operacionalizacija bezbednosne politike … · vol. lviii, br. 4, pp. 414-444 izvorni naučni rad...

414

Dejan ORLIĆ1 UDK: 327.8(061.1) Biblid 0025-8555,58(2006)

Vol. LVIII, br. 4, pp. 414-444 Izvorni naučni rad

Decembar 2006.

OPERACIONALIZACIJA BEZBEDNOSNE POLITIKE EVROPSKE UNIJE

ABSTRACT

The author explores the operational capability of theEuropean defence policy in the last 3 years. From the creation andadoption of the European Security Strategy, the European Union hasmade several specific steps in the development of the EuropeanSecurity and Defence Policy. Despite the disagreements with theUnited States about Iraq and the internal divisions in the “New andOld Europe” EU has shown the ability to set new military and civiliangoals, make a small, but effective battle group concept for crisismanagement and conflict prevention as well as the European DefenceAgency. The author also describes the main operations and missionsof EU in the world, ranging from the Balkans and Africa to the MiddleEast and Eastern Asia. Finally, the paper analyses the Constitution forEurope and the articles concerning ESDP.

UVODNE NAPOMENE

Početkom 90-ih godina XX veka Evropska unija i njene države članicezapočele su novu etapu u procesu integracije uspostavljajući čvršćunadnacionalnu i međudržavnu saradnju. Ugovorom o Evropskoj

uniji, iz Mastrihta 1992. godine, definisani su ciljevi ekonomske i

1 Dejan Orlić, istraživač-pripravnik, Institut društvenih nauka, Beograd.

415

MP 4, 2006 – Operacionalizacija bezbednosne politike Evropske unije(str. 414-444)

monetarne unije (prvi stub EU), zajedničke spoljne i bezbednosne politike

(drugi stub) i tesna saradnja u pravosuđu i unutrašnjim poslovima (treći

stub). U okviru Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP)

omogućeno je da se u odgovarajućem trenutku u budućnosti uspostavi

zajednička odbrambena politika koja bi mogla da dovede i do zajedničke

odbrane.2 Time su države članice EU dobile mogućnost da stvaraju

sopstvenu bezbednosnu politiku.

Prva prilika za stvaranje evropske bezbednosti i odbrane neslavno je

završila 1954. godine sa propašću Evropske odbrambene zajednice (EOZ).

Svojevrsna naslednica EOZ bila je Zapadnoevropska unija, ali je ona vrlo

brzo potisnuta od strane NATO, koji je preuzeo na sebe odbranu Zapadne

Evrope. Od tada je ideja i inicijativa za stvaranjem zajedničke evropske

bezbednosne politike potpuno izmakla iz vidokruga evropskih integracionih

procesa, sve do polovine 80-ih godina prošlog veka kada je nastojanje za

ostvarivanjem zajedničke evropske bezbednosti ponovo pronašlo svoje

mesto u procesu evropskog ujedinjenja.3

Formiranje ZSBP nije odmah dovelo i do uspostavljanja

bezbednosne politike EU. Tek nakon gorkih spoljnopolitičkih iskustava u

rešavanju kriza na tlu bivše SFRJ (rat u Bosni i Hercegovini, NATO

intervencija protiv SR Jugoslavije na Kosovu), te unutarevropskog

približavanja stavova i pozicija vodećih država EU – Francuske i Velike

Britanije – Unija je pristupila kreiranju evropske bezbednosne politike.4

Nakon sastanaka Evropskog saveta u Kelnu i Helsinkiju, juna i

decembra 1999. godine, Evropska unija je dobila sopstvenu Evropsku

bezbednosnu i odbrambenu politiku (EBOP).

Na ovim sastancima utvrđena je početna faza razvoja EBOP koja je

imala cilj da se do 2003. godine dostignu postavljeni Glavni ciljevi –

2 Lopandić Duško, Janjević Milutin (ur.), Ugovor o Evropskoj uniji – od Rima doMastrihta, Međunarodna politika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institutekonomskih nauka, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 1995, str. 193.

3 Potpisivanjem Jedinstvenog evropskog akta, 1986. godine, stvorena je Evropskapolitička saradnja koja se smatra pretečom Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, atime i Evropske bezbednosne i odbrambene politike, ibid., str. 278.

4 Francusko-britanska deklaracija o evropskoj odbrani iz Sent Maloa, potpisanadecembra 1998. godine, nagovestila je stvaranje Zajedničke evropske bezbednosnepolitike.

416


stvaranje Evropskih snaga za brze reakcije do 2003. godine sposobnih daispunjavaju Peterburgške zadatke.5

Dostizanjem ovih ciljeva, polovinom 2003. godine, Evropska unija jedostigla i zaokružila prvi ciklus uobličavanja bezbednosne i odbrambenepolitike. Tek sa usvajanjem Evropske strategije bezbednosti, pokretanjemprvih bezbednosnih operacija i misija u svetu, te novim ciljevimazagarantovana je dalja realizacija, operacionalizacija i ustanovljenje Evropskebezbednosne i odbrambene politike kao autentične bezbednosne politike EU.

1. EVROPSKA STRATEGIJA BEZBEDNOSTI – SIGURNIJA EVROPA U BOLJEM SVETU

Evropska strategija bezbednosti (ESB) usvojena je na sastankuEvropskog saveta u Briselu 12. decembra 2003. godine, a njen pun nazivglasi „Evropska strategija bezbednosti – sigurnija Evropa u boljem svetu”.6

Ovim dokumentom Evropska unija je po prvi put od svog osnivanja najednom mestu predstavila i definisala sopstvenu strategiju bezbednosti.Kroz četiri poglavlja strategije, Evropska unija je proanalizirala najvažnijebezbednosne pretnje, predstavila svoje strateške ciljeve, naglasila potrebuosavremenjivanja svojih sredstava, načina funkcionisanja i saradnje sapartnerima u rešavanju bezbednosnih problema.

Uvodni deo Evropske strategije bezbednosti iznosi stavoveEvropske unije o sopstvenoj poziciji u svetu i principima kojih se pridržavau međunarodnoj politici. Evropska unija smatra da joj pripada ulogaglobalnog igrača. Ta procena bazirana je na ukupnom broju udruženihdržava članica EU, broju stanovništva, udelu u ukupnoj svetskojproizvodnji, te brojnim instrumentima i sredstvima koje raspolaže urešavanju bezbednosnih problema od Balkana, preko Avganistana doIstočnog Timora.7 Da bi ostvarila i zaštitila svoje interese EU se opredelilaza miroljubivo delovanje i rešavanje problema uz zajedničku saradnju sapostojećim međunarodnim institucijama i državama. Bez zajedničke akcije

5 Evropske snage za brze reakcije (European Rapid Reaction Force – ERRF), Petersburškizadaci iz 1992. godine obuhvataju, 1) humanitarni zadaci i zadaci spašavanja, 2) održavanjemira, 3) zadaci borbenih jedinica u upravljanju krizama, uključujući uspostavljanje mira.

6 European Security Strategy – A Secure Europe in a Better World, Internet, 11/06/2004, http://www.iue.eu.int/cms3_fo/showpage.asp?id=391&lang=en.

7 Ibid., p. 1.

417


i podele odgovornosti u ostvarenju međunarodne bezbednosti i stabilnostineće biti moguće izgraditi bolji svet, koji je sve više suočen samnogobrojnim, novonastalim, bezbednosnim izazovima.8 U uvodnom deluistaknuta je ključna uloga Amerike, i njeno delovanje kroz NATO, uostvarivanju evropske bezbednosti i integracija tokom hladnog rata. Nakonnjegovog završetka Americi je na evropskom tlu priznata samo dominantnapozicija kao vojnog faktora u odnosu na EU.

Prvo poglavlje posvećeno je utvrđivanju bezbednosnih izazova ipretnji sa kojima je suočena EU.9 Kao globalni izazovi prepoznati su ratovi,siromaštvo, bolesti, takmičenje država za prirodnim resursima i zavisnost zaenergentima (voda, nafta i gas).10 Kada je reč o ključnim pretnjama ESB jeistakla da opasnost od masovnog napada na Evropu ne postoji, ali da je EUzato suočena sa brojnim novim pretnjama koje su raznovrsnije, manjevidljive i manje predvidive u odnosu na period XX veka. U ključne pretnjesu svrstani: terorizam, širenje oružja za masovno uništavanje, regionalnisukobi, propale države i organizovani kriminal.11

– Terorizam je rastuća strateška pretnja za celu Evropu. Sa svojimglobalnim obimom naročito nakon napada na SAD 11. septembra2001. godine, terorizam je postao deo evropskog problema. Evropaje istovremeno postala i meta i baza terorista. Utvrđene su brojnelokalne ćelije Al-Kaide u evropskim državama i stavljen je naglasakna neophodnost udruženog evropskog delovanja protiv terorizma.

– Širenje oružja za masovno uništavanje svrstano je uz rame terorizmukao potencijalno najveća pretnja evropskoj bezbednosti. Strah odobnove trke u naoružanju sa ovim oružjem naročito je naglašena uESB, posebno naoružavanje država iz bliskoistočnog regiona.Upotreba biološkog, hemijskog ili nuklearnog oružja moguća je i odstrane malih terorističkih grupa te je kontrola nad oružjem za

8 Po završetku hladnog rata svet se suočio sa porastom oružanih sukoba, a naročitosa ratovima unutar država, ibid., p. 1.

9 The Security Environment, Global Challenges and Key Threats, ibid., pp. 2-5.

10 Od 1990. godine, oko 4 miliona ljudi je nastradalo u ratovima, od toga 90% sucivili. Oko 3 milijarde ljudi živi sa manje od 2 evra dnevno, AIDS postaje jedna odnajvećih pretnji po populaciju sveta. Problem nedostatka , vode, nafte i gasa je sveveća u Evropi. Procene govore da će EU do 2030. godine uvoziti do 70% ovihenergenata, ibid., pp. 2-3.

11 Ibid., pp. 3-4.

418


masovnim uništavanjem i sredstvima za njihovu isporuku jošznačajnija.

– Regionalni sukobi su izdvojeni zbog svoje globalne raširenosti. Bilooni na korejskom poluostrvu ili na Bliskom istoku sukobi mogu daugroze evropske interese direktno ili indirektno. Sukobi uopšte suosnova za pojavu drugih pretnji koji se nalaze na listi ESB, tako daje rešavanje regionalnih sukoba preventivan način sprečavanjapojave ostalih pretnji – terorizma, propalih država i organizovanogkriminala.

– Propale države nastaju kao posledica regionalnih i unutrašnjihsukoba, lošeg upravljanja državom i slabih institucija. Usled lošegunutrašnjeg stanja propale države nisu u mogućnosti da obavljajusvoje funkcije u međunarodnim odnosima, te doprinose širenjunestabilnosti u svom regionu, a ponekad i mnogo šire.

– Organizovani kriminal vidi u Evropi glavnu metu. On predstavljanajveću unutrašnju pretnju EU sa veoma raširenim uticajem izvannje, naročito u trgovini drogom, ženama, ilegalnim doseljenicima ioružjem. Posebno je naglašena veza organizovanog kriminala saterorizmom i propalim državama.

U drugom poglavlju Evropska strategija bezbednosti je razmotrilastrateške ciljeve Evropske unije.12

U prvom delu ovog poglavlja predstavljene su aktivnosti koje jesprovela Evropska unija u dotadašnjem otklanjanju pretnji i njeni pogledi istavovi prilikom rešavanja bezbednosnih problema.13 Tradicionalnakoncepcija samoodbrane Evropske unije od pretnje oružane invazije na njunadomeštena je novom. Usled pojave novih pretnji prva linija odbrane

12 Strategic Objectives, ibid., pp. 6-10.

13 Prilikom otklanjanja ključnih pretnji, a u cilju ostvarenja svoje bezbednosti i širenjasvojih vrednosti Unija je sprovela sledeće aktivnosti, 1) U borbi protiv terorizma,nakon 11. septembra 2001. godine, EU je odgovorila sa merama borbe sprečavanjafinansiranja terorista, uz uzajamnu pomoć SAD, te usvajanjem European ArrestWarrant; 2) sprovodila je politiku sprečavanja širenja oružja za masovnouništavanje, uz saradnju sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju, uznaglašavanje značaja postojećih multilateralnih ugovora i režima za kontrolu oružjaza masovno uništavanje i njihovog uklanjanja; 3) u sprečavanju regionalnih sukobai organizovanog kriminala na Balkanu, u Avganistanu i Kongu EU je preduzelakorake obnove lokalne vlasti, pruživši joj pomoć, i uspostavljanja demokratije kakobi države funkcionisale, ibid., p. 6.

419


pomaknuta je izvan granica EU. Pojava pretnji koje su raznovrsnije, manjevidljive i manje predvidive, u odnosu na vreme hladnog rata, uslovile suspremnost Unije da reaguje pre nego se sama kriza i problem pojave nanjenim granicama.14 Da bi valjano odgovorila na te nove pretnje EU jeimala spreman širok izbor neophodnih instrumenata – vojnih i nevojnih.

Posedovanje multifunkcionalnih instrumenata u otklanjanjubezbednosnih pretnji nije bio jedini cilj kome je težila EU. Unija je težila iizgradnji stabilnog bezbednosnog okruženja. Interes EU je da se na njenimgranicama nalaze stabilne i odgovorne države.15 Sa svakim proširenjemUnija je menjala i proširivala svoje granice, a samim tim se sve višepribližavala bezbednosno problematičnim područjima. Stoga je EU imalanameru da stvori u svom okruženju „prsten” stabilnih država – posebno naistoku Evrope i na Mediteranu. Bez namere da se stvaraju nove linije podeleEvropa nastoji da se sa stvaranjem stabilnih država pomogne njihov razvoji otklone potencijalna žarišta za pojavu bezbednosnih pretnji koje bi mogleda ugroze EU.

Poslednji deo drugog poglavlja ESB naslovljen je Međunarodniporedak utemeljen na efektivnom multilateralizmu. Evropska unija je svoj„glas” i nastojanja u međunarodnoj politici usmerila na uspostavljanjeefektivnog multilateralnog sistema – razvoj snažne međunarodne zajednice,funkcionalnih međunarodnih institucija i međunarodnog prava. Ukoliko suovi ciljevi postignuti ostvarenje bezbednosti i napretka međunarodnogsistema, te suprotstavljanje pretnjama biće moguće. Ujedinjene nacije suprepoznate kao nosilac međunarodnih promena, uz postojeće međunarodnetrgovinske i finansijske institucije. Doprinos razvoju multilateralnog sistemadaju razvijeni transatlantski odnosi, oličeni u NATO-u, te brojne regionalneorganizacije.16 Sama Evropska unija je spremna da pomogne brojnimdržavama koje su ostale isključene iz međunarodnog sistema pružajući impomoć u njihovom povratku među ostale države međunarodne zajednice.One države koje ne iskažu svoju opredeljenost za multilateralni međunarodnisistem snosiće svu odgovornost po cenu narušenih odnosa sa EU.

14 Ibid., p. 7.

15 Ibid., p. 7.

16 Strategije nabraja sledeće međunarodne i regionalne organizacije, UN, Svetskutrgovinsku organizaciju, NATO, OEBS, Savet Evrope, ASEAN, Afričku uniju,ibid., p. 9.

420


Treće poglavlje Evropske strategije bezbednosti ukazuje na potrebu

osavremenjivanja EU, šta još Unija treba da uradi kako bi iskoristila sve

svoje potencijale u ostvarivanju strateških ciljeva i suprotstavljanju

pretnjama.17

Da bi ostvarivala postavljene ciljeve i sprovodila postavljene zadatke

EU mora da bude aktivnija, sposobnija, usklađenija i da sarađuje sa drugim

partnerima.

– Veća aktivnost odnosi se na puno iskorištavanje i primenu svih

raspoloživih instrumenata kojima raspolaže EU u sprovođenju

Peterburgških zadataka – vojnih i civilnih. Da bi uspešnije

prevazilazila bezbednosne probleme u svetu i Evropska unija je

promovisala princip preventivnog delovanja – delovanja pre pojave

određenog problema – u svojoj bezbednosnoj politici.18 Sve veće

preduzimanje odgovornosti u međunarodnoj politici podrazumevalo

je sve veću aktivnost Unije u međunarodnim odnosima.

– Osposobljavanje Unije za ostvarenje i sprovođenje utvrđenih ciljeva

i zadataka moguće je ukoliko se izvrše određene transformacije

vojnih i civilnih kapaciteta, ojača zajednička diplomatija i razmena

informacija, ali i osnuju nova tela – poput odbrambene agencije.

Evropska strategija bezbednosti konstatovala je da bi sposobnost EU

bila manja ukoliko ne bi postojao Berlin plus ugovor koji je

unapredio saradnju EU sa NATO i dozvolio pristup Unije

kapacitetima i sredstvima Alijanse.19

– Usklađenija EU je naredna stavka na koju moraju da obrate pažnju

politički odlučioci Unije. Svrha usklađenog i udruženog delovanja

svih institucija, politika i država članica Unije je od zajedničkog

interesa. Samo kroz saradnju ZSBP i EBOP, te sadejstvo II i III stuba

Evropska unija će moći uspešno da učestvuje u borbi protiv

terorizma i organizovanog kriminala. Bezbednost Unije je prvi

preduslov za njen dalji razvoj uopšte, a ona se ne može ostvariti

ukoliko nema usklađenosti između svih komponenti EU.20

17 Policy Implication for Europe, ibid., pp. 11-14.

18 Ibid., p. 11.

19 Ibid., p. 12.

20 Ibid., p. 13.

421


– Poglavlje se završava sa naglaskom neophodne saradnje Unije sapartnerima. Međunarodna multilateralna saradnja sa ključnimmeđunarodnim organizacijama i državama je neizbežna. Izmeđuostalog, transatlantska povezanost SAD i EU je nezamenjiva, te EUnastoji da stvori sa Amerikom efikasno i ujednačeno partnerstvo, kakobi zajednički delovali u svetu.21

U veoma kratkom zaključku Evropske strategije bezbednostiponovljena je konstatacija da je aktivnija i sposobnija Unija može da ostavisnažan uticaj u svetskim razmerama. Kao i da će se usredsrediti naostvarivanje efektivnog multilateralnog sistema koji bi vodio pravičnijem,bezbednijem i ujedinjenijem svetu.22

Evropska strategija bezbednosti predstavlja sveobuhvatan strateškiokvir Evropske unije u oblasti bezbednosti. Njome je EU učinila ozbiljankorak u operacionalizaciji bezbednosne politike. Ovim dokumentom data jeistovremeno vizija uloge Evropske unije u svetu, ali i analiza postojećihbezbednosnih pretnji, strateških ciljeva kojima se teži, te preporuka koje bitrebale da prihvate države članice u cilju boljeg i efikasnijeg ostvarenjaevropske bezbednosne politike. Kao glavne odrednice iz ESB možemoizdvojiti:

1. Globalna odgovornost EU – Unija nastoji da uveća i vodi mnogoveću ulogu u međunarodnim odnosima;

2. Efektivni multilateralizam – rešavanje međunarodnih problemamoguće je po EU samo u zajedničkoj aktivnosti međunarodnezajednice, institucija i prava. Multilateralna saradnja je neizbežna jerdržave ne mogu samostalno rešavati složena pitanja i dati pravorešenje;

3. Preventivno delovanje – da bi se sprečila pojava određenogproblema i pretnje EU treba da deluje preventivno i pruža pomoćtamo gde je neophodno u saniranju bezbednosnog problema.Buduće operacije i misije koje bude sprovodila EU neće sesprovoditi samo vojnim kapacitetima, već će podrazumevati iupotrebu civilnih, nevojnih, kapaciteta (političkih, humanitarnih,ekonomskih);

21 Saradnja sa partnerima podrazumeva saradnju sa drugim državama kao što suRusija, Japan, Kina, Kanada i Indija, ibid., pp. 13-14.

22 Ibid., p. 14.

422


4. Stabilno bezbednosno okruženje – postojanje miroljubivog istabilnog susedstva (prsten stabilnih država oko EU) neophodno jeza bezbednost Unije i njen dalji nesmetani razvoj;

5. Održavanje transatlantskog partnerstva i saradnje sa SAD jeneophodno, ali bi bilo potrebno bazirati ga na efikasnijem iuravnoteženijem partnerstvu. To podrazumeva i održavanje saradnjesa NATO zbog sklopljenog Berlin plus ugovora;

6. Konačno utvrđivanje spiska ključnih bezbednosnih pretnji EU.

Na istom sastanku Evropskog saveta, na kome je doneta i Evropskastrategija bezbednosti, usvojena je i Strategija EU protiv širenja oružja zamasovno uništavanje. Donošenje ove strategije uslovila je procena da ješirenje oružja za masovno uništavanje i sredstava za njihovu isporukurastuća pretnja po EU i međunarodni mir i bezbednost. Ovom strategijomutvrđeni su konkretni postupci i radnje kako bi se efikasno reagovalo napolju sprečavanja širenja, razoružanja i kontrole oružja za masovnouništavanje. I u sklopu ove Strategije potvrđen je najveći broj odrednica izEvropske strategije bezbednosti.23

Pozitivan trend u razvoju bezbednosne politike nastavljen je i u2004. godini. Pored planova za razvoj EBOP, Evropsku uniju je u 2004.godini očekivalo novo proširenje za deset novih država i usvajanje Ustavaza Evropu.

Čak ni teroristički napad u Madridu, 11. marta 2004. godine, nijesprečio EU od realizacije utvrđenih planova. Napad u Madridu samo jeučvrstio potrebu daljeg razvoja i dopunjavanja mera u borbi protivterorizma. Prve mere uvedene su odmah nakon zasedanja Evropskog savetadve nedelje nakon napada. Evropski savet oformio je mestoProtivterorističkog koordinatora. Radeći unutar Saveta novopostavljenikoordinator treba da usklađuje rad između država članica u borbi protivterorizma i da prikuplja informacije u vezi terorističkih delatnosti. Državečlanice EU su se obavezale da će garantovati primenu načela solidarnostikoje je pomenuto u nacrtu Ustava. Načelo solidarnosti odnosilo se nazajedničko delovanje svih država članica EU u pružanju pomoći onoj državi

23 EU Strategy against Proliferation of Weapons of Mass Destruction, Chaillot Papers67, From Copenhagen to Brussels, European defence, Core documents, MisirolliAntonio (compiled by), EU Institute for Security Studies, Paris, December 2003,op. cit., pp. 311-21.

423


koja je žrtva terorističkog napada, prirodnih katastrofa ili katastrofa

izazvanih ljudskom krivicom.24

2. KONCEPCIJA BORBENIH GRUPA I GLAVNI

CILJEVI ZA 2010. GODINU

Operacionalizacija bezbednosne politike EU sve je više dobijala na

zamahu tokom 2004. godine. Najkonkretniji primeri ogledaju se u konceptu

stvaranja borbenih grupa EU i novih Glavnih ciljeva za 2010. godinu.25

Inicijativa za stvaranje borbenih grupa i donošenje Glavnih ciljeva

potekla je od Francuske i Velike Britanije. Nakon francusko-britanskog

susreta u Londonu, 24. novembra 2003. godine, razvoj evropske

bezbednosne politike ponovo je bio učvršćen zajedničkim planom i vizijom

dveju najvažnijih država EU. Poput Deklaracije iz Sent Maloa koja je

udarila temelj razvoju Evropske bezbednosne i odbrambene politike, tako je

i ovaj susret dveju država ojačao i potvrdio evropsku saradnju u bezbednosti

i odbrani u narednim godinama. U nameri da razviju potrebne kapacitete za

brza delovanja, a da podjednaku korist imaju i EU i njene države članice,

Francuska i Velika Britanija su predložile koncept borbenih grupa. Uz

koncept borbenih grupa predloženo je stvaranje novih Glavnih ciljeva za2010. godinu koji bi doprineli poboljšanju kvaliteta i otklanjanju, utvrđenih,

nedostataka već postojećih vojnih kapaciteta. Najavljena je i mogućnost

stvaranja jedne zajedničke odbrambene agencije zadužene za razvoj,

istraživanje, nabavku oružja i razoružanje.26

Ponovno obnavljanje saradnje Francuske i Velike Britanije, narušeno

iračkom krizom i podrškom Britanije Ižintervenciji SAD na Irak, odnosno

suprotstavljanja Francuske Americi, smanjilo je postojeće tenzije između

stare i nove Evrope. Ponuđen predlog borbenih snaga podržala je i

Nemačka. Predlog tri najznačajnije države EU vrlo brzo je postao

zajednička evropska inicijativa svih država Unije.

24 Gnesotto Nicole (editor), EU Security and Defence Policy – The first five years(1999-2004), Institute for Security Studies EU, Paris, 2004, p. 48. i 278.

25 Battlegroup concept i Headline Goal 2010.

26 Franco-British Declaration – Strengthening European Cooperation in Security andDefence, Franco/British Summit, London, 24 November 2003; Chaillot Papers 67,op. cit., pp. 280-282.

424


Koncepcija borbenih grupaNa sastanku ministara odbrane država članica EU, 5. i 6. aprila 2004.

godine, odobren je koncept borbenih grupa. Borbene grupe su sastavni deoEBOP i treba da čine male vojne snage spremne da se u što kraćem rokuangažuju u rešavanju međunarodnih kriza.

Borbene grupe čine specifičnu formu većih Evropskih snaga za brzereakcije. Jednu borbenu grupu veličine ojačanog mehanizovanog bataljonačini 1500 vojnika sa pratećim logističkim, vazduhoplovnim i pomorskimkomponentama sposobnih za sprovođenje samostalnih operacija ili dadeluju kao prethodnica mnogo većih snaga.27 Rok za pokretanje borbenihgrupa je 15 dana nakon što Evropski savet odobri angažovanje borbenihgrupa u određenim operacijama. Prema dogovoru država članica EUpredviđeno je formiranje trinaest borbenih grupa od kojih bi dve bile ustalnom stanju pripravnosti u periodu od 6 meseci.28

Konceptom stvaranja borbenih grupa predviđeno je da početnioperacionalni kapaciteti budu dostignuti do kraja 2005. godine, a punaoperacionalizacija borbenih grupa do 2007. godine.29 Borbene grupe moguse oformiti na više načina: od strane jedne države članice EU, od stranejedne vodeće države (lead-nation) kojoj se kao dopuna pridružuju drugedržave ili kao multinacionalne koalicije više država gde mogu i da učestvujui nečlanice EU – bilo da su članice NATO ili da su kandidati zapridruživanje Uniji.30

Predviđeno je da borbene grupe budu sposobne za sprovođenje svihzadataka utvrđenih Peterburgškim zadacima i Evropskom strategijombezbednosti – od pružanja humanitarne pomoći i operacija održavanja mirado borbenih operacija visokog intenziteta u bilo kom delu svetu.

Razvoj koncepta borbenih grupa proistekao je iz namere Unije dapoboljša Evropske snage za brze reakcije stvaranjem manjih, fleksibilnijih,

27 Uobičajeni vremenski rok trajanja operacija je 30 dana, ali se može produžiti i naperiod od najviše 120 dana; Andersson Joel Jan, Armed and Ready? The EUBattlegroup Concept And the Nordic Battlegroup, Report No. 2, March 2006, SIEPS,Stockholm, 2006, p. 20.

28 Ibid., p. 10.

29 Početna operacionalizacija izvršena je na vreme tako što su Francuzi, Britanci i Italijaniformirali samostalne borbene grupe i stavile ih na raspolaganje EU; ibid., p. 21.

30 Ibid., p. 22, i, Gnesotto Nicole (editor), EU Security and Defence Policy – The firstfive years (1999-2004), op. cit., p. 98.

425


mobilnijih i brže primenjivih vojnih snaga za već pomenute operacije.Borbene grupe trebale bi da posluže kao dopuna većih evropskih snaga i kaonjihova prethodnica u operacijama.31 Kao manje, nezavisne, jediniceEvropskih snaga za brze reakcije, borbene grupe imaju sličnosti sa NATOsnagama za odgovor.32 Multinacionalnost, visoko tehnološka opremljenostza izvršavanje brojnih operacija manjeg obima u celom svetu, spremnost zabrzo angažovanje predstavljaju odlike i borbenih grupa i NATO snaga zaodgovor. Da ne bi došlo do preklapanja snaga prilikom sprovođenjaoperacija koje su pod ingerencijom Unije ili Alijanse, pojačana je saradnjaizmeđu ove dve organizacije.33

Glavni ciljevi za 2010. godinuSavet za opšte poslove i spoljne odnose EU objavio je maja 2003.

godine da je EU dostigla Helsinške glavne ciljeve za 2003. godinu. Utvrđenina sastanku Evropskog saveta u Helsinkiju, decembra 1999. godine, Glavniciljevi su podrazumevali stvaranje Evropskih snaga za brze reakcije do 2003.godine, snaga koje će biti u stanju da sprovode ceo spektar Peterburgškihzadataka.34 Helsinški glavni ciljevi prvenstveno su se odnosili na dostizanje

31 Za razliku od borbenih grupa koje sačinjava oko 1500 vojnika i koji čine taktičkejedinice sa ograničenim mogućnostima, Evropske snage za brze reakcije čine velikesnage jačine do 60 000 vojnika uz svu prateću opremu, naoružanje i logistikuneophodnu za operacije u trajanju i do godinu dana.

32 NATO Response Force (NRF).

33 Da bi se izbeglo dupliranje aktivnosti i da bi se pratilo sprovođenje Berlin plusugovora oformljena je Grupa o sposobnostima EU i NATO (EU-NATO CapabilityGroup); Andersson Joel Jan, Armed and Ready? The EU Battlegroup Concept Andthe Nordic Battlegroup, op. cit., p. 26.

34 Evropske snage za brze reakcije trebale su da broje između 50-60 000 vojnika, dabudu vojno samoodržive, sa neophodnom komandom, kontrolom, obaveštajnimmogućnostima, logistikom, drugim borbenim službama podrške i dodatno, popotrebi, vazdušnim i pomorskim elementima. Države članice moraju biti sposobneda formiraju te snage u roku od najviše 60 dana i da u okviru njih imaju manjeelemente za brze odgovore spremne i sposobne da se upotrebe u još kraćem roku.Ove oružane snage treba da su u stanju da izvode operacije u trajanju najmanjejedne godine (Helsinški glavni ciljevi), u, Annex 1 to Annex IV – Presidencyprogress to the Helsinki European Council on strengthening the common Europeanpolicy on security and defence, Chaillot Papers 47, From St. Malo to Nice.European defence, Core Documents, Ruten Maartje (compiled by), Institute forSecurity Studies of WEU, Paris, May 2001, p. 85.

426


kvantitativnih ciljeva. Zahvaljujući brojnim konferencijama koje su imale zacilj da se potreban broj vojnika i sredstava odvoji za formiranje Evropskihsnaga za brze reakcije Helsinški ciljevi su i dostignuti. Ipak, samo dostizanjekvantiteta nije zadovoljilo kreatore evropske bezbednosne politike. Brojninedostaci su otkriveni u ključnim kapacitetima Evropskih snaga – poputstrateškog prebacivanja snaga i logističke podrške.35

Dostignuti kvantitet evropskih vojnih kapaciteta trebalo jeupotpuniti sa kvalitetom. Po dostizanju Helsinških glavnih ciljeva iz 2003.godine, usvajanju Evropske strategije bezbednosti i pokretanju procesadonošenja Ustava za Evropu stvoreni su uslovi za reviziju starih, većdostignutih, ciljeva i utvrđivanje novih glavnih ciljeva. Tako su maja 2004.godine odobreni Glavni ciljevi za 2010. godinu kako bi se podigao kvalitetevropskih vojnih snaga.36 Naglasak je stavljen na:

– međusobnu usklađenost oružanih snaga država članica EU(interoperability);

– bržu angažovanost u kriznim situacijama (deployability), i

– samoodrživost (sustainability).

Nosilac tog kvaliteta trebao je da bude već pokrenuti konceptborbenih grupa.

Glavni ciljevi za 2010. godinu obuhvatili su sledeće mere i postupkeneophodne za poboljšanje kvaliteta Evropske bezbednosne i odbrambenepolitike:

1. Osnivanje civilno-vojnog odeljenja unutar Vojnog štaba EU zaplaniranje i sprovođenje civilnih operacija, tj. civilnih misijaupravljanja krizama;

2. Osnivanje Evropske odbrambene agencije;

3. Zajednička koordinacija strateškog prebacivanja snaga;

4. Razvoj efikasne Evropske komande za vazdušni transport;

5. Završetak razvoja borbenih grupa do 2007. godine;

35 Strategic lift and support; u, Andersson Joel Jan, Armed and Ready? The EUBattlegroup Concept And the Nordic Battlegroup, op. cit., p. 14.

36 Na sastanku Saveta za opšte poslove i spoljne odnose u Briselu, 17. maja 2004.godine, usvojeni su Glavni ciljevi za 2010. godinu; u, Chaillot Papers 75, EU Securityand defence, Core Documents 2004, Gnesotto Nicole (compiled by), EU Institute forSecurity Studies, Paris, February 2005, pp. 64-65.

427


6. Obezbeđivanje nosača aviona sa pratećim brodovima do 2008.godine;

7. Poboljšanje i usklađivanje rada celokupne komunikacijske opreme isredstava (na zemlji i u svemiru) na svim nivoima operacija kojesprovodi EU do 2010. godine;

8. Utvrđivanje standarda i kriterijuma koje vojne snage država članicaEU treba da ispune kako bi bile angažovane u vojnim operacijama iu oblasti pripreme i treninga.37

3. EVROPSKA ODBRAMBENA AGENCIJA

Planovi da je Evropskoj uniji potrebna Agencija u oblasti odbraneostvarili su se 12. jula 2004. godine. Formiranje Evropske odbrambeneagencije predstavljao je veliki uspeh. Naročito ako se zna otpor kojinajčešće pružaju države kada je reč o odricanju i prenošenju suvereniteta uoblasti odbrane.38

Evropska odbrambena agencija treba da poboljša razvoj zajedničkihevropskih bezbednosnih kapaciteta ostvarujući četiri značajne funkcije:

– Razvoj odbrambenih kapaciteta Unije;

– Unapređenje saradnje između država članica u naoružanju;

– Jačanje tehnološko-industrijske baze evropske odbrane i stvaranjezajedničkog evropskog tržišta vojne opreme;

– Unapređenje istraživanja i tehnologija u oblasti odbrane.39

Agencija treba da pomogne u sprovođenju Plana aktivnostievropskih kapaciteta40 i da doprinese otklanjanju postojećih nedostataka uevropskim vojnim i odbrambenim kapacitetima. Ujedno, Agencija bi trebalada učestvuje u ostvarivanju Glavnih ciljeva za 2010. godinu, bez čijepomoći bi dostizanje glavnih ciljeva bilo otežano.

37 Lindstrom Gustav, The Headline Goal – Updated April 2006, Internet, 06/06/06,http://www.iss-eu.org/esdp/05/gl.pdf, i Andersson Joel Jan, Armed and Ready? TheEU Battlegroup Concept And the Nordic Battlegroup, op. cit., p. 18.

38 Osim Danske, sve druge države EU učestvuju u radu Evropske odbrambeneagencije, ibid., p. 18.

39 Council Joint Action on the establishing of the European Defence Agency, Brussels,12 July 2004; u, Chaillot Papers 75, op. cit., pp. 179-181.

40 European Capability Action Plan (ECAP).

428


Na čelu Agencije nalazi se Visoki predstavnik za ZSBP, i kojirukovodi Upravnim odborom Agencije. U odboru Agencije se nalaze svedržave članice EU, osim Danske, a odluke se donose jednoglasno. Sasvojim razvojem i jačanjem funkcija Agencija bi trebala da pripoji drugeevropske organizacije, grupe i aranžmane koji doprinose unapređenju irazvoju vojnih kapaciteta Unije.41

4. CIVILNI GLAVNI CILJEVI ZA 2008. GODINU

Proces jačanja vojnih kapaciteta Unije u domenu upravljanjakrizama i operacionalizacija evropske bezbednosne politike tekao je tokom2004. godine nesmetano zahvaljujući pokretanjem nekoliko inicijativa. Spočetkom godine pokrenut je koncept borbenih grupa i postavljeni suGlavni ciljevi EU za 2010. godinu. Realizacija Glavnih ciljeva započela jeneposredno nakon njihovih objavljivanja. Osnovana je Evropskaodbrambena agencija, kao operativni deo EBOP, s namerom da omogućitešnju saradnju između država članica EU, da otkloni vojne slabosti udomenu odbrane i poboljša razvoj evropskih odbrambenih kapaciteta.

Druga polovina 2004. godine donela je napredak u razvoju civilnogaspekta upravljanja krizama. Planirano je da se oformi Civilno-vojnoodelenje i da se poput ciljeva za vojnu dimenziju EBOP definišu Civilniglavni ciljevi za 2008. godinu.

Stvaranje Civilno-vojnog odelenja (Civil-Military Cell) u okviruVojnog štaba EU pokrenuto je na Konferenciji o obaveznim civilnimkapacitetima, 22. novembra 2004. godine.42 Odelenje treba da pomogne uplaniranju i sprovođenju civilnih operacija upravljanja krizama, tako što ćeomogućiti brzo uspostavljanje centra za operacije za svaku posebnu civilnumisiju. Upravo onako kako su predviđali i Glavni ciljevi za 2010. godinu.Krajnji rok za njegovo formiranje i početak rada u okviru Vojnog štaba EUje početak 2006. godine.

Izgradnja i razvoj civilnih kapaciteta ponovo su došli u centar pažnjepolitičkih odlučilaca Unije nakon usvajanja Evropske strategijebezbednosti. Strategija je pored vojnih instrumenata naglasila i upotrebu

41 Organisation de coopération conjointe en matičre d’armament – OCCAR, WesternEuropean Armaments Organisation – WEAO, Western European Armaments Group– WEAG, Letter of Intent – LoI; u, Chaillot Papers 75, op. cit., pp. 176-179.

42 Civilian Capabilities Commitment Conference, ibid., pp. 286-287.

429


civilnih kapaciteta u rešavanju budućih bezbednosnih zadataka. Da binesmetano tekao dalji razvoj civilnih kapaciteta trebalo je uspostavitiodređene ciljeve kojima bi se težilo. Tako su na decembarskom sastankuEvropskog saveta u Briselu, 2004. godine, usvojeni Civilni glavni ciljevi za2008. godinu.43

Civilni glavni ciljevi podrazumevali su dalji razvoj civilne dimenzijeEvropske bezbednosne i odbrambene politike. Poput vojne dimenzije icivilni kapaciteti EBOP bili su usmereni na rešavanje problema upravljanjakrizama, sprečavanja sukoba, održavanja i nametanja mira te postkonfliktneobnove. Pored već usvojenih oblasti delovanja – policijske saradnje, jačanjavladavine prava, razvoja civilne administracije i civilne zaštite44 – noviciljevi su predviđali proširenje delovanja civilnog dela EBOP.

Prema Civilnim glavnim ciljevima za 2008. godinu Evropska unijaproširiće svoje delovanje i na:

– Upravljanje posmatračkih misija;

– Pružanje podrške radu Specijalnom izaslaniku EU za određenjapitanja i misije;

– Podržavanje reformi sektora bezbednosti; i

– Podršku procesima razoružanja, demobilizacije i reintegracije onihzemalja, koje su zatražile pomoć od EU ili je Unija sama ponudila.45

Rok za izvršenje civilnih zadataka EBOP je 30 dana i te zadatke ioperacije moguće je obavljati i kroz zajedničku saradnju sa vojnimoperacijama.

Treba napomenuti da se Civilni glavni ciljevi ne sastoje od redomnabrojanih ciljeva koje treba da ispuni EU. Ovi ciljevi su usmereni nacelokupan razvoj civilne dimenzije EBOP u sprovođenju datih joj zadataka.Pored toga, Civilni glavni ciljevi u velikoj meri zavise i od delatnostiEvropskog saveta koji pod svojom nadležnošću ima kreiranje datih ciljeva,njihovu izmenu te procenu da li su dostignuti. Da bi se uspešno sprovodilizadaci i operacije iz civilnog domena EBOP, a da bi ostvarenje Civilnih

43 Civilian Headline Goal 2008, European Council, 16-17 December 2004; ibid., pp.359-363.

44 Evropski savet u Feiri, juna 2000. godine, usvojio je pomenute četiri oblastidelovanja kao najvažnije u razvoju civilnog dela upravljanja krizama Evropskebezbednosne i odbrambene politike.

45 Tačka 3, Civilian Headline Goal 2008; op. cit., p. 360.

430


glavnih ciljeva za 2008. godinu bilo moguće uz pomoć Konferencije oobaveznim civilnim kapacitetima utvrđeni su doprinosi svake zemlje ucivilnim kapacitetima Unije. Ova i naredna Konferencija o unapređenjucivilnih kapaciteta, održana godinu dana kasnije, uspele su da utvrdenedostatke u ovom domenu i da se donese Plan unapređenja civilnihkapaciteta.

Evropski savet je u decembru 2004. godine najavio formiranjeTimova za civilne odgovore na krize (Civilian Response Team – CRT), štoje i ostvareno šest meseci kasnije. Tim za civilne odgovore predstavljasredstvo za brze reakcije u civilnom upravljanju krizama, a sačinjavaju gastručnjaci iz država članica EU.46 Tačan sastav i zadaci svakog Timazavisiće od svake krizne situacije. Na raspolaganju kriznim timovima bićestotinjak stručnjaka, a zadaci im mogu varirati: 1) od misija procene stanjai prikupljanja činjenica postojećih ili predstojećih kriza, 2) prethođenjaobimnijim civilnim operacijama upravljanja krizama, 3) te kao stručnadopuna i podrška već postojećim mehanizmima Unije u upravljanjukrizama.47

Kao instrument za brze reakcije Tim može biti angažovan u roku od5 dana na zahtev Visokog predstavnika za ZSBP, Političko-bezbednosnogkomiteta ili samog Evropskog saveta. Trajanje angažovanja jednog Tima jetri meseca.

5. BEZBEDNOSNE OPERACIJE I MISIJE EVROPSKE UNIJE

Objava Evropskog saveta, maja 2003. godine, da je Evropskabezbednosna i odbrambena politika dostigla punu operacionalizovanost i daje spremna da sprovodi Peterburgške zadatke ne bi imala značaja da Unijanije započela sprovođenje sopstvenih operacija. Štaviše, one su otpočele ujanuaru 2003. godine.

Policijska misija EU u Bosni i HercegoviniPolicijska misija EU u Bosni i Hercegovini (European Union Police

Mission – EUPM) pokrenuta je 1. januara 2003. godine s namerom da

46 Civilian Response Team (CRT), Multifunctional Civilian Crisis ManagementResources in an Integrated Format – Civilian Response Team; ibid., pp. 185-192.

47 Ibid., p. 186. i, Lindstrom Gustav, The Headline Goal, op. cit.

431


preuzme funkcije i zadatke Međunarodnih policijskih snaga Ujedinjenihnacija, koje su bile raspoređene u BiH zajedno sa UNPROFOR, a kasnije saSFOR, nakon Dejtonskog mirovnog ugovora iz 1995. godine. Cilj Misije jeuspostavljanje vladavine prava uz formiranje profesionalnih i multinacionalnihpolicijskih snaga u skladu sa najboljim evropskim i međunarodnimstandardima – da budu nezavisne i odgovorne u obavljanju svojih funkcija, aposebno da budu osposobljene za borbu protiv organizovanog kriminala.

Misiju je u početku činilo više od 500 policajaca da bi se njihov brojdo januara 2006. godine smanjio ispod 200. Mandat Misije je trajao dodecembra 2005. godine kada je ponovo obnovljen do kraja 2007. godine.

Policijska misija EU u BiH je prva policijska (civilna) operacija uokviru Evropske bezbednosne i odbrambene politike.48

Operacija KonkordijaVrlo brzo nakon pokretanja prve policijske misije Evropska unija je

ostvarila i svoju prvu vojnu operaciju. Operacija Konkordija (Concordia)započeta je 31. marta 2003. godine na poziv makedonske vlade da zameniprethodnu NATO operaciju Allied Harmony. Cilj evropske vojne operacijeogledao se u nastavku uspostavljanja stabilne i bezbedne situacije uMakedoniji i daljoj primeni Ohridskog sporazuma iz 2001. godine kojim surešeni sukobi i gorući problemi između makedonske vlasti i albanskemanjine.

U ovoj operaciji učestvovalo je oko 350 vojnika, lako naoružanih, iz27 država – 13 iz EU i 14 drugih država. Evropske snage su imale zadatakda patroliraju područjem naseljenim Albancima koja graniče sa Albanijom iSrbijom, a naročito prema Kosovu i Metohiji. Francuska je bila tzv. vodećanacija (framework nation) koja je rukovodila operacijom.

Značaj Operacije Konkordija ogleda se u prvoj praktično-operativnoj upotrebi sredstava i kapaciteta NATO prilikom jedne evropskeoperacije, a sve na osnovu postignutih Berlin plus ugovora koji su potpisaniizmeđu EU i NATO, decembra 2002. godine.

48 Opširnije o svim operacijama EU koje su pomenute u radu videti u, Gnesotto Nicole(editor), EU Security and Defence Policy – The first five years (1999-2004), op. cit.,pp. 111-129; Grevi Giovanni, Lynch Dov, Missiroli Antonio, ESDP operations,Internet, 30/05/2006, http://www. iss-eu.org/esdp/09-dvl-am.pdf; EU operations,Internet, 30/05/2006 http://www.consilium.europa.eu/cms3_fo/showPage.asp?id=268&lang=EN&mode=g.

432


Operacija je okončala svoj mandat 15. decembra 2003. godine, takošto ju je nasledila nova policijska misija EU.

EUPOL ProksimaNova policijska misija EU u Makedoniji, EUPOL Proksima

(EUPOL Proxima), odmah je nasledila tek završenu vojnu OperacijuKonkordija 15. decembra 2003. godine.

Proksima je imala za cilj da uz pomoć 200 policajaca i stručnjakaizvrši sledeće zadatke: 1) učvrsti pravo i poredak u zemlji, omogućujućitako da se vodi borba protiv organizovanog kriminala, 2) sprovede reformuMinistarstva unutrašnjih poslova i cele policije, 3) stvori pograničnupoliciju, 4) izgradi poverenje lokalne populacije prema policiji, 5) povećapolicijsku saradnju sa susednim državama.

Nakon dvogodišnjeg mandata, Proksimu je 15. decembra 2005.godine zamenila misija Policijskog savetodavnog tima EU (EU PoliceAdvisory Team – EUPAT). Ovaj Tim sastavljen od 30 policijskih savetnikatreba da nastavi sa daljom reformom i profesionalizacijom policijske službeu Makedoniji do juna 2006. godine.

Operacija ArtemisProvera dostignute pune operacionalizovanosti Evropske

bezbednosne i odbrambene politike i njenih kapaciteta usledila je već odjuna 2003. godine u Africi. Na poziv Saveta bezbednosti UN, u ciljusprečavanja humanitarne krize na severoistoku Konga Evropska unija je13. juna pokrenula vojnu operaciju Artemis. Neposredan zadatakpokrenute operacije je bio da se stabilizuje bezbednost i popravihumanitarna situacija u gradu Bunia.

U vremenski ograničenoj operaciji, do dolaska novih mirovnih snagaUN u septembru, učestvovalo je oko 1.800 vojnika (1.700 francuskih), avodila ju je Francuska.

Operacija Artemis je bila prva evropska vojna operacija izvanevropskog kontinenta. Napomenimo i ta da se ova operacija nije oslanjalana NATO sredstva i kapacitete već je bila isključivo rezultat samo evropskihnapora i aktivnosti.

Dolaskom novih mirovnih snaga UN u Kongo (MONUC) 1.septembra 2003. godine završila se Operacija Artemis.

433


EUDŽAST TemisJačanje civilne dimenzije EBOP tokom 2004. godine omogućilo je

Evropskoj uniji da pokrene misiju EUDŽAST Temis (EUJUST THEMIS) uGruziji. Pokretanje evropske misije vladavine prava 16. jula 2004. godineimalo je za cilj pružanje pomoći gruzijskoj vladi u procesu reformekrivičnog sudstva i poboljšanja rada postojećeg zakonodavstva.

Tim od 10 stručnjaka trebao je da kroz poboljšanja u pomenutimoblastima približi Gruziju međunarodnim i evropskim standardima ljudskihprava i vladavine prava, te da joj omogući uspešnu borbu protiv korupcije.

Mandat misije prestao je nakon godinu dana.

Operacija AlteaOd uspostavljanja Evropske bezbednosne i odbrambene politike

kapaciteti i ambicije EU su sve više rasli. Donošenje Evropske strategijebezbednosti, najnovije proširenje Unije te potpisivanje Ugovora o Ustavu zaEvropu samo su povećali apetite Unije da se pokaže kako je dorasla urešavanju bezbednosnih problema.

Pogodan momenat je usledio po odluci NATO da povuče svoje snageiz Bosne i Hercegovine. Smena SFOR iz BiH najnovijim evropskim snagama(EUFOR) započela je 2. decembra 2004. godine. Pored smene SFOR,Operacija Altea (Althea) je imala i druge dugoročnije ciljeve u BiH: 1) primenui pridržavanje Dejtonskog sporazuma, a naročito primene Aneksa 1-A i 2, 2)obezbeđivanje stabilne i multietničke BiH, 3) pružanje podrške razvoju Bosnei Hercegovine i njenom napretku ka EU, 4) pružanje podrške međunarodnim ievropskim predstavnicima, lokalnoj vlasti u borbi protiv organizovanogkriminala, u reformi vojske i odbrane, i 5) pružanje pomoći Međunarodnomkrivičnom sudu u Hagu u potrazi za osobama optuženim za ratne zločine.

Operacija Altea je dosada najveća i najopsežnija vojna operacija EU.U njoj je angažovano oko 7.000 vojnika iz 33 zemlje – 22 EU i 11 ostalih.Operacija se sprovodi na osnovu Berlin plus ugovora i EUFOR raspolažesredstvima i kapacitetima NATO.

Mandat EUFOR u Bosni i dalje traje.

Ostale bezbednosne misije EU u svetuPreuzimanje NATO operacije u BiH, u decembru 2004. godine,

krunisalo je petogodišnji period postojanja Evropske bezbednosne i

434


odbrambene politike. Evropska unija, sada već proširena na 25 državačlanica, uspešno je nastavila sa obavljanjem brojnih drugih zadataka,operacija i misija. Osim aktivnosti u Evropi, naročito na Balkanu, EU jezapočela sa misijama izvan evropskog kontinenta. Ovde ćemo ukratkopredstaviti misije koje je EU sprovela ili ih još uvek sprovodi

1. AMIS II (African Union Mission in Sudan) – Evropska unija jetokom 2004. godine započela sa pružanjem pune političke,finansijske i logističke podrške Misiji Afričke unije u Sudanu urešavanju političke i humanitarne krize u Darfuru.

2. EUPOL Kinshasa – Tokom 2005. godine EU je pokrenula prvupolicijsku misiju izvan Evrope u Kongu. Zadatak misije je biouspostavljanje Integrisane policijske jedinice (Integrated PoliceUnit) koja treba da zaštiti državne institucije i da pojača organizacijuunutrašnje bezbednosti.

3. EUJUST LEX – Misija vladavine prava u Iraku pokrenuta je 21.februara 2005. godine. U kontekstu obnove i stabilizacije Iraka EUse obavezala da će sprovesti reformu krivičnog sudstva Iraka.

5. EUPOL COPPS (Coordinating Office for Palestinian PoliceSupport) – U aprilu 2005. godine formiran je Koordinacioni ured EUza podršku palestinskoj policiji. Sve do januara 2006. godine EU jedavala finansijsku podršku preko Ureda u reformi palestinskepolicije. Nakon toga je pokrenuta policijska misija (EUPOLCOPPS) na palestinskim teritorijama. Cilj EUPOL COPPS jedavanje podrške palestinskoj vladi u kreiranju održive i efikasnepolicije, te poboljšanju javnog reda i mira. Mandat EUPOL COPPSje tri godine.

6. EUSEC DR CONGO – Nova misija EU u Kongu, pokrenuta u junu2005. godine sa mandatom od godinu dana. Cilj misije je pružanjepomoći i davanje saveta u reformi sektora bezbednosti Konga.

7. AMM (Aceh Monitoring Mission) – Posmatračka misija EU uIndoneziji, pokrenuta septembra 2005. godine sa mandatom od 6meseci. Ovo je civilna misija EU sa ciljem nadgledanja sprovođenjaMemoranduma o razumevanju kojim su okončani sukobi izmeđuindonežanske vlasti i Oslobodilačkog pokreta Aceh.

8. EU BAM Rafah (EU Border Assistance Mission Rafah) – Pokrenutau novembru 2005. godine u okviru EBOP, ova misija ima za ciljnadgledanje, ocenjivanje i obuku palestinske granične kontrole na

435


graničnom prelazu Rafah, na granici Egipta i Gaze. Rok trajanjamisije je godinu dana.

9. Pogranična misija EU između Moldavije i Ukrajine – Ova misijaima za cilj poboljšanje granične kontrole između Ukrajine iMoldavije. Pogranična misija ima mandat od dve godine, apokrenuta je 1. decembra 2005. godine.

Bezbednosne operacije i misije EU doprinele su unapređenju Unije iEBOP. Evropska unija je pokazala da je u stanju da se aktivno angažuje ubezbednosnim pitanjima bilo gde u svetu, bilo da je reč o vojnim ili civilnimoperacijama i misijama. Sledeći svoju strategiju preventivnog delovanja,razvijanja efektivnog multilateralizma EU je jačala sopstvenu bezbednosnupoziciju ali i odgovornost u svetu. Tu poziciju Unije kao bezbednosnogaktera prepoznale su i druge međunarodne (UN) i regionalne organizacije(Afrička unija, ASEAN) kada su je pozvale u pomoć.

Ipak, uočljivi su i neki nedostaci kada je reč i evropskojbezbednosnoj politici. Evropska unija još uvek nema razvijene zajedničkevojne i civilne kapacitete koje može da upotrebi kad god joj se pruži prilika.Unija i dalje dosta zavisi od doprinosa koje joj daju države članice, aponajviše one najznačajnije – Francuska, Velika Britanija i Nemačka. Tu jei ovisnost Unije o NATO sredstvima i kapacitetima. Pored nedostatka ukvantitetu i kvalitetu, Uniji nedostaje i pravo iskustvo. Sve ove operacije imisije, osim operacije Artemis, su sprovedene u relativno mirnomokruženju. Evropa još uvek nije proverila sve svoje kapacitete i mogućnostido krajanjih granica.

Zato će potreba za daljim operacijama i misijama biti od velikogznačaja kako bi Unija ispitala, proverila i unapredila sopstvene bezbednosnesnage zbog rešavanja budućih bezbednosnih izazova i problema.

6. UGOVOR O USTAVU EVROPE

Deklaracija o budućnosti Evropske unije, usvojena uz Ugovor o EUiz Nice decembra 2000. godine, najavila je novi ciklus izmena važećegUgovora za 2004. godinu.49 Praksa Unije da nakon svakog novogusvojenog Ugovora o EU najavi izmene osnivačkih ugovora ustalila se još

49 Deklaracija o budućnosti Evropske unije; u, Lopandić Duško (ur.), UgovoriEvropske unije, Kancelarija SCG za pridruživanje EU, Evropski pokret u Srbiji,Beograd, 2004, str. 266-267.

436


od Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. godine. Tako je i ovaj put pokrenut

ciklus diskusije o izmenama važećeg Ugovora iz Nice. Na zasedanju

Evropskog saveta u Lakenu, decembra 2001. godine, osnovana je

Konvencija za izradu Ustava Evrope, koja je do jula 2003. godine napravila

nacrt Ustava. Nju je od oktobra 2003. godine nasledila Konferencija

predstavnika vlada koja je dovela do političkog dogovora 25 država članica

u junu 2004. godine kada je prihvaćen nacrt Ustava. Potpisivanje Ustava

usledilo je 29. oktobra 2004. godine.50

Zvaničan naziv Ustava Evrope je „Ugovor o Ustavu Evrope”, no mi

ćemo za potrebe ovog rada koristiti prvopomenuti naziv.51

Ustav Evrope sastoji se od 4 dela, a uz to ima i prateće deklaracije,

protokole, anekse i finalni akt. U prvom delu Ustava, u 59 članova,

definisani su Unija, njene vrednosti, zadaci i raspodela nadležnosti između

država članica i EU, ustanovljeni su organi, pravni instrumenti i finansijski

okvir, te su propisani uslovi o članstvu Unije. Drugi deo (54 člana) sadrži

Povelju o osnovnim pravima. Treći deo (342 člana) donosi odredbe o

politikama Unije – među kojima i odredbe o zajedničkoj spoljnoj i

bezbednosnoj politici i njenom sastavnom delu zajedničkoj bezbednosnoj i

odbrambenoj politici. U četvrtom delu, koji ima samo 9 članova, iznesene

su opšte i završne odredbe.52

Ustav je trebao da stupi na snagu 1. novembra 2006. godine, nakon

predviđenog perioda referenduma i ratifikacije Ustava od strane nacionalnih

parlamenata. Posle odbijanja Ustava na referendumu u Francuskoj i

Holandiji, maja i juna 2005. godine, utvrđen je „period refleksije”, odnosno

period razmišljanja da bi se o Ustavu ponovo razgovaralo od polovine 2006.

godine.53

50 Opširnije o Ustavu Evrope, radu Konvencije i Međuvladine konferencije u, Evropskiforum br. 8-9, avgust-septembar 2004, i na internet adresi: http://european-conven-tion.eu.int

51 Doslovan prevod Ustava Evrope bio bi Ugovor koji uspostavlja Ustav Evrope(Treaty Establishing Constitution for Europe). O tome u, Samardžić Slobodan, EUizmeđu ugovora i Ustava, ibid., str. 4-5.

52 Vukadinović Radovan, „Istorijski događaj”, ibid., str. 6-7, i Ustav Evrope. Internet,15/04/2004, http//www.europa.eu.int/constitution/en/lstoc1_en.htm.

53 Na referendumu u Francuskoj Ustav je odbijen sa 54,68% glasova, a u Holandiji sa61,7% glasova; u, Evropski forum br. 6-7, jun-jul 2005, str. 14.

437


Zajednička bezbednosna i odbrambena politikaPrema Ustavu Evropska bezbednosna i odbrambena politika je

neznatno promenila ime, te sada nosi naziv Zajednička bezbednosna iodbrambena politika (ZBOP).

Ustav nije posvetio mnogo pažnje zajedničkoj bezbednosnoj iodbrambenoj politici. Od preko 460 članova Ustava, tek desetak članova iProtokola se odnosi na ZBOP. To je ipak bilo dovoljno da se izmenepostojeće odredbe i da se uvedu nove koje će poboljšati i ojačati međusobnusaradnju država članica EU u ovoj oblasti. Najveće izmene i novine nalazese u samo jednom od najbitnijih članova (I-41) koji reguliše pitanja ZBOP.54

Ustavom je potvrđen položaj ZBOP, kao sastavnog dela Zajedničkespoljne i bezbednosne politike, koja treba da obezbedi Uniji neophodneoperacionalne kapacitete – vojne i civilne – u sprovođenju zadataka i misijaizvan EU.

Ti zadaci obuhvataju:

1. Održavanje mira;

2. Sprečavanje sukoba;

3. Jačanje međunarodne bezbednosti u skladu sa principima PoveljeUN.55

Ovakvi uopšteni opisi zadataka razrađeni su u posebnom odeljkuUstava posvećenom ZBOP.56 U članu III-309, pomenutog odeljka, postojećiPeterburgški zadaci su dopunjeni i unapređeni dodatnim zadacima:

– Operacijama razoružanja;

– Vojno savetovanje i pružanje pomoći;

– Sprečavanje sukoba;

– Zadacima postkonfliktne stabilizacije.

Ostvarenje svih zadataka zajedno doprinosi borbi Unije protivterorizma.57

54 Član I-41, Specific provisions relating to the common security and defence policy;Ustav Evrope, pp. 36-37, Internet, 15/04/2004, http://www.europa.eu.int/constitution/en/lstoc1_en.htm.

55 Član I-41, stav 1, Ustav Evrope, ibid., p. 36.

56 Članovi III-309-312, The Common Security and Defence Policy, Ustav Evrope,ibid., pp. 144-147.

57 Ustav Evrope, ibid., pp. 144-145.

438


Kao i u svim prethodnim Ugovorima o EU, kada je reč o ZSBP iZBOP, potvrđena je namera država članica da bezbednosna i odbrambenapolitika dovede do ostvarenja zajedničke odbrane. Dok se to ne desipoštovaće se obaveze pojedinih država članica, koje smatraju da se njihovazajednička odbrana realizuje u okviru NATO i koja je usklađena sa ZBOP.58

Ustav nastavlja u okviru člana I-41 da jača i proširuje odredbe vezane zapitanja bezbednosti i odbrane.

– Stav 5. – dozvoljava da se sprovođenje određenog zadatka iz Ustavapoveri određenoj grupi država članica EU koje su voljne izainteresovane, te poseduju neophodne kapacitete u realizaciji tihzadataka;

– Stav 6. – omogućuje stalnu strukturnu saradnju, (permanentstructured cooperation) tj. saradnju manjeg broja zainteresovanihdržava u sferi bezbednosti i odbrane. U ovoj saradnji mogu učestvovatione države koje su u mogućnosti da ispune kriterijume i obavezepovodom vojnih kapaciteta i u mogućnosti su da sprovode utvrđenezadatke;59

– Stav 7 – uvodi načelo zajedničke odbrane. U slučaju oružanognapada na jednu od država članica EU ovo načelo obavezuje svedruge države članice da joj pruže svu moguću pomoć i podršku;

– Stav 3 – je predvideo i stvaranje Evropske odbrambene agencije.Sam proces formiranja započeo je još i pre zaključenja Ustava, a osamoj agenciji je već bilo reči;

U okviru člana I-43 Ustavom je uvedeno načelo solidarnosti izmeđudržava članica EU u slučaju terorističkog napada i prirodnih nesreća ilinesreća izazvanih ljudskom greškom. Kao i u slučaju zajedničke odbranedržave članice mobilišu sve svoje instrumente i priskaču u pomoć ugroženojdržavi omogućujući joj brzu obnovu i stabilizaciju.60

Ustav nije predvideo menjanje jednoglasnog načina donošenjaodluka, ali je predvideo novi organ koji bi učestvovao u realizaciji ZBOP –ministra spoljnih poslova EU.

58 Član I-41, stav 2. Ustava Evrope, ibid., pp. 36-37, ali i član 17, stav 1. Ugovora oEU, u, Lopandić Duško (ur.), Ugovori Evropske unije, op. cit., str. 15.

59 Kriterijumi i obaveze su utvrđene u članu III-312 i Protokolu o stalnoj strukturnojsaradnji, Ustav Evrope, ibid., pp. 146-147. i 371-373.

60 Član I-43, Solidarity clause, Ustav Evrope, ibid., p. 38.

439


Ministar bi u okviru ZBOP 1) vodio računa o koordinaciji vojnih icivilnih aspekata u sprovođenju nadopunjenih Peterburgških zadataka, 2)imao udela u stalnoj strukturnoj saradnji, te 3) učestvovao u donošenjuodluka o ZBOP.61

Ustavom Evrope nameravano je da se ojača i unapredi zajedničkabezbednosna i odbrambena politika EU. Po prvi put se u jednom dokumentuUnije unose odredbe koje konkretno regulišu bezbednosnu i odbrambenupolitiku EU. Dopunom i uvođenjem novih načela Ustav je nastojao osnažitiunutrašnju koheziju država članica kada je reč o ZBOP, te ponuditiodgovore i rešenja na već postojeće bezbednosne izazove. Da je Ustavprihvaćen moglo bi se govoriti da je EU dostigla dugo očekivanuodbrambenu politiku koja bi mogla da dovede do zajedničke odbrane.Ovako će ponuđena rešenja i odredbe zajedničke bezbednosne iodbrambene politike sačekati još neko vreme da budu ostvarene. Zbog sveveće upletenosti EU u rešavanju brojnih bezbednosnih problema uneposrednom okruženju, a i šire, te nastojanju da ojača svoj bezbednosnistatus izvesno je da će ove malobrojne odredbe o ZBOP zaživeti. Ako ne uUstavu, onda možda u nekom novom Ugovoru o EU ili njegovoj dopuni.

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA – POZICIJA BEZBEDNOSNEPOLITIKE EU

Da bi imala značajniju ulogu u međunarodnim odnosima, Evropskaunija bi trebala da, pored već priznate ekonomske moći, razvije i svojupolitičko-bezbednosnu funkciju. Čvrst i prepoznatljiv identitet koji će iostali subjekti međunarodnih odnosa priznati kao neosporan, a samoj Unijiomogućiti da ostvaruje i štiti zajedničke interese i vrednosti. Izgradnja EUkao snažne politički ostvarene sile u svetu nemoguća je bez razvoja II stubaEU – Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, a naročito onog njenogdela zaduženog za razvoj evropske bezbednosni i odbrane, oličene uEvropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici.

61 Član I-28, Ustav Evrope, ibid., str. 29-30; Ministar spoljnih poslova objedinjujefunkcije Generalnog sekretara Saveta ministara EU/Visokog predstavnika za ZSBP ikomesara EU za spoljne odnose. Ministra bira Savet ministara EU, a imaće i funkcijupotpredsednika Komisije EU. Biće zadužen za međunarodno predstavljanje Unije, zavođenje pregovora, kao i za funkcionisanje diplomatske službe EU, uključujući ipredviđeni diplomatski aparat u okviru administracije EU, Lopadnić Duško, Spoljnapolitika EU i novi ustav, Evropski forum br. 8-9, avgust-septembar 2004, str. 9-10.

440


Bezbednosna politika Evropske unije materijalizovana krozEvropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku doživela je brz i nadasveuspešan razvoj u veoma kratkom vremenskom periodu. Od svog zvaničnogpokretanja 1999. godine do danas bezbednosna politika je uspela da izrasteu jednu celovitu, ali konstantno razvijajuću, politiku Unije. Time su državečlanice EU uspele, nakon više decenija nastajanja i pokušaja, da oformepolitiku koja će se baviti pitanjima evropske bezbednosti i odbrane.

Dostizanje prvobitnih Glavnih ciljeva za 2003. godinu iproglašenjem pune operacionalizovanosti bezbednosne politike nijezavaralo države članice da je Unija spremna da izvršava sve poverene jojzadatke. Politički odlučioci Unije i njene države članice shvatile su iprepoznale da se bez otklanjanja poznatih nedostataka i usavršavanjasopstvenih kapaciteta, kako vojnih tako i civilnih, ne može odgovoriti nanovonastajuće i stalno menjajuće bezbednosne probleme.62 Dalji razvojbezbednosnih organa i kapaciteta Unije planiran je i Ustavom Evrope. No,kako je izvesno da će Ustav biti zamenjen nekim novim institucionalnimrešenjem odredbe iz Ustava bi mogle da posluže kao budući planovi i idejeza dalji napredak i usavršavanje bezbednosne politike.63

Potvrda ostvarenosti bezbednosne politike EU ogleda se i usprovođenju bezbednosnih operacija u svetu. Od Balkana preko Afrike,Bliskog istoka do istočne Azije Evropska unija konkretnim primeromdokazuje da je reč o celovitoj i konzistentnoj politici.

Evropska bezbednosna i odbrambena politika ne doživljava samouspešan razvoj već ispoljava i nedostatke. Naročito se mogu istaći triznačajna nedostatka EBOP koji je sputavaju da zauzme veoma visoko mestou transatlantskoj saradnji i da bude uz rame sa NATO i SAD u rešavanjubezbednosnih problema u svetu. Najveći nedostatak u evroatlantskoj saradnjii bezbednosnim kapacitetima Unije svakako je vojno-tehnološko zaostajanjenaspram SAD i NATO. Pregledom postojećih kapaciteta Unije ustanovljenoje da države članice imaju nerazvijenu opremu i tehniku za sprovođenje

62 Trenutno u okviru EU postoje Glavni ciljevi za vojne kapacitete do 2010. godine iza civilne kapacitete do 2008. godine kojima se ti kapaciteti nastoje poboljšati.

63 Na sastanku Evropskog saveta, juna 2006. godine, odlučeno je da se produži„period za razmišljanje” do marta 2007. godine kada bi pod nemačkimpredsedavanjem Unijom bio sačinjen novi nacrt predloga za institucionalno rešenjeUnije, odnosno bio predstavljen novi predlog za novo uređenje EU. „Merkelovaspasiteljka”, Novosti, 17. jul 2006. godine, str. 15.

441


vojnih i civilnih operacija. Loše stanje je konstatovano u logistici,komunikacijama i komandi. Jasno je i kreatorima evropske bezbednosnepolitike, ali i analitičarima da evropske države imaju previše trupa, alipogrešnog tipa.64 Stajaća vojska država članica prvenstveno je namenjena zaodbranu teritorije, a ne za samostalne i brze operacije iz domenaPeterburgških zadataka. Samoodrživost, brzo razvijanje trupa na terenu imeđuoperativnost traže se od današnjih moderno opremljenih jedinica.Brojne aktivnosti je Evropska unija pokrenula da bi se umanjio postojeći jazizmeđu EU i SAD. Ipak, teško je proceniti kada će i da li će uopšte Unijadostići Ameriku. Nakon 11. septembra 2001. godine, i pokrenutog rata protivterorizma, SAD su još više počele da ulažu u svoju odbranu i tako još višeprodubile vojno-tehnološki jaz unutar evro-atlantske zajednice.65

Sledeći nedostatak bezbednosne politike EU, blisko povezan savojno-tehničkim zaostajanjem, odnosi se na pitanje finansiranja i ulaganja.Da bi bezbednosne snage Unije dobile adekvatna sredstva, opremu iinstrumente za realizaciju zadataka, potrebna je veća potrošnja i ulaganje unjih. Kako je već napomenuto, Amerika ulaže mnogo više novca u razvoj iistraživanja, odnosna naoružavanje i opremu svojih oružanih snaga. KodEU, povećanje ulaganja je konstatovano samo kod Francuske i VelikeBritanije, što je nedovoljno da bi se smanjio ionako rastući vojno-tehnološkijaz između dve strane Atlantika.66 Sam porast uloženih sredstava nećepovećati efikasnost EU, ukoliko se ta sredstva funkcionalno ne rasporede uokviru Unije. Upravo na otklanjanju ovih problema trebao bi sa se proverirad novoformirane Evropske odbrambene agencije.

Veoma značajan nedostatak jeste i političko nejedinstvo saveznika.Bilo ono unutar NATO, gde glavna linija nesporazuma ide između SAD iEU, bilo to nejedinstvo unutar same Evropske unije (stara i nova Evropa).Postizanje političkog jedinstva ostaće još uvek neizvesno kako zbog

64 Hopkinson William, Sizing and Shaping European Armed Forces, Lessons andConsiderations from the Nordic States, SIPRI Policy Papers No. 7, SIPRI, March2004, p. 11.

65 Budžet odbrane SAD za 2003. godinu usvojen je u iznosu od 379 milijardi dolara ipredstavlja rast od više od 14% budžeta odbrane u poslednjih 20 godina; u, HemPiter van i Kugler Ričard L., Jedinstvo Zapada i transatlantski bezbednosniizazova, op. cit., str. 10-11.; Wogau Karl von, The Path to European Defence,Maklu, Antwerpen-Apeldoorn, 2004, p. 65.

66 Wogau Karl von, The Path to European Defence, op. cit., p. 124.

442


američkog unilateralnog nastupa u svetu koji trenutno ima jedino obziraprema samom sebi, tako i unutar Unije gde je 25 članica još teže okupiti okojedinstvene platforme nego kada ih je bilo 15.

Ova tri nabrojana nedostatka nisu i jedini nedostaci koji otežavaju isputavaju dalji razvoje EBOP, ali su prepoznati kao najvažniji. Njihovimotklanjanjem ili bar smanjenjem razvoj bezbednosne politike Unije,svakako, bi bio još više olakšan.

Budućnost daljeg razvoja bezbednosne politike EU, kao i njenabuduća pozicija zavisiće od dalje sudbine Ustava Evrope ili od nekog novoginstitucionalnog rešenja, odnosno uređenja EU. Odredbe koje jačajusolidarnost među državama članicama EU uvode mogućnost zajedničkeodbrane, omogućuju kvalitetniju i dublju saradnju manjeg broja državačlanica, te ukazuju kako bi dalje trebalo da se razvija bezbednosna politikaUnije. Ako ove odredbe ne budu zaživele u Ustavu, mogu poslužiti kaosmernice za budućnost. Sudbina Ustava neće paralisati ili ugroziti ono što jedostignuto u ESDP, ali može usporiti intenzivni tempo razvoja bezbednosnepolitike, što bi, dalje, usporilo dinamiku ostvarenja postojećih ciljeva. Sdruge strane, postignuti dogovori, uspesi i motivisanost 25 država članica daostvare bezbednosnu politiku mogu postati i pokretačka osnova realizacijedrugih evropskih procesa ukoliko bude zastao dalji razvoj Unije, naročito uekonomskoj sferi i procesu daljeg širenja.

LITERATURA

1. Andersson Joel Jan: Armed and Ready? The EU Battlegroup ConceptAnd the Nordic Battlegroup, Report No. 2, March 2006, SIEPS,Stockholm, 2006.

2. Čehulić Lidija (ur.): NATO i novi međunarodni odnosi, Politička kultura,Atlantsko vijeće Hrvatske, Zagreb, 2004.

3. Chaillot Papers 47, From St. Malo to Nice. European defence: CoreDocuments, Ruten Maartje (compiled by), Institute for Security Studiesof WEU, Paris, May 2001.

4. Chaillot Papers 67, From Copenhagen to Brussels. European defence:Core Documents, Missiroli Antonio (compiled by), EU Institute forSecurity Studies, Paris, December 2003.

5. Chaillot Papers 75, EU Security and defence: Core Documents 2004,Gnesotto Nicole (compiled by), EU Institute for Security Studies, Paris,February 2005.

443


6. European Security Strategy – A Secure Europe in a Better World,http://www.iue.eu.int/cms3_fo/showpage.asp?id=391&lang=en

7. Gajić Dejan, Razvoj oružanih snaga u Evropskoj uniji, Međunarodniproblemi, Vol. LV, br. 3-4, 2003, str. 339-353.

8. Gnesotto Nicole (editor), EU Security and Defence Policy – The firstfive years (1999-2004), Institute for Security Studies EU, Paris, 2004.

9. Gnesotto Nicole (editor), European defence – A proposal for a Whitepaper, Institute for Security Studies EU, Paris, 2003.

10. Grevi Giovanni, Lynch Dov, Missiroli Antonio, ESDP operations,http://www. iss-eu.org/esdp/09-dvl-am.pdf

11. Hopkinson William, Sizing and Shaping European Armed Forces:Lessons and Considerations from the Nordic States, SIPRI Policy PapersNo. 7, SIPRI, March 2004.

12. Howorth Jolyon, Keeler John T.S. (edited by), Defending Europe: TheEU, NATO, and the Quest for European Autonomy, PalgraveMacmillan, New York, 2003.

13. Hunter Robert E., The European Security and Defense Policy: NATO’sCompanion – or Competitor?, RAND, Santa Monica, California, 2002.

14. Lindstrom Gustav, The Headline Goal – Updated April 2006,http://www.iss-eu.org/esdp/05/gl.pdf

15. Lopandić Duško (ur.), Ugovori Evropske unije, Kancelarija SCG zapridruživanje EU, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2004.

16. Lopandić Duško, Janjević Milutin (ur.), Ugovor o Evropskoj uniji – odRima do Mastrihta, Međunarodna politika, Pravni fakultet, Fakultetpolitičkih nauka, Institut ekonomskih nauka, Evropski pokret u Srbiji,Beograd, 1995.

17. Siriški Sofija, Evropska unija i NATO – reforma transatlantskogpartnerstva, Međunarodni problemi, Vol. LV, br. 2, 2003, str. 186-202.

18. Ustav Evrope http://www.europa.eu.int/constitution/en/lstoc1_en.htm

19. Winn Neil, CFSP, ESDP and the Future of European Security: WhitherNATO?, The Brown Journal of World Affairs, Winter/Spring 2003, vol.IX, issue 2, 2003, pp. 149-160.

20. Wogau Karl von, The Path to European Defence, Maklu Publishers,Antwerp, 2004.

444


Dejan ORLIĆ

OPERATIONALISATION OF THE EUROPEAN UNION SECURITY POLICY

SUMMARY

The article describes and analyses the development of the European Unionsecurity policy since 2003 till the present days. During this very short period, EU hasmanaged to set the specific goals and tasks that should serve as a basis for furtherdevelopment of the European Security and Defence Policy. Apart from this, theoperationalisation of the security policy creates conditions for the Union to play a greaterrole in international foreign policy and security decision-making.

In the first part of the article the author has analysed in detail the EuropeanSecurity Strategy. By adopting the Strategy the European Union has established a strategicframework in the field of security defining the key threats, strategic goals andrecommendations that should be adopted by the EU member countries with the aim ofpursuing in an improved and more efficient way the European Security Policy. Analysingthe European Security Strategy the author has particularly explored and focused hisattention on several key determinants of the EU Security Policy.

By adopting the European Security Strategy the European Union has kept onachieving and fulfilling several specific goals and tasks that are more specific and whichshould strengthen the Union’s security policy. The author has analysed these goals andtasks in the next parts of the article. In 2004, a lot of work was done in pursuing the EUsecurity policy. A new EU Headline Goal was adopted both in the military and civiliandimensions of the European Security and Defence Policy. A new battle group concept wasadopted and initiated. These groups are small military units ready to act as shortly aspossible in settlement of international crises.

In this article, the author has presented all security military and civilian operationsand missions of the European Union in the world, including the first one it undertook inearly 2003 and its first mission in Bosnia and Herzegovina. Today, these missions rangefrom Europe, Africa, Middle East, going as far as Eastern Asia.

Similarly to the analysis of the European Security Strategy, at the very end of thearticle the author has explored in detail the Constitution for Europe, and above all, the articlesconcerning the Common Security and Defence Policy. The Constitution should haveenlarged and strengthened the functions and possibilities of the Union’s security policy.

Finally, apart from recognising that a progress was made and successfuldevelopment of the European Security and Defence Policy was achieved, the author warnsthat there are three very important deficiencies of its security policy that prevent the Unionfrom playing a more significant role in the trans-Atlantic co-operation and redistributionof responsibilities with NATO and USA in settlement of the security problems in theworld. These deficiencies are: lagging behind USA and NATO in the military andtechnological sphere, the issues concerning the financing and investing in the Europeandefence, as well as the political disagreement of the Allies.