PrevelaNada Petković

Naslov originala:

Гузель ЯхинаДЕТИ МОИ

Copyright © Guzel Yakhina, all rights reserved.Published by arrangement with ELKOST Intl. Literary AgencyTranslation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA

Mom dedi, seoskom učitelju nemačkog

Sadržaj

ŽENA ............................................................................................9ĆER KA .................................................................................... 117UČE NIK ................................................................................. 199SIN ............................................................................................ 277DECA ....................................................................................... 377Epi log ....................................................................................... 433Kalen dar Jako ba Iva no vi ča Baha .......................................... 435Napo me ne ............................................................................... 437Izjave zahval nosti .................................................................... 445O autoru ................................................................................... 447

ŽENA

1.

Vol ga je deli la svet nadvo je. Leva oba la bila je niska i žuta, pru ža la se rav no, pre la­ze ći u ste pu iza koje se sva kog jutra poma lja lo sun ce.

Zemlja je ovde bila opo rog uku sa, izro va na, puna teku ni ca, tra va – gusta i viso ka, a drve će nisko i ret ko. Iza hori zon ta nesta ja la su polja i bosta niš ta, šare na kao ba škir ski jor gan. Uz rub vode nica la su sela. Iz ste pe je dopi ra la vre li na i oma ma – dah turk men ske pusti nje i sla nog Kaspi ja.

Kakva je bila zemlja na dru goj oba li niko nije znao. De­sna stra na nad no si la se nad reku moć nim pla ni na ma i pada la u vodu oko mi to kao odse če na nožem. Duž tog reza, izme đu kame nja, kli zio je pesak, ali pla ni ne se nisu sle ga le, već su sva­ke godi ne biva le sve str mi je i čvrš će: leti – modri ka sto ze le ne zbog šum skog pokri va ča, zimi – bele. Iza njih je tonu lo sun ce. Tamo, u dalji ni, nasta vlja le su se šume, seno vi te širo ko li sne i nepro hod ne četi nar ske, i veli ki ruski gra do vi s utvr đe nji ma od belog kame na, i močva re, i pro zir no pla va jeze ra s lede nom vodom. S desne oba le veči to se širi la stud – iza gora naslu ći­va lo se dale ko Sever no more. Neki su ga, po sta rin ski, zva li Veli kim nemač kim morem.

Deca Volge12

Šul maj stor* Jakob Iva no vič Bah ose ćao je tu nevi dlji vu gra ni cu baš po sre di ni glat ke povr ši ne Vol ge, gde su se tala si pre si ja va li poput čeli ka i sta rog sre bra.

Ipak, neko li ci na onih s koji ma je delio svo je čud no va te mi­sli bila je u nedo u mi ci jer su rod ni Gna den tal** doži vlja va li kao cen tar svog malog sve mi ra, okru že nog pre ko volš kim ste­pa ma, a ne kao gra nič no mesto. Bah nije voleo da se ras pra­vlja: sva ki izraz nesla ga nja pri či nja vao mu je dušev nu pat nju. Mučio se čak i kad bi morao da pre ko ri nepo sluš nog đaka na času. Možda su ga zato sma tra li osred njim uči te ljem: Bahov glas beše tih, telo krh ko, a spo ljaš njost toli ko neu gled na da se o njoj nije ima lo šta reći. Kao, uosta lom, i o čita vom nje go­vom živo tu.

Sva kog jutra, dok su zve zde još tinja le, Bah se budio leže ći ispod peri ne od pač jeg paper ja i osluš ki vao svet. Tihi nesklad­ni zvu ci tuđeg živo ta koji se odvi jao oko nje ga i iznad nje ga dono si li su mu spo koj. Po kro vo vi ma su vitla li vetro vi – zimi teš ki, gusto pome ša ni sa sne gom i lede nom kru pom, u pro le će nestaš ni, pro že ti vla gom i nebe skim stru ja ma, leti – tro mi, suvi, izme ša ni s pra ši nom i seme nom kovi lja. Psi su laja li, pozdra­vlja ju ći doma ći ne koji bi izaš li na trem. Sto ka je rika la na putu ka poji lu (mar ljiv kolo ni sta nikad ne bi dao volu ni kami li juče­raš nju vodu iz vedra ili oto plje ni sneg, već bi ih odveo na Vol­gu da se napi ju – i to pre nego što sed ne za sto da doruč ku je i otpoč ne sva ko dnev ne poslo ve). Žene u dvo riš ti ma zapo či nja­le su svo je oteg nu te pesme – kako bi ukra si le hlad no jutro, ili tek da osta nu bud ne. Svet je disao, treš tao, ćur li kao, mukao, uda rao kopi ti ma, zvo nio i pevao u više gla so va.

Zvu ci nje go vog sop stve nog živo ta bili su, među tim, tako oskud ni i bezna čaj ni da se Bah odvi kao od toga da ih čuje.

* Šul maj stor – nem. schul me i ster – uči telj, nastav nik. Naziv se rani je obič no odno sio na seo ske uči te lje ili uči te lje u nižim grad skim ško la ma. (Prim. prev.)** Gna den tal – u pre vo du s nemač kog: plod na doli na. (Prim. aut.)

Žena 13

Jedi ni pro zor u sobi tre sao se pod uda ri ma vetra (tre ba lo je još proš le godi ne bolje ugla vi ti sta klo u ram i ispu ni ti zazor kami ljom dla kom). Puc ke tao je odav no nečiš ćen dim njak. Tu i tamo bi iza peći zaci ju kao sta ri miš (a možda je izme đu dasa ka duva la pro ma ja, dok je miš odav no zavr šio kao hra na crvi ma). I to bi bilo sve. Slu ša nje veli kog živo ta bilo je dale ko zani mlji vi­je. Pone kad, u zano su, Bah je zabo ra vljao da je i on sam deo tog sve ta; da bi i on mogao, iza šav ši na trem, da se pri dru ži više gla­sju i otpe va neš to zvon ko, rado sno, na pri mer pesmu kolo ni sta „Ach, Wol ge, Wol ge!..“, ili da zalu pi ula zna vra ta i, ako niš ta dru go – jed no stav no kine. Ali Bah je više voleo da slu ša.

U šest uju tro, obu čen i očeš ljan, sta jao je kraj zvo ni ka u dvo­riš tu ško le sa džep nim satom u ruka ma. Sače kao bi da se obe kazalj ke sto pe u jed nu lini ju – mala na šest, veli ka na dva na est – i iz sve sna ge povu kao kono pac: bron za no zvo no oda va lo je sna žan jek. Tokom godi na Bah je toli ko usa vr šio ovu veš ti nu da se zvo no ogla ša va lo tač no u tre nut ku kada bi veli ka kazalj ka dota kla zenit broj ča ni ka. Časak kasni je – znao je Bah – sva ki žitelj kolo ni je osvr nuo bi se na ovaj zvuk, ski nuo kapu i pro ša­pu tao krat ku moli tvu. U Gna den ta lu je poči njao novi dan.

Jed na od dužno sti šul maj sto ra bilo je uda ra nje u zvo no tri puta dnev no: u šest, u pod ne i u devet uve če. Bruj zvo na Bah je sma trao svo jim jedi nim valja nim dopri no som sim fo ni ji živo ta koja je zvu ča la svu da una o ko lo.

Pri če kav ši da posled nja tana na vibra ci ja skli zne sa zida zvo na, Bah bi se žur no upu tio u šul ha us.* Zgra da ško le bila je sagra đe na od kva li tet nog drve ta sa seve ra (gra đa je kolo ni­sti ma sti za la sa Žigu ljov skih brda ili čak iz Kazan ske guber ni je spla vo vi ma puš te nim niz Vol gu). Teme lji su bili od kame na i ćer pi ča, a krov – po novoj modi, od lima kojim su nedav no zame nje ne popu ca le daske. Ukra sne pro zor ske okvi re i vra ta Bah je sva kog pro le ća far bao u sve tlo pla vo. * Šul ha us – nem. schul ha us – škol ska zgra da; Rusko­nemač ka ško la koju su poha đa la deca nemač kih kolo ni sta u Rusi ji. (Prim. prev.)

Deca Volge14

Zgra da je bila dugač ka, sa po šest veli kih pro zo ra na sva koj stra ni. Goto vo čitav unu traš nji pro stor zau zi ma la je uči o ni ca čija je boč na stra na ima la pre gra đen deo za malu uči telj sku kuhi nju i spa va ću sobu. Na istoj stra ni nala zi la se i glav na peć. Nje na toplo ta nije bila dovolj na da zagre je tako veli ku pro sto­ri ju, pa su na zido ve doda te još tri male gvo zde ne peći zbog kojih je uči o ni ca uvek vonja la na gvož đe: zimi – na kalje no, leti – na vla žno. Na suprot nom kra ju uzdi za la se kate dra šul­maj sto ra od koje su se niza li redo vi đač kih klu pa. U prvom, „maga re ćem“ redu, sede la su naj mla đa deca i oni čije je vla da­nje ili uče nje iza zi va lo zabri nu tost uči te lja; iza njih su dola zi­li sta ri ji uče ni ci. U uči o ni ci se još nala zi la veli ka tabla, zatim orman pre pun har ti je za pisa nje i geo graf skih kara ta, neko li­ko teš kih lenji ra (koji se, naj češ će, nisu kori sti li pre ma svo joj osnov noj name ni već u vas pit ne svr he) i por tret ruskog cara, oka čen isklju či vo po nalo gu škol ske inspek ci je. Tre ba reći da je ovaj por tret samo stva rao dodat ne bri ge: nakon što je naba­vljen, seo ski sta re ši na Peter Ditrih morao je da se pret pla ti na novi ne kako ne bi – ne daj Bože! – pro pu stio vest o sme ni cara u dale kom Peter bur gu i osra mo tio se pred komi si jom. Rani je su novo sti iz ruske Rusi je sti za le u kolo ni ju s takvim zakaš nje­njem kao da se ova nije nala zi la u samom srcu Povol žja, već u naj da ljem kut ku car stva, tako da je lako mogla nasta ti zbr ka.

Nekad je Bah maš tao da ukra si zid sli kom veli kog Getea, ali se ta zami sao nije ostva ri la. Mli nar Juli us Vag ner, koji je če­sto poslom odla zio u Sara tov, obe ćao je da će „naći soči ni te lja ako je, kojim slu ča jem, pre te kao u nekom duća nu“. Ali budu ći da mli nar nije imao ni trun ke sklo no sti ka poe zi ji i da je jedva znao kako geni jal ni suna rod nik izgle da, lako su mu pod va li li: luka vi sta ri nar utra pio mu je ume sto Getea vrlo slab por tret ane mič nog ari sto kra te sa smeš nom čip ka stom krag nom, gu­stim brko vi ma i ret kom bra di com, koji bi pre mogao da pred­sta vlja Ser van te sa, i to pri lošem osve tlje nju. Gna den tal ski sli­kar Anton From, poznat po osli ka va nju san du ka i ste la ža za

Žena 15

posu đe, pred lo žio je da se brko vi i bra da pre far ba ju, a da se u dnu por tre ta, tik ispod čip ka ste krag ne, ispi še krup nim belim slo vi ma „Goet he“, ali Bah nije pri stao na fal si fi kat. Tako je šul­ha us ostao bez Getea, a nesreć ni por tret je pre dat sli ka ru, na nje go vu izri či tu mol bu: „radi inspi ra ci je nadah nu ća“.

…Po izvr še nju dužno sti zvo na ra Bah je pot pa lji vao peći kako bi se uči o ni ca zagre ja la pre dola ska đaka i žurio u svoj kutak da doruč ku je. Šta je jeo i pio za doru čak ne bi znao da kaže, jer na to nije obra ćao ni naj ma nju pažnju. Pou zda no se moglo reći samo jed no: ume sto kafe Bah je pio „žuć ka sti buć­ku riš nalik na kami lju mokra ću“. Baš tako se izra zio sta re ši na Ditrih kad je pre pet­šest godi na svra tio kod šul maj sto ra zbog jed ne važne stva ri i pode lio tom pri li kom s njim skrom nu trpe zu. Otad sta re ši na više nije svra ćao na doru čak (isti na, ni dru gi to nisu čini li), ali nje go ve reči Bah je zapam tio. Ta uspo­me na mu, ipak, nije nima lo sme ta la: pre ma kami la ma je gajio iskre ne sim pa ti je.

Deca su sti za la u šul ha us neš to pre osam. U jed noj ruci drža la su sve žanj knji ga, u dru goj – nara mak drva ili zave žljaj suše ne bale ge za ogrev (osim što su pla ća li ško lo va nje, kolo­ni sti su poma ga li obra zo va nju dece obez be đu ju ći ogrev za škol ske peći). Nasta va se odr ža va la po četi ri časa pre podnev­nog odmo ra i dva posle nje ga. Ško la se mora la redov no poha­đa ti: za nedo la zak na bilo koji čas poro di ca uče ni ka pla ća la je kaznu u izno su od tri kopej ke. Uči li su se nemač ki i ruski, pisa nje, čita nje i račun; kati hi zis i biblij sku isto ri ju pre da vao je gna den tal ski pastor Adam Hendl. Nije bilo pode le na raz re de, đaci su sede li zajed no: neke godi ne bilo je po pede se tak dece, a neke i do sedam de se to ro. Nekad bi ih šul maj stor pode lio na gru pe od kojih bi sva ka radi la svoj zada tak, a nekad su reci to­va li i peva li u horu. Zajed nič ko uče nje bilo je glav ni i naj de­lo tvor ni ji peda goš ki postu pak u gna den tal skoj ško li za tako šaro li ku i nestaš nu sku pi nu.

Deca Volge16

Tokom godi na uči te lje va nja, od kojih je sva ka pod se ća la na pret hod nu, ničim se ne izdva ja ju ći (jedi no što je proš le godi­ne popra vljen krov, pa više nije kapa lo s pla fo na na šul maj­sto ro vu kate dru), Bah je toli ko navi kao da pona vlja jed ne te iste reči i čita jed ne te iste zadat ke iz zbir ke s reše nji ma, da je uspe vao da se u misli ma podvo ji unu tar sop stve nog tela. Jezik je pona vljao sin tak sič ko pra vi lo, ruka bla go tap ka la lenji rom poti ljak odveć govor lji vog đaka, noge su se odme re no kre ta­le po uči o ni ci, a misao… Baho va misao je dre ma la, uspa va na nje go vim sop stve nim gla som i rav no mer nim kli ma njem gla ve u tak tu sa spo rim kora ci ma. Posle nekog vre me na u ruci bi se ume sto Vol ne ro vog Ruskog jezi ka naš la Gol den ber go va zbir ka zada ta ka. I usne bi pre sta le da mrmlja ju o ime ni ca ma, pri de­vi ma i gla go li ma i poče le da izla žu pra vi la raču na nja. I do kra­ja časa osta lo bi tek četvrt sata. Zar to nije bilo div no?

Jedi ni pred met koji je misli ma vra ćao rani ju sve ži nu i bodr ost bio je nemač ki jezik. Bah nije voleo da se bak će s kra sno pi som i žur no je vodio čas ka poet skom delu: Nova lis, Šiler, Haj ne – sti ho vi su obi la to pljuš ta li po mla dim raz ba ru­še nim gla va ma kao voda na dan kupa nja.

Lju ba vlju pre ma poe zi ji Bah se zara zio još u mla do sti. Tada se čini lo da se on, ume sto lepi nja ma s krom pi rom i kise ljom od lube ni ca,* hra ni isklju či vo bala da ma i him na ma. Izgle da­lo je da nji ma može nahra ni ti sve oko sebe – sto ga je i iza­brao uči telj ski poziv. I danas, dok na času dekla mu je omi lje ne sti ho ve, Bah, negde pod srcem, ose ća hlad ne trn ce ushi će nja. Čita ju ći po hilja di ti put Put ni ko vu noć nu pesmu, Bah je poglé­dao kroz škol ski pro zor, nala ze ći tamo sve ono o čemu je pisao veli ki Gete: i goro sta sne tam ne pla ni ne na desnoj oba li Vol ge, i raza sut po ste pi več ni spo koj – na levoj. A sam on, šul maj­stor Jakob Iva no vič Bah, star tri de set dve godi ne, u izno še nom mun di ru sa zaš to pa nim lak to vi ma i razno boj nim dug ma di­ma, koji je već počeo da ćela vi i mrš ti se zbog bli zi ne sta ro sti * Kiselj – žela ti na sto jelo od voća i skro ba. (Prim. prev.)

Žena 17

– ko je bio on, ako ne taj put nik, umo ran i izne mo gao, jadan u svom stra hu od več no sti?…

Deca nisu deli la pasi ju svog peda go ga: nji ho va lica – vra­go la sta ili usred sre đe na, zavi sno od tem pe ra men ta, od prvih izgo vo re nih sti ho va popri ma la bi pospan izraz. Jen ski roman­ti zam i haj del berš ka ško la delo va li su na raz red kao sred stvo za uspa vlji va nje; reci to va nje sti ho va moglo se kori sti ti za uspo­sta vlja nje tiši ne u raz re du efi ka sni je od uobi ča je nog vika nja i pac ki. Jedi no su Lesin go ve basne o dogo dovš ti na ma dobro im zna nih liko va – pra si ća, lisi ca, vuko va i ševa – budi le zna ti že­lju kod naj ra do zna li jih. Ali i oni bi brzo gubi li nit pri po ve sti ispri ča ne na stro gom i viso ko par nom hoh doj ču.

Kolo ni sti su svo je jezi ke pre ne li sre di nom osam na e stog veka iz dale kih isto rij skih postoj bi na – Vest fa li je i Sak so ni­je, Bavar ske, Tiro la i Vir ten ber ga, Alza sa i Lore ne, Bade na i Hese na. U samoj Nemač koj, koja se odav no uje di ni la i sada se pono sno nazi va la car stvom, dija lek ti su se krč ka li u istom kotlu, kao povr će u supi, od kojeg su veš ti kuli na ri – Got šed, Gete, bra ća Grim – uspe va li da na kon cu pri pre me vrhun ski spe ci ja li tet: nemač ki knji žev ni jezik. A u povolš kim kolo ni­ja ma nije imao ko da se bavi „viso kim kuli nar stvom“, te su se lokal ni dija lek ti sli li u jedan jezik, jed no sta van i prost kao supa od luka s pre zla ma. Kolo ni sti su s mukom raz u me va li ruski govor: čitav Gna den tal nije znao više od sto ti nak ruskih reči, nabu ba nih na škol skim časo vi ma. Pa ipak, da bi se pro da la roba na Pokrov skom vaša ru i ta sto ti na bila je sasvim dovolj na.

…Posle časo va Bah bi se zaklju čao u svoj sobi čak i na brzi­nu ručao. Mogao je da jede i s otklju ča nim vra ti ma, ali spušte­na reza je, iz nekih raz lo ga, pobolj ša va la ukus hra ne, koja je dotad već uspe la da se ohla di, ili tač ni je – da se sle di. Maj ka jed nog od uče ni ka dono si la je Bahu, za vrlo skrom nu nadok­na du, kašu od mahu nar ki ili čini ju reza na ca u mle ku – ostat­ke sa trpe ze svo je mno go čla ne poro di ce. Tre ba lo je, daka ko, popri ča ti s tom dobr om ženom i zamo li ti je da jelo bude, ako

Deca Volge18

ne vru će, ono bar mla ko, ali nije se ima lo kad. On sam nije sti zao da pod gre je ručak, jer je nastu pao naj u zbu dlji vi ji deo dana: vre me za pose te.

Bri žlji vo se očeš ljav ši i umiv ši po dru gi put, Bah je sila zio s tre ma šul ha u sa i izla zio na cen tral ni trg Gna den ta la, u pod­nož je vele lep ne crkve od sivog kame na, s pro stra nom salom za moli tve, okru že nom čip kom dugu lja stih pro zo ra i zvo ni­kom što je pod se ćao na zaši lje nu olov ku. Oda bi rao je pra vac kre ta nja – par nim dani ma pre ma Vol gi, nepar nim – suprot no od nje, i žur nim kora kom otpo či njao šet nju glav nom uli com, širo kom i pra vom kao odmo ta no par če dobrog suk na. Išao je pokraj ured nih drve nih kući ca s viso kim tre mo vi ma i ukra­snim pro zor skim okvi ri ma (oni su kod Gna den ta la ca uvek izgle da li sve že i vese lo – nebe sko pla vi, crve ni kao jago de, žuti poput kuku ru za). Duž drve nih ogra da sa širo kim kapi ja ma (za zapre žna kola i sao ni ce) i niskim vra taš ci ma (za lju de). Mimo pre vr nu tih čama ca zbog oče ki va ne popla ve. Pored žena s obra mi ca ma kraj buna ra. Pored kami la pri ve za nih uz pro­dav ni cu petro le ja. Kraj pija ce s tri raz gra na ta bre sta u nje nom sre diš tu. Bah je toli ko žurio, tako gla sno škri pao valjen ka ma po sne gu, ili šljap kao dubo kim cipe la ma po pro leć nom bla­tu, da je neko mogao pomi sli ti kako ima gomi lu neo d lo žnih poslo va koji se mora ju oba vi ti još danas. A tako je i bilo.

…Tre ba lo je naj pre pope ti se na Kami lju grbu, obu hva ti ti pogle dom Vol gu što se pro te za la iza hori zon ta i pro ve ri ti: koje su boje tala si i da li su pro zir ni? Ima li magle iznad vode? Koli­ko gale bo va kru ži ponad nje? Uda ra li riba repom u dubi ni ili bli že oba li? Sve to, uko li ko je bilo toplo doba godi ne. A ako je bila zima: koje deblji ne je sne žni pokri vač na reci – nije li se gde god oto pio, obna žu ju ći na sun cu bleš ta vi led?

Zatim – pro ći kroz doli nu, pre ko Krom pi ro vog mosta i naći se kraj Voj nič kog poto ka koji se nije smr za vao ni po naj žeš ćim mra ze vi ma, ispi ti gutljaj iz nje ga: da li je ukus vode isti? Zavi­ri ti u Svinj ske rupe gde se vadi la gli na za čuve nu gna den tal sku

Žena 19

ciglu. (U počet ku su gli nu jed no stav no meša li sa senom. Jed­nom, zaba ve radi, odlu či še da u tu sme šu doda ju kra vlju bale gu i otkri še da taj sastav pri da je cigli tvr do ću kame na. Upra vo ovo otkri će je i poslu ži lo kao osno va za naj po zna ti ju lokal nu izre ku „malo sra nja nije na odmet“). Potom, oba lom liko ri ce doći do jaru ge Tri vola, gde se nala zi seo sko stoč no gro blje. I pohi ta ti dalje – kroz Jamu kupi na i Doli nu koma ra ca do Mli na re vog bre žulj ka i Pasto ro vog jeze ra sa Đavo ljim gro bom u bli zi ni…

Ako bi za vre me pose ta Bah pri me tio bilo kakav nered – vetrom poru še ne koči će na putu kojim su pro la zi le san ke ili iskri vljen oslo nac mosta – istog časa bi se snu ždio zbog tog sazna nja. Neo bič na spo sob nost zapa ža nja čini la je Bahov ži­vot muč nim, jer ga je uzne mi ra va lo sva ko naru ša va nje posto­je ćeg poret ka stva ri: koli ko je nje go va duša bila rav no duš na pre ma đaci ma u ško li, toli ko je posta ja la živa i stra sna u opa­ža nju pred me ta i deta lja okol nog pro sto ra u časo vi ma šet nje. Bah nikom nije govo rio o svo jim zapa ža nji ma, ali je sva kog dana sa zeb njom čekao kada će se greš ka ispra vi ti i svet vra ti ti u svo je prvo bit no – isprav no sta nje. Nakon toga bi se umi rio.

Pone kad, kad bi ugle da li šul maj sto ra – veči to savi je nih kole na, ukru će nih leđa i gla ve uvu če ne među spuš te na rame­na – kolo ni sti bi ga oslo vi li i poče li da se ras pi tu ju o škol skim uspe si ma svo jih mezi ma ca. Ali Bah je, zadi han od brzog hoda­nja, uvek odgo va rao nera do, krat kim reče ni ca ma: vre me na je bilo tako malo. Da bi poka zao koli ko žuri, izvu kao bi iz dže­pa sat, bacio na nje ga skru šen pogled i, odma hu ju ći gla vom, nasta vljao dalje, na brzi nu okon čav ši zapo če ti raz go vor.

Tre ba reći i to da je posto jao još jedan raz log za nje go vu žur bu: Bah je mucao. Ova nevo lja ga je snaš la pre neko li ko godi na i ispo lja va la se isklju či vo izvan ško le. Uve žba ni Bahov jezik bes pre kor no je funk ci o ni sao za vre me časo va – glat ko je izgo va rao više slo žne reči na hoh doj ču i zako vr tao takve kit nja­ste reče ni ce da im je pone ki uče nik zabo ra vljao poče tak pre no što bi do kra ja bile izgo vo re ne. Isti taj jezik odjed nom bi

Deca Volge20

otka zao posluš nost vla sni ku kada bi Bah pre šao na dija le kat u raz go vo ri ma sa selja ni ma. Jezik se, na pri mer, nije pro ti vio da izgo vo ri napa met nau če ne odlom ke iz dru ge knji ge Fau sta. Ali da kaže udo vi ci Koh: „Vaš kli pan se danas opet man gu pi­rao“, nika ko nije hteo – zapi njao je na sva kom slo gu i lepio se za nep ce kao veli ka pre sna kne dla. Bahu se čini lo da s godi na­ma muca nje napre du je, ali nije bilo lako pro ve ri ti pret po stav­ku: sve ređe je raz go va rao s lju di ma.

Nakon pose ta (kat kad pred zala zak sun ca, a nekad i po gu­stom sumra ku), umo ran i zado vo ljan, pola ko se vra ćao kući. Noge su mu često biva le mokre, obra zi iši ba ni vetr om, a srce je rado sno kuca lo: zaslu žio je sva ko dnev nu nagra du za trud – sat večer njeg čita nja. Ispu niv ši posled nju dužnost za danas (uda rac u zvo no tač no u devet uve če), Bah je bacao na peć vla žnu ode ću, gre jao sto pa la u lavo ru s popa re nom maj či nom duši com, a zatim je, napiv ši se vre le vode da se ne pre hla di, sedao u poste lju i otva rao knji gu – jed no sta ro delo, s kar ton­skim kori ca ma i izble de lim ime nom auto ra.

Hro ni ke seo ba nemač kih selja ka u Rusi ju pri po ve da le su o dani ma kad su na poziv cari ce Kata ri ne prvi kolo ni sti bro do­vi ma sti gli u Kron štat. Bah je došao do mesta na kome se vla­dar ka lič no poja vlju je u luci i pozdra vlja odva žne suna rod ni ke: „Deco moja!“, uzvi ku je ona, para di ra ju ći pred postro je nim i na putu pro ze blim dose lje ni ci ma. „Vi ste novi sino vi i kće ri Rusi je! Srdač no vas pri ma mo u naše sigur no okri lje i obe ća va mo zaš­ti tu i rodi telj sku bri gu! Od vas oče ku je mo posluš nost i rev nost, mar lji vost za pri mer i bes po go vor no slu že nje novoj otadž bi ni! Ko se ne sla že – neka se odmah vra ti nazad! Oni što su neči sta srca i sla bih ruku – nema ju šta da tra že u ruskoj drža vi!…“

Među tim, dalje od ove sce ne što kre pi dušu Bah nije uspe­vao da odmak ne: nje go vo telo, izmo re no šet njom, omek ša lo bi pod peri nom poput bare nog krom pi ra pre li ve nog ras to­plje nim masla cem; ruke što su drža le knji gu laga no su gubi le sna gu, kap ci su se skla pa li, bra da pada la na gru di. Pro či ta ni

Žena 21

redo vi lelu ja li su u žuć ka stom sve tlu petro lej ke, ogla ša va li se raz li či tim gla so vi ma i usko ro gasnu li, pre me ću ći se u dubok san. Knji ga je kli zi la izme đu prsti ju, pola ko se spuš ta ju ći niz peri nu; ali tup udar pred me ta o pod nije uspe vao da raz bu di Baha. On bi se veo ma izne na dio kad bi saznao kako čuve ne hro ni ke čita, ni manje ni više nego – tri godi ne.

Tako je tekao život – miran, pri sto jan, pun tri ča vih rado sti i sit nih bri ga. Sre ćan, na neki način. Čak bi se moglo reći viso ko­mo ra lan, da nije bilo jed ne okol no sti. Šul maj stor Bah imao je jed nu pogub nu strast koju mu, po svoj pri li ci, nije bilo suđe no da obu zda: voleo je olu je. I to ne kao kakav povu če ni sli kar ili dobro duš ni poe ta što kroz pro zor posma tra raz be sne lu sti hi ju i nadah nju je se gla snim zvu ci ma i bli sta vim boja ma nevre me­na. Ne! Bah je voleo olu je kao što naj go ri pija nac voli vot ku od krom pi ro ve lju ske, a mor fi jum ski zavi snik – mor fi jum.

Sva ki put – a to se obič no deša va lo dva­tri puta godiš nje, u pro le će i u rano leto – kada se nebe ski svod nad Gna den ta­lom nali je lju bi ča stom teži nom, a vazduh zasi ti elek tri ci te tom, pa se čini da i trep taj oka može iza zva ti pla vi ča stu var ni cu, Baho vim telom širi la se čud na, nara sta ju ća vre li na. Da li mu je krv bur no rea go va la na tala sa nje mag net nih polja, zahva lju ju­ći oso bi toj hemij skoj struk tu ri, ili su se miši ći neznat no grči li usled opi je no sti ozo nom, Bah nije znao. Ali nje go vo telo izne­na da je posta ja lo tuđe: kostur i miši ći ras pi nja li su oteš nja lu kožu, pre te ći da je poki da ju, srce je pul si ra lo u grlu i vrho vi ma prsti ju, a u mozgu je neš to buča lo i dozi va lo. Osta viv ši širom otvo re na vra ta šul ha u sa, Bah je hrlio ka tom zovu – na liva de, u ste pu. Dok su kolo ni sti žur no tera li sto ku u sta da i pokri­va li je u zagra đi ma, a žene, sti ska ju ći na gru di ma odoj čad i saku plje ni rogoz, beža le od nepo go de u selo, Bah joj je pola ko išao u susret. Nebo, ote klo od obla ka i sto ga goto vo spo je no sa zemljom, huča lo je, tut nja lo, potmu lo zavi ja lo; onda bi odjed­nom ble snu lo, zagr me lo žesto ko i nisko, a na ste pu bi se obru­ši la hlad na vode na gro ma da – poči nja la je pro va la obla ka. Bah

Deca Volge22

je kidao krag nu na košu lji, obna žu ju ći sla bu nja ve gru di, podi­zao gla vu i otva rao usta. Mla ze vi su mu šiba li telo i tekli kroz nje ga, noge su ose ća le drh ta je zemlje pri sva kom novom uda­ru gro ma. Munje – žute, pla ve, lju bi ča sto cr ne – plam te le su sve češ će nad nje go vom gla vom, ili u njoj. Vre li na u miši ći ma dosti za la je vrhu nac – sle de ći nebe ski udar cepao je Baho vo telo na hilja de sićuš nih delo va i raz no sio ga po ste pi.

Došao bi sebi znat no kasni je, leže ći u bla tu, izgre ba nog lica, sa čič ko vi ma u kosi. Leđa su ga bole la kao pre bi je na. Ustao bi, tro mo kre nuo kući, pri me ću ju ći, kao i obič no, da mu je sva dug mad na košu lji poki da na. Pra ti la ga je bli sta va duga, kat­kad i dve; kroz krpa ste obla ke što su plo vi li nekud pre ko Vol ge pro bi ja la se nebe ska pla vet. Ali duša mu je bila suvi še izmo­žde na da bi mogla da uži va u toj smi re noj lepo ti. Pokri va ju ći ruka ma pode ro ti ne na kole ni ma i izbe ga va ju ći tuđe pogle de, Bah je išao ka šul ha u su, jadi ku ju ći i sti de ći se svo je bes ko ri­sne stra sti. Nje go va neo bič na pasi ja bila je ne samo sra mot na, nego i opa sna: jedan put je u nje go voj bli zi ni munja ubi la kra­vu zao sta lu od sta da, a dru gi put – spa li la usa mlje ni hrast. A koli ko ga je samo sve to koš ta lo: toli ka dug mad upro paš će na tokom leta! Ipak, da se uzdr ži i divi olu ji iz kuće ili sa škol skog tre ma – nije mogao. Gna den tal ci su zna li za neo bič ne pro leć­ne poho de šul maj sto ra i odno si li se pre ma nji ma s raz u me va­njem: „A šta čovek da oče ku je od tih ško lo va nih!“

2.

A onda se, izne na da, Bahov život iz teme lja pre­o kre nuo. Tog jutra se pro bu dio u izvr snom ras po lo­že nju. Takvo sta nje duha bilo je pod stak nu to bli sta­

vim pla vet ni lom maj skog neba koje mu je zagle da lo u sobu kroz nena vu če ne zave se, lako mi sle nom vedri nom obla ka što

Žena 23

su kli zi li po nje mu, kao i činje ni com da dola zi pro le će i škol­ski ras pust.

Škol ska godi na u Gna den ta lu tra ja la je do Uskr sa. Nakon što bi odslu ša li slu žbu u sve ča no ure đe noj crkvi, uži va ju ći u pla me nu pra znič nih sve ća, poklo ni li jed ni dru gi ma slat ki še i bare na jaja, obiš li umr le rođa ke na gro blju i žive – u sused nim seli ma, naj e li se do mile volje „sta kle nog“ sira i zlat no žu tog masla ca, kolo ni sti su upre za li svu ras po lo ži vu sto ku i pola zi li na ora nje. Kod kuće su osta ja le samo bezu be sta ri ce s malom decom i žene čije je doma ćin stvo bilo toli ko veli ko da je zah te­va lo nepre ki dan nad zor. Od posled njih jutar njih, pa do prvih večer njih zve zda, kolo ni sti će nede lja ma seći ste pu plu go vi­ma. U pod ne će se oku plja ti oko vatre, jesti krom pir­čor bu i piti vreo step ski čaj od kore na sla di ća, pro ku va nog u tri vode s maj či nom duši com i malo sve že tra ve.

Pret hod nog jutra, dok je povla čio uže zvo na, Bah je znao da nema sko ro nikog da ga čuje: povor ka zapre žnih kola s ora­či ma otiš la je u ste pu još noćas, pri sla baš noj sve tlo sti ble dog mese ca. Gna den tal je opu steo. Odsu stvo lju di, uosta lom, nije ni naj ma nje uti ca lo na pre ci znost Baho vih sig na la; napro tiv, on se ose ćao još oba ve zni ji da omo gu ći rit mi čan i nepre ki dan pro tok vre me na, a s njim i usta lje ni red.

Taman je hteo da izvu če noge ispod peri ne i na podu napi­pa udob ne nazuv ke od ovči je kože, kad izne na da na jastuk pade sen ka. On podi že pogled – s one stra ne pro zo ra sta jao je nezna nac, sa čud no va tom tro u gla stom kapom na gla vi, pri­lju biv ši lice uz sta klo. Gle dao je unu tra. Od izne na đe nja Bah uzvik nu, sko či, zba ci peri nu; ali nepo zna ti nesta de isto tako brzo kao što se i poja vio. Bah nije uspeo da mu vidi lice – sve tlo je pada lo spo lja. Sko čio je na pro zor: sa sta kla je čileo magli ča sti trag – osta tak tuđeg daha. Poku šao je da otvo ri pro­zor, ali gvo zde na kva či ca kao da je pre ko zime ura sla u drvo – ni makac. Ogr nuo je krat ku bun du, isko čio na trem, optr­čao oko ško le – nig de nikog, ni u vrtu, ni u zad njem dvo riš tu.

Deca Volge24

Ose tio je kako ga zaplju sku je neš to hlad no i nepri jat no. Spu­stio je pogled i video da trči po bla tu u doma ćim nazuv ci ma. Snu žde no je odmah nuo gla vom i požu rio nazad u šul ha us.

Neo bič na pose ta veo ma je uzne mi ri la Baha. Nije ni čudo: dan je počeo nizom sum nji vih zna ko va i doga đa ja.

Dok je tupim nožem gulio ostat ke proš lo go diš nje far be sa škol skih pro zor skih ramo va, kako bi ih potom pono vo obo­jio, Bah je slu čaj no podi gao pogled i pri me tio oblak na nebu koji je imao crte ljud skog lica – žen skog, bez sum nje. Lice je nadu va lo obra ze, napu ći lo usne, čežnji vo sklo pi lo oči i nesta­lo u visi ni. Kasni je, pre la ze ći čet kom po drve nim pro zor skim daska ma, začuo je meke ta nje koze u trku – živo ti nja se dera la tako jako, kao da je slu ti la neš to straš no. On se osvr nu: nije bila koza nego zadri gla šare na svi nja i to bez jed nog uva, i s tako odvrat nom gri ma som kakvu Bah u živo tu nije video.

Ne, on nije bio suje ve ran kao veći na Gna den ta la ca. Zar se može ozbilj no vero va ti da će iz kra vljeg vime na pote ći krv ako se neho ti ce obo ri lasti no gne zdo; ili da će, ako svra ka čisti per je na kro vu, neko od uku ća na biti ozbilj no ozle đen. Ali jed no je neka kva svra ka, a neš to sasvim dru go – svi nja. Sto ga je Bah, zaklju čiv ši da je za danas dosta loših doga đa ja, pažlji vo zatvo rio kan tu s far bom i kre nuo kući, ne osvr ću ći se više ni na šta, ne obra ća ju ći pažnju na zvu ko ve i name ra va ju ći da čitav dan pro­ve de zaklju čan, popra vlja ju ći ode ću i raz miš lja ju ći o Nova li su.

Zatvo rio je škol ska vra ta i spu stio rezu. Zaklju čao je i svo ju sobi cu. Bri žlji vo je nama kao zave su na pro zo ru. Zado vo ljan, okre nuo se pre ma sto lu i na nje mu ugle dao – duga čak beli pra vo u ga o nik: zape ča će no pismo.

Upla še no se osvr nuo oko sebe – nije li se tu, u sobi, pri ta jio tajan stve ni poš tar? – Ne opa ziv ši nikog, Bah se spu sti na sto li­cu i poče da gle da u kover tu pred sobom s nakri vo ispi sa nom adre som „Gospo di nu šul maj sto ru Bahu“. U reči „šul maj stor“ bile su dve pra vo pi sne greš ke.

Žena 25

Bah nikad u živo tu nije napi sao niti dobio pismo. Prva pomi sao bila je – da ga spa li: ničeg dobr og u poru ci, dosta­vlje noj na tako sum njiv način, nije moglo biti. Opre zno je uzeo kover tu u ruke: laka je (u njoj je, izgle da, samo jedan list). Osmo trio je ruko pis: ćoš kast, oči to je pri pa dao čove ku ne baš vič nom koriš će nju pera. Pri neo je pismo licu: miri sa lo je jedva pri met no na jabu ke. Vra tio ga je nazad na sto i odo­zgo pokrio knji gom. Okre nuo je sto li cu pre ma pro zo ru, seo, pre ba cio nogu pre ko noge, obu hva tio ih ruka ma i zažmu rio. Posle četvrt sata uzdah nuo je kao osu đe nik i mrš te ći se od lo­šeg pred o se ća nja otvo rio kover tu.

Mno go poš to va ni šul maj sto re Bah, Srdač no vas pozdra vljam i pozi vam na veče ru povo­

dom jed nog posli ća. Ako se sla že te, dođi te danas u pet po pod ne na gna den tal sko pri sta niš te, tamo će vas čeka ti jedan čovek.

S pri ja telj skim želja ma,Iskre no vaš, Udo Grim.

Da, još neš to: neka vas ne upla ši taj moj čovek. Ne izgle da baš fino, ali ima dobro srce.

Kad se pot pi si vao, autor pisma je sna žno pri ti snuo vrh pera o papir i skroz ga pro bu šio.

Bah je ose tio kako ga obli va znoj. Ski nuo je ode ću ostav ši samo u donjem rublju. Uzeo je s poli ce masti o ni cu, pre cr tao i ispra vio greš ke u tek stu kojih je bilo ukup no osam; ruka je čini la ener gič ne pokre te, čelič no pero je škri pa lo, a masti lo prska lo. Zatim je zgu žvao iša ra no pismo i bacio ga u kan tu za đubre. Legao je pod svo ju peri nu i odlu čio da ne izla zi napo lje do večer njeg uda ra zvo na.

Da kolo ni ja nije ova ko opu ste la mogao bi pita ti sta re ši nu Ditri ha ili nekog dru gog muš kar ca za tog Gri ma, a možda bi

Deca Volge26

oni pri sta li da mu pra ve druš tvo pri li kom pose te. Autor pi­sma je, nesum nji vo, živeo u jed noj od sused nih kolo ni ja pored reke, čim je pozvao gosta da dođe čam cem. Ako bi oti šao sam, bio bi to nesmo tren, a možda i glup postu pak. O tome nije moglo biti govo ra.

Ali, da li zbog izne nad ne poja ve pre do luj nog nae lek tri sa­nja u vazdu hu ili iz nekih dru gih raz lo ga – tek Bah odjed nom ose ti zna ke onog nesa vla di vog uzbu đe nja koje ga je tera lo da hoda po naj go rem plju sku u potra zi za cen trom olu je. Čini­lo se da kroz nje go vo telo pro la zi neka kva neza dr ži va stru ja koja ga vuče neku da neza vi sno od nje go ve volje. To ga je pla­ši lo i uzbu đi va lo u isto vre me – nije imao ni sna ge, ni želje da se uspro ti vi toj moć noj buji ci: kao da je sve već bilo odlu­če no pre nje ga i ume sto nje ga, osta lo je samo da se ispu ni pred o dre đe no.

* * *

U zaka za no vre me Bah je sta jao na pri sta niš tu – očeš ljan, s no­vom mara mi com u dže pu suk ne nog prslu ka. Srce mu je uda­ra lo tako sna žno da su mu ivi ce izno še nog uči telj skog sakoa pri met no podrh ta va le; u ruci je sti skao štap s kojim je šetao za vre me pose ta – on bi, sva ka ko, mogao da poslu ži i u odbram­be ne svr he.

Gna den tal sko pri sta niš te ima lo je neve lik drve ni mol koji je zala zio u Vol gu oko dva de set arši na. Duž mola su se niza li spla vo vi i čam ci, a na kra ju se nala zi lo sidriš te: pra vo u ga o ni pro stor sa stu bo vi ma obo je nim u belo – za pri ve zi va nje brod­ske uža di. Bah se nije sećao da se u Gna den ta lu ika da zau sta­vio neki veći brod. Uz stu bo ve su vezi va na samo jag njad, pre nego što ih nato va re u čam ce i odve zu na vašar u Pokrovsk.

Bah se šetao tamo­vamo po škri pa vom molu, nada ju ći se da će mu kre ta nje pomo ći da smi ri lako podrh ta va nje kole na. Seo je na bitvu, obu hva tio pogle dom glat ku povr ši nu Vol ge.

Žena 27

Izva dio je sat: bilo je tač no pet. Odah nuo je s olak ša njem i spre mio se da kre ne kući, kad se odne kud pod noga ma – tač­ni je, ispod dasa ka mola – uz lako zaplju ski va nje, poja vi ča­mac. Iz nje ga se, kao kar ton ska figu ra iz sli kov ni ce­har mo­ni ke, podi že čovek, veš to se uhva ti rukom za ivi cu mola i, pri dr ža va ju ći čamac, upit no se zagle da u Baha.

To je bio on, jutroš nji gost: viso ki Kir giz u krzne nom prslu­ku na golo telo, s tro u gla stom fil ca nom kapom ispod koje su opre zno gle da le uske oči, zako še ne ka sle po oč ni ca ma. Žuta koža sa izra že nim pora ma toli ko se pri pi la uz kosti lica da se mogao vide ti i naj ma nji pre gib na jago di ca ma ili bra di s ret­kim i oštrim dla či ca ma. Jedi ni mesna ti deo lica bio je pove­ći nos, izra zi to spljoš ten, s iskri vlje nom nosnom pre gra dom: oči gled no je bio slo mljen u nekoj tuči. Bah se izne na da seti kako ga je maj ka pla ši la kad je bio mali: „Sad će doći Kir giz da te odne se!“

„M­m­m!“, reče ili zamu mla Kir giz, požu ru ju ći ga da sed­ne u čamac.

„Ta ne sma tra te valj da da sam polu deo?!“, hte de da mu odgo vo ri Bah. „Zar misli te da bih pošao s vama?!“

Ali nje go vo telo, koje je danas odbi ja lo da slu ša glas razu­ma, već se bilo odra zi lo nogom od ivi ce mola, neveš to se odgur nu lo i sko či lo u zalju lja ni čamac.

Štap mu je pri tome ispao iz ruku, buć nuo u vodu i nestao negde ispod mola.

Kir giz je pustio ruku – plo vi lo se okre nu lo i brzo oti snu lo pone se no stru jom. Seo je na klu pi cu licem okre nu tim pre ma Bahu, uzeo vesla i počeo da se odva ja od oba le. Nje go ve žila ve ruke čas su se podi za le nadu va va ju ći miši će, čas se spuš ta le, a pljo sna to mon gol sko lice čas se pri bli ža va lo, čas oda lja va lo. Oči su netre mi ce gle da le u Baha.

Ovaj se vrpo ljio na sediš tu, tru de ći se da izbeg ne name­tlji vi pogled, ali nije imao kud da se dene u male nom čam cu. Odlu čio je da se smi ri posma tra njem obal skog pej za ža – i tek

Deca Volge28

je tada pri me tio da se čamac ne kre će duž oba le, nego popreč­no, ka dru goj oba li Vol ge.

Bah je čuo za kolo ni je na desnoj oba li reke: Bal cer, Kuter, Meser, Šiling, Švab – sve su one bile nani za ne uzvod no i nizvo­d no na mesti ma gde brd ski kra jo lik nije bio pre pre ka za izlaz na reku. Među tim, Bah još nikad nije bio na pla nin skoj stra ni. U bli zi ni Gna den ta la desna oba la je bila toli ko str ma i nepri­stu pač na da se ni zimi, po debe lom ledu, niko nije usu đi vao da tamo ode. Jed nom je udo vi ca Koh ispri ča la (ona je to pou zda no sazna la od pokoj ne babe Fišer, a ova – od žene mesa ra Hau fa, dočim je ta dozna la od sva sti ke pasto ra Hen dla), da je ta zemlja nekad bila, a možda je i sada, u pose du neka kvog mana sti ra i da je obič nim lju di ma zabra nje no da na nju kro če.

„Dozvo li te“, bes po moć no je mrmljao Bah, čup ka ju ći dug­mad na sakou. „Kuda ćete?… Ma, kuda ćemo?…“

Kir giz je veslao ćut ke i zurio u šul maj sto ra. Vesla su sekla teš ke tala se – zele no sme đe uz oba lu i sve pla vlje ka dubi ni. Čamac je napre do vao u sna žnim trza ji ma – ne uspo ra va ju ći ni na tren, ne odstu pa ju ći ni za lakat od zacr ta nog puta. Gro ma­da suprot ne oba le – beli ča sti kame ni zid gusto pokri ven tam­no ze le nom šumom, što je izda le ka pod se ćao na dži nov skog zma ja nazu blje nih leđa, opru že nog na vodi – tako đe se pri mi­ca la u trza ji ma, neu mo lji vo. Bahu se u jed nom tre nut ku uči ni da čam cem ne upra vlja sna ga Kir gi zo vih ruku, već sila teže koja izvi re iz ogrom ne mase kame nja. Odo zgo nado le – od gre be na do pod nož ja – kosi nu su pre se ca le dubo ke kri vu da ve bra zde. Po nji ho vom dnu curio je pesak kli ze ći u vodu, i to je kre ta nje pri da va lo kame noj povr ši ni izgled nečeg živog: pla­ni ne su disa le. Uti sak se poja ča vao igrom sun če vih zra ka koji su se povre me no skri va li iza obla ka – bra zde su se čas nali va­le lju bi ča stim sen ka ma i pro du blji va le, čas ble de le i posta ja le nepri met ne.

Usko ro je daš ča no dno zapa rao šlju nak – čamac je na­glo zako čio zau sta vljen oblu ci ma pokri ve nim zele nom slu zi.

Žena 29

Oba le goto vo da nije bilo: kame ni zid dizao se nebu pod obla­ke i tamo se zavr ša vao str mi nom. Kir giz je iskli znuo iz čam ca i pokre tom gla ve pozvao Baha za sobom. Baho vo srce, malak­sa lo od uzbu đe nja, oda zva lo se, ali neka ko umor no i nera do, kao da se pomi ri lo s ovim neve ro vat nim zbi va nji ma; osvr nuo se u nedo u mi ci i isko be ljao na kop no, vuku ći noge kroz alge i žabo kre či nu. Kir giz izva di plo vi lo iz vode – Baha začu di sna ga nje go vog mrša vog tela – i sakri ga iza veli kog mrkog kame na.

Neda le ko oda tle, duž jed ne od bra zdi koja je rase ca la pla­ni nu od vrha do dna, pru ža la se jedva pri met na sta za. Njo me se Kir giz i upu tio – lako i hitro, kao da ne trči uzbr do, već niz padi nu koja se poka za la manje str mom no što se to izda le ka čini lo. Pre ko re va ju ći sebe zbog učeš ća u ovoj sum nji voj avan­tu ri i hva ta ju ći se ruka ma za pone ki redak žbun, Bah kre nu za njim. Penjao se iznu ru ju će dugo, sva ki čas pada ju ći na kole na i guta ju ći pesak što je prš tao sa žustrih Kir gi zo vih peta. Naj zad se doko pao ivi ce str mi ne – sav mokar (sako i prsluk je morao da ski ne i nosi u ruka ma), zaja pu re na lica i kle ca vih kole na.

Na gra ni ci šume pla ni na je gubi la oštri nu, pre la ze ći potom u zara van ili bla go zata la sa ne bre žulj ke. Ali to se moglo samo pret po sta vi ti, jer je šuma bila izu zet no gusta. Bah je morao da požu ri kako ne bi izgu bio iz vida Kir gi zo va leđa: teš ko da bi sam našao put u mrač nom gusti šu javo ro va, hra sto va i jasi ka, pri dnu obi la to zara slih žbu njem kuri ke i šip ka. Ipak, kroz koji minut drve će se raz ma klo i otkri lo pogle du pro stra nu pusta ru na kojoj se širio veli ki salaš.

Doma ći no va kuća liči la je na brod usred polja ne: ogro­man, duga čak, na teme lji ma od teš kog zao blje nog kame na, sa zido vi ma od debe lih bal va na kakve Bah u svom živo tu nije video. Usled dugog vre me na gre de su potam ne le i sasu ši le se od vetra, a puko ti ne na nji ma, zama za ne smo lom, crne le su se poput mla de ža. Pro zor ski kap ci bili su otvo re ni samo na neko li ko pro zo ra, osta li su bili zaman da lje ni. Sa viso kog kro va štr ča la je sla ma iz koje su izbi ja la dva kame na dim nja ka.

Deca Volge30

Osta le gra đe vi ne bile su skri ve ne poza di: amba ri, nad stre­šni ce, pro stra na šta la, niska leda ra, drve ni bunar. U zad njem dvo riš tu sta ja le su gomi le gaj bi, zapre žna kola, koli ca, burad, drva i reza na gra đa; čini lo se da tu poči nje voć njak – drve će iza kuće posta ja lo je sve niže i ređe, bele la su se bri žlji vo okre­če na sta bla. Salaš nije imao ogra du – kao međa slu ži le su ivi ce polja ne. Nije bilo ni lju di. Čak je i ćutlji vi Kir giz nekud nestao dok se Bah na tre nu tak okre nuo.

Sve je izgle da lo kao da je tren rani je život na ovom mestu zamro: iz panja je štr ča la seki ra s dugom drš kom, a pored nje su leža le cepa ni ce; kraj ula za je sta ja lo vedro s poto plje nom hra nom za sto ku koja se puši la i odmah pored nje ga – neči je poce pa ne cipe le; iz obo re ne kan te za zali va nje curi la je voda; na ognjiš tu u let njoj kuhi nji dimi lo se uglje vlje. Ni zvu ka, ni kret nje. Jedi no se ukraj polja nji ha lo rublje na vetru, povre me­no se izdi žu ći uz škri pu konop ca.

„Dobar dan“, Bah je pri šao bli že, jedva raz dvo jiv ši sle plje­ne od uzbu đe nja usne i obra tio se odškri nu tim vra ti ma kuće. „Hteo bih da raz go va ram s gospo di nom Udom Gri mom.“

Sače kav ši koji časak, popeo se na trem. Dugo i namer no gla sno stru gao je cipe la ma po rebra stoj dasci pra ga, ski da ju ći bla to s đono va. Zatim je povu kao pre ma sebi bra vu na vra ti ma i stu pio u bez gla snu tamu.

Miri sa lo je na vru će i masno jelo: Bah uđe u kuhi nju. Kraj zida se uzdi za la okre če na peć, čiji je gor nji deo bio krcat bakar nim kotli ći ma i šer pa ma, gli ne nim posu da ma, reše ti­ma, buren ci ma, pegla ma, boka li ma za kafu, poslu žav ni ci ma, špri ce vi ma za koba si ce i dru gim potrepšti na ma. Tik uz peć, na zidu od brva na, visi la je poli ca za posu đe na kojoj su se niza li redo vi zde li ca gru be izra de, vezi ce kaši ka i kutla ča, sve­žnje vi gvo zde nih maka za. Posvu da – na kuhinj skom sto lu, hokli ca ma, na pro zor skim daska ma, poneš to je sta ja lo ili leža­lo: razno boj ni lon ci i tiga nji, šolje s mle kom i medom, daske sa spra vlje nim kne dla ma, iznad kojih se vio obla čić braš na,

Žena 31

maši ne za meso s visulj ci ma samle ve nog mesa, čet ki ce za maza nje uljem, osta ci zele ni, riblje gla ve i lju ske od jaja. Ni ovde nikog nije bilo. Samo se iz sused ne sobe, odvo je ne od kuhi nje lakom zave si com, čulo soč no žva ka nje.

Bah pođe vođen zvu kom: tiho je zaku cao po masiv nim obli ca ma na ula zu – niko se nije oda zvao; pome rio je zave su i našao se u pro stra noj, poput amba ra, dnev noj sobi. Čita vo nje no sre diš te zau zi mao je daš ča ni sto sa takvim obi ljem jela kojim bi se zasi tio i legen dar ni sak son ski džin iz Oslin ga. Za sto lom je sedeo čovek­grmalj i pro ždi rao hra nu sta vlja ju ći je u usta prsti ma, ne obra ća ju ći pažnju na netak nu ti pri bor za jelo polo žen uz tanjir. Gla sno žva ka nje pro iz vo di la je nje go va sna­žna vili ca koja je mle la hra nu.

U tom pri zo ru, začu do, nije bilo ničeg ružnog. Napro tiv, ceo izgled doma ći na, koji je prš tao od ener gi je i sna ge, toli ko je bio u skla du s ovim sto lom izo bi lja i sva kim jelom na nje mu, da se čini lo da je čita vu kom po zi ci ju sazda la neo bič na uobra­zi lja umet ni ka: obri ja na gla va muš kar ca bli sta la je baš kao rume na nabu ja la poga ča na sre di ni sto la, nama za na žuman­ce tom i ispe če na u peći: namreš ka ni obra zi crve ne li su se kao šun ka nare za na na tanji ru na debe le, vla žne kriš ke; sit ne tam­ne oči ima le su istu boju kao smo kve u balo nu s like rom; a uši, veli ke i bele, rato bor no istu re ne u stra nu, neo do lji vo su pod se ća le na taš ke pore đa ne u dubo ku zde lu. Prsti ma debe lim poput vir šli čovek je vadio kise li kupus iz buren ce ta i sta vljao ga u usta, pri čemu su nje go vi čupa vi brko vi i bra da tako liči li na taj isti kupus da je Bah morao da zažmu ri kako bi se oslo­bo dio halu ci na ci je.

„Moja kći je šaša va“, izgo vo ri čovek ume sto pozdra va, nasta vlja ju ći da žva će i ne pomiš lja ju ći da Baha pozo ve za trpe zu. „Uči ni da se to ne pri me ću je.“

Bah je pri me tio da je sto posta vljen za dvo je, ali se nije usu­dio da sed ne. Nakaš ljao se i popra vio sako, ose ća ju ći kako mu

Deca Volge32

pra zan želu dac drh ti i grči se: raz miš lja ju ći o zago net nom pi­smu, šul maj stor danas nije sti gao da jede.

„Vi ste Udo Grim?“, upi tao je za sva ki slu čaj.„Pa nisam valj da Bog otac“, potvr di ovaj, vade ći iz tiga nja

krom pi re s prže nom sla ni nom; tiganj je cvr čao i prš tao, ali Gri mo vim prsti ma to nije sme ta lo.

„Koli ko godi na ima vaša kći?“, Bah pri me ti na sto lu neko­li ko vrsta koba si ca – vru ću prže nu, sa zla ta stim čvar ci ma, dimlje nu, pa dži ger nja ču s lju bi ča stim odsja jem – i odjed nom ose ti slan ukus u usti ma.

„Na Duho ve napu ni će sedam na est.“Grim je zavr šio s jeli ma od mesa i pre šao na slat ku čor­

bu od lube ni ca, u kojoj su pli va la ostrv ca suše nih kru ša ka, jabu ka, viša nja i suvog grož đa. Kaši ka je i dalje leža la na sto lu: Grim je srkao čor bu, drže ći tanjir u raši re nim šaka ma kao tac­nu za čaj, na tatar ski način.

„I ona se, kao što ste izvo le li reći…“, Bah pro gu ta plju vač ku koja mu je sme ta la da govo ri, „ne odli ku je oso bi tim umom. Koli ko je uoč lji va ta nevo lja?“

„Rekoh – šaša va je!“ Grim srdi to isplju nu koš ti cu od vi­šnje. Bah se trg nu od izne na đe nja, ali koš ti ca fijuk nu mimo nje ga, odsko či od zemlja nog poda i zavr ši u jed nom od naj­da ljih uglo va. „U gla vi – pau či na! Fan ta zi je i žen ski hiro vi. Ko bi se takvom ože nio? Ovdaš nji mekuš ci uze li bi je još kako, a u Raj hu – niko ne bi, čak ni s mira zom. Ne, u Raj hu je ne bi’ mogô nikom utra pi ti…“

Raj hom su kolo ni sti nazi va li Nemač ku. „Spre ma te se da emi gri ra te“, opre zno je zaklju čio Bah. „U

sko ri je vre me?“„Jesi l’ ti uči telj? Onda uči!“ Grim zvek nu pra znim tanji­

rom o sto i Bah pono vo zadrh ta. „A pita nja i sam mogu da posta vljam! Nau či mi ćer ku da govo ri lepo i sklad no! Ako ne baš da govo ri – ono bar da raz u me! Ćutlji va žena je možda još

Žena 33

i bolja. Nek se malo opi sme ni – biće dosta. Meni lak še, a tebi – pare u džep!“

Grim zgra bi meka nu vaflu, umo či je u zde lu s medom i gur nu u usta, skla nja ju ći rukom s usa na leplji ve niti meda.

„Izvo li te se pona ša ti pri stoj no, neu ljud ni čove če, ina­če je naš raz go vor gotov!“, hteo je da uzvik ne Bah, pa i da uda ri dla nom o sto; ali ume sto toga samo je spu stio pogled i pre šao dla no vi ma po noga vi ca ma, bore ći se s nara sta ju ćim nego do va njem.

„Dakle, vi želi te da pre da jem vašoj kće ri hoh dojč“, rezi­mi rao je posle neko li ko tre nu ta ka poma lo drh ta vim gla som. „Mogu li u tom slu ča ju da se upo zna m s uče ni com?“

„Pa dođi sutra sa svo jim dran gu li ja ma: knji ga ma, olov ka­ma (ili čime već na času prljaš nos?). Kad započ neš čas, upo­zna ćeš se.“ Grim nali sebi u čaši cu tam no cr ve ni liker iz teš kog balo na od belog sta kla; zatim se zagle da u Baha i nasu i u dru­gu čaši cu. „Je l’ se sla žeš?“

„Gospo di ne Gri me, mi se tako malo zna mo, pa bih vas zamo lio da izbe ga va te fami li jar no sti i obra ća te mi se sa…“

„Je l’ se sla žeš?“, pre ki nu ga Grim, usta ju ći i pru ža ju ći mu čaši cu.

Bah je uzeo čaši cu (Ah, kako je samo miri sao liker! Da se opi ješ od same aro me!), mrd nuo rame nom, izvio obr ve neo­d re đe no; na kon cu, ne mogav ši više da izdr ži upo ran Gri mov pogled i žele ći da što pre okon ča nepri ja tan susret, neo d luč­no je podi gao bra du, kao da je hteo da oslo bo di vrat iz odveć uskog oko vrat ni ka. Taj pokret, zajed no s muč nom gri ma­som na licu, mogao se pro tu ma či ti na naj ra zli či ti je nači ne, ali Grim, nesklon pre ko mer nom raz miš lja nju, shva tio ga je kao nesum nji vu potvr du: čaši ce se gla sno kuc nu še potvr đu­ju ći dogo vor. Zbu njen tako naglim raz vo jem doga đa ja, Bah je pri neo usna ma svo ju čaši cu i žud no izlio hlad nji ka vu teč nost u sasu še no grlo.

Deca Volge34

Istog tre na neš to se oko nje ga pro me ni. Da li je liker bio odveć jak, ili je Bah, oglad neo i nesvik nut na uve se lja va ju ća pića, bio pre vi še slab – tek se salaš, pre toga surov i mra čan, odjed nom pro bu di i oži ve: neči ja jaka leđa minu še kraj pro­zo ra, iz dvo riš ta dopre udar seki re i ble ja nje ova ca, zalu pi še se ula zna vra ta – neko uđe u kuhi nju vuku ći noge, i piska vi sta rač ki glas upi ta:

„Da done sem samo var?“„Kasni je“, oda zva se Grim.On ski nu sa zida dugač ku izvi je nu lulu, sede licem pre­

ma pro zo ru i poče da je puni duva nom. Shva tiv ši da je sasta­nak zavr šen, Bah kre nu ka izla zu, nima lo zbu njen neo bič nim pona ša njem doma ći na: lju di i zvu ci koji su se vra ti li u okol­ni svet ispu ni li su nje go vu dušu vese loš ću, nje go vi sop stve ni stra ho vi uči ni še mu se neu me snim i smeš nim, pa je čak i glad, koja ga je žesto ko mori la u posled njih sat vre me na, nekud nesta la, ustu piv ši mesto ugod noj lako ći i tele snom zano su.

Sta ri ca koja je neš to petlja la po kuhi nji, suva kao jese nji žbun kru ši ne, nije ni pogle da la Baha – ovaj to pro tu ma či kao nje nu tak tič nost. Kir giz kojeg je upo znao i koji je već čekao kraj ula za uči nio mu se sada manje stra šan, a salaš – pri ja tan: ne dižu ći oči i ne otva ra ju ći usta, žur no su pro la zi li rad ni ci (svi do jed nog ima li su suro va mon gol ska lica i jedva su se mogli među sob no raz li ko va ti); pod noga ma se mota la živi na, šare na i buč na – guske, pat ke, čak i neko li ko faza na s dugač­kim pru ga stim repo vi ma; konji u zagra đu – uhra nje ni, sjaj nih vra to va, uda ra li su o tlo kopi ti ma; drve će u voć nja ku iza kuće, posu to ruži ča stim i belim cve to vi ma, krup nim kao pesni ce, miri sa lo je tako sna žno da se na jezi ku ose ćao meda sti ukus budu ćih jabu ka.

Šuma kroz koju su se Bah i Kir giz vra ća li nije više izgle da­la kao divlji čestar, već kao sve tao, pro leć ni šuma rak. Uži vao je dok je kora čao po njoj, a pri jat ne misli samo su poja ča va le zado volj stvo: pred sto je ći časo vi s gospo đi com Grim izgle da li

Žena 35

su kao jed no sta van, ali svr sis ho dan posao koji odgo va ra sve toj dužno sti uči te lja, a osim toga, finan sij ski povo ljan. Usko ro je Bah pri me tio da ga noge nose sta zom začu đu ju će brzo – sva­kim kora kom savla da vao je rasto ja nje od pet, pa i deset arši na – i tako za tili čas sti gao na obro nak gre be na.

Pogled koji se pred njim otkrio odu zeo mu je dah, i Bah je oba mro zabo ra viv ši na sve: ispred nje ga pro sti ra la se Vol ga – zasle plju ju će pla va, bli sta va, prot ka na sve tlu ca vim per la ma podnev nog sun ca, od obzor ja do obzor ja. Prvi put u živo tu video je tako dale ke pre de le. Pod njim je ležao vas ce li svet: obe oba le, i ste pa u zele noj izma gli ci prvih tra va, i reči ce koje vrlu­da ju njo me, i modre dalji ne na ivi ca ma vido kru ga, i mor ski orao što kru ži iznad reke u potra zi za ple nom. Bah je raši rio ruke u susret tom pro stran stvu, odra zio se od ivi ce gre be na i – kasni je nije mogao da se seti tog tre nut ka – da li je pole teo kao pti ca, ili je poju rio kao vihor, sle de ći brzo no gog Kir gi za…

* * *

Kad se uju tro pro bu dio, setio se da mu pred sto ji upo zna va nje s uče ni com – i odmah ga je obu ze la nepri jat na klo nu lost: zubi su mu trnu li, ispu nje ni nekom tinja ju ćom jezom, kao da je kroz vili cu duva la pro ma ja; istu takvu jezu ose ćao je i u želu cu. Pože leo je da se izgo vo ri na bolest i izvu če iz ovog sum nji vog podu hva ta, ali je neo če ki va no napi pao u dže pu sakoa novac – i to popri lič nu svo tu – koji mu je, po svoj pri li ci, juče uru čio Grim kao kapa ru, iako je sam tre nu tak uru če nja pot pu no ne­stao iz šul maj sto ro vog pam će nja. Nije bilo mogu će izvu ći se.

U dogo vo re no vre me Bah je čekao na pri sta niš tu, mučen bri ga ma oko pred sto je ćeg časa. Pod miš kom je držao Gete­o vu knji gu pesa ma, udž be nik nemač kog i sve žanj har ti je za pisa nje. Ispod prslu ka obu kao je čistu, ispe gla nu košu lju – bez obzi ra na oče vu eks cen trič nost, ćer ka je mogla da bude stro ža u pogle du opšte pri hva će nih nor mi pri stoj no sti.

Deca Volge36

Nikad rani je Bah nije držao pri vat ne časo ve mla dim gospo­đi ca ma. Bojao se da će samo jedan pod smeš ljiv pogled froj lajn Grim, ili jed na neo pre zna reč, iza zva ti kod nje ga zbu nje nost – crve ni lo u licu ili napad štu ca nja – i sto ga je rešio da bude strog pre ma uče ni ci. Odlu čio je tako đe da je nika ko ne gle da u oči za vre me časa (a oči devo jač ke kat kad biva ju tako veli ke, da se upla šiš!), a bolje da uopšte ne gle da u nju, već isklju či vo kroz pro zor, u pri ro du ili, u kraj njem slu ča ju, u pla fon. Bolje da izgle­da dis tan ci ra no i hlad no nego da ispad ne sme šan. Pri pre mio je neko li ko fra za koje su ima le za cilj da, upr kos kuć noj udob no sti, napra ve stro gu atmos fe ru na času: nije ih sam smi slio, već ih je pozaj mio iz lek si ko na pasto ra Hen dla. Tako je i ušao u pri sti gli čamac Kir gi za, mrmlja ju ći ove fra ze sebi u bra du na raz li či te nači ne i tru de ći se da oda be re naj su ge stiv ni ju into na ci ju.

Nije pazio na put, zao ku pljen pri pre ma ma za susret. Penju­ći se na str mi obro nak manje se zadi hao nego juče. A i šuma je danas izgle da la spo koj ni je. Salaš je bio gosto lju biv i pun lju di. Doma ćin se nije dao vide ti. Kir giz je dopra tio Baha do dnev ne sobe koja se toli ko pro me ni la da je u njoj bilo teš ko pre po zna ti juče raš nju pro sto ri ju za obe do va nje.

Ogro man sto za ruča va nje nekud je nestao (Bah se zapi tao kako su uspe li da izne su pred met koji je oči gled no po svo jim dimen zi ja ma bio mno go veći od otvo ra vra ta i pro zo ra). Na mestu sto la sta jao je plat ne ni para van, koji je pre gra dio dobar deo pro sto ra. Ispred nje ga je bila drve na sto li ca s izre zba re­nim naslo nom. Sta ra kuva ri ca sede la je kraj pro zo ra, udob no se sme stiv ši na niskoj klu pi ci i met nuv ši pred sebe pre sli cu boje jago da, čiji se točak vrteo i bru jao, baca ju ći po zido vi ma brv na re crve ne odsja je. Sta ri ca je dugač kim nok ti ma čup ka la kude lju iz sve žnja u pove ćoj kor pi, pri no si la je kale mu koji joj se okre tao ispred nosa i pre tva ra la je u tanuš nu, jedva uoč lji vu nit, sva ki čas vla že ći kaži prst plju vač kom. Pone kad su sre br­na sti mla zi ći pada li iz polu o tvo re nih usta na pru ga stu kece lju, te se čini lo da pre di vo ne nasta je od vune nego od sta ri či ne