lazar jani - world public...

Lazar Janić – Misli očešljane vetrom

2

ARGUS Books&Magazines

Beograd


3


4


5

Lazar Janić

proza

2012.


6


7

Copyright © 2012. by Lazar Janić


8


9


10


11

Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej.

Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Kalifornije, u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stounsi izdali Paint it Black i rodio sam se ja.

Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na livadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni slutio da sam se ja rodio.

Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom rakije i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Želim da ti ispričam jednu priču.

Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda uradila rakija koju je doneo?


12

Priču sam pretočio u roman "Kuća obrasla bršljanom".

Rakiju sam popio.


13

Sakupljam kučiće lutalice i hranim ih dok ne postanu velike džukele.

Nemam s kim ni da se, kao čovek, posvadjam...

Nekad sam tako bezobrazan, sirov i brutalan, to nisam ja, ali to me opušta... Nekad sam takva seljačina... Nisam uvek, ali sam često...

Kad pričam o tamo njima, odjednom sam pun rdje i otrova! Neću o njima, bojim se, neću sav otrov izbaciti, ostaće ga u meni, otrovaću nevine.

Šta vredi što oni, kobojagi, neki kurs imaju, kad su kompas izgubili? U oblačnoj noći orjentišu se po zvezdama, a danju kako vetar duva...!


14

Nećemo o politici. Politika je kurva. Kurve pošteno rade za svoj dinar. Političari su pošteni... Ma, jesam li rekao, nećemo o politici!

Nije moje da mislim, ima ko je plaćen da misli za mene... Kad sledeći put budem otvorio usta, biće to zato što mi se zeva, a ne zato što mi se priča šta mislim...

Zašto ja jedini da uvek ispadnem lud i ofiram šta mislim?!

Hiljadu puta sam naglas rekao šta sam mislio... Nije vredelo... Od sada ću samo glasno da odćutim!

Postoje reči koje samo bockaju, i one koje probadaju, a postoje i neke koje ubijaju!

Moja inspiracija dolazi iz jaja, polupanih, a nemućenih, na oko...

Sto ću zala učiniti. Prevariću. Krašću. Slagaću. Tebi neću!


15

Ako si ti kraljica trotoara, ja sam kralj asfalta.

Zaista su retki ti trenuci... kad mogu reći za sebe da mislim kako sam pametan! Ni ovo nije taj trenutak...

Pametan postajem iz inata! Kad mi neko, a da to nisam ja, kaže da sam glup!

A to da ja negiram nekim individuama i samo postojanje ljudske inteligencije, čista je podmetačina, ali, to je tačno!

Paradigma čovekovog razvoja od majmuna ka ne-majmunu, je biti lenj u radu a vredan u izmišljanju.

Umreću. To je loša vest. Dobra je, da zbog prepucavanja oko nadležnosti božje ili djavolove birokratije, mesto i vreme još nisu utvrdjeni.


16

Kad naučiš živeti sam, pokrivaš plaštom oholosti i nadmoći samoću u sebi. Svet gledaš iz staklene kugle, i ćutnjom se braniš od predatora...

Nekad volim kad sam sam. Danas ne...

Kuvam neki bućkuriš iz kesice u šerpi, je li neko za finu večeru sa mnom, uz sveće?


17

Ne, ne živim ja u prošlosti. Nažalost.

Kad sam bio klinac, moj deda je imao konja, Zelenka. Bio je već star. Ne deda, nego Zelenko.

Zelenko je bio stariji od mog dede, jer deda ga je nadživeo.

Sećam se da sam u četvrtom razredu osnovne škole imao pismeni zadatak "Moja porodica, ili-takvo-nešto-jebemliga". Ja sam pisao o Zelenku.

Zelenko je bio konj, a ne ja!

Sad ne znam ni gde mu je grob. Nadam se da nije u konjskim kobasicama.


18

Kad je Zelenko umro, u njegovoj štali su živele svinje. Njih nisam voleo kao Zelenka. Ni imena nisu imale.

Ne znam što vam ovo pričam? Možda zato što je svako u svom detinjstvu imao nekog svog Zelenka...

Sad imam svo vreme ovog sveta... Ali, nemam više vremena.

Štedim reči. Reči su skupe, rečenice su jevtine...

Isuviše ožiljaka je na duši...

Nedostaje... Ne, dosta je!


19

Ja da vam kažem! Za par godina, ovo naše vreme, zvaće dobrim starim vremenima!

Ne zato što je danas dobro...

Pričam uopšteno, zato što kad bih sad rekao "a šta je sa naftom?", neko bi me proglasio ludakom teorija zavere.

A toga "šta je...?" imam ja mnogo...

Navikli smo se da voda iz slavine poteče kad god je odvrnemo, struje ima kad pritisnemo prekidač, nafte ima kad stanemo na pumpu...

I mislimo da će tako biti večno.


20

A je li znate da mi danas već trošimo resurse naše dece?

E, kako je lepo, kad plata nije legla, a imaš pet čekova...

A znate li, da na ovoj planeti, mi danas unovčavamo čekove naše dece?

Kažu, da bi promenio svet, moraš početi da menjaš sebe!

Čuli ste onu priču o žabi kad je stavite u lonac vode i počnete polako da je zagrevate? Žaba i ne primeti kad je skuvana!

Mi smo samo žabe u zajedničkom loncu, i još uvek se kuvamo...

Imamo, struju , imamo internet, imamo na raspolaganju sve blagodeti tehnološkog doba! Zaboravili smo na prirodu? Pa mi smo samo tren u bivstvovanju ove


21

planete, nismo još zapamtili ni prethodno ledeno doba! Istoriju pamtimo od Isusa, a sve pre toga zovemo preistorijom!

A znate li da je ljudi u vreme Isusa bilo tek par miliona, a danas nas ima sedam milijardi?

Ne možete gajiti ni sto kokoški u kokošinjcu od deset kvadrata...

Da li ste svesni da smo mi zadnja generacija ljudi na ovom svetu, koja se još uvek komotno ponaša kao da je cela planeta njihova?!

Nisam toliko pametan da vam sad ja tu dam rešenje... Ali ću da vam ukažem na problem, a vi razmislite.

Kad biramo naše vodje treba da ih pitamo neka druga pitanja a ne da li je granica na Jarinju ili nije. Naše granice oivičene su našim nebom!


22

I neće smak sveta biti 21.12. 2012. godine ali će sigurno biti u ovom veku, ako se ne promenimo!

Ja da vam kažem!... Ali, ko sam ja da vam bilo šta pričam?

Slušajte mene, a radite kako hoćete!


23

Tata Djepeto je rekao, da je zdravo da povremeno pijem tutkalo...

Tata Djepeto mi je rekao da nikad ne lažem... A zašto mi je ovaj dugačak nos napravio, ne znam, njega mi?!

Ako neko negde vidi Djepeta, neka mu kaže da sam sad pravi čovek!

Ako neko negde vidi Djepeta, neka mu kaže, da se i iz drveta suza može iscediti...!

Ja jesam drven. Ali, moje oči jesu suzne...


24

Danas sam video Deda Mraza. Imao je odrpano odelo i preturao nešto po kontejneru. Poznao sam ga samo po beloj bradi.

Beskućniku je svaka večera, tajna večera...

Bacajte što više korisnih stvari u kontejnere. Ima mnogo više onih, kojima to nešto treba mnogo više, nego vama!

Pomislite samo, on bi lako mogao da se snadje na vašem mestu, ali, kako bi ste se vi snašli na njegovom?

Sunovrat obično započne onog trenutka kad shvatiš da si se probudio u oblacima.

Kad na nizbrdici zaključiš da ti je nestalo goriva, kočnice otkazale, i točkovi krenuli nizbrdo, možeš samo da nišaniš


25

put i nadaš se čudu! Ništa vam ne vredi što je ceo predjen put bio srećan i idiličan, kad će zaustavljanje biti nesrećno i bolno.

Mlad sam, naučiću. Zreo sam, shvatiću. Iskusan sam, zaboraviću...

Oprostite budali. On obično ne zna šta radi.

Nije sa mnom, ni meni samom, lako živeti...


26

Ja sam Laki. Malo sam nervozan. A nemam razloga....

Mrzim to što sam uvek u pravu... Dokaži mi da nisam, i častiću te pivom!

Nekad sam bio lep, pametan i mlad a sada sam samo lud.

Ja sam krotitelj lavova. Dok me ne puste iz kaveza...

Ja sam realan. Zaslužio sam sve što sam doživeo...

Ono što gledam, ne mogu da imam... Ono što imam, ne mogu da gledam...


27

Srećom, nisu me još svi pročitali... Na žalost, nisam ni sam još uvek pročitao samog sebe.

Ja sam grobar. Sahranjujem svoje neostvarene iluzije...

Ja sam direktor. Dobro nisam direktor, ali kolege mi kažu ujutro kad stignem na posao "gde si, direktore"?!

Ja sam džukac. Izdresiran da uvek trčim i lajem za točkovima...

Ja ću da pričam, vičem, lajem... i kad niko neće!

Kad kažem, sve je k...., zašto ne pomislite da sam mislio na karmu?

Kad ti neko priča kako je nekad bilo bolje, misli na to da je tada bio mlad... Mladi shvate šta su izgubili tek kad ostare.


28

Nije neobično da onaj ko ima manjka kose a viška kilograma, bora i godina stalno priča o ljubavi... Kad si mlad, jebeš i ne pričaš nikome.

Ne trebaju meni sad te moje stare ljubavi, treba mi samo ovo sećanje na njih...

Čuješ...? To moje srce kuca za tebe.

Gologuzna vremena ...

A ja se odao tom alkoholu…


29

Nisam siguran da li sanjam ovu stvarnost, ili živim svoj san...

Lakše mi je da mislim da još uvek sanjam...

Ja sam mesečar. Ako me negde sretnete, nemojte da me budite!

Ako me probudite, bojim se da ću svoj san zaboraviti...

Ja sam sanjar. Bar je to onaj bolji deo mene...

Po poslednji put prelazim daljine, mesta na kojima sam davno bio, posetiću drage ljude, ljude kojih više nemam, da još jednom uhvatim njihove poglede, nahranim se


30

njihovim osmesima, prisetim se njihovih reči, i šta su mi značili... A onda... probudiću se srećan!

Ako me budete tražili, naći ćete me na mestu gde duga dodiruje zemlju... Ako je ta vaša duga i moja duga...


31

Pijem da ne zaboravim.

Postoji život i bez alkohola, ali je sranje!

Napuniću prazninu u duši, gajbom piva u nekakvoj rupi.

Sve šta sam uradio u svom dosadašnjem životu, bilo je duboko promišljeno pod uticajem alkohola, i doprinelo je mom bržem napretku...

Pa valjda mogu i ja da jednom u životu budem svaki dan pijan...

Ja sam jedan običan situiran porodičan čovek, koji ima lepu ženu i pametnu decu... Dobro, nisam običan, nisam


32

ženjen i nemam decu, ali mi je zato situacija zamalo izmakla kontroli!

Ako te put nekad nanese pored te stare žalosne vrbe, ispred moje rodne kuće, odmori se malo na klupi u njenom hladu. Ali, nemoj da me zoveš. Nemoj da me čekaš. Moj hlad je sad na mestu ispod duge...

Ako odeš, pratiću te. Uvek te pratim. Ako odem, vratiću se. Uvek se vraćam.

Dovoljno sam pametan da shvatim da sam lud...

Nisam se promenio. Postao sam samo malo sebičniji i mnogo zajedljiviji...

Ko me znao, jevtino me prodao. I ostao siromašan...

Spavam sa leptirima... Kad se probudim, neće ih biti.


33

Sam sam. Samo sam. Samonikao. Samo ja. I ti si sa mnom!

Idi. Ostavi mi samo okrajak sna.

Volim reči. Igram se njima. Zidam rečima. Zidam kulu u koju ću da se sakrijem!

Oprosti mi bože, grešio si!


34

Ja nikad ne pričam sam sa sobom, pričam samo sa ovim ludakom u svojoj glavi...

On nikad ne spava. Dolazi mi i u snove, pa me nervira...

Ponekad poželim da ga udavim u jastuku, ali, ipak, žao mi ga, on nema nikoga, osim mene...

Taj nikad neće ništa korisno da radi, moram ja da mu zaradjujem za ´leba...

Džaba mi sa njim praviti dogovore, kad on svako obećanje prekrši.

Zato, pustim ga da se zeza na fejsbuku, i onda sam neko vreme miran...


35

Dok nije bilo fejsbuka, čatovao na mondo portalu, pre mobilnog pisao pisma i pesme, a najranije, sećam se, rušio mi kule koje sam pravio u pesku...

Ja i moj ludak smo blizanci...

Njega možete prepoznati samo po zakrvavljenim očima...

I zato sam stalno nervozan... Pa, ko može da živi sa ludakom?!


36

Danas se navršava 75 godine od rodjenja Miladina Lazara Janića, mog oca... On već osam godina nije više medju živima. Iza njega su ostala dva sina, jedan koji mu je produžio lozu, i jedna budala.... Ali ta budala ostaviće pisani trag o njegovom životu i njegovom vremenu... Oče, srećan ti rodjendan!

Moj je otac imao običaj da kaže, dobro je, kad završi neki posao u kući, za koji je on mislio da je važan... Sećam se njegove sahrane, sećam se, kad je sve obavljeno, kad je poslednji čovek napustio naše dvorište, i kad sam uveče ostao sam, sa majkom, u kući, pomislio sam... sad bi moj otac rekao, dobro je! Tad sam prvi put zaplakao...

Moj otac nije kupovao neke stvari, npr. sat, kaiš, novčanik... nego je čekao da mu ja dam svoj, kad kupim novi. Sećam se, par dana pre njegove smrti, pokazao mi je moj stari izndrcani novčanik, koga sam mu dao par godina ranije, i rekao, vidi Lale, kakav je, kupi ti sebi novi a meni daj taj tvoj, koga sada imaš... Nisam mu ga tad


37

dao. Ubacio sam ga tek u njegov sanduk... Godinama posle toga nisam kupio nov novčanik.

Moj otac se uvek više ponosio sa mnom, nego što sam se ja ikada, i što neću nikada, ponositi sam sobom!

A što ja vama danas pričam o svom ocu, ne znam, majke mi!

Ništa više neću da vam pričam. Sve su priče već ispričane...

Sve o mom ocu... E, samo ta priča još nije ispričana...

Život je komplikovan. Zato ga je najlakše opisivati jednostavnim rečima...

Ja sam samo kopirant. Život je original!


38

Razmišljam o tome da se večeras napijem. I to je promena. Obično se napijem ne razmišljajući!

Idem sad. Poslaću razglednicu. Da kad se vratim, znam gde sam bio.

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće.


39

Ja sam zidar. Zidam rečima. Gradim kulu u koju ću da se sakrijem.

Progone me te oči... kad zatvorim svoje. U dušu me gledaju.

Ni luk jeo ni luk mirisao. Ipak plačem.

Laki se vraća kući.

U poteri za mestom ispod duge...

Zašto imam taj osećaj da propuštam najbitnije stvari?

Plašim se da kad otvorim kinder-jaje, u njemu neće biti igračke...


40

Idi. Ostavi mi samo okrajak sna.

Neočekivano moguća nemoguća očekivanja.

Imam čudan osećaj da mi je ovo oblačno jutro pljunulo u kafu.

Ko sam ja da kritikujem Vlast, kad nema pas zašto da me ujede!

Naoštrite olovke. Pazite samo srce da ne polomite.

U lažima smo očvrsli, nas može da uplaši samo istina!

Kad budeš razumeo leptira, zavolećeš i svoj život!

Ovaj voz vozi u lepšu budućnost, a tvoja karta je povratna!


41

Odvukao vetar oblak u obliku belog zeca, ostao je od njega samo samo brašnjav trag...

Bujica reči, kao kapi iz potoka, niz dlanove mi se slila, i izgubila... Uspeo sam da nakupim kapi na dlanovima, tek za ovu rečenicu...

Umro je veliki mrav. Sasvim sam. Na kraju, svi umiru sami...

Ja sam samo jedan drveni dečak sa dugačkim drvenim nosom i živom željom da jednog dana postanem pravi dečak...

Srce me boli. Ili sam se opet zaljubio, ili me klepio infarkt.

Ja gutam, gutam, gutam... ali, kad puknem, moj mobilni telefon više ne može da se sastavi...

Tako je to. Onaj ko ti nedostaje, nikada nije tu, a oni kojima ti nedostaješ, potpuno su ti nebitni.


42

Volimo se u talasima. Živimo oluju!

Nekad je moja ironija toliko dobra, da mnogi misle da sam glup!


43

Sakupljam sličice sećanja po zapećcima prošlosti, u naivnoj želji da shvatim da li ih još uvek pamtim? Još uvek znam? Da li još uvek postoje? Jesu li te blede slike koje se u isečcima pomole još uvek ja, ili su to samo rasplinuti ostaci vremena koje se više neće vratiti? Kažu, ne treba živeti u prošlosti, ali sadašnjest je baš ovaj tren koji je upravo prošao, ostavljajući mikro-prazninu do sledećeg trena, koga još nema, jer je budući... Ako zaboravim prošle trenove, ako se svi rasplinu... praznina sadašnjeg trena će me progutati i oterati u ništavilo... U smrt, ne tela, nego misli!

Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka…

Kad sam malopre pogledao u ogledalo, i video neispavano, neobrijano, i sumorno lice nepoznatog čoveka, rekao sam mu samo: "E, moj druže...!"


44

U mom životu nastupilo jedno kratko i otrežnjavajuće zatišje, posle jedne (jednog) bure (bureta), u isčekivanju sledeće(g), još burnije(g)!

Inventarišem zle slutnje i izneverena očekivanja, s jedne, i mala životna zadovoljstva s druge strane. I, da znate, i nije bila loša godina!

Staroj godini ponestaje vremena da nam ispuni sve ono sto smo jedni drugima pozeleli dok je jos bila mlada. Ali, necemo joj puno zameriti kad jos malo vise ostari, i kad sledecih jos nekoliko ispune jos manje nasih lepih zelja! Tad cemo tek znati koliko smo dobro ziveli onih godina kad smo bili mladji... Jer Nove godine dolaze i prolaze, i ostavljaju vise traga na nama, nego mi na njima!

Odlučio sam da od danas na društvenim mrežama objavim samo po jednu lepu ili pametnu misao dnevno, da ih ne trošim... Ostale mogu biti i gluposti...

O čemu razmišljam? I sam se pitam...


45

Mala maca se sinoć napila, ni sama nije znala šta je pila, dok nije videla šta je povratila.

Mala maca je bila nevaljala, ne bi znala ni gde je bila, da nije videla gde se probudila.

Za srce me je ogrebala, ali opet je volim, eto!


46

Moja maca je zaspala, i nadam se da nešto lepo sanja, ali sigurno ne tako lepo kako ja nju sanjam širom otvorenih očiju...

Gde si sad? Moja mala maco, gde si sad? Koga sada sanjaš? Gde si sad?


47

Zatvori moje oči zauvek...

Možda će ti se učiniti da je oblak zaplakao na uveli cvet, sam u napukloj saksiji, bačenoj pored kontejnera... Možda će ti se učiniti da da su kišne ulice prazne, da potočić kišnice klokoće tužnu bajalicu upadajući u slivnik pored puta... Možda če ti se učiniti da slepi prosjak u podzemnom prolazu plače za davno izgubljenom ljubavi...

A možda ih opet otvoriš u nekom lepšem svetu...


48

Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!


49

Zaogrnut nekom potmulom teskobom, koja mi je besćutno provirivala iz očiju, i sa zalepljenom svežom zakrpom na srcu raštimovanom godinama skrivanja, okrenuo sam kameno lice oštrom jesenjem vetru, da mi ublaži ranu... da mi pomiluje dušu.


50

Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da gledam filmove i slušam muziku, on hoće da piše gluposti na fejsbuku, ja hoću da čitam knjigu, on hoće da je piše... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko može da živi sa ludakom?!

Nešto razmišljam, kad stanem, da li stvarno stojim, ili samo propuštam sopstvene korake koji negde i dalje odmeravaju moj nedovršeni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put okreće i čeka moj dolazak?

Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo, odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene što sam ga godinama tako nepažljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ...


51

I nije problem u nozi, koja je zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na mesta na koja sam pošao, i koja me možda više neće ni čekati...

Ti si moj bog i ja drugih bogova osim tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista?

U bistroj noći talog osećanja najdublje se vidi...

Kad mnogo puta ponoviš - volim te! - osećaš li kako se te reči od preterane upotrebe izlizuju, baš poput starih, ispranih farmerica, koje već godinama nosiš...?

Da li čeznem za onim što nemam, ili onim što ne smem da imam? Ili istinski čeznem samo za onim čega ću uvek biti željan?

Treba da izadjem iz stana. Da mi je sad majka ovde, rekla bi mi, stavi sine nešto toplo preko ledja. Drukčije je.


52

Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se sunce, poljubi me, raširi gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim...

Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime!

Jutro je provirilo kroz moj prozor, i otišlo da budi nekog drugog... za mene je ostavilo samo poruku u hladnoj kafi...

Ovoga jutra, oluci će čekati kišu, koja neće doći... Krovovi će očekivati sneg, koga neće biti... Samo će se prozori obradovati suncu, ako ga magla ne zagovori...

Jutro je zašuškalo krajičak sna u jastuk prekinut alarmom za novi odmotaj još nepokidane niti nade u bolji dan. Gutljaj kafe i dva dima cigare, i širom otvorenih očiju ponovo na put u još jednu potragu. Dobro nam jutro!

Sakrivam tragove godina, kao godova na licu drvene statue, penom za brijanje i oštrim žiletom... Senčim umoran pogled ispod dugačkih trepavica blagim


53

sapunom od koprive... Ispiram ukus ustajalog alkohola sa pobelelog jezika gutljajem „tri u jedan“ kafe i novim dimom cigarete iz jutros otpakovane kutije... I gledam, ne u sat, nego sad već u kalendar, da utvrdim koje je doba dana ili noći...

I, ponovo sam spreman na sve, ponovo sam ne više onaj stari, nego sad već ovaj novi, spreman da podjem u novi dan, i u nove prostore, gde god me ove moje bele patike budu htele odneti...! U potrazi za još jednom nadom u bolji dan od prethodnih... Dobro mi jutro!

Volim da pišem o smrti, jer se, u njenom prisustvu, osećam življim! Znate, živimo jedan život, jedni sa drugima, ili jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke svojih života, jer sve ostalo je samo zaborav i prah...

Krenuo mladi fazan peške preko livade, znatiželjno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna šta sam ja, panj na livadi, prašnjavi žbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i


54

odšeta polako natrag, valjda da traži gnezdo iz koga se izgubio...

Bio sam i video sam... Hteo sam i sanjao sam... Želeo sam, ali nisam... I sad sam ostao samo ja, i ništa više...

Došao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam došao, pa pravo, taj put mi se više ne svidja... Desno je put kojim se redje ide... Levo je put kojim još niko nije prošao... Šta izabrati?

Ostao sam sam, na sredini nedovršenog mosta... polovinu prema prošlosti sam sam za sobom srušio, a polovinu prema budućnosti, još nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta!

Daleko su rumena praskozorja, ostale su samo pijane noći i priče iz nepričave...

Neko pravi serije sklekova, ja pravim serije rečenica...


55

Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se dešava vrlo retko, obično, kad je izgovorim ili napišem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad, da li ja uhvatim pogrešne misli, ili ih kažem pogrešnim ljudima, svejedno je, rezultat je isti!

Osećam se kao da telefoniram telefonom sa neispravnom slušalicom. Sagovornik čuje šta ja kažem, ali ja nikako ne čujem njegov odgovor...

Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki...

Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu se on obraduje, da se nadiše vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet, ko zna kad, i ko zna gde...

Večeras sam trezan, poput praznog rakijskog bureta... U to ime, živeli!


56

Ljubav je kao jedno produženo pijanstvo...

Ja kad pijem, pijem do dna flaše... Ja kad volim, volim dok se ne ispraznim...

Nedelja je dan za razmisljanje... Ali, danas nije nedelja!

Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli glava, ali zato duša boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to što sam i tražio, još jedno produženo pijanstvo... koje će potrajati...

Jedni mi kažu, to je usamljenost, drugi mi kažu, to je ljubav, treći mi kažu da sam budala... A ja ćutim, pijem i ne kažem ništa... jer znam, to je život!

Istina se krije na dnu čaše... Samo niko ne kaže, na dnu koje po redu...? Dok pogledaš dno u mnogo čaša, obično i zaboraviš kakvu si to istinu tražio...


57

Znate li o čemu sam malopre razmišljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!

Ja sam jedan običan situiran porodičan čovek, koji ima lepu ženu i pametnu decu... Dobro, nisam običan, nisam ženjen i nemam decu, ali mi je zato situacija zamalo izmakla kontroli!

Sve šta sam uradio u svom dosadašnjem životu, bilo je duboko promišljeno pod uticajem alkohola, i doprinelo je mom bržem napretku...

Bolestan sam... Ali, da ne pijem čajeve uz pivo, svi bi mislili da mi je dobro...!

Daj mi alkohol da pijem ili pusti me da umrem... ništa nije bitno osim osećanja , kad to shvatiš, istrpećeš svakakva sranja!

... I posle svega, ja još čekam, ali me ubija polako... ima vremena...


58

I ja sam nekad imao te leptiriće u stomaku, ali sam ih davno ispovraćao!

Ponekad imam osecaj da mi je cela planeta pod nogama! Danas nije taj dan.

Ne znam odkud taj osećaj da živim u magli?

Sede u parku na klupi dva starca. Hm, kaže prvi. Mhm, odgovara mu drugi. I, samo da znate, oni znaju šta su jedan drugom hteli da kažu.

Klasična zamena teze je kad u prodavnici kupim koka kolu, a zaboravim da kupim pivo.

Ekonomija je kad ujutru kupim 20€ po 113 dinara, da ih štedim, a uveče te iste evre prodam za 112 dinara.

Entuzijazam je kad u šoljici od nes kafe ubadaš želju.


59

Luksuz je kad u novčaniku ne možeš da skupiš siće za kutiju cigara, pa se setiš da u pasošu čuvaš 10€.

Sramota je kad gurneš karticu u bankomat, i podigneš svih 500 dinara, a iza tebe čeka već čitav red!

Sudeći po cenama u supermarketu, banane uspevaju ovde u svakom selu a kruške i jabuke dolaze iz Afrike.

Niže cene banana je, izgleda, socijalna potreba bezube nacije, kojoj su jabuke i kruške nepotreban luksuz.

Nisam ja pametniji od drugih. Samo, ja uvek napišem ono što drugi misle a ne umeju da kažu.

Imam glupog psa. Uvek ga u šahu pobedim 3:2.

U mojoj ulici pojavila se rupa na asfaltu i putari su odmah reagovali i stavili ispred nje znak "radovi na putu". E sad, da li su to oni noću radili, jer po danu nisu vidjeni, ali je i


60

vazduh, kojom su rupu napunili, izgleda propao, pa je rupa danas još i veća.

Kad se oženim, neću ići nigde, sedeću kod kuće sa ženom i pratiti sve serije.

Ja sam rastao uz AC/DC, i, kao i Angus Yang, još uvek nosim kratke pantalone.

Nevreme je na vreme, vreme je u nevreme.

Narod nema šta da radi, pa se dao u politiku, političari se odali biznisu, biznismeni kriminalu, samo kriminalci rade šta hoće.

Istorija, tradicija, monarhija, svetosavlje, porodica, otadžbina, srce Srbije, republika, demokratija, EU, mito, korupcija, prajd, e, kurac!

Menjam ništa za nešto.


61

Štedim paru po paru. Trošim dinar po dinar

Prodajem kuću sa pogledom kroz prozor.

Prodajem suze iz jastuka, jastučnica je sveže oprana.

Prodajem pamet, malo korišćena.

Prodajem prazne rakijske flaše.

Rasprodajem osmehe.

Hitno potreban konobar da me usluži osmehom.

Rasklapam se na delove. Deo mene je u kvaru.

Poklanjam sebe na doživotno izdržavanje.


62

Dajem sebe za tebe.

Kradem bogu dane. Noći poklanjam tebi.

Ljubav je izgovor za život.

Nestalo para u slamarici, u banci neisplaćen kredit, posao neizvestan, plata sa zakašnjenjem, eh, sad mogu da živim od ljubavi!

Volim jesen, i kišu kroz prozor, volim filmove sa zapletom, muziku sa gitarom, štrudlu sa višnjama i hladno pivo. Volim i tebe, budalo mala!

Ja sam kreten. Volim debila.

Dao sam ti dušu, ni slutio nisam da si djavo!

Kad ti kažem da te volim, ne veruj mi baš svaku reč!


63

Ja sam drvo. Vrati mi, vetre, moje lišće, da sakrijem golotinju.

A povodom toga da je opet pobedio Obama tamo negde u Amerikama, dobio sam iznenadni bol u predelu genitalija.

Umreću. To je loša vest. Dobra je, da zbog prepucavanja oko nadležnosti božje ili djavolove administracije, mesto i vreme još nisu utvrdjeni.

Sunovrat obično započne onog trenutka kad shvatiš da si se probudio u oblacima.

Za sreću je potrebno dvoje, ali ne bilo kojih dvoje, za sreću je potrebno dvoje srećnih.

I ove subote diskoteke i kafići primiće mlade koji su ovaj dan čekali celih šest dana. Pojaviće se tu i oni koji su još samo u srcu mladi, da se podsete vremena kad su bili glavni gosti. Stajaće za šankovima, ispijati svoje pivo i


64

praviti se da im baš ova muzika i baš ovakva atmosfera odgovara. Daviće konobara i čekati da ugledaju nekog koga će prepoznati, da ga časte pivom u zamenu za pet minuta društva...

Kad sam bio mlad, prikazivala se jedna serija koja se zvala Mapet šou. Najviše sam voleo da slušam onu dvojicu na balkonu koji su stalno nešto komentarisali i kritikovali... Mapeta više nema, sad sam ostao ja da zamenim one sa balkona, samo ne znam da li uopšte ima svrhe...?

Dodje mi sinoć Aleksa Lakić i kaže, hoćeš ti da pišeš već više taj roman o meni, ili da ja počnem da pišem memoare?!

Izronila je iz mrkog neba, pred oluju, na vrhu brda obučenog u iskrzan kaput od matore livadske trave, uz ćutljivog usamljenog čuvara sa leve strane, koji je svojom oštrom prelomljenom granom hrlio da probije oblak, skoro sakrivena u divljem zelenilu, zidova i krova obraslih bršljanom, ta njegova prokleta kuća!

Predeo, vetrom očešljan, u neurednu ćubastu frizuru, koja je negde štrčala, a negde bila zalizana kao pomadom


65

od blata, iskočio mu je pred prsa, njegovim zadnjim korakom, probivši se konačno kroz rastinje mladog šiblja na izlazu iz stogodišnje šume.

Ili, što bi rekao Aleksa Lakić, old time - gold time!


66


67


68


69

Došla televizijska ekipa nacionalne televizije, jedan novinar i jedan snimatelj, u Lakiće, da snime emisiju za školski program, o jednom danu u životu žitelja sela, u zimskom periodu.

U Mesnoj zajednici upute ih na imanje uglednog seljaka iz tog kraja, Alekse Lakića.

Aleksa ih lepo primi, i ugosti, kako dolikuje, kafom i rakijom.

Mlad i vrlo ambiciozan novinar objasni Aleksi da hoće da zabeleže na filmskoj traci kako jedan seljak provodi jedan dan u zimskom periodu, kad su seoski radovi u polju uglavnom završeni.

Snimatelj postavi stalak i uključi kameru.

„Pa, evo ovako,“ počne Aleksa, „ ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, popijem rakiju, pomuzem kravu, popijem rakiju, pustim i nahranim živinu, popijem rakiju...“

„Stani, čekaj malo!“ prekine ga novinar. „Ovo je za školski program, ako može da ne pominješ tu rakiju, to deca treba da gledaju! Nego, pričaj ti nama kako se vi u


70

selu kulturno uzdižete, recimo, kako čitate knjige, i tako to...“

„Pa što ne reče odmah,“ kaže Aleksa, „ mogu ja i o tome!“

„Hajdemo onda iz početka“, kaže novinar snimatelju.

Snimatelj izbriše stari snimak i počne ponovo da snima.

„Ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, pročitam knjigu, pomuzem kravu, pročitam knjigu, onda pustim i nahranim živinu, pa opet pročitam knjigu. Posle doručka, odem do mog prijatelja i komšije Mihaila, i on nam iznese po knjigu, pa kaže mi da je čuo da se u Lakićima otvorila nova biblioteka, sa novom bibliotekarkom, koja ima velike... hm, kulturne osobine, i tu mi odmah odlučimo da se kulturno uzdižemo i da se učlanimo u biblioteku. Pročitamo tamo jednu turu, pa pročitamo drugu turu, a onda nas uhvati želja za čitanjem, i nastavimo da čitamo, ceo dan, i celo veče, sve dok nas bibliotekarka na kraju ne istera i ne zatvori biblioteku... Onda svratimo pred knjižaru, još željni čitanja, kupimo po nekoliko onih malih džepnih knjiga, i njih čitamo na klupi ispred knjižare sve dok se ne obeznanimo, i jedan pored drugog ne pozaspimo...“

Novinar se uhvatio jednom rukom za glavu, a drugom pokazuje snimatelju da prekine sa snimanjem.


71

Ovaj bi to vrlo rado učinio, ali ne može, jer je već odavno ostavio kameru i uhvatio se za stomak, zacenivši se od smeha...


72

Aleksa Lakić je odlučio da umre.

Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.

Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za


73

tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

Vreme mu je isteklo.


74

Blic, izdanje za Beograd

Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.

Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo,


75

oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

Mile je bacio pred njega novine, smejući se…

Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda.

“Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.

Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.

“I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.

“Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je


76

stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”

Laki je slegnuo ramenima.

“Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!”

“Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile.

Laki se zamislio.

“Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.

Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.

“Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem.

Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:

“Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!


77

Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…

Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment…

Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru.

“Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak.

Lazar se nasmejao.

“Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak.


78

“Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.

“Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.

Laki je sipao još po jednu čašicu rakije.

Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!”

Ispili su naiskap i sipali ponovo.

Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava.

“Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”

Lazar se uozbiljio.

“Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.


79

“Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.

“O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.

Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao:

“E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste


80

krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama! Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!”

Lazar se smejao.

“Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu.

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…

Bila je prazna, i hladna…


81

Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu.

Aleksa Lakić je, tek posle treće čašice, konačno mi saopštio razlog svoje posete.

Rekao mi je da mu se ne svidja dezinformacija koju sam proturio medijima o njegovoj navodnoj smrti.

Rekao mi je da bi bilo u redu, da na istom mestu objavim izvinjenje i ispravku.

Rekao mi je da ima još nekog nedovršenog posla i da mu je umiranje zasad, zadnja rupa na svirali.

Posle šeste čašice mi je čak i pokazao delove njegove nove knjige. To je roman o romanu koga piše njegov glavni junak, Lazar Janić... Rekao mi je da još nije smislio kraj...

Posle desete čašice, verujte mi na reč, ne znam šta je dalje bilo...

Ujutru sam se probudio mamuran, jer, rakija mu je bila, boli glava!


82

Hm, jen, dva, jen, dva... Čujem se? Oky... Imam, u ovoj našoj kući, kao što dolikuje domaćinu, na ovaj dan, nešto strašno važno da objavim, u pogledu Deda Mraza, njegovih poklona za malu decu, i tako to...

Ja znam da mala deca još veruju u Deda Mraza, i zato Vas molim, odmah na početku, da ove moje reči samo prepričate, a da im ne čitate doslovno... Zašto? Zato što ja, deda Mraza pamtim pijanog, kad je propio sve darove, i matora budala, seo na gajbu mislio da su sanke, i zagrlio dve krmače jelena, mislio da su irvasi... to mi kvari o njemu utisak... I video sam ga kad je u robnoj kući pipkao devojčice... Ali, vi, ovaj deo preskočite, pa deci recite nešto slično sledećem...

Deda Mraz je istorijska ličnost, i potiče iz one naše davne istorije kad nam njegovi pokloni nisu bili ni potrebni, jer je svaki otac i majka svom detetu bili Deda Mraz cele godine i uspevali od svoje plate da kupe sve poklone, odeću, školski pribor, bicikl, medu, barbiku, letovanje, zimovanje... a samo su se pretvarali da je to doneo, kao, Deda Mraz! I širili o njemu legendu, kao o Kraljeviću Marku... E, danas je situacija već drukčija... Znate već zašto... Danas, ne samo maloj deci, nego svima nama su potrebne bajke, da zaboravimo sivu svakodnevicu... Danas, i da nema Deda Mraza, moramo


83

jednog izmisliti! Da nam ulepša život! Da nas bar na jedan dan vrati u to naše rano detinjstvo...

I lažite decu za Deda Mraza, jer tom malom laži pomoći ćete im da odrastu, zdrava, normalna... Da imaju i oni svoju bajku...

I daće Bog... ako daju političari... i ova naša zemlja će, jednog dana, kad ova naša deca odrastu, opet biti normalna zemlja, u kojoj će Deda Mraz, bar na jedan dan, biti prvi državljanin, važniji od Predsednika, važniji od tajkuna, važniji, ako ćemo tako, i od Sundjer Boba!

U toj nadi, sve Vas pozdravljam, i molim, da bar jedan dan lažete decu u korist jedne velike i iskrene bajke... Eto, toliko od mene, ne zamerite mi mnogo... Jer, i ja svima nama želim sve ono što bi nam mogao doneti jedan deda Mraz, da postoji! ...Živeli!


84

U zemlji okovanoj snegom i ledom, okovi se i ne primećuju. Navikli su nas na njih i osećamo ih kao sopstvenu kožu. A iz svoje kože se ne može. Kažu... Lažu!

U zadnje vreme čitam samo elektronske knjige i pratim elektronske medije. Ne verujem više novinama ni televiziji. Televizor sam već odavno izbacio iz svoje sobe, da me ne laže TV Dnevnicima, latinskim i turskim serijama, estradnim šljokicama i lažnom stvarnošću... Da me ne zaglupljuje i ne odvaja od istine.

Pratim samo internet. To je moj ključ od rešetaka, ključ od ćelije zatvora u koji su me rodjenjem smestili. Osumnjičenog bez dokaza i bez svedoka. Osudjenog bez suda. Za presudjenu buduću krivicu. Za presudjene sve buduće krivice, za prekršene norme zakona koje tek treba da usvoje... Kriv sam jer mislim! Kriv sam jer postojim! Kriv sam jer sam se u krivo vreme rodio...

Reč je mač istine a vlast je štit lopova! Vlast voli to što se narod pali na nacionalizam a ne na nepravdu! Malo potpiriš i eto lepe vatrice da se vlast ogreje! Vlast voli glupe a ne pametne. Najveća djavolova obmana je ta što je uverio čoveka da ne postoji! Najveća obmana vlasti je ta što je uverila narod da je samo glupa i nesposobna, a ne zlonamerna i pokvarena! Jer vlast nije servis gradjana,


85

kako voli da kaže, nego jurišna jedinica masnih, debeloguzih korporacija, koje žive sisajući krv naroda...

Reč je mač istine! Zato hoće da je zagluše žamorom laži iz TV kutija, da je izvrnu i izvitopere, da smisao pretvore u besmisao. Zato nas plaše ratovima, mržnjom, krizom, zakonom, policijom, državom, zatvorom... Plaše nas jer su od nas uplašeni! Da se ne probudimo! Da ne progledamo! Da ne progovorimo! Da ne prolajemo! Zato su nas vezali okovima laži i besmisla! Ali, i vezan lajaću, dok mi jezik ne otkinu i u mašnu ne zavežu! Onda ću repom da ih šibam!

Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma!

A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix!

Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije!

Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem!


86

Naidjoh na fejsbuku na jednu zanimljivu objavu.

„Znaš onaj osećaj, kad staneš pred ogledalo i kažeš, roditelji, svaka vam čast!“

E,do mojega... Pa, ne znam!

Ja, kad stanem pred ogledalo, vidim da sam od oca nasledio veliki nos, klempave uši i proredjenu kosu... Osim toga, nasledio sam još i visok pritisak, sklonost ka bolestima srca, alkoholu i nepredvidivu ćud... A od majke, malu bradu i mutne oči... I još hroničnu nervozu i prgavu narav!

E sad, baksuzluk od koga sam nasledio, verovatno od oboje, jer su oboje rodili baksuza! Nekome otac još za života kupi novi auto A klase, a ja od mog nisam dobio ni matorog stojadina od 10 000 dinara. Nekome neoženjeni ujaci, stričevi, udovice bez poroda, tetke i ujne, tamo po Amerikama i Australiji, ostave sva svoja imanja po Srbiji i još i veliki konto na deviznim računima! Moji stričevi, ujaci, tetke i strine, živi bili, žive po Srbiji i imaju, sve zajedno, brat bratu, ali pedesetak dece, unuka i praunuka... Dobra stvar je što imam puno braće i sestara... Loša stvar je što, osim jednog brata, ostale nisam video zadnjih deset-dvadeset godina, i još od doba kad smo svi bili deca... Pa, kome treba baksuz? Toliki


87

baksuz da ni kod kuće, ni u stanu, ne može da se zakači ni na najpopularnijeg provajdera „Komšijin internet“, nego ga plaća, kao poslednji bednik...!

O svom proteklom ličnom životu ne želim ni da mislim niti da pričam... O budućem... pa, nisam gatara ali jesam pisac i mogao bih sad da smislim na stotine najfantastčnijih životnih prilika, koje sad tamo negde čekaju da se pojavim! Jer, ja najlepše umem da sanjam budan, širom otvorenih očiju... Ostali, pravi snovi, od nekog ko spava par sati dnevno, i to ne svaki dan, nisu mnogo ružičasti... Na žalost.

Ali... Zašto ovo ali? Zato što je tako u životu... Posle svake kiše dodje sunce, svaki lovac se jednog dana iz lova vrati sa trofejom i čak i svaka ćorava koka ponekad ubode neko zrno!

Iako o sebi mislim da sam najpametniji, najtvrdoglaviji ali i najpošteniji čovek koga znam, i uzimam sebi za pravo da ispravljam sve krive Drine, da svim lopovima kažem da su lopovi i da svaku nepravdu osudim makar rečima... ipak, volim ljude, jer ljudi su u svojoj suštini dobri. Kvare ih samo životne okolnosti, siromaštvo, pohlepa, loše ideje, loši uticaji... i još jedna stvar... večna instiktivna težnja za spajanjem muškog-ženskog i produženje vrste, bez obzira na ljubav... Ja imam više ljubavi za celo čovečanstvo, nego za samog sebe! I zato i imam tu neukrotivu potrebu da koliko god mogu, ukazujem na glupost, bahatost, nesolidarnost, mržnju, nasilje, da o


88

tome pišem i da to svima kažem! Ko razume, razumeće, a ko ne... pa, jednog dana naučiće...

I htedoh da ovo svoje razmišljanje prilepim kao komentar na onu objavu iz drugog pasusa, ali se predomislih... Ne samo zbog dužine... Zato što sam tvrdoglav, zato što mislim da sam pametan i zato što hoću da imam još jednu svoju sopstvenu objavu! Eto!


89

Magla, lepljiva kao testo, hladna i teška, zaklonila je drugu stranu ulice i slučajne ranoranioce prolaznike. Tek, izronila bi potkadkad tamna senka iz sivila beogradske ulice, i, kako bi mi prilazila, pomolio bi se lik, radnika koji u svom radnom kombinezonu žuri do prve nevidljive autobuske stanice, penzionera koji polako šeta do još neotvorene prodavnice da kupi pola vekne hleba i čašu jogurta, ili vredne domaćice koja je pošla do pijace da pazari tek pristigla sveža jaja, ili glavicu kupusa... Jutro je u Beogradu.

Uskom ulicom prodje tek pokoji auto, iza zamagljenih stakala ne vidim dobro putnike ili vozača, ali njihov zvuk motora tera me da uzmaknem ka sredini trotoara... Zvuk autobusa čujem pre nego što ga vidim, pojavljuje se odjednom, pored mene ubrzava, žuri da stigne onog radnika koji je otišao pre par minuta da ga čeka. Slika do pojasa golog mladića, koji sa uzdignutom jednom rukom preko glave miriše svoje pazuho, reklamirajući nekakav dezodorans, smeje mi se sa strane autobusa, glava mu je preko stakala, i gleda me dok odlazi u maglu...

Izlazim konačno iz uličice na širi bulevar, sad susrećem više ljudi, radnici su krenuli na posao; i više auta, prolaze u oba smera, čuje se iz magle brundanje njihovih motora, nervozno trubljenje i poneki, iznenadni, zvuk kočenja...


90

Pod nogama mi šuška preko noći otpalo lišće sa drvoreda uz ivicu trotoara, koje čistači još nisu stigli da počiste.

Prijatan miris tek ispečenog hleba i peciva, zove me iz velike pekare, i ja se odazivam i kupujem dve kifle i flašicu voćnog jogurta. Jedem polako, naslonjen na dugačak uski sto pored izloga, gledajući kroz staklo na, sad tišu, ulicu...

Prognoza vremena za ovaj dan glasi, sunčano i toplo, ali magla još uvek ne da suncu da se probije. Ove godine miholjsko leto otelo je dane i novembru, odbija da se pokori kalendaru, i svom godišnjem dobu. Iako nosim tanku jesenju jaknu i krpene patike i farmerke iz fazona pocepane na kolenu, nije mi hladno. Zato odustajem da se na prepunom autobuskom stajalištu uguravam i isto tako prepun autobus, i nastavljam svoj put peške.

Zapravo, baš i nemam neki odredjeni cilj. Vikend je, nekih velikih obaveza nemam, poranio sam da odmorim i resetujem mozak od učenja (čitaj: fejsbuka, onlajn igrica i filmova sa kompjutera!), i da na miru razgledam svoj grad, preliven kao šlagom, jesenjom maglom... Smejem se u sebi sveže obrijanim ali pospanim licima ljudi koje srećem, smejem se i naglas odrpanom starcu koji je poranio da iza trafike već cupka sa flašom piva u ruci... Prisećam se reči Duška Radovića koji je rekao da kafane (danas to važi i za trafike) imaju dve smene gostiju, jutarnju, koja je već propala, i večernju, koja to još i nije.


91

Ja volim jesen, smiruje me njen odraz prolaznosti... Budi u meni lepa ali i tužna sećanja, na prve ljubavi, na prohujale dane... Ali kao što biljke u jesen ispuštaju svoje seme, iz koje će nići nove mladice, lišće, iz koga će nastati novi humus, hrana za naredne naraštaje, tako i ovi, naročito lepi i sunčani jesenji dani, najavljuju neka nova leta i neke nove osećaje... Ja volim sunce kad ti ne treba klima uredjaj da bi se razhladio. Ja volim i kišu, ali ne kada mi pada na glavu, nego da je gledam iza stakla prozora... A to su stvari koje jesen ima, i koje nam nudi.

I gle, sunce se konačno probilo, njegova toplina greje mi lice i prozeble ruke! Zastajem, podižem glavu prema njemu, i zatvorenih očiju upijam njegovu narandžastu svetlost ispod kapaka. Kad otvorim oči, vidim i ovaj grad drukčiji, probudjen, užurbaniji ali i veseliji! Vratio je svoj ritam života, koga je magla jutros usporila.

Sad vidim, odnele su me moje krpene patike daleko, prepoznajem deo grada u koga obično idem gradskim prevozom. Gledam po prvi put u svoj mobilni telefon, i vidim, prošlo je devet, i brzo izračunavam koliko čovek može da ode peške za više od dva sata. Mnogo.

Zato se nazad vraćam gradskim prevozom!


92

Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo.

“Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da te vidim. Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene. Noću bih se budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I pitao se gde ćes biti do kraja mog života. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “

Malo je poćutao, pa nastavio:

“I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta nam se to desilo, pokušavao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspeo. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze


93

tužne oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!”

“Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.”

Otpio je ponovo iz čase: “Marija, reci mi nešto lepo?”

“Šta god poželiš!”, rekla je.

“Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš mome umu, ali ne toliko koliko želiš da osetiš moju kožu na tvom telu. Kaži mi da sam pesnik učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju dušu. Kaži mi da me još uvek voliš, više zbog mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo mrve ljubavi, kao prosjaku! Kaži mi da ćeš mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!”

“Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo.

”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš po kosi i da mi na uho šapućeš uspavanku. Želim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada više ne probudim!”

Nije ništa govorila. Čuo je kako tiho jeca.


94

A onda je prekinula vezu.

(odlomak iz romana "Kuća obrasla bršljanom")


95

…Senke lišća igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tečnošću, proždirao ju je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je samo vrištao od radosti! Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvodno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je sada čitav ptičji hor pevao pesmu koju je on dirigovao! Bila je to pesma o jednoj lepoj ženi koja ga je čekala, negde tamo iza šume! I istrčao je go na obalu, šuma se pred njim rastvorila u


96

puteljak, puteljak se provlačio izmeđju višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir ispod tabana, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sad sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili redjati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke... Izronio je iz vetra, preskačući preko vodoskoka, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde... Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je mogao poneti satljik rakije. Obučen u prosto seljačko odelo, i, iako je bilo vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku. Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošlicu. Ovaj se sad teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona mu je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „ Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“ I tada, iz pozadine svesti, dopirla mu je misao da on , u stvari


97

ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane, ...da se sagne, ...da požuri...? ...sad se pitao, kakav mu to čovek znak pokazuje, jer ovaj je sad nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom? Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi? Ne shvatajući više šta se od njega očekuje da uradi, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, noge do članaka, šake i vrhovi guzova su mu bili u vodi... Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlicina ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio da će ga pratiti. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru.

(odlomak iz romana Veštičje ludilo)


98

Beograd, 1991. godine

Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti arogantno mislio da je d i p l o m a t s k i , u sedam oblandi uvijenim rečnikom spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog Svetskog poretka,


99

kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio…

Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu .

Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?!

Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik, Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće


100

valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet. Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi? Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju


101

šofera profesionalca? Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa?

Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše!

Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu!

A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban.

Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…!

(odlomak iz romana 'Sam, ispod šljive)


102


103


104


105

Mirisi mamurnog mora (1986.), reizdanje (2011.)


106

Kuća obrasla bršljanom (2011.)


107

Misli očešljane vetrom (2012.)


108

Veštičje ludilo (2012.)


109

Oni su ovde, sa nama (2012.)


110

Sam, ispod šljive


111

Lazar Janić

http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic

http://lazarjanic.weebly.com/

http://lazarjanic.webs.com/

http://janiclazar.webs.com/

http://janiclazar.blog.com/

http://layanich.wordpress.com/

http://lazarjanic.blogspot.com/

http://onisuovdesanama.blogger.ba/

http://aleksalakic.blogger.ba/

http://chaplinradio.weebly.com/

[email protected]


112

Facebook:

https://www.facebook.com/lazar.janic

http://www.facebook.com/janiclazar

Twitter:

https://twitter.com/#!/layanich

https://twitter.com/AleksaLakic

lazar jani - world public...

Documents