Dot Hačison

Majske ružedrugi deo serijala kolekcionar

Prevod sa engleskog Milica Kecojević

Beograd 2019.

DERETA

Biblioteka IN

Urednik izdanja Aleksandar Šurbatović

Naslov originala Dot Hutchison

THE ROSES OF MAY

Text copyright © 2017 Dot HutchisonAll rights reserved.

This edition is made possible under a license arrangement originating with Amazon Publishing, www.apub.com, in collaboration with ANA Sofia Ltd.

Copyright © ovog izdanja Dereta

Opa snim devoj ka ma prko snog osme ha

7

Zove se Dar la Džin Kar majkl, i ona ti je prva.Mada ti to još ne znaš. Znaš samo da se, izgle da, i sam Gospod svoj ski potru dio

da ona ovog div nog pro leć nog dana bude što lep ša. Ta nje na nevi na lepo ta, bez var ki i taš ti ne; zbog toga je toli ko i voliš. Sjaj na pla va kosa pada joj niz leđa u teš kim tala si ma; opet je obu kla svo ju belu, sta ro mod nu, uskrš nju halji nu – nosi čak i ruka vi ce i šešir od uštir ka ne čip ke. Jesi li ikad video neš to tako netaknuto? Tako čisto?

Danas se čak i pri ro da sla že s tobom. Sa obe stra ne do crkve gole, praš nja ve sta ze; tra va je puna nar ci sa, žutih i belih, kao da se tak mi če s lepo tom Dar le Džin. Pa i divlji kra sulj ci su, mimo obi ča ja, ove godi ne ucva li beli i žuti, iako se obič no s pro le ća pro stru po polji ma kao svi le ne pru ge boje lavan de.

Ove godi ne posto ji samo Dar la Džin.Samo što... Dar la Džin nije sama.Ruku je pro vu kla ispod sna žne miši ce mla di ća, ugne zdi la

ju je u pre gib nje go vog lak ta, kao da joj je tu odu vek bilo mesto, a nije. Nje noj ruci tu nije mesto, jer to nije tvo ja miši ca. Dar la Džin pri pa da tebi.

8

Dot Hačison

Odu vek je pri pa da la tebi.Nikad rani je nisi morao to da joj kažeš; uvek je zna la, sve je

raz u me la, jer vas dvo je ste stvo re ni jed no za dru go, bez obzi ra na to šta bi dru gi rekli. Kad bi zna li.

Raz ja ren, slo mlje nog srca, pra tiš ih do crkvi ce od crve ne cigle, okru že ne tako ras koš no ras cve ta lim drve ćem da liči na goblen. Čud no, ali upr kos ose ća nji ma koja ti bub nja ju u uši ma kao da ti u gru di ma kuca još jed no srce, pri me ću ješ deta lje. U slobodnoj ruci mla dić nosi kor pu sa đako ni ja ma koje je nje na maj ka posla la u crkvu, sva ku poseb no umo tav ši za pro da ju, jer crkva mora da dobi je nov krov pre sezo ne olu ja.

Sva ki put kad se Dar la Džin nasme je, nagi nje se ka njoj.Ona se baš često sme je.Ali taj zvuk pri pa da tebi, kao i sve osta lo, i kako onda može

da pode li svo ju radost s nekim dru gim? Taj smeh te je smi ri­vao, uti ša vao bes koji uvek tinja tik ispod povr ši ne. A sad dok ga slu šaš – zvo nak i blag kao bam bu so va zvon ca na zad njem tre mu – ose ćaš oštar bol u gru di ma i sna žno pul si ra nje u sle­po oč ni ca ma.

Zajed no ula ze u crkvu; ne tre ba ju ti ni dva minu ta da pro­na đeš pro zor s kojeg možeš jasno da ih vidiš, a da pri tom sam osta neš skri ven. I da ne zna da si tu, mora la bi da bude sve sna šta ti dugu je, kako tre ba da se pona ša. Unu traš njost crkve je polu mrač na, puna sen ki i sve tlu ca vih iskri ca koje ti, posle jar­kog sun ca, igra ju pred oči ma, tako da ne shva taš odmah šta se deša va.

Ali to ne tra je dugo.Vidiš samo krv.On je lju bi – ili ona nje ga – lica su im nag nu ta jed no ka

dru gom, tela su im na jedva korak rasto ja nja. To bi mu mogao biti prvi polju bac.

9

MAJSKE RUŽE

Znaš da njoj jeste.Prvi polju bac, koji je tre ba lo da bude tvoj, koji si čekao toli­

ke godi ne. Ali ume sto toga, ti si je obo ža vao, sma trao si da je suvi še čista i nevi na da bi je uka ljao poljup cem.

Bila je suvi še čista. Bila je suvi še nevi na.Kli ziš niz spolj ni zid crkve, cigle su gru be i nano se bol, gre­

bu te i bodu kroz ode ću. Drh tiš – možda jecaš. Kako je mogla? Kako je mogla da uči ni tako neš to sebi, tebi?

Kako je dozvo li la da izgu bi sjaj?Sada je bez vred na, kao i sve dru ge kur ve koje se raz me ću

svo jim teli ma, osme si ma i okrut nim, sve zna ju ćim oči ma. A ti bi je obo ža vao do posled njeg daha.

Ipak je voliš. Kako da je ne voliš, upr kos sve mu? Voliš je dovolj no da je spa seš, pa makar i od nje same.

Čuješ mom ka kako odla zi, na usna ma mu nespret no izvi­nje nje – mora da pomog ne bra ći da se spre me – zatim pasto ra koji vese lo pozdra vlja Dar lu Džin. Kaže joj da mora da trk­ne do gra da po čaše za limu na du – može li da osta ne sama? Narav no. Odra sla je u toj crkvi. To je uvek bilo sigur no mesto. Ne može ni da zami sli svet u kome bi bilo dru ga či je. Dok posma traš pasto ra kako odla zi sta zom – sve dalje i dalje – čuješ je kako peva.

Nje ne pesme su i tvo je, a sad nema nikog dru gog da ih čuje.Kad uđeš, doče ku je te sa osme hom i kiko tom, sve tlih oči ju.

Ne možeš ih nazva ti beza zle nim. Više ne. Ne sad kad je izgu­bi la nevi nost. Osmeh joj se gasi dok joj pri la ziš.

Još se usu đu je da te pita šta ti je!Znaš da nemaš mno go vre me na – do gra da nema ni tri

kilo me tra, a pastor često peša či do tamo i nazad – ali dovolj no je vre me na da joj poka žeš. Da joj poka žeš sve.

10

Dot Hačison

Obe ćao si joj zajed nič ki život, da ćeš uvek biti uz nju. Obe­ćao si joj svet.

Sve je odba ci la.Sve ovo je nje na greš ka.Uda lja vaš se trkom; još kip tiš od bola i izda je.Osta vljaš Dar lu Džin opru že nu na kame nu; nje na uskr­

š nja halji na, sva u dronj ci ma, upi ja crve nu bari cu. Nar ci si koje si ubrao za nju – na poklon, a eto šta je ona ura di la s nji ma! – leže raz ba ca ni oko nje. Oči su joj širom otvo re ne i pra zne, u nji ma odjek čuđe nja; napra vio si joj rec kav osmeh, koji može da pode li sa celim sve tom ako hoće.

Više ne može da se sme je, ne može da peva, ne može da upr lja ono što je tvo je.

Više niš ta ne može. Možda nisi hteo. Možda ti je lovač ki nož pro kli zao i zase kao pre du bo ko. Možda si zabo ra vio da odmah ispod povr ši ne ima toli ko krvi. Možda si ura dio baš ono što si želeo.

Uosta lom, ona je samo još jed na obič na kur va.Dar la Džin je sada mrtva.Nisi znao da će ti biti prva.A ne znaš ni da ti neće biti posled nja.

FEBRUAR

13

Ako ih ne pre gle da, papi ri će se eks po nen ci jal no umno ža­va ti, neš to slič no kao zeče vi ili nepo treb ne veša li ce u orma­nu. Mrš te ći se na naj no vi ju gomi lu na svom rad nom sto lu, spe ci jal ni agent Bren don Edi son zamiš lja kako ih guta pla­men. Ne bi im mno go tre ba lo. Šibi ca, klik upa lja ča tik kraj ćoš ko va neko li ko stra ni ca iz sre di ne da bi se pla men raši rio lepo i rav no mer no, i svi papi ri bi nesta li.

„Ako ih zapa liš, samo će ih pono vo štam pa ti, pa ćeš ima ti sve to isto plus doku men ta ci ju o poža ru”, kroz smeh izgo va ra jedan glas s nje go ve desne stra ne.

„Umuk ni, Rami re zo va”, uzdi še.Mer ce des Rami rez – nje go va kole gi ni ca iz tima i pri ja te­

lji ca – pono vo se nasme ja i zava li u sto li cu, iste žu ći se kao dugač ka, odmo ta na opru ga. Nje na sto li ca zaš kri pa u znak pro te sta. I njen sto je zatr pan papi ri ma. Ali ne nasla ga nim gomi la ma. Zatr pan je nesre đe nim listo vi ma. Ako joj zatra ži neku infor ma ci ju, naći će je u tren oka. Nikad mu neće biti jasno kako joj to pola zi za rukom.

U ćoš ku, nasu prot nji ho vih sto lo va posta vlje nih pod pra vim uglom, nala zi se jazbi na nji ho vog sta ri jeg part ne ra,

14

Dot Hačison

nad le žnog spe ci jal nog agen ta Vik to ra Hano ve ri ja na. Na Edi­so no vo zgra ža va nje, i pro tiv nje go ve volje pome ša no sa divlje­njem, delu je da je sva papi ro lo gi ja zavr še na, a doku men ti ured no posla ga ni u fasci kle raz li či tih boja. Kao vođa neu stra­ši vog tri ja, Vik mora da se izbo ri s više papi ra nego njih dvo­je zajed no, ali sve jed no uvek prvi zavr ši. Valj da to tako biva posle tri de set godi na u Birou, zaklju ču je Edi son. Samo, to je zastra šu ju ća pomi sao.

Vra tiv ši pogled na svoj sto, gun đa sebi u bra du dok pose­že za papi rom na vrhu naj no vi je hrpe. Ima i on svoj sistem koji zbu nju je Rami re zo vu pod jed na ko koli ko i nje ga ner vi­ra njen i, upr kos visi ni gomi le, Edi son vrlo brzo uspe va da raz vr sta papi re po temi i pri o ri te tu, ured no ih pore đav ši uz zad nju ivi cu i uglo ve rad ne povr ši ne. Gomi le su posta vlje­ne naiz me nič no uzduž i popre ko, tako đe su i bes pre kor no porav na te.

„Jesi li ti ikad poraz go va rao o tome s nekim finim čika dok to rom?”, pod sme va mu se Rami re zo va.

„A jel’ tebi dola zi la hit na pomoć da inter ve ni še zbog tog hao sa?”

Zaki ko tav ši se, Mer ce des se okrenu svom sto lu. Bilo bi lepo da bar pone kad zagri ze mamac. Uvek je pot pu no smi­re na, kao da je vak ci ni sa na pro tiv zafr ka va nja.

„Gde je uopšte taj Vik?”„Vra ća se sa saslu ša nja. Blis ga je zamo li la da pri su stvu je.”Raz miš lja da li da joj pre do či kako tri i po mese ca nakon

što su ih oslo bo di li iz zapa lje ne Baš te i dalje oslo vlja va devoj­ke ime ni ma lep ti ri ca – ime ni ma koja je žrtva ma nade nuo tam ni čar.

15

MAJSKE RUŽE

Odu sta je. Vero vat no je i sama sve sna toga. Posao im bude malo lak ši kad uspe ju da sve spa ku ju u male fio ke u mozgu, a život devo ja ka pre Baš te teš ko je negde sme sti ti.

Mora da se baci na posao. Danas je dan za papi ro lo gi­ju, uglav nom, i stvar no bi tre ba lo da do veče ri bar jed na od tih gomi la nesta ne. Pogled mu se zau sta vlja na šare noj kuli od fasci kli koje obi ta va ju na zad njem desnom ćoš ku sto la; tokom godi na, sku plja lo ih se sve više, ali nig de nijed nog odgo vo ra. Ta gomi la nikad ne nesta je.

Zava liv ši se u sto li cu, pro u ča va dve ura mlje ne foto gra fi je na kase ti s fio ka ma u koji ma drži kan ce la rij ske potrepšti ne i nepo pu nje ne obra sce. Na jed noj je on sa sestrom; sni mlje na je za Noć veš ti ca, neka da dav no. Posle toga, jedva da ju je još koji put video pre nego što ju je neko kid na po vao na uli ci dok se vra ća la iz ško le. Bilo joj je samo osam godi na. Razum mu govo ri da je sigur no mrtva. Proš lo je dva de set godi na, ali se on i dalje okre će za sva kom ženom u kasnim dva de se tim koja liči na nju. Čud no je to ose ća nje, nada. I ćudlji vo.

Opet, takva je bila i Fejt1, čud na i ćudlji va, u vre me dok je još bila samo nje go va sestra, pre nego što je posta la sta ti stič ki poda tak o nesta loj deci.

Dru ga foto gra fi ja je novi ja, sni mlje na pre neku godi nu, suve nir sa izle ta koji je bio toli ko neo če ki van i jezo vit da ne pam ti da je van posla doži veo takvo puto va nje. Tokom onih šest mese ci, koli ko su žive le u Vašing to nu, Pri ja i nje na maj­ka stal no su ga vukle u neke neo bič ne obi la ske, ali taj izlet je bio pun koš mar nih pri zo ra. Više se i ne seća kako su zavr ši li na liva di punoj masiv nih bista ame rič kih pred sed ni ka. Ali neka ko su se tu naš li, i u jed nom tre nut ku, Edi son i Pri ja su

1 Faith (engl.) – vera. (Sve napo me ne u tek stu su pre vo di o če ve.)

16

Dot Hačison

se pope li na Lin kol no va rame na, obo je prstom poka zu ju ći na veli ku rupu na potilj ku sta tue. Rea li stič no? Da. Namer­no? Sude ći pre ma jad nom sta nju u kojem su se nala zi le osta­le biste od po pet meta ra... ne bi se reklo. Napra vi li su oni još foto gra fi ja tog dana – posla ga ne su u kuti ju za cipe le i be­ z bed no sklo nje ne na dno orma na – ali ova mu je omi lje na. Ne zbog zastra šu ju će biste ubi je nog pred sed ni ka, već zato što je na njoj Pri ja osme hom izne na di la i samu sebe.

Edi son nije pozna vao onu Pri ju koja se spon ta no osme­hi va la. Ta Pri ja je pukla samo neko li ko dana pre nego što je upo znao devoj ku koja je izra sla iz nje nih krho ti na. Pri ja koju pozna je sva je od oštrih opa ski, reža nja i osme ha koji­ma te zvi zne posred lica kao da te iza zi va na dvo boj. Bilo šta mek še – lju ba zni je – posle di ca je pukog slu ča ja. Nje nu skri ve nu meko ću ume da pre po zna još samo nje na maj ka i niko dru gi, još od onog dana kada su od Pri ji ne sestre osta le samo foto gra fi je i poda ci u jed noj od obo je nih fasci kli u ćo­ š ku nje go vog rad nog sto la.

Edi son je pri lič no sigu ran da se nikad ne bi spri ja te ljio sa sta rom Pri jom. Još je poma lo izne na đen što mu se to desi­lo i sa ovom novom. Tre ba lo je da osta ne samo sestra žrtve ubi stva, devoj ka koju ispi tu je i saža lje va, nikad je stvar no ne upo znav ši, ali je ona tih dana posle sestri nog ubi stva bila tako pro kle to besna. Na ubi cu, na svo ju sestru, na poli ci ju, na ceo jebe ni svet. Edi so nu je dobro pozna ta ta vrsta gne va.

I poš to misli na nju, poš to je danas prvi dan za papi ro lo­gi ju posle mese ci ispu nje nih napo ri ma da obu zda ju medi je u slu ča ju lep ti ri ca, vadi pri vat ni tele fon, sli ka ura mlje nu foto­gra fi ju i šalje joj. Ne oče ku je odgo vor – sat ga oba veš ta va da tamo gde je ona nije još ni devet, a poš to ne mora da se budi zbog ško le, Pri ja je vero vat no još dubo ko pod pokri va čem.

17

MAJSKE RUŽE

Ipak, tre nu tak kasni je, tele fon obja vlju je da je sti gao od­go vor. Na foto gra fi ji je zgra da od crve ne cigle; tre ba lo bi da izgle da dosto jan stve no, a zapra vo je samo pre ten ci o zna, sa zar đa lom gvo zde nom rešet kom duž zida uz koju se, u topli je vre me, penje brš ljan. Viso ki, uski pro zo ri u sred njo ve kov­nom sti lu rasu ti su duž fasa de.

Šta je sad ovo, kog đavo la?Tele fon se pono vo ogla ša va. Ovo je ško la u kojoj zama lo

da zagla vim. Da si samo video kakve su im uni for me!Znam da poha đaš samo časo ve pre ko inter ne ta da bi ceo

dan mogla da osta neš u pidža mi.Pa, ne bi se reklo SAMO. Znaš da se direk tor pobu nio kad

je mama rekla da se neće mo upi si va ti? Rekao joj je da mi ne čini uslu gu puš ta ju ći me da se pro vu čem s lošim obra zo va njem.

Edi son se kre ve lji. Mogu da zami slim kako je to proš lo.Valj da je navi kao da šilji đoku i uvek dobi je ono što hoće.

Mamin đoka je impo zant ni ji.Na rame na mu se sva li neki teret, pa se trg nu, ali to je

samo Rami re zo va. Nje no poi ma nje lič nog pro sto ra dra stič­no se raz li ku je od nje go vog, uto li ko što on, za poče tak, raz­u me pojam lič nog pro sto ra. Ume sto da se pre pi re – jer tako nikad niš ta nije posti gao – uklju ču je ekran kako bi i ona mogla da pro či ta.

„Šilji... Edi so ne!” Čvrk nu ga po uvu dovolj no jako da ga zabo li. „Jel’ to čula od tebe?”

„Ima sko ro sedam na est godi na, Rami re zo va. Savr še no je spo sob na da bude pro sta i bez moje pomo ći.”

„Loše uti češ na nju.”„A šta ako ona loše uti če na mene?”„Ko je tu odra sla oso ba?”„Sigur no nijed no od vas dvo je”, zaklju ču je tre ći glas.

18

Dot Hačison

Obo je se žac nu še. Ali Vik ih ne pod se ća da pri vat ne tele fo ne ne bi tre ba lo da

kori ste na poslu, niti da obo je ima ju pamet ni ja posla. Samo pro la zi pored njih, u obla ku miri sa sve že kafe, doba civ ši pre­ko rame na: „Pozdra vi Pri ju.”

Edi son posluš no kuca poru ku, a Rami re zo va se odšu­nja do svog sto la. Pri ja odgo va ra istog tre nut ka, i Edi son ne može a da se ne sme je.

Ju, ju, ju, dobio si pac ke?Zaš to si ti uopšte bud na?Lutam una o ko lo. Vre me se konač no pro me ni lo.Zar nije hlad no?Jeste, ali više ne pada ni sneg ni susne ži ca; nebo se izgle da

smi lo va lo, pa više ne kenja niš ta mokro i lede no. Samo nju­š kam nao ko lo da vidim šta ima.

Zovi me kasni je. Da mi ispri čaš šta ima.Čeka na nje nu potvr du, zatim skla nja tele fon u fi o ku s

piš to ljem, znač kom i osta lim stva ri ma s koji ma ne bi tre ba­lo da se igra dok sedi za sto lom. U goto vo neiz be žnom nizu uža sa koji čine nje gov posao, Pri ja je kočo per na iskra živo ta.

Godi ne pro ve de ne u Birou nau či le su Edi so na da to ceni.

U Han ting to nu, u Kolo ra du, febru ar je jezi vo hla dan. I pored toga što sam toli ko natron ta na da izgle dam tri put veća, hlad no ća se uvla či izme đu slo je va ode će. Ovde smo već nede lju dana, a danas je prvi put vre me dovolj no pri stoj­no da pođem u obi la zak.

Zasad bi se reklo da se ne raz li ku je mno go od bilo kog mesta u kom smo žive le u pro te kle četi ri godi ne. Mami na

19

MAJSKE RUŽE

kom pa ni ja nas baca ka s kra ja na kraj drža ve kako bi mama mogla da gasi poža re; za tri mese ca ćemo pono vo oti ći, možda zau vek, da bi ona pre u ze la kadrov sku slu žbu u pari­skom ogran ku. To ne zna či da će Fran cu ska biti konač no reše nje, mada mislim da se obe tome nada mo. Pri ja u Pari zu sjaj no zvu či. U među vre me nu, Han ting ton je dovolj no bli zu Den ve ra da mama ne mora pre vi še da putu je, ali i dovolj­no dale ko da ima mo ose ćaj da živi mo u zajed ni ci, a ne u veli kom gra du; barem nas je u to ube đi vao agent koji nas je prvog dana pustio u kuću.

Posle pet dana lapa vi ce, za vikend je pao sneg, pa su sad trav nja ci beli i paper ja sti, ome đe ni gad nim, sivim ogra da ma od prlja vog sne ga. Malo šta je ružni je od gomi la sne ga oči­ š će nog sa uli ce. Mada su kolo vo zi čisti, a tro to a ri plav ka sti od soli. Čini mi se kao da gazim po posmrt nim osta ci ma masa kri ra nih Štrump fo va.

Dok hodam, držim ruke u dže po vi ma, delom jer mi ruka­vi ce ne pru ža ju dovolj no toplo te, delom da ne poseg nem za boljim apa ra tom nego što je onaj na tele fo nu. Dobar apa rat sam osta vi la kod kuće, ali Han ting ton se poka zao inte re sant­ni jim nego što sam oče ki va la.

Pro šav ši pored naj bli že osnov ne ško le, otkri vam zimov­nik za veve ri ce posta vljen na jed nom kra ju igra liš ta, zapra vo obi čan koko ši njac obo jen jar ko cr ve no i posta vljen na stu bi­će. Na dnu ima rupu da bi veve ri ce mogle da ula ze i izla ze, a unu tra trep će crve no sve tlo kame re koja vero vat no omo­gu ća va klin ci ma da zimi paze na živah ne glo da re. Tre nut no neko li ko njih mir no spa va na dro nja voj ćeba di i pilje vi ni. Narav no da sam gvi ri la. Pa to je veve rič ja kući ca!

Kilo me tar­dva dalje nai la zim na pra zan pro stor odse čen od jed nog ćoš ka ras kr sni ce, suvi še mali da bi bio park, ali s

20

Dot Hačison

pre div nom seni com od kova nog gvož đa. Zapra vo, to je neka vrsta venja ka – nema pod, samo stu bo ve uko pa ne u smr znu­tu zemlju, ali ogra da je sva od zamr še nih moti va, a krov u obli ku gla vi ce luka izgle da kao da je od naj fi ni je čip ke. Neš to kao kape la za ven ča nja na otvo re nom, ali okru že na kio sci ma sa brzom hra nom i usa mlje nom opti čar skom rad njom.

Obr ćem krug i kre ćem ka kući. Usput moram da pre đem ras kr sni cu sedam uli ca, od kojih je pola jed no smer no sa zna ci ma koji svi odre da poka zu ju pogre šan smer. Na vidi ku nema ni jed nog jedi nog auto mo bi la, ni u jed noj od tih sedam uli ca. Isti na, tek je pola jeda na est uju tru i veći na naro da je na poslu ili u ško li, ali imam uti sak da ovom ras kr sni com pro­la ze samo voza či rezig ni ra ni neiz be žnoš ću smr ti i pro pa sti.

Sve jed no sve foto gra fi šem, iako će na tele fo nu sli ke vero­vat no ispa sti sra nje, jer je to, pro sto, neš to što ja radim. Svet mi je neka ko manje zastra šu juć ako je izme đu nje ga i mene foto­apa rat. Mada, pra vo govo re ći, foto gra fi je pra vim uglav­nom za Čavi, da i ona može da vidi isto što i ja.

Čavi je mrtva već pet godi na.Ja i dalje foto gra fi šem.Zbog Čavi ne smr ti sam i upo zna la svo je fede ral ce, a to

što su moji – Edi son, Mer ce des i Vik – mno go mi je važno. Tre ba lo je da im moja sta ri ja sestra bude tek jedan u nizu slu ča je va, novi dosi je u kar to te ci, ali posle sve ga oni su nasta­vi li da se ras pi tu ju za mene. Raz gled ni ce, mej lo vi i tele fon­ski pozi vi – u nekom tre nut ku pre sta la su da me povre đu ju ta pod se ća nja na Čavi no ubi stvo i posta la sam zahval na što, dok se selja ka mo tamo­vamo, barem imam tu svo ju čud nu gru pi cu pri ja te lja u Kvan ti ku2.

2 Kvan tiko – mesto u Vir dži ni ji, SAD, u kojem se nala zi aka de mi ja FBI­ja.

21

MAJSKE RUŽE

Pro la zim kraj bibli o te ke koja više liči na kate dra lu, sve sa vitra ži ma na pro zo ri ma i zvo ni kom, zatim kraj pro dav ni ce pića naslo nje ne na advo kat sku kan ce la ri ju spe ci ja li zo va nu za slu ča je ve vožnje u pija nom sta nju. Malo dalje, otvo ren tržni cen tar, s jed ne stra ne oivi čen ogrom nom tere ta nom koja radi dva de set i četi ri sata, a sa dru ge dnev nim borav kom za klin­ce; izme đu njih se nala zi sedam raz li či tih resto ra na brze hra­ne. Znam da je ble sa vo, ali meni se to neka ko dopa da, te pro­tiv reč no sti i ljud ske sla bo sti, svest da naše dobre name re lako odu u pizdu mate ri nu, dok poro ci vre ba ju sa svih stra na.

Znat no veći tržni cen tar, na dva spra ta, deko ri san mno­go pažlji vi je nego što bi to tre ba lo da bude obi čan tržnjak na otvo re nom, obu hva ta, valj da, naj pic nu ti ji „Kro ger” koji posto ji u ovoj drža vi. Ispred ula za sto ji znak da unu tra posto­ji „Star baks”, ali u tržnom cen tru ima još jedan „Star baks”, i još jedan tik pre ko pu ta. Delu je ko zaje ban ci ja, al’ nije.

Vero vat no bi tre ba lo da ručam, ali ako mogu da se suzdr­žim, tru dim se da ne jedem sama van kuće. Nije stvar u zdra voj ishra ni – kad mama done se neko goto vo jelo, ja sam skroz za. Pro blem je u onom sama. Već neko li ko godi na se tru dim da napra vim rav no te žu izme đu ono ga što je potreb­no mom telu i ono ga što me moja ose ća nja ube đu ju da mi tre ba; naža lost, još nisam sasvim savla da la tu veš ti nu. Pone­kad – uglav nom tokom loših dana, kad se odjed nom pri se­tim da Čavi nije sa mnom – umem da se pre je dem toli ko da mi pri pad ne muka. Tako je, ona nije ovde i ta činje ni ca toli ko jebe no boli da to više nema smi sla; sve što toli ko boli tre ba lo bi da izble di, da se sre di, a ne može, i zato jedem oreo dok se ne nadu jem, i dobi jem grče ve, i ispo vra ćam se, jer tako bol odjed nom dobi ja smi sao.

22

Dot Hačison

Ima već neko li ko mese ci otkad nisam preš la lini ju koju sam sama sebi povu kla, nisam se nijed nom one sve sti la kraj ve­ce šolje – reci kli ra ni oreo stvar no nije bog zna šta – ali još sam sve sna da ne držim stva ri pod kon tro lom ono li ko koli ko bi tre ba lo. Mama se uvek mno go manje bri nu la zbog moje teži ne nego zbog tog pre je da nja, ali nas dve smo – uz pomoć nje ne čelič ne volje i mog pre puš ta nja nje noj čelič noj volji – uspe le da sta bi li zu je mo situ a ci ju, tako da ja više ne idem iz kraj no sti u kraj nost, od kost i koža do zao blje na.

A to što sa svo jom tre nut nom teži nom ličim na Čavi više nego ikad... Hm. Kad je dan dobar, samo se naje žim i izbe­ga vam sli ke i ogle da la veća od ruč nog. Kad imam loš dan, ose ćam kako mi se igle zavla če pod kožu, a prsti pose žu za kuti jom orea. Mama to zove „rado vi u toku”.

Ula zim u „Kro ger”. Sve mi se čini da ne ose ćam vrh nosa, tako da će mi topli napi tak dobro doći. Ako ne budem jela dok ne stig nem kući, neću se tako lako uva li ti u nevo lju.

Za šan kom je sićuš na gospo đa nalik vrap cu. Ubio me bog ako nema barem osam de set; kosa s lila pre li vom sku plje na joj je u nata pi ra nu pun đu, pri čvrš će nu lju bi ča stim uko sni­ca ma. Leđa i rame na su joj povi je ni, a ruke artri tič ne, ali oči su joj bistre i osmeh lju ba zan; pitam se da li joj je ovaj posao potre ban ili je, kao neki dru gi pen zi o ne ri, naš la način da iza­đe na neko li ko sati, jer kuća ili muž poči nju da joj idu na živ ce.

„Ime, dušo?”, pita me, s flo ma ste rom u ruci, dok pose že za papir nom čašom.

„Džejn.”Jer ne mogu da slu šam kako lju di sri ču Pri­ja.Posle neko li ko minu ta, eto meni napit ka. Ovde u uglu

piljar ni ce ima neko li ko zbi je nih sto lo va, a sa zvuč ni ka na

23

MAJSKE RUŽE

pla fo nu dopi re neki nit smr di nit miri še džez, ali je pot pu no pri gu šen zvu ci ma koji dola ze iz dru gih delo va rad nje: piska­vim pozi vi ma pre ko raz gla sa, suda ra njem koli ca, kon zer­vi i kuti ja, cikom dečur li je, sla du nja vom pop melo di jom iz nekog fil ma – sve je hao tič no i buč no, pa cela ide ja s kafi ćem u piljar ni ci delu je još ble sa vi je.

Sto ga se vra ćam napo lje, na zimu i vetar koji se u među­vre me nu raz du vao, da malo proš vr ljam po par kin gu. Doš la sam sa zad nje stra ne tržnog cen tra, ali uli ca s pro če lja vodi pra vo do kuće, a i vre me je da se pola ko kupim nazad.

Ali ume sto da kre nem, zau sta vlja me pri zor čud nog malog pavi ljo na na jed nom od trav na tih ostr va koja dele par king na neko li ko ode lja ka. S tri stra ne je zatvo ren nečim što liči na teš ko belo plat no, dok sa gre da od kova nog gvo­ ž đa, na bez bed noj visi ni iznad gla va gru pe uglav nom sta ri jih muš ka ra ca, vise gre ja či – usi ja ni kale mo vi boje zre lih tre ša­nja. Celo druš tvo nosi slič ne bej zbol kač ke te, teget ili crne sa žutim obru bom, i svi su natron ta ni ne bi li se zaš ti ti li od hlad no će koja pro di re sa stra ne gde je plat no uro la no. Sede za kame nim izlet nič kim sto lo vi ma, pred nji ma raši re ne table i figu re. Sasvim obi čan pri zor, ne bi tre ba lo da bude bog zna šta, ali jeste, jer mi je bol no bli zak.

Niš ta dir lji vi je od gru pe deki ca koji igra ju šah.Tata i ja smo nekad igra li šah.On nije imao bla ge veze, a ja sam se pra vi la da nemam

veze, što je nje mu sme ta lo mno go više nego meni. Sve jed no smo, tokom duge boston ske zime, igra li sva ke subo te uju­tru u par ku u kom ši lu ku ili u obli žnjoj pra znoj crkvi. Nekad bi pože leo da odi gra mo par ti ju i tokom nede lje, ali meni se dopa da la baš ta subot nja tra di ci ja.

24

Dot Hačison

Čak i posle tate, nasta vi la sam da tra žim šahov ska oku­plja nja gde god da smo se seli le. Gubim sva ku par ti ju, barem polo vi nu namer no, ali i dalje imam volju da igram. Goto­vo sve osta lo što ima neke veze s tatom ured no sam negde pohra ni la, ali to ume će da ube dim pro tiv ni ke da sam total na nezna li ca poku ša vam da odr žim u živo tu.

U bli zi ni su zaš kri pa la vra ta auto mo bi la i odvu kla mi pažnju od deki ca i nji ho vih tabli. Na neko li ko meta ra od mene, mla da žena od nekih dva de set pet – šest godi na sedi na vozač kom sediš tu sa gomi lom vuni ce i štri ka ćim igla ma u kri lu i sme ši mi se. „Slo bod no idi i raz go va raj s nji ma, neće te uje sti. Barem ne zubi ma.”

Više se ne sna la zim baš naj bo lje sa osme si ma – ispa da­ju mi neka ko zastra šu ju ći – ali poku ša vam da barem slo žim pri god no pri ja telj sku facu. „Nisam hte la da sme tam. Jel’ pu­š ta ju i dru ge da igra ju s nji ma?”

„Pone kad. Ima ju čud ne kri te ri ju me, ali niš ta ne sme ta da pitaš. Moj deda je tamo.”

A, otud štri ka nje. Hva la bogu – taman sam pomi sli la da izi gra va jezi vu madam Defarž3 na par kin gu ispred tržnog cen tra.

„Idi pitaj”, pod sti če me pal cem, odsut no gla de ći crve nu nit obmo ta nu oko malog prsta. „Naj go re što može da se desi jeste da te odbi ju.”

„Jel’ to kažeš svi ma koji zasta nu i zagle da ju se?”

3 Madam Tere za Defarž – lik iz knji ge Pri ča o dva gra da Čar lsa Diken sa. Ona neu mor no štri ka za Fran cu sku revo lu ci ju, sim bo li zu ju ći Moj re, bogi­nje sud bi ne iz grč ke mito lo gi je koje su pre di vom meri le duži nu ljud skog živo ta. Madam Defarž štri ka i u nje no delo su utka na ime na lju di koji će biti ubi je ni.

25

MAJSKE RUŽE

„Samo oni ma koji delu ju usa mlje no.” Zatvo ri la je vra ta pre nego što sam uspe la da smi slim odgo vor.

Sta ja la sam tamo još neko li ko tre nu ta ka kao kre ten, dok mi je bol obu zi mao one delo ve tela koji nisu bili skroz pro­mr zli. Na kra ju sam ipak zaga zi la na trav njak i ušla u pri lič­no topao pavi ljon. Svi su pre ki nu li svo je par ti je i zagle da li se u mene.

Goto vo su svi sta ri ji i, sude ći pre ma ozna ka ma ope ra ci je i jedi ni ce na kapa ma, sasvim sigur no rat ni vete ra ni. Šahov­ske par ti je po par ko vi ma uobi ča je no su mesto gde se vete­ra ni sku plja ju, tako da, iako ne ras po zna jem sve ope ra ci je, ipak uspe vam da ih svr stam u gru pe. Veći na ih je slu ži la u Vijet na mu, neko li ci na u Kore ji, dvo ji ca­tro ji ca u Pustinj skoj olu ji, a jedan veo ma star čovek koji sedi naj bli že gre ja či ma, sav umo tan u šalo ve i ćebad, nosi kapu na kojoj je izble de lim kon cem boje sen fa izve ze no: Ope ra ci ja Nep tun.

Jebo te bog!Ovaj čovek je juri šao na pla ža ma Nor man di je pre nego

što se moj deda rodio.Jedan od vijet nam skih vete ra na, mli tav čovek, pod bu log

lica sа babu ra stim nosem ispre se ca nim vidlji vim vena ma koje nago veš ta va ju da mu šah možda slu ži kao zame na za čaši cu, mrko me pogle da. „Ne tra ži mo milo sti nju, devoj ko.”

„Nisam je ni nudi la. Hte la sam da pitam dopuš ta te li stran ci ma da igra ju s vama.”

„A ti kao igraš?”, kan da mi ne veru je.„Loše, ali igram. Kad god se negde dose lim, uvek potra­

žim mesto gde bih mogla da odi gram neku par ti ju.”„Hm. Mislio sam da omla di na za to kori sti inter net.”„Nije to isto.”

26

Dot Hačison

Naj sta ri ji vete ran pro čiš ća va grlo i svi se okre ću ka nje­mu. Sva ka sku pi na ima svo ju hije rar hi ju; sa gru pa ma vete ra­na nije niš ta dru ga či je i, na stra nu čino vi, Dru gi svet ski rat je naj ja či adut. Ovaj čovek je pre ži veo pakao i svo je ožilj ke nosi duže od svih osta lih u druš tvu. Takav čin ne odla zi u pen zi ju i ne može se raža lo va ti. „Pri đi, molim te.”

Zao bi la zim sto i sedam pored nje ga na uzak kraj klu pi­ce. Pro u ča va me – zbog čega, nisam sigur na – a kako mu je zadah bole sno sla du njav, pomiš ljam da je možda dija be ti čar i da baš i nije za nje ga da sedi napo lju po ovom vre me nu, pa makar imao sto gre ja ča i gomi lu pre kri va ča. Koža mu je naiz gled tan ka kao per ga ment, sva ispre sa vi ja na u mekim nabo ri ma, tu i tamo izble de la i iskr za na od godi na, s pau či­nom od pla vih vena na sle po oč ni ca ma i ispod oči ju. Na jed­noj sle po oč ni ci ima oži ljak koji se pro te že do iza uva. Šrap­nel iz Nor man di je? Ili neš to sasvim dru go?

„I ti, dete, imaš neki svoj rat?”Zami sliv ši se, puš tam da pita nje pre ra ste reči i dobi je neki

oblik. Dobi ja oblik Čavi, sveg onog besa, tuge i bola koje no­sim od nje ne smr ti. „Imam”, napo kon odgo va ram. „Samo ne znam ko je sа dru ge stra ne.” Za rat je potre ban nepri ja telj, ali nisam sigur na da posto ji iko ko ume da me sabo ti ra tako uspeš no kao ja sama.

„Svi smo se to pone kad pita li”, sla že se on, pogle dom pre­la ze ći pre ko osta lih. Svi sem jed nog nas posma tra ju; taj izu­ze tak pro u ča va tablu bla go namrš ten, pola ko shva ta ju ći da će mu kralj usko ro biti sate ran u ćošak. „I, kako se zoveš?”

„Pri ja Sra va sti. A vi?”„Harold Ran dolf.”„Arti lje rac!” Veći na ih kaš lje u ruke. Samo jedan se uzdr­

ža va, ali on i ne liči na vete ra na. Mla đi je, mek ši i ima neš to

27

MAJSKE RUŽE

u oči ma – bolje reći, neš to nema u oči ma – što mi govo ri da ne pri pa da gru pi kao što joj pri pa da ju osta li.

Arti lje rac kolu ta oči ma. Pola ko ski da ple te nu ruka vi cu ispod koje ima još jed nu, samo bez prsti ju, pod jed na ko izble­de le žute boje kao slo va na nje go voj kapi. Ruka mu poma lo drh ti dok je podi že – rekla bih, pre od para li ze, nego od zime – i prstom dodi ru je vrh mog nosa. „Jel’ ose ćaš to?”

Sko ro da se sme šim, ali ne bih da ga upla šim, kako ne bih posta la nepo želj na. „Ne, gospo di ne.”

„Onda brzo kući i vra ti se kad god pože liš. Viken dom ret­ko igra mo. Ima mno go naro da.”

„Hva la, gospo di ne”, rekoh i impul siv no ga polju bih; meke dla či ce mi zago li ca še usne. „Vra ti ću se.”

Čovek s babu ra stim nosem se kiko će: „Vidi ti nje ga, Arti­lje rac našao budu ću biv šu ženu.”

Veći na vete ra na mi kli ma gla vom, više reda radi nego pri ja telj ski; ne sme ta mi to. Moram da zaslu žim svo je mesto među nji ma, da im poka žem da nisam neo zbilj na i da nisam tu samo da bih ubi la dosa du. Usta jem i kora čam duž zad nje stra ne pavi ljo na, upi ja ju ći toplo tu pre nego što se zapu tim kući, kad mi pogled pade na čove ka za naj u da lje ni jim sto­lom, onog koji po svoj pri li ci tu ne pri pa da. Ne nosi kač ket, već ple te nu kapu zaba če nu una zad tako da otkri va sve tlu kosu za koju je teš ko reći da li je pla va ili sme đa.

Mir no mi se smeš ka.„Delu je te mi pozna to”, izle će mi.Osmeh mu se ne menja. „Često mi to govo re.”Ma nemoj. Ne liči ni na koga, zna či – liči na sva ko ga.

Na nje go vom licu nema nijed ne crte koja se izdva ja, niče­ga što bi vas pod sta klo da kaže te: da, ovog čove ka bih uvek

28

Dot Hačison

pre po zna la. Nije zgo dan, a nije ni ružan, pro sto... jeste. Čak su mu i oči neke tam ne, neo d re đe ne boje.

I osmeh mu ne menja izraz lica. Što je čud no. Osme si nam menja ju crte lica, pre gi be na obra zi ma, oblik usa na, nabo re oko oči ju. Ali nje go vo lice izgle da u dla ku isto kao pre osme­ha. Ne bih rekla da je lažan, već neka ko ne izgle da... pri rod­no. Ali budi mo iskre ni, šahov ske par ti je po par ko vi ma su raj za druš tve no nepri la go đe ne liko ve. Možda bi tre ba lo da budem impre si o ni ra na što me je uopšte pogle dao u oči.

Kli mam gla vom, još poma lo uzne mi re na, i kre ćem kući. Više mi nije tako mno go hlad no, što je više upo zo re nje u sti­lu – kre te nu, idi kući pre nego što se nači sto smr zneš – nego znak da je napo lju oto pli lo.

Nado mak kuće, zau sta vljam se ispod nad streš ni ce koja šti ti zid s poš tan skim san du či ći ma za našu uli cu. Tu je čak i kan ta za rekla me i osta le glu po sti, zaka če na lan cem za jedan od stu bo va. Kad me obu zme sen ti men tal no ras po lo že nje, s nostal gi jom se pri se ćam našeg poš tan skog san du če ta u Bosto nu, sa šare nim oti sci ma šaka na vese loj žutoj poza di ni. Tata nije hteo da osta vi svo je oti ske – mislio je da mu to ne pri li či – pa smo ga nas tri napa le čet ki ca ma; rezul tat je bio divan oti sak brko va na vra tan ci ma san du če ta.

Pitam se da li ga još čuva mo. Nisam ga vide la posled njih neko li ko selid bi. Mada to isto važi za polo vi nu naše imo vi ne – ras pa ki va nje i ponov no pako va nje jed no stav no nije vred­no tru da.

Izvla čim dve pune šake cir ku lar nih pisa ma i ogrom nih dopi sni ca upu će nih Dra gom kom ši ji i Sta na ri ma uli ce..., i bacam ih u kan tu, zajed no s pod set ni kom za zubar ski pre­gled, pro sle đe nim iz Bir min ge ma. Tu je i kover ta s čestit kom vedre zele ne boje, pra ve pro leć ne, sa adre som ispi sa nom

29

MAJSKE RUŽE

Mer ce de si nim ruko pi som. Nije to niš ta čud no: teh nič ki, da­nas kre ćem u ško lu, dodu še vir tu el nu. Ima ću časo ve s tuto­rom u Fran cu skoj kako bih se navi kla da raz miš ljam i radim na stra nom jezi ku, a Mer ce des mi uvek šalje čestit ku za prvi dan ško le, koli ko god ih bilo tokom godi ne.

Među tim, izne na di le su me dru ge dve kover te, goto vo iden tič ne veli či ne. Jed na je ispi sa na štam pa nim slo vi ma, ured nim, čit kim ruko pi som, od onih koji osta ju vidlji vi čak i kad papir i masti lo poč nu da ble de; oštra crna slo va na roze kar to nu. Na dru goj, sve tlo pla voj kover ti je škra bo ti na, manje­više čitlji va kad se oči malo navik nu.

Mer ce des je čestit ku posla la tač no na vre me, ali Vik i Edi­son svo je obič no ras po re đu ju malo dru ga či je.

Ove nisu niš ta u pore đe nju sa onom koju će posla ti u maju, sa sva tri pot pi sa. Ona neće ima ti tekst, čak ni onaj štam pan. Samo pot pi se. Da mi sta ve do zna nja da nisu zabo­ra vi li ubi stvo moje sestre. Potreb no je pažlji vo pla ni ra nje i pozna va nje poš tan ske slu žbe kako se ne bi desi lo da dopi sni­ca stig ne zajed no s mojim rođen dan skim čestit ka ma.

Jer niš ta ne može tako da ti ulep ša rođen dan kao pod se­ća nje da FBI još nije otkrio ubi cu tvo je sestre i još dese ti ne devo ja ka nastra da lih tokom niza godi na.

U kući ski dam gor nje slo je ve ode će i kačim ih u orman u hod ni ku, zatim se penjem u svo ju sobu, usput svla če ći osta­tak. Čestit ke zavr ša va ju na mom kre ve tu, ode ća na sto li ci koju sam dovu kla iz neu po tre blja va ne trpe za ri je kako bih na nju sva li la sav krš. Posle tuši ra nja vru ćom vodom koje mi u vrho ve prsti ju i nosa vra ća bol ni ose ćaj, pono vo sila zim u kuhi nju i pra vim instant ovse nu kašu, doda ju ći cimet, mle ko i med, a potom je nosim sa sobom na sprat.

30

Dot Hačison

Tek kad se sme stim u kre vet, u pidža mi, a kaša mi ugre je sto mak, pose žem za kover ta ma.

Mer ce de si na čestit ka je tač no ona kva kakva bi tre ba lo da bude – vese la poru ka o povrat ku u ško lu, ispi sa na neo n skim fl o ma ste rom, pola na špan skom, jer joj je smeš no kad joj ja odgo va ram na fran cu skom. Zatim uzi mam Viko vu – crno ­­be la foto gra fi ja tri mač ke sa ogrom nim nao ča ri ma za sun ce. Tekst nema veze s pri go dom – neko li ko redo va o pismi ma koje nje go va naj sta ri ja ćer ka šalje s kole dža i blju zga vom ki­š nom vre me nu u sever noj Vir dži ni ji. Na Edi so no voj, sa sli­kom koja levi ti ra na tan koj gra ni ci izme đu neu ku sne i šalji­ve, ne piše niš ta.

Zaš to sve tro je?Ali onda mi pogled pono vo pade na Mer ce de si nu čestit­

ku, s pred nje stra ne toli ko natr pa nu šljo ki ca ma da bi se i jed no rog usrao od odu še vlje nja, i odjed nom pri me ću jem da neš to od tog sja ja odu da ra. Veći na šljo ki ca je sićuš na, pastel­nih boja. Ali tu i tamo raz ba ca ni su nano si lep ka, debe li i mut ni, osu še ni tako da pra ve sve tla mat ostrv ca u tom moru sja ja. Zavla čim nokat ispod jed nog od njih, pažlji vo ga odle­plju ju ći. Papir se malo cepa duž jed ne ivi ce, zatim popuš ta. Tre nu tak kasni je, imam gru mu lji cu lep ka na prstu i jasan pogled na ori gi nal nu čestit ku.

Pre kri la je lep ti re.

Ona se zove Zora i da Buret, a danas je Uskrs.Voliš Uskrs u crkva ma koje više drže do tra di ci je, gde žene

i devoj ke još nose bele halji ne, čip ku i šeši re ukra še ne tra ka ma ili cve ćem. Div no je još sa ula za vide ti to more šeši ra.

31

MAJSKE RUŽE

A ove godi ne vidiš Zora i du.Viđao si je, narav no, i rani je kako poma že maj ci oko čopo ra

mla đe bra će i sesta ra. Slu šao si tra če ve i ono neš to u pod tek stu, što nije baš ogo va ra nje, ali nije ni novost. Otac joj je bio poli ca­jac koji je pogi nuo na dužno sti; Zora i du su već vide li na kole­džu kako niže veli ke uspe he, ali je, kako bi poma ga la kod kuće, napu sti la sve svo je dodat ne aktiv no sti i time vero vat no izgu bi­la šan su za viso ko obra zo va nje, iako joj to niko nije tra žio.

Kako je to dobra devoj ka, nakla pa le su žene.Kakvo zlat no dete.Kakva div na sestra.Nima lo ne liči na Dar lu Džin, ali ipak ima neš to što te

pod se ća na nju. Proš lo je sko ro godi nu dana otkad te je Dar la Džin izda la, ali ti je još voliš, patiš za njom i opla ku ješ je.

No, Zora i da je istin ski dobra devoj ka. Dovolj no dugo si je posma trao da bi bio sigu ran u to. Iz ško le odla zi pra vo kući, usput kupi decu, zatim im daje uži nu, orga ni zu je aktiv no sti i radi s nji ma doma ći; goto vo uvek uspe va da spre mi veče ru pre nego što se maj ka vra ti s posla. Poma že joj da oku pa klin ce i one naj ma nje sta vi na spa va nje, i tek onda seda za kuhinj ski sto da ura di sop stve ne zadat ke. Osta je do dubo ko u noć, ali uju tru sve jed no usta je rano kako bi se pobri nu la da se svi pro­pi sno obu ku, doruč ku ju i odu u ško lu.

A kad mom ci poč nu da se mota ju oko nje – a mota ju se jer je pre le pa devoj ka i, gospo de bože, kako se čitav svet osve tli kad se ona osmeh ne – učti vo ih odbi ja, jer joj je poro di ca važni ja.

Jer je dobra devoj ka.Kad se slu žba zavr ši, nije teš ko ukra sti slat ke pla stič ne ta­

š ni ce koje su neke od nje nih mla đih sesta ra osta vi le na klu pa­ma. Bli zna ki nje ih stal no zabo ra vlja ju – pri se te ih se tek na pola puta do kuće, a poš to viken dom peša če do crkve da bi ušte de li

32

Dot Hačison

gori vo, uvek Zora i da dotr či po njih. Sva ki put vrti gla vom, ali se i sme ši, jer obo ža va bli zna ki nje i sve bi uči ni la za njih.

A ti znaš da moraš da joj pomog neš.Moraš da se posta raš, nje radi, da uvek bude ova ko dobra,

ova ko čista.I tako kra deš taš ni ce, zna ju ći da će bli zna ki nje zabo ra vi ti

na njih, i čekaš da se ona vra ti. Crkva se pra zni brže nego ina­če, svi žure kući na poro dič nu veče ru ili u lov na jaja. Sediš u sen ci i čekaš; ona dola zi, hla de ći se šeši rom od uštir ka ne čip ke, kru tim i nesa vi tlji vim, s tra ka ma boje kaj si je prot ka nim kroz obod i osno vu kru ne. Kom bi na ci ja bele i boje kaj si je delu je tako nežno na nje noj tam noj koži. Na halji ni, viso ko sko ro do rame na, pri ka čen joj je jedan usa mljen lji ljan lju bi ča stog grla.

Pri la ziš joj s leđa, mekim kora ci ma po tan kom tepi hu, i pre kri vaš joj usta rukom. Oštro udi še, poči nje da vriš ti, ali tvo­ja ruka joj ste že grlo. Bori se, ali ti znaš koli ko dugo tre ba da pri ti skaš da bi se ona one sve sti la.

Halji na joj je tako bela, tako čista. Tako nevi na. Pro sto nemaš srca da je ispr ljaš.

Kad malo kasni je stig ne jedan od nje ne bra će, zabri nut što se nije odmah vra ti la kući, nala zi je polo že nu ispred olta ra, sa ore o lom od belih lji lja na, u sre di ni lju bi ča stih. Ode ća joj je ured no slo že na na klu pi, šešir na vrhu gomi le, na podu nje ne obič ne cipe le sa šna lom. Pose ko ti na na nje nom grlu je pra va lini ja, jer one sveš će na nije mogla da se bori.

Bez bola, bez stra ha. Neće ima ti pri li ke da posr ne kao Dar­la Džin, neće se suo či ti sa iza zo vom i izda jom.

Zora i da Buret će uvek biti dobra devoj ka.

Dot Hačison MAJSKE RUŽE

Za izdavačaDijana Dereta

Izvršni urednik Tijana Petković

Lektura i korekturaOlivera Totošković

Likovno­grafička opremaMarina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­214­9

Tiraž1000 primeraka

Beograd 2019.

Štampa ŠTAMPARIJA GLASNIK

Lazarevački drum 13­15, 11030 Beograd

Izdavač / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beogradtel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.111(73)­31

ХАЧИСОН, Дот

Majske ruže / Dot Hačison ; prevod s engleskog Milica Kecojević. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Glasnik). – 334 str. ; 21 cm. – (Biblioteka In) (Serijal Kolekcionar ; Deo 2)

Prevod dela: The Roses Of May / Dot Hutchison. – Tiraž 1.000.

ISBN 978­86­6457­214­9

COBISS.SR­ID 273085964