojačan u okolnostima u kojima jedna firma očekuje da će i druga brzo prekršiti postignuti dogovor, te stoga nastoji da što pre napusti kartelski spora-zum, tj. preduzme akciju suprotnu interesima grupe u cilju uvećanja ličnog profita.


monopolski ishod, može biti opisano konceptom „zatvorenikove dileme” (ZD) – verovatno najeksploatisanijim konceptom teorije igara. Rečnikom problema koji analiziramo, igrati igru „zatvorenikove dileme” je isto što i donositi odluku o tome da li dobrovolјno doprineti nabavci kolektivnog dobra, tj. da li izigrati postignuti kartelski sporazum ili ne. Situ-acije opisane modelom ZD su one koje karakteriše odabir strategije „slepog putnika” od strane igrača (ili strategije varanja kao dominantne strategije), tj. one koje oslikavaju nas-tanak problema vezanih za sprovođenje kolektivne akcije. U cilјu dodatnog razumevanja, razmotrimo jednostavnu ilustraciju ove igre.9

Da bismo ilustrovali „zatvorenikovu dilemu” na primeru kartela koja odražava situacije strateške nekooperativnosti njegovih članova, pretpostavimo, kao i do sada, da je reč o simetričnim proizvođačima. Matrica isplate igre predstavlјena je tabelom 1. Svaki igrač (nazovimo ih A i B) ima na raspolaganju dve strategije: da sarađuje ili ne sarađuje. U zavisnosti od odabira konkretne strategije svakog igrača, proizilaze i odgovarajuće isplate igre. U kvadrantu 1 navedena je isplata igre kada oba igrača igraju kooperativno i ost-varuju profit od po 5 novčanih jedinica (isplata igrača A prethodi isplati igrača B u sva-kom kvadrantu). Oba igrača (posmatrano i individualno i grupno) biće u bolјem položaju ukoliko igraju kooperativno, nego ukoliko odaberu nekooperativne strategije (5 > 2 i 10 > 4 respektivno), no ipak, svaki prolazi bolјe ako je samo on taj koji bira nekooperativnu strategiju (kvadranti 2 i 4).

TABELA 1: MATRICA ISPLATE IGRE SIMETRIČNE „ZATVORENIKOVE DILEME”

B A SARAÐUJE NE SARAÐUJE

Sarađuje 1 (5, 5) 4 (1, 6)

Ne sarađuje 2 (6, 1) 3 (2, 2)

Tabela je delo autora

Drugim rečima, navedena četiri moguća ishoda (isplate) igre, rangirana po opadajućem redosledu u sistemu preferencija igrača A mogu se predstaviti na sledeći način: 2 > 1 > 3 > 4. Redosled za igrača B će biti: 4 > 1 > 3 > 2.10 Svaki igrač najviše preferira ishod jednostranog kršenja dogovora, zatim ishod obostrane saradnje, potom obostrane nesaradnje i konačno ishod jednostranog poštovanja dogovora. Shodno navedenom, možemo zaklјučiti da je dominantna strategija11 za svakog igrača „ne sarađivati”, a ishod koji se uspostavlјa biće (2, 2). Ravnotežni rezultat predstavlјa Nešovu ravnotežu (ili Kur-no – Nešovu ravnotežu12). Ova ravnoteža ne samo da nije efikasna u Paretovom smislu, nego je i jedini takav ishod „zatvorenikove dileme”. Pomeranjem iz bilo kog drugog kva-

9 Videti na primer: Šaj (2005).10 Navedenim rangiranjem preferencija u pogledu ishoda igre dobijamo ordinalnu funkciju korisnosti svakog igrača.

Ukoliko pretpostavimo da razlike u nivou ovako rangiranih profita predstavljaju odnose između razlika u korisnosti koje ti profiti donose svakom igraču i to predstavimo na skali od 0 do 1, došli bismo do rangiranja ishoda koji bi sugerisao da se naša analiza koristi teorijom kardinalne korisnosti. Važno je napomenuti da tek kada funkcije korisnosti igrača sadrže poredak alternativa koji odražava logiku igre „zatvorenikove dileme”, možemo zaključiti da igrači zaista igraju tu vrstu igre. Videti: Gaus (2012).

11 Dominantna strategija je ona koja njenom igraču obezbeđuje striktno veću isplatu od bilo koje druge strategije koja mu stoji na raspolaganju i za bilo koju strategiju koju odabere drugi igrač.

12 Naziv potiče od činjenice da će nekooperativna simultana igra količinama igrače dovesti u ishodište Kurnoove ravnoteže koja predstavlja Nešovu ravnotežu.

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI80dranta u bilo kom pravcu položaj najmanje jednog igrača će se pobolјšati ili pogoršati. Međutim, pomeranjem iz ćelije 3 u ćeliju 1, oba igrača bi dospela u bolјi položaj, te bi time bio iskorišćen prostor za Pareto pobolјšanje. Primetite da Paretov kriterijum koris-timo isključivo sa stanovišta firmi, ne i sa stanovišta društva, tj. zanemarujemo promene u blagostanju potrošača do kojih bi došlo navedenim pomeranjem.

Uopštenije posmatrano, nekooperativno rešenje igre je posledica racionalnog ponašanja svakog tržišnog učesnika. Tragajući za zadovolјenjem vlastitog interesa (maksimizaci-jom profita), igrači završavaju u ravnoteži koja im daje striktno manju isplatu u odnosu na onu koju bi mogli ostvariti da su igrali kooperativno. Drugim rečima, uspostavlјeni nekooperativni rezultat igre pokazuje da svaki član kartela svesno propušta odabir koop-erativne strategije kojom se maksimizira profit grupe, što dovodi do ishoda suboptimal-nog sa stanovišta te grupe. Ovaj rezultat je u literaturi predstavlјen frazom da „nekoop-erativno rešenje igre samo sebe stavlјa na snagu”.13 Shodno navedenom, kao nužno se nameće sledeće pitanje: kako se pomeriti iz polјa 3 u polјe 1, odnosno kako kartel održati stabilnim, tj. motivisati njegove članove na saradnju? Drugačije rečeno, kako prevazići postojeću nekooperativnu situaciju i dospeti u onu u kojoj su akcije individualnih članova koordinirane na uzajamnu korist i blagostanje grupe?

Struktura igre „zatvorenikove dileme” je tako koncipirana da podstiče odabir nekoop-erativne strategije od strane igračâ. Ova igra bi mogla biti rešena, tj. nekooperativno rešenje bi moglo biti prevaziđeno, samo ukoliko bi struktura (isplate) igre bila promen-jena na način da se pojedincima ne isplati da napuštaju strategiju saradnje. Drugim rečima, potrebno je da „zatvorenikova dilema” poprimi takvu strukturu isplate da se igrači ponašaju kao da igraju, na primer, „igru poverenja” u kojoj je kooperativna strategija dominantna za svakog igrača. Članovima kartela u tržišnoj privredi, koji sami moraju da kreiraju suptilne mehanizme kojim bi naveli članstvo da poštuje kartelski sporazum, nisu dostupne neke opcije koje se u teoriji nude kao rešenje za prelazak iz nekooperativnog u kooperativni ishod igre.14 Pošto jednokratna igra ZD dovodi do ishoda nepovolјnog sa stanovišta grupe, postavlјa se pitanje da li bi gore opisano endogeno rasformiranje kartela bilo sprečeno kada bi se uveo sistem suptilnog sankcionisanja nekooperativnog ponašanja. Okolnosti koje omogućavaju primenu ovakvog sistema podrazumevaju posto-janje igara sa ponavlјanjem. Reč je o tome da članovi kartela igraju identičnu igru u više navrata, koja im omogućava da kroz proces učenja i pogrešaka stiču znanje o odabiru strategije kojom će maksimizirati vlastite dobitke.

Da bismo definisali uslov na osnovu kojeg možemo očekivati da racionalni članovi kartela neće imati podsticaja da odstupe od dogovorenog sporazuma, potrebno je da uvedemo

13 Navedeni rezultat nastao je kao nenameravana posledica individualnih racionalnih aktivnosti igrača i predstavlja jedan od najvažnijih rezultata u teoriji igara.

14 Reč je o mehanizmima poput „samopodsticanja“, „uzajamne kompenzacije” i uvođenja formalnog sporazuma. Samopodsticanje u jednokratnoj igri ZD principijelno nije moguće jer se kosi sa samom igrom (vidi još jednom matricu isplate igre), te o njemu u takvim okolnostima nema svrhe raspravljati. Međutim, kada u nastavku razmotrimo igre sa ponavljanjem videćemo da one upravo dovode do samopodsticanja igrača, tj. do održavanja kooperativnog ravnotežnog rezultata od strane svakog igrača sve dok očekuje da će se svi drugi ponašati na isti (kooperativan) način. Mehanizam „uzajamne kompenzacije” podrazumeva stvaranje podsticaja za kooperativno ponašanje putem naknada (novčanih ili nenovčanih) od strane jednog igrača drugom, a što implicitno podrazumeva dopuštanje dogovora između igrača o visini međusobne kompenzacije. Konačno, karteli sebi ne mogu da priušte postojanje formalnog sporazuma, pošto moraju da vode računa o tome da ne ostave bilo kakav pisani trag koji bi mogao koristiti antimonopolskom telu kao argument u postupku dokazivanja da kartel zaista postoji.


nekoliko pretpostavki modela. Prvo, pretpostavimo da racionalni igrači igraju strategiju

okidača.15 Drugo, definišimo diskontni faktor δ = , gde je r kamatna stopa, a inter-val njegovog kretanja između 0 i 1. Diskontni faktor pokazuje sadašnju vrednost jedne novčane jedinice dobijene u budućnosti. Svrha njegovog uvođenja je da se obezbedi up-oredivost isplata (ostvarenih profita) u različitim periodima (sadašnjem i budućim). Treće, pretpostavimo da igrači unapred znaju strukturu isplate igre. Konačno, pretpostavimo da je reč o igri sa beskonačnim brojem ponavlјanja. Uvođenje pretpostavke o beskonačnom broju ponavlјanja je posledica činjenice da igre sa konačnim (tačno određenim) i una-pred poznatim igračima brojem ponavlјanja, laboriraju od problema paradoksa povratne indukcije. Reč je o takvoj strukturi igre da, iako karakteristike izvesnosti, savršenih infor-macija i racionalnog ponašanja dopuštaju njeno rešavanje metodom indukcije unazad, to neće dovesti do ravnoteže kooperativnih strategija. Naime, ukoliko je igračima poznata struktura igre, u smislu isplata i određenog broja ponavlјanja, i ukoliko jedan od njih odigra nekooperativno u poslednjem krugu, jasno je da ne postoji mogućnost odmazde od strane drugog igrača u narednoj etapi igre, jer takva etapa ne postoji. Ukoliko svako od njih veruje da će onaj drugi odigrati nekooperativno u poslednjoj etapi igre, racionalno ponašanje ne obezbeđuje bilo kakav podsticaj za odabir kooperativne strategije u pret-poslednjem krugu igre. Vraćajući se unazad moglo bi se zaklјučiti da će u svakoj fazi igre rešenje biti u preseku nekooperativnih strategija.

Osnovna karakteristika igara sa ponavlјanjem je da istu jednokratnu igru, igraju isti igrači u većem broju perioda, simultano povlačeći poteze. U svakom periodu (nakon prvog) svaki igrač posmatra istoriju igre, odnosno posmatra vlastite, ali i akcije drugog igrača iz svih prethodnih perioda, pre nego što odabere akciju u datom periodu. Pretpostavimo da je igrač A odigrao kooperativno u prvoj fazi igre, i da mu strategija okidača nalaže da nastavi sa odabirom identičnog ponašanja i u narednim fazama, tj. sve dok i drugi igrač bude igrao kooperativno.16 Kada će u takvim okolnostima za firmu B biti optimalno da se pridržava kartelskog sporazuma? Odgovor je očigledan: onda kada joj takvo opredelјenje donosi striktno veći profit.

Ukoliko firma B donese odluku da igra kooperativno (C), njen profit će biti 5 novčanih jedinica (vidi tabelu 1) u svakoj fazi igre. Shodno tome, sadašnja vrednost njenog profita (SVP) će biti jednaka:

SVPBC = 5 + 5δ + 5δ2 + 5δ3 + 5δ4 + ... = 5 (1 + δ + δ2 + δ3 + δ4 + … )17 = . (1)

Ukoliko odluči da prekrši kartelski sporazum, tj. igra nekooperativno (NC), igrač B će ostvariti 6 jedinica profita u prvom periodu igre, ali će u svim narednim periodima ost-varivati profit jednak 2 novčane jedinice, budući da će doći do „potezanja okidača” od

15 Prema ovoj strategiji, svaki igrač igra kooperativno onoliko dugo koliko svaki drugi igrač čini to isto. Ukoliko u određenom periodu tokom igre jedan od igrača odstupi od sporazuma o zajedničkoj strategiji, tada drugi igrač postupa tako što bira nekooperativnu strategiju u svakom narednom ponavljanju igre. Drugim rečima, jednom narušeno pover-enje igrača ne može se uspostaviti ponovo.

16 Jednostavni model izložen u nastavku se može pronaći u bilo kojem udžbeniku iz teorije igara ili mikroekonomije koja kao analitičko sredstvo koristi teoriju igara. Videti: Gibbons (1992).

17 Redovi se uvek rešavaju uz pomoć istog obrasca. Ukoliko uvedemo u analizu neko S, takvo da je S = 1 + δ + δ2 + δ3 + δ4 + … i potom ga pomnožimo sa δ dobijamo S δ = δ + δ2 + δ3 + δ4 + … Ukoliko od S oduzmemo S δ dobijamo jedinicu, odakle sledi da je S = .

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI82strane igrača A. Stoga se, sadašnja vrednost profita igrača B pri varanju, može izraziti na sledeći način:

SVPBNC = 6 + 2δ + 2δ2 + 2δ3 + 2δ4 + … = 6 + . (2)

Kartel će biti trajno stabilan, odnosno igrač B će se pridržavati kartelskog sporazuma, ukoliko je sadašnja vrednost profita pri odabiru strategije kooperativnog ponašanja veća (ili barem jednaka) od sadašnje vrednosti profita pri odabiru nekooperativne strategije. Drugim rečima:

≥ 6 + , odakle sledi da je δ ≥ . (3)

Kada je diskontna stopa dovolјno visoka (u našem slučaju δ ≥ ), odnosno kamatna stopa dovolјno niska, kartel će biti stabilan. Uopštenije posmatrano, kada je diskontna stopa niska, na primer oko nule, igrači nisu u velikoj meri okrenuti ka budućnosti. Po-sledica toga je da oni teže da maksimiziraju isplate igrajući nekooperativno već u prvom periodu igre, ne emocionirajući se previše usled relativno nižih budućih profita. Sa druge strane, ukoliko je diskontna stopa dovolјno visoka, moguća je održivost kartelskog spora-zuma, pošto je kazna za igrače u smislu izgublјene buduće dobiti značajna. Primetite da upotreba fraze „dovolјno visoka diskontna stopa”, jasno upućuje na njenu subjektivnost. Drugim rečima, ona pokazuje usmerenost (percepciju) na budućnost od strane igrača, tj. individualno vrednovanje budućih profita u izrazima sadašnjih. Rečju, diskontna stopa odražava vremensku preferenciju tržišnih učesnika.

Pored diskontne stope kao nedvosmisleno važnog faktora koji može obezbediti da pretnja kažnjavanjem (nekooperativnim ponašanjem u budućnosti) smanji podsticaje igračima za kršenje kartelskog sporazuma, drugi faktor koji karakteriše ista svrha postojanja se može opisati konceptom kredibilne pretnje. Relevantnost potonjeg faktora proizilazi iz same strukture isplate igre. Ukoliko uporedimo isplate raspoloživih strategija za bilo kog igrača u situacijama kada se jedan od njih odluči na nekooperativno delanje, to jasno ukazuje da drugom igraču ne preostaje ništa drugo osim da i sam odabere nekooperativnu strategiju. U interesu je onog koji preti da tu pretnju i realizuje. Ukoliko su ispunjena dva navedena uslova, nijedan igrač ne može ostvariti veću korist ukoliko odstupi od kooperativne strate-gije, što implicira da je ishod igre (dosluh) Nešova ravnoteža.18

U izvesnom smislu blaža varijanta strategije okidača, koju bi igrači mogli da primene u istu svrhu je strategija milo–za–drago. Reč je o strategiji koja igračima otvara mogućnos-ti kažnjavanja nekooperativnog ponašanja njihovih saigrača, ali i dopušta mogućnost opraštanja (pomilovanja) ukoliko se igrač koji je narušio sporazum vrati na putanju sa-radnje. Pojednostavlјeno rečeno, ukoliko igrač B u periodu t, gde je T = 1,2,…t,…T,

18 U opštem slučaju, uslov koji implicira donošenje odluke o odabiru (ne)kooperativnog ponašanja od strane igrača može

se predstaviti na sledeći način: (ΠC – ΠNC) ≥ ΠD – ΠC, gde ΠC, ΠNC i ΠD označavaju kartelski, Kurnoov i profit

usled narušavanja kartelskog dogovora, respektivno. Navedena nejednakost implicira da potreban uslov za stabilnost kartela podrazumeva da diskontovani budući tok profita bude, ako ne veći a ono barem jednak, iznosu viška koji nastaje kao posledica odstupanja od savršenog dosluha. Odstupanje od dogovora dovodi do većeg trenutnog profita (ΠD – ΠC), ali i nižih budućih profita (ΠC – ΠNC) kroz narednih T perioda (T → ᴔ). Imajući to u vidu, dosluh firmi će biti održiv, ukoliko je T dovoljno veliko, a δ dovoljno visoko (što bliže 1), tako da su firme okrenute ka budućnosti, odnosno dovoljno vrednuju buduće profite.


napusti zajedničku strategiju, igrač A će u periodu t+1 učiniti isto, ali će isto tako, uko-liko u periodu t+2 igrač B ponovo bude igrao kooperativno, u periodu t+3 pratiti igrača B u njegovom odabiru takve strategije. Lako je uočiti da je osnovna razlika strategije milo–za–drago u odnosu na strategiju okidača u tome da strategija okidača ne dozvolјava nagrađivanje „pokajanja”.

Osim nekooperativne igre količinama, direktni tržišni konkurenti mogu igrati i nekoope-rativnu igru cenama. Ukoliko bi konkurenti koji proizvode supstitute igrali Bertranovu namesto Kurnoove igre sa ponavlјanjem postojale bi određene razlike između ta dva slučaja.19 U Bertranovoj igri sa ponavlјanjem, kada jedan igrač infinitezimalno obori cenu u odnosu na svog konkurenta, on preuzima celokupno tržište i prisvaja profit grane Π(P), gde je P cena proizvoda. Ukoliko se firme pridržavaju sporazuma, tada grupa prisvaja granski profit i vrši njegovu raspodelu (pretpostavimo) na jednake delove, tj. svaki član

grupe (N) dobija podjednak deo profita . Uz pretpostavku nultog profita u svakom

periodu igre nakon onog u kojem barem jedan igrač odstupi od kooperativnog ishoda,

tržišni učesnici neće odabrati strategiju varanja ukoliko je >Π(P), gde je δ

diskontna stopa, tj. ukoliko je δ>1– . Ovaj uslov ukazuje na činjenicu da iako N može

biti veliki broj, diskontna stopa i dalјe može biti dovolјno visoka, tj. blizu jedan. Objašn-jenje za to navedeni autori zasnivaju na brzini otkrivanja nekooperativnog ponašanja. Naime, modelski pristup sugeriše da otkrivanje varanja, ako je do njega došlo, nastupa nakon završetka jednog perioda, odnosno faze igre. Ukoliko jedan period igre obeležimo sa T,20 a kamatnu stopu sa r, tada je diskontna stopa δ = e–rT Ako je r = 1 %, a T mesec dana, sledi da je δ ≈ 0.99. Dakle, kartel će biti stabilan dokle god je broj firmi manji od 100.

Implicitna pretpostavka Bertranove igre je preuzimanje celokupnog tržišta od strane one firme koja potkresuje cenu u odnosu na konkurenciju.21 U Kurnoovoj igri, čak i da jedan od konkurenata narušavajući sporazum proizvede autput dovolјan da se ukupni autput izjednači sa konkurentskim nivoom, on neće biti u poziciji u kojoj se preuzima celokupno tržište. Drugi konkurent je i dalјe prisutan i opslužuje jedan deo kupaca. Shodno navede-nom, autori naglašavaju da je pretnja kažnjavanjem putem vraćanja na nekooperativnu ravnotežu relativno ozbilјnija u Bertranovoj nego u Kurnoovoj igri, ceteris paribus. Zaista, poređenjem dve igre, stiče se utisak da je podsticaj za varanjem veći u Bertranovoj jed-nokratnoj igri, ali da je i kazna veća u igrama sa ponavlјanjem (pretpostavili smo da se usled intenziviranja konkurencije ekonomski profit izjednačio sa nulom).

19 Videti: Shapiro & Kaplow (2007, str. 1104–1106). 20 Podsećamo čitaoca da je T u prethodnom delu analize označavalo broj ponavljanja igre, dok se na ovom mestu pod

tim simbolom podrazumeva trajanje jednog perioda igre. Zadržali smo istu oznaku, u cilju da ostanemo dosledni analizi na koju se oslanjamo (vidi prethodnu fusnotu).

21 Dodajmo da je ovo veoma kritikovana pretpostavka Bertranovog modela i da je kritika došla već od Edžvorta (Francis Ysidro Edgeworth (1845–1926)). Osnovna primedba odnosi se na veličinu i uposlenost kapaciteta, odnosno na realističnost pretpostavke da svaka firma poseduje kapacitete dovoljne da snabdeva celokupno tržište. Dodatno, uko-liko bi to zaista bio slučaj, neminovno se otvara pitanje prekomernih ukupnih kapaciteta u odnosu na potrebe tržišta.

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI84

2.2. Efekti kartela na društveno blagostanje Kartel kao svojevrsna simulacija monopolske tržišne strukture (s tom razlikom da je reč o više monopolista) proizvodi efekte na društveno blagostanje vrlo slične onim koji nastaju kao posledica monopolskog ponašanja. Imajući u vidu da kartelska koalicija sprečava konkurenciju i proizvodi autput neefikasan (sa stanovišta društva) u smislu Pareta, otvara se problem identifikovanja gubitaka na ekonomskoj efikasnosti i posledično blagostanju društva usled takvog (kartelskog) ponašanja. U nastavku ćemo razmotriti četiri oblika tako nastale ekonomske neefikasnosti.

2.2.1. Alokativna neefikasnost

Efikasna alokacija ograničenih resursa društva podrazumeva takvu alokaciju pri kojoj je proizvedena tačno ona vrsta i količina proizvoda i usluga koja je najviše vrednovana od strane društva, tj. u pitanju je takva kombinacija proizvedenih tržišnih dobara koja mak-simizira društveno blagostanje. Alokativna efikasnost zahteva da su svi resursi iskorišćeni tamo gde je njihova vrednost najveća, odnosno tamo gde su najproduktivniji, tj. prema oportunitetnom trošku njihovog ulaganja. Drugim rečima, alokativna efikasnost opisuje situaciju u kojoj nije moguće bilo kakvom realokacijom resursa uvećati društveno blagos-tanje. Zapravo, efikasna alokacija resursa podrazumeva da su eliminisane sve nestašice ili viškovi na bilo kom tržištu, tj. da se uspostavila tržišna ravnoteža (ponuda jednaka tražnji). Imajući u vidu da (inverzne) krive tražnje i ponude mere graničnu spremnost na plaćanje i proizvodnju dodatne jedinice autputa respektivno, sledi da ravnotežna proizve-dena količina mora biti efikasna u Paretovom smislu. Takođe, u takvim okolnostima us-postavlјena ravnotežna cena koja meri graničnu spremnost na plaćanje meri i granični trošak proizvodnje dodatne jedinice. Jednakost granične spremnosti na plaćanje i gra-ničnog troška odražava iscrplјenost mogućnosti za tržišnu razmenu, odnosno nepostojan-je prostora za realokaciju resursa kojom bi se uvećalo društveno blagostanje. Rečju, is-korišćen je prostor za Pareto pobolјšanje što implicira da je postignuta alokativna efikasnost.

Ukoliko podsticaji za uspostavlјanje i održavanje kartelskog sporazuma budu nadjačali one koji stimulišu igrače na nekooperativno ponašanje, to će kao posledicu imati proizvo-dnju autputa koji je optimalan sa stanovišta kartela, ali ne i sa stanovišta društva. Uzrok proizvodnje neefikasno male (sa društvenog stanovišta) količine autputa je narušavanje osnovnog preduslova za alokativnu efikasnost, tj. odstupanje cene od graničnog troška (vidi sliku 1, gde je Pm > GT). Posledica takvog monopolskog ponašanja je preraspodela blagostanja od potrošača prema kartelu. Deo potrošačevog viška koji se prelio u ruke kartelizovanim firmama u vidu ekonomskog profita iznosi PmdiPk.

22 Pošto je smanjenje potrošačevog viška PmdkPk veće od povećanja profita proizvođača, to znači da postoji deo izgublјenog viška potrošača koji nije kompenzovan povećanjem profita monopola. Za taj

22 Implicitna pretpostavka analize je da društveno blagostanje merimo kao jednostavni zbir potrošačevog viška i ekonom-skog profita proizvođača. Takođe, treba primetiti da deo viška potrošača koji je preraspodeljen kartelu ne predstavlja smanjenje društvenog blagostanja. To je čist transfer od jedne grupe ka drugoj. Da bi postojao gubitak blagostanja potrebno je da dobitak onih koji dobijaju bude manji od gubitaka onih koji gube. Iznos gubitka blagostanja jednak je negativnom iznosu razlike dve navedene veličine. Istovremeno, legitimno pitanje, barem iz ugla pravednosti, koje se odnosi na opravdanost transfera blagostanja od potrošača ka monopolistima na ovom mestu ostavljamo po strani. Ono bi zahtevalo kompleksniju analizu uvođenja vrednosnih sudova, što bi nas udaljilo od glavnog toka rada i pri tome malo doprinelo raspravi o kojoj je reč.


deo (koji je na grafikonu 1 predstavlјen površinom trougla dik) se u literaturi iskristalisao naziv Harbergerov trougao (koriste se još i izrazi alokativni gubitak, čist gubitak i gubitak usled distorzija u sistemu). Harbergerovo pionirsko istraživanje veličine alokativnog gu-bitka bilo je podstaknuto činjenicom da je, iako svestan intelektualne istorije proučavanja ovog fenomena, smatrao da se i dalje mali broj ekonomista bavi ovim pitanjem, poseb-no kada je reč o empirijskim procenama. Harberger je pronašao da je za 73 industrije SAD–a, u periodu od 1924 – 1928 (dakle pre Velike depresije, a u periodu privrednog buma), čist gubitak usled monopolskog ponašanja iznosio 81 milion $, odnosno pri-bližno 1 % tadašnjeg BDP–a (Harberger (1954, str. 83)). Takođe, on je procenio da bi eliminisanje čistog gubitka donelo potrošačima dobrobit od 2 $ per capita, preračunato u vrednost dolara iz 1954. godine (isto: str. 84). Harberger se u ovom članku nije bavio pitanjem pravednosti preraspodele. Štaviše, on naglašava da to pitanje ostavlja „kolega-ma sklonijim metafizici” (isto: str. 87). Zanimljiva je činjenica da sam Harberger nikad nije koristio izraz Harbergerov trougao. Takav izraz je u literaturi postao opšteprihvaćen nakon tridesetak godina od trenutka objavljivanja njegovog članka.23

Zašto Harbergerov trougao predstavlјa gubitak društvenog blagostanja? Odgovor je očigledan: zato što postoji izgublјeni (neproizvedeni) autput sa stanovišta društva. Za svaku neproizvedenu jedinicu autputa od Xm do Xk, postoji izgublјena vrednost za indi-vidualne potrošače i proizvođače – cena koju su potrošači spremni da plate veća je od cene koja je dovolјna da navede proizvođače da proizvedu dodatnu jedinicu. Sabiranjem navedenih izgublјenih vrednosti dobijamo gubitak blagostanja društva. Uopštenije pos-matrano, pošto cena koja meri graničnu spremnost na plaćanje ne meri i granični trošak, postoji mogućnost da se povećanjem obima proizvodnje poveća i društveno blagostan-je.24 Ukoliko je promenom ponašanja tržišnih aktera moguće uvećati nivo društvenog blagostanja, to je jasan signal da postoji alokativna neefikasnost.

2.2.2. Proizvodna neefikasnost

2.2.2.1. Standardna argumentacija

Libenstin (Leibenstein (1966)) je imajući u vidu koncept Harbergerovog trougla i bro-jna nastala empirijska istraživanja o njegovoj veličini, postavio pitanje da li tržišne konkurentske snage dovode do bilo kakvog značajnijeg pobolјšanja u ekonomskoj efikas-nosti. Analizirajući pojedine rezultate u pogledu unapređenja alokativne efikasnosti usled eliminisanja monopolskog ponašanja ili ukidanja (ili smanjenja) carinskih ograničenja, njegov zaklјučak je bio da se dobijene veličine mogu podvesti pod domen greške zaokruživanja. Istovremeno, njegovo objašnjenje za relativno male efekte realokacije resursa na blagostanje društva je da takva analiza u obzir uzima isklјučivo „neto mar-ginalne efekte” koji su posledica količinskih i cenovnih distorzija (Leibenstein (1966, str. 397)). Drugim rečima, Libenstinova bojazan se može u određenoj meri razumeti ukoliko se podsetimo Mandelovih (Robert Mundell – dobitnik Nobelove nagrade za ekonomske nauke 1999. godine) reči da bi u okolnostima u kojima se standardna mikroekonomska

23 Videti: Hines (1999). 24 Količina resursa koju je potrebno realocirati u kartelizovanu delatnost kako bi se proizveo konkurentski nivo autputa,

te posledično maksimiziralo društveno blagostanje iznosi XmikXk (vidi sliku 1).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI86analiza gotovo isklјučivo fokusirala na alokativnu efikasnost, „neko neminovno mogao da zaklјuči da je ekonomija prestala da bude važna” (Leibenstein (1966, str. 394)).

Stoga se Libenstin fokusirao na klјučnu implicitnu pretpostavku Harbergerove analize – da se nabavka inputa i proizvodnja autputa od strane firme odvija na efikasan način, bez obzira na oblik tržišne strukture.25 Nasuprot tome, Libenstin smatra da u odsustvu snažnih konkurentskih pritisaka slabe podsticaji firmama za efikasnu upotrebu resursa. To implicira da monopolsku tržišnu strukturu karakteriše određeni stepen proizvodne neefikasnosti, koja podrazumeva situaciju u kojoj su ukupni i posledično prosečni troškovi firme iznad teorijskog minimuma, odnosno onog koji bi se uspostavio u slučaju konkuren-cije.26 Drugim rečima, firma ne proizvodi dati nivo autputa uz minimum troškova, tj. angažovano je više resursa nego što bi bilo nužno da su na snazi konkurentske okolnosti. Rečju, postoji rasipanje resursa koje je veće što je stepen odsustva konkurentskog pritiska veći, što posledično ima negativan uticaj na blagostanje društva. Iz drugog ugla posma-trano, firma nije maksimizirala profit. Ovakvu statičku proizvodnu neefikasnost Libenstin je nazvao X–neefikasnost.

Osnovni mehanizmi putem kojih dolazi do nastanka proizvodne neefikasnosti se mogu sagledati kroz dve prizme u kontekstu tržišne strukture – prizme „motivacije” i prizme „znanja”. Prizma motivacije je jedan od klјučnih elemenata tzv. „principal–agent prob-lema”. Reč je o tome da usled razdvojenosti vlasništva i upravlјanja firmom, cilјevi kojima teže angažovani agenti mogu u određenoj meri odstupati od proklamovanog cilјa od strane principala. Koncept X–neefikasnosti posmatra kao nejedinstvene interese vlas-nika i menadžera, odnosno jasno razdvaja vlasnikovu želјu za maksimizacijom profita i menadžersku zainteresovanost za donošenje odluka koje ne moraju biti nužno u intere-su vlasnika. Problem za firmu (vlasnika) se dodatno usložnjava činjenicom da, ukoliko su (iz bilo kog razloga) menadžeri nedovolјno motivisani, opravdano je očekivati da će stanje odsustva motivacije za prilјežnim radom karakterisati i one koje oni kontrolišu.27 Moguće objašnjenje nedovolјne motivisanosti je da su u ugovorima o radu navedeni dohoci, ali ne i iznos radnog napora za taj dohodak, odnosno firme mogu da kupe radno vreme, ali ne i da odrede napor svojih zaposlenih tokom tog vremena. Stoga, Libenstin tvrdi da u određenoj meri diskreciono pravo određivanja nivoa uloženog truda obično dovodi do nižeg stepena uloženog napora od potencijalno mogućeg. Praksa je pokazala da verovatno najveći efekat u vidu proizvodne neefikasnosti nastaje kada su monopol-ska preduzeća u državnom vlasništvu ili kada su u pitanju monopoli (karteli) zaštićeni pravnim barijerama ulasku. U takvim okolnostima vlasnik ima najmanje podsticaja za kontrolu troškova i stimulisanja zaposlenih na ulaganje većeg radnog napora.28 Rečju, dopuštanje mogućnosti za letargičnost monopolske firme sugeriše da mogu postojati

25 Trebalo bi primetiti suptilnu promenu u fokusu analize u smislu da dok je područje analize alokativne efikasnosti bila privreda kao celina, analiza statičke proizvodne efikasnosti se uobičajeno usredsređuje na pojedinačno preduzeće.

26 Takva alokacija bi se mogla grafički predstaviti kao ona pri kojoj je stvarna izotroškovna linija iznad one koja je tan-genta na datu izokvantu.

27 Treba primetiti da je fenomen motivacije nezgodan primer duboko materijalno neopipljivog fenomena, te ga je teško ukomponovati u standardnu mikroekonomsku logiku maksimizacije. Iz tog razloga kreator koncepta X–neefikasnosti koristi izraz „X”.

28 Proizvodna neefikasnost je verovatno najveća kada je opšte mišljenje javnosti takvo da preko javnih preduzeća treba voditi socijalnu komponentu ekonomske politike. U takvim okolnostima javlja se prekomeran broj zaposlenih, firma investira više nego što je potrebno sa stanovišta efikasne alokacije resursa, komponenta preraspodele se vodi preko sistema cena (firma naplaćuje proizvod po ceni ispod tržišne, retko menja cenovnik usluga) itd.


različite strukture troškova preduzeća povezane sa različitim tržišnim strukturama – viši troškovi se povezuju sa odsustvom konkurentskog pritiska, ceteris paribus.

Druga prizma (prizma znanja) sugeriše da bez postojanja konkurencije, shvaćene kao rivalstvo, nema mogućnosti da firme prikupe informacije o relativnom nivou svoje proiz-vodne neefikasnosti. Samo ukoliko postoji konkurentski pritisak postoji i reper koji šalјe jasan, nepervertiran signal firmama u pogledu toga kakva je njihova pozicija u smis-lu proizvodne troškovne strukture u odnosu na konkurente. Potrebno je primetiti da, čak i da firma ima ambiciju da se suprostavi proizvodnoj neefikasnosti, ona u odsustvu konkurentskog pritiska nema reper na osnovu kojeg bi minimizirala svoje (endogene) troškove. Drugim rečima, iako drugi mehanizam može delovati nezavisno od prvog, zaklјučak o obrnutom slučaju ipak je više nedvosmislen.

Libenstin je naveo brojne primere i empirijske nalaze koji impliciraju da slične firme u istoj grani koje koriste iste inpute imaju različitu produktivnost, ili, pak, ista firma posluje uz različit nivo proizvodne efikasnosti pre i nakon uspostavlјanja konkurencije. Posebno je interesantan primer dve naftne kompanije u Egiptu koje su bile udalјene manje od jednog kilometra, pri čemu je jedna bila skoro dvostruko neefikasnija od druge. To se ispostavilo nakon nekoliko godina kada je neefikasna firma promenila menadžment i napravila značajne pomake u produktivnosti zadržavajući inpute nepromenjenim (Leiben-stein (1966, str. 398)). Libenstin je ovim i sličnim primerima pokušao da istakne da su se takve promene u okviru neefikasne firme mogle dogoditi i ranije da je postojao odgovarajući motiv.

Libenstin je iznetom argumentacijom (u korist činjenice da pobolјšanja u X–neefikas-nosti mogu biti značajan izvor povećanja autputa) kritikovao široko rasprostranjenu au-tomatsku prihvaćenost mikroekonomske pretpostavke maksimizacije profita kao racional-nog ponašanja od strane firme. U krajnjoj liniji on poziva na stvaranje teorije firme koja ne bi bila zasnovana na takvoj pretpostavci. Rečju, Libenstin pokušava da u određenom ste-penu ukloni mistifikaciju sa neoklasičnog koncepta firme kao crne kutije, tj. pretenduje da rasvetli proces transformacije inputa u autpute. Perelman (Perelman (2011)) primećuje da, iako je Libenstinov članak u narednih desetak godina od trenutka objavlјivanja bio među tri najcitiranija, on nije naišao na bilo kakvu veću podršku od strane mejnstrim ekonomista. Štaviše, njegova visokofrekventna citiranost je bila posledica oluje kritika iznete na takvu argumentaciju. Među najvećim kritičarima posebno se izdvajao Štigler, te ćemo u nastavku analize izložiti nekoliko njegovih stavova, koje je neophodno razumeti pre svega kroz prizmu odbrane neoklasičnog analitičkog okvira, ali i činjenicu da je Liben-stinovu argumentaciju smatrao nenaučnom.

2.2.2.2. Štiglerova kritika

Štigler (Stigler (1976)) je argumentaciju započeo postavljajući pitanje šta tačno podra-zumevamo pod izrazom autput. Donekle preformulisano, pitanje bi moglo glasiti: šta maksimiziramo? Njegov odgovor je da se u krajnjoj liniji maksimizira korisnost, dok aut-put firme koji može biti tržišnog (ono što firma proizvodi i prodaje) i netržišnog oblika (dokolica, zdravlje) predstavlja argument u funkciji korisnosti (kako vlasnika tako i za-poslenih). Stoga, kada se stvori privid da je autput manji nego što bi mogao biti za date troškove (ili iz drugog ugla, kada su troškovi proizvodnje datog autputa veći nego što bi

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI88morali biti) to je posledica činjenice da svaki tržišni učesnik racionalno teži zadovoljenju (više od) jednog argumenta u funkciji korisnosti na uštrb drugog. Ili kako sam Štigler tvrdi „povećanje autputa usled (recimo) rasta uloženog napora nije povećanje u „efikasnosti”, već promena u autputu” (Stigler (1976, str. 213)).

Neoklasična analiza pretpostavlјa da su cilјne funkcije vlasnika i menadžera identične. Međutim, imajući u vidu prethodno navedeno, čini se jasnim da je Štigler vlastitom anal-izom u određenoj meri odstupio od ove premise kada je dopustio mogućnost postojanja individualne (zasebne) funkcije korisnosti menadžera, pri čemu relativna važnost argume-nata u njegovoj funkciji korisnosti ne mora biti identična onoj koja odražava poredak pref-erencija vlasnika. U takvoj konstelaciji, što je veći stepen ispunjenja cilјeva menadžera to je veće odstupanje od maksimalnog profita firme. Međutim, Štigler tvrdi da analiza i dalјe nije izvan okvira koncepta maksimizacije profita. On sugeriše da je u prirodi lјudi da iz-begavaju (koliko god imaju manevarskog prostora) zadate obaveze, i da je stoga prirodno da postoje mehanizmi za sprečavanje (pojačan monitoring ili plaćanje prema rezultatu) te vrste izbegavanja. To su zapravo neizbežni troškovi, te su stoga integrativni deo procesa maksimizacije profita firme. Na ovom mestu Štigler čak pravi komični predah govoreći da je tačno da bi autput bio veći ukoliko ne bi postojali navedeni troškovi, ali dodaje da bi autput bio veći i da dan ima 25 sati ili da voda klјuča na 180° prema Farenhajtovoj skali (Stigler (1976, str. 214)). Sublimirano, Štigler je zaista odstupio u određenoj meri od jezgra neoklasike, ali je očigledno da je tu bitku svesno žrtvovao zarad dobijanja rata, tj. dokazivanja nepostojanja X–neefikasnosti.

Postoje dve klјučne implikacije ovako ustrojene analize. Prva je da motiv kao faktor promene nivoa autputa ne samo da ne može imati nezavisnu ulogu kao kod Libenstina, nego je i neplodno uopšte koristiti takav koncept prilikom obezbeđivanja objašnjenja. Razlog tome je što bi se u tom slučaju uvek mogli pozivati na nedostatak motivacije kao faktor koji je u prošlosti doveo do neispunjavanja (u potpunosti ili delimično) određenog cilјa. Otuda Štigler zaklјučuje da bi „potencijalna motivacija mogla ponovo da ispiše celu istoriju” (Stigler (1976, str. 214)). Druga implikacija se tiče činjenice da u okolnostima u kojima nije došlo do odstupanja od pretpostavke racionalnog ponašanja, ne možemo govoriti o rasipanju resursa na način na koji je to koncipirao Libenstin. Stoga, ponavlјamo još jedanput da su gore opisani troškovi koji nastaju kao posledica pokušaja ublažavanja agencijskog problema (bilo na relaciji vlasnik–menadžer i/ili na relaciji menadžer–radnik) nezaobilazni, i da se kao takvi ne mogu podvesti pod rasipanje. Drugim rečima, o rasi-panju resursa bi se moglo govoriti samo ukoliko se pretpostavi neracionalno ponašanje. Štigler ne dopušta bilo kakvo objašnjenje zasnovano na ex post rasipanju (podsetimo se da Libenstin upravo na taj način izvodi zaklјučke o postojanju X–neefikasnosti). Kada objašnjava rasipanje, Štigler se poziva na teoriju greške, i to na onaj njen subjektivni deo koji govori o sistematskoj grešci u konceptu samog istraživača prilikom proučavanja određenog fenomena. S tim u vezi, Štigler smatra da je „rasipanje greška u okviru mod-erne ekonomske analize” i da neće postati koristan koncept dok imamo teoriju greške” (Stigler (1976, str. 216)).

Konačno, prema Štiglerovoj interpretaciji, Libenstin je pozvao na napuštanje formalne teorije, ali nije ponudio ništa zauzvrat. Ono što potonji nudi u vidu odabranih podataka i empirijskih primera za Štiglera je nedovolјno. On smatra da ne možemo naprosto od-baciti postojeću teoriju samo zato što postoje određeni rezultati iz realnosti koji podstiču


zaklјučke suprotne od teorijskih predviđanja, a da pri tom nemamo bolјu teoriju na koju bismo se oslonili.29 Perelman navodi da se za Štiglera obično veže dosetka da „podaci ne nastaju kao zbir anegdota” (Perelman (2011, str. 216)). Reč je o tome da su za Štiglera, Libenstinovi brojni primeri samo grupa nepouzdanih podataka, odnosno zbirka anegdota koja nema bilo kakvog šireg značaja.30

2.2.3. Dinamička neefikasnost

Klјučna implicitna pretpostavka analize pritisaka konkurencije na snižavanje endogenih troškova firme je prihvatanje tehnologije kao date veličine. Statička analiza alokativne i proizvodne (ne)efikasnosti ne uzima u obzir dinamički aspekt efekata tržišnih struktura na društveno blagostanje. Drugim rečima, statička analiza se fokusira isklјučivo na mini-miziranje rasipanja datih resursa u određenom vremenskom trenutku. Sa druge strane, dinamička efikasnost je okrenuta ka budućnosti, tj. upućuje na buduće potencijalno veće zadovolјavanje danas nezadovolјenih potreba uz niže (jedinične) troškove autputa. Mi-kroekonomski posmatrano, posledica dinamičke efikasnosti nije pomeranje sistema ka granici proizvodnih mogućnosti, već pomeranje te granice naviše.

Generalno posmatrano, podsticaje za inovativnost kao način za unapređenje (ili očuvanje) vlastite tržišne pozicije, preduzetnicima stvara konkurentski pritisak. Preduzetnici su u dinamičnim tržišnim privredama uvek budni (ili na oprezu), imajući u vidu da zaosta-janje za konkurentima može čak uzrokovati njihovo napuštanje tržišta.31 Pod tvrdnjom da konkurentski pritisak kreira podsticaje individualnim preduzetnicima da preduzmu akcije koje se po svojoj prirodi mogu okarakterisati kao one koje dovode do dinamičke efikasnosti, podrazumevamo da proizvođači ulažu vlastite resurse u istraživanje i razvoj, odnosno u inovacije kojima se smanjuju jedinični troškovi proizvodnje (inovacija procesa) ili kreira nov i/ili kvalitetniji proizvod u očima potrošača (inovacija proizvoda).32 Današnji

29 U cilju dodatnog razumevanja napravićemo kratku metodološku digresiju. Naime, ukazaćemo na važan stav (usudićemo se da kažemo i glavnu poentu) koji je Moris Ale izneo u svom članku „Moć i opasnosti primene matematičkog aparata u ekonomiji” (Allais (1954)). Osnovna ideja je da su teorije gradacijski poređane prema kriterijumu vlastitog nivoa apstrahovanosti od ekonomske realnosti. Reč je o tome da određena teorija može samo do određenog stepena ponuditi objašnjenje realnih fenomena. Drugim rečima, ono što nije uspela prva, objasniće druga teorija čija je mogućnost eksplikacije (i ujedno mogućnost aproksimacije) na višem nivou od prethodne teorije. Problem se otvara onog momenta kada očito postoje fenomeni koje neka teorija ne može valjano ili u potpunosti da objasni, a da pri tome ne postoji „bolja” teorija na kojoj bismo temeljili objašnjenje. U takvim okolnostima nema osnova za napuštanje postojeće teorije.

30 Iako objavljen dve godine kasnije, Libenstinov odgovor na iznete primedbe nije sadržao bilo kakve značajnije pomake u odnosu na početnu argumentaciju. Videti: Leibenstein (1978). Debata na liniji Libenstin–Štigler je izuzetno kom-pleksna kontroverza što ne bi trebalo da začudi, imajući u vidu da je predmet analize ključna pretpostavka vladajuće paradigme. Stoga je prvi i važniji razlog zašto smo se na ovu temu samo ovlaš osvrnuli, to što njeno dublje tumačenje nesumnjivo zahteva drugog pisca. Drugi, i manje važan razlog je što se čini da su prethodno naglašeni momenti dovoljni za potrebe analize u ovom radu.

31 U ovako postavljenoj interpretaciji jasno se uočavaju dva momenta, te ćemo u cilju njihovog dodatnog razjašnjenja navesti dva stava Fridriha fon Hajeka. Prvo, treba imati u vidu da tržište, između ostalog, vrši i selektivnu funkciju – razdvaja ekonomski efikasna i ekonomski neefikasna preduzeća. Hajek (2006) smatra da preduzetnik, nakon što uoči mogućnosti ostvarenja profita, izlazi na tržište sa svojim preduzetničkim planom, koji tržište prihvata ili odbacuje (u potonjem slučaju deluje negativna povratna sprega). Drugo, Hajek (2002, str. 323) tvrdi da racionalni tržišni učesnici (konkurenti) ulažu optimalan napor u sopstvene aktivnosti samo ukoliko postoji stalno poređenje međusobnih rezultata (on koristi izraz „stepenovanje sposobnosti“) i ukoliko je pretnja ugrožavanju vlastite pozicije permanentna i dinamična.

32 Ovakvu klasifikaciju inovativnih aktivnosti je u analizu uveo Vilijam Baumol. Prema Baumolovoj interpretaciji, inovacija proizvoda je faktor koji dovodi do povećanja tražnje za finalnim proizvodom firme, dok inovacija procesa pospešuje smanjenje odgovarajućih (pre svega graničnih) troškova tog proizvoda. Drugim rečima, inovacije dovode do promene tražnje ili uslova ponude autputa firme. I dok inovacija procesa dovodi do povećanja društvenog blagostanja,

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI90pristup računarima ili automobilima po relativno nižoj ceni i u znatno širem opsegu dife-renciranosti, od strane velikog broja lјudi, u poređenju sa situacijom od pre nekoliko decenija, predstavlјa tipične primere (rezultate) dinamičke efikasnosti.

Imajući u vidu stanovište o blagotvornom uticaju konkurentskih okolnosti na postizanje dinamičke efikasnosti, moglo bi se učiniti da monopol neće imati podsticaj da ulaže resurse u inovativnu aktivnost. Međutim, ovakvo rezonovanje zanemaruje važan aspekt analize koji naglašava podsticaje firmama da inoviraju ne bi li dospele u monopols-ki položaj, a potom isti i sačuvale.33 Drugim rečima, konkurentski pritisak primorava proizvođače na ulaganje resursa u istraživanje i razvoj, čija je posledica ne samo op-stanak na tržištu (mada je to neretko slučaj), već i osvajanje većeg tržišnog udela i pris-vajanje ekonomskog profita. S tim u vezi, Hajek tvrdi da „primoravanje na pobolјšanje načina proizvodnje često će se sastojati u činjenici da onaj ko prvi to učini stiče privre-menu dobit. Mnoga pobolјšanja proizvodnje mogu da se pripišu svakoj pojedinačnoj težnji za takvim profitima, mada svako zna da će oni biti samo privremeni i trajati dok se prednjači“ (Hajek (2002, str. 325)). Rečju, perspektiva sticanja monopolske pozicije i prisvajanja ekonomskog profita usled inoviranja, predstavlјa snažan podsticaj za preduzi-manje takve aktivnosti. Ex post monopolska cena obezbeđuje ex ante motivaciju za ino-viranje. Klјučna implicitna pretpostavka postojanja te vrste motivacije su jasno definisana svojinska prava, a u okviru njih prava intelektualne svojine. Reč je pre svega o tome da kao važan preduslov mora postojati efikasna zaštita patentnih prava, tj. precizno defini-sana dužina trajanja patentne zaštite i visina licence kao prava na njegovo korišćenje.34

U literaturi se obično naglašava da objašnjenje nagrade za inovaciju u vidu privremenog ekonomskog profita dugujemo Šumpeterovoj analizi inovacija i preduzetništva.35 Šumpe-ter je, imajući u vidu efekte dinamičke efikasnosti različitih tržišnih struktura na blagos-tanje društva, takođe iskazao blagonaklon stav prema monopolima i „monopolističkoj praksi”. On je smatrao da dinamička efikasnost ne može biti predmet analize sve dok je u njenoj osnovi koncept savršene konkurencije.36 Drugim rečima, šumpeterijanska hipoteza sugeriše da postoji bliska veza između procesa inoviranja i tržišne strukture – samo firme koje poseduju određeni stepen tržišne moći, poput monopoliste, poseduju finansijske re-

efekti inovacije proizvoda su više nejednoznačni. Videti: Baumol (2006, str. 139–147). 33 Nema sumnje, barem sa stanovišta pretpostavke racionalnog ponašanja, da svaka firma preferira monopolski položaj

(i ukoliko je to moguće zaštićen) u odnosu na neizvesnost pozicije u konkurentskim okolnostima.34 Patenti i licence kao elementi sistema prava intelektualne svojine, svoje postojanje duguju ispunjavanju dva prvenst-

veno ekonomska cilja. Sa jedne strane, njihovo odsustvo bi uzrokovalo nepostojanje bilo kakvog podsticaja potenci-jalnim inovatorima da ulažu resurse u skupu i neizvesnu aktivnost kakvo je samo po sebi otkrivanje novih znanja. Sa druge strane, nameće se zahtev za očuvanjem kompetitivnosti igre. To podrazumeva da novootkrivena znanja budu dostupna i drugim učesnicima (pre svega je reč o direktnim konkurentima) na tržištu, a sve u cilju daljeg društvenog napretka kao posledice uzajamnog odnosa konkurencije kao procesa i inovativnosti. Stoga, efikasan sistem patentne zaštite podrazumeva odgovarajuću nagodbu između dva navedena cilja. Drugim rečima, potrebno je odrediti cenu licence koja istovremeno štiti konkurentski poredak i obezbeđuje dovoljnu nadoknadu vlasniku „uskog grla“ (reč je o inputu koji je potreban ne samo vlasniku, nego i i ostalim konkurentima u cilju proizvodnje finalnog dobra). Cena licence je veoma zanimljivo pitanje, ali je izvan našeg obuhvata. Njime se posebno bavio Baumol (2006, str. 199–223).

35 Olson (2010, str. 90) je u svojoj analizi istakao da pod nagradom za inoviranje ne podrazumeva privremeni monopol poput Šumpetera, već „neravnotežu“. Reč je o tome da određena firma, u čisto konkurentskom okruženju, može, usled uspešne inovacije procesa, relativno smanjiti svoje jedinične troškove. Međutim, usled rasta troškova u cilju preuzimanja sve većeg dela tržišta, može se desiti da firma ne preuzme celokupnu privrednu granu.

36 Šumpeter je smatrao da teorija savršene konkurencije, iako precizno razrađena i u okviru vlastitih granica logički ispravna, nije ona koja može apstrahovati veliki deo ekonomske realnosti. Naprotiv, on tvrdi da ta teorija ne nudi „ni-kakve zaključke o kapitalističkoj stvarnosti kao celini“ (Šumpeter (1960, str. 127)). Takav stav je posledica činjenice da se u praksi može pronaći svega nekoliko primera koji su u skladu sa postavkama te teorije.


surse dovolјne da finansiraju skupe i neizvesne istraživačke i razvojne programe (ulaganje u nove proizvode, procese i metode proizvodnje, oblike snabdevanja i distribucije i sl).

Šumpeter tvrdi da se „monopolistička praksa” u smislu smanjenja količine i povećanja tržišne cene autputa čini „ograničavajućom” sve do momenta dok se ne izolujemo od, pre svega udžbeničkog koncepta savršene konkurencije, i sve dok takvu praksu ne posta-vimo u kontekst dugog roka, a donošenje odluka od strane tržišnih učesnika posmatramo kao prilagođavanje na očekivane izazove u budućem razvoju događaja. Drugim rečima, Šumpeter svojom analizom nudi drugačiji ugao posmatranja monopolskog ponašanja. On konstatuje da navedena „restriktivna strategija” može služiti u određenoj meri kao supstitut nekim drugim aktivnostima poput patenata, dugoročnih ugovora, osiguranja od preuzetog rizika usled inoviranja i sl., koje se inače sprovode u cilјu zaštite u okolnostima „kreativne destrukcije”, i koje obezbeđuju ne samo podsticaj za dalјe inoviranje,37 već i „zaštitu protiv privremene dezorganizacije tržišta” kao i „mogućnosti za dugoročno pla-niranje” (Šumpeter (1960, str. 155)). Sa tog stanovišta bi se mogla braniti i strategija prećutnog (ili eksplicitnog) dogovora konkurentskih firmi. Odnosno, treba imati u vidu da takav oblik monopolskog ponašanja u uslovima „večite oluje stvaralačkog razaranja“ ne mora biti ništa drugo do posledica nastojanja da se smanji rizik usled ulaganja resursa u aktivnosti inoviranja i obezbedi osnova za dalјe inoviranje.

Pošto prelazak iz konkurentske u monopolsku tržišnu strukturu povlači za sobom odstu-panje cene od graničnog troška i prateći Libenstina smanjenje podsticaja za snižavanje endogenih troškova firme, moglo bi se zaklјučiti da postoji prostor za konfrontaciju na relaciji između alokativne i statičke proizvodne efikasnosti sa jedne i dinamičke proizvo-dne efikasnosti sa druge strane. Ovaj sukob se jasno iskristalisao na primeru ekonomske regulacije cene autputa inovativnih firmi. Naime, u kontekstu preduzimanja inovativnih aktivnosti, regulatorne odluke sa jedne i odluke putem kojih firme maksimiziraju vlastiti interes sa druge strane, u osnovi su protivrečne. Preciznije, regulatorne odluke, kojima se firme koje poseduju, na primer, uspešnu inovaciju procesa primoravaju na snižavanje cene na nivo novog (nižeg) graničnog troška, tj. na ponašanje suprotno njihovom interesu što dovodi do smanjenih podsticaja za inoviranje, istovremeno dovode i do smanjenja statičke neefikasnosti.

Hajek upozorava da navedeni sukob nastaje kao posledica donošenja regulatornih odlu-ka koje u svojoj osnovi imaju koncept savršene konkurencije, i koje pokazuju osnovno nerazumevanje za stvarno funkcionisanje tržišnog mehanizma zasnovanog, između osta-log, i na preuzimanju rizika i povraćaju uloženih resursa. Reč je o tome da, polazeći od činjenice da savršena konkurencija kao kriterijum za procenu de facto rezultata konku-rencije nije plodan koncept,38 Hajek smatra da ukoliko težimo da obezbedimo dinamičku

37 Baumol (2006) je u svojoj analizi rutiniziranog inoviranja u okviru oligopolske tržišne strukture konstatovao da je inoviranje samohrani proces, tj. da ga karakteriše „povratna sprega“. To podrazumeva da uspešna inovacija povlači dodatnu inovativnu preduzetničku inicijativu. Uspešni primeri inoviranja podstiču dodatne inovacije putem brojnih mehanizama, počevši od najočiglednijih poput ostvarivanja ekonomskog profita, preko otvaranja mogućnosti drugima da proizvedu kvalitetnije i/ili jeftinije supstitute ili komplemente inoviranom proizvodu, pa sve do onih koji opisuju uzajamni odnos inovacije i konkurencije kada inovacija postane glavno oružje konkurentskog pritiska.

38 Hajek (2002) je smatrao da stvarni rezultati koje postiže konkurentski mehanizam bivaju potcenjeni svaki put kada se procenjuju sa stanovišta nerealnog kriterijuma rezultata koji bi se postigli da su uslovi savršene konkurencije bili ispunjeni. On konstatuje da pravilno vrednovanje rezultata konkurencije ne može proizilaziti iz poređenja stvarnih sa idealnim rezultatima, već poređenjem stvarnih rezultata konkurencije kao postupka otkrića sa rezultatom nekog drugog isto tako stvarnog postupka (kao što je usmeravanje privrede od strane vlade) kojim se teže postići identični ciljevi. Samo u takvim okolnostima se može uočiti stvarni značaj konkurentskog mehanizma i na pravi način priznati rezultati konkurencije. S tim u vezi, Fridman tvrdi da „razlika između stvarnog i idealnog delovanja tržišta (iako je bez

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI92efikasnost, onda je bespredmetno (i besmisleno) destimulisati firme da inoviraju odu-zimajući im regulacijom „odozgo” nagradu za preuzeti rizik uloženih resursa. Drugim rečima, okolnosti u kojima se firme primoravaju na ponašanje kao da postoji savršena konkurencija nisu u interesu regulisanih firmi (a na njihov interes se moramo osloniti ukoliko težimo da stvorimo uslove u kojima će biti iskorišćeno znanje koje je samo njima poznato), te je opravdano postaviti retoričko pitanje ko bi u takvim okolnostima uložio resurse u inovativnu aktivnost, očekujući identičnu sledeću iteraciju aktivnosti inoviranja i regulacije. Štaviše, statička neefikasnost je cena (oportunitetni trošak) koja se mora platiti (podneti) u cilјu obezbeđivanja dinamičke efikasnosti. Konačno, ovaj sukob otvara pitanje koje se tiče optimalne dužine trajanja patentne zaštite (ovo pitanje asimiluje i dodatna pitanja efekata prelivanja rezultata aktivnosti istraživanja i razvoja, kao i pretn-je ulaska konkurenata u granu). Generalno posmatrano, kraće trajanje patentne zaštite dovodi do smanjenja alokativne i statičke proizvodne neefikasnosti, ali i do smanjenja dinamičke efikasnosti i vice versa.

Iako je kroz svega nekoliko prigodnih opštih pasusa izneto tek ponešto od važnih i donekle opšteprihvaćenih stavova u ekonomskoj teoriji u vezi sa dinamičkim aspektom ekonoms-ke efikasnosti, ovde ćemo se zaustaviti. Razlozi su u suštini identični onim navedenim u prethodnom odelјku. Međutim, na ovom mestu ćemo dodati još jednu relativno važnu činjenicu koja bi delimično mogla biti argument koji dodatno opravdava našu poziciju. Reč je o tome da karteli nemaju gotovo ništa zajedničko sa prethodno iznetom analizom. Iako je Baumol (2006) identifikovao oligopolsku (doduše konkurentsku) tržišnu strukturu kao onu koja najviše pogoduje stvaranju podsticaja za inovativnu aktivnost, na nesreću po društvo, kartele kao tipične predstavnike oligopola karakteriše gotovo potpuno odsust-vo podsticaja za ulaganje resursa u aktivnost inoviranja. U Olsonovoj (2010, str. 90–94) analizi ova tvrdnja ima univerzalni karakter. Karteli koji su a priori protiv bilo kakvog tehnološkog napretka koji ima snagu da poremeti mukotrpno dogovorene elemente ka-rtelskog sporazuma i posledično promeni odnos snaga među članovima tipičan su pri-mer smanjene sposobnosti društva da usvaja nove tehnologije usled delovanja interesnih grupa. Uostalom, da su potencijalni članovi kartela želeli da na takav (inovativni) način unaprede vlastitu poziciju na tržištu, ne bi ni težili formiranju, sprovođenju i očuvanju kartelskog sporazuma (ipak, videti još jednom i Šumpeterov diskurs).

2.3.4. Rasipanje rente

Kao što smo već naglasili u prethodnom delu analize, uspešna kartelizacija individualnih tržišnih aktera podrazumeva prevazilaženje tri redosledno nastupajuća problema. Prvi problem se tiče mogućnosti nastanka kartela uopšte, tj. mogućnosti obuhvatanja svih ili barem većine proizvođača u grani.39 Drugi problem nastaje pri definisanju elemenata sporazuma koji se odnose na utvrđenu cenu i/ili proizvodnu kvotu na koju se obavezuje svaki od članova.40 Konačno, poseban problem predstavlјa izvršenje kartelskog spora-

sumnje velika) nije ništa u poređenju s razlikom između stvarnih efekata državne intervencije i njihovih očekivanih efekata“ (Fridman (2012, str. 208)). Ovakav zaključak, posledica je Fridmanovog opšteg stava da je jedna od velikih grešaka suditi javnim politikama i programima ne na osnovu ostvarenih rezultata, već na osnovu njihovih namera.

39 Uslov većine zahteva da se među onim članovima grane koji ostanu izvan kartelskog sporazuma ne nalazi firma koja bi takav sporazum mogla učiniti bespredmetnim.

40 Ova lista je inače relativno duža, tj. kartelski pregovori neretko obuhvataju i elemente poput uslova prodaje, reklami-ranja, tehničkih kapaciteta i sl. Olson ove pregovore opisuje kao spore i one koje karakteriše „preobiman dnevni red i pretrpan pregovarački sto“ (Olson (2010, str. 86)).


zuma, koje obuhvata ne samo troškove nadgledanja pridržavanja dogovorenog, nego i troškove postupaka reagovanja u slučaju nepoštovanja odredbi sporazuma. Videli smo da prekoračenje proizvodne kvote od strane jedne firme povlači pokretanje sličnog postupka od strane ostatka članstva, tj. da karteli koriste ponovlјenu komunikaciju ne bi li prevazišli prepreke koordinacije.41 Rečju, pregovaranje, zaklјučivanje, i posebno izvršenje kartels-kog sporazuma nose sa sobom visoke transakcione troškove, čija visina zavisi od opštih uslova koji mogu imati uticaja na formiranje i održivost kartela, tako da se potencijalni kartelski profit u određenom stepenu ex ante rasipa kroz navedene aktivnosti.42

3. ARGUMENTI U PRILOG INSTITUCIONALIZACIJE POKAJNIČKOG PROGRAMAIako je pokajnički program (leniency program) kao institut prava konkurencije raspostra-njen u praksi velikog broja razvijenih zemalјa i zemalјa u razvoju43, on ipak predstavlјa relativno nov fenomen. Ovaj program predstavlјa element prava konkurencije čija je pri-marna svrha da doprinese identifikovanju i prikuplјanju inkriminišućih dokaza o jednom od najvećih izazova sa kojim se suočavaju antimonopolske agencije – kartelskim praksa-ma.44 Opšti argument u prilog institucionalizacije ovog programa je pokušaj snižavanja utrošenih resursa kroz pobolјšanja u smislu pojednostavlјenja kao i rasterećenja procedure odnosno tela zaduženog za zaštitu konkurencije, koje se, u uslovima postojanja koluzija na tržištu, nalazi pred izuzetno kompleksnim zadatkom prikuplјanja i izvođenja dokaznog materijala u cilјu osude takvog ponašanja.45 Operacionalizacija ove ideje podrazumeva nastojanje zakonodavca da doprinese osnaživanju okolnosti u kojima se pojačavaju in-

41 Čini se opravdanim pretpostaviti da su troškovi monitoringa i izvršenja implicitnog kartelskog dogovora relativno veći, posebno u okolnostima asimetričnih informacija među članovima o proizvodnim mogućnostima svakog od njih. Kabral (Cabral (2005)) navodi primer dosluha proizvođača lizina na međunarodnom tržištu. Osnovne karakteristike ovog kartela su bile postojanje jednog relativno većeg i snažnijeg člana (firma Archer Daniels Midland (ADM) iz SAD–a, ostali članovi su nekoliko Japanskih, Korejskih i Evropskih firmi) i asimetričnost informacija u smislu da firme nisu posedovale nedvosmislene informacije o nivou kapaciteta svojih konkurenata pri čemu je svaka od njih, a posebno najveća, imala podsticaj da pokuša da pošalje signal ostalima kako ima veće kapacitete i niže prosečne troškove nego što je to zaista slučaj, ne bi li tako samom pretnjom disciplinovala ostatak članstva da se uzdrži od bilo kakvog pokušaja da naruši kartelsku cenu. Međutim, upravo najveća firma je često bila predvodnik akcija kojima se odstupalo od kartelskog dogovora. Stoga su krajem 90–tih godina prošlog veka u Čikagu, predstavnici firmi postigli dogovor o os-nivanju poslovnog udruženja čiji će zadatak biti da jednom mesečno prikuplja podatke o prodaji svake firme i pri tom ih tajno dostavlja svim članovima (inače ove informacije su postale dostupne nakon što je američki Federalni istražni biro (FBI) dopustio mogućnost pretrage arhive u kojoj se nalazilo i nekoliko video kaseta na kojima se nalaze snimci sastanaka čelnih ljudi najvećih proizvođača lizina). Dogovor je takođe podrazumevao da svaki put kada neka firma svesno proizvede više od dodeljene kvote u tekućem mesecu, ona mora narednog meseca preuzeti obavezu otkupa proizvoda onih proizvođača čija je kvota ostala neispunjena. Tim nivelisanjem bi se na godišnjem nivou obezbedila dogovorena visina autputa i cene. Primer je imao za cilj da u određenoj meri ilustruje složenost postizanja i očuvanja kartelskog sporazuma, ali i činjenicu da realnost često odstupa od pretpostavki teorijskog modela. Reč je o tome da informacije čiju dostupnost pretpostavljamo od samog početka, (potencijalni) članovi kartela ipak stiču naknadno, a neretko je mehanizam cenovnih ili količinskih (ili nekih drugih) ratova važan izvor tog sticanja.

42 Pored transakcionih troškova podjednako važan deo (ex ante) rasipanja resursa od strane kartela odnosi se na rent seeking aktivnosti, odnosno ulaganje resursa u regulatorni proces kao sredstvo za ostvarenje ciljeva preraspodele postojećeg dohotka. Za detaljniju analizu ovog pitanja videti: Tullock (1967); Krueger (1974); Tollison (1997); Miler (2008); Olson (2008).

43 Videti: OECD (2014). 44 Videti: Spagnolo (2008); Aubert et al. (2006); Broder (2010, str. 184–187). 45 Videti: Shapiro et al. (2007, str. 1098–1138).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI94dividualni podsticaji učesnika kartela ka nekooperativnom ponašanju. Drugim rečima, namera je da se unese dodatno nepoverenje i tihi nemir među ionako podozrive članove koluzionog dosluha koji se suočavaju sa protivrečnim podsticajima, kako bi se izazvao, ne samo efekat destabilizacije postojećih kartela, već i efekat odvraćanja (detterent ef-fect) od formiranja novih. Kao što smo to ranije naglasili prilikom analize karakteris-tika kartela, sa jedne strane, uspešnost u organizovanju kolektivne akcije obezbeđuje njenim učesnicima prisvajanje maksimalnog ekonomskog profita, koji im ostaje nedostu-pan u uslovima međusobnog nadmetanja. Sa druge strane, uspostavlјena Kurno-Nešova ravnoteža zatvorenikove dileme, koja predstavlјa jedini ishod takve igre koji nije efikasan u Paretovom smislu, odražava sistem preferencija svakog igrača koji je izvršio racionalan odabir nekooperativnog ponašanja kao vlastite dominantne strategije. Sledstveno tome, konfrontacija podsticaja sa kojima se suočavaju individualni članovi kartela, koja nastaje kao posledica tenzije između saradnje i vlastitih interesa, vodi inherentnoj nestabilnosti kartela.

Ekonomski interes članova kartela koji ih motiviše na odabir nekooperativne strategije te posledično dovodi do suboptimalnog grupnog rezultata, kao i relativno slabe unutrašnje veze ovih koalicija za raspodelu, dodatno pojačane argumentom da je u takvim okol-nostima tipsko rezonovanje članova kartela da je najbolјe da on bude taj koji će prvi narušiti kartelski sporazum, što implicira da je endogeno rasformiranje kartela samo pitanje vremena, predstavlјaju glavne argumente na koje se zakonodavac oslanja pri-likom predviđanja efekata uspešnosti primene pokajničkog programa. Ovaj program, kao mehanizam putem kojeg zakonodavac nastoji da dodatno osnaži ponašanje zasnovano na logici „slepog putnika” u kartelskim sporazumima, podrazumeva ponudu amnestije u vidu potpunog oslobađanja (ili umanjenja) od izricanja mere zaštite konkurencije46 onom članu ili članovima kartela koji nadležnom telu za zaštitu konkurencije dostave pravno valјane informacije o njegovom postojanju i funkcionisanju.

46 S obzirom da domaći Zakon o zaštiti konkurencije po ugledu na evropski, predviđa izricanje isključivo novčane kazne učesnicima horizontalnih restriktivnih sporazuma, sledi da je jedino oslobađanje (u potpunosti ili delimično) od plaćanja novčane kazne, ono što pokajnički program može ponuditi u razmeni za insajderske informacije o kartelu. Sa druge strane, u SAD, pored izricanja novčane kazne postoji mogućnost iniciranja i krivičnog postupka protiv direktora, službenika i radnika određene firme ukoliko oni, u sklopu korporativnog priznanja, nisu priznali svoje učešće u nezakonitim monopolskim aktivnostima. Domaći Krivični zakonik (Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005–ispr., 107/2005–ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) je do 2014. godine u članu 232 prepoznavao određene radnje povrede konkurencije („zloupotreba monopolističkog položaja“ i „zaključivanje mono-polističkog sporazuma), a devijatore (odgovorno lice u preduzeću ili drugom pravnom licu, kao i preduzetnike) izlagao krivičnoj odgovornosti u vidu kazne zatvora od 6 meseci do 5 godina. Međutim, ova „obeležja bića krivičnog dela” nisu bila u „skladu sa postojećim zakonodavstvom u oblasti konkurencije“(Begović i Pavić (2012, str. 141–142)). Navedeni propisi su ipak u dobroj meri usklađeni krajem 2016. godine, s obzirom da je u Krivični zakonik (Službe-ni glasnik RS, br. 94/2016) uneta odredba kojom se definiše odgovornost lica koje je u ime firme kao privrednog subjekta uzelo učešća u formiranju restriktivnog sporazuma (dužina kazne lišenja slobode je ostala ista kao ranije (od 6 meseci do 5 godina), uz mogućnost izricanja i novčane kazne (član 229)). Odgovorna lica u firmi koja je učesnik pokajničkog programa su izuzeti od primene navedenih sankcija u Zakoniku.


4. POKAJNIČKI PROGRAM U DOMAĆEM PRAVU KONKURENCIJERazmotrimo institut pokajničkog programa preciznije na primeru relevantnih domaćih zakonskih otelotvorenja. Domaća zakonska rešenja dopuštaju dve mogućnosti, kada je reč o podnošenju zahteva od strane učesnika kartela u cilјu imuniziranja od obaveze plaćanja novčane kazne mere zaštite konkurencije: zahtev za potpunim oslobađanjem i zahtev za delimičnim oslobađanjem od takvog plaćanja. Osnovni uslovi koje učesnik restriktivnog sporazuma mora da ispuni kako bi u potpunosti bio oslobođen od obaveze plaćanja novčanog iznosa kazne su: da je prvi koji je prijavio sporazum Komisiji za zaštitu konkurencije; da Komisija nije imala saznanja o postojanju kartela ili ih je imala, ali nije posedovala dovolјno dokaza da pokrene postupak; da su dostavlјeni dokazi dovolјni da Komisija donese rešenje o povredi konkurencije.47 Sa druge strane, zakonske odredbe takođe omogućavaju i smanjenje visine iznosa novčane kazne, ukoliko: učesnici doslu-ha podnesu relevantni zahtev u toku samog postupka ispitivanja povrede konkurencije; dostavlјeni dokazi budu dovolјni da Komisija okonča postupak, te donese rešenje kojim se izriče mera zaštite konkurencije učesnicima restriktivnog sporazuma. Učesnici koji to prvi učine imaju mogućnost umanjenja kazne za 30–50 %, drugi za 20–30 %, dok treći i svaki sledeći ima pravo na 20 % umanjenja.48

Posebno značajan uslov koji učesnik pokajničnog programa mora da ispuni, bez obzira da li je reč o podnosiocu zahteva za potpuno ili delimično oslobađanje od novčane ka-zne, jeste da on nije učesnik koji je kolovođa (ringleader) kartela, tj. onaj koji je inicirao zaklјučenje restriktivnog sporazuma ili onaj koji je prinudio ili podstrekavao druge učesnike na njegovo zaklјučenje i/ili sprovođenje.49 Ovo je posebno važan uslov i u kontekstu anal-ize zloupotrebe prava konkurencije, s obzirom da upravo takvo zakonsko rešenje, kojim se kolovođa ne može uklјučiti u program amnestije od učinjenog dela povrede konkuren-cije, obezbeđuje uslove da izvedemo zaklјučak o nemogućnosti zloupotrebe pokajničkog programa od strane učesnika kartela. Da bismo to uvideli, pretpostavimo za trenutak da se zakonodavac iz određenog razloga, na primer u cilјu što veće efikasnosti pokajničkog programa, odlučio za suprotno rešenje. U takvim okolnostima bi nesumnjivo došlo do otvaranja ogromnog prostora za zloupotrebu pokajničkog programa kao elementa anti-monopolske politike, s obzirom da bi tada svaki konkurent koji želi da, na primer, umanji konkurentski pritisak, imao mogućnost da pozove ostale tržišne učesnike na strani po-nude na formiranje koluzionog dosluha, a potom ih prijavi nadležnom telu za zaštitu konkurencije. Kolovođi bi bio odobren imunitet, dok bi ostali bili kažnjeni.

Pretpostavlјamo da će pojedini čitaoci i dalјe postavlјati pitanje podesnosti prirode pokajničkog programa za potencijalnu sopstvenu zloupotrebu, s obzirom na činjenicu da kada pojedini učesnici kartela prijavlјuju druge, oni posledično mogu dovesti i do name-

47 Videti: član 69, stav 1 i 2 ZZK; član 2, stav 1, tačka 1 i 2 i član 3 (definiše dodatne uslove za oslobađanje od plaćanja novčane obaveze) Uredbe o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konku-rencije (u daljem tekstu Uredba) (Službeni glasnik RS, br. 50/2010); Smernice za primenu člana 69. Zakona o zaštiti konkurencije i Uredbe o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije od 30.08.2010. godine (u daljem tekstu Smernice).

48 Videti: član 69, stav 3 ZZK; za dodatne uslove videti Smernice. 49 Videti: član 69, stav 4 ZZK; član 2, stav 1, tačka 3 i 4 Uredbe; Smernice. Domaći zakonodavac se i na ovom mestu

ugledao na relevantna evropska, ali i analogna američka rešenja (dokumenta su navedena u nastavku teksta).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI96tanja viših troškova svojim budućim rivalima. To je svakako tačno, ali to nije zloupotreba prava konkurencije na način da dolazi do podrivanja konkurencije: njegova primena nema tendenciju kretanja u pravcu suprotnom od onog kojim je, barem formalno, proklamovan (pravo konkurencije, te njegova primena, mora imati za cilj stvaranje i zaštitu uslova konkurencije, tj. zadatak da spreči degeneraciju konkurentskog procesa).50 Naprotiv, reč je o podrivanju kartela, što je sa stanovišta (maksimizacije) društvenog blagostanja i ob-narodovanog cilјa koji se teži postići u antimonopolskoj areni savršeno prihvatlјivo.

5. EMPIRIJSKI REZULTATI PRIMENE POKAJNIČKOG PROGRAMAEmpirijski rezultati uglavnom potvrđuju teorijski očekivanu uspešnost zakonski ovaploće-nog koncepta pokajničkog programa. Brener (Brenner (2009)) je u nameri da analizira efekte pokajničkog programa EU usvojenog 1996. godine, prikupio podatke za 61 slučaj kartela koji je procesuiran u periodu od 1990 do 2003. godine od strane Evropske Komi-sije na osnovu člana 101 Ugovora o funkcionisanju EU.51 Rezultati do kojih je došao su više nego zanimlјivi: prvo, postoje veći podsticaji za eludiranje kartelskog sporazuma u periodu nakon usvajanja pokajničkog programa u odnosu na period pre 1996. godine;52 drugo, usled uvođenja ovog programa povećava se informisanost tela za zaštitu konku-rencije u vezi sa aktivnostima kartela na tržištu, te je vremenski interval (aproksimativno uzet kao vreme između otkrivanja dosluha i pokretanja postupka i trenutka donošenja rešenja) neophodan za istragu i procesuiranje povrede konkurencije skraćeno za 1,46 godina.53 Brener dalјe tvrdi da pokajnički program nije bio efikasan onoliko koliko je mogao biti kada je reč o destabilizaciji postojećih kartela. Objašnjenje za ovaj rezultat on pronalazi u odredbama zakona koje nisu striktno garantovale potpuno oslobađanje od plaćanja kazne, čak ni za prvu firmu koja dostavi informacije o postojanju dosluha u kojem i sama učestvuje, te kao takve nisu percipirane kao pouzdan partner od strane potencijalnih doušnika u otkrivanju dosluha.54

50 Videti: Gerber (1994). 51 Članovi 10 i 11 domaćeg ZZK su identični ovom članu. 52 Međutim, on takođe primećuje i da postoji izvesno kašnjenje u efektima primene ovog programa od aproksimativno

četiri godine. Zaista, kada se pogledaju podaci po periodima od 5 godina, može se uočiti nagli skok u visini izrečenih kazni firmama u dosluhu od 2000. godine na tlu EU (u periodu od 1995 do 2000. godine nivo izrečenih kazni je bio 270 963 500 €, dok je u periodu 2000–2004 on iznosio 3 157 348 710 €). Posmatrano po decenijama, nivo kazni nametnutih kartelizovanim firmama je od 1990 do 2000. godine iznosio 615 246 050 €, dok je u narednoj deceniji bio približno osamnaest puta veći, tj. 11 084 087 708 €. Od 2010. do 2014. ukupno izrečeni iznos kazni je bio 8 621 938 579 €. Videti: EU Cartel Fine Statistics (2015).

53 Iako može služiti samo kao indikacija, ovo je važan podatak koji treba da ilustruje veličinu značaja pokajničkog programa za racionalnu upotrebu resursa tela nadležnog da štiti konkurenciju. Takođe, ovo je podatak nad kojim treba da se zamisle svi oni koji smatraju da je oblast zaštite konkurencije jednostavna, brza ili ona čiji su nezadovoljavajući rezultati (prema njihovom sudu) jednostavno posledica neažurnosti onih koji treba da je sprovode.

54 Program je predviđao da se prvoj firmi koja dostavi informacije o kartelu pre nego što je pokrenut postupak od strane Evropske Komisije obezbedi smanjenje kazne od 75–100 %, dok je u situacijama u kojima je postupak već pokrenut, za presudne informacije kazna bila umanjena za 50–75 %. Videti: Notice on the Non–Imposition or Reduction of Fines in Cartel Cases (1996). Zbog toga je EU dva puta (2002 i 2006) reformisala svoj pokajnički program. Prema najnovijoj verziji (takođe i prema onoj iz 2002) na koju se, kako smo već naglasili ugledao i naš zakonodavac, potpu-no oslobađanje od plaćanja kazne dobija prva firma koja dostavi informacije o kartelu. Videti: Commission Notice on Immunity from fines and reduction of fines in cartel cases (2006).


Slično Breneru, Miler (Miller (2009)) je, nastojeći da ispita uspešnost američkog pokajničkog programa revidiranog 1993. godine,55 sproveo empirijsku studiju o efektima njegovog sprovođenja na uzorku od 342 otkrivena kartela u periodu od januara 1985 do marta 2005. Rezultati do kojih je došao obezbedili su dokaze za njegovu radnu hipotezu da, ukoliko su efekti primene pokajničkog programa takvi da obezbeđuju nagli skok u otkrivanju kartela, relativno brzo nakon usvajanja izmena u programu, dok istovremeno u dugoročnoj perspektivi dolazi do smanjenja takvih otkrivanja, sledi da je moralo doći ne samo do povećanja broja destabilizovanih kartela, već i do smanjenja brzine kojom se novi karteli uspostavlјaju. Nјegovi nalazi sugerišu da je stopa otkrivanja kartela porasla za 61 %, dok je efekat odvraćanja ovaploćen stopom formiranja novih kartela bio povećan za 59 % nakon izvršene revizije programa 1993. godine.56

Konačno, postoje i istraživanja koja nastoje da putem percepcije efektivnosti prava konku-rencije među poslovnim lјudima pojedinih zemalјa, obezbede indikacije o doprinosima efekata pokajničkog programa na njegovo (pravo konkurencije) agregatno izvršenje. U jednom od takvih (ekonometrijskih) istraživanja, na osnovu uzorka od 59 zemalјa57, do-bijen je rezultat da je percepcija poslovne zajednice takva da pokajnički programi dopri-nose efektivnosti antimonopolske politike na način da odvraćaju eksplicitne ili implicitne dosluhe u intervalu od 10 do 21 % (Borrell et al. (2013)).

6. OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI IZVRŠENJA POKAJNIČKOG PROGRAMATreba primetiti da uspešnost efekata pokajničkog programa, čija struktura odražava logiku podsticaja zasnovanu na kažnjavanju tipa „štapa i šargarepe”, implicitno podrazumeva da postoji kredibilna pretnja da će kartel u relativno bližoj budućnosti biti otkriven, od-nosno da će protiv njega biti pokrenut postupak radi utvrđivanja povrede konkurencije, te izrečena mera zaštite konkurencije. Efekti pokajničkog programa će biti ograničeni, ukoliko članovi kartela, sa izvesnom dozom sigurnosti, ne očekuju da će biti procesuirani. Kretanje sa leva na desno po skali čija krajnja leva tačka pokazuje neformalni sporazum nepoverlјivih neposrednih tržišnih takmaca, dok krajnja desna tačka odražava kartel koji je stvoren i/ili zaštićen zakonskim merama države, implicira da efekti pokajničkog pro-grama teže infinitezimalnoj veličini. U slučaju zakonskih monopola, oni su jednaki nuli, s

55 Sjedinjene Američke Države su bile prva država koja je uvela analizirani program još 1973. godine. Taj program je nudio samo mogućnost diskrecionog odlučivanja antimonopolskom telu o visini smanjenja kazne za doušnike, i to samo pod uslovom da nadležno telo (Antimonopolsko odeljenje Ministarstva pravde SAD) već nije imalo određena saznanja na osnovu kojih je pokrenulo istragu. Stoga je zakonodavac i izvršio reviziju 1993. godine, na koju su se kasnije ugledale antimonopolske vlasti iz velikog broja drugih zemalja. Videti: Corporate Leniency Policy, Department of Justice (1993).

56 Obrazac kretanja podataka o visini novčanih kazni nametnutih kompanijama u SAD-u, za koje se utvrdilo da su svojim aktivnostima učinile delo povrede Odeljka 1 Šermanovog zakona („15 U.S.C. §§ 1-7”), je u principu isti kao onaj u EU. U periodu 1970–1979 agregatni iznos kazni je bio 48 miliona $; u periodu 1980–1989 iznos je 188 miliona $; u periodu 1990–1999 reč je o 1,6 milijardi $ (s tim što je relativno veći deo ovog iznosa izrečen u drugoj polovini ovog perioda, što ponovo ukazuje na постизање malог efekта docnje); u periodu 2000–2009 iznos je bio 4,2 milijarde $. Interesantno je napomenuti i da je broj optuženih pojedinaca kojima je izrečena kazna lišenja slobode u periodu 1990 do 2000. godine prosečno godišnje iznosio 37, dok je u narednoj deceniji taj pokazatelj bio približno 62. Videti: Hammond (2014).

57 Podaci su prikupljeni po metodološkom obrascu prikupljanja mekih podataka Svetskog ekonomskog foruma, a od strane IMD World Competitivenes Center. Osnovno pitanje koje je bilo postavljeno srednjem i top menadžmentu u anketiranim zemljama je: da li je antimonopolsko zakonodavstvo efikasno u sprečavanju nefer konkurencije?

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI98obzirom da je očekivana vrednost kazne približno nula (iako antimonopolske vlasti pose-duju informacije o postojanju kartela, verovatnoća njihovog procesuiranja će biti nula, imajući u vidu da je reč o ozakonjenim monopolskim praksama koje su imunizirane od primene prava konkurencije).58

Dodatni (i verovatno najvažniji) način na koji se mogu ograničiti efekti pokajničkog pro-grama proizilazi iz građanskopravne odgovornosti učesnika u tom programu. Osnovna opasnost na koju želimo da ukažemo, predstavlјa činjenica da argumenti u prilog insti-tucionalizacije pokajničkog programa, dok se ne dovedu u vezu sa drugim važnim ele-mentom privatnopravnog izvršenja prava konkurencije, deluju sasvim logično, opravdano i samim tim prihvatlјivo. Naime, ukoliko je kartelizovanim firmama, rešenjem nadležnog antimonopolskog tela, izrečena mera zaštite konkurencije, one, prema zakonskim propi-sima o odgovornosti za nanetu štetu, automatski postaju izložene mogućnosti pokretanja prateće tužbe za naknadu štete od strane oštećenih tržišnih učesnika, koju im je njihova radnja prouzrokovala (pre svega je reč o udruženjima potrošača pod pretpostavkom da ona poseduju moć pokretanja takve tužbe u cilju kolektivne zaštite vlastitih interesa59 i potencijalnim konkurentima koji usled kartelizacije onih u grani nisu bili u mogućnosti da prevaziđu barijere ulasku). „Razlog zašto smo pribegli zasnivanju objašnjenja na primeru prateće tužbe (follow on action) za naknadu štete, za razliku od tzv. nezavisne tužbe (stand alone action) koja ne zahteva prethodno rešenje antimonopolskog tela o povredi konkurencije kao uslov za pokretanje postupka za takvu naknadu, leži, između ostalog, i u činjenici da odredbe domaćeg ZZK predviđaju mogućnost jedino takvog re-dosleda događaja (ZZK, čl. 35, st. 1). Drugim rečima, postojanje mogućnosti za naknadu štete, prema ZZK zahteva kao preduslov rešenje Komisije za zaštitu konkurencije kojim je utvrđena povreda konkurencije. To rešenje predstavlja osnovu (uslov) za pokretanje parničnog postupka (ZZK, čl. 73), s tim što se nastanak štete mora dokazivati u sudskom postupku, tj. postojanje povrede konkurencije nije direktni dokaz postojanja nanete štete” (Tešić (2017, str. 327)).60

58 О supstitutabilnosti ekonomske regulacije i prava konkurencije u uslovima zakonskih monopola videti: Broder (2010); Dunne (2015). Domaću pravnu praksu takođe karakteriše, doduše akutna, faza tendencije u pravcu derogacije pri-mene Zakona o zaštiti konkurencije. Videti na primer: Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju (Službeni glasnik RS, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/2012 i 7/2013 - odluka Ustavnog suda), kojim su imunizirani akti Udruženja osi-guravača Srbije koji su doveli do kartelizacije učesnika na strani ponude na tržištu autoosiguranja; Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju (Službeni glasnik RS, br. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06, 31/11) koji proizvodi isti efekat na tržištu taksi usluga; Zakon o javnom beležništvu (Službeni glasnik RS, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 – dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015) koji isto čini na tržištu pružanja javnobeležničkih usluga.

59 Teorija javnog izbora nedvosmisleno je pokazala da se potrošači kao grupa suočavaju sa nizom prepreka u cilju efikasnog organizovanja putem dobrovoljnih doprinosa od strane potencijalnih članova (pre svega je reč o problemu “slepog putnika”). Videti, na primer: Miler (2008); Olson (2010). Ipak, tamo gde postoji zakonska osnova za njihovo osnivanje, takva udruženja sa većim ili manjim ovlašćenjima postoje i deluju. Prema domaćem Zakonu o zaštiti potrošača (Službeni glasnik RS, br. 62/2014 i 6/2016 – dr. zakon) udruženja potrošača imaju mogućnost pokretanja postupka za naknadu štete pred nadležnim sudom (član 145, stav 1, tačka 1 i član 153).

60 Iako domaća praksa zaštite interesa potrošača još uvek nije zabeležila nijedan slučaj podnošenja tužbe za naknadu štete usled kartelskog delovanja firmi na konkretnom tržištu, udruženja potrošača bi takođe mogla da se oslone i na Zakon o obligacionim odnosima – ZOO (Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 37/89, Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja) obzirom da on dopušta mogućnost podnošenja i nezavisne tužbe. „Prvo, treba primetiti da se samostalna (nezavisna) tužba za naknadu štete usled povrede (prava) konkurencije može podneti bez obzira na to da li je telo nadležno za zaštitu konkurencije donelo odluku o povredi konkurencije, tj. pre nego što je ono uopšte i utvrđivalo navedenu povredu. Drugo, osnov za podnošenje nezavisne tužbe proizilazi iz člana 16 ZOO koji predviđa da je svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se drugom nanosi šteta, kao i člana 154, stav 1 ZOO koji propisuje da je svako ko drugome prouzrokuje štetu (svojom krivicom) dužan da je nadoknadi. S obzirom da u uslovima samostalne tužbe ne postoji rešenje Komisije o povredi konkurencije, sud, odnosno tužilac (na kom je teret dokazivanja) mora da utvrdi štetnu radnju i dokaže postojanje štete (postojanje povrede konkurencije ne znači i direkt-


Iako, generalno posmatrano, tužba za naknadu štete može destimulisati formiranje kar-telskih sporazuma, imajući u vidu da se u, ceteris paribus, očekivanu vrednost novčane kazne mere zaštite konkurencije, mora uračunati i iznos očekivane naknade štete,61 takva tužba u uslovima postojanja pokajničkog programa proizvodi suprotne efekte.62 S obzi-rom da učešće u pokajničkom programu samo po sebi podrazumeva priznanje učesnika kartela o vlastitom udelu u restriktivnom sporazumu, te da se rešenje o povredi konkuren-cije u parničnom postupku uzima kao dato i odmah pristupa proceni štete, destimulacija pojedinačnih članova kartela da prijave postojanje sporazuma, postaje gotovo izvesna. Drugim rečima, uslovi pokajničkog programa i prateća tužba za naknadu štete uzrokuju protivrečne podsticaje učesnicima kartela.

Potencijalno rešenje za ovaj problem je, na prvi pogled, vrlo jednostavno: potrebno je osloboditi učesnika pokajničkog programa od odgovornosti, odnosno obaveze da učes-tvuje u naknadi štete u parničnom postupku. Međutim, imunitet od građanskopravne odgovornosti za nanetu štetu, pored toga što pojačava podsticaje koje nudi pokajnički program, istovremeno uskraćuje pravo na naknadu štete, odnosno pravo na zaštitu kup-cima ili potencijalnim rivalima, koji u takvim uslovima imaju pravo na potraživanja i od samog pokajnika. Važno je primetiti da bi u takvim okolnostima, ukoliko nije došlo do nesolventnosti ostalih učesnika kartela nakon izrečene mere zaštite konkurencije, kupci (kao i potencijalni konkurenti) i dalјe mogli da nadoknade štetu od preostalih članova u dosluhu: iznos štete ostaje isti, samo se smanjuje broj onih koji plaćaju odštetu. Pravo na naknadu štete nije uskraćeno, iako kupci, čiji je unapređeni interes implicitni cilј prava konkurencije, ostaju lišeni prava da pozovu na odgovornost sve učesnike restriktivnog sporazuma.

Ovime smo, nadamo se, ilustrovali činjenicu da ni pravo konkurencije, na nesreću po društveno blagostanje, nije u potpunosti izolovano od inherentne protivrečnosti. Zakon koji sadrži odredbe pokajničkog programa, i koji predviđa mogućnost naknade štete na-kon što rešenje o povredi konkurencije postane pravosnažno, nesumnjivo postaje in-herentno protivrečan, u smislu signala koje šalјe (kartelizovanim) tržišnim učesnicima. Drugim rečima, kada jedna odredba zakona ograničava potencijalnu delotvornost druge, kontradiktorni podsticaji sa kojima se suočavaju tržišni učesnici postaju neminovnost. Otuda sledi da takav zakon postaje endogeno ograničen u vlastitoj delotvornosti.

nu štetu za konkurente). Tačno je da bi se utvrđivanje štetne radnje od strane suda (koji neizostavno mora primenjivati odredbe ZZK u tom postupku) de facto poklopilo sa utvrđivanjem povrede konkurencije Komisije, ali sud i Komisija to rade za različite potrebe. Sud utvrđuje štetnu radnju samo da bi procenio visinu štete, ali ne i da bi utvrdio povredu konkurencije i zbog toga kaznio tuženog. Sud se, barem direktno, ne bavi zaštitom konkurencije (to je nadležnost Komisije), već zaštitom prava oštećenih lica. Samo u situaciji prateće tužbe, sud će uzeti rešenje Komisije kao dokaz da postoji štetna radnja, te se neće baviti utvrđivanjem povrede konkurencije. U uslovima nezavisne tužbe moguće je zamisliti da se istovremeno vode i parnični postupak i postupak utvrđivanja povrede konkurencije pred Komisijom. U tom slučaju ostaje pitanje da li će sud obustaviti vlastiti postupak sve dok Komisija ne donese rešenje o povredi konkurencije.“ (Tešić (2017, str. 327 - 328)).

61 Iznos mere zaštite konkurencije je u uslovima njegove zakonske određenosti a priori poznat, dok se procena štete vrši na sudu. Nema garancija da visina dosuđene odštete (stvarni iznos procenjene štete i naknada oportunitetnog troška izgubljene dobiti) mora biti manja od iznosa novčane kazne mere zaštite konkurencije. Baumol i Ordover (1985) naglašavaju odredbu treble damages u američkim propisima o zaštiti konkurencije (Clayton Act, 15 U.S.C. §§ 12-27, 29 U.S.C. §§ 52-53), koja podrazumeva da sud može doneti presudu po kojoj je okrivljeni dužan da isplati tužiocu višestruki (najčešće trostruki) iznos procenjene štete. U tom smislu odredba treble damages zaista može biti perni-ciozna po uspostavljanje i stabilnost kartela, koji nisu zakonski zaštićeni.

62 O kontroverznom odnosu pokajničkog programa i odgovornosti pokajnika za nanetu štetu videti: Cauffman (2011).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI100

7. ZAKLJUČAKPosmatrano sa stanovišta unapređenja društvenog blagostanja, konkurencija kao dinamički proces u kojem akcije bilo kog konkurenta stvaraju pritisak svim ostalim da poboljšaju vlastito poslovanje kako bi održali korak u kompetitivnoj igri, predstavlja sred-stvo za postizanje ciljeva, tj. ona ima instrumentalnu vrednost. Konkurencija kao meha-nizam, i sa stanovišta postizanja ekonomske efikasnosti društveno poželjan oblik tržišne strukture, se štiti s obzirom da dovodi do 4 oblika takve efikasnosti: alokativne, proiz-vodne, dinamičke i selektivne. Za razliku od toga, karteli kao antikonkurentska koalicija predstavljaju mrežu za zadovoljavanje vlastitih uskih interesa na štetu zajedničkog dobra.

Ukoliko konkretan zakonski okvir, u našem slučaju onaj o zaštiti konkurencije, nije defini-san na način da nedvosmisleno obezbeđuje podsticaje tržišnim učesnicima na produktivno konkurentsko ponašanje, to će kao posledicu imati proces u kojem je njihovo ponašanje u značajnoj meri u suprotnosti sa onim koje unapređuje blagostanje društva. Polazeći od pretpostavke da je osnovni (i ekskluzivni cilj) prava konkurencije postizanje ekonom-ske efikasnosti što implicitno podrazumeva očuvanje ili unapređenje interesa potrošača putem zaštite konkurencije kao procesa dinamičkog nadmetanja neposrednih tržišnih takmaca, sledi da pravo konkurencije ne sme biti ni formulisano, niti primenjeno na način da dovodi do protivrečnih podsticaja tržišnim učesnicima. U tom smislu, i pokajnički pro-gram zajedno sa tužbom za naknadu štete nalazi se u funkciji zaštite konkurencije. Ipak, iako se za svaki od dva navedena instituta mogu navesti argumenti u prilog neophodnosti njihove institucionalizacije, pokazali smo da ove mogućnosti za privatnopravno izvršenje propisa kojim se štiti konkurencija mogu imati i svoju tamnu stranu – one mogu uzroko-vati smanjenje podrške dekomponovanju kartelske tržišne strukture kao narušavanja de-lovanja konkurentskog mehanizma, što posledično dovodi do kreiranja rezultata različitih od onih koji bi nastali kao posledica ispunjenja formalno proklamovanog cilja u sferi prava konkurencije. Drugim rečima, iako na prvi pogled sasvim opravdana, primena pokajničkog programa u sadejstvu sa institutom tužbe za naknadu štete u sferi prava konkurencije može dovesti do protivrečnih rezultata (efekata). U tom smislu, šire posma-trano, tretiranje prava konkurencije kao verovatno „najklizavijeg terena“ od svih delova ekonomske politike jedne zemlјe, nesumnjivo ima jako uporište ne samo u teorijskim ra-spravama, već, kako se pokazalo u njegovoj strukturi, te efektima primene ovog propisa.

Kada je reč o domaćoj praksi zaštite konkurencije, ona još uvek nije zabeležila nijedan slučaj primene pokajničkog programa, niti instituta tužbe za naknadu štete, bez obzira da li je reč o pratećoj ili tzv. nezavisnoj tužbi. Zapravo, cilj ovog rada je prvenstveno bio da ukaže na činjenicu da kartelsko delovanje zaslužuje daleko veći stepen pažnje u domaćoj akademskoj zajednici, te da postoji mogućnost potencijalne pojave gore opi-sanog specifičnog problema u našoj praksi zaštite konkurencije. Analizirani problem postoji u razvijenim tržišnim privredama koje poseduju višedecenijsko iskustvo u pogledu primene prava konkurencije, a njegovu pojavu svakako treba očekivati i u našoj pravnoj praksi zaštite konkurentskog poretka u doglednoj budućnosti. Ne postoji precizno određen trenutak u smislu vremenskog intervala izvršenja prava konkurencije kada se ovaj prob-lem pojavljuje, ali je iskustvena činjenica da njegova pojava ipak zahteva određeni period takve primene, pogotovu kada je reč o tzv. nezavisnoj tužbi. Analiza procesa privatno-pravnog izvršenja prava konkurencije kroz prizmu delovanja kartela je svakako komplek-sna, i u ovom radu su nesumnjivo date samo uvodne napomene. Kompleksnost njene


argumentacije ne proizilazi samo, kao što je to naznačeno na samom početku rada, iz neophodnosti preplitanja analize ekonomske nauke sa drugim oblastima, poput prava, već i zbog toga što nas podseća na činjenicu da u sferi prava konkurencije neretko nema lakih, i što je još važnije, jednoznačnih odgovora, tj. što zahteva od istraživača veću uzdržanost ili skeptičnost prema namerama regulatora, odnosno objašnjenjima razloga za uvođenje regulatornih zahvata u konkretnim slučajevima, kao i njihovim efektima. Ipak, imajući u vidu činjenicu da postoji široka rasprostranjenost zakona o zaštiti konkurencije, plodna rasprava zahteva spuštanje analize na konkretan problem i pokušaj iznalaženja rešenja za isti. Kao što smo videli tokom izlaganja, sve čemu se jedno društvo može nadati jesu rešenja koja nude samo ograničene mogućnosti za ublažavanje osnovnog problema.

8. LITERATURAAllais, M. (1954), „Power and Dangers of the Mathematical Tool in Economics”, Econo-metrica, Vol. 22, No. 1, pp. 58–71.

Aubert, C. et al (2006), „The impact of leniency and whistle–blowing programs on car-tels”, International Journal of Industrial Organization, Vol. 24, No. 6, pp. 1241–1266.

Baumol, V. (2006), Inovativna mašinerija slobodnog tržišta, CID Podgorica.

Baumol, W., Ordover, J. (1985), „Use of Antitrust to Subvert Competition”. Journal of Law and Economics, Vol. 28, No. 2, pp. 247–265.

Begović, B., Pavić V. (2012) Uvod u pravo konkurencije, Pravni fakultet u Beogradu.

Brenner, S. (2009), „An Empirical study of the European Corporate Leniency Program”, International Journal of Industrial Organization, Vol. 27, No. 6, pp. 639–645.

Broder, D. (2010), U. S. Antitrust Law and Enforcement: A Practice Introduction, Ox-ford University Press.

Cabral, L. M. B. (2005) „Collusion Theory: Where to Go Next?”, Journal of Industry, Competition and Trade, Vol. 5, No. 3, pp. 199–206.

Cauffman, C. (2011). „The Interaction of Leniency Programmes and Actions for Dam-ages“, Competition Law Review, Vol. 7, No. 2, pp. 181–220.

Dunne, N. (2015), Competition Law and Economic Regulation: Making and Managing Markets, Cambridge: Cambridge University Press (first published).

Gaus, Dž. (2012), O filozofiji, politici i ekonomiji, JP Službeni glasnik, Beograd.

Gibbons, R. (1992) A Primer in Game Theory, Harvester, London.

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI102Hajek, F. A. (2002) Pravo, zakonodavstvo i sloboda, CID Podgorica i Službeni list Beo-grad.

Hajek, F. A. (2006), „Korišćenje znanja u društvu”, Ekonomski anali, br. 168, str. 175–185.

Harberger, A. C. (1954), „Monopoly and Resource Allocation”, American Economic Re-view, Vol. 44, No. 2, pp. 77–87.

Harrington, J. (2013), „Corporate Leniency programs when firms have private informa-tion: the push of prosecution and the pull of preemption”, Journal of Industrial Econom-ics, Vol. 61, No. 1, pp.1 – 27.

Hicks, J. R. (1935), „Annual Survey of Economic Theory: The theory of Monopoly”, Econometrica, Vol. 3, No. 1, pp. 1–20.

Hines, J. (1999), „Three Sides of Harberger Triangles”, Journal of Economic Perspec-tives, Vol. 13, No. 2, pp. 167–188.

Ishibashi, I., Shimizu, D. (2010), „Collusive behavior under a leniency program”, Journal of Economics, Vol. 101, pp. 169 – 183.

Krueger, A. (1974), „The Political Economy of the Rent–Seeking Society”, American Economic Review, Vol. 64, No. 3, pp. 291–303.

Landes, W. M., Posner, R. A. (1975), „The Independent Judiciary in an Interest–Group Perspective”, Journal of Law and Economics, Vol. 18, No. 3, pp. 875–901.

Leibenstein, H. (1966), „Allocative Efficiency vs. X–Efficiency”, American Economic Re-view, Vol. 56, No. 3, pp. 392–415.

Leibenstein, H. (1978), „X–Inefficiency Xists: Reply to an Xorcist”, American Economic Review, Vol. 68, No. 1, pp. 203–211.

Levenstein, M. C., Suslow, V. Y. (2006), „What Determines Cartel Success?”, Journal of Economic Literature, Vol. 44, pp. 43–95.

Miler, D. (2008), Teorija javnog izbora III, MASMEDIA, Zagreb.

Miller, N. H. (2009), „Strategic Leniency and Cartel Enforcement”, American Economic Review, Vol. 99, No. 3, pp. 750–768.

Milovanović, M., Mikroekonomska analiza, Ekonomski fakultet, Beograd, 2011.

Olson, M. (2010), Uspon i sumrak naroda: Ekonomski rast, stagflacija i društvena rigid-nost, JP Službeni glasnik, Beograd.


Perelman, M. (2011), „Retrospectives X–Efficiency”, Journal of Economic Perspectives, Vol. 25, No. 4, pp. 211–222.

Shapiro, C., Kaplow, L. (2007), „Antitrust”, in: Handbook of Law and Economics (Edit. Polinsky, M. and Shavell, S.), Vol. 2, Chapter 15, pp. 1077–1225.

Smith, A. (1998), Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book, Novi Sad.

Spagnolo, G. (2008), „Leniency and Whistleblowers in Antitrust”, in: Handbook of Anti-trust Economics (Edit. Buccirossi, P.), MIT Press: 259–304.

Stigler, G. (1976), „The Xistence of X–Efficiency”, American Economic Review, Vol. 66, No. 1, pp. 213–216.

Stigler, G. (1987), „Competition“, in: The New Palgrave Dictionary of Economics (Edit. Eatwell, J., Milgate, M., Newman, P.), Palgrave, London, pp. 531–535.

Šaj, O. (2005), Industrijska organizacija: Teorija i primene, Ekonomski fakultet, Beo-grad.

Šumpeter, J. (1960), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd.

Tešić, N. (2017). „Tužba za naknadu štete usled povrede konkurencije i traganje za ren-tom“, Pravo i privreda, br. 4-6/2017, pp. 320–336.

Tollison, R. D. (1997), „Rent seeking”, in Mueller, D. C., (ed.) Perspectives on Public Choise, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 506–525.

Tullock, G. (1967), „The Welfare Costs of Tariffs, Monopolies and Theft”, Western Eco-nomic Journal, pp. 224–232.

Internet izvori„Clayton Act, 15 U.S.C. §§ 12-27, 29 U.S.C. §§ 52-53”. http://gwclc.com/Library/Ame-rica/USA/The%20Clayton%20Act.pdf. (Preuzeto: 10.02.2018).

„Commission Notice on Immunity from fines and reduction of fines in cartel cases“, 2006. http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:52006XC1208(04)&from=EN. (Preuzeto: 05.12.2017).

„Corporate Leniency Policy”, Department of Justice, 1993. http://www.justice.gov/sites/default/files/atr/legacy/2007/08/14/0091.pdf. (Preuzeto: 10.01.2018).

„EU Cartel Fine Statistics”, 2015. http://ec.europa.eu/competition/cartels/statistics/sta-tistics.pdf. (Preuzeto: 29.11.2017).

POKAJNIČKI PROGRAM U PRAVU KONKURENCIJE – RAZLOZI UVOÐENJA, MEHANIZMI DELOVANJA I PROBLEMI U PRIMENI104Hammond, S. C., „The Evolution of Criminal Antitrust Enforcement Over the Last Two Decades”, The 24th Annual National Institute on White Collar Crime, Department of Jus-tice, February 25, 2010. http://www.justice.gov/atr/file/518241/download. (Preuzeto: 15.01.2018).

„Krivični zakonik”, Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005–ispr., 107/2005–ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014. http://www.paragraf.rs/propi-si/krivicni_zakonik.html. (Preuzeto: 20.01.2018).

„Krivični zakonik”, Službeni glasnik RS, br. 94/2016. https://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html. (Preuzeto: 20.01.2018).

Notice on the Non–Imposition or Reduction of Fines in Cartel Cases (1996). https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:31996Y0718(01)&from=EN. (Pristup: 29.11.2017.

OECD, „Use of Markers In Leniency Programmes”, November 2014. http://www.oecd.org/officialdocuments/publicdisplaydocumentpdf/?cote=DAF/COMP/WP3(2014)9&doclanguage=en. (Preuzeto: 15.11.2017).

„Sherman Act, 15 U.S.C. §§ 1-7”. http://euro.ecom.cmu.edu/program/law/08-732/Anti-trust/ShermanAct.pdf. (Preuzeto: 10.02.2018).

Smernice za primenu člana 69. Zakona o zaštiti konkurencije i Uredbe o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije od 30.08.2010. http://www.kzk.org.rs/kzk/wp-content/uploads/2011/08/Smernice-za-primenu-cl-69-i-uredbe-o-oslobadjanju.pdf. (Preuzeto: 17.11.2017).

„Ugovor o funkcionisanju EU – konsolidovana verzija” (Consolidated Version of the Treaty on the Functioning of the European Union (TFEU), 2012). http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:12012E/TXT&from=EN. (Preuzeto: 17.11.2017).

„Uputstvo o primeni pravila o zaštiti konkurencije na udruženja učesnika na tržištu” od 28.04.2011. http://www.kzk.gov.rs/kzk/wp-content/uploads/2011/08/Uputstvo-B1.pdf. (Preuzeto: 20.11.2017).

„Uredba o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije“, Službeni glasnik RS, br. 50/2010. http://www.kzk.gov.rs/kzk/wp-content/uploads/2011/08/Uredba-oslobadjanje-od-kazne.pdf. (Preuzeto: 18.11.2017).

Use of Markers in Leniency Programmes (Nov. 2014), Organisation for Economic Coop-eration and Development. http://www.oecd.org/officialdocuments/publicdisplaydocumentpdf/?cote=DAF/COMP/WP3(2014)9&doclanguage=en. (Pristup: 10.01.2018).

„Zakon o javnom beležništvu”, Službeni glasnik RS, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 – dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015. https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_javnom_beleznistvu.html. (Pristup: 21.01.2018).


Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/2012 i 7/2013–odluka US. (Pristup: 25.01.2018).

„Zakon o obligacionim odnosima”, Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89–odluka USJ i 37/89, Sl. list SRJ, br. 31/93 i Sl. list SCG, br. 1/2003–Ustavna povelja. http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_obligacionim_odnosima.html. (Preuzeto: 05.02.2018).

Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 i 31/11. http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_prevozu_u_drumskom_saobracaju.html. (Pristup: 27.02.2018).

„Zakon o zaštiti konkurencije”, Službeni glasnik RS, br. 51/2009 i 95/2013. http://www.kzk.org.rs/kzk/wp-content/uploads/2011/07/Zakon-o-zaštiti-konkurencije-prečišćeni-t-ekst.pdf. (Pristup: 16.12.2017).

„Zakon o zaštiti potrošača”, Službeni glasnik RS, br. 62/2014 i 6/2016 – dr. zakon. https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zastiti_potrosaca.html. (Pristup: 10.03.2018).

© 2018.Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

CIP - Кaтaлогизaцијa y пyбликaцијиНaроднa библиотекa Србије, Беогрaд

33

EKONOMSKE ideje i praksa : kvartalničasopis iz oblasti ekonomije, poslovneekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik MiomirJakšić. - 2018, br. 29 (jun)- . - Beograd(Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnostEkonomskog fakulteta u Beogradu, 2014-(Beograd : Čugura print). - 24cm

TromesečnoISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksaCOBISS.SR-ID 184934668

BROJ

29EK

ONOM

SKE

IDEJE

I PRA

KSA

KVAR

TALN

I ČAS

OPIS

IZ OB

LAST

I EKO

NOMI

JE, PO

SLOV

NE EK

ONOM

IJE I M

ENAD

ŽMEN

TA, S

TATIS

TIKE I

POSL

OVNE

INFO

RMAT

IKE

EKONOMSKEIDEJE I PRAKSA

BROJ 29

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKEEKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU / BEOGRAD, JUN 2018 WWW.EKOF.BG.AC.RS/PUBLIKACIJE/CASOPISI/EKONOMSKE-IDEJE-I-PRAKSA/ U

OVOM

IZDA

NJU:

SLOB

ODAN

AĆIM

OVIĆ

// VE

LJKO

M. M

IJUŠK

OVIĆ

// D

UŠAN

MAR

KOVIĆ

// B

OJAN

RIST

IĆ //

DRA

GANA

DRA

GANA

C // A

LEKS

ANDA

R RA

DIVO

JEVIĆ

// N

ENAD

TEŠIĆ

ekonomske ideje i praksa - ekonomski fakultet · Ðuro medić, professor, university of zagreb,...

Documents