BibliotekaAVA N T U RA R E I

Urednik Borislav Panti

Naslov originalaGaute Heivoll

Fr jeg brenner ned

Copyright Tiden Norsk Forlag 2010 [All rights reserved.]Copyright 2012 za srpsko izdanje arobna knjiga

This project has been funded with support from the European Commission.This publication [communication] reflects the views only of the author, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made

of the information contained therein.Objavljivanje ove knjige finansijski je pomogla Evropska komisija. Ova

publikacija odraava iskljuivo stavove njenog autora i Komisija se ne moe smatrati odgovornom za bilo kakve informacije koje ona sadri ili na koje

upuuje.

ISBN 978-86-7702-249-5

arobna knjigaBeograd 2012.

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnoavati, pretampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez

odobrenja izdavaa. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadravaju autor i izdava prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

Gaute Hejvol

PRE NEGO TO IZGORIM

S norvekog prevelaJelena Loma

Sve je uglavnom tako beznaajnoAli postoji neto velianstveno to se vinePoput uarenog oblaka u neboI prodereI tad se sve preobraziI ti se preobraziI ono to ti je sad najdragocenijeSasvim je bezvredno.I ii e kroz pepeo svegaA pepeo e biti i sam.

Per Lagerkvist

uo sam jednu priu kod Alfreda. Ispoetka nisam smatrao da ona ima bilo kakve veze s poarima. Ta pria, koju nikad ranije nisam uo, krajnje je potresna a ujedno i puna neeg kako bih to nazvao Ljubavi?

Desilo se to pre neto vie od stotinu godina u mom rod-nom selu, gde sam i odrastao. Neki se ovek ubio tako to se digao u vazduh. Imao je trideset pet godina, a za to je upotre-bio dinamit. Kau da je posle toga njegova majka ila uokolo i sakupljala u kecelju to je ostalo od njega. To to je sakupi-la nekoliko dana kasnije je, po kraem obredu, sputeno u grobnicu broj 35. Tako veli grobljanska knjiga. Ispod imena dodato je i umobolan. Ne znam da li je sve bilo ba tako. Ali mogu da razumem. Kad dobro razmisli, polako shvati. Na-posletku, uini ti se i da je samo to ispravno. Naime, to je ono to radi, nema izbora. Ono to je ostalo prikupi u kecelju.

1.

INekoliko minuta posle ponoi u ponedeljak, 5. juna 1978, Johana Vatneli ugasi svetlo u kuhinji i oprezno zatvori vrata za sobom. Preavi hladno predsoblje u etiri koraka, ona odkrinu vrata spavae sobe i snop svetlosti pade na sivo ebe kojim su se pokrivali iako je bilo leto. Unutra je, u tami, spavao njen mu Olav. Ona poeka nekoliko sekundi na pragu sobe oslukujui ga kako duboko die, pa ode u kupatilce gde, kao i obino, pusti vodu iz esme da neujno curi. Dugo se umivala pognuta. U kupatilu je bilo hladno, i pod bosim nogama je oseala tvrd pod ispod krpare. Naas pogleda svoj odraz u oi. To obino nije radila. Nagnu se i dobro se zagleda u crne zenice. Potom se oelja i ispi au hladne vode iz esme. Naposletku presvue gae. Prethodne su bile natopljene krvlju. Sloivi ih, ona ih ubaci u lavor pun hladne vode da se kisele preko noi. Navlaei spavaicu, ona oseti probade bola u stomaku, bola koji je oduvek bio tu, ali koji se u poslednje vreme pogorao, naroito kada bi se protezala ili podigla neto teko. Kao no.

Pre nego to je ugasila svetlo, skinula je protezu koja zvonko potonu u ai vode na polici kraj ogledala, tik pored Olavove.

A onda zau neki automobil.U dnevnoj sobi je bilo mrano, ali u prozorima se nazirao

odsjaj, kao od nekakve slabe svetiljke u dvoritu. Mirno priav-

Gaute Hejvol12

i, ona pogleda kroz prozor. Mesec je ve izaao iz kroanja na jugu, videla se vinja, jo u cvatu, a da nije bilo magle, videla bi i sve do jezera Livane na zapadu. Neki auto iskljuenih farova proe pored kue i nastavi putem za Mesel. Bio je sasvim crn. Moda i crven, nita se nije videlo. Auto je iao sasvim lagano, ali naposletku nestade za okukom. Ona poeka pokraj prozora minut, dva ili tri. Potom ode u spavau sobu.

Olave proapta. Olave.On nita ne ree, jer je, kao i obino, spavao dubokim

snom. Ona opet pohita u dnevnu sobu udarivi se usput o naslon stolice tako da joj zabride butina. Do prozora je stigla u pravi as da ugleda onaj automobil kako se vraa. Izaavi iz okuke, on polako proe tik uza zid dnevne sobe. Sigurno se okrenuo kod Knutsenovih, a tamo nema ive due, prethodne su se veeri vratili u grad pa videla ih je kako odlaze. Napolju se zau kripa guma. Tiho brujanje motora. Radio u kolima. A onda automobil stade. ula je kako se vrata otvaraju; potom tiina. Srce joj se pope u grlo. Vrativi se u spavau sobu, ona upali svetlo i prodrma mua. To ga je probudilo, ali jo nije bio ustao kad zaue tresak i razbijanje stakla u kuhinji. Ve u hodniku, ona oseti rezak miris benzina. irom otvorivi ku-hinjska vrata, ona ugleda vatreni zid. Cela je prostorija gorela. Sve se moralo desiti za samo nekoliko sekundi. Pod, zidovi, tavanica, plamen je zavijao poput neke krupne, ranjene zveri. Stajala je potpuno oduzeta. Usred tog zavijanja, ona pozna iako ga nije znala odranije zvuk pucanja stakla. Postaja tu dok vrelina nije postala prejaka. Kao da joj se lice topilo i slivalo od ela preko oiju, obraza, nosa, usana. A onda ga ugleda. Ni to nije potrajalo due od dve-tri sekunde. Stajao

P R E N E G O T O I Z G O R I M 13

je, poput crne senke, kraj prozora, s druge strane plamenog okeana. Nepokretan, kao da je zamrznut. Takva je bila i ona. Ali on se onda otrgnu i nestade.

Hodnik se ve bio napunio dimom koji je curio kroz ku-hinjski zid i skupljao se na tavanici poput guste magle. Do-grabivi telefon, ona okrenu Ingemanov broj u insnesu, broj koji je nakon nedavnih dogaaja zapisala crnim flomasterom na cedulju. Dok je okretala brojanik, razmiljala je ta e rei. Ovde Johana Vatneli. Gori nam kua.

Nije bilo signala.Istog asa nastade kratak spoj, neto pue u kutiji sa osi-

gu raima, varnice sevnue iz utinice kraj ogledala, a onda se svetlo ugasi i nastupi potpuna tama. Ona tad zgrabi Olava za ruku. Ne videi nita, njih dvoje nekako stigoe do ulaznih vrata. Halapljivo udahnuvi sve noni vazduh, vatra buknu jo jae i oni zaue vie tupih tresaka, a potom i riku plamena koji probija tavanski pod da bi odmah potom olizao unutra-njost krovnih prozora.

Koliko sam samo puta zamiljao taj poar. Kao da je pla-men oduvek ekao ba taj trenutak, tu no, te minute. Hteo je napolje, hteo je da kroz tamu posegne ka nebu, da obasja, da se oslobodi. Narednog asa, te slobode se i domogao. Isto-vremeno popuca vie okana i, kroz zveku stakla, plamen izbi iz kue proteui se uvis i bojei itavo dvorite nestvarnom utom svetlou. Niko nije mogao opisati taj poar, jer niko nije bio tu osim Olava i Johane, ali ja sam sve to zamiljao. Zamiljao sam kako se okolno drvee zbija na toj svetlosti, kao da se neprimetno i nemo kree po bati. Zamiljao sam kako se Olav i Johana povlae niz pet stepenika pred kuom do ne-

Gaute Hejvol14

pokoene trave, pa pokraj stare vinje koja je stajala kao oka-menjena, stabla prekrivenog gustom sivkastom mahovinom, preko cele bate do puta gde se ona konano oseti bezbedno. Odatle su posmatrali kuu u kojoj su iveli jo od 1950. ut-ke, jer ta se tu i moglo rei. Ipak, ona se nakon minut-dva otre, dok je Olav i dalje stajao u nonoj koulji. Na treperavoj svetlosti, bio je nalik na nekakvo dete, poluotvorenih usta i usana koje su se micale kao da trae neku re, koje nije bilo. Johana pohita kroz dvorite, pokraj bunja i jabukovog drvea koje je do pre nekoliko dana cvetalo. Trava se orosila i kvasila joj je spavaicu i noge. Na stepenitu joj u susret pohrli talas vreline iz kuhinje i sa istone strane tavana.

Ona potom ue u kuu.Dim iz hodnika se ve donekle bio razvejao, tako da su

se videla i dalje zatvorena kuhinjska vrata i irom otvorena vrata dnevne sobe. Oko nje je sa svih strana brujalo i pucalo, ali ona se uputi uza stepenice. Pri svakom koraku, oseala je probade u dnu stomaka. Kao da neko izvue no, pa ga ponovo zabode. vrsto se drei za gelender, ona se odvue do odmorita izmeu soba u potkrovlju, pa otvori vrata sobe koja je bila Koreova, gde je sve bilo kao nekad. Krevet se beleo besprekorno nameten kao i svih ovih godina od njegove smrti. Tu je bio njegov ormar, stolica kojoj je sam postavio naslone za ruke, slika dvoje dece kako se igraju pokraj vodopada dok nad njima bdi aneo sve je bilo tu. Bila je tu i njena tana s tri hiljade kruna, u gornjoj fioci komode, jo punoj Koreove odee, i onog asa kada je ugledala njegovu staru koulju onu s malom poderotinom na grudima ona shvati da nema snage za povratak. Ispustivi torbu koja zvecnu o pod, ona

P R E N E G O T O I Z G O R I M 15

mirno sede na krevet. Pod sobom oseti meko perje dueka i zau staru, dobru kripu dasaka. Dim je izbijao izmeu podnih dasaka, sabirao se i peo ka tavanici. Kao da joj se pred oima stvarala nepomina prilika od dima. Obrisi ruku, aka, stopala i zamuenog lica. Pognuvi glavu, ona poe da se moli molitvom koja nije imala ni poetka ni kraja, ve samo reenicu ili dve uobliene pokretom usana. No odjednom joj neto glasno pue tik iza lea, i to je bilo dovoljno da zaboravi na sve, skoi na noge i ustukne. Sabrala se, prilike od dima vie nije bilo, prostorija je sad bila puna zaguljive magle od dima. Zgrabivi tanu, ona istra na stepenite. Dole je doeka gusta dimna zavesa od koje je zapee lice. Tad shvati da to tinja u njihovoj odei u spavaoj sobi, i da e i tamo svakog asa izbiti plamen. Stezalo ju je u grlu, povraalo joj se, mrailo pred oima, ali znala je vrlo dobro kuda da izae. Iako se poslednjih nekoliko metara teturala naslepo, toliko je puta u ivotu prola tuda da je oas posla pronala vrata. Kada je stupila na stepenite pred kuom, vrelina kao da je odgurnu to dalje od kue. Udahnuvi sve, ist noni vazduh, ona pade na kolena. Zamiljao sam je kako tamo klei u travi dok svetlost iza nje menja boju iz ute u belu, iz narandaste u gotovo crvenu. Vie sekundi je tako ostala, s licem u travi, i polako dolazila sebi. Naposletku se nekako pridie, ali na vidiku nije bilo ni Olava, niti bilo koga drugog. Ona pohita uz padinu ka susednoj kui, sada potpuno obasjanoj od poara. Ne stie ni da pokuca kad zau kako sused tri niza stepenice. Bio je to Od Sivertsen. Probudila ga je svetlost. Ona ga zgrabi za ruku, vrsto moda i da bi se pridrala da ne posrne. Iako joj je glas bio tek apat, on je razabrao svaku njenu re:

Gaute Hejvol16

Ne mogu da naem Olava.Od Sivertsen prvo utra u kuu da telefonira, a Johana

za to vreme pohita niz padinu ka putu. Sada je ve plamtela cela kua. Svakog asa bi se oglasio jak prasak iji je odjek putovao preko jezera i brda na zapadu. Kao da se smo nebo kidalo. Plamen se pretvarao u kovitlac velikih, divljih ptica koje su neuspeno nastojale da se otrgnu jedne od drugih. Za tek nekoliko minuta, poar je postao velik i moan. Ipak, svuda oko nje vladao je neki udan mir. Zamiljao sam to. Kua koja gori u noi. U onim prvim minutima pre nego to svet doe sebi. Svuda okolo tiina. Sve je samo poar. Usamljenu kuu nema ko da spase, preputena je sama sebi i svom unitenju. Plamen i dim koje neto vue pravo ka nebu, pucanje i treskanje kao odgovor iz daljine. Strano, uasno i nepojmljivo.

I gotovo pa lepo.Johana je dozivala Olava. Jednom, dvaput, etiri puta.

Istog asa je uasnu sopstveni glas u buci plamena. Drvee kao da se jo vie zgusnulo oko kue. Prualo je grane ka njoj. Radoznalo, prestravljeno. Ona jurnu ka upi, a bol joj je razdirao utrobu. Kao da joj je dole pukao neki ogroman ir iz kojeg je sad kuljala vrela krv. Pronala ga je izmeu kue i upe, zarobljenog u blistavoj svetlosti. Nona koulja mu je lelujala oko tela iako nije bilo ni daka vetra, a on je stajao nepomino. Kad mu se pribliila, osetila je vetar kao zloslutan dah samog poara, ujedno leden i nepodnoljivo vreo. Ona ga povue pa se ponovo dokopae puta gde su stajali jedno uz drugo sve dok se Od Sivertsen nije sjurio niz padinu. Zadihan i uzrujan, on stade pored starca i starice. Pokua da ih odvue

P R E N E G O T O I Z G O R I M 17

od strahovite vreline, ali to mu ne poe za rukom. Hteli su da gledaju sve dok im kua ne izgori. Niko nita nije rekao. Olav je bio skamenjen, ali nona koulja mu se nekako neno sputala niz ramena i ruke. Lica su im bila svetla, ista, kao da su sve godine zbrisane s njih. Odjednom, vatra zahvati i staru vinju kraj kuhinjskog prozora. Onu koja je uvek rano cvetala, i na koju se Kore esto peo. uo sam da je krajem leta bila sva oteala od plodova, a da su najsoniji i najslai uvek bili na najmanje dostupnim granama. A sada je zaas buknula u plamen. Vatrena lavina srui se na grane i cvetove, a onda itava kronja buknu uz osobeno pucketanje. Odmah potom, zau se zvonak glas, ali nije bilo mogue utvrditi kome pripada Johani ili Olavu: Gospode Boe, Gospode Boe. Sve sam to zamiljao. Bio je to osmi poar, neto posle pola jedan u noi na 5. jun 1978.

A onda naioe vatrogasna kola.Sirene su se ule i ak tamo na Fjelsgordsleti, moda i

dalje, moda i ak gore kod crkvenog doma u Brandsvolu, moda su zavijanje na uzbunu uli i u insnesu? Ne bi to bilo nemogue, poto su se ule gore do crkve. Ali vatrogasna kola su svakako uli, poto su sirene bivale sve glasnije, jasnije, a uskoro su mogli nazreti i plava rotaciona svetla kako se, proavi kraj nekadanje fabrike s druge strane jezera, mesare, benzinske pumpe i svetenikove kue s balkonom, kraj stare kole u ilenu i Kadebergove radnje, hitro penju uz brdo ka Vatnelijevima.

Kada su se vatrogasna kola zaustavila, iz njih iskoi neki mladi i pritra im.

Ima li ljudi unutra? dreknu.

Gaute Hejvol18

Izali su na vreme ree Od Sivertsen, ali on ga nije uo. Ve bee otrao ka kolima i stao da nasumino izbacuje navoje creva da se za njim, poput tokova, kotrljaju dok se ne skrase negde na putu. Potom, otvorivi neka vratanca, izbaci i dve-tri sekire, kao i vatrogasni lem koji se jo neko vreme sam od sebe klackao na ljunku. Potom zastade i, ruku oputenih niz telo, zagleda se u plamen. Nekoliko sekundi je tako postajao kraj Olava, Johane i Oda Sivertsena, kao da svi zajedno posmatraju ono nepojmljivo to se tu deava.

Potom, veoma brzo, naioe jo etiri automobila. Zaustavie se tik iza vatrogasnih kola, farovi se iskljuie i otud istrae etvorica odevena u crno.

Moda ima ljudi unutra doviknu im onaj mladi.Nosio je tanku, belu koulju, koja mu se na mravom telu

vijorila poput zastave. Dva ona creva povezao je s pumpom na haubi vatrogasnih kola, dok su druga dvojica spremno ekala da ikne voda. Ba tad neto pue visoko gore u plamenu toliko jako da se zemlja zatrese a svi se okolo zgrie, kao da ih je metak pogodio u stomak. Neko se tad zasmeja, ne zna se ko, ali Od Sivertsen istog asa zagrli Olava i Johanu, pa ih neno ali odluno povue uz padinu ka svojoj kui. Sada su ga pratili bez pogovora. Uvevi ih u kuu, on okrenu broj Knuta Karlsena. On je odmah dojurio sa enom jer ih sirene i vatrena stihija ve behu probudile i, tokom narednih sati, ugovorili su da e Karlsen smestiti Olava i Johanu u svoj podrum dok se situacija malo ne smiri.

Nebom se talasao vatreni okean, ali Olav i Johana to vie nisu videli. Svetlost je prelazila iz bele u crvenu poput re, a potom u gotovo ljubiastu i narandastu. Kakav je to prizor

P R E N E G O T O I Z G O R I M 19

bio. Svetlucava kia varnica podigla se kad su se nosee grede survale, pa je jedno vreme lebdela u vazduhu da bi zgasnula i nestala. Lie se na drveu sasvim sparuilo. Divlje ptice su nestale, konano se oslobodivi jedne drugih. Vatra je sad gorela mirnim, uspravnim plamenom. Naie jo automobila. Ljudi istrae ne zatvarajui vrata za sobom, pa, pribivi jakne uza se, prioe da vide poar. Bio je tu i moj otac. Zamiljao sam ga kako stie u svom plavom dacunu, da je parkirao podalje i, ba kao i ostali, izaao iz auta, ali nisam mu mogao razabrati lice. Bio je tamo, znam da je te noi bio pred kuom Johane i Olava dok je ona gorela, ali ne znam ni ta je mislio, ni s kim je razgovarao, niti mu sad mogu videti lice pred oima. Batu je prekrio pepeo, krupan pepeo lelujavo se sputao na drvee i parkirane automobile, tiho poput snega. Negde se upalio motocikl koji ubrzo nestade nosei dvojicu mladia. Jedan je nosio kacigu, drugi nije.

Nita se vie nije moglo uiniti. Kua Olava i Johane Vatneli izgorela je do temelja.

Na kraju je ostao samo dimnjak. Tad je svitanje ve bilo blizu i veinu automobila su odvezli kuama. Samo je dim poput lake, prozrane magle lebdeo nad batom i meu oblinjim drveem. Ono dvoje kod Knuta Karlsena u podrumu nije imalo druge odee do spavaica u kojima se zateklo. I torbe, sa one tri hiljade kruna. U etiri sata ve se bee dovoljno razdanilo da se oglase i ptice. Pesma im je bila iva i neobina, radostan amor koji se meao s neumornim brujanjem pumpi. Trebalo im je jo vode, pa su skotrljali creva niz nepristupanu strminu ka jezeru i otud pumpali vodu uvis trideset metara.

Gaute Hejvol20

Na zgarite se sjatilo i troje novinara, kao i mnogo fotogra-fa. Prvo su razgovarali s porunikom Lensom Kolandom, a potom su se popeli uz padinu i pokucali na podrumska vrata. Razgovarali su s Johanom, jer je Olav leao na kauu prekri-ven ebetom i piljio u neki drugi svet negde na tavanici. Joha-na je pribrano i staloeno odgovorila na sva pitanja, svaki put je isto ponovila. Polako, da stignu sve da pribelee. A onda su je slikali, vie puta i iz vie uglova. Tek su te slike mogle preneti oaj na njenom licu kada su se tog dana pojavile u listovima Fedrelandsven, Serland i Lindesnes. Osmuenih obrva, aavih obraza i s posekotinom na elu, liila je na preivelog iz nesre-e u rudniku.

Inae je bila smirena.Nakon to su otili, ona se seti svojih zuba u ai pokraj

Olavove na polici kod ogledala, a onda se seti da ni police kod ogledala, ni aa, a ni zuba, njenih i Olavovih, vie nema. Zamiljao sam taj jasni, surovi trenutak kada je shvatila da je izgubila ba sve, ak i sopstvene zube, i da su joj suze tek tad nemo potekle niz obraze.

II

Jo odmalena sluam priu o poarima. Ispoetka su mi je priali roditelji, ali tek kad sam malo odrastao i o njoj uo i od drugih, sinulo mi je da je sve to zapravo istinito. Pria je umela odsustvovati na due, a onda bi se naprasno vratila u nekom razgovoru, novinskom lanku ili naprosto, bez ikakvog povoda, u mojoj svesti. Progonila me je itavih trideset godina a da nisam znao ta se desilo, ni ta je tu zapravo bilo posredi. Seam se kako sam se kao dete vozio na zadnjem seditu plavog dacuna na putu ka baki i deki u Hejvolu koji je vodio pokraj piromanove kue. Kad bismo joj se pribliili, kao da bih osetio daak neeg stranog i privlanog, a kad bismo odmah zatim naili na kuu Slegedala, kompozitora i orguljaa katedrale u Kristijansandu, otac bi pokazao stari prilaz ambaru, koji nikako nije pristajao novonikloj zgradi. Tamo je gorelo kad si se ti krstio, rekao bi mi, i tako se zbilo da se ja nekako poistovetim s tim poarima.

Toliko toga nisam znao da nikad nisam mislio da piem o poarima. Bila je to prevelika, previe obimna i meni previe bliska tema.

Pria me je pratila kao sena sve dok se nisam reio da je zapiem. A to se dogodilo iznenada, u prolee 2009, poto sam se vratio kui.

Gaute Hejvol22

Evo kako se to zapravo zbilo.Nekoliko nedelja pre toga, u aprilu, sedeo sam sm na tavanu

stare kole u Lauvlandsmunu i preturao po sanduku sa starim udbenicima, poutelim sveskama i kojekakvim papirima. Taj tavan pamtim i iz svojih akih dana kao haotino mesto puno kra. Ponekad bismo se tu skrivali kad bismo pobegli s tehnikog koje je bilo u podrumu, onda bismo se unjali stepenicama od samog dna, pa pored kabineta za muziko i dalje, kroz mrkli mrak do ledenog tavana gde bismo sedeli mirni kao bubice ekajui da uvide nae odsustvo.

Knjige su bile hladne i memljive, pa su moji prsti ostavljali otiske na vlanim listovima. Ko zna koliko su tu stajale dvadesetak, trideset godina. A onda, u jednom trenutku, nabasah na tos crno-belih fotografija u plastinoj kesi, pa poeh da ih razgledam s nejasnim iekivanjem. Odmah razaznah ta lica, iako ih isprva nisam mogao povezati sa ime-nima. Uglavnom su na slikama bila deca, ali bila je tu i jedna grupa odraslih. Polako shvatih da te slike zapravo potiu iz mojih kolskih dana. Bilo je tu dece iz mog razreda, kao i iz starijih i mlaih generacija, slika iz kolskog dvorita i iz uionica, a na njima je bilo i raznih nastavnika koji su mi pre davali. Jedna slika je prikazivala deaia kako peva na bini. Povod je, po svoj prilici, bila neka boina priredba, jer su se u pozadini nazirali obrisi jelke. Oko njega je bilo jo dece, i svako dete je dralo po sveu u ruci. Prolo je etiri-pet sekundi pre nego to odjednom shvatih.

Bio sam to ja.I tada je, pred prizorom deaka koji je, nita ne slutei,

pevao na bini, sve poelo. Gledao sam sebe, piljio sebi u lice

P R E N E G O T O I Z G O R I M 23

nekoliko sekundi ne prepoznajui se. Teko je to objasniti, ali silno me je to pogodilo. Kao da sam i znao da sam to ja, i nisam. A da se pritom svodilo na isto. Ne znam. No upravo tada se, kao nekakav produetak tog prizora, vratila i pria o poarima. Upravo me je, naime, ta slika s tankim mirnim pla-menom koji mi se takorei uzdizao iz ruke nagnala da, jedne letnje veeri poetkom juna, reim da napiem priu o poari-ma ili bar da pokuam. Duboko udahnuvi, poeh.

III

U vreme prvog poara kod nas u Finslandu, poetkom maja 1978, nisam jo imao ni dva meseca. Nekoliko dana posle po-roaja, otac je odveo majku i mene iz porodilita u Kraljevoj ulici u Kristijansandu. Poloivi me u tamnoplavu nosiljku, odvezli su me ona etiri kilometra do Finslanda, a kada su me prvi put preneli od automobila do kue u Klevelandu, besnela je strana meava koja se nije stiala ni tokom naredna dva dana. Onda je nastupila osunana tiina, svetli zimski dani koji su potrajali sve dok jugozapadni vetar nije dunuo i doneo prolee. Krajem aprila, jo je bilo snega u hladu, ali ve je bilo ozbiljno otoplilo, tako da je 6. maja, kada je sve poelo, uma ve bila opasno suva.

etiri nedelje kasnije, neposredno pred pono 5. juna, sve se zavrilo. Bilo je to posle desetog poara i dan posle mog kr-tenja, tree nedelje po Duhovima. Dugo je ve bilo toplo i sparno, a taj dan bio je najtopliji. Vreo vazduh titrao je iznad krovova, izvitoperivi asfalt na krajevima ravnice u Lauvlan-dsmunu i Brandsvolu. Po podne je pao straan pljusak i svet je odjednom opet bio sve i kao nov. A onda se razvedrilo, i insek-ti su zabrujali u toploj i tihoj noi. Bilo je to vee uoi najgore noi od svih. Pria o poarima tako je utkana u prve mesece mog ivota, da bi dostigla vrhunac u noi posle mog krtenja.