Naslov originala Alan Bradley

THE SWEETNESS AT THE BOTTOM OF THE PIE

Copyright © Alan Bradley, 2009 Copyright za srpsko izdanje © MARSO, 2009

Urednik Tea Jovanović

Alan Bredli

SLAST NA DNU PITE

S engleskog preveo Marko Anđelković

MARSO Beograd, 2009

Za Širli

Sva raskoš pite ne vredi ništa baš Ako joj na dnu ne leži neka slast.

Umetnost kulinarstva, Vilijam King

1 .

Crnilo u ormaru bilo je boje zgrušane krvi. Ugurale su me unu-tra i zaključale vrata. S mukom sam disala na nos, očajnički se boreći da ostanem smirena. Pokušala sam da brojim do deset na svaki udisaj, i do osam dok vazduh polako ne pustim u mrak. Srećom po mene, tako su mi čvrsto uvukle čep u otvorena usta da su mi nozdrve ostale nezakrčene, i mogla sam polako da uvlačim u pluća ustajali, zagušljivi vazduh.

Probala sam da podvučem nokte pod svileni šal kojim su mi ruke bile vezane iza leđa, ali pošto sam ih uvek grizla do ži-vaca, nisam ništa mogla da uhvatim. Sva sreća da sam se setila da sastavim vrhove prstiju i upotrebim ih kao deset malih čvr-stih oslonaca da razdvojim dlanove pošto su čvrsto zategle čvo-rove.

Sada sam vrtela spojenim zglobovima dok nisam osetila da je malo popustilo, koristeći se palčevima da spustim svilu sve dok mi čvorovi nisu došli između dlanova - a zatim između pr-stiju. Da su bile dovoljno bistre da se sete da mi svežu palčeve, nikad ne bih pobegla. Koji moroni!

Kad su mi ruke najzad bile slobodne, odmah sam se obra-čunala s čepom.

A sad, vrata. Ali prvo, da bih bila sigurna da me ne čekaju u zasedi, čučnula sam i provirila na tavan kroz ključaonicu. Hvala bogu da su odnele ključ sa sobom. Nikog nije bilo na vi-diku: osim neprekidnog spleta senki, otpada i tužne starudije, dugački tavan je bio prazan. Teren je bio čist.

Pruživši ruku preko glave ka zadnjem delu ormara, odvila sam jednu žičanu kuku za kapute s njene ploče. Ubacila sam za-krivljen kraj u ključaonicu, savila drugi i uspela da napravim

9

Alan Bredli

kuku u obliku slova L, koju sam gurnula duboko u prastaru bravu. Malo umešnog i pipavog pecanja nagradilo me je prijat-nim škljocanjem. Bilo je skoro i suviše lako. Vrata su se širom otvorila i bila sam slobodna.

Odskakutala sam niz široko kameno stepenište u hodnik, zau-stavivši se na vratima trpezarije tek toliko da zabacim svoje ki-ke preko ramena u njihovu uobičajenu poziciju.

Otac je još uvek insistirao da se večera servira tačno u mi-nut i da se jede za glomaznim trpezarijskim stolom od hrasto-vine, baš kao kada je majka bila živa.

- Ofelija i Dafne još nisu sišle, Flavija? - upitao je mrzovolj-no, podigavši pogled s najnovijeg primerka Britanskog filateliste, koji je ležao otvoren kraj njegovog mesa i krompira.

- Nisam ih videla odavno - rekoh. To je bila istina. Nisam ih videla - ne otkad su mi zapušile

usta i vezale oči, odvukle me uza stepenice do tavana vezanih ruku i nogu, i zaključale u ormar.

Otac me je netremice gledao preko naočara zakonom pro-pisane četiri sekunde, a onda se vratio mrmljanju nad svojim le-pljivim blagom.

Podarila sam mu širok osmeh: osmeh dovoljno širok da mu pruži dobar pogled na žičane spone koje su držale u kavezu mo-je zube. Iako sam zbog njih izgledala kao dirižabl bez kože, Otac je uvek voleo da ga neko podseti kako nije uzalud potrošio svoj novac. Ali ovoga puta bio je suviše zauzet da bi primetio.

Skinula sam poklopac sa spoud činije za povrće i iz dubina njenih ručno oslikanih leptirova i malina zahvatila izdašnu por-ciju graška. Koristeći nož kao lenjir i viljušku kao podbadač, po-strojila sam grašak tako da obrazuje pedantne redove i kolone preko mog tanjira: redovi i redovi zelenih loptica, poređanih s preciznošću koja bi ispunila ushićenjem srce najzahtevnijeg švajcarskog časovničara. Zatim, počev od donjeg levo, probola sam prvo zrno svojom viljuškom i pojela ga.

10

Slast na dnu pite

Ofelija je za sve kriva. Na kraju krajeva, ona ima sedamna-est godina i stoga se od nje očekuje makar malo zrelosti odrasle osobe. Da se uortači s Dafne, koja ima trinaest, prosto nije bilo fer. Zajedno imaju trideset godina. Trideset godina! - protiv mojih jedanaest. To je ne samo nesportski, već i neviđeno kvar-no. I prosto vapi za osvetom.

Sledećeg jutra bila sam zauzeta usred bočica i bokala svoje he-mijske laboratorije na najvišem spratu istočnog krila kad je Ofe-lija upala unutra bez i najmanje izveštačenosti.

- Gde je moja biserna ogrlica? Slegla sam ramenima. - Nisam čuvar tvojih tričarija. - Znam da si je uzela. Mentol bombone koje su bile u mojoj

fioci za veš takođe su nestale, a primetila sam da bombone koje nestanu u ovoj kući uvek završavaju u istim musavim ustima.

Podesila sam plamen na primusu koji je zagrevao čašu crve-ne tečnosti. - Ako ciljaš na to da moja lična higijena nije na istom visokom nivou kao i tvoja, možeš da mi oližeš kaljače.

- Flavija! - Eto, da znaš. Već mi je muka od toga da me za sve okri-

vljujete, Fili. Ali moje pravedno negodovanje bilo je prekinuto kada je

Ofelija pogledala kratkovido u crvenu flašicu, koja samo što ni-je proključala.

- Kakva je to lepljiva masa na dnu? - Njen dug, manikiran nokat zakuckao je po staklu.

- To je eksperiment. Oprezno, Fili, to je kiselina! Ofelijino lice je pobelelo. - To su moji biseri! Pripadali su

mami! Ofelija je bila jedina Harijetina ćerka koja je o njoj govorila

kao o „mami"; jedina od nas dovoljno stara da ima ikakva stvar-na sećanja na ženu od krvi i mesa koja nas je nosila u svom te-lu, što je bila činjenica od čijeg se ponavljanja Ofelija nikada ni-je umorila. Harijet je poginula u alpinističkoj nesreći kad je meni bilo samo godinu dana, i o njoj se nije mnogo govorilo u Bakšou.

11

Alan Bredli

Jesam li bila ljubomorna na Ofelijina sećanja? Jesu li me lju-tila? Ne verujem; bilo je to nešto dublje. Na prilično čudan na-čin, prezirala sam Ofelijina sećanja na našu majku.

Polako sam dizala pogled sa svog posla tako da okrugla so-čiva mojih naočara bace na nju prazne bele svetlosne signale. Znala sam da je, kad god bih to uradila, Ofelija imala jeziv uti-sak da se nalazi u prisustvu nekog ludog krajnje negativnog ne-mačkog naučnika iz filma u bioskopu Gomon.

- Zveri! - Veštice! - odvratila sam. Ali tek pošto se Ofelija okrenula

na peti - vrlo fino, po mom mišljenju - i odjurila kroz vrata. Na odmazdu se nije moralo dugo čekati, ali to je s Ofelijom

uvek bilo tako. Ofelija nije, kao ja, neko ko planira na duge sta-ze i ko veruje da osvetu treba krčkati do savršenstva.

Sasvim neočekivano posle večere, s Ocem koji se bezbedno povukao u kabinet da guta očima svoju kolekciju papirnih gla-va, Ofelija suviše tiho spusti srebrni nož za maslac u kome je, poput australijskog papagaja, gledala sopstveni odraz posled-njih četvrt sata. Bez uvoda je rekla: - Znaš, ja ti nisam stvarno sestra... niti Dafne. Zato smo toliko drugačije od tebe. Pretpo-stavljam da ti nikad nije palo na pamet da si usvojena.

Ispustila sam kašiku uz zveket. - Nije istina. Ja sam pljunuta Harijet. Svi to kažu. - Izabrala te je u Domu nevenčanih majki zbog te frapant-

ne sličnosti - reče Ofelija, praveći neprijatnu grimasu. - Kako je mogla da postoji sličnost ako je ona bila odrasla,

a ja beba? - Mora mi se priznati da brzo kapiram. - Zato što si je podsećala na njene slike kad je bila beba. Go-

spode, čak ih je vukla sa sobom i stavila ih uz tebe radi poređe-nja.

Obratila sam se Dafne, čiji je nos bio duboko zabijen u pri-merak Zamka Otranto u kožnom povezu. - To nije istina, zar ne, Dafi?

- Plašim se da jeste - reče Dafne, lenjo okrenuvši stranicu boje lukovine. - Otac je uvek govorio da bi to za tebe bio mali šok. Obe nas je naterao da se zakunemo da ti nikad nećemo reći.

12

Slast na dnu pite

lli bar dok ne napuniš jedanaest godina. Naterao nas je da da-mo zakletvu.

- Zelena gledstoun torba - reče Ofelija. - Videla sam je sop-stvenim očima. Gledala sam mamu kako trpa svoje slike kad je bila beba u zelenu gledstoun torbu da ih odnese u Dom. Iako sam tada imala šest - skoro sedam godina - nikad neću zabora-vili njene bele ruke... njene prste na mesinganim kopčama.

Odskočila sam od stola i pobegla iz sobe u suzama. Nisam ni pomislila na otrov sve do sledećeg jutra za doručkom.

Kao i svi veliki planovi, i ovaj je bio jednostavan.

Bakšo je dom naše porodice, De Lus, još od davno zaboravljenih vremena. Sadašnja džordžijanska kuća izgrađena je kao zamena za elizabetanski original, spaljen do temelja od seljana koji su sumnjičili De Lusove da simpatišu Oranža. To što smo bili rev-nosni katolici četiri stotine godina, i to i ostali, nije značilo ništa gnevnom građanstvu Bišops Lejsija. „Staru kuću", kako su je zvali, odneo je plamen, a nova, koja ju je zamenila, sada je već dobrano zašla u svoj treći vek.

Dva kasnija pretka De Lusovih, Antoni i Vilijam De Lus, koji se nisu slagali oko Krimskog rata, pokvarili su nacrte prvo-bitne strukture. Obojica su posle nekog vremena dodali po jed-no krilo, Vilijam istočno, a Antoni zapadno.

Obojica su postali osamljenici, svaki u svom domenu, i za-branili jedan drugome da prekorače crnu liniju koja je morala

da se povuče preko same sredine - od predsoblja, preko foajea, pa pravo kroz batlerov klozet iza zadnjih stepenica. Njihova dva dograđena dela od žute cigle, viktorijanska da to bode oči, svi-jala su se pozadi kao nazubljena krila grobljanskih anđela, daju-ći, bar u mojim očima, visokim prozorima i kapcima bakšoov-

skog džordžijanskog prednjeg dela ukočen i začuđen izgled stare sluškinje s prezategnutom punđom.

Kasniji De Lus, Tarkin - ili Tar, kako su ga zvali - u naletu senzacionalnog mentalnog sloma upropastio je sve izglede za blistavu karijeru hemičara i izbačen je s Oksforda u leto srebr-nog jubileja kraljice Viktorije.

13

Alan Bredli

Tarov blag otac, zabrinut za momkovo ćudljivo zdravlje, ni-je štedeo novca da opremi laboratoriju na najvišem spratu istoč-nog krila Bakšoa: laboratoriju snabdevenu nemačkom staklari-jom, nemačkim mikroskopima, nemačkim spektroskopom, mesinganom hemijskom vagom iz Lucerna i ustima duvanom nemačkom Gajslerovom lampom komplikovanog oblika na ko-ju je Tar mogao da priveže elektrode i da proučava kako razni gasovi svetle.

Na stolu pored prozora bio je lajc mikroskop, čiji je mesing još sijao istom toplom raskoši kao i onog dana kad je donet za-prežnim kolima od voza kojim je stigao na bakšoovsku stanicu. Njegovo ogledalo za odbijanje svetlosti moglo je da se postavi pod takvim uglom da uhvati prve blede zrake jutarnjeg sunca, dok je za oblačne dane ili za upotrebu preko noći bio opremljen parafinskom lampom za mikroskop firme Dejvidson i котр. iz Londona.

Tu je bio i jedan zglobovima spojen ijudski skelet na posto-Iju s točkovima, koji je na poklon Taru, kad je imao dvanaest godina, dao veliki prirodnjak Frenk Bakland, čiji je otac pojeo mumificirano srce kralja Luja XIV.

Tri zida te sobe bila su od poda do plafona pokrivena orma-rima sa staklenim vratima, od kojih su dva bila puna hemikali-ja u staklenim farmaceutskim teglama obeleženim i suviše pe-dantnim bakroreznim rukopisom Tara de Lusa, koji je na kraju pomrsio račune sudbini i sve ih nadživeo. Umro je 1928. u še-zdesetoj godini usred svog hemijskog kraljevstva, gde ga je jed-nog jutra našao njegov kućepazitelj kako jednim mrtvim okom još uvek slepo gleda kroz njegov voljeni lajc. Kružile su glasine da je proučavao raspad prvog reda azot-pentoksida. Ako je to istina, onda je to prvo zabeleženo istraživanje reakcije koja će na kraju dovesti do otkrića atomske bombe.

Čika Tarova laboratorija je bila zaključana i čuvana u zagu-šljivoj tišini tokom prašnjavih godina, sve dok ono što je Otac nazivao mojim „čudnim darom" nije počelo da se ispoljava, i dok nisam bila u stanju da je zatražim za sebe.

I sad zadrhtim od radosti kad god se setim kišnog jesenjeg dana kada je Hemija ušla u moj život.

14

Slast na dnu pite

Pentrala sam se uz ormare s knjigama u biblioteci, pretva-rajući se da sam poznati alpinista, kad mi se noga okliznula, a teška knjiga lupila o pod. Kad sam je podigla da ispravim njene izgužvane stranice, videla sam da je ispunjena ne samo rečima, već i desetinama slika. U nekima od njih su bestelesne ruke si-pale tečnosti u čudno napravljene staklene posude koje su izgle-dale tako da su mogle biti muzički instrumenti s drugog sveta.

Naslov knjige bio je Osnovi hemije, i u roku od nekoliko tre-nutaka me je naučila da reč jod dolazi od reči koja znači „ljubi-často", a da ime za brom potiče od grčke reči koja znači

„smrad". Takve stvari mi je trebalo da znam! Stavila sam crve-nu debelu knjigu pod svoj džemper i ponela je gore, i tek kasni-je sam primetila ime H. De Lus ispisano na praznom listu. Knji-ga je pripadala Harijet.

Uskoro sam svaki slobodan trenutak provodila udubljena u nju. Bilo je večeri kad sam jedva čekala vreme odlaska u krevet.

Harijetina knjiga postala je moj tajni prijatelj. U njoj su bili detaljno opisani svi alkalni metali: metali s ne-

verovatnim imenima, kao što su litijum i rubidijum; zemno-al-kalni metali kao stroncijum, barijum i radijum. Glasno sam kli-cala kada sam pročitala da je žena, madam Kiri, otkrila radijum.

A zatim su tu bili otrovni gasovi: fosfin, arsin (za koji se zna da jedan njegov mehurić može da bude fatalan), azot-peroksid, vodonik-sulfidna kiselina... spisak se nastavljao u nedogled. Kad sam otkrila da su za obrazovanje ovih jedinjenja data pre-cizna uputstva, bila sam na sedmom nebu.

Čim sam imala dovoljno znanja da odgonetnem smisao he-mijskih jednačina poput K4FeC6N6 + 2 K = 6KCN + Fe (koja

opisuje šta se dešava kada se kalijum-ferocijanid zagreva s kali-jumom da bi se dobio kalijum-cijanid), univerzum je ležao pod mojim nogama: bilo je to kao da sam se spotakla o knjigu rece-

pata koja je nekada pripadala šumskoj veštici. Od svega me je najviše uzbudilo to što sam otkrila način na

koji sve, sve što postoji - baš sve! - na okupu drže nevidljive he-mijske veze, i našla sam čudnu, neobjašnjivu utehu u saznanju

da negde, iako mi to u našem svetu ne možemo videti, postoji prava stabilnost.

15

Alan Bredli

Nisam odmah uvidela očiglednu vezu između knjige i na-puštene laboratorije koju sam otkrila kao dete. Ali kad jesam, moj život se rodio - ako to uopšte ima nekakvog smisla.

Ovde, u čika Tarovoj laboratoriji, naslagane jedna na drugu, bile su knjige o hemiji koje je on poređao s mnogo ljubavi, i ubr-zo sam otkrila da, uz malo napora, većina njih nije bila toliko iz-nad moje moći razumevanja.

Zatim su na red došli prosti eksperimenti, a ja sam se trudi-la da zapamtim da doslovce pratim uputstva. Nije da nekoliko puta nešto nije zasmrdelo i eksplodiralo, ali bolje da o tome što manje govorim.

Kako je vreme prolazilo, beležnice su mi postajale sve deblje. Moj rad je postajao sve prefinjeniji kako su mi se otkrivale tajne Organske Hemije, i radovala sam se svom novootkrivenom zna-nju o nečemu što se tako lako moglo izdvojiti iz prirode.

Moja posebna strast bio je otrov.

Nekoliko puta sam udarila po lišću bambusovim štapom za šet-nju, koji sam maznula iz stalka za kišobrane u obliku slonovog stopala u prednjem hodniku. Ovde pozadi, u povrtnjaku, viso-ki zidovi od crvene cigle još nisu propustili toplo sunce; sve je još bilo natopljeno kišom koja je pala u toku noći.

Probijajući se kroz prepreku u vidu prošlogodišnje nepoko-šene trave, polako sam išla. duž zida sve dok nisam našla ono što sam tražila: gomilicu jarkog lišća čiji je trolist po svom grimi-znom sjaju bilo lako uočiti među svim ostalim puzavicama. Po-što sam navukla par pamučnih baštenskih rukavica koje sam bila zadenula za pojas, i počela glasno da zviždim pesmu „Bibi-di-bobidi-bu", krenula sam na posao.

Kasnije, u okrilju mog sanctum sanctoruma, moje Svetinje nad Svetinjama - naišla sam na taj božanstven izraz u biografi-ji Tornasa Džefersona, i prisvojila ga - ubacila sam živopisne li-stove u staklenu retortu, vodeći računa da ne skidam rukavice sve dok se sjajno lišće potpuno ne sabije. Sad je dolazio deo ko-ji sam volela.

16

Slast na dnu pite

Pošto sam zapušila retortu, povezala sam je s jedne strane s bočicom ključale vode, a s druge sa staklenom vijugavom cevi za kondenzovanje, čiji je otvoreni kraj visio nad praznom ča-šom. Dok je voda besno ključala, posmatrala sam kako para prolazi kroz cev i beži u bočicu među listove. Oni su već poči-njali da se uvijaju i postaju meki kako je vrela para otvarala sit-ne džepiće između njihovih ćelija i oslobađala ulje koje je esen-cija žive biljke.

Na ovaj način su se drevni alhemičari bavili svojom vešti-nom: vatra i para, para i vatra. Destilacija.

Destilacija. Izgovorila sam naglas. ,,Des-ti-lacija!" I dalje sam sa strahopoštovanjem gledala kako se para hla-

di i kondenzuje u vijugavoj cevi i stiskala ruke u zanosu dok je prva prozirna kap tečnosti lebdela, a zatim pala uz čujno „plop!" u spremnu posudu.

Kad je sva voda isparila, a operacija bila završena, ugasila sam plamen i, brade naslonjene na dlanove, očarana posmatra-la kako se u tečnosti u čaši izdvajaju dva posebna sloja: čista, de-slilovana voda na dnu i tečnost svetložute boje na vrhu. To je osnovno ulje lišća. Zove se urušiol i koristilo se, između ostalog, i u proizvodnji laka.

Prekopavši po džepu svog džempera, izvukla sam blistavu zlatnu stvarčicu. Skinula sam pokopac i nisam mogla a da se ne nasmejem kad je počeo da se nazire crveni vrh. Ofelijin karmin,

ukraden iz fioke njenog toaletnog stočića, zajedno s biserima i mentol bombonama. A Fili - gospođica Dada - nije čak ni pri-metila da je nestao.

Setivši se mentol bombona, ubacila sam jednu u usta i kut-njacima bučno zdrobila slatkiš.

Jezgro karmina je dosta lako izašlo i ponovo sam upalila primus. Samo malo toplote bilo je dovoljno da voštanu materi-јu pretvori u lepljivu masu. Kad bi Fili samo znala da se karmin pravi od riblje krljušti, pomislila sam, možda ne bi toliko željno

razmazivala tu stvar po ustima. Moram se setiti da joj to kažem. Zacerekala sam se. Kasnije.

17

Alan Bredli

Pipetom sam izvulda nekoliko milimetara destilovanog ulja koje je plutalo u čaši i nakapala ga nežno, kap po kap, po mulju istopljenog karmina, žustro mešajući smesu drvenim lekarskim štapićem za grlo.

I suviše žitko, pomislila sam. Odozdo sam dohvatila jednu teglu i dodala grumen pčelinjeg voska da postignem pređašnju čvrstinu.

Ponovo je vreme za rukavice - i za gvozdeni kalup za met-ke koji sam maznula iz bakšoovskog vrlo pristojnog muzeja va-trenog oružja.

Zar nije neobično što je srce karmina tačno veličine puža golaća kalibra 45? Zaista korisna informacija. Moraću da raz-motrim njenu dalju širu upotrebu večeras kad se bezbedno za-vučem u svoj krevet. Trenutno sam previše zauzeta.

Izvađeno iz kalupa i ohlađeno tekućom vodom, ponovo obrazovano crveno jezgro savršeno se uklopilo u svoju zlatastu ambalažu.

Nekoliko puta sam ga zavrnula i odvrnula da proverim da li radi. Zatim sam vratila zatvarač. Fili je uvek spavala do kasno, a gnjaviće i s doručkom.

- Gde mi je ruž, svinjo jedna mala? Šta si uradila s njim? - U fioci ti je - rekoh. - Videla sam ga kad sam ti zdipila bi-

sere. Tokom svog kratkog života, okružena dvema sestrama, si-

lom prilika postala sam majstor zmijskog jezika. - Nije u fioci. Malopre sam gledala i nije tamo. - Jesi li stavila naočare? - upitala sam, zlurado se smeškajući. lako nas je Otac sve snabdeo naočarima, Fili nije htela da

nosi svoje, a moje su bile nešto malo više od prozorskog stakla. Nosila sam ih samo u laboratoriji da zaštitim oči ili da pobudim sažaljenje.

Fili tresnu šakama o sto i izjuri iz sobe. Vratila sam se merenju dubine moje druge porcije kukuru-

znih pahuljica.

18

Slast na dnu pite

U beležnici sam kasnije napisala:

Petak, 2. јип 1950, 9.24 pre podne. Subjekat izgleda nor-malno, ali razdražljivo. (Zar nije uvek takva?) Slika se moze promeniti u roku od 12 do 72 sata.

Mogla sam da čekam.

Gospođa Malet, koja je bila niska, siva i okrugla kao vodenični kamen i koja je, u to sam sasvim sigurna, o sebi mislila kao o li-ku iz pesme A. A. Milna, bila je u kuhinji i pravila jednu od nje-nih pita nalik na gnoj. Kao i obično, borila se s velikim štednja-kom koji je dominirao malom, skučenom kuhinjom.

- Oh, gospođice Flavija! Molim te, dođi da mi pomogneš oko peći, dušo.

Ali pre nego što sam uspela da smislim prikladan odgovor, Otac je bio iza mene.

- Flavija, dođi da popričamo. - Glas mu je bio težak kao olovni tegovi na čizmama ronioca u dubokom moru.

Pogledala sam gospođu Malet da vidim kako će to da pri-hvati. Ona je uvek bežala i na najmanji dašak neprijatnosti i jed-nom, kada je Otac povisio glas, umotala se u tepih i odbijala da izađe dok nismo poslali po njenog muža.

Pažljivo je zatvorila rernu kao da je napravljena od voterford kristala.

- Moram da krenem - reče. - Ručak je u rerni. - Hvala vam, gospođo Malet - reče Otac. - Snaći ćemo se. Uvek smo se snalazili. Otvorila je vrata kuhinje - i ispustila izrenadni krik kao ja-

zavac u klopci. - O, gospode bože! Oprostite, pukovniče De Lus, ali - o

dragi bože! Otac i ja smo morali malčice da je odgurnemo da bismo vi-

deli. Bila je to ptica, mala šljuka, i bila je mrtva. Ležala je nauznak

na pragu, ukrućenih krila ispruženim poput malog pterodaktila,

19

Alan Bredli

s vrlo neprijatnom skramom na očima i dugim crnim kljunom poput igle uperenim pravo u nebo. Nešto zabodeno na nju le-pršalo je na jutarnjem povetarcu - jedno rnalo parče hartije.

Ne, ne parče hartije, već poštanska marka. Otac se sagnuo da bolje pogleda, a onda je na trenutak iz-

gubio dah. Odjednom se uhvatio za grlo rukama koje su se drh-tale kao lišće jasike u jesen, lica boje nakvašenog pepela.

20

2.

Krv mi se sledila u žilama, što se kaže. Na trenutak sam pomi-slila da ima srčani udar, kao što to često biva s očevima koji mnogo sede. U jednom trenutku grakću na tebe da žvaćeš sva-ki zalogaj dvadeset devet puta, a u sledećem već čitaš o njima u Dejli telegrafu:

Kaldervud, Džabez, član parohije, Frinton. Odjednom u svom stanu u subotu, 14. ovog meseca. U svojoj pedeset dru-goj godini. Najstariji sin i tako dalje... i tako dalje... i tako da-lje... ožalošćene ćerke Ana, Dijana i Trijana...

Kaldervud, Džabez i njegova sorta imaju običaj da otegnu papke i odskakuću put nebesa, ostavljajući iza sebe plejadu oža-lošćenih kćeri primoranih da se same bore.

Zar nisam već izgubila jednog roditelja? Otac sigurno ne bi izveo tako kvaran trik.

Ili možda bi? Ne. Sada je bučno usisavao vazduh kroz nos kao tegleći

konj, dok se saginjao da dohvati tu stvar na pragu. Njegovi pr-sti, kao duga, nestabilna bela pinceta, nežno su skinuli marku s kljuna mrtve ptice, a zatim užurbano tutnuli probodeni koma-

dić hartije u jedan od džepova na prsluku. Pokazao je drhtavim kažiprstom na mali životinjski leš.

Rešite se te stvari, gospođo Malet - rekao je zagrcnutim glasom koji je zvučao kao tuđ: glasom stranca.

- O, bože, pukovniče de Lus - reče gospođa Malet - o, bože pukovniče, ja ne... mislim... hoću reći...

Alan Bredli

Ali on je već išao teškim koracima ka svom kabinetu, duva-jući i dahćući kao lokomotiva teretnog voza.

Dok je gospođa M. odlazila po lopaticu za smeće sa šakom preko usta, ja sam pobegla u svoju spavaću sobu.

Spavaće sobe u Bakšou bile su ogromni, mračni hangari za ce-peline, a moja, na istočnom, ili Tarovom krilu, kako smo ga zva-li, bila je najveća od svih. Njene tapete iz ranog viktorijanskog perioda (senf žute, poprskane nečim što je ličilo na krvavocrve-ne grudvice kanapa) činile su da izgleda još veća: hladna, bes-krajna pustinja na promaji. Čak i leti, putešestvije preko sobe do dalekog umivaonika pored prozora predstavljalo je iskustvo ko-je bi moglo da obeshrabri Skota od Antarktika, što je samo je-dan od razloga zbog kojih sam to preskočila i odmah se popela u svoj krevet s baldahinom gde sam, umotana u vuneno ćebe, mogla da sedim prekrštenih nogu do mile volje i da razmišljam o svom životu.

Setila sam se, na primer, kad sam jednom upotrebila nož za maslac da nagrebem uzorke svojih žutičavih tapeta. Setila sam se kako je Dafi razrogačenih očiju prepričavala jednu od knjiga A. Dž. Kronina u kojoj se neki jadni momak razboleo i umro nakon što je prespavao u sobi u kojoj je jedan od glavnih sasto-jaka boje za tapete bio arsenik. Ispunjena nadom, odnela sam svoje strugotine u laboratoriju na analizu.

Ne, stari suvoparni Maršov test nije za mene, hvala lepo! Davala sam prednost metodu kojim se arsenik prvo pretvori u arsenolit, a zatim zagreva s natrijum-acetatom da se dobije ka-kadil-oksid - ne samo jedna od najotrovnijih supstanci za koju se ikad znalo da postoji na planeti Zemlji već i supstanca s do-datnom prednošću u vidu ispuštanja neverovatno odvratnog mirisa, nalik smradu trulog belog luka, samo milion puta goreg. Čovek koji ju je otkrio, Bunsen (poznat po breneru), zabeležio je kako od samo jednog njenog daška ne samo da bi vam utr-nule ruke i noge već bi vam i jezik dobio odvratan crn premaz. O, gospode, kako su raznovrsna dela tvoja!

22

Slast na dnu pite

Možete zamisliti moje razočaranje kada sam videla da moj uzorak nije sadržao arsenik; bio je obojen ili jednostavnom or-ganskom bojom, najverovatnije dobijenom od obične ive (Salix caprea), ili nekom drugom bezopasnom i krajnje dosadnom biljnom farbom.

To je nekako učinilo da se moje misli vrate ocu. Šta ga je toliko uplašilo na vratima kuhinje? I da li sam to

videla strah na njegovom licu? Da, izgleda da u to ima vrlo malo sumnje. Nije moglo biti

ništa drugo. Bila sam već dobro upoznata s njegovim besom, njegovom nestrpljivošću, njegovim umorom, njegovim izne-nadnim mračnim raspoloženjima; to su sve bila stanja koja su s vremena na vreme prelazila preko njegovog lica kao senke obla-ka koji su se kretali iznad naših engleskih brda.

Nije se plašio mrtvih ptica, toliko sam znala. Videla sam ga kako halapljivo jede mnogo debelih božićnih gusaka, vitlajući nožem i viljuškom kao istočnjački ubica. Sigurno nije zbog per-ja? lli zbog ptičjeg mrtvog oka?

A nije moglo biti ni zbog marke. Otac je voleo marke više nego svoje potomstvo. Jedina stvar koju je ikada voleo više od svojih lepih papirića bila je Harijet. A ona je, kao što sam rekla, bila mrtva.

Kao ona šljuka. Da li bi to mogao biti uzrok njegove reakcije? - Ne! Ne! Beži! - grubi glas je ušao kroz moj otvoreni pro-

zor, izbacivši me iz koloseka i rasturivši mi kompoziciju misli. Zbacila sam ćebe, iskočila iz kreveta, potrčala preko sobe i

pogledala dole u povrtnjak. Bio je to Doger. Bio je priljubljen uz baštenski zid, njegovi

tamni, ogrubeli prsti rašireni preko izbledelih crvenih cigala. - Ne prilazi mi! Beži! Doger je bio Očev čovek, njegov momak za sve. I bio je sam

u bašti. Bilo je šuškanja - od gospođe Malet, mogla bih da dodam

da je Doger preživeo dve godine u japanskom logoru za ratne zarobljenike, a nakon toga još trinaest meseci maltretiranja,

izgladnjivanja, gladovanja i prinudnog rada na Pruzi smrti

23

Alan Bredli

između Tajlanda i Burme, gde su ga, kako se mislilo, primora-vali da jede pacove.

- Budi nežna prema njemu, dušo - rekla mi je. - Živci su mu u očajnom stanju.

Gledala sam ga odozgo u leji s krastavcima; slama njegove prerano pobelele kose stajala mu je uspravno na glavi, njegove oči, naizgled slepe, gledale su gore u sunce.

- Sve je u redu, Dogeru - povikala sam. - Držim ih na ni-šanu odavde gore.

Na trenutak sam pomislila da me nije čuo, ali onda se nje-govo lice polako okrenulo, kao suncokret, prema mom glasu. Zadržala sam dah. Nikad se ne zna šta čovek može da uradi u takvom stanju.

- Drži se, Dogeru - uzviknula sam. - Sve je u redu. Otišli su. Odjednom je omlitaveo, kao čovek koji je držao ogoljenu

električnu žicu u kojoj je upravo isključena. - Gospođice Flavija? - glas mu je podrhtavao. - Jeste li to vi,

gospođice Flavija? - Silazim dole - rekoh. - Tu sam dok trepneš. Trčala sam strmoglavce niza stepenice i ušla u kuhinju. Go-

spođa Malet je otišla kući, ali njena pita s kremom od jaja hla-dila se na otvorenom prozoru.

Ne, mislila sam: ono što Dogeru treba je nešto za piće. Otac je čuvao svoj viski dobro zaključan u ormaru, u koji nisam mo-gla da provalim.

Srećom, našla sam bokal hladnog mleka u ostavi. Napunila sam jednu visoku čašu i pojurila u baštu.

- Evo, popij ovo - rekla sam, pružajući mu je. Doger je uzeo piće obema rukama, dugo zurio u njega kao

da ne zna šta da radi s njim, a onda ga nespretno prineo ustima. Požudno je pio sve dok mleka nije nestalo. Pružio mi je praznu čašu.

Na trenutak je delovao neodređeno blaženo, kao Rafaelov anđeo, ali taj utisak je brzo prošao.

- Imaš bele brkove - rekla sam mu. Sagnula sam se do kra-stavaca, otkinula veliki, tamnozeleni list s vreže i upotrebila ga da mu obrišem gornju usnu.

24

Slast na dnu pite

Svetlost se vraćala u njegove prazne oči. - Mleko i krastavci... - rekao je. - Krastavci i mleko... - Otrov! - povikala sam, skačući gore-dole i mašući ruka-

ma kao kokoška, da mu pokažem da je sve pod kontrolom. -Smrtonosni otrov! - i oboje smo se malo smejali.

Trepnuo je. - Bogo moj! - reće, gledajući po bašti kao neka princeza ko-

ja se budi iz najdubljeg sna. - Izgleda da će biti lep dan!

Otac se nije pojavio na ručku. Da bih se ohrabrila, prislonila sam uvo na vrata njegovog kabineta i nekoliko minuta slušala obrtanje filatelističkih stranica i povremeno pročišćavanje očin-skog grla. Živci, bila sam ubeđena.

Za stolom, Dafne je sedela nosem zabijenog u Valpola (Ho-rasa), pored svog sendviča s krastavcima, gnjecavog i zabora-vljenog na tanjiru. Ofelija, neprestano uzdišući, prekrštala je, is-pravljala i ponovo prekrštala svoje noge, gledajući belo u prazan prostor, i mogla sam samo da pretpostavim da je u mislima će-retala s Nedom Kroperom, momkom za sve poslove u Trinaest zmajeva. Bila je prezanesena svojim oholim sanjarenjem da bi primetila kako sam se nagnula da bolje pogledam njene usne dok je odsutno posegla za kockom šećera od trske, ubacila je u usta i počela da sisa.

- A - primetih, ne obraćajući se nikome posebno - bubulji-ce će procvetati ujutru.

Zamahnula je da me udari, ali moje noge su bile brže od njenih ruku.

Gore, u laboratoriji sam napisala:

Petak, 2. jun 1950, 1:07 popodne. Još nema vidljivih re-akcija. „Strpljenje je neophodan sastojak genijalnosti." (Dizraeli)

Deset sati je došlo i prošlo, a ja još uvek nisam mogla da zaspim. Kad se svetlo ugasi, uglavnom sam kao hrpa olova, ali noćas je

25

Alan Bredli

bilo drugačije. Legla sam na leđa, sastavila ruke iza glave i ana-lizirala protekli dan.

Prvo je bio Otac. Dobro, to baš i nije cela istina. Prvo je bi-la mrtva ptica na pragu - a onda je bio Otac. Ono što sam mi-slila da sam videla na njegovom licu bio je strah, ali izgleda da je još postojao delić mog mozga koji nije verovao u to.

Za mene - za sve nas - Otac je bio neustrašiv. Video je stva-ri za vreme rata: užasne stvari koje se nikad ne smeju iskazati re-čima. Nekako je preživeo godine Harijetinog nestanka i navod-ne smrti. I sve to vreme bio je jak, čvrst, istrajan i nepokolebljiv. Neverovatno britanski. Nepodnošljivo uzdržan. Ali sada...

Zatim, tu je bio i Doger. Artur Velzli Doger, da navedemo njegovo „puno očevo ime" (kako ga je zvao u svojim boljim da-nima). Doger je prvo došao kod nas kao Očev lični sluga, ali on-da, pošto su ga pritisle ,,sve nestalnosti te pozicije" (njegove re-či, ne moje), učinilo mu se „odličnije" da postane batler, zatim šofer, zatim bakšoovski glavni radnik za sitne poslove, zatim po-novo šofer na neko vreme. Poslednjih meseci se polako spuštao, kao padajući jesenji list, pre nego što se zaustavio na sadašnjem mestu baštovana, a Otac je poklonio naš karavan crkvi Sent Tankred kao nagradu za tombolu.

Jadni Doger! To je ono što sam mislila, iako mi je Dafne re-kla da to nikad ne treba da kažem ni o kome: „То je ne samo snishodljivo već i ne uzima u obzir budućnost", rekla je.

Opet, ko bi mogao da zaboravi prizor Dogera u bašti? Veli-ka prosta olupina od čoveka koja samo stoji tamo, s kosom i ala-tom u neredu, s prevrnutim kolicima i pogledom na licu kao da... kao da...

Moje uvo je uhvatilo neki šum. Okrenula sam glavu i oslu-šnula.

Ništa. To što imam oštar sluh jednostavno je činjenica Prirode: ta-

kav sluh, Otac mi je jednom rekao, koji omogućuje svom vla-sniku da čuje paučinu kako udara o zid kao konjska potkovica. Harijet ga je takođe imala, i ja ponekad volim da zamišljam da sam, na neki način, nekakav čudan ostatak nje: par bestelesnih

26

Slast na dnu pite

ušiju koje lebde ukletim hodnicima Bakšoa i čuju stvari koje je ponekad bolje uopšte ne čuti.

Ali čuj! Eto ga opet! Glas koji je odzvanjao, grub i šupalj, kao šapat u praznoj metalnoj kutiji od biskvita.

Izmigoljila sam se iz kreveta i na prstima otišla do prozora. Vodeći računa da ne pomeram zavese, provirila sam u povrt-njak upravo kada je mesec predusretljivo izašao iza oblaka da osvetli scenu, baš kao u prvoklasnoj produkciji Sna letnje noći.

Ali nisam mogla da vidim ništa više do njegovu srebrnka-stu svetlost koja pleše među krastavcima i ružama.

A onda sam čula glas: ljutit glas, nalik na zujanje pčele u ka-sno leto dok pokušava da proleti kroz prozorsko staklo.

Navukla sam jednu od Harijetinih japanskih svilenih kuć-nih haljina (jednu od dve koje sam spasila od Velike Čistke), ugurala stopala u porubljene indijanske mokasine koje su služi-le kao papuče, i otpuzala do vrha stepenica. Glas je dolazio od-nekud iz unutrašnjosti kuće.

Bakšo je imao dva Velika Stepeništa i oba su se uvijala na-dole kao krivudav odraz u ogledalu onog drugog, počev od pr-vog sprata, i spuštala se na zemlju skoro dodirujući crnu ofar-banu liniju koja je delila foaje popločan poput šahovskih polja. Moje stepenište, iz „Таrа", ili istočnog krila, završavalo se u tom velikom oslikanom holu punom odjeka iza koga se, prema de-snom krilu, nalazio muzej vatrenog oružja, a iza njega Očev ka-binet. Glas je dolazio iz tog pravca. Puzala sam prema njemu.

Prislonila sam uvo na vrata. - Osim toga, Džeko - govorio je nitkovski glas s druge stra-

ne furniranog drveta - kako si mogao da živiš u svetlu tog ot-krića? Kako si uopšte mogao da nastaviš? Jednog neprijatnog trenutka sam pomislila da je Džordž Sanders došao u Bakšo i da drži lekciju Ocu iza zatvorenih vrata.

lzlazi napolje - rekao je Otac, glasom koji nije bio ljutit, ali bio je to onaj ravan, pribran ton koji mi je govorio da je bio

besan. U mislima sam mogla da vidim njegovo namršteno čelo, stisnute pesnice i mišiće vilice zategnute kao tetive luka.

27

Alan Bredli

- Daj, mani se toga, stari moj - reče udvorički glas. - Zajed-no smo u ovome - uvek smo bili, uvek ćemo biti. Znaš to isto tako dobro kao ja.

- Tvining je bio u pravu - reče Otac. - Ti si odurna, prezi-ra vredna bruka za ljudsku vrstu.

- Tvining? Stari Kapa? Kapa je mrtav svih ovih trideset go-dina, Džeko - kao Džejkob Marli. Ali, što bi Marli rekao, nje-gov duh je i dalje tu. Kao što si možda primetio.

- A mi smo ga ubili - reče Otac, ravnim, umrtvljenim gla-som.

Da li sam čula to što sam čula? Kako je mogao... Odvojivši uvo od vrata i sagnuvši se da provirim kroz klju-

čaonicu propustila sam Očeve naredne reči. Stajao je pored svog stola, okrenut ka vratima. Stranac mi je bio okrenut leđima. Bio je prekomerno visok, preko sto devedeset, nagađala sam. Svo-jom riđom kosom i zapuštenim sivim odelom podsećao me je na prepariranog sendhilskog ždrala koji je stajao u mračnom uglu muzeja vatrenog oružja.

Ponovo sam prislonila uvo na furnirana vrata. - ... ne postoji uredba o ograničenju sramote - govorio je

glas. - Šta je nekoliko hiljada za tebe, Džeko? Mora da si dobio poštenu sumu kad je Harijet umrla. Pa samo osiguranje...

- Začepi svoju prljavu gubicu! - povikao je Otac. - Izlazi pre nego što...

Odjednom me neko zgrabi otpozadi i gruba ruka me plje-snu preko usta. Srce mi umalo nije iskočilo iz grudi. Neko me je tako čvrsto držao da nisam mogla ni da se otimam.

- Vratite se u krevet, gospođice Flavija - prosikta mi glas u uvo.

Bio je to Doger. - Nemate šta da radite ovde - prošaputao je. - Vratite se u

krevet. Stisak je popustio i oslobodila sam se. Dobacila sam mu

otrovan pogled. U polumraku sam videla kako mu je pogled postao malo blaži.

- Kidaj - prošaputao je. Kidnula sam.

28

Slast na dnu pite

Gore u svojoj sobi neko vreme sam šetala gore-dole, kao što lo obično radim kad sam u nečemu osujećena. Mislila sam o onome što sam krišom čula. Otac ubica? To je nemoguće. Vero-vatno postoji neko sasvim prosto objašnjenje. Da sam samo ču-la ostatak razgovora između Oca i stranca... da me samo Doger nije napao iz zasede u mraku. Šta on sebi umišlja?

Pokazaću mu ja, mislila sam. - Bez ikakvog daljeg oklevanja! - rekla sam naglas. Izvukla sam Hozea Iturbija iz njegovog zelenog papirnog

omota, dobro navila svoj portabl gramofon i bacila drugu stra-nu Šopenovu „Polonezu u As-duru" na rotacionu ploču. Bacila sam se na krevet i pratila pevajući:

- DA-da-da-da, DA-da-da-da, DA-da-da-da, DA-da-da--da...

Muzika je zvučala kao da je komponovana za film u kome neko na kurblu pali stari bentli koji nastavlja da brekće: ne baš pravi izbor da uz njega otploviš u zemlju snova...

Kad sam otvorila oči, zora boje ostrige provirivala je kroz pro-zor. Kazaljke mog mesinganog budilnika pokazivale su 3.44 ujutru. Po letnjem vremenu, dnevna svetlost je stizala rano, i sunce je trebalo da izađe za manje od petnaest minuta.

Protegla sam se, zevnula i sišla s kreveta. Gramofon je bio stao, zaustavljen usred „Poloneze", s iglom upokojenom u na-rezima ploče. Na delić sekunde sam pomislila da ga ponovo na-vijem i priredim domaćinstvu jedno poljsko buđenje. A onda sam se setila šta se desilo pre samo nekoliko sati.

Otišla sam do prozora i pogledala dole u baštu. Tu je bio staklenik za saksije s oknima zamagljenim od rose, a tamo iza uglasti tamni objekat - Dogerova prevrnuta kolica, zaboravlje-na usled jučerašnjih događaja.

Odlučna u nameri da isteram pravdu, da mu nekako vratim za nešto ne znajući čak ni za šta zapravo, obukla sam se i tiho si-šla niz zadnje stepenice i ušla u kuhinju.

29

Alan Bredli

Kad sam prošla pored prozora, primetila sam da je od pite s jajima gospođe Malet odrezano jedno parče. Neobično, pomi-slila sam: sigurno ga nije uzeo niko od De Lusovih.

Ako je postojala jedna stvar oko koje smo se svi slagali - jed-na stvar koja nas je ujedinjavala kao porodicu - bilo je to što smo kolektivno mrzeli pite s jajima gospođe Malet. Kad god bi odlutala s naše omiljene rabarbare ili ogrozda na jezivi krem od jaja, uglavnom smo nalazili izgovore, glumeći grupno razbolje-vanje, i slali joj kući pakovanje s pitom i brižnim uputstvom da, uz naše pozdrave, posluži njome svog dobrog muža Alfa.

Kad sam izašla napolje, videla sam da je srebrna svetlost zo-re pretvorila baštu u čaroban proplanak, sa senkama koje je ta-nak pojas dana van zidova učinio još tamnijim. Sve je bilo pre-kriveno blistavom rosom, i uopšte se ne bih iznenadila da je iz ružinog grma izašao jednorog i pokušao da stavi glavu u moje krilo.

Išla sam ka kolicima kad sam se odjednom spotakla i pala ničice dočekavći se na šake i kolena.

- Do đavola! - rekla sam, već gledajući unaokolo da se uve-rim da me niko nije čuo. Bila sam prekrivena vlažnom crnom ilovačom.

- Do đavola - rekoh ponovo, malo manje glasno. Osvrnula sam se da pogledam o šta sam se saplela, i odmah

sam našla: bilo je to nešto belo što je štrčalo iz krastavaca. U tre-nutku kolebanja, jedan deo mene se očajnički borio da poveru-je da su to male grabulje: fini mali alat s belim povijenim zup-cima.

Ali razum se vratio, i moj um je priznao da je to bila šaka. Šaka spojena s rukom: ruka koja je vijugavo vodila u leju s kra-

stavcima. A tamo, na njenom kraju, obojeno užasnom zelenom bo-

jom orošenog krastavca, zbog tamnog lišća, bilo je lice. Lice ko-je je po svemu podsećalo na Zelenog Čoveka iz šumske legende.

Vođena voljom jačom od moje sopstvene, ponovo sam pala na šake i kolena pored tog priviđenja, delom iz poštovanja, a de-lom da bolje pogledam.

30

Slast na dnu pite

Kad su nam se nosevi skoro dodirnuli, njegove oči počeše da se otvaraju.

Bila sam previše zaprepašćena da bih pokrenula ijedan mi-šić.

Telo u krastavcima usisalo je drhtav dah... a zatim ga je, pu-štajući mehuriće kroz nos, izdahnulo u jednoj reči, polako i po-malo tužno, pravo meni u lice.

- Valel - reče. Nozdrve mi se refleksno skupiše kad sam udahnula malo

čudnog mirisa - mirisa čije je ime, za sekund, bilo na samom vr-hu mog jezika.

Oči, plave kao ptice naslikane na porcelanu, gledale su gore u moje, kao da pilje iz neke nejasne i maglovite prošlosti, kao da je bilo nekog prepoznavanja u njihovim dubinama.

A onda su umrle. Volela bih da mogu da kažem kako sam bila potresena, ali

nisam. Volela bih da mogu da kažem kako sam imala poriv da pobegnem odatle, ali to ne bi bilo istina. Umesto toga, gledala sam sa strahopoštovanjem, gutajući svaki detalj: prste koji po-drhtavaju, jedva vidljivu metalno-bronzanu tamninu koja se pojavila na koži, kao da ju je, pred mojim rođenim očima, na-nela sama smrt.

A onda ta potpuna tišina. Volela bih da mogu da kažem kako sam bila uplašena, ali

nisam. Baš naprotiv. Bila je to daleko najzanimljivija stvar koja mi se ikada u životu desila.

31

3.

Potrčala sam uz zapadno stepenište. Prva misao mi je bila da probudim Oca, ali nešto - neki veliki nevidljivi magnet - zau-stavio me je u toj nameri. Dafi i Fili su bile beskorisne u vanred-nim situacijama; ne bi imalo smisla zvati ih. Što je moguće brže i tiše, otrčala sam do zadnjeg dela kuće, do male sobe na vrhu kuhinjskih stepenica i tiho pokucala na vrata.

- Dogeru! - prošaputala sam. - Ja sam, Flavija. Iznutra se nije čuo nikakav zvuk i ponovila sam kucanje. Nakon čitave dve i po večnosti, začula sam Dogerove papu-

če kako se vuku po podu. Iz brave se začulo glasno škljocanje kad se reza povukla, i njegova vrata se otvoriše nekoliko obazri-vih centimetara. Mogla sam da vidim da mu je lice u zoru ispi-jeno, kao da nije spavao.

- Tamo u bašti je leš - rekoh. - Mislim da bi bilo bolje da dođeš.

Dok sam se prebacivala s noge na nogu i grizla nokte, Do-ger mi je uputio pogled koji se može opisati jedino kao preko-ran, a zatim nestao u tami svoje sobe da se obuče. Pet minuta kasnije zajedno smo stajali na baštenskoj stazi.

Bilo je očigledno da Dogeru leševi nisu bili nepoznanica. Kao da je to radio celog života, kleknuo je i s dva prva prsta pro-verio puls na zadnjem kraju vilične kosti. Njegov bezizrazan, dalek pogled govorio mi je da pulsa nije bilo.

Stajući polako na noge, otresao je ruke jednu o drugu, kao da ih je nekako onečistio.

- Obavestiću pukovnika - reče. - Zar ne bi trebalo da pozovemo policiju? - upitala sam.

32

Slast na dnu pite

Doger je prešao svojim dugim prstom preko neobrijane brade, kao da je razmatrao neki krucijalno važan problem.

U Bakšou su postojala stroga ograničenja za korišćenje tele-fona.

- Da - reče najzad. - Pretpostavljam da bi trebalo. Zajedno smo, vrlo sporo, ušetali u kuću. Doger je podigao slušalicu i prislonio je na uvo, ali videla

sam da je čvrsto držao prst na prekidaču. Usta su mu se otvori-la i zatvorila nekoliko puta, a onda mu je lice prebledelo. Ruka je počela da mu se trese i na trenutak sam pomislila da će ispu-stiti tu stvar. Bespomoćno me je gledao.

- Daj - rekoh, uzimajući mu aparat iz ruku. - Ja ću to ura-diti.

- Bišops Lejsi 221 - rekla sam u telefon, i dok sam čekala, mislila sam da bi se i Šerlok verovatno nasmejao koincidenciji.

Policija - reče zvaničan glas s druge strane žice. - Pozornik Linet? - rekoh. - Ovde Flavija De Lus iz Bakšoa. Nikad pre nisam to radila i morala sam da se oslonim na to

što sam čula preko radija i videla u bioskopu. - Htela bih da prijavim smrtni slučaj - rekoh. - Da li biste

možda mogli da pošaljete inspektora? - Tražite li ambulantna kola, gospođice Flavija? - upita on.

Obično ne šaljemo inspektora osim ako okolnosti nisu sum-njive. Sačekajte da nađem olovku...

Nastala je izluđujuća pauza dok sam ga slušala kako pretu-ra po kancelarijskim papirima pre nego što je nastavio: - Dobro,

sada mi polako recite ime i prezime pokojnika, prvo prezime. - Ne znam kako se zove - rekla sam. - On je stranac. To je bila istina; nisam znala njegovo ime. Ali jesam znala, i

te kako dobro, da je telo u bašti - to telo s riđom kosom, to te-lo u sivom odelu -. pripadalo čoveku koga sam špijunirala kroz ključaonicu kabineta. Čoveku koga je Otac...

Ali to sam teško mogla da im kažem. - Ne znam kako se zove - ponovila sam - nikad ga u živo-

tu nisam videla. Prekoračila sam crtu.

33

Alan Bredli

Gospođa Malet i policija došli su istovremeno, ona peške iz sela, a oni plavom vokshol limuzinom. Dok se krckajući zausta-vljala na šljunku, njena prednja vrata se otvoriše uz škripu i je-dan čovek iskorači na kolski prilaz.

- Gospođice De Lus - reče, kao da me je glasnim izgovara-njem mog imena potčinio sebi - mogu li vas zvati Flavija?

Klimnula sam glavom. - Ja sam inspektor Hjuit. Da li vam je otac kod kuće? Inspektor je bio čovek dosta prijatnog izgleda, talasaste ko-

se, sivih očiju i stava pomalo nalik na buldoga, čime me je pod-setio na Daglasa Bejdera, Letećeg Spitfajera, čije sam slike vide-la u ranijim primercima Ilustrovanog rata koji su ležali u belim hrpama u salonu.

- Jeste - rekoh - ali je veoma indisponiran. - Tu sam reč po-zajmila od Ofelije. - Sama ću vas odvesti do leša.

Usta gospođe Malet sama se otvoriše, a oči počeše da kolu-taju.

- Oh, gospode bože! Oprostite, gospođice Flavija, ali, oh bože!

Da je nosila kecelju, pokrila bi se njome preko glave i pobe-gla, ali nije. Umesto toga se provukla kroz otvorena vrata.

Dvojica ljudi u plavim odelima, koji su, kao da očekuju uputstva, ostali zbijeni na zadnjem sedištu automobila, izlazili su sada da se pokažu.

- Detektiv narednik Vulmer i detektiv narednik Grejvs - re-če inspektor Hjuit. Narednik Vulmer je bio nezgrapan i četvr-tast, sa zgnječenim nosem boksera; narednik Grejvs živahan mali plavokosi vrabac s jamicama na obrazima. Namešio mi se dok se rukovao sa mnom.

- A sada, ako biste bili tako ljubazni - reče inspektor Hjuit. Detektivi narednici izvadili su svoju opremu iz prtljažnika

vokshola, a ja sam ih u svečanoj povorci provela kroz kuću pa napolje u baštu.

Pokazavši im telo, fascinirano sam gledala kako je narednik Vulmer raspakovao i popeo svoju kameru na drveni tronožac i kako njegovi prsti, debeli kao kobasice, prave iznenađujuće ne-žna mikroskopska podešavanja na malim srebrnim dugmićima.

34

Slast na dnu pite

Dok je on pravio nekoliko snimaka bašte, poklanjajući posebnu pažnju leji s krastavcima, narednik Grejvs je otvorio izlizanu ko-žnu kutiju s fino poređanim bočicama, u kojoj sam spazila pa-ket koverata od glasin-papira.

Žudno sam prišla, a gotovo mi je voda išla na usta, da bolje pogledam.

- Pitam se, Flavija - reče inspektor Hjuit, pažljivo zakora-čivši u krastavce - da li biste mogli da zamolite nekoga da orga-nizuje neki čaj?

Mora da je video pogled na mom licu. - Jutros smo baš rano počeli s radom. Mislite li da ćete us-

peti nešto na brzinu da spremite? Znači, to je to. Od kolevke pa do groba. Mimo onog „brzo

me poljubi i pazi na pekmez", od jedinog ženskog u blizini zah-teva se da odstupi i pobrine se da voda provri. Da spremim ne-što na brzinu, kako da ne! Šta on misli o meni... da sam pala s kruške?

- Videću šta se može učiniti, inspektore - rekla sam. Hlad-no, nadam se.

- Hvala vam - reče inspektor Hjuit. A onda, dok sam lupa-jući nogama išla ka vratima kuhinje, povikao je: - Samo još ne-

što, Flavija... Okrenula sam se u iščekivanju. - Doći ćemo po njega. Nema potrebe da ponovo dolazite

ovamo. Drznik! Prokleti drznik!

Ofelija i Dafne već su bile za stolom za ručavanje. Gospođa Ma-let je otkrila groznu vest i imale su dovoljno vremena da zau-

zmu pozu tobožnje ravnodušnosti. Ofelijine usne još uvek nisu reagovale na moj mali preparat,

i podsetih sebe da vreme i rezultate posmatranja kasnije zapi-šem.

- Našla sam leš u leji s krastavcima - rekla sam im. - To tako liči na tebe - reče Ofelija i nastavi da gladi obrve.

35

Alan Bredli

Dafne je završila Zamak Otranto i sad je već dosta odmakla s Nikolasom Niklbijem. Ali primetila sam da grize donju usnu dok čita: siguran znak rasejanosti.

Nastupila je operska tišina. - Je li bilo mnogo krvi? - Ofelija upita najzad. - Nimalo - rekoh. - Ni kapi. - Čije je telo? - Ne znam - rekoh s olakšanjem zbog prilike da izbegnem

istinu. - Smrt savršenog neznanca - objavila je Dafne svojim naj-

boljim glasom spikera Radio BBC-ja, odlepljujući se od Diken-sa, ali ostavljajući prst da obeleži dokle je stigla.

- Kako znaš da je stranac? - upitala sam. - Vrlo prosto - reče Dafi. - Nisi ti, nisam ja, nije Fili. Go-

spođa Malet je u kuhinji, Doger u bašti s policajcima, a Otac je bio na spratu pre samo pet minuta i brčkao se u kadi.

Krenula sam da joj kažem da je to mene čula u kadi, ali sam se predomislila: svako pominjanje kupanja neizbežno je vodilo ruganju na račun moje opšte čistoće. Ali posle jutarnjih doga-đaja u bašti, osetila sam iznenadnu potrebu da se na brzinu okvasim i operem.

- Verovatno su ga otrovali - rekoh. - Stranca, mislim. - Uvek je otrov u pitanju, zar ne? - reče Fili, zabacivši kosu.

- Makar u tim bledožutim detektivskim romanima. U ovom slučaju, verovatno je počinio fatalnu grešku i pojeo jelo gospo-đe Malet.

Dok je odgurivala od sebe gnjecave ostatke rovitog jajeta, nešto mi je proletelo kroz glavu kao grumen uglja koji iskoči iz plamena i padne u posudu za žeravicu, ali pre nego što sam sti-gla da razmislim o tome, tok misli mi je bio prekinut.

- Slušaj ovo - reče Dafne, čitajući naglas. - Fani Skvirs piše pismo:

... moj tata je jedna maska od modrica, plavih i zelenih, a dve su mu takođe prekrivene zgrušanom krvlju. Bili smo primorani da naredimo da ga odnesu dole u kuhi-nju, gde i sada leži...

36

Slast na dnu pite

Kad je vaš nećak kog ste preporučili za učitelja uradio ovo mom tati, skačući stopalima po njegovom telu uz jezik kojim neću da zagađujem svoje pero, napao je moju ma-mu sa strašnom žestinom, bacio je na zemlju i zabio joj češalj nekoliko centimetara u glavu. Još samo malo i ušao bi joj u lobanju. Imamo lekarsko uverenje da bi, da jeste, kornjačin oklop oštetio mozak.

- Sad slušaj sledeći odlomak:

Ja i moj brat smo onda postali žrtve njegovog besa, i od tada smo mnogo propatili, što nas navodi na zaključak da smo zadobili neku unutrašnju povredu, pogotovu što se spolja ne vide nikakvi znaci nasilja. Vrištim naglas sve vreme dok pišem...

Meni je to zvučalo kao klasičan slučaj trovanja cijanidom, ali nije mi se dalo da podelim svoj uvid s tim dvema gnjavator-kama.

- Vrištim naglas sve vreme dok pišem - ponovi Dafi. - Za-misli!

- Znam taj osećaj - rekla sam, odgurnuvši tanjir i ostavivši doručak netaknut, i polako se uputila uz istočno stepenište u svoju laboratoriju.

Kad god sam uznemirena, dolazim u svoj sanctum sanctorum. Tu, među bočicama i čašama, dopuštala sam da me obuzme ne-što o čemu sam mislila kao o Duhu Hemije. Tu bih, ponekad, korak po korak, ponovo pravila otkrića velikih hemičara. Ili bih s ljubavlju uzimala iz ormara neku knjigu iz dragocene bibliote-ke Tara De Lusa, na primer engleski prevod Elemenata hemije Antoana Lavoazijea, štampan 1790., ali čiji su listovi, čak i posle sto šezdeset godina, bili jaki kao mesarska hartija. Kako sam sa-mo likovala zbog starinskih imena koja su čekala da budu ubra-na s njenih stranica: Krem od antimona... Cvetovi arsenika.

37

Alan Bredli

Lavoazije ih je zvao „gadnim otrovima", ali ja sam uživala u recitovanju njihovih imena kao prase u blatu.

- Kraljevsko žuto! - rekla sam naglas, prevrćući reči u usti-ma i kušajući ih uprkos njihovoj otrovnoj prirodi.

- Venerini kristali! Vatreni napitak iz Bojla! Mravlje ulje! Ali ovoga puta nije delovalo; misli su mi se stalno vraćale

Ocu, i stalno sam iznova razmišljala o onome što sam videla i čula. Ko je bio taj Tvining - „Stari Kapa"- čovek za koga je Otac tvrdio da su ga ubili. I zašto se Otac nije pojavio na doručku? To me je zaista zabrinulo. Otac je uvek insistirao da je doručak ,,go-zba za telo" i, sudeći po svemu što sam znala, nije postojalo ni-šta na svetu što bi ga nateralo da ga preskoči.

Zatim sam takođe razmišljala o pasusu iz Dikensa koji nam je Dafne pročitala: plave i zelene modrice. Da li se Otac borio sa strancem i zadobio rane koje se ne bi mogle sakriti za stolom? Ili je zadobio unutrašnje povrede koje je opisala Fani Skvirs: povre-de koje nisu ostavljale nikakve spoljašnje znake nasilja. Možda se to dogodilo čoveku s riđom kosom. Što bi objasnilo zašto ni-sam videla krv. Da li je Otac mogao da bude ubica? Ponovo?

U glavi mi se vrtelo. Nisam mogla da se setim ničeg boljeg za smirenje od Oksfordskog engleskog rečnika. Dohvatila sam knjigu sa slovom „V". Koju mi je ono reč stranac izdahnuo u li-ce? „Vale!" Tako je.

Okretala sam stranice: vagabund... vagati... vagon... evo je: vale - zbogom, ostaj zdravo, adio. Izgovara se v-a-l-e, imperativ drugog lica jednine latinskog glagola valere, biti dobro.

Kako je čudno da čovek na samrti kaže nešto tako nekome koga ne poznaje.

Iznenadna buka iz hola prekinula je moja razmišljanja. Čuo se dobar stari udarac o gong za večeru. Taj ogromni disk, koji je izgledao kao ostatak. uvodnog dela filma Dž. Artura Renka, go-dinama je ćutao, i to može da objasni zašto sam se toliko trgla na njegov prodoran zvuk.

Istrčala sam iz laboratorije, zatim niza stepenice i videla pre-komerno velikog čoveka kako stoji pored gonga i još uvek drži udaraljku u ruci.

38

Slast na dnu pite

- Islednik - rekao je, a ja sam shvatila da se to odnosilo na njega.

Iako se nije zamarao da kaže svoje ime, odmah sam prepo-znala da je to doktor Darbi, jedan od dva partnera u jedinoj or-dinaciji Bišops Lejsija.

Doktor Darbi je bio pljunuti Džon Bul - crveno lice, obrazi na falte i stomak koji je štrčao napolje kao jedro napeto vetrom. Bio je obučen u smeđe odelo s kariranim žutim prslukom i no-sio tradicionalnu crnu doktorsku torbu. Ako me se i sečao kao devojčice čiju je šaku ušio prošle godine posle incidenta s ćudlji-vim parčetom laboratorijske staklarije, nije to pokazivao, već je samo stajao u iščekivanju, poput psa koji je nanjušio trag.

Oca još uvek nigde nije bilo, a ni Dogera. Znala sam da se Fili i Dafi nikad ne bi udostojile da odgovore na zvono („кгај-nje pavlovljevski", Fili je rekla), a gospođa Malet se uvek držala svoje kuhinje.

- Policija je u bašti - rekla sam mu. - Pokazaću vam put. Kad smo izašli na sunčevu svetlost, inspektor Hjuit podiže

pogled s proučavanja pertli crne cipele koja je veoma neprijatno štrčala iz krastavaca.

- Dobro jutro, Frede - reče. - Mislio sam da je najbolje da dođeš da pogledaš.

- Hm - reče doktor Darbi. Otvorio je svoju torbu i pretu-rao malo po njoj pre nego što je izvukao belu papirnu kesu. Za-vukao je dva prsta u nju i izvadio jednu mentol bombonu, ko-ju je ubacio u usta i počeo da sisa s glasnim uživanjem.

Sledećeg trenutka odvukao se do zelenila i kleknuo pored leša.

- Neko koga znamo? - upitao je, malo mumlajući zbog bombone.

- Ne bi se reklo - reče inspektor Hjuit. - Prazni džepovi... bez dokumenata... ipak, ima osnova da verujemo da je nedavno došao iz Norveške.

Nedavno došao iz Norveške? Ovo je svakako bila dedukcija dostojna samog velikog Holmsa - i ja sam je čula svojim ušima! Bila sam skoro spremna da oprostim inspektoru njegovu pre-dašnju neučtivost. Skoro... ali ne sasvim.

39

Alan Bredli

- Sprovodimo istragu, svratišta i tako dalje. - Prokleti Norvežani! - reče doktor Darbi, ustajući i zatva-

rajući svoju torbu. - Doleću ovamo kao ptice na svetionik, ov-de izdahnu, i nama ostavljaju da počistimo. Nije pošteno, zar ne?

- Šta da stavim kao vreme smrti? - pitao je inspektor Hjuit. - Teško je reći. Uvek je tako. Dobro, ne uvek, ali često. - Otprilike? - Ne mogu da odredim zbog tog tamnog zelenila kože: tre-

baće malo da se vidi da li dolazi ili nestaje, znaš. Osam do dva-naest sati, rekao bih. Moći ću više da ti kažem kad popnemo na-šeg prijatelja na sto.

- Znači, to bi bilo negde... Doktor Darbi povuče manšetu i pogleda na sat. - Da vidimo... sada je 8:22 pre podne, znači najranije u isto

toliko sati sinoć i ne kasnije od, recimo, ponoći. Ponoći! Mora da sam zvučno udahnula, pošto su se i in-

spektor Hjuit i doktor Darbi okrenuli da me pogledaju. Kako sam mogla da im kažem da je, pre samo nekoliko sati, stranac iz Norveške svoj poslednji dah izdahnuo meni u lice?

Rešenje je bilo jednostavno. Zbrisala sam.

Našla sam Dogera kako orezuje ruže u leji ispod prozora bibli-oteke. Vazduh je bio pun njihove arome: izvrsnog mirisa kutija orijentalnog čajem.

- Otac još nije sišao, Dogeru? - upitala sam. - Ruže ledi hilingdon su posebno lepe ove godine, gospođi-

ce Flavija - reče, tako da mu se ni led ne bi otopio u ustima; kao da se naš neočekivani tajni noćni susret nikad nije dcsio. Pa u redu, pomislih, igraću njegovu igru.

- Posebno lepe - rekoh. - A Otac? - Mislim da nije lepo spavao. Rekao bih da je ostao malo

duže u krevetu. U krevetu? Kako je mogao da se vrati u krevet kad su celo

mesto okupirali predstavnici zakona? - Kako je reagovao kad si mu rekao za... znaš već... u bašti?

40

Slast na dnu pite

Doger se okrenuo i pogledao me pravo u oči. - Nisam mu rekao, gospođice. Nagnuo se, iznenada štricnuo makazama i odrezao ne tako

savršen cvet. Pao je uz mek zvuk na tlo, i ležao dole gledajući nas iz senke svojim naboranim žutim licem.

Oboje smo zurili u obezglavljenu ružu, smišljajući svoj sle-deći potez, kad se inspektor Hjuit pojavio iza kuće.

- Flavija - reče - želeo bih da popričam malo s vama. - Unutra - dodao je.

41

4.

- A onaj čovek napolju s kojim ste razgovarali? - upita inspek-tor Hjuit.

- Doger - rekla sam. - Ime? - Flavija - rekoh. Nisam mogla da se uzdržim. Sedeli smo na jednoj od ridžensi sofa u Sobi ruža. Inspektor

je ispustio glasno svoju hemijsku olovku i okrenuo se gornjim delom tela ka meni.

- U slučaju da još niste svesni toga, gospođice De Lus - a či-ni mi se da jeste - ovo je istraga o ubistvu. Čovek je mrtav i mo-ja je dužnost da otkrijem zašto, kada, kako i ko je to učinio. A kad to obavim, moja dalja dužnost je da to objasnim Kruni. To će reći kralju Džordžu Šestom, a kralj Džordž Šesti nije neozbi-ljan čovek. Jesam li jasan?

- Da, gospodine - rekoh. - Njegovo kršteno ime je Artur: Artur Doger.

-1 on je baštovan ovde u Bakšou? - Da, sada jeste. Inspektor je otvorio crnu beležnicu i pravio beleške mikro-

skopskim rukopisom. - Zar nije bio oduvek? - On je momak za sve - rekoh. - Bio je naš šofer dok mu

živci nisu popustili... Iako sam pogledala u stranu, još sam mogla da osetim nje-

gov prodoran detektivski pogled . - Rat - rekoh. - Bio je ratni zarobljenik. Otac je osećao da...

pokušao je...

42

Slast na dnu pite

- Razumem - reče inspektor Hjuit, a glas mu je odjednom postao mekši. - Doger je najsrećniji u bašti.

- Najsrećniji je u bašti. - Vi ste izvanredna devojčica, znate - rekao je. - U većini

slučajeva bih sačekao da govorim s vama tek u prisustvu nekog roditelja, ali pošto je vaš otac indisponiran...

Indisponiran? O da, naravno. Skoro sam zaboravila na svo-ju malu laž.

Uprkos mojoj kratkotrajnoj zbunjenosti, inspektor je nasta-vio:

- Spomenuli ste Dogerov posao šofera. Da li vaš otac još ima automobil?

Zapravo smo imali jedan stari rols-rojs fantom II, koji je sa-da prebivao u garaži. Bio je Harijetin, i nije vožen od dana kada je vest o njenoj smrti stigla u Bakšo. Štaviše, iako Otac lično ni-je bio vozač, nije dozvoljavao nikome drugom da ga takne.

Kao posledica toga, u karoseriju tog divnog starog čistokrv-nog pastuva s dugom, crnom haubom i visokim poniklovanim paladijan hladnjakom s dva isprepletana slova R odavno su pro-valili poljski miševi koji su prodrli kroz drveni pod i napravili gnezdo u njegovom pretincu od mahagonija. O njemu se, čak i ovako izanđalom, ponekad i dalje govorilo kao o „rojsu", kako ljudi koji se razumeju u kvalitet često zovu ova vozila.

- Samo paor bi ga zvao rols - rekla je Fili jednom kad sam se na trenutak zaboravila u njenom prisustvu.

Kad god sam htela da budem sama negde gde mogu raču-nati da me niko neće uznemiravati, uspentrala bih se u slabo osvetljenu unutrašnjost Harijetinog „rolera" prekrivenog praši-nom, gde bih satima sedela u inkubatorskoj vrućini, okružena oklembešenim plišanim tapecirungom i ispucalom, izgricka-nom kožom.

Na inspektorovo neočekivano pitanje misli mi se vratiše u mračan, olujni dan prošle jeseni, dan pljušteće kiše i poludele

bujice vetra. Pošto je zbog rizika od padajućih grana bilo preo-pasno upustiti se u šetnju šumom iznad Bakšoa, šmugnula sam iz kuće i probila se kroz oluju do garaže da na miru razmišljam. Unutra je stajao fantom, bledo svetlucajući u senci dok je oluja

43

Alan Bredli

zavijala, vrištala i udarala o prozore kao pleme gladnih veštica. Ruka mi je već bila na ručici brave pre nego što sam shvatila da je neko već unutra. Umalo nisam iskočila iz kože. A onda sam shvatila da je to Otac. Samo je sedeo unutra, nesvestan oluje, a suze su mu se slivale niz obraze.

Nekoliko minuta sam stajala savršeno mirna, plašeći se da se pomerim, jedva se usuđujući da dišem. Ali kada je Otac po-segao za bravom, bacila sam se na ruke nečujno kao gimnasti-čarka i otkotrljala se ispod kola. Krajičkom oka sam videla jed-nu od njegovih savršeno uglačanih poluvelingtonki kako je zakoračila niza stepenik i, dok je polako odlazio, čula sam kako mu se otelo nešto nalik na drhtavi jecaj. Ostala sam tamo još dugo gledajući netremice u pod Harijetinog rols-rojsa.

- Da - rekoh. - Imamo stari fantom u garaži. - A vaš otac ne vozi. - Ne. - Shvatam. Inspektor je spustio svoju olovku i beležnicu pažljivo kao da

su od venecijanskog stakla. - Flavija - reče (a ja nisam mogla da ne primetim da više ni-

sam „gospođica De Lus") - postaviću vam jedno vrlo važno pi-tanje. Vaš odgovor će biti od krucijalne važnosti, razumete li?

Klimnula sam glavom. - Znam da ste vi prijavili ovaj... incident. Ali ko je prvi ot-

krio telo? Mozak mi je grozničavo radio. Da li ću, ako kažem istinu,

inkriminisati Oca? Da li policajci već znaju da sam pozvala Do-gera u leju s krastavcima? Očigledno ne: inspektor je tek malo-pre saznao Dogerov identitet, tako da izgleda razumno pretpo-staviti da ga još nisu ispitivali. Ali kad ga budu ispitali, koliko će im reći? Koga će štititi: Oca ili mene? Da li je postojao neki no-vi test pomoću koga su mogli da saznaju da je žrtva bila još ži-va kad sam je otkrila?

- Ja - izvalila sam. - Ja sam našla telo. Osećala sam se kao Kok Robin. - Kao što sam i mislio - reče inspektor Hjuit.

44

Slast na dnu pite

A onda je nastupila jedna od onih neprijatnih tišina. Preki-nuo ju je dolazak narednika Vulmera, koji je koristio svoje glo-mazno telo da satera Oca u sobu.

- Našli smo ga u garaži, gospodine - reče - zavučenog u stara kola.

- Ko ste vi, gospodine? - Otac je zahtevao odgovor. Bio je besan, i na trenutak sam ga videla kao čoveka kakav mora da je nekad bio. - Ko ste vi i šta radite u mojoj kući?

- Ja sam inspektor Hjuit, gospodine - reče inspektor, usta-jući. - Hvala, naredniče Vulmer.

Narednik je otišao dva koraka unazad dok se nije odmakao od vrata, a onda je nestao.

- Pa? - reče Otac. - Ima li nekih problema, inspektore? - Plašim se da ima, gospodine. Nađeno je telo u vašoj bašti. - Kako to mislite, telo? Leš? Inspektor Hjuit klimnu glavom. - Da, gospodine - reče on. - Čije je? Telo, hoću da kažem. Baš u tom trenutku sam shvatila da Otac nije imao modri-

ca, ogrebotina, posekotina, oguljenih delova kože... barem ne vidljivih. Takođe sam primetila da je počeo da bledi po obodu lica, osim po ušima, koje su dobijale boju ružičastog plastelina.

A primetila sam da je i inspektor to zapazio. Nije odmah od-govorio na Očevo pitanje, već ga je ostavio da visi u vazduhu.

Otac se okrenuo i u širokom luku odšetao do ormara za pi-će, dodirujući vrhovima prstiju vodoravnu površinu svakog de-la nameštaja pored koga bi prošao. Sipao je sebi jedan votriks sa džinom i iskapio ga s hitrom, lakom spretnošću koja je nagove-štavala više prakse nego što sam i pretpostavljala.

- Još nismo identifikovali osobu, pukovniče De Lus. Zapra-vo, nadali smo se da biste vi mogli da nam pružite pomoć.

Na to je Očevo lice postalo još belje nego pre, ako je to uop-šte moguće, a uši su mu još više pocrvenele.

- Žao mi je, inspektore - rekao je skoro nečujnim glasom. - Molim, vas nemojte tražiti od mene da... Ne podnosim baš

dobro smrt, znate.

45

Alan Bredli

Ne podnosi baš dobro smrt? Otac je bio vojno lice, a vojni-ci žive sa smrću; žive za smrt; žive od smrti. Za profesionalnog vojnika, koliko god to bilo čudno, smrt je bila život. Čak sam i ja to znala.

Istog trenutka sam znala i da je Otac rekao laž i odjednom, bez upozorenja, negde u meni pukla je neka tanana nit. Osećaj je bio kao da sam malčice ostarila i kao da je nešto staro napuklo.

- Razumem, gospodine - reče inspektor Hjuit. - Ali ako se ne nađu drugi načini...

Otac izvuče maramicu iz džepa i obrisa čelo, a zatim vrat. - Malo je šokantno, znate - reče - sve ovo... Mahao je nesigurnom rukom oko sebe, i dok je to radio, in-

spektor Hjuit podiže beležnicu, otvori je i poče da zapisuje. Otac je polako odšetao do prozora gde se pretvarao da posma-tra panoramu koju sam savršeno videla u svojoj glavi: veštačko jezero; ostrvo s njegovim trošnim ukrasnim zamkom;* fontane, sada suve, ugašene od izbijanja rata; brda iza svega toga.

- Jeste li bili kod kuće celo jutro? - upita inspektor bez ika-kvog uvoda.

- Molim? - otac se okrenu u mestu. - Jeste li izlazili iz kuće od prošle večeri? Prošlo je dosta vremena pre nego što je Otac progovorio. - Da - najzad reče. - Jutros sam bio van kuće. U garaži. Morala sam da suzbijem osmeh. Šerlok Holms je jednom

napravio opasku o svom bratu Majkroftu da je verovatnoća da ga vidite van Diogenes kluba isto tako mala kao da vidite tram-vaj kako silazi niz seoski sokak. Poput Majkrofta, Otac je imao svoje šine i po njima je išao. Izuzev odlaska u crkvu i povreme-nih naglih odlazaka na voz radi prisustvovanja filatelističkim iz-ložbama. Otac je retko, ako je uopšte ikad, pomaljao nos izvan kuće.

- U koliko sati je to bilo, pukovniče? - U četiri, možda. Možda malo ranije.

*

Engl.: folly - naročito u Britaniji, mali zamkovi ili tvrđave koji se prave u parkovima i služe kao ukras. (Prim. prev.)

46

Slast na dnu pite

- Bili ste u garaži - inspektor Hjuit pogleda u ručni sat - pet i po sati? Od četiri ujutru do malopre?

- Da, sve do malopre - reče Otac. Nije navikao da ga ispi-tuju i, iako inspektor to nije primetio, osećala sam sve veću raz-draženost u njegovom glasu.

- Shvatam. Da li često idete napolje u to doba dana? Inspektorovo pitanje je zvučalo nemarno, skoro opušteno,

ali znala sam da nije. - Ne, zapravo ne idem - reče Otac. - Na šta ciljate? Inspektor Hjuit je tapkao vrh nosa svojom hemijskom

olovkom, kao da sprema svoje sledeće pitanje za parlamentarni odbor.

- Jeste li videli ikog drugog u blizini? - Ne - reče Otac. - Naravno da nisam. Nikog živog. Inspektor Hjuit prestade s tapkanjem koliko da napravi be-

lešku. - Nikog? - Ne. Kao da je sve vreme to znao, inspektor klimnu glavom ne-

žno i tužno. Izgledao je razočarano i uzdahnuo je dok je stavljao beležnicu u unutražnji džep.

- O, još jedno, poslednje pitanje, pukovniče, ako nemate ni-šta protiv - reče iznenada, kao da se toga tek tad setio. - Šta ste radili u garaži?

Očev pogled je odlutao kroz prozor, a mišići vilice mu se za-tegoše. A onda se okrenuo i pogledao inspektora pravo u oči.

- Nisam spreman da vam to kažem, inspektore - reče. - Vrlo dobro, onda - reče inspektor Hjuit - Mislim... Tog istog momenta gospođa Malet otvori vrata svojom po-

zamašnom zadnjicom i gegajući se uđe u sobu s punim poslu-žavnikom.

- Donela sam vam malo finih kolača s kimom - rekla je. -Kolači s kimom i čaj, i jedna lepa čaša mleka za gospođicu Fla-viju.

Kolači s kimom i mleko! Mrzela sam kolače s kimom go-spođe Malet kao što je sveti Pavle mrzeo greh. Možda čak i vi-še. Došlo mi je da se uspentram na sto i da, s kobasicom na

47

Alan Bredli

viljušci kao skiptrom, povičem svojim najboljim glasom Loren-sa Olivijea: „Zar nas niko neće osloboditi ove neobuzdane spre-mačice kolača?"

Ali nisam. Ostala sam pribrana. Uz mali naklon, gospođa Malet položi svoj teret ispred in-

spektora Hjuita, a onda odjednom spazi Oca, koji je još uvek stajao pored prozora.

- O! Pukovniče De Lus. Nadala sam se da ćete se pojaviti. Htela sam da vam kažem da sam se otarasila one mrtve ptice koju smo našli na jučerašnjem pragu.

Gospođa Malet je odnekud pokupila ideju da su takvi reče-nični obrti ne samo zanimljivi već i poetični.

Pre nego što je Otac mogao da skrene tok razgovora, in-spektor Hjuit preuze uzde.

- Mrtva ptica na pragu? Kažite mi nešto o tome, gospođo Malet.

- Ovako, gospodine, ja i pukovnik i ova gospođica Flavija besmo u kuhinji. Baš sam bila izvadila iz peći jednu lepu pitu s jajima i stavila je na prozor da se ohladi. Bilo je baš ono doba da-na kad moj mozak počinje da razmišlja o odlasku kući, Alfu. Alf je moj muž, gospodine, i on ne voli da se ja vucaram okolo kad je vreme za njegov obrok. Kaže da počne sav da peni ako mu se probava ne namiri tačno na vreme. To treba videti, kad mu otkaže probava! Svuda kofe, krpe i tako to.

- Vreme, gospođo Malet? - Bilo je oko jedanaest, ili petnaest do jedanaest. Ja ujutru

dolazim ovamo na četiri sata, od osam do dvanaest, i popodne na tri, od jedan do četiri, mada - reče, bacivši iznenađujuće mrk pogled na Oca, koji je i suviše usredsređeno gledao kroz prozor da bi to primetio - mada me uvek zadrže preko vremena zbog ovoga ili onoga.

- A ptica? - Ptica je bila na pragu, mrtva kao Dorotin magarac. Šljuka

je bila: jedna od onih malih šljuka. Bog zna da sam ih dosta sku-vala u svom veku, to je sigurno. Uplaših se od nje, ležala je ta-mo na leđima dok su joj pera podrhtavala na vetru, kao da joj je koža još bila živa dok je joj srce bilo mrtvo. Tako sam rekla

48

Slast na dnu pite

Alfu. „Alfe", rekla sam, ,,ta ptica je ležala tamo kao da joj je ko-ža još bila živa..."

- Imate veoma oštro oko, gospođo Malet - reče inspektor Hjuit, a ona se nadula kao golub gušan i zasvetlucala ružičastim sjajem. - Je li tamo bilo još nečeg?

- Ovaj, da, gospodine, jedna marka je bila pobodena na njen mali kljun, isto kao da ju je nosila u ustima, kao što roda nosi bebu u peleni, ako znate na šta mislim, ali na drugi način, uopšte ne tako.

- Marka, gospođo Malet? Kakva je to bila marka? - Poštanska marka, gospodine, ali ne kao ove današnje. O,

ne - nimalo nalik na ove. Ova ovde marka imala je na sebi gla-vu Kraljice. Ne Njenog sadašnjeg veličanstva, bog je blagoslovio, nego stare kraljice... one, kako se zvaše... kraljice Viktorije. Ili bi je imala da kljun te ptice nije bio zaboden tamo gde je trebalo da joj bude glava.

- Da li ste sasvim sigurni u vezi s markom? - Neka umrem ako lažem, gospodine. Alf je imao kolekciju

marki kad je bio momak, i još uvek čuva ono što je ostalo od nje u staroj konzervi biskvita ispod kreveta u gornjem hodniku. Ne vadi ih odande onako često kao kad smo oboje bili mlađi... ras-tužuje ga to, kaže. U svakom slučaju znam šta je peni blek* kad je vidim, bila probodena na ptičji kljun ili ne.

- Hvala vam, gospođo Malet - reče inspektor Hjuit, poslu-živši se kolačem s kimom - bili ste od velike pomoći.

Gospođa Malet načini još jedan poklon i ode ka vratima. - „Čudno je", rekla sam Alfu, „јег u Engleskoj obično ne

možeš da vidiš male šljuke pre septembra." Mnoge sam ja šlju-ke okrenula na roštilju i spremila ispečene na lepom parčetu hleba. Gospođica Harijet, pokoj joj duši, ništa nije volela više od finog...

* Engl.: Реппу Black - prva samolepiva poštanska marka, crne boje, s likom kraljice Viktorije. (Prim. prev.)

49

Alan Bredli

Iza mene se začulo ječanje, i okrenula sam se taman da vi-dim kako se Otac presamitio kao stolica na rasklapanje, i skli-znuo na pod.

Moram reći da se inspektor Hjuit dosta dobro pokazao. Za treptaj oka bio je kraj Oca, prislonio mu uvo na grudi, popustio kravatu i svojim dugim prstom proverio dotok vazduha. Videlo se da nije dremao na časovima prve pomoći. Trenutak kasnije širom je otvorio prozor, stavio kažiprst i domali prst na donju usnu i ispustio zvižduk za kakav bih dala gvineju da ga naučim.

- Doktore Darbi! - povikao je. - Ovamo gore, molim vas. Brzo! Ponesite torbu.

Što se mene tiče, ja sam još uvek stajala sa šakom na ustima kad je doktor Darbi krupnim koracima ušao u sobu i kleknuo pored Oca. Posle jednog brzog pregleda, izvukao je malu plavu bočicu iz svoje torbe.

- Sinkopa - rekao je inspektoru Hjuitu; a zatim meni i go-spođi Malet: - To znači da se onesvestio. Ništa zabrinjavajuće.

Huh! Otvorio je bočicu, a ja sam, nekoliko trenutaka pre nego što

ju je stavio pod Očeve nozdrve, prepoznala miris: bio je to moj stari prijatelj ammon. carb., amonijum-karbonat, ili kako sam ga zvala kad smo bili nasamo u laboratoriji: sal volatile, ili pone-kad samo sal. Znala sam da deo njegovog imena „ammon" po-tiče od amonijaka, koji je tako nazvan zato što je prvi put otkri-ven nedaleko od hrama boga Amona u starom Egiptu, gde je nađen u mokraći kamile. A znala sam i da je kasnije, u Londo-nu, jedna moja srodna duša patentirala način na koji se mirišlja-ve soli mogu dobiti od izmeta patagonijskih morskih ptica.

Hemija! Hemija! Kako je volim! Dok mu je doktor Darbi držao bočicu ispod nozdrva, Otac

je frknuo kao bik u polju i kapci mu poleteše naviše kao rolet-ne. Ali nije izustio ni reč.

- На! Vidim da ste opet među živima - rekao je doktor, dok je Otac, sav pometen, pokušavao da se osloni na lakat i gledao okolo po sobi. Uprkos svom razdraganom tonu, doktor Darbi je

50

Slast na dnu pite

ljuljuškao Oca kao novorođenu bebu. - Sačekajte malo dok vas ne stavimo u krevet. Samo ostanite još minut dole na starom aksminster tepihu.

Inspektor Hjuit je ćutke stajao u pripravnosti sve dok nije bilo vreme da pomogne Ocu da stane na noge.

Teško se oslanjajući na Dogerovu ruku (Doger je bio po-zvan), Otac se pažljivo uputio stepeništem u svoju sobu. Dafne i Fili su se nakratko pojavile: zapravo ništa više od para bledih lica iza ograde stepeništa.

Gospođa Malet se, u svojoj jurnjavi do kuhinje, zaustavila da stavi brižnu šaku na moju ruku.

- Je l' pita bila dobra, dušo? Zaboravila sam na pitu sve do tog trenutka. Uzela sam list

iz beležnice dr Darbija. - Mhm... - rekoh. Inspektor Hjuit i doktor Darbi su se vratili u baštu dok sam

se ja polako penjala uza stepenice u svoju laboratoriju. Posma-trala sam s prozora s malo tuge i maltene gubitka kako su dva bolničara hitne pomoći došla iza kuće i počela da premeštaju strančeve ostatke na platnena nosila. U daljini, Doger je radio oko balaklava fontane na istočnom travnjaku, revnosno obez-glavljujući još ledi hilingdonki.

Svi su bili zauzeti; uz malo sreće mogu da obavim to što mi treba i da se vratim pre nego što iko i primeti da me nema.

Šmugnula sam niza stepenice, izašla na ulazna vrata, uzela Gledis, moj drevni BSA bicikl, s mesta gde je bio naslonjen na kamenu vazu, i kroz nekoliko minuta besomučno vozila za Bi-šops Lejsi.

Koje je ono ime Otac spomenuo? Tvining. Tako je. „Stari Kapa". I znala sam tačno gde ću ga

naći.

51

5.

Javna biblioteka Bišops Lejsija nalazila se u Kau lejnu, uskoj se-novitoj uličici oivičenoj drvećem, koja se od Haj strita spuštala dole do reke. Prvobitna zgrada je bila skromna džordžijanska kuća od crne cigle, čija se fotografija jednom pojavila u boji na koricama Života na selu. Nju je narodu Bišops Lejsija poklonio Lord Margejt, lokalni dečak koji je uspeo (kao dobri stari Adri-jan Čiping) i zaradio slavu i bogatstvo kao jedini dobavljač ,,bif čipsa", konzervirane govedine koju je sam smislio, vlade Njenog veličanstva za vreme Burskog rata.

Biblioteka je živela kao oaza tišine sve do 1939. Onda ju je, dok je bila zatvorena zbog renoviranja, zahvatio požar kad se hrpa molerovih prnja zapalila sama od sebe baš kada je gospo-din Čemberlen držao narodu svoj poznati govor ,,sve dok rat ne počne, postoji uvek nada da će biti sprečen". Pošto se celokup-no odraslo stanovništvo Bišops Lejsija zbilo uz svoje ili komšij-ske radio aparate, niko, uključujući i šest članova dobrovoljačke vatrogasne brigade, nije primetio plamen sve dok nije bilo pre-kasno. Dok su stigli sa svojom mašinom za pumpanje na ručni pogon, od tog mesta nije ostalo ništa osim vrelog pepela. Sre-ćom, sve su knjige preživele jer su bile premeštene u privreme-ne prostorije radi zaštite.

Ali zbog izbijanja rata, i opšteg zamora nakon Primirja, pr-vobitna zgrada nikad nije zamenjena. Mesto na kome je bila sa-da je obična parcela zarasla u korov u Kejter stritu, jedan ćošak od Trinaest zmajeva. Posed nije mogao biti prodat jer je osta-vljen seljanima Bišops Lejsija u trajno vlasništvo, a nekad pri-vremene prostorije u kojima su bili smešteni njegovi fondovi sa-da su postale stalni dom javne biblioteke u Kau Lejnu.

52

Slast na dnu pite

Kad sam skrenula s Haj strita, videla sam biblioteku, nisku kutiju od staklene opeke i crepa podignutu 1920. da bi udomi-la sajam automobila. Nekoliko izvornih emajliranih znakova s imenima izumrlih automobila, poput vulzli i šefild simpleks, još su bili okačeni na jedan od njenih zidova odmah ispod krova, i suviše visoko da privuku pažnju lopova ili vandala.

Sada, četvrt veka nakon što je poslednja lagonda izašla na njena vrata, zgrada se pretvorila, kao staro zemljano posuđe u sobama za poslugu, u nekakvu krnju i oronulu olupinu.

Iza i ispred biblioteke, nanizane pomoćne zgrade u raspadu, poput nadgrobnih spomenika načičkanih oko seoske crkve, za-vršavale su u visokoj travi između starog sajmišta i napuštene staze koja je išla uz reku. Nekoliko ovih prašnjavih udžerica sa-držalo je višak knjiga davno nestalog i mnogo prostranijeg džordžijanskog prethodnika. Mračna unutrašnjost sklepanih zgrada koje su nekad bile gomila automehaničarskih radnji, sa-da su postale dom hrpi neželjenih knjiga naslaganih jedna na drugu, s oznakom teme iznad: Istorija, Geografija, Filozofija, Prirodne nauke. Ove drvene garaže još su zaudarale na prasta-ro motorno ulje, rđu i primitivne klozete, i nazivali su ih stova-rištima - i bilo mi je jasno zašto! Često sam dolazila ovamo da čitam i, posle moje hemijske laboratorije u Bakšou, to mi je bilo omiljeno mesto na zemlji.

O tome sam mislila kad sam stigla do ulaznih vrata i okre-nula kvaku.

- O, bestraga! - rekla sam. Bila su zaključana. Kad sam koraknula u stranu da provirim kroz prozor, pri-

metila sam znak nemarno nacrtan crnom kredom i nalepljen na staklo: ZATVORENO.

Zatvoreno? Danas je subota. Biblioteka radi od 10:00 do 14:30, od četvrtka do subote; jasno je pisalo na obaveštenju uokvirenom crnom bojom pored vrata.

Da se nešto nije desilo gospođici Pikeri? Prodrmala sam vrata, a onda snažno pokucala. Skupila sam

šake i pogledala kroz staklo, ali osim sunčevog svetla koje je pa-dalo kroz čestice prašine pre nego što stigne do polica s romani ma, unutra nije imalo šta da se vidi.

53

Alan Bredli

- Gospođice Pikeri! - pozvala sam, ali odgovora nije bilo. - O, bestraga! - rekla sam ponovo. Moraću da odložim is-

traživanje za drugi put. Dok sam stajala napolju u Kau lejnu, palo mi je na pamet da raj mora biti mesto gde je biblioteka otvorena dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji.

Ne... osam dana u nedelji. Znala sam da gospođica Pikeri živa u Šu stritu. Kad bih ov-

de ostavila bicikl i otišla prečicom između sporednih zgrada iza biblioteke, prošla bih iza Trinaest zmajeva i izašla ispred njene kućice.

Išla sam provlačeći se kroz visoku vlažnu travu, obazrivo gledajući da slučajno ne nagazim na neki od trulih mašinskih delova koji su ovde-onde provirivali kao kosti dinosaurusa u pustinji Gobi. Dafne mi je jednom opisala posledice tetanusa: jedna ogrebotina od starog automobilskog točka, i pena će mi poći na usta, lajaću kao pas i pašću na zemlju u grčevima ako samo pogledam vodu. Upravo sam uspela da skupim malo pljuvačke u ustima radi vežbe kad sam začula glasove.

- Ali kako si mogla da ga pustiš, Meri? - bio je to glas ne-kog momka i dolazio je iz dvorišta gostionice.

Sakrila sam se iza drveta, a onda zvirnula okolo. Momak je bio Ned Kroper, momak za svakojake poslove u Trinaest zmajeva.

Ned! Sama pomisao na njega imala je na Ofeliju isto dejstvo kao injekcija novokaina. Uvrtela je sebi u glavu da je on bio pljunuti Dirk Bogart, ali jedina sličnost koju sam ja videla bila je da obojica imaju ruke i noge i brdo kose namazane briljanti-nom.

Ned je sedeo na jednom pivskom buretu ispred zadnjih vra-ta gostionice, a na drugom je sedela devojka koju sam prepo-znala kao Meri Stoker. Nisu gledali jedno u drugo. Dok je Ned kopao po zemlji složen lavirint petom svoje čizme, Meri je čvr-sto stezala ruke u krilu i belo gledala u daljinu.

Iako je govorio značajnim tihim tonom, savršeno sam čula svaku reč. Gipsani zid Trinaest zmajeva poslužio je kao savršeni rezonator.

- Rekla sam ti, Nede Kroperu, nisam ništa mogla. Došao mi je iza leđa dok sam mu menjala posteljinu.

54

Slast na dnu pite

- Što nisi vrisnula? Znam da možeš mrtve da probudiš... kad hoćeš.

- Ti ne znaš baš dobro mog starog, je l'? Kad bi saznao šta je taj čovek uradio, napravio bi čizme od moje kože!

Pljunula je u prašinu. - Meri! - Glas se začuo negde unutar gostionice, ali ipak je

odjeknuo dvorištem kao grom. Bio je to Merin otac, Tali Stoker, vlasnik gostionice, čiji je nenormalno bučan glas igrao zapaženu ulogu u nekim od najskandaloznijih seoskih abrova.

- Meri! Meri je skočila na noge na zvuk njegovog glasa. - Idem! - povikala je. - Dolazim! Kolebala se, dvoumila, kao da donosi neku odluku. Odjed-

nom je kao guja poletela prema Nedu i pritisla žestok poljubac na njegove usne, a zatim, uz brz pokret kecelje - poput opsena-ra koji zamahuje svojim plaštom - nestala u tamnoj šupljini otvorenih vrata.

Ned je sedeo još malo, a onda je obrisao usta nadlanicom pre nego što je otkotrljao bure do ostale prazne buradi na dru-goj strani dvorišta.

- Zdravo, Nede! - viknula sam, a on se okrenuo, pomalo postiđeno. Znala sam da će se pitati jesam li ga prisluškivala dok je bio s Meri, ili videla poljubac. Rešila sam da budem dvosmi-slena.

- Lep dan - rekoh, uz budalast kez. Ned me je pitao za zdravlje, a nakon toga, pažljivo i po re-

du, za zdravlje Oca i Dafne. - Dobro su - rekla sam mu. - A gospođica Ofelija? - upita, došavši najzad do nje. - Gospođica Ofelija? Pa, da ti istinu kažem, Nede, svi smo

veoma zabrinuti zbog nje. Ned ustuknu kao da mu se osa popela na nos. - Stvarno? Šta joj je? Ništa ozbiljno, nadam se. - Sva je pozelenela - rekla sam. - Mislim da je hloroza. I

doktor Darbi misli isto tako.

55

Alan Bredli

U svom Rečniku prostog jezika iz 1811, Fransis Grouz je hlo-rozu nazvao „Ljubavnom groznicom" i „Devičanskom bole-šću". Znala sam da Ned nema tako neposredan pristup knjizi kapetana Grousa kao ja. Zagrlila sam sebe u mislima.

- Nede! Opet Tali Stoker. Ned koraknu prema vratima. - Reci joj da sam pitao za nju - reče. Prstima sam napravila čerčilovsko „V". To je najmanje što

sam mogla da uradim.

Šu strit, kao i Kau lejn, išla je od Haj strita do reke. Kućica go-spođice Pikeri u stilu Tjudora, na pola ulice, ličila je na nešto što možete videti na poklopcu kutije slagalica. Sa svojim krovom od slame i okrečenim zidovima, s prozorima od mutnog stakla s rešetkama i crveno obojenim holandskim vratima, bila je užitak za umetničke oči. Njeni zidovi s drvenim gredama plovili su po-put neobičnog starog broda po moru staromodnog cveća kao što su sasa, slez, šeboj, kenterberijsko zvonce i drugog čija ime-na nisam znala.

Rodžer, riđi macan gospođice Pikeri, izvrnuo se na pragu, izlažući stomak za češkanje. Udovoljila sam mu.

- Dobar dečko, Rodžer - rekla sam. - Gde je gospođica Pi-keri?

Rodžer je polako odšetao u potrazi za nečim zanimljivim u šta bi piljio, a ja sam pokucala na vrata. Odgovora nije bilo.

Otišla sam pozadi u baštu. Nikog kod kuće. Ponovo u Haj stritu, nakon što sam se zaustavila da pogle-

dam iste one stare farmaceutske bočice u izlogu apoteke koje su muve upljuvale, upravo sam prelazila Kau lejn kad sam slučaj-no pogledala u levu stranu i videla kako neko ulazi u bibliote-ku. Raširenih ruku, nagnula sam krila i skrenula pod pravim uglom. Ali dok sam stigla do vrata, ko god da je to bio, ušao je unutra. Okrenula sam kvaku i ovoga puta vrata su se otvorila.

Žena je stavljala svoju tašnu u fioku i smeštala se u stolicu iza stola, a ja sam shvatila da je nikad u životu nisam videla.

56

Slast na dnu pite

Lice joj je bilo zborano kao kora zaboravljene jabuke koju pone-kad nađete u džepu zimske jakne od prošle godine.

- Da? - rekla je, gledajući preko naočara. Tome su ih učili u Kraljevskoj akademiji bibliotekarskih nauka. Zapazila sam da su naočari imale pomalo sivkastu boju, kao da su preko noći bile potapane u sirće.

- Očekivala sam da vidim gospođicu Pikeri - rekoh. - Gospođica Pikeri je pozvana da ode zbog ličnih porodič-

nih razloga. - O - rekoh. - Da, vrlo tužno. Njena sestra, Heti, koja živi tamo u Do-

njem Volsiju, imala je tragičnu nesreću s mašinom za šivenje. Prvih dana se činilo da će sve biti u redu, ali se onda sve iznena-da preokrenulo, i sada se čini da postoji stvarna opasnost da bi mogla da izgubi prst. Takva šteta, ona i njeni blizanci... Gospo-đica Pikeri je, naravno...

- Naravno - rekoh. - Ja sam gospođica Mauntdžoj i biće mi drago da ti pomog-

nem umesto nje, da tako kažem. Gospođica Mauntdžoj! Penzionisana gospođica Maunt-

džoj! Čula sam priče o „gospođici Mauntdžoj i vladavini tero-ra". Ona je bila glavna bibliotekarka javne biblioteke Bišops Lej-sija kad je Noje bio mornar. Spolja sva dobra, iznutra sušta zloba. Tako sam bar čula. (Ponovo gospođa Malet, koja čita de-tektivske romane.) Seljani su se još uvek molili da se ne vrati iz penzije.

- Kako mogu da ti pomognem, dušice? Ako sam nešto istinski prezirala, to je da mi se ljudi obraća-

ju s „dušice". Kad budem pisala svoje remek-delo Studija o svim otrovima, i kad stignem do „Cijanid", pod „Upotreba" ću stavi-ti rečenicu: „Posebno efikasan kao sredstvo protiv onih koji druge ljude zovu 'dušice'."

Ipak, jedno od mojih Životnih Pravila jeste ovo: kad nešto želiš, ugrizi se za jezik.

Bledo sam se osmehnula i rekla: - Želela bih da konsultu-jem vašu novinsku arhivu.

57

Alan Bredli

- Novinsku arhivu! - zakrkljala je. - Ti stvarno dosta znaš, zar ne, dušice?

- Da - rekoh, pokušavajući da izgledam skromno - znam. - Novine su poređane hronološki na policama u sobi Dra-

mond: to je pozadi sa zapadne strane, levo, na vrhu stepenica -reče, odmahnuvši rukom.

- Hvala vam - rekoh, pošavši ka stepeništu. - Osim ako, naravno, ne želiš nešto starije od prošle godine.

U tom slučaju su u jednoj od sporednih zgrada. Koja te godina tačno zanima?

- Zaista ne znam - rekoh. Ali samo trenutak -jesam znala! Šta je ono rekao stranac u Očevom kabinetu?

„Tvining - Stari Kapa je mrtav ovih..." Šta? Mogla sam da čujem u glavi strančev sladunjavi glas: „Sta-

ri Kapa je mrtav ovih... trideset godina!" - Hiljadu devetsto dvadeseta - rekoh, hladna kao ajkula. -

Volela bih da pregledam vašu novinsku arhivu za hiljadu devet-sto dvadesetu godinu.

- Te su po svoj prilici još uvek u radionici - to će reći, ako pacovi nisu bili po njima - rekla je to pogledavši malo iskosa preko svojih naočara, kao da ću na sam pomen pacova možda pobeći vrišteći i mlatarajući rukama.

- Naći ću ih - rekoh. - Imate li neki ključ? Gospođica Mauntdžoj je pretražila fioku stola i iskopala

svežanj gvozdenih ključeva koji su izgledali kao da su mogli da pripadaju tamničarima Edmona Dantesa u Grofu Monte Kristo. Veselo su zazveketali u mojoj ruci i izašla sam na vrata.

Automehaničarska radionica bila je sporedna zgrada naju-daljenija od glavne zgrade biblioteke. Strmoglavo se klimajući na obali reke, bila je to zgusnuta masa rastrošenih dasaka i zar-đalog naboranog lima obrasla mahovinom i puzavicama. U ze-nitu sajma automobila to je bila garaža gde su se menjale gume i ulje, podmazivale osovine i radila druga intimna podešavanja s donje strane kola.

Od tada, zapuštenost i korozija pretvorili su mesto u nešto što je podsećalo na pustinjakovu šumsku straćaru.

58

Slast na dnu pite

Okrenula sam ključ i vrata se naglo otvoriše uz zarđalu škri-pu. Zakoračila sam u tamu, pazeći da obiđem strme rubove du-bokog automehaničarskog kanala, koji je, mada premošten te-škim daskama, još uvek zauzimao mnogo prostora.

Mesto je imalo oštar zadah mošusa koji je više nego ukazi-vao na amonijak, kao da su neke sitne životinje živele ispod podnih dasaka.

Polovinu zida prema Kau lejnu zauzimala su harmonika vrata, sada zabravljena, koja su se nekada pomerala da propuste automobile da se parkiraju na kanal. Stakla njegova četiri pro-zora bila su iz nekog neshvatljivog razloga prefarbana sabla-snom crvenom bojom kroz koju se probijala sunčeva svetlost, dajući prostoriji krvavu i uznemirujuću boju.

Duž preostala tri zida, uzdižući se poput kostura kreveta na sprat, bile su poređane drvene police, svaka natrpana visokim gomilama požutelih novina: Hinli kronikl, Vest kauntis evertaj-zer, Morning post-horn, razvrstanih po godinama i obeleženih izbledelim, ručno ispisanim oznakama.

Nije bilo teško naći 1920. Spustila sam dole gomilu s vrha, gušeći se u oblaku prašine u koji sam uletela licem kao u eksplo-ziju u mlinu punom brašna, dok su sitni delići izgrickane novin-ske hartije pali na zemlju poput papirnog snega.

Večeras kada i lufa sunđer, mislila sam, sviđalo mi se to ili ne. Stočić od borovih dasaka stajao je pored prljavog prozora:

tek dovoljno svetla i dovoljno prostora da raširim novine, jedne po jedne.

Morningpost-hom mi je zapao za oko - to je bio tabloid či-ja je naslovnica, poput londonskog Tajmsa, bila prepuna oglasa, isečaka vesti i rubrika za savete:

Izgubljen: paket umotan u smeđu hartiju i zavezan mesar-skim kanapom. Od sentimentalne vrednosti zabrinutom vla-sniku. Ponuđena je izdašna nagrada. Obratiti se „Smitu", adresa: Vajt Hart, Vulverston

Ili ovo:

59

Alan Bredli

Draga moja: Posmatrao nas je. Sledeći četvrtak isto vreme. Ponesi sapunasti kamen. Bruno.

A onda sam se odjednom setila! Otac je pohađao Grejmin-ster... a zar Grejminster nije bio blizu Hinlija? Bacila sam Mor-ning post-horn nazad u njegovu raku i izvukla prve četiri hrpe Hinli kronikla.

Te novine su izlazile jednom nedeljno, i to petkom. Prvi pe-tak te godine bila je Nova godina, tako da je prvi primerak iza-šao sledećeg petka: 8. januara 1920.

Smenjivale su se stranice i stranice prazničnih vesti - božić-ni posetioci s Kontinenta, odložen sastanak Udruženja žena ko-je šiju pokrove za oltare, svinja „dobre veličine" na prodaju, pi-janke na Dan pesničenja u Grejndžu, izgubljena guma od pivarskih taljiga.

Martovske crne hronike bile su sumoran katalog krađa, kri-volova i nanesenih telesnih povreda.

Gledala sam sve dalje i dalje dok su mi ruke postajale crne od mastila koje se osušilo dvadeset godina pre mog rođenja. Le-to je donelo još posetilaca s Kontinenta, pijačne dane, potrebne radnike, izviđačke kampove za dečake, dve proslave i nekoliko predloga za radove na putevima.

Posle sat vremena počela sam da očajavam. Ljudi koji su či-tali ove stvari sigurno su imali nadljudski vid, slova su bila uža-sno mala. Još malo ovoga i znala sam da će u glavi početi da mi bubnji.

A onda sam našla:

Popularni školski nastavnik skače u smrt

U tragičnoj nesreći u ponedeljak ujutru, Grinvil Tvining, magistar (Oksf.), 72 godine, profesor latinskog jezika i uva-ženi upravnik internata u školi Grejminster blizu Hinlija, pao je u smrt s tornja časovnika Enson Hausa u Grejminsteru. Oni koji su upoznati s činjenicama opisali su nesreću kao „prosto neobjašnjivu".

60

Slast na dnu pite

„Рорео se na ogradu, skupio plašt oko sebe i pozdravio nas rimskim pozdravom, palcem nadole. 'Vale!', viknuo je dole dečacima u dvorištu, rekao je Timoti Grin iz šestog razreda u Grejminsteru,... i pao dole!"

„Vale!"'? Srce mi je poskočilo. Ista ona reč koju mi je čovek na samrti izdahnuo u lice! „Zbogom." To nije mogla biti slučaj-nost, zar ne? Bilo bi i suviše bizarno. Mora da postoji neka veza - ali šta bi to moglo da bude?

Prokletstvo! Um mi je grozničavo radio, a vijuge su ćutale. Automehaničarska radionica nije baš pravo mesto za mudrova-nje. Razmišljaću o tome kasnije.

Čitala sam dalje:

„Odora mu je tako lepršala da je ličio na padajućeg anđela", rekao je Tobi Lonsdejl, dečko rumenih obraza koji je bio na ivici suza i koga su drugovi odveli odatle, a onda se onesve-stio i srušio na tlo odmah pored. G. Tvininga je nedavno ispitivala policija u vezi s nestalom poštanskom markom: jedinstvenom i izvanredno vrednom varijacijom peni blek. „То nema veze s tim", rekao je dr Ajzak Kising, koji je uprav-nik u Grejminsteru od 1915. „Apsolutno nikakve veze. G. Tvining je bio poštovan, i ako smem da kažem, voljen od svih koji su ga poznavali." Hinli kronikl je saznao da se policijske istrage o oba slučaja nastavljaju.

Datum na novinama bio je 24. septembar 1920. Vratila sam novine na policu, izašla napolje i zaključala vra-

ta. Gospođica Mauntdžoj je još uvek sedela besposlena za svo-jim stolom kad sam joj vratila ključ.

- Jesi li našla to što si tražila, dušice? - upitala je. - Da - rekla sam, praveći veliku predstavu otresanja ruku

od prašine. - Mogu li da saznam nešto više? - upitala je pritvorno. -

Možda ću moći da te uputim na materijal s tim u vezi. U prevodu: umirala je od radoznalosti.

61

Alan Bredli

- Ne, hvala vam, gospođice Mauntdžoj - rekoh. Iz nekog razloga odjednom sam se osećala kao da mi je sr-

ce iščupano i zamenjeno kopijom izlivenom od olova. - Jesi li dobro, dušice? - upita gospođica Mauntdžoj. - Kao

da ti je lice malo ubledelo. Ubledelo? Osećala sam se kao da ću da povratim. Možda je to bila nervoza, možda nesvesni pokušaj da oda-

gnam mučninu, tek, na svoj užas, začuh sebe kako izvaljujem: -Jeste li ikad čuli za gospodina Tvininga iz škole Grejminster?

Otvorila je usta. Lice joj je pocrvenelo, zatim posivelo, kao da ga je pred mojim očima zahvatio plamen i kao da će otpasti u vidu pepela. Izvukla je čipkanu maramicu iz rukava, zavezala je u čvor i nabila u usta, i nekoliko trenutaka sedela tako, ljulja-jući se u stolici, stežući čipku zubima kao moreplovac iz osam-naestog veka kome amputiraju nogu do kolena.

Najzad me je pogledala očima punim suza i rekla drhtavim glasom: - Gospodin Tvining je bio brat moje majke.

62

6.

Pile smo čaj. Gospođica Mauntdžoj je odnekud iskopala ulu-bljeni limeni čajnik i iščeprkala iz tašne musavi paket pikfrinsa.

Sedela sam na bibliotekarskim lestvama i poslužila se još jednim biskvitom.

- Bilo je tragično - rekla je. - Moj ujak je bio večiti uprav-nik Enson Hausa - ili se bar tako činilo. Veoma se ponosio in-ternatom i svojim dečacima. Nije štedeo sebe da ih podstakne da daju sve od sebe; da se pripreme za život...

- Voleo je da se šali kako latinski govori bolje od samog Ju-lija Cezara, a njegova gramatika latinskog, Tviningova Lingua Latina - objavljena kad je imao samo dvadeset četiri godine, uz-gred budi rečeno - bila je standardni udžbenik u školama širom sveta. Još uvek čuvam jedan primerak pored kreveta i, iako ne mogu baš mnogo da pročitam, ponekad volim da je držim u ru-kama jer me smiruje: qui, quae, quod, i tako to. Reči imaju tako umirujući zvuk...

- Ujka Grinvil je večito nešto organizovao: ohrabrivao je dečake da prave kružok za debate, klizački klub, biciklistički klub, kribidž klub. Bio je vešt mađioničar-amater, iako ne veo-ma dobar - uvek si mogao da vidiš keca karo kako mu viri iz manšete i pomalo se klati. Bio je strastven sakupljač marki i podučavao je dečake da uče istoriju i geografiju zemalja iz kojih marke potiču, kao i da prave valjane, uredne albume. I to je bi-la njegova propast.

Prestala sam da žvaćem i sedela u iščekivanju. Gospođica Mauntdžoj je upala u neku vrstu sanjarenja i izgledalo je da ne-će nastaviti bez podsticanja.

63

Alan Bredli

Malo-pomalo me је omađijala. Pričala je sa mnom kao že-na sa ženom, i ja sam podlegla. Osetih sažaljenje prema njoj... zaista jesam.

- Njegova propast? - upitala sam. - Mnogo je pogrešio što je poklonio svoje poverenje neko-

licini besramnih dečaka koji su uspeli da steknu njegovu naklo-nost. Pravili su se da su vrlo zainteresovani za njegovu zbirku marki, i glumili još veće interesovanje za zbirku dr Kisinga, upravnika. Tih dana, dr Kising je bio najveći svetski stručnjak za peni blek - prvu poštansku marku na svetu - sa svim njenim mnogobrojnim varijacijama. Kisingova zbirka bila je predmet zavisti - i to svesno kažem - čitavog sveta. Ta podla stvorenja su ubedila ujka Grinvila da se zauzme i dogovori intimno prikazi-vanje Marke s glavom...

- Dok su razgledali krunski dragulj ove zbirke, jedan peni blek s naročitom osobenošću - zaboravila sam detalje - marka je bila uništena.

- Uništena? - upitala sam. - Spaljena. Jedan od dečaka ju je zapalio. Hteo je da se na-

šali. Gospođica Mauntdžoj je podigla svoj čaj i poput oblačka di-

ma otplovila do prozora, gde je stajala i gledala napolje veoma dugo, činilo mi se. Počela sam da mislim da je zaboravila na me-ne, ali onda je opet progovorila: - Naravno, moj ujak je okri-vljen za katastrofu... - okrenula se i pogledala me u oči. - A ostatak priče si saznala jutros u automehaničarskoj radionici.

- Ubio se - rekla sam. - Nije se on ubio! - vrisnula je. Šolja i tacna su joj ispale iz

ruke i razbile se na popločanom podu. - Ubili su ga! - Ko ga je ubio? - upitala sam, pribravši se; uspela sam čak

i da se izrazim gramatički ispravno. Gospođica Mauntdžoj je počela ponovo da mi ide na živce.

- Ta čudovišta! - rekla je prezrivo. - Ta bestidna čudovišta! - Čudovišta? - Ti dečaci! Ubili su ga nesumnjivo, baš kao da su uzeli bo-

dež u ruke i zaboli mu ga u srce.

64

Slast na dnu pite

- Ko su bili oni, ti dečaci... mislim, čudovišta? Sećate li se njihovih imena?

- Zašto želiš to da znaš? S kojim pravom dolaziš ovamo da uznemiruješ duhove?

- Zanima me istorija - rekla sam. Prešla je rukom preko očiju kao da naređuje sebi da izađe iz

transa i polako progovorila glasom žene pod dejstvom nekog opijata.

- Bilo je to tako davno - rekla je. - Tako strašno davno. Za-ista mi nije stalo da se sećam... Ujka Grinvil je spomenuo njiho-va imena, pre nego što je...

- Bio ubijen? - sugerisala sam. - Da, tako je, pre nego što je bio ubijen. Čudno, zar ne? To-

kom svih ovih godina jedno ime mi je najbolje ostalo u sećanju jer me je podsećalo na majmuna... majmuna na lancu, znaš već, s verglašem i malom crvenom kapicom i limenom šoljom.

Stegnuto i nervozno se nasmejala. - Džeko - rekoh. Gospođica Mauntdžoj se stropoštala na stolicu kao obore-

na sekirom. Piljila je u mene iskolačenih očiju kao da sam se upravo materijalizovala iz druge dimenzije.

- Ko si ti, mala devojčice? - prošaputala je. - Zašto si došla ovamo? Kako ti je ime?

- Flavija - rekla sam, na trenutak se zadržavši na vratima. -Flavija Sabina Dolores De Lus. „Sabina" je bilo dovoljno stvar-no; „Dolores" sam smislila na licu mesta.

Sve dok ga nisam izbavila iz zarđalog zaborava, moj verni kip--fit trobrzinac čamio je godinama u ostavi za alat među polo-mljenim saksijama i drvenim kolicima. Poput mnogih drugih stvari u Bakšou, nekad je pripadao Harijet, koja ga je nazvala l'Hirondelle: „lasta". Ja sam ga prekrstila u Gledis.

Gledisine gume bile su probušene, zupčanici su joj bili suvi kao barut i vapili za uljem, ali njena montirana pumpa i crni ko-žni pribor s alatom iza sedišta činili su je potpuno samodovolj-nom. Uz Dogerovu pomoć, uskoro sam je dovela u tip-top

65

Alan Bredli

stanje. U priboru s alatom našla sam brošuru s naslovom Bici-klizam za žene svih godina od Prunele Stek, vodeće figure Žen-ske lige zdravlja i lepote. Na njenim koricama bilo je napisano crnim mastilom i divnim, tečnim rukopisom: Harijet De Lus, Bakšo.

Postojalo je doba kada Harijet nije bila mrtva: bila je svuda. Dok sam jurila kući, prolazeći pored nagnutih nadgrobnih

spomenika obraslih mahovinom u prenatrpanom crkvenom groblju kroz uske, olistale ulice, pa preko kredastog Haj rouda na periferiju, pustila sam Gledis na volju, letela nizbrdicama po-red živih ograda koje su žurno promicale i sve vreme zamišlja-la da sam pilot jednog od spitfajera, koji su samo pet godina ra-nije leteli kao laste tik iznad ovih istih živica kad su dolazili da slete u Litkout.

Iz brošure sam naučila da ću, budem li vozila uspravnih le-đa kao gospođica Galč iz Čarobnjaka iz Oza u bioskopu, birala raznovrstan teren i duboko disala, blistati od zdravlja kao sveti-onik Ediston i nikad neću patiti od bubuljica - što je bila kori-sna informacija, koju nisam oklevala da prenesem Ofeliji.

Da li je ikad postojala ista takva brošura Biciklizam za mu-škarce svih godina, pitala sam se? I ako jeste, da li ju je napisao predsednik Muške lige zdravlja i lepote?

Pretvarala sam se da sam dečak, koga je Otac zasigurno od-uvek želeo: sin koga bi mogao da odvede u Škotsku da pecaju losose i love jarebice po močvarama; sin koga bi mogao da po-šalje u Kanadu da nauči da igra hokej. Nije da je Otac radio ne-ke od ovih stvari, ali volela sam da mislim da bi ih radio da je imao sina.

Moje srednje ime bilo bi Lorens, kao njegovo, a kad bismo bili nasamo zvao bi me Lari. Kako mora da je bio duboko razo-čaran kad smo sve tri ispale devojčice.

Jesam li bila previše okrutna prema tom strašilu, gospođici Mauntdžoj? Previše osvetoljubiva? Zar nije ona, uprkos svemu, bila samo jedna bezopasna i usamljena stara usedelica? Da li bi Lari De Lus pokazao više razumevanja?

66

Slast na dnu pite

- Do đavola, ne! - povikala sam u vetar i pevala dok smo le-teli dalje:

Umba-čaka! Umba-čaka! Umba-čaka-bum!

Ali nisam se osećala kao jedan od prokletih izviđača Lorda Bejdena Pauela ništa više nego kao Princ Nik-Nek od Ali-Ka-zama.

Bila sam ja. Bila sam Flavija. I volela sam sebe, čak iako ni-ko drugi nije.

- Živela Flavija! Zauvek Flavija! - vikala sam, dok smo Gle-dis i ja jurile najvećom brzinom kroz Malfordsku kapiju i ulazi-le u aveniju kestenova koji su oivičavali put u Bakšou.

Ta veličanstvena kapija od crnog kovanog gvožđa, sa svojim filigranskim grifonima propetim na zadnje noge, nekada je kra-sila susedno imanje Bečli, pradedovski dom „Prljavih Malfor-da". Kapiju je za Bakšo zadobio 1760. godine neki Brendvin De Lus, koji ju je - nakon što je jedan od Malforda odmaglio s nje-govom ženom - skinuo i odneo kući.

Trampa žene za dvokrilnu kapiju („najbolju s ove strane ra-ja", napisao je Brendvin u svom dnevniku) čini se da je izgladi-la stvar, pošto su Malfordovi i De Lusovi ostali najbolji prijate-lji i susedi sve dok poslednji Malford, Tobijas, nije prodao imanje za vreme Američkog građanskog rata i otišao preko oke-ana da pomogne svojim rođacima konfederacionistima.

- Samo koju reč, Flavija - reče inspektor Hjuit, izašavši na ula-zna vrata.

Da li je mene čekao? - Naravno - rekoh ljupko. - Gde ste bili malopre? - ]esam li uhapšena, inspektore? - Bila je to šala; nadala sam

se da će je shvatiti. - Samo sam radoznao.

67

Alan Bredli

Izvukao je lulu iz džepa kaputa, napunio je i kresnuo šibi-cu. Posmatrala sam kako ravnomerno gori sve bliže njegovim četvrtastim vrhovima prstiju.

- Išla sam do biblioteke - rekla sam. Zapalio je lulu, a zatim njenom drškom pokazao na Gledis. - Ne vidim nikakve knjige. - Bila je zatvorena. - Aha - reče. Bilo je nečeg izluđujuće smirenog u tom čoveku. Čak i

usred ubistva bio je spokojan kao da šeta po parku. - Pričao sam s Dogerom - rekao je, i zapazila sam da je za-

držao pogled na meni da proceni moju reakciju. - O, je li? - rekla sam, ali mojim umom je odjekivao „Uga!"

znak za upozorenje kao u podmornici koja se sprema da za-roni.

Oprezno! Razmišljala sam. Gledaj kuda ideš. Koliko im je Doger rekao? O nepoznatom čoveku u kabinetu? O svađi s Ocem? O pretnjama?

To je bila nevolja s ljudima kao što je Doger: uvek mogu la-ko da otkažu bez ikakvog razloga. Da li je izbrbljao inspektoru o strancu u kabinetu? Proklet da je! Proklet!

- Rekao je da ste ga probudili oko četiri pre podne i rekli mu da je neki leš u bašti. Je li to istina?

Suzbila sam uzdah olakšanja, umalo se ugušivši tokom pro-cesa. Hvala ti, Dogeru! Neka te Gospod blagoslovi i čuva i nek Njegovo lice sija nad tobom, vo vjeki vjekov! Dobri stari verni Dogeru. Znala sam da mogu računati na tebe.

- Da - rekoh. - Istina je. - Šta je onda bilo? - Sišli smo niza stepenice i izašli napolje u baštu kroz ku-

hinjska vrata. Pokazala sam mu telo. Kleknuo je pored njega i opipao puls.

- A kako je to uradio? - Stavio mu je ruku na vrat, ispod uva. - Hmm - reče inspektor. - I da li ga je bilo? Mislim, pulsa? - Ne. - Otkud ste znali? Da li vam je rekao?

68

Slast na dnu pite

- Ne - rekoh. - Hmm - reče ponovo. - Jeste li i vi kleknuli pored njega? - Moguće da jesam. Ne verujem... Ne sećam se. Inspektor je napravio belešku. Čak i bez gledanja, znala sam

šta je pisalo: Upit: Da li je D. (1) rekao F. nema pulsa? (2) Vide-ti F. klekla PT (Pored Tela)?

- To je sasvim razumljivo - rekao je. - Mora da je to za vas predstavljalo pravi šok.

Prizvala sam u sećanje sliku stranca kako leži tamo u prvoj svetlosti zore: nagoveštaj zulufa na bradi, niti riđe kose koja po-drhtava na slabom komešanju jutarnjeg povetarca, bledilo, opružena noga, drhtavi prsti, to poslednje usisavanje vazduha. I ta reč, izduvana meni u lice... „Vale!"

Uzbudljivost svega toga! - Da - rekla sam. - Bilo je užasavajuće.

Po svemu sudeći, prošla sam test. Inspektor Hjuit je otišao u kuhinju gde su narednici Vulmer i Grejvs zauzeto planirali ope-racije pod artiljerijskom vatrom tračeva i sendviča sa salatom gospođe Malet.

Kad su Ofelija i Dafne sišle da ručaju s razočaranjem sam primetila Ofelijinu nesvakidašnju čistoću lica. Da li se moja smesa okrenula protiv mene? Jesam li, nekom čudnovatom he-mijskom slučajnošću, proizvela čudotvornu kremu za lice?

Gospođa Malet se ustumarala i gunđala dok nam je stavlja-la na sto supu i sendviče.

- Nije pravo - reče. - Već sam prekardašila s vremenom, šta ću sa svim ovim metežom i Alfom koji me čeka kod kuće? Ka-ko ih nije sramota da me teraju da iskopavam onu mrtvu šlju-ku iz korpe za smeće - rekla je stresavši se - da bi mogli na ne-što da je naslone i slikaju. Nije pravo. Pokazala sam im korpu i rekla da, ako im toliko treba ta crkotina, mogu lepo sami da je iskopaju. Imam ja ručak da spremam. Jedite sendviče, drage moje. Ništa bolje od hladnog jela u junu - dobro je kao piknik.

- Mrtva šljuka? - upita Dafne, iskrivivši usnu.

69

Alan Bredli

- Ona što smo je ja, gospođica Flavija i pukovnik našli na jučerašnjem pragu. Još me prolaze žmarci od nje, kako je samo ležala tamo sa smrznutim okom i kljunom što štrči uvis sa za-bodenim papirićem.

- Ned! - reče Ofelija, udarivši dlanom o sto. - Bila si u pra-vu, Dafi. To je ljubavni znak!

Dafne je čitala Zlatnu granu za Uskrs i rekla Ofeliji da su se poneki primitivni običaji udvaranja s Južnih mora očuvali i u naše prosvećeno vreme. To je samo stvar strpljenja, rekla je.

Pogledala sam tupo prvo jednu pa drugu. Bilo je čitavih eona kad uopšte nisam razumela svoje sestre.

- Mrtva ptica, kruta kao daska, s kljunom koji štrči uvis? Kakav je to ljubavni znak? - pitala sam.

Dafne se sakrila iza knjige, a Ofelija je malo pocrvenela. Oti-šla sam od stola i ostavila ih da se cerekaju u supu.

- Gospođo Malet - rekla sam - zar niste vi rekli inspektoru Hjuitu da se male šljuke u Engleskoj ne mogu videti pre sep-tembra?

- Šljuke, šljuke, šljuke! Ovih dana samo slušam o šljukama. Pomeri se malo u stranu, budi dobra - stojiš gde treba da ori-bam.

- Zašto je to tako? Zašto nema šljuka pre septembra? Gospođa Malet se ispravi, ostavi četku u kofi i obrisa o ke-

celju svoje sapunjave ruke. - Zato što su negde drugde - rekla je trijumfalno. - Gde? - O, pa znaš... kao i sve druge ptice što se sele. Gore na se-

veru su negde. Koliko ja znam, mogle bi da piju čaj s Božić Ba-tom.

- Koliko daleko mislite pod time „gore na severu"? U Škot-skoj?

- Škotskoj! - reče prezrivo. - Ne, dušo. Čak i Margaret, dru-ga sestra mog Alfa, ide čak do Škotske za odmor, a nije šljuka.

- Iako njen muž jeste - dodade. U ušima sam čula hučanje i nešto je škljocnulo.

70

Slast na dnu pite

- A Norveška? - pitala sam. - Da li bi male šljuke mogle da provedu leto u Norveškoj?

- Pretpostavljam da bi mogle, dušo. Moraćeš da proveriš. Da! Zar inspektor Hjuit nije rekao doktoru Darbiju da ima-

ju razloga da veruju kako je čovek iz bašte došao iz Norveške? Kako je uopšte mogao to da zna? Da li bi mi inspektor rekao kad bih ga pitala?

Verovatno ne. U tom slučaju moraću sama da dođem do odgovora.

- A sada beži odavde - reče gospođa Malet. - Ne mogu ku-ći dok ne završim s ovim podom, a već je jedan sat. Probava si-rotog Alfa do sada je najverovatnije u šokantnom stanju.

Izašla sam na zadnja vrata. Policajci i islednik su otišli i od-neli telo sa sobom, i bašta je sada izgledala čudnovato prazna. Dogera nije bilo nigde na vidiku i sela sam na donji deo zida da malo razmislim.

Da li je Ned ostavio mrtvu šljuku na pragu kao znak svoje ljubavi prema Ofeliji? Ona je svakako izgledala uverena u to. Ako to jeste bio Ned, odakle mu ptica?

Dve i po sekunde kasnije zgrabila sam Gledis, prebacila no-gu preko sedišta i po drugi put tog dana letela u selo poput ve-tra.

Brzina je presudna. Niko u Bišops Lejsiju neće još saznati za strančevu smrt. Policija ne bi rekla nikom živom - a ne bih ni ja.

Glasine neće početi da se šire sve dok gospođa Malet ne za-vrši s ribanjem i ne ode u selo. Ali čim stigne kući, novost o ubi-stvu u Bakšou raširiće se kao kuga. Imala sam vremena do tada da saznam to što mi treba.

71

7.

Kad sam se zaustavila i prislonila Gledis na gomilu drveta izble-delu od stajanja napolju, Ned je još uvek radio u dvorištu gosti-onice. Završio je s pivskom buradi i sada je razmetljivo istova-rao sireve veličine vodeničnog kamena s prikolice parkiranog kamiona.

- Hej, Flavija - reče kad me ugleda, ugrabivši priliku da pre-stane s radom. - Hoćeš malo sira?

Pre nego što sam stigla da odgovorim izvukao je iz džepa veliki perorez gadnog izgleda i odrezao krišku stiltona sa zastra-šujućom lakoćom. Odsekao je jednu za sebe i na licu mesta na-valio da jede s, kako bi to Dafne rekla, „glasnim uživanjem". Dafne planira da postane spisateljica i u jednu staru knjigu iz-veštaja prepisuje fraze koje ostave utisak na nju tokom svako-dnevnog čitanja. Zapamtila sam „glasno uživanje" kad sam po-slednji put njuškala po njenim stranicama.

- Bila si kući? - upita Ned, gledajući me stidljivo i postran-ce. Videla sam šta sledi. Klimnula sam glavom.

- I kako je gospođica Ofelija? Je li svraćao doktor? - Da - rekoh. - Mislim da ju je obišao jutros. Ned je u potpunosti naseo na moju obmanu. - Još uvek zelena, je l'? - Sad je više žućkasta nego ranije - rekoh. - Nijansa više

sumporna nego bakarna. Naučila sam da se laž uvijena u detalje, kao konjska pilula u

jabuci, guta s većom lakoćom. Ali ovoga puta sam znala da sam preterala čim sam to izgovorila.

- Eh, Flavija - reče Ned. - Igraš se sa mnom.

72

Slast na dnu pite

Polako sam razvukla lice u svoj najbolji osmeh seoskog la-krdijaša.

- Uhvatio si me, Nede - rekoh. - Kriva sam. Uzvratio je čudnim identičnim odrazom mog keza. Na de-

lić sekunde sam mislila da mi se podsmeva, i osećala sam kako počinjem da besnim. Ali onda sam shvatila da je bio iskreno za-dovoljan što me je nadmudrio. To je bila prilika za mene.

- Nede - rekla sam. - Kad bih te pitala jedno strašno lično pitanje, da li bi odgovorio?

Čekala sam da shvati. Komuniciranje s Nedom bilo je kao razmena telegrama s čovekom iz Mongolije koji sporo čita.

- Naravno da bih - rekao je, a šeretski sjaj u očima mi je na-govestio šta sledi dalje. - Razume se, možda ne bih odgovorio istinu.

Kad smo se oboje dobro ismejali, prešla sam na posao. Po-čeću s teškom artiljerijom.

- Tebi se baš jako sviđa Ofelija, zar ne? Ned poče da usisava zube i stavi prst u kragnu. - Ona je stvarno fina devojka, to joj moram priznati. - Ali zar ne bi jednog dana želeo da se skućiš s njom u ko-

libi sa slamnatim krovom i da podižeš gomilu derana? Sada je Nedov vrat postao rastući crveni stub, nalik na de-

beli alkoholni termometar. Za nekoliko sekundi izgledao je kao jedna od onih ptica koje naduvaju gušu radi parenja. Odlučila sam da mu pomognem.

- Pretpostavimo na trenutak da je želela da te vidi, ali joj otac nije dozvolio. Pretpostavimo da bi jedna od mlađih sesta-ra mogla da pomogne.

Njegova crvena guša već je počela da se smiruje. Pomislila sam da će početi da plače.

- Stvarno to misliš, Flavija? - Časna indijanska - rekla sam. Ned ispruži svoje žuljevite prste i rukova se sa mnom izne-

nađujuće nežno. Bilo je to kao da sam se rukovala s ananasom. - Prsti Prijateljstva - rekao je, šta god to značilo. Prsti Prijateljstva? Da li sam upravo naučila tajno rukova-

nje nekog seoskog bratstva koje se okupljalo po grobljima

73

Alan Bredli

osvetljenim mesečinom i skrovitim šikarama? Jesam li sada uvedena i da li se od mene očekuje da učestvujem u neizreci-vo krvavim ponoćnim ritualima među živicama? Zvučalo je kao zanimljiva mogućnost.

Ned mi se cerio u lice kao lobanja na gusarskoj zastavi. Ima-la sam prednost.

- Slušaj - rekla sam mu. - Lekcija Broj Jedan: Ne ostavljaj mrtve ptice na pragu voljene osobe. To bi uradio samo mačak koji se udvara.

Ned me je pogledao belo. - Jednom ili dvaput sam ostavio cveće, nadajući se da će

primetiti - rekao je. Ovo je za mene bila novost: Ofelija mora da je brže-bolje odnela bukete u svoj budoar radi sentimentalnog sanjarenja pre nego što ih je iko iz kuće primetio.

- Ali mrtve ptice? Nikad. Znaš me, Flavija. Nikad ne bih uradio tako nešto.

Kad sam stala i malo razmislila, znala sam da je bio u pra-vu; zaista, on ne bi. A ispostavilo se da je moje naredno pitanje bilo čista sreća.

- Da li Meri Stoker zna da si slab na Ofeliju? - tu rečenicu sam pokupila u bioskopu iz nekog američkog filma - Nađimo se u Sent Luisu, ili Devojčice - i ovo je bila prva prilika koju sam ikad imala da je upotrebim. Poput Dafne, i ja sam pamtila reči, ali bez zapisivanja u knjigu izveštaja.

- Šta Meri ima s tim? Ona je Talijeva ćerka i to je kraj priče. - Okani se toga, Nede - rekoh. - Videla sam onaj poljubac

jutros dok sam... prolazila. - Trebalo joj je malo utehe. Nije se desilo ništa više od toga. - Zbog onog što joj se prišunjao iza leđa? Ned skoči na noge. - Nek te đavo nosi! - reče. - Ona ne že-

li da se za to sazna. - Dok je menjala posteljinu? - Ti si đavo, Flavija De Lus! - grmeo je Ned. - Beži od me-

ne! Idi kući! - Reci joj, Nede - reče nečiji miran glas. Okrenula sam se i

videla Meri na vratima.

74

Slast na dnu pite

Stajala je s jednom rukom naslonjenom na dovratak, dok je drugom stezala bluzu oko vrata kao Tes d'Urbervil. Izbliza sam mogla da vidim da ima grube crvene ruke i da je bila neospor-no zrikava.

- Reci joj - ponovila je. - Sad ionako nema veze, zar ne? Odmah sam primetila da me ne voli. Životna je činjenica da

devojčica za tren oka može da proceni da li je druga devojčica voli. Fili kaže da između muškaraca i žena postoji prekinuta te-lefonska veza i da nikad ne možemo znati ko je od nas spustio slušalicu. Za dečaka nikad ne znaš da li je šarmiran ili se šegači, ali devojčicu možeš da proceniš u prve tri sekunde. Između de-vojčica postoji tih i neprekidan protok nevidljivih signala, po-put visokofrekventnih bežičnih poruka između obale i brodova na pučini, i taj tajni protok tačkica i crtica govorio je da me Me-ri prezire.

- Hajde, reci joj! - vikala je Meri. Ned je s mukom progutao pljuvačku i otvorio usta, ali ništa

nije izašlo. - Ti si Flavija De Lus, zar ne? - rekla je. - Jedna od onih

odozgo iz Bakšoa - bacila mi je to kao pitu u lice. Ćutke sam klimnula glavom, kao neki rođeni nezahvalnik

sa seoskog plemićkog poseda kome treba tetošenje. Bolje bi mi bilo da sarađujem, mislila sam.

- Pođi sa mnom - reče Meri, mahnuvši rukom. - Požuri i budi tiha!

Pratila sam je do mračnog kamenog špajza, a zatim do ograđenog drvenog stepeništa koje je strmoglavo vijugalo do sprata iznad. Gore smo ušle u nešto što je nekada sigurno bio ormar za rublje: u visoki četvrtasti kredenac sada ispunjen po-licama sa sredstvima za čišćenje, sapunom i voskom. Četke i metle bile su neuredno naslonjene u uglu usred nadmoćnog mi-risa nekog karbolnog dezinfekcionog sredstva.

- Pssst! - rekla je i zlobno mi stisla ruku. Teški koraci su se približavali, dolazeći istim stepenicama uz koje smo se upravo popele. Stisle smo se uz ugao, pazeći da ne oborimo metle.

- To će biti onog prokletog dana, gospodine, kad kotsvold-ski konj kupi novčanik! Na vašem mestu bih igrao na Morsku

75

Alan Bredli

Zvezdu i ne bih mario ni za kakve savete nekog prokletnika iz Londona što ne zna gde mu je zadnjica a gde glava!

Bio je to Tali, koji je s nekim razmenjivao poverljive savete u vezi s konjskim trkama glasom dovoljno snažnim da ga čuju u Epsom Daunsu. Drugi glas je mrmljao nešto što se završilo sa „Hm-hm!", a bat njihovih koraka postajao je sve slabiji u lavi-rintu popločanih hodnika.

- Ne, ovuda - prosiktala je Meri, povukavši me za ruku. Nestale smo iza ugla i ušle u uzani hodnik. Izvukla je svežanj ključeva iz džepa i tiho otključala poslednja vrata s leve strane. Ušle smo unutra.

Našle smo se u sobi koja se verovatno nije promenila još otkad je kraljica Elizabeta posetila Bišops Lejsi 1592, za vreme jednog od svojih letnjih putovanja. Najpre sam primetila drve-nu tavanicu, gipsane radove, maleni prozor s oknima osigura-nim olovom, odškrinutim zbog provetravanja, i široke podne daske koje su se uzdizale i spuštale kao ustalasali okean.

Uz jedan zid stajao je krnji drveni sto s ABC Železničkim vo-dičem (oktobar, 1946) podmetnutim ispod jedne noge da se ne bi klatio. Na stolu su bili neponovljivi stratfordširski krčag i bo-kal ružičaste i krem boje, češalj, četkica i mala crna kožna kuti-ja. U uglu pored otvorenog prozora ležao je jedan jedini komad prtljaga: putni kovčeg jeftinog izgleda od vulkanizovanih gu-menih vlakana, sav izlepljen šarenim nalepnicama. Pored njega je stajala stolica s uspravnim naslonom kojoj je falila prečka. Na drugoj strani sobe nalazio se drveni ormar za odeću, verovatno kupljen polovan. I krevet.

- To je to - reče Meri. Dok nas je zaključavala, okrenula sam se da je prvi put pažljivo pogledam. U sivoj, prljavoj svetlosti ča-đavog prozora izgledala je starije, okrutnije i hladnije od devoj-ke ogrubelih ruku koju sam malopre videla osvetljenu jarkim suncem u dvorištu gostionice.

- Rekla bih da nikad nisi bila u ovako maloj sobi, zar ne? -rekla je s prezirom. - Društvo iz Bakšoa voli da poseti Bedlam, je l' da? Da vidite ludake - da vidite kako živimo u našim kave-zima. Da nam bacite keks.

- Ne znam o čemu pričaš - rekla sam.

76

Slast na dnu pite

Meri se okrenula licem prema meni tako da sam osetila svu jačinu njenog pogleda.

- Ta tvoja sestra - ta Ofelija - poslala te je s porukom za Ne-da, i nemoj mi reći da nije. Ona misli da sam ja neka murdara, a nisam.

I u tom trenutku sam shvatila da mi se Meri sviđa, iako se ja njoj nisam sviđala. Svako ko zna reč „murdara" bio je vredan mog prijateljstva.

- Slušaj - rekla sam - nema nikakve poruke. To što sam re-kla Nedu bila je samo maska. Moraš mi pomoći, Meri. Znam da hoćeš. Desilo se ubistvo u Bakšou...

Eto! Rekla sam to! - . . . i niko još ne zna to osim tebe i mene - i, naravno, ubice. Gledala me je ne više tri sekunde a onda upitala: - A ko je

to ubijen? - Ne znam. Zato sam ovde. Ali meni deluje logično da ako

neko završi mrtav među krastavcima i čak ni policija ne zna ko je, onda je mesto u okolini u kom je najverovatnije odseo - ako je odseo u okolini - upravo ovde u Trinaest zmajeva. Možeš li mi doneti knjigu gostiju?

- Nema potrebe da ti je donosim - reče Meri. - Ovde je sa-da samo jedan gost, i to gospodin Sanders.

Što sam više pričala s Meri, sve mi se više dopadala. - A ovo ovde je njegova soba? - pitala sam. Lice joj se smrači. - Ne znam baš tačno. - Da li je ikada pre svraćao ovde? - Ne koliko ja znam. - Onda moram da pogledam knjigu gostiju. Molim te, Me-

ri! Molim te! Važno je! Policija će uskoro biti ovde, a onda će bi-ti prekasno.

- Probaću... - rekla je, otključala vrata i nestala iz sobe. Čim je otišla, otvorila sam vrata ormara za odeću. Osim dve

drvene vešalice za kapute, bio je prazan i usredsredila sam se na putni kovčeg prekriven nalepnicama kao trup broda prilepci-ma. Ovi živopisni ljuskari, međutim, imali su svoja imena: Pa-riz, Rim, Stokholm, Amsterdam, Kopenhagen, Stavanger - i druga.

77

Alan Bredli

Oprobala sam se s bravom i, na moje iznenađenje, kovčeg se otvorio. Bio je otključan! Dve polovine spojene šarkama po sre-dini lako su se razdvojile i našla sam se lice u lice s odećom go-spodina Sandersa: plavo odelo od serža, dve košulje, par smeđih oksfordskih pantalona (u plavom seržu?; čak sam i ja umela bo-lje od toga!) i savitljivi, teatralni šešir koji me je podsetio na fo-

tografije Dž. K. Čestertona koje sam videla u Radio tajmsu. Otvorila sam fioke putnog kovčega, pazeći da ne narušim

njihov sadržaj: par četki za kosu (imitacija kornjačine kore), bri-tva (valet auto-strop), tuba kreme za brijanje (morning prajd brašles), četkica za zube, pasta (timol: „naročito se preporučuje radi suzbijanja bacila propadanja zuba"), makazice za nokte, ra-van češalj (celuloidni) i par četvrtastih dugmića za manšete (cr-ni vitbi, s umetnutim inicijalima u srebru: HB).

HB? Zar ovo nije soba gospodina Sandersa? Šta bi HB tre-balo da znači?

Vrata su se otvorila i neki glas je prosiktao: - Šta to radiš? Umalo nisam iskočila iz kože. Bila je to Meri. - Nisam mogla da nađem knjigu gostiju. Tata je bio - Fla-

vija! Ne možeš tako da preturaš po prtljagu gosta! Dovešćeš nas obe u nepriliku. Prestani.

- Odmah - rekla sam, pošto sam završila s pretresanjem džepova odela. Ionako su bili prazni. - Kad si poslednji put vi-dela gospodina Sandersa?

- Juče. Ovde. U podne. - Ovde? U ovoj sobi? Zagrcnula se i klimnula glavom, gledajući u stranu. - Menjala sam mu posteljinu kad mi je došao iza leđa i zgra-

bio me. Stavio mi je ruku preko usta da ne mogu da vrištim. Is-palo je dobro što me je tata baš tada pozvao iz dvorišta. To ga je malo zbunilo. Nemoj misliti da ga nisam jednom ili dvaput do-bro šutnula. On i njegove prljave šape! Noktima bih mu iskopa-la oči da sam samo imala priliku!

Pogledala me je kao da je rekla previše: kao da se neki veli-ki društveni jaz otvorio između nas.

- Ja bih mu iskopala oči i isisala rupe - rekla sam.

78

Slast na dnu pite

Oči joj se razrogačiše od užasa. - Džon Marston - rekla sam joj. - Holandska kurtizana, hi-

ljadu šeststo četvrte. Nastupila je pauza od otprilike dvesta godina. Onda je Me-

ri počela da se kikoće. - E, jesi opasna! - rekla je. Jaz je bio premošćen. - Drugi čin - dodala sam. Nekoliko sekundi kasnije smo se presamitile, s rukama po-

ko usta, skakale po sobi i složno groktale kao par utreniranih foki.

- To nam je Fili jednom čitala ispod ćebeta s bakljom - re-kla sam, i iz nekog razloga to nam se učinilo još urnebesnijim, i ponovo smo krenule sve dok nismo bile skoro paralizovane od smeha.

Meri je obavila ruke oko mene i čvrsto me zagrlila. - Pravi si laf, Flavija - rekla je. - Stvarno jesi. Dođi ovamo

- baci pogled na ovo. Otišla je do stola, uzela crnu kožnu kutiju, odvezala traku i

podigla poklopac. Unutra je bilo smešteno u dva reda po šest malih staklenih bočica, ukupno dvanaest njih. Jedanaest je bilo napunjeno tečnošću žućkaste nijanse, dok je kod dvanaeste tek četvrtina bila puna. Između redova bočica nalazio se polukru-žni usek, kao da je nedostajao neki predmet u obliku cevi.

- Šta li se pravi od ovoga? - prošaputala je, pošto je Talijev glas nejasno grmeo u daljini. - Misliš da su otrovi? Pravi doktor Kripen, ovaj naš gospodin Sanders?

Otvorila sam delimično napunjenu bočicu i stavila je pod nos. Mirisalo je kao da je neko prosuo sirće po naličju lepljivog flastera: oštar proteinski miris, poput kose alkoholičara koja go-ri u susednoj sobi.

- Insulin - rekla sam. - On je šećeraš. Meri me je pogledala belo, i odjednom sam znala kako se

osećao Arhimed kada je izgovorio „Eureka!" u svojoj kadi. Zgrabila sam Meri za ruku.

- Da li gospodin Sanders ima crvenu kosu? - upitala sam.

79

Alan Bredli

- Crvenu kao paradajz. Otkud znaš? Gledala me je kao da sam Madam Zolanda na crkvenoj sve-

čanosti, s turbanom, šalom i kristalnom kuglom. - Magična pretpostavka - rekla sam.

80

8.

- O, bože! - reče Meri, tražeći nešto ispod stola i izvukavši okruglu metalnu korpu za otpatke. - Umalo da zaboravim na ovo. Tata bi mi odrao kožu kad bi otkrio da nisam ispraznila ovu stvar. Opsednut je bacilima, iako se to ne bi reklo po njego-vom izgledu. Dobro je što sam se setila pre nego - o, do đavola! Pogledaj samo ovaj nered, molim te.

Napravila je kiselo lice i odmakla korpu dalje od sebe. Zavi-rila sam unutra ustežući se. Nikad ne znaš u šta se upuštaš kad zabijaš nos u đubre drugih ljudi.

Dno korpe bilo je prekriveno parčadima i listićima nekog peciva: bez ambalaže, samo bačeno tako, kao da je onome ko je jeo bilo dosta. Izgledalo je kao ostaci pite. Kad sam dohvatila i izvukla jedno parče, Meri ispusti zvuk gađenja i okrenu glavu.

- Pogledaj ovo - rekla sam. - To je deo kore, vidiš? Ovde je zlatnosmeđa od peći, s malim naborima od testa kao nekom de-koracijom s jedne strane. Ovi drugi delovi su od donje kore: be-lji su i tanji. Nije baš sveža, je l' da? Ipak - dodala sam - mrtva sam gladna. Kad ne jedeš ceo dan, sve ti izgleda dobro.

Podigla sam pitu i otvorila usta, praveći se da ću halapljivo da je progutam.

- Flavija! Zaustavila sam se s tovarom koji se mrvio na pola puta do

zjapećih usta. - A? - O, ti! - reče Meri. - Ostavi to. Baciću je. Nešto mi je govorilo da je to bila Loša Ideja. Nešto drugo mi

je govorilo da je razorena pita bila dokaz koji je trebalo ostaviti

81

Alan Bredli

netaknutim da ga otkriju inspektor Hjuit i dva narednika. Čak sam razmatrala to na trenutak.

- Imaš neki papir? - upitala sam. Meri odmahnu glavom. Otvorila sami ormar i, propevši se

na prste, rukom ispipala policu na vrhu. Kao što sam i pretpo-stavljala, jedan list novina bio je postavljen kao privremeno re-šenje za prašinu. Bog te blagoslovio, Tali Stokeru!

Pazeći da ih ne rasturim, ispraznila sam veće ostatke pite na Dejli mejl i umotala ih u fini paketić koji sam tutnula u džep. Meri je stajala i posmatrala me nervozno, bez reči.

- Laboratorijski test - rekla sam mračno. Ako ćemo pošte-no, još uvek nisam imala nikakvu ideju šta da radim s ovom ogavnošću. Smisliću nešto kasnije, ali sada sam htela da poka-žem Meri ko je glavni.

Dok sam vraćala korpu za otpatke nazad na pod, prenuo me je iznenadni laki pokret u njenim dubinama, i ne krijem da mi se stomak prevrnuo. Šta je to unutra? Crvi? Pacov? Nemo-guće: ne bih propustila nešto tako veliko.

Oprezno sam zavirila u korpu i nešto se jeste micalo na tije-nom dnu. Pero! Mipalo se nežno, skoro neprirnetno, napred-nazad, prateći strujanje vazduha u sobi; pomeralo se kao uveli list na drvetu - isto kao strančeva crvena kosa na jutarnjem po-vetarcu.

Da li je moguće da je umro tek jutros? Činilo se da je pro-šla večnost od neprijatnosti u bašti. Neprijatnosti? Kako lažeš, Flavija!

Meri je i dalje preneraženo gledala kako zavlačim ruku u korpu i vadim pero s parčetom testa nabodenim na njega.

- Vidiš ovo? - rekla sam, pružajući joj pero. Ustuknula je kao što bi to Drakula uradio kad mu pripretiš krstom. - Da je pero palo na pitu u korpi, ne bi bilo pričvršćeno. „Dvadeset če-tiri kosa ispečena u piti" - odrecitovala sam. - Vidiš?

- Misliš? - upita Meri, s krompirirna umesto očiju. - Nego šta, Šerloče - rekla sam. - Ova pita je bila napunje-

na pticom, i mislim da mogu da pogodim vrstu. Ponovo sam joj pružila pero. - Kakvo divno jelo da ga izne-

seš pred kralja - rekla sam joj, i ovoga puta se nasmejala.

82

Slast na dnu pite

Postupiću isto i s inspektorom Hjuitom, pomislila sam dok sam pakovala stvar. Da! Rešiću slućaj i pružiću mu ga uvijenog u vrpce veselih boja.

- Nema potrebe da dolazite ovamo ponovo - rekao mi je u bašti, taj bezveznjak. Odakle mu samo drskosti!?

E pa, pokazaću mu nekoliko trikova! Nešto mi je govorilo da je Norveška ključ. Ned nije bio u

Norveškoj i, osim toga, zakleo se da nije ostavio šljuku na pra-gu i ja sam mu verovala, tako da nije dolazio u obzir - bar za-sad.

Stranac je stigao iz Norveške, i to sam čula takoreći iz prve ruke. Ergo (to znači „dakle"), stranac je mogao da donese šlju-ku sa sobom.

U piti. Da! To je imalo smisla! Postoji li bolji način da prođeš po-

red ljubopitljivog carinika Njegovog Veličanstva s mrtvom pti-com?

Još malo i možemo kući: ako ne mogu da pitam inspekto-ra otkud zna za Norvešku, a ne mogu ni stranca (očito, pošto je mrtav), ko mi onda preostaje?

I odjednom sam videla sve, videla sam kako se prostire pod mojim nogama, kao što to sigurno izgleda kad se gleda s vrha planine. Kao što je Harijet sigurno...

Kao što orao vidi svoj plen. Zagrlila sam sebe s uživanjem. Ako je stranac došao iz Nor-

veške, ispustio mrtvu pticu na našem pragu pre ručka, a zatim se pojavio u očevom kabinetu posle ponoći, onda mora da je odseo negde u blizini. Negde odakle se može peške stići u Bak-šo. Negde kao baš ovde u ovoj istoj sobi u Trinaest zmajeva.

Sada sam znala sa sigurnošću: leš u krastavcima jeste bio go-spodin Sanders. U to nije moglo biti sumnje.

- Meri! Bio je to ponovo Tali, koji je rikao kao junac, i ovoga puta

se činilo da je tačno ispred vrata. - Idem, tata! - povikala je, zgrabivši korpu. - Izlazi odavde - prošaputala je. - Sačekaj pet minuta i on-

da siđi niza zadnje stepenice, isto kao što smo se i popele.

83

Alan Bredli

Izašla je i trenutak kasnije sam je čula kako objašnjava Tali-ju u hodniku kako je htela samo dodatno da očisti korpu za ot-patke, pošto je neko ostavio nered u njoj.

- Ne bismo voleli da neko umre od bacila koje je pokupio u Trinaest zmajeva, zar ne, tata?

Učila je. Dok sam čekala, ponovo sam pogledala putni kovčeg. Pre-

šla sam prstima preko nalepnica u boji, pokušavajući da zami-slim gde je sve bio na svojim putovanjima i šta je gospodin San-ders radio u svakom od gradova: Pariz, Rim, Stokholm, Amsterdam, Kopenhagen, Stavanger. Pariz je bio crven, beo i plav, kao i Stavanger.

Da li je Stavanger u Francuskoj, pitala sam se? Ne zvuči francuski - osim, naravno, ako se ne čita „stavonže", kao kod Lorensa Olivijea. Dotakla sam nalepnicu, koja se nabrala pod mojim prstima, skupljajući se kao voda na pramcu broda.

Ponovila sam ogled s drugim nalepnicama. Svaka je bila do-bro zalepljena i glatka - kao etiketa na bočici cijanida.

Da pogledamo ponovo Stavanger. Bila je malo namreškani-ja od drugih, kao da je bilo nečeg ispod.

Krv mi je zašumela u venama kao voda u vodeničnom jazu. Ponovo sam otvorila kovčeg i uzela žilet iz fioke. Dok sam

vadila sečivo, razmišljala sam o tome kakva je sreća što žene -izuzev sporadičnih slučajeva poput gospođice Pikeri iz bibliote-ke - ne moraju da se briju. Dovoljno je teško biti žena čak i kad ne moraš da vučeš sav taj pribor gde god da kreneš.

Pažljivo držeći žilet između palca i kažiprsta (posle inciden-ta sa staklarijom održana mi je glasna bukvica o oštrim predme-tima), napravila sam prorez duž donjeg dela nalepnice, vodeći brigu da sečem uz samu ivicu plave i crvene ukrasne linije koja se pružala u širinu skoro preko čitavog papira.

Dok sam lagano podizala zasek tupim delom žileta, nešto je iskliznulo napolje i uz šum hartije palo na pod. Bio je to kove-rat od glasin-papira, sličan onom koji sam primetila u komple-tu narednika Grejvsa. Pošto je bio proziran, mogla sam da vi-dim da se nešto nalazi unutra: nešto četvrtasto i tamno. Otvorila

84

Slast na dnu pite

sam koverat i potapkala ga prstom. Nešto mi je palo na dlan; u stvari, dva nečega.

Dve poštanske marke. Dve jarkonarandžaste poštanske marke, svaka u svom sitnom prozirnom omotaču. Izuzev boje, bile su identične peni blek nabodenoj na kljun male šljuke. Opet lice kraljice Viktorije. Kakvo razočaranje!

Nisam sumnjala da bi Otac bio iskreno oduševljen zbog sa-vršene očuvanosti ovih stvarčica, zbog čarolije gravure, užitka u perforacijama i veličanstvenosti lepka, ali za mene one nisu predstavljale ništa više od stvari koje biste prilepili na pismo groznoj tetki Felisiti iz Hempšira da joj se zahvalite za njen uvi-đavni božićni poklon u vidu almanaha o Veverici Nediju.

Opet, zašto bih se mučila da ih vraćam? Ako su gospodin Sanders i telo u našoj bašti jedan te isti čovek, a znala sam da je-su, onda ga je odavno prošla potreba za poštanskim markicama.

Ne, pomislih, zadržaću ih. Mogu dobro da posluže jednog dana da se izvučem iz neprilike s Ocem, koji nije sposoban da u isto vreme misli i na marke i na disciplinu.

Stavila sam koverat u džep, liznula kažiprst i ovlažila Unu-trašnju ivicu proreza na nalepnici na kovčegu. Zatim sam ga is-peglala palcem. Niko, čak ni inspektor Fabijan iz Skotland jar-da, nikad ne bi pomislio da ga je neko otvorio žiletom.

Vreme mi je isteklo. Bacila sam još jedan pogled po sobi, izašla u tamni hodnik i, prateći Merina uputstva, pažljivo kre-nula ka zadnjem stepeništu.

- Beskorisna si kao hulahopke na biku, Meri! Kako, do đa-vola, da držim stvari pod kontrolom kad ti puštaš da sve ode do sto đavola?

Tali je dolazio gore sporednim putem. Još jedan zavoj stepe-ništa i naći ćemo se licem u lice!

Pobegla sam na prstima u suprotnom pravcu kroz vijugavi lavirint hodnika: ovamo dva stepenika gore, tamo tri stepenika dole. Trenutak kasnije, bez daha, obrela sam se na vrhu stepeni-šta u obliku slova L koje je vodilo do glavnog ulaza. Koliko sam mogla da vidim, dole nije bilo nikoga.

Polako sam sišla na prstima, silazeći jedan po jedan stepe-nik.

85

Alan Bredli

Dugačak ulazni hodnik, bogato ukrašen tamnim, umrlja-nim plakatima s motivima iz konjičkog sporta, služio je kao predvorje u kome su vekovima žrtvovane usoljene haringe osta-vile miris svojih zadimljenih duša prionuo uz tapete. Samo je pramen sunčeve svetlosti koji je ulazio kroz otvorena ulazna vrata ublažavao tamu.

S moje leve strane nalazio se stočić s telefonom, telefonskim imenikom, malom staklenom vazom s crvenim i svetloljubiča-stim cvećem i knjigom. Knjigom gostiju!

Očigledno, gostionica Trinaest zmajeva nije spadala u ko-šnice: otvorene stranice knjige sadržale su imena putnika koji su se prijavili za prethodnu nedelju i pre. Nisam morala čak ni da je dodirujem.

Evo ga:

2. jun 10:25 pre podne F. K. Sanders London

Nijedan gost se nije upisao prethodnog dana, i nijedan od tada.

Ali London? Inspektor Hjuit je rekao da je mrtvac došao iz Norveške, a ja sam znala da, poput kralja Džordža, inspektor Hjuit nije bio neozbiljan čovek.

Dobro, nije baš tako rekao. Rekao je da je pokojnik neda-vno došao iz Norveške, što je sasvim nešto treće.

Pre nego što sam uspela dobro da razmislim, začula se lupa odozgo. Bio je to opet Tali, sveprisutni Tali. Po njegovom glasu sam mogla da zaključim da je Meri još uvek izvlačila deblji kraj.

- Ne gledaj me tako, mala moja, ili ćeš zažaliti. I sada je teškim koracima silazio niz glavno stepenište! Vi-

deće me za nekoliko sekundi. Ali baš kad sam htela da odjurim do ulaznih vrata, jedan otrcani crni taksi se zaustavio odmah is-pred njih. Na krovu mu je bila visoka hrpa prtljaga, a iz jednog od prozora virile su drvene nožice tronošca za kameru.

Tali se zbunio na trenutak.

86

Slast na dnu pite

- Evo gospodina Pembertona - rekao je scenskim šapatom. - Poranio je. Eto vidiš, devojčice, zar ti nisam rekao da će se ovo desiti? Polazi odmah i reši se one prljave posteljine dok ja na-đem Neda.

Iskoristila sam priliku! Potrčala sam nazad pored konjičkih postera u zadnje predsoblje i izašla napolje u dvorište gostionice.

- Nede! Dođi i uzmi prtljag gospodina Pembertona. Tali je bio odmah iza mene i pratio me ka zadnjem delu go-

stionice. Iako me je na trenutak zaslepila jarka sunčeva svetlost, videla sam da Neda nigde nema. Mora da je završio s istovari-vanjem kamiona i prešao na druge dužnosti.

Bez imalo razmišljanja skočila sam u prikolicu kamiona, le-gla dole i sakrila se iza gomile sireva.

Provirujući između naslaganih koturova videla sam Talija kako odlazi u dvorište, gleda oko sebe i briše keceljom svoje cr-veno lice. Bio je obučen za punjenje krigli. Pab mora da je otvo-ren, mislila sam.

- Nede! - razdrao se. Znala sam da me nije mogao videti u mračnoj unutrašnjo-

sti kamiona dok je stajao na sjajnom suncu. Sve što je trebalo da radim bilo je da ležim dole i da budem mirna.

O tome sam mislila kada se par glasova pridružilo Talijevoj rici.

- Pozdrav, Tali - reče jedan. - Hvala za kriglu. - Do viđenja, drugar - reče drugi. - Vidimo se sledeće su-

bote. - Reci Džordžu da može da stavi košulju na Morsku Zve-

zdu. Samo mu nemoj reći koju! Bila je to jedna od onih gluposti koje muškarci kažu samo

zato da bi imali zadnju reč. Ipak, svi su se smejali i verovatno se udarali po butinama zbog doskočice, a trenutak kasnije sam osetila kako se kamion spušta na svojim amortizerima kad su se dva čoveka uspentrala u kabinu. Onda je motor zastrugavši oži-veo, i počeli smo da se krećemo unazad.

Tali je savijao i ispravljao prste, dajući znakove kamionu dok je vozio u rikverc i pokazujući rukama prostor između njegovih zadnjih vrata i ograde dvorišta. Sad nisam mogla da

87

Alan Bredli

iskočim a da mu ne uletim pravo u ruke. Moraću da sačekam da izađemo kroz zasvođen prolaz na otvoren put.

Poslednje što sam videla u dvorištu bio je Tali kako se vra-ća prema vratima i Gledis naslonjena na gomilu odbačene drve-ne građe, gde sam je i ostavila.

Kad je kamion oštro skrenuo, a zatim ubrzao, na glavu mi se obrušio kotur venslidejla, i skliznula sam zajedno s njim pre-ko tvrdog drvenog poda. Dok sam se pridigla, drum je leteo iza nas u mrlji zelenih živica, a Bišops Lejsi se gubio u daljini.

Sad si uradila pravu stvar, Flav, pomislila sam, možda više nikad nećeš videti svoju porodicu.

Koliko god ta ova ideja na prvi pogled izgledala privlačno, ubrzo sam shvatila da će mi Otac ipak nedostajati - barem ma-lo. Što se tiče Ofelije i Dafne, brzo bih naučila da živim bez njih.

Inspektor Hjuit će, naravno, odmah doći do zaključka da sam ja počinila ubistvo, pobegla s mesta zločina i da upravo kre-ćem teretnim parobrodom za Britansku Gvajanu. Upozoriće sve luke da otvore četvore oči zbog jedanaestogodišnje devojči-ce-ubice s kikama i u džemperu.

Čim saberu dva i dva, policajci će ubrzo poslati pse da pra-te begunca koji miriše kao Starovremska prodavnica sira. Znači, moraću da nađem neko mesto da se okupam - livadski potok, možda, gde ću moći da operem odeću i osušim je na grmu ku-pine. Prirodno, ispitaće Talija, mučiti Neda i Meri i saznati ka-ko sam pobegla iz Trinaest zmajeva.

Trinaest zmajeva. Zašto je to tako, pitala sam se, zašto su ljudi koji daju ime-

na našim gostionicama i pabovima tako beznadežno nemašto-viti?

Gospođa Malet mi je rekla da je ime Trinaest zmajeva smi-slio neki vlasnik u osamnaestom veku koji je jednostavno izbro-jao dvanaest drugih Zmajeva koji su radili u susednim selima i dodao još jednog.

Zašto ne nešto što ima praktičnu vrednost, na primer Tri-naest atoma ugljenika? Nešto što bi moglo da se upotrebi kao memorijski trik? U tridecilu, čiji je hidrid metan, ima trinaest atoma ugljenika. Kakvo veselo i korisno ime za pab!

88

Slast na dnu pite

Stvarno, Trinaest zmajeva* Pusti muškarca da nazove me-sto po ptici!

Još uvek sam mislila na tridecil kada sam kroz otvorena zad-nja vrata kamiona na trenutak videla okrugli, okrečeni kamen. Izgledao je poznato, i odmah sam shvatila da je to bila oznaka za skretanje za Dodingsli. U sledećih osamsto metara vozač će biti primoran da se zaustavi - makar samo na trenutak - pre nego što skrene desno za Sent Elfridu ili levo za Donji Lejsi.

Skliznula sam do ivice otvorene kutije baš kad su kočnice zaškripale i vozilo počelo da usporava. Trenutak kasnije, kao komandos isisan kroz vrata vitli bombardera, iskočila sam kroz vrata zadnjeg dela kamiona i tresnula u prašinu sa sve četiri.

Vozač je bez osvrtanja skrenuo ulevo i, dok je teški kamion sa svojim tovarom sireva tandrkao svojim putem, ja sam krenu-la kući.

Biće to jedna fina naporna šetnja preko polja do Bakšoa.

* Engl.: Thirteen Drakes; drake - nekada je značilo „zmaj", a danas znači „patak". (Prim. prev.)

89

9.

Kad moja sestra Ofelija bude već odavno mrtva, mislim da će prva slika koja će mi pasti na pamet kad god pomislim na nju biti njeno nežno dodirivanje klavira. Kad sedne za dirke našeg starog brodvud granda u salonu, Fili postaje druga osoba.

Godine vežbanja - u svakom slučaju - dale su joj levu ruku Džoa Luisa i desnu Boa Brumela (tako bar Dafi kaže).

Zato što tako lepo svira, uvek sam smatrala svojom bezu-slovnom dužnošću da budem posebno pokvarena prema njoj. Na primer, kad svira jednu od onih ranih stvari od Betovena, koje zvuče kao da su ukradene od Mocarta, bez razmišljanja stanem, šta god da radim, i nehatno prošetam kroz salon.

- Prvoklasan rad ruku - kažem dovoljno glasno da se čuje od muzike. - Av! Av! Av!

Ofelija ima mutnoplave oči: oči kakve volim da zamišljam da ih je slepi Homer morao imati, iako veći deo svog repertoa-ra zna napamet, povremeno se promeškolji na stolici za klavir, malo se nagne napred kao robot i zapilji se u note.

Kad sam jednom prilikom primetila da liči na izgubljenog bandikuta, skočila je s klavirske stolice i skoro me na smrt pre-bila uvijenom Šubertovom sonatom za klavir. Ofelija nema smisla za humor.

Kad sam prešla poslednji prelaz preko ograde i kad se Bak-šo video preko polja umalo nisam ostala bez daha. Upravo iz ovog ugla i u ovo doba dana najviše sam volela ovaj pogled. Dok sam se približavala sa zapada, blagi stari kamen je sijao kao ša-fran na kasnom popodnevnom suncu, lepo se smestivši u pejzaž

90

Slast na dnu pite

kao raspoložena koka koja leži na svojim jajima, s britanskom zastavom koja se gore zadovoljno vijorila.

Činilo se da je kuća nesvesna rnog dolaska, kao da sam bila uljez koji se prikrada.

Čak i s razdaljine od četiri stotine metara čula sam note „То-kate" od Pjetra Domenika Paradisa - iz njegove Sonate u A-du-ru - kako izleću napolje da me dočekaju.

„Tokata" je moja omiljena kompozicija i po mom mišljenju najveće muzičko ostvarenje u čitavoj svetskoj istoriji, ali znala sam da je Ofelija više nikad neće svirati ako sazna za to.

Kad god čujem tu muziku zamišljam da letim niza strmu istočnu stranu Gudžer Hila, trčim tako brzo da jedva upravljam nogama, skačem s jedne na drugu stranu i puštam krik u vetar kao ushićeni galeb.

Kad sam se približila kući, stala sam usred polja i slušala sa-vršenu reku nota, ne suviše presto - baš onako kako ja volim. Mislila sam o onom danu kad sam čula Ajlin Džojs kako svira „Tokatu" na BBC-jevom kućnom programu. Otac je uključio radio dok je besposličio sa svojom zbirkom marki i zapravo ni-je ni slušao. Note su našle svoj put kroz hodnike i galerije Bak-šoa, otplovile uz spiralno stepenište i ušle u moju sobu. Dok sam shvatila šta sviraju, dok sam otrčala niza stepenice i upala u Očev kabinet, muzika je bila prestala.

Otac i ja smo stajali gledajući jedno u drugo i ne znajući šta da kažemo, sve dok najzad nisam izašla iz sobe bez reči i pola-ko krenula gore.

To je jedini problem s „Tokatom": prekratka je. Obišla sam ogradu i otišla na terasu. Videla sam Oca kroz

prozor njegovog kabineta kako sedi za stolom usredsređen na ono radi, šta god to bilo.

Rozenkrojceri tvrde u svojim obraćanjima da možeš natera-ti potpunog neznanca da se osvrne u punom bioskopu ako ga netremice i napregnuto gledaš u vrat, pa sam piljila u njega iz sve snage.

91

Alan Bredli

Podigao je pogled, ali me nije video. Misli su mu bile negde drugde.

Nisam se ni mrdnula. A onda je pogledao dole i nastavio s radom kao mu je glava

od olova, dok je Fili u salonu prešla na nešto od Šumana.

Kad god je mislila na Neda, Fili je obavezno svirala Šumana. Petpostavljam da se zato to zove romantična muzika. Kad je jednom svirala Šumanovu sonatu s izuzetno sanjalačkim izra-zom lica, glasno sam napomenula Dafi da prosto obožavam scensku muziku i Fili je pobesnela. Ništa nije pomoglo ni to što sam se iskrala iz sobe i vratila se nekoliko minuta kasnije s ba-kelitnom trubicom za uvo koju sam našla u ormaru, limenom šoljom i ručno napisanim znakom vezanim oko vrata: „Ogluve-la u tragičnoj klavirskoj nesreći. Molim vas, sažalite se."

Fili je do sada verovatno zaboravila na taj incident, ali ja ni-sam. Kad sam se progurala pored nje praveći se da hoću da po-gledam kroz prozor, pa trenutak sam joj videla lice u krupnom planu. Do đavola! Opet ništa za moju beležnicu.

- Verovatno si u nevolji - rekla je, zalupivši poklopac klavi-ra. - Gde si bila ceo dan?

- Zini da ti kažem - rekla sam joj. - Nisi mi poslodavac. - Svi su te tražili. Dafi i ja smo im rekle da si pobegla od ku-

će, ali izgleda da nismo mi te proklete sreće. - Prokleto je bedno reći „prokleto", Fili... ne stoji ti. I nemoj

tako da naduvavaš obraze: izgledaš kao džangrizava kruška. Gde je Otac?

Kao da nisam znala. - Nije promolio nos iz kuće celog dana - reče Dafi. - Misliš

li da je uznemiren zbog onog što se desilo jutros? - Zbog leša na našem posedu? Ne, ne bih rekla - nema on

ništa s tim. - To sam i mislila - reče Fili i podiže poklopac klavira. Zabacivši kosu, unela se u prvu od Bahovih „Goldberških

varijacija".

92

Slast na dnu pite

Bilo je lagano ali ipak lepo, iako, po mom mišljenju, Bah ni u svojim najboljim danima ne bi mogao ni da drži skute Pjetru Domeniku Paradisu.

A onda sam se setila Gledis! Ostavila sam je kod Trinaest zmajeva, gde ju je bilo ko mogao primetiti. Ako policija već ni-je bila tamo, uskoro će biti.

Pitala sam se da li su do sada naterali Meri ili Neda da im is-pričaju o mojoj poseti. Ali da jesu, razmišljala sam, zar inspek-tor Hjuit ne bi istog trenutka bio u Bakšou i čitao mi bukvicu?

Pet minuta kasnije, po treći put tog dana, krenula sam u Bi-šops Lejsi - ovoga puta peške.

Držeći se živica i skrivajući se iza drveća kad god bih čula zvuk nekog vozila kako se približava, uspela sam da dođem zaobila-znim putem do samog kraja Haj strita, koja je ovako kasno u to-ku dana bila duboko u svom uobičajenom snu.

Prečica kroz ukrasnu baštu gospođice Bjudli (lokvanji, ka-mene rode, zlatne ribice i crveni lakirani mostić) dovela me je do zida od cigala koji se pružao duž dvorišta Trinaest zmajeva, gde sam čučnula i osluškivala. Gledis bi trebalo da je tačno s druge strane, ako je niko nije pomerio.

Ništa se nije čulo, osim brujanja udaljenog traktora. Upra-vo kad sam htela da provirim preko zida, začula sam glasove. Ili, da budem preciznija, jedan glas, i to Talijev. Čula bih ga i da sam ostala kod kuće u Bakšou s tamponima u ušima.

- Nikad u životu nisam video tog čoveka, inspektore. Re-kao bih da mu je ovo prvi dolazak u Bišops Lejsi. Zapamtio bih ga da se nekad zaustavio ovde: Sanders je devojačko prezime moje pokojne žene, bog da joj dušu prosti, i primetio bih da se neko s tim imenom upisao u knjigu gostiju. Možete staviti pet funti na to. Ne, nikad nije bio u ovom dvorištu: ušao je na ula-zna vrata i otišao gore u sobu. Ako ima nekakvih tragova, naći ćete ih tamo u pabu. Kasnije je otišao malo u pab. Popio na eks kriglu mešanog piva.

93

Alan Bredli

Znači, policija je znala! Osećala sam kako uzbuđenje u me-ni kipi kao pivo s đumbirom, ne zato što su identifikovali žrtvu, već zato što sam ih pobedila s jednom rukom zavezanom iza leđa.

Pustila sam da mi licem pređe samozadovoljan izraz. Kad su glasovi utihnuli, sakrila sam se iza puzavice i provi-

rila preko cigala. Dvorište je bilo prazno. Preskočila sam zid, zgrabila Gledis i krišom je odgurala na

prazan Haj strit. Spustivši se kao strela niz Kau lejn, vratila sam se istim putem odranije tako što sam otišla iza biblioteke, pro-šla između Trinaest zmajeva i izrovanog puta pored reke u Šu strit, zatim pored groblja i najzad u polja.

Gledis i ja smo se truckale preko polja. Bilo je dobro biti po-novo u njenom društvu.

Mesec sija na gospođu Porter A i na njenu kćer

Obe ih gleda čupavi ker.

Bila je to pesma koju me je Dafi naučila, ali tek pošto mi je iznudila obećanje da je nikad neću pevati u Bakšou. Delovala je kao pesma za vedro nebo, i ovo je bila savršena prilika.

Doger me je sačekao na vratima. - Treba da govorim s vama, gospođice Flavija - rekao je.

Mogla sam da vidim napetost u njegovim očima. - U redu - rekoh. - Gde? - U stakleniku - rekao je, uz pokret palcem. Pošla sam za njim oko istočne strane kuće i prošli smo kroz

zelena vrata ugrađena u zid povrtnjaka. Kad uđete u staklenik, isto vam je kao da ste Africi: niko osim Dogera nikad tamo ni-je kročio.

Unutra, otvorena okna za ventilaciju na krovu hvatala su popodnevno sunce i odbijala ga nadole do mesta na kome smo stajali, između stolova za saksije i creva za polivanje gutaperki.

- Šta ima, Dogeru? - upitala sam bezbrižno, trudeći se da ispadnem malo, ali ne previše, kao Duško Dugouško.

- Policija - rekao je. - Moram da znam koliko ste im rekli o...

94

Slast na dnu pite

- I ja sam o tome razmišljala - rekoh. - Prvo ti. - Pa, onaj inspektor... Hjuit. Pitao me je neka pitanja u ve-

zi s onim jutros. - I mene - rekoh. - Šta si mu rekao? - Žao mi je, gospođice Flavija. Morao sam da mu kažem da

ste došli i probudili me kad ste našli telo, i da sam pošao s vama u baštu.

- To je već znao. Dogerove obrve su poletele uvis kao par galebova. - Je li? - Naravno da jeste. Ja sam mu rekla. Doger ispusti jedan dugi spor zvižduk. - Onda mu niste ništa ispričali o... onoj svađi... u kabinetu? - Naravno da nisam, Dogeru! Za šta me smatraš? - Nikad ne smete da zucnete o tome, gđice Flavija. Nikad! Ovo je već postajalo zamršeno. Doger me je molio da se

udružim s njim u skrivanju informacija od policije. Koga je šti-tio? Sebe? Oca? Ili možda mene?

To su bile stvari koje nisam mogla otvoreno da ga pitam. Is-probaću drugu taktiku.

- Naravno da ću ćutati - rekoh. - Ali zašto? Doger podiže lopaticu i poče da stavlja crnu zemlju u sak-

siju. Nije me gledao, ali vilica mu je bila pod uglom koji je jasno govorio da je nešto čvrsto odlučio.

- Postoje stvari - reče najzad - koje treba znati. A postoje i stvari koje ne treba znati.

- Kao na primer? - osmelila sam se. Crte lica mu postadoše mekše i samo što se nije osmehnuo. - Kidaj - rekao je. U laboratoriji sam izvukla papirni zavežljaj iz džepa i pažlji-

vo ga odmotala. Razočarano sam uzdahnula: vožnja bicikla i pentranje po

zidovima pretvorili su dokaze maltene u komadiće testa. - Trice - rekla sam, ne bez malo zadovoljstva zbog oštro-

umnosti svojih reči. - Šta sada da radim?

95

Alan Bredli

Pažljivo sam stavila pero u koverat i stavila ga u fioku s pi-smima Tara De Lusa koja su napisana i na koje je odgovoreno kad je Harijet bila mojih godina. Niko se ne bi setio da pogleda unutra, a osim toga, kao što je Dafi jednom rekla, najbolje me-sto da sakriješ mrzovoljan izraz lica jeste na operskoj sceni.

Čak i ovako unakažen, rastureni kolač me je podsetio da ni-sam jela ceo dan. Večeru u Bakšou je, po nekom drevnom zako-nu, gospođa Malet uvek spremala ranije, a za našu konzumaci-ju se podgrevala u devet sati.

Bila sam izgladnela, dovoljno gladna da pojedem... pa do-bro, da pojedem parče odurne pite s kremom od jaja gospođe Malet. Čudno, zar ne? Pitala me je danas, pre nego što se Otac onesvestio, da li mi se dopala pita... a ja je nisam ni probala.

Kad sam oko četiri ujutru prošla kroz kuhinju - malo pre nego što sam se saplela o telo među krastavcima - pita je još bi-la na prozoru gde ju je gospođa Malet ostavila da se hladi. I ne-dostajao je jedan deo.

Stvarno, nedostajao je jedan deo! Ko je mogao da ga uzme? Sećam se da sam se tada to isto

pitala. To nisu bili ni Otac, ni Dafi, ni Fili: oni bi pre pojeli krem od crva na hlebu nego prokleti krem od jaja gospođe Malet.

Ni Doger je ne bi pojeo: on nije bio čovek koji bi se poslu-žio desertom. A da mu je parče dala gospođa Malet, onda ne bi mislila da sam ga ja pojela, zar ne?

Sišla sam niza stepenice i ušla u kuhinju. Pite nije bilo. Prozorski okvir je još uvek bio podignut, baš kao što ga je

gospođa Malet ostavila. Da li je ponela ostatke pite kući svom mužu Alfu?

Mogla bih da je pozovem telefonom i pitam je, mislila sam, ali onda sam se setila Očevih telefonskih zabrana.

Otac je pripadao generaciji koja je prezirala „aparat", kako ga je nazivao. Uvek se osećao nelagodno pored te stvari, i mogli ste ga nagovoriti da govori u nju samo u sudbonosnim situaci-jama.

Ofelija mi je jednom rekla da su čak i kad su stigle vesti o Harijetinoj smrti morali da ih pošalju telegramom, jer je Otac odbijao da veruje u bilo šta što ne vidi na papiru. Telefon u

96

Slast na dnu pite

Bakšou bio je namenjen samo za slučaj požara ili vanrednog zdravstvenog stanja. Svaka druga upotreba „aparata" zahteva-la je Očevu ličnu dozvolu, što je bilo pravilo koje nam je usađi-vano od dana kada smo napustile krevetac.

Ne, moraću da sačekam do sutra da pitam gospođu Malet za pitu.

Uzela sam veknu hleba iz sobe za serviranje i odsekla debe-lu krišku. Namazala sam maslac, a onda prosula po njoj pokri-vač žutog šećera. Dvaput sam presavila hleb napola, pritiskaju-ći ga oba puta dlanom. Stavila sam ga u rernu i ostavila unutra taman toliko koliko mi je trebalo da otpevam tri strofe pesme ,,Da sam znala da dolaziš, napravila bih kolač".

Nije ispalo kao pravi čelzi ban, ali moraće da posluži.

97

1 0 .

Iako smo mi De Lusovi rimokatolici još otkad su trke kočijama bile u modi, to nas nije sprečavalo da odlazimo u crkvu Sent Tankred, jedinu crkvu u Bišops Lejsiju i tvrđavu anglikanstva, ako je tako nešto ikad postojalo.

Postoji nekoliko razloga za naše pokoviteljstvo. Prvi je zato što se nalazi na zgodnom mestu, a drugi činjenica da su Otac i vikar (iako ne u isto vreme) obojica pohađali školu Grejminster. Osim toga, Otac nam je jednom ukazao da je osveštanje trajno kao tetovaža. Sent Tankred, rekao je, bio je rimokatolička crkva pre reformacije, i što se njega tiče, to je i ostala.

Iz tog razloga smo svake nedelje ujutru, bez izuzetka, tuma-rali preko polja kao patke: Otac, šibajući na mahove vegetaciju svojim malaka štapom, Fili, Dafi i ja (tim redosledom) i Doger u svom najboljem nedeljnom izdanju na kraju kolone.

Niko u Sent Tankredu nije na nas ni najmanje obraćao pa-žnju. Pre nekoliko godina bilo je nekog gunđanja od strane an-glikanaca, ali je blagovremeni prilog Fondu za obnavljanje orgu-lja učinio da sve prođe bez krvi.

- Recite im da se možda ne molimo sa njima - Otac je re-kao vikaru - ali se bar ne molimo aktivno protiv njih.

Jednom, kad je Fili izgubila glavu i pobegla do oltarske ograde, Otac nije hteo da govori s njom sve do sledeće nedelje. Od tog dana, kad bi samo pomerila stopalo u crkvi, Otac bi pro-mrmljao: „Budi mirna, devojko." Nije morao ni da je pogleda: njegov profil nosača barjaka neke posebno asketske rimske legi-je bio je dovoljan da nas drži na mestu. Makar na javnom me-stu.

98

Slast na dnu pite

Sada, dok sam gledala Fili kako kleči zatvorenih očiju i spo-jenih prstiju okrenutih ka nebu, i kako usnama oblikuje blage i pobožne reči, morala sam da se uštinem da ne bih zaboravila da sedim odmah pored Đavolove Ludaje.

Zajednica Sent Tankreda ubrzo se navikla na naše gnjuranje i klaćenje i uživali smo u hrišćanskom milosrđu - osim kad je jednom Dafi rekla orguljašu, gospodinu Deningu, da je Harijet svakoj od nas usadila svoje čvrsto uverenje da priča o Potopu u Knjizi postanja potiče od rasnog pamćenja porodice mačaka, s posebnim osvrtom na davljenje mačića.

To je izazvalo malu gužvu, ali Otac je izgladio stvari tako što je dao lep prilog Fondu za popravku krova, što je bila svota ko-ju je odbio od Dafinog sledovanja.

- Pošto ionako nemam sledovanje - rekla je Dafi - niko ni-je na gubitku. To je zapravo vrlo dobra kazna.

Slušala sam ravnodušno kako se skup udružio u zajednič-kom ispovedanju: „Nismo uradili one stvari koje je trebalo da uradimo; I uradili smo one stvari koje nije trebalo da uradimo."

Kroz glavu su mi proletele Dogerove reči: „Postoje stvari koje treba znati. A postoje i stvari koje ne treba znati."

Osvrnula sam se i pogledala ga. Oči su mu bile zatvorene, a usne su mu se micale. Kao i Očeve, primetila sam.

Pošto je bila Nedelja Trojstva, počašćeni smo izuzetnim sta-rim kalamburom iz Otkrovenja o rubin-kamenu, dugi koja se okreće oko prestola, moru stakla poput kristala i četiri zveri s mnogim očima spreda i (nezgodno) pozadi.

Imala sam sopstveno mišljenje o pravom značenju ove oči-gledno alhemičarske aluzije, ali pošto sam ga čuvala za doktor-sku tezu, zadržala sam ga za sebe. I iako smo mi De Lusovi ta-koreći pripadali protivničkom timu, nisam mogla a da ne zavidim anglikancima na lepotama njihove Knjige svakodnevnih molitvi.

Prozori su takođe bili divni. Iznad oltara, jutarnja sunčeva svetlost je ulazila kroz tri prozora čija su obojena stakla u sred-njem veku izlili polucivilizovani, polunomadski staklari koji su živeli i pijančili na ivici Ovenhauske šume, s čijim se proređe-nim ostacima Bakšo još uvek graničio sa zapada.

99

Alan Bredli

Na slici s leve strane prorok Jona je iskakao iz usta ogrom-ne ribe i gledao je preko ramena raširenih očiju i ozlojeđenog pogleda. Iz brošure koju su nekad davali na ulazu u crkvu, za-pamtila sam da je bela krljušt ribe napravljena zagrevanjem sta-kla s kalajem, dok je Jonina smeđa koža obojena solima trova-lentnog gvožđa, što je vrlo zanimljivo samo po sebi (meni barem) ujedno i lek protiv trovanja arsenikom.

Slika s desne strane predstavljala je Isusa kako ustaje iz gro-ba, dok mu Marija Magdalena u crvenoj haljini (opet gvožđe, ili možda sastrugane čestice zlata) pruža purpurnu odeždu (man-ganov oksid) i veknu žutog hleba (srebro-hlorid).

Znala sam da su se ove soli mešale s peskom i pepelom sla-ne močvarne trske, zagrevale u peći dovoljno vreloj da se čak i Sedrah, Misah i Avdenago zamisle, a zatim hladile dok se ne do-bije željena boja.

Na slici u sredini dominirao je naš sveti Tankred, čije je telo upravo ležalo u grobnici pod našim stopalima. Bio je prikazan kako stoji na otvorenim vratima crkve u kojoj sedimo (onako kako je izgledala dok je viktorijanci nisu unapredili) i dočekuje raširenih ruku mnoštvo parohijana. Sveti Tankred je imao pri-jatno lice: bio je tip čoveka koga biste pozvali da svrati u nede-lju popodne da pregleda stare primerke Ilustrovanih londonskih novina ili čak možda Seoskog života. A pošto smo bili iste vere, volela sam da mislim kako posebno favorizuje sve nas iz Bakšoa dok večno hrče tamo dole.

Kad mi se mozak vratio u sadašnjost, shvatila sam da se vi-kar molio za čoveka koga sam našla mrtvog u bašti.

- Bio je stranac među nama - rekao je. - Nije potrebno da znamo njegovo ime...

Eto novosti za inspektora Hjuita, pomislila sam. - ... da bismo zamolili boga da se smiluje njegovoj duši i da

mu spokoja. Znači, vest je procurila! Gospođa Malet, pretpostavljala

sam, juče nije časila ni časa da projuri sokakom i otkrije novo-sti vikaru. Bilo mi je teško da poverujem da ih je mogao čuti od policije.

100

Slast na dnu pite

Začuo se iznenadni šupalj tresak sedišta koje se podiglo i osvrnula sam se upravo na vreme da vidim gospođicu Maunt-džoj kako se poput krabe probija napolje između klupa i žurno odlazi bočnim prolazom do vrata transepta.

- Muka mi je - šapnula sam Ofeliji, koja me je bez razmi-šljanja pustila da se provučem pored nje. Fili se posebno gnuša-la povraćanja po svojim cipelama; dobar štos kojim sam se ko-ristila s vremena na vreme.

Napolju je počeo da duva vetar, šibajući grane tisa po gro-blju i stvarajući talase u nepokošenoj travi. Na trenutak sam vi-dela gospođicu Mauntdžoj kako nestaje među spomenicima obraslim mahovinom u pravcu trošne, zarasle kapije.

Šta ju je tako uznemirilo? Na trenutak sam razmišljala da krenem za njom, ali odlučila sam da to ne bi bila dobra ideja: re-ka je tekla oko Sent Tankreda na takav način da se crkva prak-tično nalazila na ostrvu, a nepostojana voda je tokom vekova presekla starinski sokak s one strane kapije. Jedini način da go-spođica Mauntdžoj stigne kući a da se ne vrati nazad jeste da izuje cipele i pređe preko sada potopljenog kamenja koje je ne-kad služilo za prelaz preko reke.

Očigledno je želela da bude sama. Vratila sam se Ocu, koji se rukovao s kanonikom Ričardso-

nom. Zahvaljujući ubistvu, mi De Lusovi smo postali glavno zbivanje pa su seljani u svojim nedeljnim odelima čekali u redu da porazgovaraju s nama ili nas ponekad samo dodirnu kao da smo nekakve amajlije. Svi su hteli reč-dve, ali niko nije hteo da kaže bilo šta značajno.

- Jeziva stvar, to u Bakšou - rekao bi neko Ocu, Fili ili meni. - Užasna - odgovorili bismo i rukovali se, a zatim čekali sle-

deću stranku da pristupi. Tek kad smo uslužili ceo skup bili smo slobodni da krenemo kući na ručak.

Dok smo prelazili park otvorila su se vrata poznatih plavih ko-la i inspektor Hjuit pređe preko šljunka da nas dočeka. Pošto sam već bila ubeđena da se policijske istrage verovatno odlažu nedeljom, bila sam malo iznenađena što ga vidim. Žustro je

101

Alan Bredli

klimnuo glavom Ocu i dotakao obod šešira da pozdravi Fili, Dafi i mene.

- Pukovniče De Lus, nekoliko reči... nasamo, ako biste bili ljubazni.

Pomno sam posmatrala Oca, plašeći se da bi opet mogao da klone, ali osim što je malo stegao dršku svog štapa, nije izgledao nimalo iznenađeno. Možda se čak i pripremao za ovo, pomisli-la sam.

Doger je u međuvremenu nečujno sišao u kuću, možda da zameni svoju tvrdu, staromodnu kragnu i manšete za udobnost svog baštovanskog radnog odela.

Otac se obazreo na nas kao da smo jato dosadnih gusaka. - Dođite do mog kabineta - rekao je inspektoru, a onda se

okrenuo i otišao. Dafi i Fili su stajale i gledale ispred sebe, kao što imaju obi-

čaj kad ne znaju šta da kažu. Na trenutak sam razmišljala da li da prekinem tišinu, ali sam, razmislivši još jednom, odustala od toga i bezbrižno odšetala zviždućući temu „Hari Lajm" iz filma Treći čovek.

Pošto je bila nedelja, mislila sam da bi bilo prikladno da odem do bašte i pogledam mesto gde je ležao leš. Biće to na ne-ki način poput onih viktorijanskih slika žena pod velovima ko-je se saginju da stave buket patetičnih ljubičica - obično u sta-klenoj čaši - na grob svog mrtvog muža ili majke. Ali ta misao me je nekako rastužila i rešila sam da preskočim teatralnost.

Bez mrtvog čoveka leja s krastavcima bila je neobično do-sadna; ništa više od leje s povrćem u kojoj se ovde-onde mogla videti polomljena stabljika ili nešto što izgleda sumnjivo, kao trag od prevlačenja potpetice. U travi sam mogla da vidim ru-pe od oštrih nogu tronošca narednika Vulmera koje su probile busenje.

Slušajući Filipa Odela, radijskog privatnog detektiva, znala sam da posle iznenadne i neočekivane smrti obavezno sledi ob-dukcija i nisam mogla a da se ne zapitam da li je doktor Darbi već „stavio telo na sto", kako sam ga čula da kaže inspektoru Hjuitu. Ali opet, postojalo je nešto što se nisam usuđivala da pi-tam; barem ne još.

102

Slast na dnu pite

Pogledala sam gore u prozor svoje spavaće sobe. U njemu su se ogledali punački beli oblaci koji plove po moru plavog ne-ba tako blizu da sam skoro mogla da ih dodirnem.

Tako blizu! Pa naravno! Leja s krastavcima bila je tačno is-pod mog prozora!

Zašto onda nisam ništa čula? Svako zna da ubijanje ljud-skog bića zahteva ulaganje određene količine mehaničke ener-gije. Zaboravila sam tačnu formulu, iako znam da postoji neka. Snaga utrošena u toku kratkog vremena (na primer metak) pra-vi veliku buku, dok snaga utrošena sporije može čak da ne pro-izvede nikakav zvuk.

Šta mi to govori? Da se, ako je stranac nasilno napadnut, to moralo desiti negde drugde, van domašaja zvuka. Da je bio na-padnut tamo gde sam ga našla, ubica bi morao da upotrebi tihu metodu: tihu i laganu, pošto je čovek još uvek bio živ kad sam ga našla, iako jedva.

- „Vale!" - rekao je umirući. Ali zašto bi meni rekao zbo-gom? Bila je to reč koju je gospodin Tvining povikao pre nego što je skočio u smrt, ali šta je bila veza? Da li je čovek međ kra-stavcima pokušavao da poveže svoju sopstvenu smrt sa smrću gospodina Tvininga? Da li je bio tamo kad je starac skočio? Da li je bio deo toga?

Morala sam da razmišljam, i to bez ometanja. Garaža nije dolazila u obzir jer sam sada znala da, kad zagusti, tamo lako mogu naći Oca kako sedi u Harijetinom fantomu. Ostaje samo još ukrasna građevina u vrtu.

Na južnoj strani Bakšoa, na veštačkom ostrvu u veštačkom jezeru, nalazila se veštačka ruševina u čijoj je senci bio mali grč-ki hram od mermera prošaran lišajevima. Sada je veoma zapu-šten i zarastao u koprive, a nekada je bio jedan od ponosa En-gleske: mala kupola na četiri vanredno vitka stuba dostojna postolja Parnasa. Nebrojeno mnogo De Lusovih iz osamnae-stog veka vozilo je svoje goste do njega u prazničnim čamcima posutim cvećem. Na ostrvu bi pod vedrim nebom jeli divljač i kolače, posmatrali labudove kako klize po staklastoj vodi, i kroz lornjete gledali iznajmljenog pustinjaka kako blene i zeva ispred ulaza u svoju pećinu obraslu bršljanom.

103

Alan Bredli

Ostrvo, jezero i građevinu konstruisao je Kejpabiliti* Braun (iako je taj atribut dosta puta doveden u pitanje na stranicama Beležaka i upita, koje je Otac strasno čitao, ali samo kad bi iskr-snuo neki događaj od filatelističke važnosti), i u biblioteci u Bakšou još uvek je postojala crvena kožna torba koja je sadržala umetnikove potpisane originalne crteže. To je inspirisalo Oca da se malo našali: „Nek ostali mudri ljudi žive u svom sopstve-riom foliju",** rekao je.

Postoji porodično predanje da je baš na pikniku u tom bak-šoovskom foliju Džon Montagju, četvrti erl od Sendviča, izmi-slio meze koje je po njemu dobilo ime kada je prvi ubacio hlad-nog tetreba između dva parčeta hleba dok je igrao kribidž s Kornelijusom De Lusom.

- Nek je prokleta istorija - rekao je Otac. Sada, pošto sam otišla do ostrva gacajući po vodi ne dubljoj

od pola metra, sedela sam na stepenicama malog hrama sklup-čanih nogu i s bradom na kolenima.

Kao prvo, pita s jajima gospođe Malet. Gde li je nestala? Pustila sam da mi mozak odluta do ranih sati subotnjeg ju-

tra: zamislila sam sebe kako silazim niza stepenice, idem kroz predsoblje u kuhinju i - da, pita je nesumnjivo bila na prozor-skoj dasci. I bilo je isečeno jedno parče.

Kasnije me je gospođa Malet pitala da li mi se dopala pita. Zašto mene, pitala sam se? Zašto nije pitala Fili ili Dafi?

A onda sam shvatila, kao gromom pogođena! Ubijeni ju je pojeo. Da. Sve je imalo smisla!

Imamo dijabetičara koji je krenuo na dug put iz Norveške i sa sobom poneo šljuku skrivenu u piti. Ja sam našla ostatke te pite - zajedno s izdajničkim perom - u Trinaest zmajeva, a pti-ca je bačena na naš prag. Iako ništa nije jeo - mada je, po Taliju Stokeru, popio piće u pabu - stranac se uputio u Bakšo u petak uveče, svađao se s Ocem i prilikom izlaska prošao kroz kuhinju

* Engl.: capabilitv - sposobnost. (Prim. prev.)

104

**Igra reči: engl , fo l ly (vrtna ukrasna građevina) znači takođe i glupost, lu-dost. (Prim. prev.)

Slast na dnu pite

i poslužio se parčetom pite gospođe Malet. I nije uspeo da pro-đe kroz krastavce pre nego što ga je oborila!

Kakav bi otrov mogao tako brzo da deluje? Brzo sam raz-motrila najverovatnije mogućnosti. Cijanid deluje za nekoliko minuta: žrtva najpre poplavi u licu i skoro odmah se uguši. Ostavlja miris gorkih badema. Ali ne, cijanidu ne ide u prilog to što bi žrtva bila mrtva pre nego što bih je pronašla. (lako mo-ram priznati da sam slaba na cijanid - kad se radi o brzini, spa-da u red najboljih. Kad bi otrovi bili konji, stavila bih novac na cijanid.)

No da li sam to osetila gorke bademe u njegovom posled-njem dahu? Nisam mogla da se setim.

Zatim imamo kurare. I on ima gotovo trenutno dejstvo i, opet, žrtva umire nakon nekoliko minuta od gušenja. Ali kura-re ne može da ubije unošenjem u usta; da bi bio smrtonosan, mora se ubrizgati. Osim toga, ko bi u jednom engleskom selu -osirn mene, naravno - držao kurare u svojoj torbi?

Šta je s duvanom? Zapamtila sam da se šaka duvanskog li-šća potopljenog u teglu s vodom i ostavljenog nekoliko dana na suncu može lako pretvoriti u gustu, crnu smolu nalik na mela-su koja usmrćuje za nekoliko sekundi. Ali nicoteana se uzgaja u Americi i njeni sveži listovi se teško mogu naći u Engleskoj ili, iz istog razloga, u Norveškoj.

Pitanje: da li bi se od izmrvijenih opušaka cigarete, ciga-re ili duvana za lulu mogao dobiti jednako toksičan otrov?

Pošto niko u Bakšou nije pušio, moraću da sakupim svoje sopstvene uzorke.

Pitanje: Kada (i gde) se prazne pepeljare u Trinaest zma-jeva?

Pravo pitanje bilo je ovo: ko je stavio otrov u pitu? I još va-žnije, kome je prvobitno bio namenjen?

105

Alan Bredli

Drhtala sam dok je senka prolazila preko ostrva i pogledala uvis baš kad je tamni oblak zaklonio sunce. Pašće kiša - i to uskoro.

Ali pre nego što sam uspela da ustanem počelo je da lije kao iz kabla - jedna od onih iznenadnih, kratkih ali žestokih ranih junskih oluja koje izgnječe cveće i oštete odvodne kanale. Poku-šala sam da nađem suvo i zaklonjeno mesto u samom središtu kupole, gde ću biti najzaklonjenija od jake kiše - što mi nije baš mnogo pomoglo, zahvaljujući hladnom vetru koji je iznenada i niotkuda počeo da duva. Obgrlila sam samu sebe da bih se za-grejala. Moraću da sačekam da prođe, mislila sam.

- Hej! Jeste li dobro? Neki čovek je stajao na daljoj obali jezera i gledao u mene.

Kroz slojeve kiše nisam mogla da vidim ništa više od mrlja pri-gušene boje, koja mu je davala izgled čoveka s impresionističke slike. Ali pre nego što sam uspela da odgovorim, povrnuo je no-gavice, izuo cipele i hitro pošao bos preko vode ka meni. Pošta-pajući se svojim dugačkim štapom, podsećao me je na svetog Kristofera koji preko reke nosi dete Hrista na krkače, iako sam, dok se približavao, uspela da vidim da je predmet na njegovim ramenima zapravo torba s platnima za slike.

Bio je obučen u vrećasto odelo za šetnju i nosio šešir sa ši-rokim, savitljivim obodom: pomalo nalik na Leslija Hauarda, filmsku zvezdu, pomislila sam. Imao je oko pedeset, nagađala sam; bio je Očevih godina, ali uprkos tome živahan.

S nepromočivim slikarskim blokom za skiciranje u jednoj ruci, bio je oličenje lutajućeg umetnika-ilustratora: Stara Engle-ska i sve što ide uz to.

- Jeste li dobro? - ponovio je, i shvatila sam da mu prvi put nisam odgovorila.

- Savršeno, hvala - rekla sam, brbljajući malo više nego što treba da bih se iskupila za svoju eventualnu neučtivost. - Uhva-tila me je kiša, vidite.

- Vidim - rekao je. - Natopljeni ste. - Više pokvašena nego natopljena - ispravila sam ga. Bila

sam cepidlaka što se tiče hemije.

106

Slast na dnu pite

Otvorio je svoju torbu i izvadio nepromočivu kabanicu, ka-kvu nose izletnici na Hebridima. Obmotao ju je oko mojih ra-mena i odmah mi je bilo toplo.

- Nije trebalo... ali hvala vam - rekoh. Zajedno smo stajali na kiši, bez reči, gledajući preko jezera

i slušajući pljusak. Posle nekog vremena on reče: - Pošto ćemo oboje ostati za-

robljeni na ostrvu, pretpostavljam da nam neće naškoditi da razmenimo imena.

Pokušala sam da odredim njegov akcenat: oksfordski s pri-mesom još nečeg. Možda Skandinavac?

- Ja sam Flavija - rekoh. - Flavija De Lus. - Zovem se Pemberton, Frenk Pemberton. Drago mi je,

Flavija. Pemberton? Zar nije to čovek koji je stigao u Trinaest zma-

jeva baš kada sam bežala od Talija Stokera? Nisam htela da se sa-zna za tu posetu, tako da ništa nisam rekla.

Usledilo je jedno mokro rukovanje, a zatim smo se udaljili jedno od drugog kao što to stranci obično čine nakon što se do-dirnu.

Kiša je i dalje padala. Posle nekog vremena, rekao je: - Za-pravo sam znao ko ste.

- Zaista? - Mhm. Svakome koga ozbiljno zanimaju engleske seoske

kuće prezime De Lus je dobro poznato. Osim toga, vaša poro-dica se pominje u knjizi Ko je ko.

- Da li to vas ozbiljno zanimaju engleske seoske kuće, go-spodine Pemberton?

Počeo je da se smeje. - Da, i to profesionalno, bojim se. Zapravo pišem knjigu na

tu temu. Mislio sam da je nazovem Pembertonove veličanstvene kuće: šetnja kroz vreme. Zar ne mislite da zvuči impresivno?

- Zavisi koga nameravate da impresionirate - rekoh - ali da, zvuči... veoma, mislim.

- Ja živim u Londonu, naravno, ali lutam ovim krajem već dugo i žvrljam po beležnicama. Baš sam se nadao da ću pogle-dati imanje i popričati s vašim ocem. Zato sam u stvari i došao.

107

Alan Bredli

- Mislim da to neće biti moguće, gospodine Pemberton -rekla sam. - Vidite, u Bakšou se desila iznenadna smrt i Otac... pomaže policiji u istrazi.

Bez razmišijanja sam potegla tu frazu koju sam zapamtila iz serije na radiju, i dok je nisam izgovorila nisam shvatala šta iza nje sledi.

- O, bože! - rekao je. - Iznenadna smrt? Niko iz porodice, nadam se?

- Ne - rekla sam. - Potpuni neznanac. Ali pošto je nađen u bašti u Bakšou, razumete, Otac ima obavezu da...

Tog momenta kiša naglo prestade, baš kao što je i počela. Sunce je izašlo da se poigra među dugama na travi, a na ostrvu se odnekud začula kukavica, baš kao na kraju oluje u Betoveno-voj „Pastorali". Kunem se da jeste!

- Savršeno razumem- rekao je. - I ne pomišljam da sme-tam. Ako pukovnik De Lus kasnije poželi da stupi u kontakt, ja sam u Trinaest zmajeva, u Bišops Lejsiju. Siguran sam da će go-spodin Stoker drage volje preneti poruku.

Svukla sam kabanicu i pružila mu je. - Hvala vam - rekla sam. - Bolje da krenem nazad. Prešli smo zajedno preko jezera kao par kupača koji se od-

maraju na obali mora. - Drago mi je što sam vas upoznao, Flavija - rekao je. - Ve-

rujem da ćemo ubrzo postati prijatelji. Posmatrala sam ga kako ide preko travnjaka ka drvoredu

kestenova dok se nije izgubio iz vida.

108

11.

Zatekla sam Dafi u biblioteci, na vrhu merdevina s točkovima. - Gde je Otac? - upitala sam. Okrenula je stranicu i nastavila da čita kao da se nikad ni-

sam ni rodila. - Dafi? Osećala sam kako moj unutrašnji kotao počinje da ključa:

penušava posuda s okultnim napitkom koji tako brzo može da pretvori Nevidljivu Flaviju u Flaviju Groznu.

Zgrabila sam jednu prečku i dobro prodrmala merdevine, a zatim ih gurala dok nisu počele da se kotrljaju. Kad su krenule bilo ih je lako održavati u pokretu, a Dafi se uhvatila za vrh kao paralizovani prilepak dok sam je gurala po dugačkoj sobi.

- Stani, Flavija! Stani! Dok se ulaz približavao zabrinjavajućom brzinom, zakočila

sam, zatim obišla merdevine i ponovo jurnula u suprotnom pravcu dok se Dafi sve vreme njihala gore kao osmatračnica na brodu-kitolovcu u severnoatlantskoj buri.

- Gde je Otac? - vikala sam. - Još je u kabinetu s inspektorom. Prekini! Stani! Pošto je bila malčice pozelenela, stala sam. Dafi je kolebljivo sišla s merdevina i obazrivo zakoračila na

pod. Na trenutak sam pomislila da će jurnuti na mene, ali izgle-da da joj je trebalo neobično mnogo vremena da povrati svoje

noge na kopno. - Ponekad me plašiš - rekla je. Krenula sam da odgovorim da ponekad samu sebe plašim,

ali onda sam se setila da tišina ponekad može da naškodi više nego reči. Ugrizla sam se za jezik.

109

Alan Bredli

Beonjače su joj se još videle kao kod odbeglog konja za vu-ču, i rešila sam da iskoristim trenutak.

- Gde živi gospođica Mauntdžoj? Dafi je gledala belo. - Gospođica Biblioteka Mauntdžoj - dodala sam. - Nemam pojma - reče Dafi. - Nisam se koristila seoskom

bibliotekom još otkad sam bila dete. Još uvek razrogačenih očiju, gledala me je preko naočara. - Mislila sam da je pitam za savet kako da postanem bibli-

otekarka. Bila je to savršena laž. Dafin pogled postao je maltene pun

poštovanja. - Ne znam gde živi - reče. - Pitaj gospođicu Kul iz poslasti-

čarnice. Ona zna šta ima ispod svakog kreveta u Bišops Lejsiju. - Hvala, D a f - rekla sam, kad se svalila u tapeciranu fotelju.

- Srce si.

Jedna od glavnih prednosti života blizu sela jeste što možeš br-zo da odeš do njega kad ti zatreba. Letela sam na Gledis, misle-ći kako bi bila dobra ideja da vodim dnevnik letenja, kao što to moraju avijatičari. Gledis i ja smo do sada sigurno ostvarile ne-koliko stotina sati leta, većinom do Bišops Lejsija i nazad. Kat-kad bismo otišle još dalje, s kotaricom za piknik zavezanom za njenu crnu korpu.

Jednom smo se vozile celo jutro da bismo videle gostionicu u kojoj je navodno jedne noći 1747. godine prespavao Ričard Mid. Ričard (ili Dik, kako sam ga nekad zvala) bio je autor Ob-jašnjenja rada otrova u nekoliko eseja. Ta knjiga, objavljena 1702, bila je prva s tom tematikom na engleskom jeziku i njeno prvo izdanje bilo je ponos moje hemijske biblioteke. U mojoj galeriji portreta u spavaćoj sobi čuvala sam njegovu sliku zadenutu za ogledalo zajedno s Henrijem Kavendišem, Robertom Bunse-nom i Karlom Vilhelmom Šeleom, dok su Dafi i Fili imale slike Čarlsa Dikensa i Marija Lanze, tim redosledom.

110

Slast na dnu pite

Poslastičarnica u Bišops Lejsiju u Haj stritu bila je uglavlje-na između prodavnice pogrebne opreme i ribarnice. Naslonila sam Gledis na izlog od ravnog stakla i uhvatila se za kvaku.

Psovala sam u sebi. Mesto je bilo čvrsto zaključano, kao sta-ri klozet.

Zašto se univerzum ovako urotio protiv mene? Prvo ormar, zatim biblioteka, a sad i poslastičarnica. Život mi se pretvarao u dugačak hodnik pun zaključanih vrata.

Skupila sam šake, prislonila ih na izlog i pogledala u tamu unutra.

Gospođica Kul mora da je izašla, ili je možda, kao i svi osta-li u Bišops Lejsiju, imala neki neodložan porodični problem. Uhvatila sam kvaku obema rukama i prodrmala vrata, sve vre-me znajući da to nema svrhe.

Setila sam se da gospođica Kul živi u nekoliko prostorija iza radnje. Možda je zaboravila da otključa vrata. Stari ljudi često rade takve stvari: postanu senilni i...

A šta ako je umrla u snu, pomislila sam? Ili nešto još gore... Pogledala sam u oba smera ali Haj strit je bio prazan. Ali sa-

mo malo! Zaboravila sam na Bolt Eli, tamni, memljivi prolaz od kamena i opeke koji vodi u dvorišta iza radnji. Naravno! Od-mah sam krenula.

Bolt Eli je mirisao na prošlost za koju su se vezivale priče da je tu nekad bila poznata fabrika džina. Nehotice sam zadrhtala od bata svojih koraka koji se odbijao od zidova obraslih maho-vinom i krova s koga je kapala voda. Trudila sam se da ne dodi-rujem smrdljive, pozelenele cigle s obe strane i da ne udišem ba-jati vazduh sve dok se nisam probila na sunčevu svetlost s druge strane prolaza.

Mala bašta iza kuće gospođice Kul bila je ograđena niskim zidom od trošnih cigala. Njena drvena kapija otvarala se iznu-tra.

Uspentrala sam se uza zid i preskočila ga, otišla do vrata i dobro zalupala dlanom.

Prislonila sam uvo na drvo, ali činilo se da se unutra ništa ne pomera.

111

Alan Bredli

Skrenula sam sa staze, ušla u zapuštenu travu i pritisla nos uz dno čađavog prozorskog okna. Zadnji deo ormara mi je za-klanjao pogled.

U jednom uglu bašte nalazila se oronula kućica za pse - sve što je ostalo od Džordija, psa ovčara gospođice Kul koga su pre-gazila prebrza kola u Haj stritu.

Vukla sam uleglu kućicu dok je nisam iščupala iz nagomi-lane zemlje i teglila je preko dvorišta sve dok nije došla tačno is-pod prozora. Onda sam se popela na nju.

S vrha kućice za pse bio mi je potreban samo još jedan ko-rak da stavim nogu na prozorsku dasku, gde sam nesigurno ba-lansirala na sastruganoj farbi raširenih ruku i nogu kao vitruvij-ski čovek Leonarda da Vinčija, jednom rukom se čvrsto držeći za kapak, a drugom pokušavajući da izglancam otvor za posma-tranje u prljavom staklu.

Mala spavaća soba bila je mračna ali dovoljno osvetljena da vidim obrise nečega što leži u krevetu; da vidim bledo lice kako pilji u mene, usta razjapljenih od straha u obliku slova „О".

- Flavija! - reče gospođica Kul, skočivši na noge. Njene re-či prigušivalo je prozorsko staklo. - Šta za ime sveta...?

Ščepala je svoje veštačke zube iz čaše i ugurala ih u usta, za-tim na trenutak nestala, i nakon što sam skočila na zemlju, ču-la sam zvuk povlačenja reze. Vrata su se otvorila ka unutra i vi-dela sam je kako stoji tamo - kao jazavac uhvaćen u zamku - u kućnoj haljini dok je šakom stezala i puštala grlo u nervoznim grčevima.

- Šta za ime sveta...? - ponovila je. - Šta je bilo? - Ulazna vrata su zaključana - rekoh. - Nisam mogla da

uđem. - Naravno da su zaključana - reče. - Nedeljom su uvek za-

ključana. Dremala sam. Protrljala je svoje sitne crne oči, koje su još žmirkale od sve-

tlosti. Polako sam shvatala da je bila u pravu. Jeste bila nedelja.

Iako mi se činilo da je to bilo pre nekoliko eona, tog jutra sam sedela u crkvi sa svojom porodicom.

Mora da sam izgledala utučeno.

112

Slast na dnu pite

- Šta je, dušo? - reče gospođica Kul. - Ona jeziva posla u Bakšou?

Dakle, znala je. - Nadam se da si bila dovoljno pametna da se kloniš mesta... - Da, svakako, gospođice Kul - rekla sam, uz osmeh pun

žaljenja. - Ali su me zamolili da ne govorim o tome. Znam da ćete razumeti.

Ovo je bila laž, ali prvoklasna. - Kako si ti dobro dete - rekla je, pogledavši gore u prozo-

re pokrivene zavesama na redu spojenih kuća koji su gledali na njeno dvorište. - Ovo nije mesto za razgovor. Bolje uđi unutra.

Provela me je kroz usko predsoblje sa čije je jedne strane bi-la njena malena spavaća soba, a s druge minijaturna dnevna so-ba. I odjednom smo se našle u radnji, iza tezge koja je služila kao seoska pošta. Osim što je bila jedini poslastičar u Bišops Lejsiju, gospođica Kul je bila i upravnica pošte, i kao takva znala sve što vredi znati - osim hemije, naravno.

Posmatrala me je pažljivo dok sam s interesovanjem razgle-dala redove polica na kojima su bile poređane staklene tegle pu-ne slatkih štapića s gorčikom, karamela i pralina.

- Žao mi je, ne smem da radim nedeljom. Išla bih kod su-dije za prekršaje. To je zakon, znaš.

Tužno sam zavrtela glavom. - Žao mi je - rekla sam. - Zaboravila sam koji je dan. Ni-

sam htela da vas uplašim. - Dobro, ništa strašno - rekla je, naglo povrativši svoju

uobičajenu moć brbljanja dok je tumarala po radnji, besciljno dodirujući čas ovo čas ono.

- Reci svom ocu da uskoro izlazi nova kolekcija marki, ali ništa naročito, bar po mom mišljenju. Opet iste stare slike s gla-vom kralja Džordža, bog ga blagoslovio, ali u drugim bojama.

- Hvala vam, gospođice Kul - rekla sam. - Sigurno ću mu reći.

- Sigurna sam da je društvance u Glavnoj pošti u Londonu moglo da se pojavi s nečim boljim od toga - nastavljala je - ali čula sam da čuvaju mozak za sledeću godinu da proslave Pra-znik Britanije.

113

Alan Bredli

- Pitam se da li biste mogli da mi kažete gde živi gospođica Mauntdžoj? - odvalila sam.

- Tilda Mauntdžoj? - oči joj se suziše. - Zašto bi ti ona tre-bala?

- Mnogo mi je pomogla u biblioteci, i mislila sam da bi bi-lo lepo da joj odnesem malo slatkiša.

Napravila sam sladak osmeh koji je išao uz to osećanje. Bila je to besramna laž. Ni trenutka nisam mislila o tome

sve do sada, kada sam videla da bih mogla da ubijem dve muve jednim udarcem.

- Ah, da - reče gospođica Kul. - Margaret Pikeri je otišla da neguje sestru u Donjem Volsiju: singerica, igla, prst, blizanci, prevrtljivi muž, boca, računi... trenutak za neočekivanu i nagra-đenu uslužnost Tilde Mauntdžoj.

- Kisele bombone - reče najednom. - Nedelja ili ne, kisele bombone su pravi izbor.

- Uzeću za šest penija - rekoh - i štapiće s gorčikom za je-dan šiling. - dodadoh. Gorčika je bila moja tajna strast.

Gospođica Kul ode na prstima do prednjeg dela radnje i po-vuče zastore.

- Za ovo znamo samo ti, ja i kapijski stub - rekla je zavere-ničkim glasom.

Sipala je kisele bombone u tamnocrvenu papirnu kesu tako turobne boje da je prosto vapila da bude napunjena s dve-tri ka-šičice arsenika ili пих vomicae.

- To bi bilo jedan i šest - reče, uvijajući štapiće u papir. Da-la sam joj dva šilinga, i dok je još kopala po džepovima rekoh: -U redu je, gospođice Kul, zadržite kusur.

- Kako si ti slatko dete - ozarila se, stavljajući još štapića u omot. - Kad bih imala decu, volela bih da budu makar upola ta-ko brižni i darežljivi.

Uputila sam joj polovičan osmeh, a drugu polovinu sačuva-la za sebe dok me je upućivala na kuću gospođice Mauntdžoj.

- Vila Vrba - rekla je. - Ne možeš je promašiti. Narandžasta je.

Vila Vrba je bila, kao što reče gospođica Kul, narandžaste boje: bo-je koju vidite kad grimizni klobuk smrtonosne gljive gomoljače

114

Slast na dnu pite

počne da otpada. Kuća je bila skrivena u senci valovitih zelenih skutova ogromne žalosne vrbe, čije su se grane uznemireno pomerale na povetarcu, brišući prašinu pod sobom kao mno-štvo veštičjih metli. Njihovo kretanje me je podsetilo na jednu kompoziciju iz sedamnaestog veka koju je Fili ponekad svirala i pevala - veoma ljupko, moram priznati - kad je mislila na Neda:

Vrba će se okretati, vrba će se uvijati O da mi je dragog zagrliti, na srce ga svoje pritisnuti.

Pesma se zvala „Početak ljubavi", iako mi ljubav nije prva padala na pamet kad bih videla vrbu; naprotiv, uvek bi me pod-setila na Ofeliju (Šekspirovu, ne moju) koja se utopila blizu jed-ne od njih.

Osim parčeta travnjaka veličine maramice s jedne strane, vrba gospođice Mauntdžoj je zauzimala celu ograđenu baštu. Čak i na pragu sam mogla da osetim vlagu: mlitave grane drve-ta obrazovale su zeleni zvonasti sud kroz koji se, izgleda, probi-jalo malo svetlosti, što je izazivalo čudan osećaj da sam pod vo-dom. Živopisna zelena mahovina napravila je od praga kameni sunđer, a vodene mrlje su prelazile svojim tužnim crnim prsti-ma preko lica narandžastog kreča.

Na vratima je bila jedna zarđala bronzana alka s nacerenim licem đavolka Linkolna. Podigla sam je i nekoliko puta nežno pokucala. Dok sam čekala, odsutno sam gledala gore za slučaj da neko možda proviruje iza zavesa.

Ali prašnjava čipka se nije micala. Kao da unutra nije bilo ni daška vazduha.

S leve strane, jedna staza popločana starim, pohabanim ci-glama išla je oko kuće i, nakon što sam pričekala na vratima još minut-dva, krenula sam njome.

Zadnja vrata su bila skoro sasvim sakrivena iza dugačkih vi-tica vrbe, koje su se talasale uz pomalo iščekujuće fijukanje kao

blistava zelena pozorišna zavesa koja samo što se nije podigla.

115

Alan Bredli

Prislonila sam skupljene šake na jedan od prozorčića. Kad bih se propela na prste...

- Šta ti radiš ovde? Okrenula sam u mestu. Gospođica Mauntžoj je stajala izvan kruga grana vrbe i gle-

dala unutra. Kroz lišće sam mogla da vidim samo uspravne pruge njenog lica, ali i to što sam videla me je uzrujalo.

- To sam ja, gospođice Mauntdžoj... Flavija - rekoh. - Hte-la sam da vam se zahvalim što ste mi pomogli u biblioteci.

Grane su zašuštale kad je gospođica Mauntdžoj prošla kroz zeleni zastor. U jednoj ruci je držala baštenske makaze i ništa ni-je govorila. Njene oči, nalik na mahnito suvo grožđe u njenom izboranom licu, nisu skidale pogled s mojih.

Ustuknula sam kad je zakoračila na stazu i preprečila mi put.

- Znam ja dobro ko si ti - reče. - Ti si Flavija Sabina Dolo-res De Lus - Džekova najmlađa ćerka.

- Vi znate da je on moj otac?! - zinula sam. - Naravno da znam, devojčice. Osoba mojih godina dosta

toga zna. Nekako, pre nego što sam mogla da se zaustavim, iz mene

izlete istina, kao zapušač iz boce. - Slagala sam za „Dolores" - rekla sam. - Ponekad izmi-

šljam stvari. Koraknula je ka meni. - Zašto si došla? - upitala je grubim šapatom. Hitro sam zarila ruku u džep i iskopala kesicu slatkiša. - Donela sam vam malo kiselih bombona - rekoh - da se iz-

vinim za svoju neučtivost. Nadam se da ćete ih uzeti. Iz nje je izašlo prodorno šištanje, za koje sam se opredelila

da predstavlja smeh. - Preporuka gospođice Kul, bez sumnje? Kao seoska luda u pantomimi, brzo sam klimnula glavom

nekoliko puta. - Bilo mi je žao kad sam čula kako je umro vaš ujak, gospo-

din Tvining - rekla sam, i mislila sam to. - Iskreno. Baš nije po-šteno.

116

Slast na dnu pite

- Pošteno? Naravno da nije pošteno - reče. - Pa ipak, nije bilo čak ni nepravedno. Nije bilo ni podlo. Znaš li šta je bilo?

Naravno da sam znala. Već sam čula ovo, ali nisam bila ov-de da bih se raspravljala.

- Ne - prošaputala sam. - Ubistvo - reče. - Bilo je ubistvo, prosto i jednostavno. - A ko je ubica? - pitala sam. Ponekad me je jezik zaticao

nespremnu. Preko lica gospođice Mauntdžoj pređe dosta maglovit po-

gled, kao oblak preko meseca, kao da se celog života priprema-la za ulogu i onda, nasred scene i pod reflektorima, zaboravila tekst.

- Ti dečaci - najzad reče. - Ti odvratni, gnusni dečaci. Ni-kad ih neću zaboraviti; ništa ne pomažu njihovi rumeni obrazi i đačka nevinost.

- Jedan od tih dečaka je moj otac - rekla sam mirno. Njene oči su gledale u neko drugo vreme. Polako su se vra-

ćale u sadašnjost - tek da se usredsrede na mene. - Da - reče. - Lorens De Lus. Džeko. Tvog oca su zvali Dže-

ko. Školski nadimak, ali ipak ga je i islednik tako zvao. Džeko. Izgovarao je to tako nežno na saslušanju, kao da miluje - kao da je ceo sud robovao tom imenu.

- Moj otac je davao iskaz na saslušanju? - Naravno da je svedočio - kao i ostali dečaci. U to vreme

su se radile takve stvari. Naravno, sve je poricao, svu odgovor-nost. Vredna poštanska marka je ukradena iz upravnikove zbir-ke i sve što je imao da kaže bilo je: „О, ne, gospodine, nisam ja, gospodine!" Kao da je marka pustila male prljave prste i ukrala samu sebe!

Krenula sam da joj kažem „Мој otac nije lopov, a ni lažov", kad sam se najednom setila da ništa što bih rekla ne bi moglo da razuveri taj prastari um. Rešila sam da krenem u ofanzivu.

- Zašto ste otišli iz crkve jutros? - upitala sam. Gospođica Mauntdžoj ustuknu kao da sam joj bacila čašu

vode u lice. - Ti baš ne biraš reči, je li?

117

Alan Bredli

- Ne - rekoh. - Mora da je imalo veze s tim što se vikar mo-lio za stranca među nama, zar ne? Za čoveka čije sam telo našla u bakšoovskoj bašti.

Prosiktala je kroz zube kao čajnik. - Ti si našla telo? Ti? - Da - rekoh. - Onda mi reci ovo - da li je imao riđu kosu? - zatvorila je

oči i čekala moj odgovor. - Da - rekla sam. - Imao je riđu kosu. - Hvala ti, gospode, na svemu što si nam dao - prošaputa-

la je pre nego što je opet otvorila oči. Činilo mi se da je to ne sa-mo čudnovat već i pomalo nehrišćanski odgovor.

- Ne razumem - rekoh. I zaista nisam. - Odmah sam ga prepoznala - rekla je. - Čak i nakon svih

ovih godina, odmah sam znala ko je čim sam videla gomilu ri-đe kose kako izlazi iz Trinaest zmajeva. Čak i da to nije bilo do-voljno, njegovo šepurenje, ta ohola naduvenost, te hladne plave oči - bilo šta od toga bi mi reklo da se Horas Bounpeni vratio u Bišops Lejsi.

Imala sam osećaj da ulazimo u dublje vode nego što sam mislila.

- Možda sada shvataš zašto nisam mogla da učestvujem ni u kakvoj molitvi za pokoj duše tog dečaka... tog čoveka.

Ispružila je ruku i uzela mi kesicu kiselih bombona iz ruke, stavila jednu u usta i ostale stavila u džep.

- Naprotiv - nastavljala je - molim se da se sada, ovog istog trenutka, prži u paklu.

I s tim rečima ode u svoju mračnu vilu i zalupi vrata. Ko je pobogu Horas Bounpeni? I šta ga je dovelo natrag u

Bišops Lejsi? Mogla sam da se setim samo jedne osobe koju bih mogla da

nateram da mi to kaže.

Dok sam se vozila avenijom kestenova ka Bakšou, videla sam da plavi vokshol nije više pred vratima. Inspektor Hjuit i njegovi ljudi su otišli.

118

Slast na dnu pite

Odgurala sam Gledis do zadnjeg dela kuće kad sam čula lu-panje o metal koje je dolazilo iz staklenika. Krenula sam ka vra-tima i pogledala unutra. Bio je to Doger.

Sedeo je na prevrnutoj kofi i udarao po njoj baštenskom lo-paticom.

Kling... kling... kling... kling, poput zvona crkve Sent Tan-kred na sahrani nekog od drevnih žitelja Bišops Lejsija, zvuk se nastavljao dalje kao da daje ritam životu. Kling... kling... kling... kling...

Bio je leđima okrenut prema vratima i bilo je očigledno da me nije video.

Odšunjala sam se do vrata kuhinje gde sam napravila veli-ku buku ispustivši Gledis na kameni prag uz glasan zveket. (,,Iz-vini, Gledis", prošaputala sam.)

- Sto mu gromova! - rekla sam, dovoljno glasno da me ču-je u stakleniku. Pravila sam se da sam ga primetila kroz staklo.

- O, zdravo, Dogeru - rekla sam veselo. - Baš sam tebe tra-žila.

Nije se odmah okrenuo i pravila sam se da stružem ilovaču s pete dok nije došao sebi.

- Gospođice Flavija - reče polako. - Svi su vas tražili. - E pa, evo me - rekoh. Bolje da preuzmem inicijativu pre

nego što se Doger vrati na kolosek. - Razgovarala sam s nekim u selu koji mi je pričao o jednoj

osobi za koju sam mislila da možeš nešto da mi kažeš. Doger je uspeo da navuče senku osmeha. - Možda se ne izražavam najbolje, ali... - Znam šta hoćeš da kažeš - rekao je. - Horas Bounpeni - odvalila sam. - Ko je Horas Bounpeni? Na moje reči Doger poče da se trza kao ogledna žaba čija je

kičmena moždina prikačena na galvansku bateriju. Lizao je usne i mahnito brisao usta džepnom maramicom. Videla sam kako mu se oči zamagljuju i trepere kao zvezde pred svitanje. Istovremeno se veoma trudio da se pribere, iako s malo uspeha.

- Nema veze, Dogeru - rekla sam. - Nije važno. Zaboravi. Pokušao je da se pridigne, ali nije mogao da ustane s prevr-

nute kofe.

119

Alan Bredli

- Gospođice Flavija - reče - postoje pitanja koja treba po-stavljati i postoje pitanja koja ne treba postavljati.

Dakle, opet: poput nekog zakona, te reči su silazile s njego-vih usana tako prirodno i s takvom konačnošču kao da ih je go-vorio sam prorok Isaija.

Ali tih nekoliko reči su ga izgleda sasvim iscrple i on je uz dubok uzdah pokrio lice rukama. U tom trenutku sam požele-la samo da ga obavijem ruke oko njega i zagrlim ga, ali znala sam da to ne bi podneo. Umesto toga, rešila sam da mu stavim ruku na rame, shvatajući sve vreme da to donosi veću utehu meni nego njemu.

- Idem da dovedem Oca - rekoh. - Pomoći ćemo ti da odeš do svoje sobe.

Doger je polako okrenuo lice ka meni, svoju kao kreda be-lu masku tragedije. Reči su izlazile iz njega kao kamen koji stru-že o kamen.

- Odveli su ga, gospođice Flavija. Policajci su ga odveli.

120

12.

Fili i Dafi su sedele na cvetnom divanu u salonu, jedna drugoj u naručju, i zavijale kao sirene za vazdušnu opasnost. Ušla sam ne-koliko koraka u sobu da im se pridružim, kad me Ofelija spazi.

- Gde si bila, zveri jedna mala? - prosiktala je, skočila i pri-šla mi kao divlja mačka s naduvenim očima, crvenim kao mač-je oči na biciklu. - Svi su te tražili. Mislili smo da si se udavila. Oh! Kako sam se molila da jesi!

Dobro došla kući, Flavija, pomislila sam. - Uhapsili su Oca - reče Dafi suvo. - Odveli su ga. - Gde? - pitala sam. - Otkud mi znamo? - Ofelija otpljunu s prezirom. - Gde

god da vode uhapšenike, pretpostavljam. Gde si ti bila? - Bišops Lejsi ili Hinli? - Šta hoćeš da kažeš? Pričaj razumno, mala glupačo. - Bišops Lejsi ili Hinli - ponovila sam. - U Bišops Lejsiju

ima samo jedna jednosobna policijska stanica, pa ne bih rekla da su ga tamo odveli. Okružna stanica je u Hinliju. Dakle, vero-vatno su ga odveli u Hinli.

- Optužiće ga za ubistvo - reče Ofelija - a onda će ga obe-siti! - Briznula je u plač i okrenula se.

Na trenutak osetih i sažaljenje prema njoj.

Izašla sam iz salona u predsoblje i videla Dogera kako se popeo do pola stepeništa. Polako se vukao, korak po korak, kao osu-

đenik koji se penje na vešala. Sad je moja prilika!

121

Alan Bredli

Čekala sam da se izgubi iz vida na vrhu stepeništa, zatim šmugnula u Očev kabinet i tiho zaključala vrata iza sebe. Prvi put u životu sam bila sama u toj sobi.

Ceo jedan zid bio je namenjen Očevim albumima s marka-rna, debelim kožnim sveskama čije su boje označavale vladavi-nu svakog monarha: crna kraljice Viktorije, crvena Edvarda Sedmog, zelena Džordža Petog i plava našeg sadašnjeg kralja, Džordža Šestog. Zapamtila sam da je tanka svetlocrvena sveska između zelene i plave sadržala samo nekoliko primeraka - svih devet poznatih varijacija četiri marke s glavom Edvarda VIII iz-datih pre nego što je pobegao s onom Amerikankom.

Znala sam da je Otac neizmerno uživao u neizbrojivim i ne-znatnim varijacijama svojih konfeta, ali nisam znala detalje. Tek kad bi bio dovoljno oduševljen zbog neke male vesti o nekoj tri-vijalnosti u najnovijem primerku Londonskog filateliste da na-glas peva hvalospeve za doručkom, saznali bismo malo više o njegovom srećnom, izolovanom svetu. Sem tih retkih slučajeva, nas tri, moje sestre i ja, nismo znale ništa što se tiče poštanskih maraka, dok se Otac i dalje zamajavao i lepio komadiće oboje-ne hartije s više jezivog užitka nego što neki muškarci kače na zid glave jelena i tigrova.

Na zidu s druge strane stajao je jakobijanski kredenac čiji su vrh i fioke bili prenatrpani naizgled beskrajnim filatelističkim materijalom: sitnim papirnim kesicama za držanje marki, na-pravama za perforiranje, emajliranim tanjirićima za potapanje, bočicama s tečnošću za otkrivanje vodenih žigova, gumicama, nagomilanim kovertima, ojačivačima stranica, pincetama i jed-nom ultraljubičastom lampom s poklopcem.

Na kraju sobe, ispred dvokrilnih vrata koja su izlazila na te-rasu, nalazio se Očev pisaći sto veličine igrališta. Bio je to sto za dvojicu, za kojim su možda sedeli Skrudž i Marli u svojoj kan-celariji. Odmah sam znala da su fioke zaključane - i bila sam u pravu.

Pitala sam se gde bi Otac sakrio marku u sobi punoj mara-ka? Nisam ni na trenutak posumnjala da je jeste sakrio - kao što bih i ja uradila. Otac i ja smo delili strast prema privatnosti i

122

Slast na dnu pite

znala sam da nikad ne bi bio toliko nepromišljen da je stavi na očigledno mesto.

Umesto da gledam gore ili unutar predmeta, legla sam na pod kao automehaničar koji pregleda šasiju kola i klizala se po sobi gledajući ispod stvari. Pogledala sam dno pisaćeg i radnog stola, korpe za otpatke i Očeve vindzorske stolice. Pogledala sam ispod turskog tepiha i iza zavesa. Pogledala sam iza časov-nika i preokrenula slike na zidovima.

Bilo je previše knjiga za pretragu, pa sam pokušala da raz-mislim koja od njih je imala najmanje šansi da bude otvorena. Naravno! Biblija!

Ali brzo prelistavanje Biblije kralja Džejmsa nagradilo me je samo starim crkvenim letkom i pozivnicom za sahranu nekog De Lusa iz doba Velike izložbe.

Onda sam se najednom setila da je Otac skinuo peni blek s kljuna mrtve šljuke i stavio je u džep svog prsluka. Možda ju je tamo i ostavio, nameravajući da je se kasnije reši.

Kako da ne! Marka uopšte nije bila tamo. Kakav sam idiot bila da pomislim da jeste. Ceo kabinet se, naravno, nalazio na samom vrhu spiska i suviše očiglednih mesta za sakrivanje. Pre-plavio me je talas uverenosti i znala sam, onim što Fili i Dafi po-grešno zovu „ženskom intuicijom", da je marka na nekom dru-gom mestu.

Trudeći se da budem nečujna, okrenula sam ključ i izašla u hodnik. Sestre suđaje su u salonu još nastavljale po svom dok su im se glasovi podizali i spuštali između prizvuka besa i tuge. Mogla sam da ih slušam na vratima, ali odustala sam od toga. Imala sam važnija posla.

Penjala sam se, tiha kao sena, zapadnim stepeništem u ju-žno krilo.

Kao što sam i pretpostavila, Očeva soba bila je u polumra-ku kad sam ušla unutra. Često bih s travnjaka pogledala njego-ve prozore i videla navučene teške draperije.

Unutrašnjost sobe posedovala je svu sumornost muzeja po-sle radnog vremena. Jak miris Očeve kolonjske vode i losiona za brijanje podsećao je na otvorene sarkofage i urne koje su se nekada punile antičkim mirisima. Izvrsno izvajane nožice

123

Alan Bredli

umivaonika u stiiu kraijice Ane izgledale su maitene nepristoj-no pored turobnog gotskog kreveta u uglu, kao da neki kiseli stari dvoranin bolećivo gleda kako njegova gospodarica svlači svilene čarape sa svojih dugih, mladalačkih nogu.

Čak su i dva sobna časovnika podsećala na davno prošla vremena. Na kaminu je stajala pozlaćena grdosija s bronzanim klatnom, poput zakrivljenog sečiva u Jami i klatnu, koje je od-nosilo vreme i tupo bleštalo na kraju svakog zamaha u slaboj svetlosti sobe. Na noćnom stočiću stajao je divni mali džordži-janski časovnik koji je imao drugačije mišljenje: njegove kazalj-ke su pokazivale 3:15, dok je sat na kaminu pokazivao 3:12 po-podne.

Otišla sam do samog kraja sobe i tu se zaustavila. Harijetina garderoba - u koju se moglo ući samo kroz Oče-

vu spavaću sobu - bila je zabranjena teritorija. Otac nas je vas-pitao da poštujemo svetilište koje je od nje napravio onog dana kad je saznao za Harijetinu smrt. U tome je uspeo tako što nas je ubedio, iako nam to nije otvoreno rečeno, da će svako krše-nje tog pravila imati za ishod odvođenje prestupnika u koloni po jedan do kraja bašte gde će biti poređani uza zid i streljani po kratkom postupku.

Vrata Harijetine sobe bila su prekrivena zelenom čojom i podsećala su na uspravljen bilijarski sto. Gurnula sam ih i otvo-rila su se uz mučnu tišinu.

Soba je bila okupana svetlošću. Kroz visoka prozorska okna na tri njena zida bujica svetlosti je ulazila u sobu koja bi mogla da posluži kao scenografija za predstavu o vojvodi i vojvotkinji od Vindzora. Na toaletnom stočiću ležale su faberže četke i če-šljevi, kao da je Harijet tek otišla u susednu prostoriju da se okupa. Na lalik bočicama s parfemom bile su živopisne naru-kvice od bakelita i ćilibara, dok su ljupki mali rešo i srebrna dže-zva bili spremni da joj naprave rani jutarnji čaj. Jedna žuta ruža je venula u vazi od tankog stakla.

Na ovalnom poslužavniku stajala je mala kristalna bočica sa samo dve-tri kapi parfema. Podigla sam je, otvorila i lagano ma-hala njome ispod nosa.

Bio je to miris malih plavih cvetova, planinskih livada i leda.

124

Slast na dnu pite

Prožeo me je - ili bolje reći ispunio - čudan osećaj kao da sam kišobran koji se setio kako je to otvoriti se na kiši. Pogleda-la sam etiketu i videla da na njoj piše samo jedna reč: Miratriks.

Srebrna tabakera s inicijalima H de L ležala je pored ručnog ogledalceta čija je poleđina bila ukrašena reljefnom slikom Flo-re s Botičelijeve slike Primavera. Nikad to nisam zapazila na ori-ginalnoj slici, ali Flora je izgledala srećna i vrlo trudna. Možda je ovo ogledalo Otac poklonio Harijet dok je bila trudna s jed-nom od nas? A ako je tako, s kojom: s Fili? Dafi? Sa mnom? Mi-slila sam da je malo verovatno da sam to bila ja: teško da je tre-ća devojčica poklon od bogova - bar što se Oca tiče.

Ne, bila je to verovatno Ofelija Prvorođena - ona koja kao da je na ovaj svet došla s ogledalom u ruci... možda baš s istim ovim.

Pletena stolica pored jednog prozora bila je savršeno mesto za čitanje i tu, nadohvat ruke, nalazila se Harijetina mala lična biblioteka. Vratila je knjige iz svojih školskih dana u Kanadi i s letovanja kod tetke u Bostonu: Ana iz Zelenih zabata i Džejn iz Brdafenjera stajale su odmah pored Penroda i Glumca Mertona, dok je na samom kraju police bila naslonjena kopija Užasnih ot-krića Marije Monk s povijenim uglovima. Nisam pročitala ni-jednu od njih, ali po onome što sam znala o Harijet, sve knjige su verovatno bile o slobodnim duhovima i odmetnicima.

Odmah pored, na okruglom stočiću, bio je foto-aibum. Otvorila sam ga i videla da su stranice od crnog, mekog papira, s potpisima ispisanim rukom kredastim mastilom ispod svakog crno-belog snimka: Harijet (2 godine) u kući Moris; Harijet (15 godina) u Ženskoj akademiji gospođice Bodikot (1930 - Toron-to, Kanada); Harijet s „Nemirnim duhom", njenim de hevilend džipsi mot avionom (1938); Harijet na Tibetu (1939).

Fotografije su prikazivale Harijet kako se od debelog heru-vima s gomilom zlatne kose pretvara prvo u visoku, mršavu, nasmejanu devojku (bez vidljivih grudi) odevenu u opremu za

hokej, i najzad u filmsku zvezdu s plavim pramenom na čelu koja stoji, poput Amelije Erhart, s jednom rukom nemarno na-slonjenom na ivicu pilotske kabine „Nemirnog duha". Nije bilo

očevih slika. Niti ijedne od nas.

125

Alan Bredli

Na svakoj fotografiji, Harijet je izgledala kao žena čije su cr-te lica dobijene tako što su uzete Filine, Dafine i moje, potom promućkane u tegli, i onda ponovo sastavljene u lik te nasmeše-ne, samopouzdane, a ipak mile i stidljive avanturistkinje.

Dok sam netremice gledala njeno lice, pokušavajući kroz fotografsku hartiju da doprem do Harijetine duše, začulo se ti-ho kucanje na vratima.

Pauza - a zatim ponovo kucanje. Onda vrata počeše da se otvaraju.

Bio je to Doger. Polako je promolio glavu u sobu. - Pukovniče De Lus? - rekao je. - Jeste li tu? Ukočila sam se, jedva se usuđujući i da dišem. Doger se ni-

je ni mrdnuo, već je u iščekivanju gledao pravo ispred sebe, kao pravi dobro naučeni sluga koji zna svoje mesto i oslanja se na svoj sluh da mu kaže ako je na smetnji.

Ali čemu ta ujdurma? Zar mi nije malopre rekao da su Oca odveli policajci? Zašto bi onda, pobogu, očekivao da nađe Oca ovde u Harijetinoj garderobi? Da li je Doger toliko pometen? Ili me je možda uhodio?

Malo sam razdvojila usne i polako disala na usta da me ne-poslušno zviždukanje nosa ne bi odalo, tiho se moleći da ne ki-nem.

Doger je ostao tamo što je duže mogao, kao tableau vivant* U biblioteci sam videla gravire tih starih predstava u kojima su se glumci premazivali krečom i puderom pre nego što se name-ste u nepokretne poze, često uveseljavajuće prirode, od kojih je svaka predstavljala neku scenu iz života bogova.

Posle nekog vremena, kad mi je upravo postajalo jasno ka-ko zec mora da se oseća kad se „smrzne", Doger je polako izvu-kao glavu i vrata su se zatvorila bez ikakvog zvuka.

Da li me je video? I ako jeste, da li se pretvarao da nije?

* Fr.: „živa slika". (Prim. prev.)

126

Slast na dnu pite

Čekala sam i osluškivala, ali u susednoj sobi nije se ništa ču-lo. Znala sam da se Doger ne bi mnogo zadržao, i kad sam od-lučila da je prošlo dovoljno vremena, otvorila sam vrata i provi-rila napolje.

Očeva soba je izgledala isto kao kad sam je napustila, s dva kucajuća časovnika, ali sada mi se od straha činilo da kucaju glasnije nego pre. Pošto sam shvatila da je ovo prilika koja se vi-še neće ponoviti, započela sam pretragu koristeći se istim meto-dom kao u Očevom kabinetu, ali to nije potrajalo dugo pošto je njegova spavaća soba bila spartanska kao Leonidin ratni šator.

Jedina knjiga u sobi bio je prodajni katalog Stenlija Džibon-sa za aukciju marki koja će se održati za tri meseca. Preokrenula sam je i nestrpljivo prelistala njene stranice, ali ništa nije ispalo.

U Očevom plakaru bilo je zapanjujuće malo odeće: par sta-rih kratkih kaputa od tvida s kožom na laktovima (praznih dže-pova), dva vunena džempera i nekoliko košulja. Pretražila sam unutrašnjost cipela i prastari par poluvelingtonki, ali ništa ni-sam našla.

Zabolelo me je kad sam shvatila da je Očeva jedina odeća koju je još imao bilo njegovo nedeljno odelo, koje mora da je još imao na sebi kad ga je inspektor Hjuit odveo. (Ne bih sebi do-zvolila da upotrebim reč „uhapsio".)

Možda je probušenu peni blek sakrio negde drugde - u ka-setu Harijetinog rols-rojsa, na primer. Kad se sve uzme u obzir, možda ga je već i uništio. Kad sam stala i malo razmislila, to bi imalo najviše smisla. Sama marka je bila oštećena, i samim tim bezvredna. Nešto u vezi s njom ipak je uznemirilo Oca, i izgle-da logično da ju je u petak odmah spalio čim je otišao u svoju sobu.

To bi, naravno, ostavilo tragove: pepeo od hartije u pepelja-ri i sagorelu šibicu u korpi za smeće. To je bilo lako proveriti po-što su oba predmeta bila odmah ispred mene - i oba su bila pra-zna.

Možda je uklonio dokaze. Sada sam znala da tražim iglu u plastu sena. Odustani, mislila sam; ostavi to policiji. Vrati se svojoj

udobnoj laboratoriji i svom životnom delu.

127

Alan Bredli

Razmišljala sam - ali samo na trenutak i uz mali drhtaj oduševljenja - kakve se sve smrtonosne kapljice mogu destilo-vati iz učesnika Prolećne izložbe cveća; kakav se divan otrov može izvući iz narcisa i kakvi kobni napici iz zelenkade. Čak i obična tisa na groblju, koju tako vole pesnici i zaljubljeni paro-vi, u svom semenu i lišću sadrži dovoljno toksina da potamani polovinu stanovništva Engleske.

Ali ta uživanja će morati da sačekaju. Imala sam dužnost prema Ocu, i na meni je bilo da mu pomognem, posebno sada kad nije mogao sam sebi da pomogne. Znala sam da treba da odem k njemu, gde god da je, i da položim svoj mač pred nje-gove noge kao što se srednjovekovni štitonoša zaklinjao na ver-nost svom vitezu. Čak i ako ne budem mogla da mu pomog-nem, uvek ću moći da sednem pored njega, i uz nagli oštar bol shvatih da mi strašno nedostaje.

Iznenada me obuze ideja: koliko kilometara ima do Hinlija? Mogu li da stignem tamo pre mraka? Pa čak i ako mogu, hoće li mi dozvoliti da ga vidim?

Srce je počelo da mi tuče kao da mi je neko sipao šolju čaja od digitalisa.

Vreme za polazak. Dovoljno sam bila ovde. Pogledala sam sat pored kreveta - sada je pokazivao 3:40. Sat na kaminu je i dalje svečano kucao, s kazaljkama na 3:37.

Otac je bio previše rastrojen da bi primetio, pretpostavljala sam, pošto je inače, što se tiče vremena, bio najveća cepidlaka. Setila sam se kako je izdavao naređenja Dogeru (iako nama ni-je) na vojnički način: „Odnesi gladiole vikaru u trinaest nula--nula, Dogeru", rekao bi: „Оn te očekuje. Vrati se do trinaest i četrdeset pet, i videćemo šta ćemo sa sočivicom."

Zagledala sam se u dva časovnika, nadajući se da će mi ne-što pasti na pamet. Jednom retkom prilikom, kad je bio raspo-ložen za priču, Otac nam je ispričao da se zaljubio u Harijet zbog njene sposobnosti da ozbiljno i duboko razmišlja. „Nesva-kidašnja osobina kod žene, kad malo promisliš", kazao je.

I odjednom mi je bilo jasno. Jedan od časovnika bio je zau-stavljen - i to tačno na tri minuta. Časovnik na kaminu.

128

Slast na dnu pite

Polako sam krenula prema njemu, kao da se prikradam pti-ci. Njegova tamna grobna kutija davala mu je izgled viktorijan-ske mrtvačke kočije: sve same izbočine, staklo i crni lak.

Videla sam svoju ispruženu ruku - malu i belu u zamrače-noj sobi; osetila kako mi prsti dodiruju njegovo hladno lice i ka-ko moj palac otvara srebrni poklopac. Sada mi je bronzano klat-no bilo skoro na prstima i klatilo se napred-nazad, napred-nazad uz sablasno otkucavanje. Gotovo me je bilo strah da ga dotak-nem. Duboko sam udahnula i ščepala pulsirajuće klatno. Malo se vrpoljilo u mojoj ruci od inercije, kao odjednom uhvaćena zlatna ribica; kao Potkazivačko srce pre nego što se utišalo.

Opipala sam naličje teške bronze. Nešto je bilo pričvršćeno, zavezano iza njega: neki mali paketić. Povukla sam ga prstima i osetila da se otkačio i pao mi u ruku. Još dok sam izvlačila pr-ste iz unutrašnjih organa časovnika, pogađala sam šta je to što ću uskoro videti... i bila sam u pravu. Na mom dlanu ležao je mali koverat od glasin-papira u kome je bila jasno vidljiva peni blek poštanska marka. Peni blek s rupom u sredini baš kao od kljuna mrtve male šljuke. Šta je to u vezi s njom što je bilo ona-ko uplašilo Oca?

Izvadila sam marku da je bolje pogledam. Kao prvo, ima-mo kraljicu Viktoriju s rupom u glavi. Nepatriotski možda, ali svakako nedovoljno da potrese odraslog čoveka. Ne, tu mora bi-ti još nečeg.

Šta je izdvajalo ovu marku od svih ostalih njene vrste? Na kraju krajeva, zar se nisu štampale u desetinama miliona, i to potpuno istih? Ili možda nisu?

Mislila sam na vreme kad je Otac - radi proširivanja naših vidika - odjednom objavio da će sreda uveče odsada biti posve-ćena predavanjima (koja će on držati) o raznim aspektima bri-tanske državne uprave. Tema „Kursa A", kako ga je nazvao, bi-la je (sasvim očekivano) „Istorija Peni Pošte".

Dafi, Fili i ja bismo ponele sveske u salon i pravile se da hva-tamo beleške dok smo jedna drugoj dodavale papiriće s nažvr-ljanim porukama poput „Otresite predavanja" i „Hajde da liže-

mo dosadu".

129

Alan Bredli

Otac je objasnio da se poštanske marke štampaju u listovi-ma od dvesta četrdeset komada; dvadeset horizontalnih redova po dvanaest markica, što sam lako zapamtila jer je dvadeset atomski broj kalcijuma, a dvanaest magnezijuma - trebalo je sa-mo da mislim na CaMg. Svaka marka na listu ima oznaku, po-čev od „АА" na markici gore levo pa abecednim redom do ,,TL" na desnom kraju dvadesetog, poslednjeg reda.

Otac nam je ispričao da je pošta uvela taj šablon kako bi sprečila falsifikovanje, iako nije bilo baš jasno kako bi to funk-cionisalo. U to vreme bila je raširena paranoja, rekao je, da će se desetine falsifikatora dan i noć ubijati od posla, od Lends Enda do Džon O'Groutsa, i izvlačiti na prevaru grdne penije Njenom viktorijanskom veličanstvu.

Pažljivo sam gledala marku u ruci. Na dnu, ispod glave kra-ljice Viktorije, pisala je njena vrednost: JEDAN PENI. S leve strane tih reči bilo je slovo B, a s desne slovo H.

Izgledalo je ovako: B ONE PENNY. H „ВН". Marka je dolazila iz drugog reda i osme kolone s de-

sne strane. Dva-osam. Da li je to bitno? Osim što je dvadeset osam atomski broj nikla, ničeg više nisam mogla da se setim.

A onda sam shvatila! To uopšte nije bio broj, već reč! Bounpeni!* I to ne samo Bounpeni, već Bounpeni, H.! Ho-

ras Bounpeni! Nabodena na kljun male šljuke, (Da! Očev školski nadimak

bio je „Džeko"!**), marka je predstavljala posetnicu i pretnju smrću. Pretnju koju je Otac shvatio i razumeo na prvi pogled.

Ptičji kljun je probo kraljičinu glavu, ali ostavljajući ime po-šiljaoca jasnim svakome ko ima oči.

Horas Bounpeni. Pokojni Horas Bounpeni. Vratila sam marku na mesto gde je bila sakrivena.

Na vrhu brda, jedan istruleli drveni stub - sve što je ostalo od vešala iz osamnaestog veka - pokazivao je na dva suprotna

* Engl.: Вопереппу. (Prim. prev.) ** Engl.: jack snipe - mala šljuka. (Prim. prev.)

130

Slast na dnu pite

pravca. Znala sam da mogu da stignem do Hinlija ako pođem p u t e m za Dodingsli, ili ako krenem malo dužim putem, kojim

se ređe ide, a koji bi me odveo kroz selo Sveta Elfrida. Prvim bih stigla brže; na drugom bih, pošto se njime ređe putovalo, bila si-gurnija da me niko neće primetiti u slučaju da prijave moj ne-stanak.

- Ha... ha... ha... - rekla sam, s mnogo ironije. Koga je bri-ga?

Ipak, pošla sam desnim putem i okrenula Gledis ka Svetoj Elfridi. Put je sve vreme išao nizbrdo i postigla sam dobru brzi-nu. Kad sam zakočila pedalama, trobrzinska glava Gledisinog zadnjeg točka zazvučala je kao tuce pobesnelih zvečarki s kojih kaplje otrov. Pravila sam se da su odmah iza mene i da hoće da me ujedu za pete. Bilo je prelepo! Nisam se osećala tako dobro još otkad sam prvi put proizvela, uzastopnim izdvajanjem i is-paravanjem, sintetički kurare od zmijinca iz vikarovog bazena za biljke.

Popela sam stopala na upravljač i pustila Gledis na volju. Dok smo hitale niz prašnjavo brdo, jodlovala sam pesmu u ve-tar:

Zovu је devojčica delikatne prirode!...

131

13.

U podnožju brda Oukšot odjednom sam pomislila na Oca, i tu-ga mi se ponovo prikrala. Da li su stvarno verovali da je ubio Horasa Bounpenija? A ako jesu, kako? Da ga je Otac ubio ispod prozora moje spavaće sobe, to bi bilo učinjeno u potpunoj tiši-ni. Teško sam mogla da zamislim kako Otac ubija nekog a da ne povisi glas.

Ali pre nego što sam stigla dalje da razmislim, put je postao ravan, a zatim je zavio za Kotesmor i Dodingsli Magnu. U sen-ci drevnog hrasta nalazila se klupa za čekanje autobusa na kojoj je sedela poznata figura: stari patuljak u čakširama do ispod ko-lena koji je izgledao kao Džordž Bernard Šo koji se skupio od pranja. Sedeo je tako mirno, dok su mu se stopala klatila deset centimetara od zemlje, kao da se rodio na toj klupi i živeo na njoj celog života.

Bio je to Maksimilijan Brok, jedan od naših bakšoovskih su-seda, i molila sam se da me nije video. U Bišops Lejsiju se šapu-talo da Maks, koji se povukao iz sveta muzike, sada tajno zara-đuje za život pisanjem - pod ženskim pseudonimima (kao Lala Dipre) - skandaloznih priča za američke časopise s naslovima poput Poverljiva priznanja i Vrele romanse.

Zbog načina na koji je zabadao nos u stvari svakoga koga bi sreo, a onda ono što mu je rečeno u poverenju pretvarao u no-vinarsko zlato, Maksa su zvali, bar iza leđa, „seoskom pum-pom". Ali pošto je nekada bio Filin učitelj klavira, spadao je u ljude koje ne bi bilo učtivo ignorisati.

Ušla sam u plitki jarak, praveći se da ga ne vidim dok sam čačkala nešto oko Gledisinog lanca. Uz malo sreće, nastaviće da

132

Slast na dnu pite

gleda na drugu stranu i moći ću da se sakrijem iza žive ograde dok ne ode.

- Flavija! Haroo, mon vieux. Prokletstvo! Primećena sam. Ignorisati Maksimilijanovo

„haroo" - čak i s klupe na autobuskoj stanici - značilo je oglu-šiti se o jedanaestu božju zapovest. Praveći se da sam ga tek ta-da primetila, nabacih veštački kez dok sam kroz travu gurala Gledis prema njemu.

Maksimilijan je mnogo godina živeo na Kanalskim ostrvi-ma, gde je bio pijanista u Oldernijskom simfonijskom orkestru, što je bio položaj - govorio je - koji je iziskivao mnogo strplje-nja i veliku zalihu detektivskih romana.

Da bi se na Olderniju prizvala sva snaga zakona trebalo je samo (ili mi je bar tako rekao jednom dok smo ćaskali o krimi-nalu na godišnjoj izložbi cveća Sent Tankred) stati nasred grad-skog trga i povikati „Наrоо, haroo, mon prince. On mefait tort!". To se zove „potera" i u osnovi znači: „Pazite, moj prinče, neko mi pravi štetu!" Ili, drugim rečima, čini krivično delo protiv mene.

- Pa kako si ti, pelikančiću moj? - upita Maks, nagnuvši gla-vu kao svraka koja čeka mrvicu odgovora pre nego što je i po-nuđena.

- Dobro sam - rekla sam oprezno, sećajući se da mi je Da-fi jednom rekla da je Maks poput onih paukova koji parališu ujedom i ne zaustavljaju se dok ne isisaju zadnju kap tvojih ži-votnih sokova - tvojih i tvoje porodice.

- A tvoj otac, dobri pukovnik? - Zauzet je ovim-onim - rekla sam. Osetila sam kako mi je

srce poskočilo u grudima. - A ona gospođica Ofelija - rekao je - da li još uvek maže

lice kao Jezavelja i divi se svom odrazu u servisu za čaj? To je bilo previše lično, čak i za mene. To nije njegova stvar,

ali znala sam da Maksimilijan može očas posla užasno da pobe-sni. Fili ga je ponekad iza leđa nazivala „Rumpelstiltskinom", a Dafi „Aleksandrom Poupom nižim".

Ipak, ponekad sam nalazila da je Maksimilijan, uprkos svojim odbojnim navikama, možda zbog našeg sličnog rasta,

133

Alan Bredli

zanimljiv i poučan sagovornik - sve dotle dok njegov minijatur-ni stas ne protumačiš pogrešno kao slabost.

- Ona je vrlo dobro, hvala - rekla sam. - Ovog jutra lice joj je bilo dosta lepo.

Nisam dodala „izluđujuće". - Makse - pitala sam, pre nego što je mogao da potegne još

jedno pitanje - misliš li da ću ikad moći da naučim da sviram onu malu tokatu od Paradisa?

- Ne - rekao je bez i malo oklevanja. - Tvoje ruke nisu ru-ke velikog umetnika. To su ruke trovača.

Nasmešila sam se. To je bila naša mala šala. I bilo je očigled-no da još nije saznao za ubistvo u Bakšou.

- A ona druga? - upita. - Dafne... spora sestra? „Spora" je bila aluzija na Dafinu veštinu za klavirom, ili na

njeno odsustvo: na beskrajnu, mukotrpnu borbu da se neposlu-šni prsti stave na dirke koje kao da su se stidljivo sklanjale od njenog dodira. Dafnina bitka s instrumentom podsećala je na ko-košku nahuškanu protiv lisice - na unapred izgubljenu bitku koja se uvek završavala suzama. Pa ipak, pošto je Otac insistirao na tome, rat se nastavljao.

Jednog dana kada sam je zatekla kako plače na stolici s gla-vom na zatvorenom klaviru, šapnula sam joj: „Batali, Daf" i umalo nije skočila na mene kao borbeni petao.

Probala sam čak i da je ohrabrim. Kad god bih je čula za brodvudom, svratila bih u salon, naslonila se na klavir i zamišlje-no gledala u daljinu kao da me njeno sviranje očarava. Obično me je ignorisala, ali jednom kad sam rekla: „Kakva lepa kompo-zicija! Kako se zove?", umalo nije zalupila poklopac po mojim prstima.

- G-dur skala! - vrisnula je i pobegla u sobu. Nije lako živeti u Bakšou. - Dobro je - rekoh. - Čita Dikensa kao luda. Ni reč joj ne

možeš izvući. - Ah - reče Maksimilijan. - Dobri stari Dikens. Izgleda da nije mogao da se seti ničeg više u vezi s tom te-

mom i povukla sam se u kratkotrajno ćutanje. - Makse - rekla sam - ti si svetski čovek...

134

Slast na dnu pite

Na to se isprsio i naduo koliko je mogao da dosegne svoju najveću visinu.

- Ne samo svetski čovek već i bonvivan - rekao je. - Upravo tako - rekla sam, pitajući se šta znači ta reč. - Je-

si li ikad posetio Stavanger? - poštedeću sebe gledanja u atlas. - Šta? Stavanger u Norveškoj? - TO! - umalo nisam naglas povikala. Horas Bounpeni je

bio u Norveškoj! Duboko sam udahnula da se priberem, nada-jući se da će to shvatiti kao nestrpljivost.

- U Norveškoj, naravno - rekla sam snishodljivo. - Ima li još neki Stavanger?

Na trenutak sam pomislila da me je raskrinkao. Oči mu se suziše i osetila sam hladnoću kad su kišni oblaci Maksimilijano-vog gneva prešli preko sunca. Ali onda se sitno zakikotao, kao voda s izvora koja klokoće kad ulazi u čašu.

- Stavanger je prva stanica na putu za Pakao... koji je žele-znička stanica - rekao je. - Putovao sam preko njega za Trond-hajm, a onda za Hel,* koji je, verovala ili ne, jedno maleno seo-ce u Norveškoj odakle turisti često šalju razglednice svojim prijateljima s porukom „Voleo bih da si ovde!", i u kome sam iz-vodio Grigov koncert za klavir u a-molu. Grig je, uzgred budi rečeno, bio Škot koliko i Norvežanin. Deda iz Aberdina, otišao zbog gađenja prema Kalodenu - mora da se premišljao kad je video da nije uradio ništa osim što je zamenio firtove za fjordo-** ve ...

- Moram ti reći da je Trondhajm bio veliki uspeh... kritiča-ri dobri, publika uljudna. Ali ti ljudi, oni nikad ne razumeju svoju vlastitu muziku, znaš. Svirao sam i Skarlatija, da donesem

malo italijanskog sunca u te snežne severne krajeve. Ipak, u pa-uzi sam slučajno čuo jednog trgovačkog putnika iz Dablina ka-ko šapuće prijatelju „Тоr, za mene je to sve Grig".

* Engl.: hell - pakao. (Prim. prev.) ** Engl. firth - tako Škotlanđani nazivaju rečne uvale, to jest fjordove.

(Prim. prev.)

135

Alan Bredli

Nasmejala sam se iz osećanja obaveze, iako sam čula tu pra-staru šalu već oko četrdeset puta.

- To je bilo u staro vreme, razume se, pre rata. Stavanger! Da, naravno da sam bio tamo. Ali zašto pitaš?

- Kako si otišao tamo? Brodom? Horas Bounpeni je bio živ u Stavangeru, a sada je mrtav u

Engleskoj, i želela sam da znam gde je bio između. - Brodom, naravno. Ne misliš valjda da pobegneš od kuće,

Flavija? - Imali smo raspravu oko toga, u stvari svađu, sinoć za ve-

čerom. To je bio jedan od načina da se poboljša laž: malo stare be-

zazlenosti. - Ofelija je mislila da se treba ukrcati u Londonu; Otac je in-

sistirao da je to Hal; Dafne je glasala za Skarboro, ali samo zato što je tamo sahranjena Ana Bronte.

- Njukasl na Tajnu - reče Maksimilijan. - Zapravo je u pi-tanju Njukasl na Tajnu.

Začulo se tandrkanje u daljini dok se približavao autobus za Kotsmor, gegajući se po stazi između živica kao pile koje hoda po užetu. Zaustavio se ispred klupe i brektao odmarajući se od napora teškog života među brdima. Vrata su se otvorila uz gvo-zdeni jauk.

- Erni, mon vieux - reče Maksimilijan. - Kako napreduje transportna industrija?

- Ulazi - reče Erni, gledajući pravo pred sebe kroz šofer-šajbnu. Ako je i shvatio šalu, odlučio je da je ignoriše.

- Danas nema vožnje, Erni. Koristim tvoju klupu samo da odmorim bubrege.

- Klupe su samo za putnike koji čekaju autobus. Tako piše u pravilima, Makse. Znaš to isto tako dobro kao ja.

- Zaista znam, Erni. Hvala što si me podsetio. Maks skliznu s klupe i spusti se na zemlju. - Zdravo, onda - reče, podiže šešir i pođe putern kao Čarli

Čaplin.

136

Slast na dnu pite

Vrata autobusa zatvoriše se uz cičanje kad je Erni zaposlio klimave zupčanike, a autobus je zacvileo i nerado krenuo na-pred. Tako smo otišli svako svojim putem: Erni i njegov auto-bus u Kotsmor; Maks svojoj kući; Gledis i ja nastavismo svoju vožnju za Hinli.

Policijska stanica u Hinliju bila je smeštena u zgradi koja je ne-kad bila konak za kočije. Njen prednji izbočeni deo s drvenim gredama, stešnjen između malog parka i bioskopa, nadvijao se nad ulicom s plavom svetiljkom obešenom o nadstrešnicu. Po-moćna zgrada od blokova, obojena u neopisivu smeđu boju, prianjala je uz bok zgrade kao stajsko đubrivo uz vagon. Pretpo-stavljala sam da su ćelije bile tu smeštene.

Ostavivši Gledis da pase na parkiralištu za bicikle, čija su mesta bila više od pola popunjena crnim ralejima zvaničnog iz-gleda, pošla sam uz izanđale stepenice i na ulazna vrata.

Uniformisani policajac je sedeo za stolom, preturao po ne-kim papirima i češao se po retkoj kosi zašiljenim krajem olovke. Nasmejala sam se i nastavila da hodam.

- Ček, ček! - zagrmeo je. - Kuda mislite vi, gospođice? -upitao je.

Izgleda da je odlika policajaca da govore u pitanjima. Na-smešila sam se kao da nisam razumela i krenula ka otvorenim vratima iza kojih sam videla mračni hodnik. Brže nego što sam mogla da zamislim, policajac je ustao i ščepao me za ruku. Uhvaćena sam. Nije mi preostajalo ništa drugo osim da bri-znem u plač.

Mrzela sam to da radim, ali bilo je to jedino oružje koje sam ponela sa sobom.

Deset minuta kasnije, pozornik Glosop i ja smo srkutali kakao u čajnoj kuhinji stanice. Rekao mi je da kod kuće ima devojči-cu koja je ista ja (u šta sam prilično sumnjala) i koja se zove Eli-zabet.

137

Alan Bredli

- Mnogo pomaže svojoj jadnoj majci, naša Lizi - reče -otkad je videla kako je gospođa Glosop, moja supruga, pala s merdevina u voćnjaku jabuka i slomila nogu pre dve nedelje u subotu.

Prvo sam pomislila kako je pročitao previše primeraka Bi-па ili Dendija; da je malo preterivao zabave radi. Ali iskren po-gled na njegovom licu i naborano čelo brzo su me ubedili u su-protno: ovo je bio pravi pozornik Glosop i moraću da igram po njegovim pravilima.

Shodno tome, počela sam ponovo da jecam i kazala mu da nemam majku, da je ona poginula na dalekom Tibetu u plani-narskoj nesreći i da mi strašno nedostaje.

- De, de, gospođice - rekao je. - Plakanje je zabranjeno u ovim prostorijama. Srozava prirodno dostojanstvo ambijenta, da se tako izrazim. Bolje bi vam bilo da se osušite pre nego što vas bacim u buvaru.

Uspela sam bledo da se osmehnem, na šta je on izdašno uz-vratio.

Tokom moje predstave nekoliko detektiva je svratilo na čaj i zemičku, i svi su mi se tiho osmehnuli s odobravanjem. Barem nisu postavljali nikakva pitanja.

- Molim vas, mogu li da vidim svog oca? - pitala sam. -Njegovo ime je pukovnik De Lus i mislim da ga držite ovde.

Lice pozornika Glosopa odjednom poblede, i bilo mi je ja-sno da sam prebrzo otkrila karte i da ću sada imati problema s birokratijom.

- Sačekaj ovde - reče i ode uskim hodnikom na čijem je kraju izgleda bio zid od crnih čeličnih rešetki.

Čim je otišao, bacila sam brz pogled okolo. Bila sam u ma-loj sumornoj sobi s nameštajem tako ofucanim kao da je malo-pre donet s torbarovih taljiga, nogara tako sastruganih i ulublje-nih kao da su ih čizme javnog reda i mira ceo vek šutirale u cevanicu.

U jalovom pokušaju razveseljavanja okruženja, mali drve-ni ormarić bio je ofarban u boju zelene jabuke, no sudopera je bila zarđala relikvija, vrlo moguće pozajmljena iz Vormud

138

Slast na dnu pite

Skrabsa.* Napukle šolje i ispucale tacne stajale su tužno jedna pored druge na dasci za sušenje, i prvi put sam primetila da su stubovi usred prozora u stvari gvozdene rešetke, samo slabo prikrivene. Celo mesto je imalo čudan oštar miris koji sam osetila čim sam ušla unutra: mirisalo je kao da je pukla neka tegla s ribljom paštetom, godinama zaboravljena iza ormara.

Kroz glavu mi prođoše delovi pesme iz Gusara iz Penzensa. „Sudbina policajca nije baš najsrećnija", pevala je D'Ojli Karte operska trupa na radiju i, kao i obično, Džilbert i Saliven su bi-li u pravu.

Odjednom sam uhvatila sebe kako razmišljam o odlasku. Cela ova misija bila je bezumna, tek poriv da spasim Oca; nešto što potiče iz praistorijskog dela mog mozga. Samo ustani i kreni ka vratima, rekla sam sebi. Neko neće ni primetiti da te nema.

Na trenutak sam osluškivala nagnuvši glavu kao Maksimi-lijan da bih izoštrila svoj ionako oštar sluh. Negde u daljini ba-sovski glasovi zujali su kao pčele u udaljenoj košnici.

Polako sam vukla stopala po podu kao neka senzualna se-njorita koja pleše tango i naglo stala kod vrata. Odatle gde sam stajala mogla sam da vidim samo jedan ugao policajčevog stola kako štrči u predsoblju i na njemu se, srećom, nije odmarao slu-žbeni lakat.

Osmelila sam se da provirim. Hodnik je bio prazan i nesme-tano sam otplesala sve do vrata i izašla na dnevnu svetlost.

Iako nisam bila zatvorenik, imala sam jak osećaj kao da sam pobegla.

Lagano sam pošla ka parkiralištu za bicikle. Još deset sekun-di i krenuću kući. A onda, kao da mi je neko bacio kofu ledene vode u lice, sledila sam se od zaprepašćenja: Gledis je nestala! Zamalo to naglas da vrisnem.

Svi službeni bicikli sa svojim službenim lampicama i nosa-čima službenih dokumenata lepo su se odmarali - ali Gledis nigde nije bilo!

* Svojevremeno popravni dom. (Prim. prev.)

139

Alan Bredli

Gledala sam tamo-amo, i ulica mi se najednom učinila ne-kako strašno drugačijom sad kada sam na nogama. Kojim pu-tem se ide kući? Kojim putem za otvoren drum?

Kao da nisam već imala dovoljno problema, poče da naila-zi oluja. Crni oblaci su ključali na zapadnom nebu, dok su oni koje je vetar već nosio iznad mene bili nezgodno ljubičasti i mo-dri.

Ispunio me je strah, a zatim bes. Kako sam mogla da bu-dem toliko glupa da ostavim Gledis otključanu na nepoznatom mestu? Kako ću kući? Šta će biti od jadne Flavije?

Fili mi je jednom kazala da nikad ne smem da izgledam ra-njivo u nepoznatom okruženju, ali sam se sada pitala da li je to

uopšte izvodljivo? O tome sam razmišljala kad mi se teška ruka spustila na ra-

me i kad sam začula glas: - Mislim da bi najbolje bilo da pođe-te sa mnom.

Bio je to inspektor Hjuit.

- To nikako nije po pravilima - reče inspektor. - I veoma je ne-prikladno.

Sedeli smo u njegovoj kancelariji: u dugačkoj uskoj sobi ko-ja je bila kafana ove nekadašnje gostionice. Bila je impresivno uređena i falili su joj samo još aspidistra u saksiji i klavir.

Ormar za datoteku i radni sto bili su sasvim običnog izgle-da; pored toga tu su bili stolica, telefon i mala polica za knjige na kojoj se nalazila uramljena fotografija žene u kaputu od ka-milje dlake kako sedi na ogradi starinskog kamenog mosta. Ne-kako sam očekivala više.

- Vaš otac će biti ovde u pritvoru sve dok ne dobijemo od-ređene informacije. Tada će verovatno biti prebačen na drugo mesto, koje ne smem da obelodanim. Žao mi je, Flavija, ali ne dolazi u obzir da ga vidite.

- Da li je uhapšen? - upitala sam. - Plašim se da jeste - odgovorio je. - Ali zašto? - to je bilo loše pitanje, i znala sarn to čim sam

zatvorila usta. Gledao me je kao da sam dete.

140

Slast na dnu pite

- Vidi, Flavija - rekao je - znam da si potresena. To je razu-mljivo. Nisi imala prilike da vidiš oca pre nego... to jest nisi bila u Bakšou kad smo ga doveli ovamo. Ovakve stvari su uvek muč-ne za policajca, znaš, ali moraš razumeti da ponekad postoje stvari koje bih veoma rado uradio kao prijatelj, ali koje su mi za-branjene kao predstavniku Njegovog veličanstva.

- Znam - rekoh. - Kralj Džordž Šesti nije neozbiljan čovek. Inspektor Hjuit me je tužno pogledao. Ustao je od stola i

otišao do prozora gde je stajao s rukama na leđima i gledao u oblake koji su se nakupljali.

- Ne - najzad reče. - Kralj Džordž nije neozbiljan čovek. Onda mi je odjednom pala na pamet ideja. Kao ona munja

iz poslovice, sve je glatko došlo na svoje mesto kao u onim bio-skopskim filmovima puštenim unazad, u kojima komadići sla-galice skaču tačno gde treba i slažu se pred vašim očima.

- Mogu li da budem otvorena s vama, inspektore? - upita-la sam.

- Naravno - reče. - Slobodno. - Telo u Bakšou pripadalo je čoveku koji je stigao u Bišops

Lejsi u petak nakon što je doputovao iz Stavangera, u Norve-škoj. Morate odmah da pustite Oca, inspektore jer, znate, nije on to uradio.

Iako se malo prenerazio, inspektor se brzo pribrao i pokro-viteljski mi se osmehnuo.

- Nije on? - Ne - rekla sam. - Ja sam. Ja sarn ubila Horasa Bounpenija.

141

14.

Bilo je prosto savršeno. Niko ne bi mogao da dokaže suprotno. Kazaću da me je usred noći probudio čudan zvuk napolju.

Sišla sam niza stepenice i otišla u baštu, gde me je zgrabio neko ko se šunjao oko kuće: možda provalnik koji je namerio da ukrade Očeve marke. Savladala sam ga posle kraće borbe.

Polako, Flav, ta zadnja ti izgleda pomalo izmišljena: Horas Bounpeni je bio visok preko metar i devedeset, i mogao je da te smrvi između palca i kažiprsta. Ne, borili smo se i on je umro -možda ga je srce izdalo zbog neke davno zaboravljene bolesti iz detinjstva. Recimo, reumatske groznice. Da, to je to. Odocneli srčani udar od navale krvi, kao kod Bet u Devojčicama. Tiho sam se pomolila svetom Tankredu da učini čudo: „Molim te, dragi sveti Tankrede, daj da Bounpenijeva autopsija potvrdi moju izmišljotinu."

- Ja sam ubila Horasa Bounpenija - rekla sam još jednom, kao da će to doprineti da zvuči uverljivije.

Inspektor Hjuit duboko udahnu i pusti vazduh kroz nos. - Pričaj mi o tome - rekao je. - Čula sam buku u toku noći, izašla sam u baštu, neko je

skočio na mene iz senke... - Samo malo - rekao je - iz koje senke? - Iza staklenika za saksije. Borila sam se da se oslobodim

kad je odjednom počeo da krklja, kao da je pretrpeo srčani udar uzrokovan navalom krvi zbog nastupa reumatske groznice ko-ju je dobio još kao dete... ili tako nešto.

- Shvatam - reče inspektor Hjuit. - I šta si potom uradila? - Vratila sam se u kuću i pozvala Dogera. Mislim da ostalo

znate.

142

Slast na dnu pite

Ali polako - znala sam da im Doger nije ispričao o našem zajedničkom prisluškivanju Očeve svađe s Horasom Bounpeni-jem; ipak, malo je verovatno da bi Doger rekao inspektoru da sam ga probudila u četiri ujutru a da ne pomene da sam ubila tog čoveka. Ili možda nije?

Trebalo mi je vremena da razmislim o tome. - Borba s napadačem nije baš ubistvo - reče inspektor. - Ne - rekoh - ali nisam vam sve rekla. Brzinom svetlosti sam prelistavala svoj moždani registar:

otrovi nepoznati nauci (i suviše sporo); smrtonosna hipnoza (isto); tajni i zabranjeni džudo udarci (malo verovatno; teško za objasniti). Odjednom mi je postajalo jasno da stradalništvo izi-skuje pravu dovitljivu genijalnost, a ne samo hitar jezik.

- Sramota me je da kažem - dodala sam. Kad si u nedoumici, mislila sam, pribegni osećanjima. Bila

sam ponosna na sebe što sam se toga setila. - H m m m - reče inspektor. - Hajde da ostavimo to za sa-

da. Da li si rekla Dogeru da si ubila tog što se šunjao? - Ne, ne bih rekla. Bila sam suviše uznemirena zbog svega,

znate. - Da li si mu rekla kasnije? - Ne, mislila sam da to njegovi živci ne bi podneli. - Pa, sve je to veoma zanimljivo - reče inspektor Hjuit - ali

su detalji pomalo oskudni. Znala sam da stojim na ivici provalije: još samo jedan korak

i nema vraćanja nazad. - Ima još - rekla sam - ali... - Ali? - Neću više ništa da kažem dok mi ne dozvolite da govorim

s Ocem. Inspektor Hjuit se izgleda trudio da proguta nešto što nika-

ko nije htelo da prođe. Otvorio je usta kao da mu se u grlu na-jednom stvorila neka prepreka, a onda ih je opet zatvorio. Pro-gutao je pljuvačku, a onda uradio nešto čemu sam morala da se divim, nešto što sam u glavi zabeležila da ću dodati svom asor-timanu trikova: posegao je za svojom džepnom maramicom i pretvorio svoju zbunjenost u kijanje.

143

Alan Bredli

- Nasamo - dodala sam. Inspektor je glasno izduvao nos i vratio se do prozora, gde

je stajao i gledao ni u šta posebno, i opet stavio ruke na leđa. Po-činjala sam da shvatam da je to značilo da duboko razmišlja.

- U redu - reče naglo. - Pođi sa mnom. Nestrpljivo sam skočila sa stolice i pošla za njim. Na vrati-

ma je jednom rukom preprečio prolaz ka hodniku i okrenuo se, a drugu ruku mi je nežno kao pero spustio na rame.

- Upravo ću uraditi nešto zbog čega bih mogao gorko da zažalim - reče. - Rizikujem svoju karijeru. Nemoj me izneveri-ti, Flavija... nemoj me izneveriti, molim te.

- Flavija! - reče Otac. Moglo se reći da je bio zapanjen što me vidi. A onda je sve pokvario dodavši „Odvedite ovo dete, in-spektore. Molim vas da je udaljite."

Okrenuo se od mene licem ka zidu. Iako su vrata sobe bila prefarbana kremastožutom bojom,

bilo je očigledno da su bila ojačana čelikom. Kad ih je inspektor otključao, videla sam da sama soba nije ništa više od male kan-celarije s ležajem na sklapanje i iznenađujuće čistim lavaboom. Na sreću, nisu stavili Oca u jedan od onih kaveza s rešetkama koje sam ranije videla.

Inspektor Hjuit odsečno klimnu glavom, kao da kaže: ,,Od tebe zavisi", a onda izađe napolje i zatvori vrata što je tiše mo-gao. Nije se čuo zvuk okretanja ključa u bravi niti vraćanje re-ze, mada su bleštava munja napolju i naprasni udar groma mo-gli lako da prikriju zvuk.

Otac je sigurno mislio da sarn izašla s inspektorom pošto se nervozno trgnuo kad se okrenuo i video da sam još tu.

- Idi kući, Flavija - rekao je. Iako je stajao kruto i savršeno uspravno, glas mu je bio star i

umoran. Videla sam da se trudio da igra ulogu hladnog engleskog džentlmena, neustrašivog pred opasnošću, ali zabolelo me je kad sam shvatila da ga zbog toga i volim i mrzim istovremeno.

144

Slast na dnu pite

- Pada kiša - rekla sam, pokazujući na prozor. Oblaci su se otvorili onomad u foliju, i kiša je još jednom zapljuštala. Jasno se čulo kako se krupne kišne kapi odbijaju kao meci od izboči-ne sa spoljne strane prozora. Na drvetu preko puta usamljena vrana se stresla kao mokar kišobran.

- Ne mogu kući dok ne stane. A i neko je ukrao Gledis. - Gledis? - rekao je, s očima izumrlog bića koje je isplivalo

iz nepoznatih dubina. - Moj bicikl - rekoh mu. Klimnuo je glavom odsutno, a ja sam znala da me nije čuo. - Ko te je doveo ovamo? - upita Otac. - On? - pokaza pal-

cem na vrata misleći na inspektora Hjuita. - Sama sam došla. - Sama? Iz Bakšoa? - Da - rekoh. Izgleda da je za njega to bilo previše da shvati i okrenuo se

ka prozoru. Nisam mogla da ne primetim da je zauzeo isti stav kao inspektor Hjuit, s rukama na leđima.

- Sama. Iz Bakšoa - najzad je rekao, kao da je tek sada raz-umeo.

- Da. - A Dafne i Ofelija? - Obe su dobro - uveravala sam ga. - Naravno, užasno im

nedostaješ, ali se staraju o svemu dok ti ne dođeš kući. Ako slažem vama, umreće mi mama. To su male devojčice ponekad pevušile preskačući konopac

u crkvenorn dvorištu. Ali moja majka je već mrtva, što znači da joj to nikako ne može nauditi. I ko zna? Možda ću zbog toga do-biti neke poene u raju.

- Dok ne dođem kući? - Otac reče najzad i iz grudi mu se ote nešto nalik na uzdah. - To se možda neće desiti još dugo. Ne... to se možda neće desiti još dugo, dugo...

Na zidu pored prozora s rešetkama bio je zalepljen kalendar iz hinlijevske piljare sa slikom kralja Džordža i kraljice Elizabe-te zatvorenih u svom privatnom mehuru i obučenih tako da sam morala da pomislim kako ih je fotograf slučajno uhvatio dok su išli na kostimirani bal u zamak nekog bavarskog kneščića.

145

Alan Bredli

Otac je krišom pogledao kalendar i uznemireno se ushodao po sobici, namerno izbegavajući moj pogled. Izgledao je kao da je zaboravio da sam tu i počeo da ispušta neravnomerne slabe zvuke koje je naglašavao povremenim ogorčenim šmrktanjem kao da se branio pred nevidljivim sudom.

- Malopre sam priznala - rekoh. - Da, da - reče Otac i nastavi da korača i da govori sebi u

bradu. - Rekla sam inspektoru Hjuitu da sam ja ubila Horasa Bo-

unpenija. Otac stade kao ukopan, kao da je naleteo na mač. Okrenuo

se i zadržao na meni taj užasni plavi pogled koji je tako često koristio kao svoje poznato oružje protiv svojih kćeri.

- Šta ti znaš o Horasu Bounpeniju? - upita jezivim glasom. - Znam dosta, zapravo - rekoh. Onda neočekivano snažno izdahnu, tek tako, odjednom. U

jednom trenutku obrazi su mu bili naduveni kao vetrovi koji duvaju preko srednjovekovnih mapa, a sledećeg upali kao u prodavca konja. Seo je na ivicu ležaja i raširio prste jedne ruke da se pribere.

- Čula sam tvoju raspravu u kabinetu - rekoh. - Žao mi je što sam prisluškivala. Nisam htela, ali čula sam glasove usred noći i sišla dole. Znam da je pokušao da te uceni... čula sam sva-đu. Zato sam rekla inspektoru da sam ga ja ubila.

Ovoga puta moje reči su doprle do Oca. - Ubila? - upitao je. - Kako to misliš, ubila? - Nisam htela da znaju da si to bio ti - rekla sam. - Ja? - reče Otac, uzletevši s kreveta. - Gospode bože! Oda-

kle ti pomisao da sam ja ubio tog čoveka? - U redu je - rekoh. - Najverovatnije je to i zaslužio. Nikad

nikom neću reći, obećavam. Stavila sam ruku na srce kao da se zaklinjem, a Otac je pi-

ljio u mene kao da sam neko monstruozno mokro biće koje sa-mo što je ispalo sa slike Hijeronimusa Boša.

- Flavija - reče - molim te, shvati ovo: koliko god da sam to želeo, nisam ubio Horasa Bounpenija.

- Nisi?

146

Slast na dnu pite

Jedva da sam mogla da poverujem. Već sam došla do za-ključka da je Otac sigurno počinio ubistvo i shvatih da ću ima-ti poteškoća da prihvatim da sam pogrešila.

Ipak, setila sam se da mi je Fili jednom rekla da je priznanje dobro za dušu - i to dok mi je uvrtala ruku iza leđa pokušava-jući da me natera da joj kažem šta sam uradila s njenim dnev-nikom.

- Čula sam šta si rekao o ubijanju upravnika internata, go-spodina Tvininga. Otišla sam u biblioteku i pogledala novinske arhive. Popričala sam s gospođicom Mauntdžoj - ona je sestri-čina gospodina Tvininga. Zapamtila je imena Džeko i Horas Bounpeni sa saslušanja. Znam da je odseo u Trinaest zmajeva i da je sa sobom iz Norveške poneo mrtvu malu šljuku sakrivenu u piti.

Otac je polako i tužno vrteo glavom, ne zato što se divio mojoj detektivskoj veštini, već kao stari medved koji, iako pogo-đen, ipak odbija da legne.

- Istina je - reče. - Ali zar stvarno misliš da je tvoj otac ka-dar da počini hladnokrvno ubistvo?

Kad sam malo razmislila - ali stvarno razmislila - shvatila sam koliko sam bila budalasta. Zašto to nisam ranije videla? Hladnokrvno ubistvo je samo jedna od mnogih stvari za koje je bio Otac nesposoban.

- Pa... ne - rekoh bojažljivo. - Flavija, pogledaj me - reče, ali kad sam pogledala u nje-

gove oči, u jednom uznemirujućem trenutku videla sam svoje sopstvene kako mi uzvraćaju pogled i morala sam da se okre-nem.

- Horas Bounpeni nije bio baš prijatna osoba, ali nije zaslu-žio da umre. Niko ne zaslužuje da umre - reče Otac, dok mu se glas gubio kao daleka radio-stanica na kratkim talasima, i znala sam da sad ne govori samo meni.

- U svetu je već toliko smrti - dodade. Sedeo je, gledajući svoje šake sa spojenim prstima poput zubaca starog časovnika, dok su mu palčevi gladili jedan drugi. Posle nekog vremena re-če: - A Doger?

- I on je bio tamo - priznala sam. - Izvan tvog kabineta...

147

Alan Bredli

Otac je teško uzdahnuo. - Toga sam se plašio - prošaputao je. - Toga sam se najviše

plašio. I tada, dok je kiša snažno lupala po prozorskom oknu, Otac

poče da priča.

148

15.

Očeve reči, na koje se još nisam navikla, ispočetka su bile spore i oklevajuće i nerado su kretale, kao zarđali teretni vagoni. Ali ubrzo, pošto su dobile brzinu, počeše ravnomerno da teku.

- Mog oca nije bilo lako voleti - rekao je. - Poslao me je u internatsku školu kad sam imao jedanaest godina. Retko sam ga ikad više viđao. Čudno je to, znaš: nikad nisam znao šta ga je zanimalo sve dok na njegovoj sahrani neko od ljudi koji su no-sili kovčeg nije rekao da je njegova strast bio necuke. Morao sam da ga potražim u rečniku.

- To su male japanske rezbarije od slonovače - rekla sam. -Pominju se u jednoj priči Ostina Frimena o doktoru Torndajku.

Otac me je ignorisao i nastavio dalje. - Iako Grejminster nije bio udaljen više od nekoliko kilome-

tara od Bakšoa, tada kao da je bio na Mesecu. Zaista smo imali sreće s našim upravnikom, dr Kisingom, čovekom dobre duše koji je verovao da se ništa loše ne može desiti dečaku koji dobi-ja svoju dnevnu dozu latinskog, ragbija, kriketa i istorije, i sve u svemu, dobro su se ophodili prema nama...

- Kao i većina dečaka, ispočetka sam bio usamljen, držao sam se svojih knjiga i plakao u živici kad god bih uspeo da osta-nem sam. Mislio sam da sam sigurno najtužnije dete na svetu; da mora biti nečeg urođeno odvratnog što je mog oca nateralo da me tako bezdušno odbaci. Verovao sam da ću, budem li ot-krio šta je u pitanju, možda moći da ispravim stvari, ili da ne-kako nadomestim ocu za sve.

- Noću bih se u spavaonici pokrio ćebadima i baterijskom lampom proučavao svoje lice u ukradenom ogledalu za brijanje.

149

Alan Bredli

Nisam mogao da nađem ništa posebno loše, ali tada sam bio sa-mo dete i nisam mogao da sudim o takvim stvarima.

- Ali vreme je prolazilo, kao što uvek čini, i prilagodio sam se školskom životu. Bio sam dobar u istoriji, ali potpuno bezna-dežan što se tiče Euklidovih knjiga, što me je smeštalo među osrednje: ni previše napredan, ni previše glup da bih skretao pa-žnju na sebe.

- Otkrio sam da je osrednjost sjajna kamuflaža, sjajna za-štitna maska. Dečaci koji nisu padali, ali se ni isticali, bili su ostavljani na miru i oslobađani zahteva nastavnika koji bi želeo da ih učini slavnim i školskog siledžije kome bi mogli da posta-nu dežurni krivac. Ta jednostavna činjenica bila je moje prvo ži-votno otkriće.

- Mislim da sam u četvrtom razredu najzad počeo da se in-teresujem za stvari oko sebe i, kao i svi dečaci tih godina, imao sam nezasit poriv da mistifikujem, tako da kad nam je gospo-din Tvining, upravnik doma, predložio da osnujemo mađioni-čarsku sekciju, odjednom sam buknuo novim entuzijazmom.

- Gospodin Tvining je bio više dobar nego vešt; ne baš sja-jan izvođač, moram priznati, ali izvodio je svoje trikove s ta-kvom strašću, takvim dobrodušnim entuzijazmom, da bi bilo grubo od nas da zadržimo bučan đački aplauz.

- Uveče nas je učio kako da pretvorimo vino u vodu kori-steći samo maramicu i malo obojene upijajuće hartije; kako da učinimo da nestane obeleženi šiling iz pokrivene ćaše i da ga na-kon toga izvučemo iz Simpkinsovog uva. Naučili smo važnost „brbljanja", to jest mađioničarskog teksta, i uvežbao nas je da mešamo karte na spektakularan način tako da kec srce bude uvek na dnu špila.

- Ne treba ni da pominjem da je gospodin Tvining bio po-pularan; „voljen" je možda bolja reč, mada je premalo nas do ta-da videlo dovoljno od tog osećanja da bismo umeli da ga pre-poznamo.

- Njegovo najveće priznanje došlo je kad ga je upravnik škole, dr Kising, zamolio da spremi mađioničarski šou za Dan roditelja, što je bio lep plan u koji se on puna srca upustio.

150

Slast na dnu pite

- Zbog mog veštog izvođenja trika pod nazivom „Uskrsnu-će Čang Fua", gospodin Tvining je želeo da ga ja izvedem kao veliko finale večeri. Trik je zahtevao dva izvođača, i stoga mi je dozvolio da izaberem koga ja hoću za pomoćnika; i tako sam upoznao Horasa Bounpenija.

- Horas nam je došao iz Sent Katberta posle gužve u toj školi oko nekog nestalog novca - mislim da je bilo u pitanju sa-mo nekoliko funti, ali je to tada bilo čitavo bogatstvo. Bilo mi ga je žao, priznajem. Osećao sam da su ga zloupotrebili, posebno kad mi je poverio da je njegov otac bio najokrutniji čovek na svetu i da je počinio neopisive stvari u ime discipline. Nadam se da ovo nije pregrubo za tvoje uši, Flavija?

- Ne, naravno da nije - rekoh, privukavši stolicu bliže. -Molim te, nastavi.

- Horas je još i tada bio neviđeno visok dečko s gomilom plameno-riđe kose. Ruke su mu bile preduge za školski sako pa su mu štrčale iz manšeta kao golo pruće. Dečaci su ga zvali „Во-ni" i nemilosrdno ga zadirkivali zbog njegovog izgleda.

- Da stvar bude gora, prsti su mu bili nemoguće dugački, tanki i beli, kao pipci nekog albino oktopoda, i imao je tu bez-bojnu, bledu kožu koja se ponekad može videti kod riđokosih ljudi. Šaputalo se da je njegov dodir otrovan. Naravno, time se malo koristio tako što je tobože nezgrapno pokušavao da do-hvati dečake koji su mu se rugali i vrteli se oko njega, uvek tik van njegovog domašaja.

- Jedne večeri, posle igre jurki, odmarao se na stepeniku kraj ograde i dahtao kao lisica, kada mu se mali dečko po ime-nu Pots prišunjao na prstima i zadao mu bolan udarac preko li-ca. To nije trebalo da bude više od dodira, od obeležavanja onog koji treba da juri, ali ubrzo se pretvorilo u nešto drugo.

- Kad su videli da je strašno čudovište, Bounpeni, ošamu-ćen i da mu krv ide na nos, i drugi dečaci su skočili na njega, i Boni je uskoro bilo na zemlji dok su ga mlatili, šutirali i divlje prebijali. Ja sam baš tada slučajno naišao.

- „Prestanite!", povikao sam što sam jače mogao i bio sam iznenađen kad sam video da je tuča odmah prestala. Dečaci sta-doše jedan po jedan da se izvlače iz klupka nogu i ruku. Mora

151

Alan Bredli

da je u mom glasu bilo nečeg što ih je nateralo da me odmah poslušaju. Možda mi je to što su me videli kako izvodim tajan-stvene trikove davalo neki nevidljivi autoritet, ne znam, ali znam da su se, kad sam im naredio da se vrate nazad u Grejmin-ster, povukli u tamu kao čopor vukova.

- „Jesi li dobro?", pitao sam Bonija i pomogao mu da ustane. - „Pomalo sam mek, ali samo na dva-tri odvojena mesta -

kao Karnfortova govedina", rekao je, i obojica smo se smejali. Karnfort je bio čuveni mesar u Hinliju čija je porodica nedeljom snabdevala Grejminster pečenom govedinom žilavom kao koža od čizme još iz Napoleonovih ratova.

- Video sam da je Boni prebijen gore nego što je hteo da pri-zna, ali pravio se hrabar. Dao sam mu da se nasloni na moje ra-me i pomogao mu da odhramlje nazad do Grejminstera.

- Od tog dana Boni je postao moja senka. Usvojio je moj entuzijazam i to ga je učinilo maltene drugom osobom. Zapra-vo sam ponekad imao utisak da postaje ja, da je ispred mene stajao neki moj deo za kojim sam tragao u ponoćnom ogledalu.

- Ono što zasigurno znam jeste da nikad nismo bili u boljoj formi nego kad smo bili zajedno: šta jedan od nas nije mogao da uradi drugome je s lakoćom polazilo za rukom. Činilo se da je Boni rođen s potpuno oformljenom matematičkom sposob-nošću i ubrzo mi je razobličio misterije geometrije i trigonome-trije. Od toga je napravio igru i proveli smo mnoge srećne sate računajući na čiji će kabinet pasti kula Enson Hausa ako je bu-demo oborili gigantskom polugom na paru koja će biti naš vla-stiti izum. Drugi put bismo merenjem uglova razrađivali plano-ve za genijalan sklop tunela koji bi se na dat signal istovremeno srušili, zbog čega bi Grejminster i svi njegovi stanovnici upali u danteovski ambis gde bi ih napale ose, stršljeni, pčele i crvi ko-jima smo planirali da opskrbimo njegovu unutrašnjost.

Ose, stršljeni, pčele i crvi? Da li je moguće da Otac to govo-ri? Odjednom sam počela da ga slušam s novim poštovanjem.

- Nikad nismo zaista razmišljali - nastavio je - kako to da postignemo, ali je rezultat svega toga bio taj da je, dok sam ja postajao prisan sa starim Euklidom i njegovim knjigama o teo-remama, Boni uz malo treninga postajao rođeni mađioničar.

152

Slast na dnu pite

- Naravno, štos je bio u prstima. Činilo se da su ti dugi be-li dodaci imali svoj život i Boniju nije dugo trebalo da potpuno ovlada umetnošću opsenarstva. Razni predmeti su se pojavljiva-li i nestajali u njegovim prstima s takvom glatkom gracioznošću da sam čak i ja, koji sam savršeno dobro znao kako se svaki od tih trikova izvodi, jedva verovao svojim očima.

- A kako je rasla njegova mađioničarska veština, raslo je i njegovo pouzdanje u vlastitu vrednost. S malo magije u ruka-ma, postao je novi Boni, samopouzdan, uravnotežen i možda pomalo drzak. Glas mu se takođe promenio. Dok je koliko juče zvučao kao promukli školarac, sada se najednom činilo - bar dok je izvodio trikove - da su mu glasne žice od uglačanog ma-hagonija: imao je hipnotišući, profesionalni glas koji nikada ni-je omanuo u ubeđivanju svojih slušalaca.

- „Uskrsnuće Čang Fua" radilo se ovako: ja bih obukao pre-veliki svileni kimono koji sam našao na crkvenoj rasprodaji sta-re robe, prelepu krvavocrvenu odeću s kineskim zmajevima i mističnim šarama. Namazao bih lice žutom kredom i zavezao tanak lastiš oko glave da iskosim oči. Nekoliko namazanih omo-tača za kobasice iz Karnfortove mesare isečenih u obliku dugih, zakrivljenih noktiju činili su odvratan detalj. Sve što mi je bilo potrebno da upotpunim svoju opremu bilo je malo nagorele plute, malo pokidanog konopca da napravim bradu i-jedna stra-šna pozorišna perika.

- Pozvao bih dobrovoljca iz publike - naravno, saučesnika s kojim bih ranije uvežbao trik. Doveo bih ga na scenu i obja-snio komičnim monotonim mandarinskim glasom da sada na-meravam da ga ubijem i pošaljem u Zemlju Srećnih Predaka. Ta objava izrečena ravnodušnim glasom uvek bi publici izmamila zapanjen uzdah i, pre nego što bi uspeli da se oporave, izvukao bih pištolj iz, nabora svoje odeće, uperio ga u srce svog saučesni-ka i povukao obarač.

- Startni pištolj može da napravi strahovitu buku kad se njime puca u zatvorenom prostoru, i stvarčica bi opalila uz gro-zomoran prasak. Moj pomoćnik bi se uhvatio za grudi i rukama stisnuo sakriveni papirni fišek s kečapom, koji bi mu odvratno

153

Alan Bredli

procurio između prstiju. Onda bi pogledao dole na nered na svojim grudima i zinuo u neverici.

- „Pomozi mi, Džeko!", zavrištao bi, „trik je pošao po zlu! Upucao si me!" i pao mrtav nauznak.

- Publika bi do tada već sedela skroz uspravno, u šoku; ne-koliko njih bi ustalo, a poneko bi i zaplakao. Ja bih podigao uvis ruku da ih utišam.

- „Tiššina!" - prosiktao bih i upro u njih jeziv pogled. -„Prrreci hoće tišššinu."

- Možda bi se začuo i nečiji prigušen, nervozni kikot, ali obično je vladala mrtva tišina. Dohvatio bih umotani čaršav ne-gde iz senke i prekrio njime svog prividno mrtvog asistenta, ostavljajući da se vidi samo njegovo lice okrenuto naviše.

- A taj čaršav bio je predmet vredan pažnje koji sam napra-vio u velikoj tajnosti. Bio je po dužini podeljen na trećine po-moću dva drvena štapa koji su bili zašiveni u dva uska džepa ce-lom dužinom čaršava i bili, naravno, nevidljivi kad je bio zamotan.

- Čučnuvši i iskoristivši ogrtač kao zaklon, izuo bih cipele mog pomoćnika (to se radilo lako, pošto bi on kradom odvezao pertle malo pre nego što bih ga izabrao iz publike) i pričvrstio ih na krajeve štapova, s prstima nagore.

- Cipele su bile naročito pripremljene i na peti imale izbu-šenu rupu kroz koju je mogao da se probaci ekser i probije kraj štapa. Rezultat toga bio je veoma upečatljiv: zevajući leš koji le-ži na podu s glavom koja štrči na jednom kraju čaršava, a na drugom cipele okrenute uvis.

- Ako bi sve išlo po planu, velike crvene mrlje već bi treba-lo da poćnu da izbijaju kroz čaršav iznad grudi „leša", a ako ne, uvek sam mogao da dodam još malo kečapa iz drugog fišeka koji mi je bio zašiven u rukav.

- Sada je dolazio važan deo. Tražio bih da se svetla pogase („Uvvaženi preci zahhtevaju potpuni mrrak"), i u mraku bih napravio nekoliko bleskova s papirom s magnezijumom. Cilj je bio da se publika na trenutak zaslepi: sasvim dovoljno vremena da moj pomoćnik izvije leđa i, dok ja nameštam čaršav, čvrsto stane na svoja stopala i čučne. Naravno, njegove cipele koje su

154

Slast na dnu pite

virile iz čaršava činile su da izgleda kao da i dalje leži potpuno vodoravno.

- Tada bih prešao na svoj orijentalni kalambur, mahao ru-kama oko sebe i prizivao bih ga da se vrati iz zemlje mrtvih. Dok bih mrmljao izmišljene bajalice, moj pomoćnik bi veoma polako počeo da se podiže iz čučnja sve dok ne stane sasvim us-pravno, držeći štapove na ramenima dok bi mu cipele štrčale na drugom kraju čaršava.

- Publika je, naravno, videla telo prekriveno čaršavom koje se dizalo pravo u vazduh i lebdelo metar i po od zemlje.

- Onda bih počeo da preklinjem srećne pretke da ga vrate u Zemlju Živih Duša. To sam izvodio tako što bih mnogo mi-stično mahao rukama, posle čega bih još jednom blesnuo papi-rom s magnezijumom, i moj pomoćnik bi zbacio sa sebe čaršav, skočio i dočekao se na noge.

- Čaršav s prikovanim cipelama i zašivenim štapovima bio bi bačen u tamu i ostali bismo na sceni da se poklonimo pred burom gromoglasnih aplauza. A pošto smo nosili crne čarape, niko nije ni primećivao da je „mrtvac" izgubio cipele.

- To je bilo „Uskrsnuće Čang Fua" i tako sam planirao da ga izvedem za Dan roditelja. Boni i ja bismo se odšunjali sa svo-jom opremom do perionice, gde sam ga uvežbavao i podučavao finim detaljima trika.

- Ali ubrzo je postalo očigledno da Boni nije bio idealan po-moćnik. Uprkos njegovom entuzijazmu, bio je jednostavno previsok. Glava i stopala su mu štrčali previše iz mog udešenog čaršava, a bilo je prekasno da napravim novi. Osim toga, mada je Boni rukama činio čuda, i dalje je imao telo i udove nespret-nog i neokretnog školarca. Njegova kolena kao u rode tresla bi se kad je trebalo da levitira, i na jednoj probi je uz tresak pao na stražnjicu zajedno s celom iluzijom - čaršavom, cipelama i svim ostalim...

- Nisam imao ideju šta da radim. Boni bi bio neutešan kad bih izabrao drugug pomoćnika a, opet, nisam se mogao nadati da može da uvežba ulogu za nekoliko dana koliko je ostalo do izvođenja. Bio sam na ivici očaja.

- Boni je bio taj koji se pojavio s rešenjem.

155

Alan Bredli

- „Zašto ne bismo zamenili uloge?", predložio je posle jed-nog naročito neprijatnog rušenja naših pozorišnih rekvizita. „Daj mi da probam. Staviću ogrtač starog čarobnjaka, a ti ćeš lebdeti."

- Moram priznati da je bilo izvanredno. S licem obojenim u žutu kredu i dugim, uskim šakama koje su štrčale iz rukava cr-venog kimona (još sablasnijim zbog noktiju od omotača za ko-basice dugačkih sedam centimetara), Boni je bio najimpozant-nija pojava koja je ikad kročila na pozornicu.

- A pošto je imao dara za oponašanje, lako je skinuo napu-kli, piskutavi glas starog Mandarina. Njegovo orijentalno br-bljanje bilo je, ako ništa drugo, bolje od mojeg, a dugi, tanki pr-sti koji su mahali kroz vazduh kao insekti-grančice bili su nezaboravan prizor.

- Sama predstava bila je briljantna. Pred celom školom i svim roditeljima Boni je napravio predstavu koju niko od njih neće zaboraviti. Bio je čas egzotičan, čas zlokoban. Kad me je prozvao iz publike da mu asistiram, čak sam i ja malo zadrhtao od te preteće pojave pod svetlošću pozornice koja me je doziva-la rukom.

- A kada je pištolj opalio i pogodio me u grudi, nastao je ur-nebes! Iz predostrožnosti sam zagrejao i razvodnio moj rezer-voar kečapa i krvava mrlja ispala je i suviše užasno stvarna.

- Jednog od roditelja, Gidingsovog oca, gospodin Tvining, koji je predvideo da bi neki naivni posmatrač mogao da navali na scenu, morao je fizički da obuzda.

- „Samo mirno, dragi gospodine", šaputao je Tvining u uvo gospodina Gindingsa. „То je samo iluzija. Ovi dečaci su to izve-li mnogo puta do sada."

- Gospodin Gidings se nerado vratio na svoje mesto još cr-ven u licu. Ipak, uprkos svemu, bio je pravi čovek i prišao nam je posle priredbe i snažno nam stegnuo ruku.

- Posle onakvog krvarenja i smrti, moja levitacija prilikom uskrsnuća bila je maltene razočaranje, ako mogu tako da se iz-razim, iako je pokupila nekoliko tura gromoglasnih aplauza do-brodušne publike, kojoj je laknulo što nesrećnog dobrovoljca vi-di kako se vraća među žive. Na kraju smo sedam puta morali da

156

Slast na dnu pite

se vraćamo na scenu, iako sam odlično znao da je najmanje šest puta to bilo zbog mog partnera.

- Boni je upio laskanje kao isušeni sunđer. Sat vremena po-sle predstave još uvek se rukovao s ljudima, a talas obožavalaca u vidu majki i očeva koji su izgleda samo želeli da ga dotaknu tapšao ga je po leđima, ali kada sam ga obgrlio rukom oko ra-mena, prilično čudno me je pogledao: bio je to pogled koji kao da je govorio, na delić sekunde, kako me prvi put u životu vidi.

- Narednih dana sam primetio da je kod njega nastupio preobražaj. Boni je postao samouvereni mađioničar, a ja sam bio tek njegov obični pomoćnik. Počeo je da govori sa mnom na neki nov način i poprimio je dosta smelo držanje, kao da njego-va ranija bojažljivost nikada nije ni postojala.

- Pretpostavljam da bi se moglo reći da me je šutnuo, ili je bar tako izgledalo. Često sam ga viđao s jednim starijim deča-kom, Bobom Stenlijem, koji mi se nikada nije mnogo dopadao. Stenli je imao jedno od onih koščatih lica četvrtaste vilice koja dobro ispadnu na fotografijama, ali izgledaju grubo u stvarno-sti. Kao i sa mnom, Boni je izgleda pokupio neke Stenlijeve cr-te, kao što upijajuća hartija poprimi isti rukopis kao pismo. Znam da je otprilike tada Boni počeo da puši, a mislim i da pi-jucka.

- Jednog dana sam, pomalo šokiran, shvatio da ga više ne volim. Nešto se u Boniju promenilo, ili možda isplivalo na po-vršinu. Ponekad bih ga uhvatio kako zuri u mene u učionici naj-pre očima starog Mandarina, koje su zatim, dok su me posma-trale, postajale hladne i reptilske. Počeo sam da osećam da mi je, na neki neshvatljiv način, nešto ukradeno.

- Ali najgore je tek dolazilo. Otac ućuta, i ja sam čekala da nastavi s pričom, ali on je

umesto toga sedeo i gledao belo u kišu koja je padala. Činilo mi se da je najbolje da ćutim i ostavim ga samog s njegovim misli-ma, kakve god one bile. Ali znala sam da se, kao s Horasom Bo-unpenijem, nešto između nas promenilo.

Evo tu srno, Otac i ja, zatvoreni u jednostavnom sobičku, i prvi put u mom životu imamo nešto što se može nazvati razgo-vorom. Pričali smo jedno s drugim skoro kao odrasli, skoro kao

157

Alan Bredli

čovek sa čovekom, skoro kao otac i ćerka. I mada nisam mogla da smislim šta bih rekla, osećala sam kako želim da ovo potraje dugo, dugo, sve dok ne dogori poslednja zvezda.

Želela bih da sam mogla da ga zagrlim, ali nisam. Već neko vreme sam svesna da postoji nešto u karakteru De Lusovih što nas odvraća od bilo kakvog pokazivanja uzajamne naklonosti; od bilo kakve izjave ljubavi. To nam je u krvi.

I tako smo sedeli, Otac i ja, uštogljeno, kao dve starice na parohijskoj čajanki. Nije baš najbolji način da se provede život, ali moraćemo time da se zadovoljimo.

158

16.

Odblesak munje celu sobu oboji u belo i odmah zatim puče za-glušujući grom. Oboje smo se trgli.

- Oluja je tačno iznad nas - reče Otac. Kiimnula sam glavom da mu pokažem da smo zajedno u

njoj i pogledala oko sebe. Jarko osvetljena jednokrevetna sobica s golom sijalicom na tavanici, čeličnim vratima i ležajem, zajed-no s kišom koja je napolju padala, čudnovato je podsećala na kontrolnu sobu podmornice u filmu Poniremo u zoru. Zamišlja-la sam da je grmljavina oluje zvuk torpeda koja su eksplodirala direktno iznad naših glava, i odjednom se nisam više toliko pla-šila za Oca. Makar smo nas dvoje saveznici. Praviću se da nam ništa na svetu ne može nauditi sve dok budemo mirni i dok ja budem ćutala.

Otac je nastavio dalje kao da prekida nije ni bilo. - Boni i ja smo postali pravi stranci - reče. - Iako smo i da-

lje bili članovi Magičnog kružoka gospodina Tvininga, svaki od nas je krenuo za onim što ga je zanimalo. Moja strast su postali veliki scenski trikovi: testerisanje dame napola, nestajanje kave-za s pevajućim kanarincima, takve stvari. Naravno, većina tih trikova bila je izvan moći mog školskog budžeta, ali kako je vre-me prolazilo postalo mi je dovoljno da samo čitam o njima i učim kako se koji izvodi.

- Boni je, međutim, prešao na trikove koji su zahtevali još viši stepen veštine s rukama: na jednostavne trikove koji su mo-gli da se rade ispred nosa posmatrača uz skoro nikakvu opremu. Mogao je da učini da niklovani budilnik nestane iz jedne ruke i pojavi se u drugoj pred tvojim rođenim očima. Nikad mi ne bi pokazao kako se to radi.

159

Alan Bredli

- Otprilike tada je gospodin Tvining dobio ideju o osniva-nju filatelističke sekcije, još jedne od njegovih strasti. Mislio je da ćemo učeći da skupljamo, sređujemo i lepimo poštanske marke iz zemalja širom sveta naučiti dosta o istoriji, geografiji i kulturi, a da i ne pominjem da će redovne diskusije podići sa-mopouzdanje stidljivijih članova kluba. A pošto je i sam bio po-svećeni kolekcionar, nije video razloga zašto svaki od njegovih dečaka ne bi postao isto toliko zanesen.

- Njegova lična zbirka bila je osmo svetsko čudo, ili je bar meni tako izgledalo. Specijalizovao se za britanske marke, s po-sebnim osvrtom na varijacije boja mastila za štampanje. Imao je neobjašnjivu sposobnost da odredi dan - ponekad i sam čas -kad je dati primerak odštampan. Upoređivanjem stalno pro-menljivih mikroskopskih pukotina i razlika uzrokovanih haba-njem i pritiskom na izgravirane štamparske ploče, bio je u stanju da dođe do zapanjujućih detalja.

- Listovi njegovog albuma bili su remek-dela. Te boje! I na-čin na koji su poređane po stranici, kao da ih je naneo sam Tar-ner.

- Počinjale su, naravno, crnim izdanjima iz 1840. Ali crna boja je ubrzo prelazila u topliju, smeđu, iza smeđe je dolazila cr-vena, posle nje narandžasta, iza narandžaste jarkocrvena; sledi-la je modroplava, pa venecijanska crvena - jarka rascvetala bo-ja, koja kao da je obojila plamenom cvet same Imperije. Eto ti divote!

Nikad nisam videla Oca tako živahnog. Odjednom je po-novo bio školarac, lice mu se promenilo i sijalo kao uglačana ja-buka.

Ali ove reči o divoti: zar ih nisam već ranije čula? Zar ih ni-je Alisi rekao Hampti Dampti?

Sedela sam mirno, pokušavajući da shvatim veze koje je pravio u svojoj glavi.

- I pored svega toga - nastavio je - gospodin Tvining nije bio vlasnik najvrednije filatelističke kolekcije u Grejminsteru. Ta čast je pripadala dr Kisingu, čija zbirka nije bila velika, ali je bi-la odabrana - možda čak i neprocenjiva.

160

Slast na dnu pite

- Dr Kising nije bio, kao što bi se to moglo očekivati od upravnika jedne od naših velikih privatnih škola, čovek koji se rodio u bogatoj, ili u privilegovanoj porodici. Na rođenju je ostao bez roditelja i odgajio ga je deda. Radio je u livnici zvona u londonskom Ist Endu, koji je tih dana bio poznatiji po očaj-nim uslovima života i kriminalu, nego po dobročinstvu i mo-gućnostima za obrazovanje.

- Deda je sa četrdeset osam godina izgubio desnu ruku u groznoj nesreći s topljenim metalom. Pošto više nije mogao da radi svoj zanat, nije mu preostajalo ništa drugo nego da izađe na ulicu i da prosi, i u takvom položaju je bio skoro tri godine.

- Pet godina ranije, 1840, uprava državne blagajne naime-novala je londonsku firmu Gospoda Perkins, Bejkon i Peč za je-dinog štampača britanskih poštanskih marki.

- Posao je procvetao. Samo u prvih dvanaest godina nakon što su ozvaničeni za to odštampano je nekih dve milijardi ma-raka, od kojih je većina svoj put završila u kantama za đubre ši-rom sveta. Čak i Čarls Dikens spominje njihovu ogromnu pro-izvodnju „kraljičinih glava".

- Na sreću, deda dr Kisinga najzad je našao zaposlenje u po-strojenju te iste firme u Flit stritu - kao čistač. Naučio je da gu-ra metlu jednom rukom bolje nego većina ljudi dvema rukama i, pošto je čvrsto verovao u poštovanje, tačnost i pouzdanost, ubrzo je postao jedan od najdragocenijih radnika firme. Sam dr Kising mi je jednom ispričao da je glavni partner, stari Džošua Baters Bejkon lično, uvek zvao njegovog dedu Zvonar iz pošto-vanja prema njegovom pređašnjem zanatu.

- Dok je dr Kising bio još dete, njegov deda bi često dono-sio kući markice koje su odbijene i odbačene zbog nepravilnosti u štampanju. Ti „šareni papirići", kako ih je zvao, često su bili njegove jedine igračke. Provodio je sate sređujući i ređajući ži-vopisne komadiće po nijansama i varijacijama suviše tananim za golo ljudsko oko. Njegov najdraži poklon, rekao je, bila je lu-pa koju je njegov deda kupio povoljno od uličnog prodavca na-kon što je založio venčani prsten svoje majke za šiling.

- Svakog dana, na putu do škole i natrag, dečak je posećivao što je mogao više radnji i kancelarija nudeći se da počisti sve

161

Alan Bredli

đubre s pločnika u zamenu za koverte s nalepljenim markicama iz njihovih kanti za dubre.

- Vremenom su ti šareni papirići postali jezgro zbirke koja će postati meta zavisti kraljevske porodice, a čak i kad se uzdi-gao do položaja upravnika Grejminstera, još uvek je čuvao ma-lu lupu koju mu je deda poklonio.

- „Jednostavna zadovoljstva su najbolja", govorio nam je. - Mladi Kising se uzdao u svoju istrajnost kojom ga je život

obdario još kao dečaka i dobijao je stipendiju za stipendijom, sve dok nije došao dan kad je stari Zvonar plakao gledajući svog unuka kako diplomira kao đak generacije iz dve oblasti na Oks-fordu.

- E sad, postoji verovanje među ljudima koji bi trebalo da se u to razumeju da su najređe poštanske marke one unakažene i s oštećenjima koja neizbežno nastaju u procesu štampanja, ali to jednostavno nije tako. Ma koliku sumu te nakaze dostigle na tržištu, za pravog kolekcionara one ne predstavljaju ništa više od robe spasene od uništenja.

- Ne, prava retkost su one marke koje su puštene zvanično u opticaj, legalno ili drugačije, ali u veoma ograničenom broju. Ponekad nekoliko hiljada maraka bude pušteno pre nego što se primeti problem; ponekad nekoliko stotina, kao kad jedan list uspe da pobegne iz Trezora.

- Ali u čitavoj istoriji Britanske pošte jednom se desilo, i to samo jednom, da je jedan list markica bio dramatično različit od miliona svojih parnjaka. Evo kako se to dogodilo.

- Juna 1840. godine, ludi konobar po imenu Edvard Oks-ford opalio je dva puta iz pištolja iz neposredne blizine na kra-ljicu Viktoriju i princa Alberta dok su se vozili u otvorenoj ko-čiji. Na sreću, oba hica su promašila metu, i kraljica, koja je tada bila u četvrtom mesecu trudnoće sa svojim prvim detetom, bi-la je neozleđena.

- Neki su mislili da je pokušaj atentata čartistička zavera, dok su drugi verovali da je to urota oranžista koji su želeli da postave vojvodu od Kamberlenda na engleski presto. U ovom poslednjem je bilo više istine nego što je vlada verovala, ili što je možda bila spremni da prizna. Iako je Oksford platio za svoj

162

Slast na dnu pite

zločin tako što je sledećih dvadeset sedam godina života proveo u Bedlamu - gde je izgledao menta lno zdravije od većine bole-snika i mnogih doktora - njegovi nadređeni su ostali na slobo-di, nevidljivi u prestonici. Imali su d ruga posla.

- U jesen 1840, štamparski šegrt po imenu Džejkob Tringl zaposlio se u firmi Perkins, Вејкоп i Peč. Pošto je, iznad svega, bio vrlo ambiciozan, mladi Džejkob je veoma brzo napredovao u svom poslu.

- O n o što njegovi poslodavci još uvek nisu znali jeste da je Džejkob Tringl pion u s m r t n o ozbiljnoj igri; igri s ko jom su bi-li upoznat i samo njegovi gospodari iz senke.

Ako me je nešto iznenadilo u vezi s ovom pričom, bio je to način na koji ju je Otac oživeo. Gotovo sam mogla da p ruž im ruke i do t aknem tu gospodu s n j ihovim ušt irkanim kragnama i cilindrima; dame u nj ihovim suknjama s podmetač ima i šeširi-ma. A kako su oživljavali likovi priče, oživljavao je i Otac.

- Džejkob Tringl je imao najtajni j i zadatak: trebalo je da kako god zna i u m e odš tampa jedan list peni blek marki, i to sa-mo jedan, koristeći jarkonarandžasto* mastilo kojim su ga op-skrbili radi izvršenja tog zadatka. Bočicu mu je dao, zajedno s honora rom, u pivnici pored groblja Sent Pol, čovek u šeširu sa širokim o b o d o m koji je sedeo u senci krčme i govorio h ladnim šapatom.

- Kada ta jno odš tampa taj kopilanski list, trebalo je da ga sakrije u gomili običnih peni blek listova koji su čekali da b u d u razaslati engleskim poštama. Time bi Džejkobov posao bio za-

vršen. Sudbina će se pobrinut i za ostalo. - Pre ili kasnije, negde u Engleskoj, pojaviće se list naran-

džastih markica i njihova poruka će biti dovoljno jasna svima koji ima ju oči: „Među vama smo"; objaviće. „Krećemo se među vama s lobodno i nepr imetno."

Engl.: bright orange - jasna kolorna aluzija na oranžiste (Oratigemen). (Prim. prev.)

163

Alan Bredli

- Pošta, koja ništa nije slutila, ne bi imala vremena da opo-zove izazivačke marke. A kad jednom izađu na svetlost dana, glasine o njihovom postojanju raširiće se kao požar. Čak ni vla-da Njenog veličanstva neće moći da ih utiša. Zavladaće strah u najvišim krugovima.

- Vidiš - nastavi Otac - iako je njegova poruka stigla preka-sno, jedan tajni agent bio se infiltrirao među zaverenike i pustio povratnu informaciju da će otkriće narandžastih markica biti signal svim zaverenicima da započnu novi talas napada na čla-nove kraljevske porodice.

- Činilo se kao savršen plan. Ako bi se izjalovio, zločinci bi samo nastavili da čekaju i pokušali ponovo neki drugi put. Ali nije bilo potrebe da pokušavaju ponovo: sve je išlo kao po loju.

- Dan posle sastanka sa strancem kod groblja Sent Pol, u uličici odmah iza Perkinsa, Bejkona i Peča izbio je spektakularan i sumnjiv požar. Dok su štampači i kancelarijski radnici istrča-vali napolje da bolje pogledaju vatru, Džejkob je hladnokrvno izvadio iz džepa bočicu s narandžastim mastilom, obojio ploču rezervnim valjkom koji je sakrio između redova hemijskih bo-čica na polici, stavio navlaženi list papira s vodenim žigovima i odštampao ga. Bilo je skoro i suviše lako.

- Pre nego što su se radnici vratili na svoja mesta, Džejkob je već podmetnuo narandžasti list među njegove crne sestre, očistio ploču, sakrio prljave krpe i pripremao sledeću turu obič-nih marki, a stari Džošua Baters Bejkon lično je navratio i česti-tao mladiću na hladnokrvnosti u trenucima opasnosti. Daleko će dogurati u poslu koji izabere, rekao mu je starac.

- Ali tada je sudbina, kao što to sudbina često radi, ubacila klip u točkove. Ono što zaverenici nisu mogli da predvide jeste da će čoveka u šeširu sa širokirn obodom te iste kišne noći obo-riti na zemlju odbegli tovarni konj u Flit stritu, i da će ovaj na samrti poželeti da se vrati veri u kojoj se rodio i priznati zaveru - sve, uključujući i Džejkoba Tringla - policajcu u kabanici za koga je mislio da je katolički sveštenik u mantiji.

164

Slast na dnu pite

- Ali Džejkob je dotada već završio svoj prljavi posao i list narandžastih marki već je leteo noćnom poštom u neki nepo-znati ugao Engleske. Nadam se da ti ovo nije suviše dosadno, Harijet?

Harijet? Da li me je Otac nazvao „Harijet"? Za očeve koji imaju nekoliko ćerki nije neobično da nabra-

jaju njihova imena da dozovu najmlađu, i već sam se odavno navikla da me zove „Ofelija Dafne Flavija, do đavola". Ali Hari-jet? Nikada! Da li je to bio lapsus, ili je Otac stvarno verovao da priča svoju priču Harijet?

Želela sam da ga dobro prodrmam; želela sam da ga zagr-lim; želela sam da umrem.

Shvatila sam da bi zvuk mog glasa mogao da razbije čaroli-ju, i okretala sam glavu polako s jedne na drugu stranu kao da postoji opasnosti da će mi otpasti.

Napolju, kiša je divlje pljuštala a vetar kidao puzavice oko prozora.

- Podignuta je hajka - nastavi Otac, i prestala sam da zadr-žavam dah.

- Poslati su telegrami svakom upravniku pošte u kraljev-stvu. Morali su da stave narandžaste markice pod ključ i smesta izveste Trezor gde se nalaze, u kojem god ćošku Engleske da se nađu.

- Pošto su veće pošiljke peni blek poslate u gradove, mislilo se da će se najverovatnije pojaviti u Londonu, ili Mančesteru, ili možda Šefildu ili Bristolu. Međutim, ispostavilo se da to nije bi-lo ni u jednom od tih gradova.

- Zavučeno u jednom od najudaljenijih krajeva Kornvola nalazi se selo Sent-Meri-in-Marš. U tom mestu se nikad ništa nije dešavalo, niti je iko očekivao da će se desiti.

- Upravnik pošte bio je neki Melvil Braun, stariji gospodin koji je već nekoliko godina bio pred penzijom i koji se trudio da uz malo sreće sačuva deo svoje male plate ,,da mu posluži do sa-hrane", kao što je govorio svakom ko bi hteo da ga sluša.

- Pošto je tako ispalo - a budući da je Sent-Meri-in-Marš bogu iza leđa na mnogo načina - upravnik Braun nije primio te-legrafsku direktivu iz Trezora, tako da je bio načisto iznenađen

165

Alan Bredli

kad je nakon nekoliko dana otvorio malu peni blek pošiljku i kad su se, dok je brojao listove da vidi je li iznos u redu, nestale mar-ke našle bukvalno u njegovim rukama.

- Naravno da je odmah zapazio narandžaste marke. Neko je načinio užasnu grešku! Nije bilo, kao što se to obično radilo, ni-kakve zvanične knjižice „Uputstva upravnicima pošte" koja bi najavila novu boju maraka. Ne, ovo je bilo nešto od velikog zna-čaja, iako on nije mogao da odredi šta je u pitanju.

- Na sekund - ali, pazi, samo na sekund - pomislio je da bi taj čudno obojeni list maraka mogao da vredi više nego što na njima piše. Nakon manje od pola godine od njihovog uvođenja, neki ljudi, najverovatnije ljudi iz Londona, mislio je, nisu imali pametnija posla več su počeli da skupljaju samolepljive poštan-ske marke i stavljaju ih u male knjižice. Marka odštampana van registra ili neka s obrnutom oznakom mogla bi da vredi i jedno dve-tri funtice, a ceo jedan list, bogami...

- Ali Melvil Braun je spadao u one ljude koji su izgleda ret-ki kao anđeli: bio je pošten. U skladu s tim, odmah je poslao te-legram Trezoru, i u roku od sat vremena poslat je službeni ku-rir iz Pedingtona da uzme marke i otpremi ih nazad u London.

- Vlada je bila za to da se nitkovski list odmah spali sa svom zvaničnom ozbiljnošću papske posmrtne mise. Džošua Baters Bejkon je predložio da se umesto toga marke stave u arhivu štamparije, ili možda u Britanski muzej, gde bi mogle da ih pro-učavaju buduće generacije.

- Međutim, kraljica Viktorija, koja je volela da skuplja ne-potrebne stvari kao šumski pacov, što kažu Amerikanci, imala je svoje ideje. Zamolila je da joj se da jedna marka kao uspome-na na dan kada je pošteđena ubičinog metka, a da ostatak uni-šti prvi čovek firme koja ih je odštampala.

- Ko bi mogao da protivreči kraljici? Dok su britanske tru-pe bile na putu da okupiraju Bejrut, premijer vikont Melburn (čije je ime bilo romantično povezivano s imenom Njenog veli-čanstva) imao je druge stvari na umu. I tako su to pitanje osta-vili po strani.

166

Slast na dnu pite

- Tako je jedini na svetu list narandžastih peni maraka spa-ljen u bočici za ulje na stolu generalnog direktora Perkinsa, Bej-kona i Peča. Ali pre nego što je upalio šibicu, Džošua Baters Bej-kon je s hirurškom preciznošću odsekao dva primerka - vidiš, bilo je to nekoliko godina pre nego što su uveli perforaciju -marku s oznakom „АА" iz jednog ugla za kraljicu Viktoriju i, u velikoj tajnosti, još jednu s oznakom ,,TL" iz suprotnog ugla za sebe.

- To su marke koje će jednog dana kolekcionarima biti po-znate kao Alsterski osvetnici, iako je mnogo godina pre nego što su dobile to ime samo njihovo postojanje bilo državna tajna.

- Nekoliko godina kasnije, kad su pomerili Bejkonov radni sto posle njegove smrti, jedan koverat, koji je nekako bio zaka-čen iza stola, pao je na pod. Kao što si možda već pogodila, či-stač koji ga je našao bio je deda dr Kisinga, Zvonar. Ako je sta-ri Bejkon već mrtav, mislio je, šta ima loše u tome ako ponesem kući, kao igračku za svog trogodišnjeg unuka, jednu jarkona-randžastu poštansku marku koja leži unutra?

Osetila sam kako obrazi počinju da mi gore i očajnički sam se molila da Otac bude dovoljno rastrojen da to ne primeti. Ka-ko da mu kažem, a da ne pogoršam situaciju još više, da su baš u tom trenutku oba Alsterska osvetnika, jedan s oznakom „АА" i drugi s oznakom ,,TL",nemarno tutnuta na dno mog džepa?

167

17.

Deo mene se bukvalno grčio u želji da izvadi te proklete marke i da mu ih stavi u ruku, ali me je inspektor Hjuit obavezao mo-jom čašču. Nikako nisam mogla u Očeve ruke da stavim bilo šta što je možda ukradeno; bilo šta što bi ga još više optuživalo.

Otac, na sreću, nije bio usredsređen. Čak ga ni drugi izne-nadni blesak munje, posle koga su usledili oštar prasak i duga grmljavina, nije dozvao nazad u sadašnjost.

- Naravno, Alsterski osvetnik ,,TL" - nastavio je - postao je kamen temeljac kolekcije dr Kisinga. Dobro je poznato da na svetu postoje samo dve takve marke. Onu drugu - s oznakom AA - nasledio je sin kraljice Viktorije, Džordž Peti, u čijoj je ko-lekciji bila sve donedavno, kad su je ukrali usred bela dana na iz-ložbi marki. Još nije pronađena.

Ha!, pomislila sam. - A šta je bilo s ,,TL" markom? - upitah naglas.

- ,,TL", kao što smo videli, bila je smeštena na sigurnom u upravnikovoj kancelariji u Grejminsteru. Doktor Kising ju je s vremena na vreme vadio, „malo da je guta očima", rekao nam je jednom, „а i da se seti svog skromnog početka u slučaju da ikad postane ohol".

- Ipak, Alsterskog osvetnika je retko pokazivao drugim lju-dima; možda samo nekolicini najozbiljnijih filatelista. Pričalo se da je sam kralj hteo da kupi marku, što je bila ponuda koja je ljubazno ali odlučno odbijena. Kad nije uspeo u tome, kralj je preko svog ličnog sekretara molio za dozvolu da vidi ,,taj naran-džasti fenomen", kako ga je zvao. Ta molba je smesta prihvaće-na i završila se tajnom noćnom posetom Njegovog pokojnog veličanstva Grejminsteru. Čovek bi, naravno, mogao da se zapita

168

Slast na dnu pite

da li je kralj sa sobom poneo „АА", da bi se dve slavne marke još jednom našle zajedno, makar na nekoliko sati. To će možda za-uvek ostati jedna od velikih misterija filatelije.

Blago sam dodirnula svoj džep i jagodice prstiju mi zatrepe-riše od lakog šuma hartije.

- Naš stari upravnik internata, gospodin Tvining, jasno se sećao tog događaja i živo se prisećao kako su svetla upravniko-ve sobe dugo gorela te zimske noći.

- Što me, avaj, ponovo vraća Horasu Bounpeniju. Po promeni tona njegovog glasa, znala sam da se Otac još

jednom povukao u prošlost. Hladan talas uzbuđenja prošao mi je niz kičmu. Još malo i stići ću do istine.

- Boni je do tada postao više nego usavršeni mađioničar. Sada je bio drzak, agresivan mladić bezobraznog ponašanja, ko-ji je obično dobijao ono što želi jednostavno tako što bi udarao jače nego drugi dečak.

- Pored izdržavanja koje je dobijao od očevih advokata, za-rađivao je dosta dodatnog novca tako što je izvodio tačke u

Grejminsteru i okolini, prvo na dečjim zabavama, a kasnije, ka-ko mu je samopouzdanje raslo, na društvenim okupljanjima i političkim večerima. Do tada je Bob Stenli bio njegov jedini po-moćnik, i pročuli su se njihovi sve ekstravagantniji nastupi.

- Ali tih dana sam ga retko viđao izvan učionice. Pošto se uzdigao iznad sposobnosti Magičnog kružoka, napustio ga je, i čuli su ga kako s nipodaštavanjem govori o tim „amaterskim glupanima" koji su i dalje bili njegovi članovi.

- Pošto je posećenost opala, gospodin Tvining je konačno objavio da odustaje od „dvorana iluzije", kako je zvao Magični kružok, da bi se što više usredsredio na filatelističku sekciju.

- Sećam se te noći - bila je rana jesen, prvi sastanak te go-dine - kada se Boni odjednom pojavio sav nasmejan i ozaren i pun lažnog prijateljstva. Nisam ga video još od kraja prošlog se-mestra, i sada mi je izgledao nekako stran i prevelik za tu sobu.

- „О, Bounpeni", rekao je gospodin Tvining, „kakva neoče-kivana radost. Šta te dovodi ponovo u ove skromne odaje?"

- „Stopala!", povika Boni i većina nas se nasmejala.

169

Alan Bredli

- A onda je odjednom promenio držanje. U trenutku je opet bio učenik, pun poštovanja i skromnosti.

- „Kažem, gospodine", rekao je, „tokom celog odmora sam mislio o tome kako bi bilo divno kad biste mogli da ubedite upravnika da nam pokaže tu njegovu čudovišnu marku."

- Čelo gospodina Tvininga se smračio. „Та čudovišna mar-ka, kako je ti nazivaš, Bounpeni, jedan je od krunskih dijama-nata britanske filatelije i sigurno ne bih predložio da je diraju da bi je gledao takav jedan drski žutokljunac kao što si ti."

- „Ali, gospodine! Pomislite na budućnost! Kad momci od-rastu... kad budu imali svoje porodice..."

- Na to smo se nasmejali jedan drugom praveći šare po te-pihu nožnim prstima.

- „Biće to kao ona scena iz Henrija Petog, gospodine", na-stavio je Boni. „Porodice tamo u Engleskoj proklinjaće sebe kod kuće u krevetu što nisu bile u Grejminsteru i mogle da bace oko na slavnog Alsterskog osvetnika! Oh, molim vas, gospodine! Mo-lim vas!"

- „Dajem ti pet plus za hrabrost, mladi Bounpeni, i nulu za tvoje parodiranje Šekspira. Ipak..."

- Mogli smo da primetimo kako gospodin Tvining počinje da popušta. Vrh jednog brka mu se vrlo malo podigao...

- „О, molim vas, gospodine", svi smo se pridružili. - „Ра...", reče gospodin Tvining. - I tako bi sređeno. Gospodin Tvining je govorio s dr Kisin-

gom, a taj dobri čovek, polaskan što se dečaci zanimaju za taj ta-janstveni predmet značajan samo poznavaocima, spremno pri-stade. Prikazivanje je određeno za sledeću nedelju uveče posle božje službe, u privatnim prostorijama upravnika. Pozvani su bili samo članovi filatelističke sekcije, a gospođa Kising će zasla-diti veče kakaom i biskvitima.

- Soba je bila puna dima. Bob Stenli, koji je došao s Boni-jem, javno je pušio cigaretu što izgleda nikom nije smetalo. Iako su dečaci iz šestog razreda imali neke privilegije, bio je to prvi put da sam video nekoga da je zapalio pred upravnikom. Ja sam poslednji došao, a gospodin Tvining je već napunio pepeljaru

170

Slast na dnu pite

opušcima vils gold flejk cigareta koje je neprestano pušio van učionice.

- Doktor Kising, kao i svi pravi upravnici, nije bio loš zaba-vljač. Čavrljao je o ovome i onome: o vremenu, o rezultatima kriketa, o fondu bivših učenika, o očajnom stanju crepova na Enson Hausu - da nas drži u neizvesnosti, znaš.

- Tek kad smo počeli da se meškoljimo kao cvrčci rekao je: „О bože, umalo da zaboravim - pa vi ste došli da pogledate moj čuveni papirić."

- Do tada smo već kipeli kao soba puna čajnika. Doktor Ki-sing ode do svog sefa u zidu i njegovi prsti počeše da plešu slo-ženi, okretni ples na brojčaniku brave s kombinacijom.

- Nekoliko puta je škljocnulo i sef se otvorio. Stavio je ruku unutra i izvadio limenu kutiju cigareta - običnu kutiju goldf lej-ka! To je izmamilo malo smeha, mogu ti reći. Nisam mogao da se ne upitam da li je imao smelosti da izvuče istu tu staru am-

balažu pred kraljem. - Nastao je mali metež, a onda muk kad je otvorio poklo-

pac. Tamo unutra, u gnezdu od upijajućeg papira, ležao je mali kovertić: suviše mali i beznačajan, reklo bi se, da čuva blago od tako velike važnosti.

- Doktor Kising je teatralno izvukao pincetu za markice iz džepa iz prsluka, izvadio marku pažljivo kao što miner vadi upaljač iz neeksplodirane bombe i stavio je na papir.

- Tiskali smo se oko nje gurajući jedni druge i udarajući se da bismo bolje videli...

- „Polako, dečaci", rekao je dr Kising, „pazite na svoje ma-nire; uvek džentlmeni."

- Dakle, evo te slavne marke, izgleda baš kao što smo i mi-slili da će izgledati, a ipak je bilo tu još nečeg... još više očarava-jućeg. Jedva smo verovali da smo u istoj sobi s Alsterskim osvet-nikom.

- Boni je stajao odmah iza mene i naslanjao se na moje ra-ine. Osećao sam njegov vreli dah na obrazu, i mislim da sam uamirisao pitu s mesom i crveno vino. Da li je pio, pitao sam se.

171

Alan Bredli

- A onda se desilo nešto što neću zaboraviti do smrtnog ča-sa - možda čak ni tada. Boni se odjednom progurao, zgrabio marku i podigao je visoko u vazduh držeći je između palca i ka-žiprsta kao što sveštenik drži hostiju.

- „Pazite sad, gospodine!", povikao je. „Ovo je trik!" - Svi smo bili suviše zaprepašćeni da bismo se pomerili.

Dok si trepnuo okom, Boni je izvadio drvenu šibicu iz džepa, kresnuo je noktom palca i potpalio ćošak Alsterskog osvetmka.

- Marka poče da crni, a zatim da se uvija; mali plameni ta-las prešao je preko nje i trenutak kasnije ostala je samo gomili-ca crnog pepela na Bonijevom dlanu. Boni je podigao ruke i ot-pevao strašnim glasom:

Zemlja zemlji, pepeo pepelu, Kad te ni Kralj nema, gorećeš u paklu!

- Bilo je užasno. Nastupila je uznemirujuća tišina. Doktor Kising je samo stajao otvorenih usta, a gospodin Tvining, koji nas je doveo, izgledao je kao ustreljen u srce.

- „То je trik, gospodine", povikao je Boni uz svoj mrtvački kez. „Sada mi svi pomozite da je vratim. Ako se uhvatimo za ru-ke i pomolimo se zajedno..."

- Desnom rukom zgrabio je moju šaku, a levom Stenlijevu. - „Napravimo krug", naredio je. „Uhvatimo se za ruke i na-

pravimo krug molitve!" - „Prekini!", naredi dr Kising. „Prekini smesta ovaj bezo-

brazluk. Vrati marku u kutiju, Bounpeni." - „Ali, gospodine", rekao je Boni - i kunem se da sam video

kako mu zubi blešte od svetlosti vatre kamina - „ако ne sarađu-jemo, magija neće uspeti. Tako vam je to s magijom."

- „Vrati... marku... u... kutiju", rekao je dr Kising, polako i odmereno s izrazom lica onih užasnih leševa koji se mogu vide-ti u rovu posle bitke.

- ,,U redu, onda ću morati sarn", reče Boni. „Аli biću po-šten, i upozoriću vas da će tako biti mnogo teže."

- Nikad ga nisam video tako samopouzdanog, nikad ga ni-sam video tako punog sebe.

172

Slast na dnu pite

Podvrnuo je rukav i podigao svoje duge, bele, zašiljene pr-ste u vazduh što je više mogao.

Vrati se, vrati se, Narandžasta Kraljice, Dođi i reci gde si bila, lepotice!

Kad je to rekao, pucnuo je prstima i marka se odjednom pojavila tamo gde je trenutak ranije nije bilo. Narandžasta marka.

- Natmureno lice dr Kisinga malo se opustilo. Skoro da se nasmešio. Prsti gospodina Tvininga su se duboko zarili u moje ramc, i tada sam shvatio da se očajnički pridržavao za mene.

Boni je primicao marku sebi da je bolje pogleda sve dok mu skoro nije dotakla vrh nosa. Istovremeno je nepristojno iz-vadio veliku lupu iz džepa pantalona i počeo da poučava novo-stvorenu marku skupljenih usta.

- I onda mu glas iznenada postade glas Čang Fua, drevnog Mandarina, i kunem se da sam, iako je bio bez šminke, mogao jasno da vidim žutu kožu, duge nokte i crveni kimono sa zma-jevima.

- ,,Uf-uf! Uvažženi preci poslali su pogrrešnu marku!", re-kao je pružajući je nama da proverimo. Bilo je to obično izda-nje američkih državnih prihoda: obična zastarela marka kakvih je većina nas u svojim albumima imala u izobilju.

- Pustio ju je da odleprša na pod, zatim slegnuo ramenima i okrenuo oči uvis.

- „Vrati se, vrati se, Narandžasta Kraljice...", počeo je opet, ali ga dr Kising zgrabi za ramena i poče da ga trese kao konzer-vu s farbom.

- „Marku ", zahtevao je ispružene šake. „Smesta." - Boni je izvrnuo džepove svojih pantalona, jedan za dru-

gim. - „Izgleda da ne mogu da je nađem, gospodine", reče. ,,Ne-

što nije ispalo kako treba." - Proverio je svaki od svojih rukava, prošao dugim prstom

po unutrašnjosti kragne, i lice mu se iznenada preobrazilo. U trenutku je ponovo postao uplašeni đak koji je izgledao kao da bi najviše voleo da se izgubi odatle.

173

Alan Bredli

- „Рге је uspevalo, gospodine", promucao je. „Mnogo, mnogo puta."

- Lice poče da mu crveni i pomislio sam da će zaplakati. - „Pretresite ga", odsečno reče dr Kising, i nekoliko deča-

ka, po naredbi gospodina Tvininga, odvedoše Bonija u toalet gde su ga okrenuli naglavačke i pretresli ga od riđe kose do braon cipela.

- „Тако je kako dečko kaže", rekao je gospodin Tvining kad su se najzad vratili, „markica je izgleda nestala."

- „Nestala?", rekao je dr Kising. „Nestala? Kako je do đavo-la mogla da nestane? Jeste li sasvim sigurni?"

- „Bez ikakve sumnje", rekao je gospodin Tvining. - Pretražili smo celu sobu: podigli smo tepih, pomerili sto-

love, prevrnuli ukrase, ali uzalud. Na kraju dr Kising ode pre-ko sobe do ugla u kome je Boni sedeo glave duboko zaronjene u šake.

- „Objasni ovo, Bounpeni", zahtevao je. - „Ја... ne mogu, gospodine. Mora da je izgorela. Trebalo je

da budu zamenjene, znate, ali mora da sam... ne... ne mogu..." - I briznuo je u plač. - „Idi u krevet, dečače!", zagrme dr Kising. „Izađi iz ove ku-

će i idi u krevet!" - To je bio prvi put da ga je iko od nas čuo da podigne glas

iznad nivoa prijatne konverzacije, što nas je potreslo do srži. - Pogledao sam Boba Stenlija i primetio kako se ljulja na-

pred-nazad na prstima i ravnodušno pilji u pod kao da čeka tramvaj.

- Boni je ustao i polako prešao preko sobe ka meni. Oko očiju je imao crvene kolutove kad me je uhvatio za ruku. Slabo ju je stegao, ali bio je to gest koji nisam bio u stanju da uzvra-tim...

- „Žao mi je, Džeko", rekao je, kao da sam mu ja bio po-moćnik, a ne Bob Stenli.

- Nisam mogao da ga pogledam u oči. Okrenuo sam glavu sve dok nisam bio siguran da više nije pored mene.

174

Slast na dnu pite

- Kad se Boni odšunjao iz sobe, gledajući nazad preko ra-mena beživotnog lica, gospodin Tvining je pokušao da se izvini upravniku, ali to je izgleda samo pogoršalo stvari.

- „Možda bi trebalo da pozovem njegove roditelje, gospo-dine", rekao je.

- „Roditelje? Ne, gospodine Tvining. Mislim da nisu rodi-telji ti koji treba da budu pozvani."

- Gospodin Tvining je stajao nasred sobe i kršio ruke. Sam bog zna kakve misli su prolazile kroz glavu tog jadnog čoveka. Ne mogu čak ni svojih da se setim.

- Sledećeg jutra bio je ponedeljak. Prelazio sam dvorište probijajući se kroz jak vetar sa Simpkinsom, koji je sve vreme brbljao o Alsterskom osvetniku. Vest se raširila kao šumski po-žar, i gde god pogledaš bile su grupice dečaka priljubljenih gla-va kako uzbuđeno mašu rukama dok razmenjuju najnovije -skoro potpuno netačne - glasine.

- Kad smo bili oko pet metara od Enson Hausa, neko je po-vikao: „Pogledajte! Onamo gore! Na kuli! To je gospodin Tvi-

ning! - Pogledao sam gore i video jadnika na krovu zvonika. Čvr-

sto se držao za ogradu kao odrpani šišmiš, s odorom koja mu se vijorila na vetru. Jedan zrak sunca probijao se između letećih oblaka kao pozorišni reflektor koji ga je osvetljavao otpozadi. Celo telo mu je bilo obasjano, a kosa koja je štrčala iz kape pod-sećala je na disk od uglačanog bakra na izlazećem suncu, kao oreol nekog sveca u oslikanom rukopisu.

- „Pažljivo, gospodine", povikao je Simpkins. „Crepovi su u očajnom stanju!"

- Gospodin Tvining je pogledao svoja stopala, kao da se bu-di iz sna, kao da se iznenadio što se odjednom obreo u vazdu-hu dvadeset pet metara iznad zemlje. Pogledao je dole u crepo-ve, i na trenutak bio potpuno miran.

- A onda se sasvim ispravio, pridržavajući se samo vrhovi-ma prstiju. Podigao je desnu ruku u rimski pozdrav dok je odora lepršala oko njega kao toga nekog drevnog cezara na be-demima.

- „Vale!", povika. Zbogom.

175

Alan Bredli

- Na trenutak sam pomisiio da se sklonio s ograde. Možda se predomislio; možda me je sunce iza njega zaslepilo. Ali po-tom je bio u vazduhu, i brzo je padao. Kasnije je jedan dečak re-kao novinskom izveštaču da je izgledalo kao anđeo koji pada s nebesa, ali nije. Pao je pravo na zemlju kao kamen u džaku. Sla-gao bih ako bih rekao nešto lepše.

Otac napravi dužu pauzu, kao da su ga reči izdale. Zadrža-la sam dah.

- Zvuk koji je njegovo telo napravilo kad je udarilo o kaldr-mu - reče najzad - progonio me je u snovima od tog dana sve do danas. U ratu sam video i čuo mnoge stvari, ali ništa nalik na to. Nimalo nalik na to.

- Bio je to divan čovek, i mi smo ga ubili. Horas Bounpeni i ja smo ga ubili isto kao da smo ga svojeručno bacili s te kule.

- Ne! - rekoh, dodirnuvši Očevu ruku. - Ti nemaš veze s tim!

- Ah, ali imam, Flavija. - Ne! - ponovila sam, iako sam bila i sama pomalo zapanje-

na svojom hrabrošću. Da li je moguće da ja ovako razgovaram s Ocem? - Ti nemaš veze s tim. Horas Bounpeni je uništio Alster-skog osvetnikal

Otac se tužno osmehnuo. - Ne, nije, draga moja. Vidiš, kad sam se te noći u nedelju

vratio u svoju sobu i skinuo kaput, primetio sam čudno lepljivo mesto na manšeti svoje košulje. Odmah sam znao šta je to: dok smo se hvatali za ruke da napravimo njegov krug molitve koji nam je odvratio pažnju, Boni je gurnuo kažiprst u rukav mog kaputa i zalepio Alsterskog osvetnika za moju manšetu. Ali zašto ja? Zašto ne Bob Stenli? Iz veoma dobrog razloga: da su nas sve pretražili, marka bi bila nađena u m o m džepu, a Boni bi plakao da je nevin. Nije ni čudo što je nisu našli kad su ga izvrnuli na-opačke!

- Naravno, ponovo je uzeo marku kad mi je uhvatio ruku pre nego što je otišao. Boni je bio majstor opsene, upamti to, a pošto sam mu već jednom bio saučesnik, bilo je razumno po-misliti da sarn opet mogao to da postanem. Ko bi ikad povero-vao u suprotno?

176

Slast na dnu pite

- Ne! - rekoh. - Da - osmehnu se Otac. - Nije ostalo još mnogo toga da

se kaže. Iako se ništa nije moglo dokazati protiv njega, Boni se nije vratio u Grejminster posle tog semestra. Neko mi je ispričao cia je otišao u inostranstvo da izbegne kasnije neprijatnosti, i ne mogu da kažem da sam bio iznenađen. Nisam se iznenadio ni kad sam čuo da je Bob Stenli nekoliko godina kasnije, nakon što su ga izbacili iz medicinske škole, završio u Americi gde je otvo-rio filatelističku radnju: jednu od onih kompanija koje šalju proizvode poštom, stavljaju oglase u stripove i dečacima proda-ju kesice s markama. Ceo taj posao, međutim, verovatno je bio maska za neka od njegovih mračnijih poslovanja s bogatim ko-lekcionarima.

- Što se tiče Bonija, nisam ga video trideset godina. A onda, prošlog meseca, otišao sam u London da prisustvujem međuna-rodnoj izložbi maraka koju je postavilo Kraljevsko filatelističko društvo. Možda se sećaš te prilike. Jedna od glavnih atrakcija iz-ložbe bilo je javno prikazivanje nekoliko izabranih primeraka našeg sadašnjeg Veličanstva, iz kraljeve kolekcije, uključujući i retkog Alsterskog osvetnika: „АА" - sestru bliznakinju marke dr Kisinga.

- Ja sam je samo pogledao; sećanja koje je budila nisu bila baš prijatna. Bilo je drugih maraka koje sam želeo da vidim i stoga sam kraljevom Alsterskom osvetniku poklonio ne više od nekoliko sekundi svog vremena.

- Malo pre nego što je izložba trebalo da bude zatvorena za taj dan, bio sam na drugoj strani sale i proučavao list marki ko-jim sam mislio da se počastim kad sam slučajno bacio pogled na drugu stranu i na trenutak spazio užasnu crvenu kosu; kosu ko-ja je mogla da pripada samo jednoj osobi.

- Naravno, bio je to Boni. Držao je govor maloj grupi ko-lekcionara koji su se okupili ispred Kraljeve marke. Dok sam ih posmatrao, rasprava je postajala sve žustrija i činilo mi se da je nešto što je Boni rekao uzrujalo jednog od kustosa, koji je že-stoko vrteo glavom dok su im glasovi postajali sve jači.

- Mislio sam da me Boni nije video - niti sam želeo da me vidi.

177

Alan Bredli

- A onda se istog trenutka iznenada pojavio moj stari prija-telj iz vojske, Džambo Higinson, i odvukao me na kasnu veče-ru i piće. Dobri stari Džambo... nije mu to prvi put da se poja-vi u zadnji čas.

Nešto je prešlo preko Očevih očiju i videla sam da je nestao u jednoj od njegovih zečjih rupa u koje je često upadao. Pone-kad sam se pitala da li ću ikad naučiti da živim uz njegove izne-nadne ćutnje. Ali onda, kao zaglavljena igračka na navijanje ko-ja odjednom oživi kad je lupiš prstom, nastavio je s pričom kao da nije ni prestajao.

- Kad sam te noći otvorio novine u vozu dok sam putovao kući i pročitao da je kraljev Alsterski osvetnik zamenjen falsifi-katom - što se očigledno desilo pred očima publike, nekoliko besprekornih filatelista i nekoliko radnika obezbeđenja - znao sam ne samo ko je počinio krađu već, makar u grubim crtama, i kako je to izveo.

- Onda, prošlog petka, kad se mrtva mala šljuka pojavila na našem pragu, odmah sam znao da je Boni tu. U Grejminsteru sam imao nadimak „Šljuka": skraćeno „Džeko". Slova u uglovi-ma peni blek ukazivala su na njegovo ime. Veoma je kompliko-vano.

- B One Реппу H - rekla sam. - Bounpeni, Horas. U Grej-minsteru su ga zvali Boni, a tebe skraćeno Džeko. Da, to sam ukapirala još odavno.

Otac me je pogledao kao da sam guja za koju nije mogao da odluči da li da je pritisne na grudi ili je zavitla kroz prozor. Pro-trljao je gornju usnu kažiprstom nekoliko puta, kao da želi her-metički da zatvori usta, ali onda je nastavio.

- Samo saznanje da je negde u blizini nije me pripremilo za strašan šok kad sam video to mrtvački belo lice koje se pojavilo iz tame na prozoru mog kabineta. Prošla je ponoć. Naravno, trebalo je da odbijem da govorim s njim, ali izrekao je određe-ne pretnje...

- Zahtevao je da kupim od njega oba Alsterska osvetnika: onaj koji je nedavno ukrao i onaj koji je učinio da nestane iz zbirke dr Kisinga pre mnogo godina.

178

Slast na dnu pite

- Vidiš, on je utuvio sebi u glavu da sam ja bogataš. ,,Ova-kva prilika za ulaganje pruža se jednom u životu", rekao mi je.

- Kad sam mu odgovorio da nemam novca, zapretio je da će reći vlastima da sam ja isplanirao krađu prvog Alsterskog osvetnika i naručio krađu drugog. A Bob Stenli će potvrditi nje-

gov iskaz. Osim toga, ja skupljam marke, a ne on. - I zar nisam bio prisutan kad su ukradene obe marke? Zli-

kovac je čak nagovestio da je možda - pazi, možda! - već pod-metnuo Alsterske osvetnike negde u mojim zbirkama.

- Posle naše svađe bio sam i suviše uznemiren da bih otišao na spavanje. Kad je Boni otišao, satima sam u agoniji koračao gore-dole po kabinetu, razmatrajući svoj položaj iznova i izno-va. Uvek sam se osećao delimično odgovornim za smrt gospo-dina Tvininga. Strašno je priznati tako nešto, ali to je istina. Moja ćutnja je direktno prouzrokovala samoubistvo tog divnog starog gospodina. Da sam samo kao dečak imao u sebi hrabro-sti da naglas iskažem svoje sumnje, Bounpeni i Stenli se nikada ne bi izvukli, a gospodin Tvining ne bi bio primoran da oduzme sebi život. Vidiš, Flavija, ćutanje je ponekad najskuplja od svih udobnosti.

- Posle dosta vremena i razmišljanja, odlučio sam - uprkos svemu u šta sam verovao - da popustim pred njegovom uce-nom. Prodaću svoje zbirke, sve što imam, da kupim njegovo ću-tanje, i moram ti reći, Flavija, da se zbog te odluke sramim više nego zbog bilo čega što sam ikad uradio u životu. Bilo čega.

Želela bih da sam umela da kažem pravu stvar, ali ovoga puta me je jezik izdao i samo sam sedela kao krpa, ne mogavši čak ni da pogledam Oca u lice.

- Jednog trenutka u sitne sate - verovatno je bilo četiri sata, pošto je napolju već počinjalo da se razdanjuje - upalio sam lampu s čvrstom namerom da odem peške do sela, probudim Bounpenija u njegovoj sobi u gostionici i da pristanem na nje-gove zahteve.

- Ali nešto me je zaustavilo. Ne mogu to da objasnim, ali istina je. Izašao sam na terasu, ali umesto da izađem iz kuće na put, kao što sam nameravao, osetio sam kako me nešto kao magnet vuče u garažu.

179

Alan Bredli

Znači tako, mislila sam! Nije Otac bio taj koji je izašao na vrata kuhinje. On je izašao s terase svog kabineta, prošao duž spoljne strane baštenskog zida i ušao u garažu. Nije ni kročio u baštu. Nije prošao pored umirućeg Horasa Bounpenija.

- Trebalo mi je da razmislim - nastavi Otac - ali nisam mo-gao da sredim misli.

- I ušao si u Harijetin rols - odvalih. Ponekad mi dođe da upucam samu sebe.

Otac me je netremice gledao tužnim pogledom crva koji gleda žutokljunu pticu pre nego što će zatvoriti kljun.

- Da - reče nežno. - Bio sam umoran. Poslednje čega se se-ćam je da sam mislio o tome kako će Boni i Bob Stenli odusta-ti od igre i preći na nekoga ko više obećava čim saznaju da sam bankrotirao. Nije da sam želeo da iko drugi dođe u moju situa-ciju.

- A onda mora da sam zaspao, ne znam. Nije ni važno. Još uvek sam bio tamo kad su me policajci našli.

- Bankrotirao? - rekoh zaprepašćeno. Nisam mogla da se uzdržim. - Ali, Oče, ti imaš Bakšo.

Otac me pogleda vlažnim očirna: očima kakve nikad nisam videla pre nego što sam ga pogledala u lice.

- Bakšo je pripadao Harijet, a kad je umrla, umrla je bez za-veštanja. Nije ostavila oporuku. Porez na nasledstvo... hm, po-rez na nasledstvo će nas najverovatnije uništiti.

- Ali Bakšo je tvoj! - rekoh. - Pripadao je porodici vekovima. - Ne - reče Otac tužno. - Nije moj, uopšte nije moj. Vidiš,

Harijet je bila De Lusova pre nego što sam se oženio njom. Bila mi je rođaka u trećem kolenu. Bakšo je bio njen. Nemam više šta da uložim u to mesto, ni prebijene pare. Kao što rekoh, ja sam takoreći bankrotirao.

Začu se zvonko lupanje na vratima, i inspektor Hjuit uđe u sobu.

- Žao mi je, pukovniče De Lus - reče. - Glavni inspektor je, kao što bez sumnje znate, izričit u svom stavu da se zakon mo-ra poštovati i u najmanjim detaljima. Dao sam vam onoliko vremena koliko sam mogao a da sačuvam svoju kožu.

Otac tužno klimnu glavom.

180

Slast na dnu pite

- Pođi sa mnom, Flavija - reče mi inspektor - odvešću te kući.

- Ne mogu još kući - rekoh - neko mi je ukrao bicikl. Že-lela bih da napišem prijavu.

- Tvoj bicikl je na zadnjem sedištu mojih kola. - Već ste ga našli? - upitah. Aleluja! Gledis je zdrava i čitava! - Uopšte nije ni nestao - reče. - Video sam kad si ga parki-

rala tamo ispred i naredio pozorniku Glosopu da ga skloni da bude na sigurnom.

- Da ne bih mogla da pobegnem? Otac podiže obrvu na ovu drskost, ali ne reče ništa. - Između ostalog, da - reče inspektor Hjuit - ali najviše

zbog toga što napolju lije kao iz kabla, a gore do Bakšoa ima do-sta da se vozi.

Ćutke sam zagrlila Oca, koji se, iako je ostao ukočen kao hrast, izgleda nije protivio.

- Budi dobra devojčica, Flavija - reče. Budi dobra devojčica? Samo toga je mogao da se seti? Oči-

gledno je naša podmornica izronila, njeni žitelji su izvučeni iz ogromnih dubina, a sva čarolija je ostala dole.

- Daću sve od sebe - rekoh, okrenuvši se. - Daću zaista sve od sebe.

Ne smeš biti prestroga prema ocu, znaš - reče inspektor Hju-it dok je usporavao da uđe u krivinu kod putokaza koji je poka-zivao na Bišops Lejsi. Pogledaia sam njegovo lice, osvetljeno odozdo slabom svetlošću instrument table vokshola. Brisači, kao crne kose, mahali su napred-nazad po staklu u čudnoj sve-

tlosti oluje. - Da li zbilja verujete da je ubio Horasa Bounpenija? - upi-

tala sam. Njegovom odgovoru su trebali vekovi da dođe, a kad je sti-

gao bio je otežao od tuge. - Pa ko je drugi bio tamo, Flavija? - reče. - Jа - rekoh. - ... na primer.

181

Alan Bredli

Inspektor Hjuit lako udari po uređaju za zagrevanje da pre-tvori u paru kondenzaciju koju su naše reči stvarale po vetrobra-nu.

- Valjda ne očekuješ da poverujem u tu priču o borbi i sla-bom srcu? Jer ne verujem. Nije to ubilo Horasa Bounpenija.

- Onda je pita! - izvalih s iznenadnom inspiracijom. -Otrovali su ga pitom!

- Da li si ti otrovala pitu? - upitao je, skoro se kezeći, - Ne - priznala sam. - Ali bih volela da jesam. - Bila je to sasvim obična pita - reče inspektor. - Već sarn

pročitao rezultate analize. Sasvim obična pita? Ovo je verovatno najveća pohvala koju

će kolači gospođe Malet ikada dobiti. - Kao što si pogodila - nastavio je - Bounpeni je zaista do-

zvolio sebi jedno parče pite nekoliko sati pre smrti. Ali otkud si to mogla da znaš?

- Ko bi osim stranca to jeo? - upitala sam, taman s toliko ismevanja u glasu da sakrijem neočekivano saznanje da sam po-grešila: Bounpeni ipak nije bio otrovan pitom gospođe Malet. Bilo je detinjasto što sam se pretvarala da jeste.

- Žao mi je što sam to rekla - kazala sam mu. - Otelo mi se. Mora da mislite da sam potpuna glupača.

Inspektor Hjuit je ćutao više nego predugo. Najzad reče:

Sva raskoš pite ne vredi ništa baš Ако јој na dnu ne leži, neka slast.

- Moja baka je to govorila - dodade. - Šta to znači? - pitala sam. - To znači... e pa, evo nas u Bakšou. Verovatno su zabrinu-

ti zbog tebe.

- O - reče Ofelija svojim ravnodušnim glasom - nisi bila tu? Ni-smo primetile, zar ne, Daf?

Dafi je pokazivala svoje izbačene konjske beonjače. Bila je definitivno uplašena, ali se trudila da se to ne primeti.

182

Slast na dnu pite

- Ne - promrmlja i ponovo zabi nos u Sumornu kuću. Dafi je, ako ništa drugo, brzo čitala.

Da su me pitale, rado bih im ispričala o svojoj poseti Ocu, ali nisu. Ako će biti tugovanja zbog njegove sudbine, ja ne treba

da budem deo toga; to mi je bilo jasno. Fili, Dafi i ja bile smo kao tri gusenice u tri različite čaure, i ponekad sam se pitala za-šlo. Čarls Darvin je jednom rekao da se najsurovija borba za op-stanak odvija baš u plemenu same jedinke, a kao peto od šesto-rо dece - i sa tri starije sestre - očito je znao o čemu govori.

Meni je to izgledalo kao elementarna hemijska stvar; znala sam da supstancu obično rastvaraju rastvarači koji su joj hemij-ski bliski. Za to ne postoji razumno objašnjenje: to je prosto na-

čin na koji Priroda radi. Bio je to dug dan i kapci su mi bili kao da su korišćeni za sa-

kupljanje ostriga. - Mislim da ću da odem da spavam - rekoh. - 'Ku noć, Fi-

li. 'ku noć, Dafi. Na moj pokušaj druželjubivosti odgovorile su ćutanjem i

jednim groktajem. Dok sam se pela uza stepenice, Doger se od-jednom stvorio iznad mene na odmorištu sa svećnjakom koji kao da je bio maznut s rasprodaje imanja u Menderliju.

- Pukovnik De Lus? - prošapta. - Dobro je, Dogeru - rekoh. Doger zabrinuto klimnu glavom, i oboje smo se odvukli

svako u svoje odaje.

183

18.

Škola Grejminster je dremala na suncu kao da sanja o nekada-šnjoj slavi. Mesto je bilo baš onakvo kakvim sam ga zamišljala: veličanstvene zgrade od starog kamena, uređeni zeleni travnja-ci koji se prostiru sve do lenje reke i ogromna, prazna igrališta koja kao da tiho odjekuju zvucima utakmica kriketa čiji su igra-či odavno pomrli.

Naslonila sam Gledis uz drvo pored bočne staze kojom sam i došla do igrališta. Iza žive ograde stajao je i lenjo brektao trak-tor čijeg vozača nije bilo nigde na vidiku.

Glasovi dečaka u horu dopirali su do mene preko travnjaka iz kapele. Uprkos jarkom jutarnjem suncu, pevali su:

Polako se gasi dan na oči mi se spušta san...

Stajala sam i slušala na trenutak sve dok nisu odjednom prestali. Onda, nakon pauze, orgulje počeše opet mrzovoljno da sviraju a pevači se vratiše na početak.

Dok sam polako hodala po travi „dvorišta", kako bi ga Otac sigurno zvao, visoki čisti prozori škole hladno su zurili u mene i odjednom sam se osetila čudno, kao insekt kad ga stave pod mikroskop - kao da iznad mene lebdi nevidljivo sočivo - i kao da se dešava nešto neobično, možda, u vezi sa svetlom.

Osim jednog jedinog đaka, koji je protrčao, i dva nastavni- :

ka u crnim odorama, koji su šetali i zamišljeno razgovarali, ši-roki travnjaci i vijugave staze Grejminstera bili su prazni pod nebom najdublje plave boje. Celo mesto je izgledalo pomalo nestvarno, kao vrlo uveličana agfakolor slika: nešto što biste

184

Slast na dnu pite.

mogli da vidite u knjigama s naslovom poput Živopisna Brita-nija.

Ona gomila krečnjaka na istočnoj strani dvorišta - ona s ku-lom i časovnikom - mora da je Enson Haus, mislila sam: Očevo nekadašnje prebivalište.

Dok sam mu se približavala podigoh ruku da zaklonim oči od sunčevog bleska. Negde odatle, između tih grudobrana i cre-pova, gospodin Tvining je skočio u smrt na onu kaldrmu ispod; na onu drevnu kaldrmu koja se nalazila manje od tridesetak metara od mesta gde sam stajala.

Pošla sam preko trave da pogledam. Na moje razočaranje, nije biio krvavih mrlja. Naravno da ih

neće biti nakon svih tih godina. Oprali su ih što je pre moguće, kako to pristojnost nalaže - verovatno čak i pre nego što je Tvi-ningovo izlomljeno telo položeno negde da počiva u miru.

Ovo kamenje nije govorilo ništa, osim da su ga dvesta godi-na habala povlašćena stopala. Tesno zbijena uz kamene zidove Enson Hausa, staza je bila široka jedva dva metra.

Zabacila sam glavu i gledala pravo gore u kulu. Gledana iz ovog ugla, vrtoglavo se uzdizala u vidu strmog kamenog zida koji je prestajao daleko, daleko iznad mene u nestvarnim, va-zdušastim ukrasima od kamena, gde su debeli beli oblaci plovi-li lenjo na vetru iznad ograde i stvarali čudan osećaj da se cela struktura naginje... pada... ruši na mene. Prevrnulo mi se u sto-maku od iluzije i morala sam da skrenem pogled.

Pohabane kamene stepenice mamile su od kaldrmisane sta-ze, preko zasvođenog prolaza do duplih vrata. S moje leve stra-ne nalazila se čuvareva kućica, čiji se stanar savio preko telefo-na. Nije čak ni podigao pogled kad sam ušla unutra.

Preda mnom se pružao hladan i taman, naizgled beskrajan hodnik. Pošla sam njime, polako dižući stopala da se ne bi čulo kako vučem noge po podu od škriljca.

S obe strane se u tami gubila dugačka galerija nasmejanih li-ca - i đaka i nastavnika. Svaki od njih je bio grejminsterijanac ko-ji je dao život za svoju zemlju i svaki je imao svoj crni lakirani ram: ,,Da bi drugi mogli da žive", pisalo je na pozlaćenom spi-sku. Na kraju hodnika, odvojene od drugih, bile su fotografije tri

185

Alan Bredli

dečaka čija su imena bila urezana crvenom bojom na malim mesinganim pločicama. Ispod svakog imena pisalo je „Nestao u akciji".

„Nestao u akciji?" Zašto Očeva fotografija nije okačena, pi-tala sam se?

Otac je obično odsutan, kao i ovi mladići čije su kosti negde u Francuskoj. Osećala sam se pomalo krivom zbog te pomisli, ali to je bila istina.

Mislim da sam u tom trenutku, tamo u grejminsterskom senovitom hodniku, počela da shvatam koliko mi je Otac u stvari dalek. Juče sam bila gotova da ga obgrlim rukama i iz-gnjavim zagrljajima, ali sam sada shvatala da ona intimna scena juče u zatvoru nije bila dijalog, već zabrinuti monolog. Nije go-vorio sa mnom, već s Harijet. A ja sam, kao i s umirućim Hora-som Bounpenijem, bila samo slučajni ispovednik.

Sada kad sam se našla ovde u Grejminsteru, gde su počele Očeve nevolje, mesto mi je izgledalo još više hladno, udaljeno i negostoljubivo.

U tami iza fotografija nalazilo se stepenište koje je vodilo na prvi sprat. Popela sam se gore do hodnika koji je takođe išao ce-lom dužinom zgrade, poput onog koji sam ostavila dole. Iako na obe strane zaključana, svaka vrata su imala malo stakleno okno koje mi je omogućavalo da provirim u sobe. Bile su to uči-onice, i to potpuno iste.

Na kraju hodnika, velika soba na uglu je više obećavala; na vratima je pisalo: „Hemijska laboratorija".

Pokušala sam da otvorim vrata i uspela iz prve. Razbila sam maler!

Ne znam šta sam očekivala, ali ovo sigurno nisam: umrlja-ni drveni stolovi, dosadne bočice, zamagljene retorte, okrnjene epruvete, breneri lošeg kvaliteta i zidni periodni sistem u boji s urnebesnom štamparskom greškom - arseniku i selenu su za-menili mesta. Odmah sam to primetila i uzela slobodu da ispra-vim grešku tako što sam grumenom plave krede s police na ta-bli nacrtala strelicu s dva vrha. „GREŠKA!", napisala sam ispod nje i dvaput podvukla.

186

Slast na dnu pite

Ova takozvana laboratorija nije bila ništa u poređenju s mo-jom u Bakšou i na tu misao grudi mi se napeše od ponosa. Že-lela sam samo da odmah odjurim kući samo da budem tamo, da dodirujem svoju svetlucavu staklariju i da pravim savršeni otrov radi same uzbudljivosti tog procesa.

Ali to zadovoljstvo će morati da sačeka. Imala sam posla.

Ponovo u hodniku, vratila sam se istim putem do sredine zgra-de. Ako sam dobro proračunala, sada bi trebalo da sam tačno ispod kule i ulaz u nju sigurno nije daleko.

Mala vrata u drvenom zidu, za koja sam prvo pomislila da su od spremišta za metle, otvorila su se i otkrila mi strmo kame-

no stepenište. Srce mi je malo poskočilo. A onda sam videla znak. Nekoliko stepenika od dna, preko

stepenica je bio postavljen lanac s rukom ispisanom kartom na kojoj je pisalo: Nije dozvoljeno ići na kulu - strogo poštovati za-branu.

Popela sam se gore kao metak. Kao da sam se našla u školjci nautilusa. Uske stepenice uvi-

jale su se i uvijale, jednoliko krivudajući naviše. Nikako se nije moglo videti šta se nalazi ispred ili iza. Mogla sam da vidim sa-mo nekoliko stepenika neposredno iznad i ispod sebe.

Počela sam da ih brojim šapatom, ali posle nekog vremena sam shvatila da treba da čuvam dah za svoje korake. Stala sam da se odmorim na trenutak.

Ono malo svetla je izgleda dolazilo iz malih prozora u vidu pukotina postavljenih svuda gde je stepenište pravilo pun krug. Na toj strani kule, pretpostavljala sam, nalazi se dvorište. Još uvek kratkog daha, nastavila sam s penjanjem.

Onda su se stepenice najednom i neočekivano završile, i po-javila su se mala drvena vrata.

Vrata su izgledala kao da ih je patuljak izrezao iz šupljeg šumskog hrasta: polukružna vratanca s gvozdenim otvorom za kalauz. Mislim da ne treba ni da napominjem da je prokletinja

bila zaključana.

187

Alan Bredli

Počela sam besno da sikćem i, teško dišući, sela sam na naj-viši stepenik.

- Prokletstvo! - rekoh, a reč se zapanjujuće glasno odbila od zidova.

- Hej ti tamo! - začuo se šupalj, neumoljiv glas, a odmah zatim i struganje koraka duboko ispod mene.

- Prokletstvo! - rekoh ponovo, ovoga puta sebi u bradu. Primetili su me.

- Ko je to tamo gore? - pitao je glas. Stavila sam ruku pre-ko usta da ugušim poriv da mu odgovorim.

Kad su mi prsti dotakli zube, dobila sam ideju. Otac je jed-nom rekao da će doći vreme kad ću biti zahvalna za protezu ko-ju me je naterao da nosim i bio je u pravu. Upravo je došlo.

Koristeći palčeve i dva kažiprsta kao dve pincete, povukla sam protezu nadole iz sve snage i stvar je škljocnuvši ispala iz mojih usta i upala mi u šaku.

Dok su se koraci približavali, penjući se nemilosrdno do mesta gde sam bila zarobljena ispred zaključanih vrata, savila sam žicu u oblik slova L s omčicom na kraju i ugurala upropa-šćenu protezu u ključaonicu.

Otac će me išibati konjskim bičem, ali nisam imala izbora. Brava je bila stara i krajnje jednostavna, i znala sam da mo-

gu da je sredim - kad bih samo imala dovoljno vremena. - Ko je to? - pitao je glas. - Znam da si gore. Čujem te. Za-

branjeno je ići na kulu. Silazi odmah, dečko. Dečko? pomislila sam. Znači ipak me nije video. Nameštala sam žicu, gurala je i vadila, a onda okrenula ule-

vo. Reza glatko skliznu kao da je tog jutra podmazana. Otvori-la sam vrata i prošla kroz njih, nečujno ih zatvorivši iza sebe. Nije bilo vremena da pokušam da ih zaključam iznutra. Osim toga, ko god dolazio uza stepenice verovatno ima ključ.

Bio je to prostor mračan kao podrum za ugalj. Poslednji uzani prozor bio je onaj na vrhu stepenica.

Koraci su prestali ispred vrata. Nečujno sam zakoračila u stranu i pribila se uz kameni zid.

188

Slast na dnu pite

- Ko je gore? - upitao je neko. - Ko je to? - A onda je uba-cio ključ, brava je škljocnula, vrata su se otvorila i jedan čovek

promoli glavu unutra. Snop od njegove lampe padao je ovde-onde i osvetljavao su-

manuti lavirint merdevina koje su krivudale gore u mrak. Bacio je svetlost na svake merdevine i puštao snop da se popne uz njih, prečku po prečku, sve dok ne nestane u crnilu skroz iznad.

Nisam pomerila nijedan mišić; čak ni oči. Krajičkom oka sam videla obrise čoveka na otvorenim vratima: bela kosa i za-

strašujući brkovi. Bio mi je tako blizu da sam mogla da pružim ruke i da ga dodirnem.

Nastupila je pauza koja se činila večnom. - Opet prokleti pacovi - najzad reče samom sebi i zalupi

vrata, ostavivši me u tami. Začulo se zveckanje svežnja ključe-va, i reza se vratila na mesto.

Bila sam zaključana unutra. Pretpostavljam da je trebalo da viknem, ali nisam. Uopšte

se nisam uspaničila. U stvari, počinjala sam da se zabavljam. Znala sam da mogu opet probati da provalim i kradom si-

đem niza stepenice, ali bih verovatno upala pravo u čuvareve kandže.

Pošto nisam mogla zauvek da ostanem tu, preostalo mi je jedino da odem gore. Pružila sam ruke ispred sebe kao mesečar i polako vukla stopala po zemlji sve dok mi prsti nisu dotakli najbliže merdevine koje sam videla osvetljene njegovom lam-pom - i krenula sam gore.

Zapravo ne postoji trik za penjanje uz lestve u mraku. Iz mnogo razloga je bolje videti ambis koji je uvek tu, ispod tebe. Ali dok sam se penjala oči su mi se sve više privikavale na tamu

ili polutamu. Sitne pukotine u kamenu i drvetu propuštale su ovde-onde tanušne zrake svetlosti, i ubrzo sam shvatila da mo-gu da razaberem konture merdevina, crne u sivilu kule.

Prečke su se odjednom završile i najednom sam se našla na rnaloj drvenoj platformi, kao mornar na takelaži. S moje leve strane druge merdevine su vodile gore u mrak.

189

Alan Bredli

Dobro sam ih prodrmala i, mada su strahovito škripale, iz-gledale su dovoljno stabilne. Duboko sam udahnula, stavila no-gu na prvu prečku i pošla gore.

Minut kasnije sam stigla do vrha i do manje, klimavije plat-forme. Još jedne merdevine, uže i vretenastije od prethodnih, zabrinjavajuče su podrhtavale kad sam stavila nogu na njih i počela polako da pužem uz njih. Na pola puta sam počela da brojim prečke:

- Deset (približno)... jedanaest... dvanaest... trinaest... Udarila sam glavom u nešto i na trenutak nisam videla ni-

šta osim zvezda koje su se vrtele. Grčevito sam se držala za preč-ke dok me je glava bolela kao napukla dinja a tanane merdevi-ne podrhtavale u mojim rukama kao tetiva luka s kog je odapeta strela. Osećala sam se kao da mi je neko skinuo skalp.

Dok sam pretraživala jednom rukom iznad napukle glave, prsti su mi obuhvatili neku drvenu ručicu. Gurnula sam je svom preostalom snagom i vodoravna vrata su se podigla.

Za tren oka sam se uspentrala na krov kule, žmirkajući od iznenadne svetlosti kao sova. Crepovi od škriljca blago su se spuštali od četvrtaste platforme nasred krova na sve četiri stra-ne sveta.

Pogled je bio zaista veličanstven. Preko dvorišta, van crepo-va kapele, vidici prepuni raznolikog zelenila valovito su se gubi-li u maglovitoj daljini.

Još uvek žmirkajući, zakoračila sam malo bliže ogradi i umalo izgubila život.

Ispred mojih nogu ležala je nenadana zjapeća rupa, i mora-la sam da mlataram rukama da ne bih upala u nju. Dok sam se njihala na ivici, na trenutak sam videla u glavi groznu sliku cr-nog kamenja koje se duboko dole presijavalo na suncu.

Procep je bio širok možda pola metra, s ivicom uzdignutom oko centimetar i po, i bio je premošćen na otprilike svaka tri metra uskim kamenim gredama koje su se spajale s ispustom krova. Taj otvor je očevidno bio smišljen radi odvođenja vode u slučaju neobično jakog pljuska.

190

Slast na dnu pite

Oprezno sam preskočila otvor i pogledala spreko ograde koja mi je dopirala do pojasa. Daleko ispod, trava dvorišta se pružala u tri pravca.

Tesno zbijena uza zidove Enson Hausa, kaldrmisana staza nije se videla s isturene ograde. Kako čudno, mislila sam. Ako je gospodin Tvining skočio s ove ograde, mogao je da padne samo na travu.

Osim, naravno, ako za trideset godina, koliko je prošlo od dana njegove smrti, dvorište nije pretrpelo suštinske izmene u uređenju. Još jedan vrtoglavi pogled kroz otvor ubedio me je da nije: kaldrma dole i stabla lipe koja su je okruživala bili su sa-svim sigurno drevni. Gospodin Tvining je pao kroz ovu rupu. Bez sumnje.

Iza mene se odjednom začula neka buka i okrenula sam se u mestu. Nasred krova visilo je telo i ljuljalo se na vešalima. Mo-rala sam da se borim da ne vrisnem.

Kao vezano telo drumskog razbojnika koje sam videla na stranicama Njugejt kalendera, stvar se uvijala i okretala na izne-nadnom vetru. A onda kao da mu je stomak eksplodirao bez upozorenja, a utroba odletela u vazduh u vidu izuvijanog i gro-znog konopca crvene, bele i plave boje.

Uz glasan prasak, creva su se odmotala i odjednom, visoko na vrhu stuba iznad moje glave, britanska zastava zavijorila se na vetru.

Kad sam se oporavila od straha, videla sam da je zastava bi-la opremljena genijalnim spletom užadi i koturova koji su se za-vršavali u vodootpornoj futroli od platna da bi mogla da se di-že i spušta odozdo, možda iz čuvareve kućice. To sam pobrkala s lešom i vešalima.

Glupavo sam se nacerila svojoj šašavosti i oprezno prišla bli-že mehanizmu da bolje pogledam. Ali osim mehaničke dovitlji-vosti naprave, u vezi s njom je bilo malo toga zanimljivog.

Tek što sam se okrenula i pošla nazad ka otvorenoj pukoti-ni kad sam se spotakla i pala ničice, tako da mi je glava štrčala preko ivice provalije.

191

Alan Bredli

Možda sam slomila svaku kost u telu, ali bilo me je strah i da se pomerim. Milion kilometara ispod, ili se tako bar činilo, par mravljih figura izmileo je iz Enson Hausa i pošao preko dvo-rišta.

Prva misao mi je bila da sam još živa. Ali kad je užas počeo da jenjava, na njegovo mesto odmah je došao bes: bila sam be-sna na sopstvenu glupost i nespretnost, na nevidljivu vešticu koja mi je zagorčavala život beskrajnim nizom zaključanih vra-ta, oguljenih cevanica i odranih laktova.

Polako sam ustala i obrisala prašinu sa sebe. Ne samo da mi je odeća bila prljava već sam nekako uspela i da odlepim pola đona s leve cipele. Uzrok štete nije bilo teško naći: spotakla sam se na oštru ivicu crepa koji je štrčao i koji je, izvađen sa svog me-sta, sada slobodno ležao na krovu kao jedna od tablica na koji-ma je Mojsiju dato Deset božjih zapovesti.

Bolje da vratim crep, mislila sam. U suprotnom će stanari-ma Enson Hausa kiša pljuštati pravo na glavu, i to samo mojom krivicom.

Crep je bio teži nego što je izgledao i morala sam da klek-nem dok sam pokušavala da ga gurnem nazad na mesto. Mo-žda se okrenuo, ili su se možda susedni crepovi ulegli. Šta god bio razlog, jednostavno nije hteo da se vrati u mračno udublje-nje iz koga ga je moje stopalo izvuklo.

Lako sam mogla da zavučem ruku u otvor da vidim posto-ji li neka prepreka - ali tada sam se setila paukova i škorpija za koje se zna da naseljavaju takve pećinice.

Zatvorila sam oči i tutnula prste unutra. S druge strane šu-pljine naišli su na nešto - na nešto meko.

Istrgnula sam ruku i spustila se na kolena da pogledam unutra. U rupi nije bilo ničeg osim mraka.

Opet sam pažljivo ubacila prste i palcem i kažiprstom poče-la da vučem to što sam uhvatila u podnožju rupe.

Na kraju je izašlo skoro bez napora i odmotalo se kao zasta-va koja mi je lepršala iznad glave. Bio je to komad ofucane crne tkanine - Raselova tkanina, mislim da se zove - koji se sav ubu-đao: upravnikova odora. U njega je bila čvrst umotana do

192

Slast na dnu pite

neprepoznatljivosti izlomljena crna četvorougaona univerzitet-ska kapa.

I u tom trenutku mi je bilo jasno kao dan da su ti predme-li odigrali neku ulogu u smrti gospodina Tvininga. Ne znam tačno koju, ali ću bogami otkriti.

Znam, trebalo je da ostavim te stvari tamo. Trebalo je da odem do najbližeg telefona i da pozovem inspektora Hjuita.

Umesto toga, prva misao koja mi je pala na pamet bila je: kako da pobegnem iz Grejminstera a da me niko ne primeti?

I kao što to često biva kad si u škripcu, odgovor je došao odmah.

Ubacila sam ruke u rukave buđave odore, ispravila savijen vrh studentske kape i pritisla je na glavu, i poput velikog crnog šišmiša odlepršala polako i nesigurno niz kaskade klimavih merdevina do zaključanih vrata.

Kalauz koji sam napravila od proteze malopre je radio, i tre-balo mi je da ponovo radi. Dok sam vrtela žicu u ključaonici, ti-ho sam se pomolila bogu nadležnom za takve stvari.

Posle mnogo struganja, krivljenja žice i nekoliko bezazlenih psovki, moja molitva je konačno uslišena i reza se povukla uz mrzovoljno kričanje.

Dok si rekao „keks" bila sam na dnu stepenica, osluškivala na donjim vratima i provirivala kroz pukotinu u dugački hod-nik. Mestom je vladala grobna tišina.

Otvorila sam vrata, tiho izašla u hodnik i hitro sišla do ga-lerije izgubljenih dečaka, prošla pored čuvareve kućice i izašla na svetlost dana.

Sve je vrvelo od đaka - ili se tako bar činilo - koji su priča-li, dangubili, šetali i smejali se. Uživali su napolju pred kraj se-mestra.

Imala sam poriv da se pogrbim u svojoj kapi i ogrtaču i po-strance se išunjam preko dvorišta. Da li bi me primetili? Narav-no da bi: ovom čoporu dečaka štrčala bih kao ranjeni irvas na kraju krda.

Ne! Isprsiću se i odskakutati u pravcu staze visoko uzdignu-le glave, kao dečak koji kasni na trku s preponama. Mogla sam

193

Alan Bredli

samo da se nadam da niko neće primetiti da ispod odore nosim haljinu.

I nije: niko me nije čak ni dvaput pogledao. Što sam bila dalje od dvorišta, bezbednije sam se osećala, ali

znala sam da ću sama na otvorenom biti daleko sumnjivija. Samo nekoliko metara ispred mene drevni hrast se udobno

smestio na travnjaku, kao da se odmara tamo još od doba Ro-bina Huda. Kad sam ispružila ruku da ga dodirnem (konačno na sigurnom!), jedna ruka izlete iza stabla i uhvati me za ručni zglob.

- Ej! Pusti me! To me boli! - zacvilela sam automatski, a ru-ka mi je odmah puštena čim sam se okrenula ka napadaču.

Bio je to detektiv narednik Grejvs i izgledao je isto toliko iz-nenađen kao i ja.

- Vidi, vidi - reče i polako se osmehnu. - Vidi, vidi, vidi... Upravo sam htela oštro da mu odbrusim, ali sam još jed-

nom razmislila. Znala sam da me narednik voli, a može mi za-trebati sva pomoć koju mogu da dobijem.

- Inspektor bi voleo da mu pravite društvo - reče, pokazu-jući na grupu ljudi koji su stajali i pričali na stazi gde sam osta-vila Gledis.

Narednik Grejvs ne reče više ništa, ali me je nežno gurnuo ispred sebe dok smo se približavali inspektoru Hjuitu, kao do-broćudni terijer koji nosi mrtvog pacova svom gospodaru. Od-lepljeni đon cipele mi je landarao kao u Male Skitnice Čarlija Čaplina ali, mada ga je pogledao, inspektor je bio dovoljno uvi-đavan da zadrži svoje misli za sebe.

Narednik Vulmer, sa svojim širokim i naboranim licem, nadneo se nad plavim voksholom poput planine Materhorn. U njegovoj senci stajali su jedan snažan preplanuo čovek u rad-nom odelu i smežurani mali gospodin belih brkova koji, kad me vide, uzbuđeno zari prst u vazduh.

- To je on! - reče. - To je taj! - Zaista? - upita inspektor Hjuit, podigavši mi kapu s glave i

skinuvši mi odoru s ramena s nežnim poštovanjem jednog sluge. Bledoplave oči malog čoveka vidno se iskolačiše iz duplji. - Pa to je samo devojčica! - reče.

194

Slast па dnu pite

Mogla sam da mu opalim šamar. - Jes', to je ona - reče onaj preplanuli. - Gospodin Ragls kog vidiš ovde ima razloga da veruje da

si bila gore u kuli - reče inspektor, klimnuvši glavom belim br-kovima.

- Šta i da jesam? - rekoh. - Samo sam malo razgledala. - U kulu se ne sme - reče glasno gospodin Ragls. - Zabra-

njeno je! Lepo piše na znaku. Zar ne znaš da čitaš? Ljupko sam slegla ramenima. - Popeo bih se za tobom uz merdevine da sam znao da si

samo devojčica - i dodade, obrativši se inspektoru Hjuitu -moja stara kolena nisu što su bila.

- Znao sam da si otišla gore - nastavio je. - Pravio sam se da nisam da bih mogao da pozovem policiju. I nemoj da se pre-tvaraš da nisi obila bravu. Ta brava je moja stvar i znam da je bi-la zaključana kao što sada stojim na Flads lejnu.

- Zamisli ti to! Devojčica! C, c, c - prokomentarisao je, vr-teći glavom u neverici.

- Obila si bravu, zar ne? - upita inspektor. Iako se ponašao kao da nije, videla sam da se iznenadio. - Gde li si naučila taj trik?

Nisam mogla da mu kažem, naravno. Dogera treba zaštititi po svaku cenu.

- Odavno i daleko odavde - rekoh. Inspektor me je prikovao čeličnim pogledom. - Možda ima

ljudi koji bi bili zadovoljni takvim odgovorom, Flavija, ali ja ne spadam u njih.

Pomislila sam da će sad opet krenuti s onim starim govo-rom „Kralj Džordž nije neozbiljan čovek", ali inspektor Hjuit odluči da čeka na moj odgovor, koliko god to potrajalo,

- U Bakšou nema šta da se radi - rekoh. - Ponekad radim neke stvari samo da mi ne bude dosadno.

Ispružio je crnu odoru i kapu. - I zato si nosila ovaj kostim? Da ti ne bude dosadno?

- To nije kostim - rekoh. - Ako baš morate da znate, našla sam to ispod labavog crepa na krovu kule. To ima neke veze sa smrću gospodina Tvininga. Ubeđena sam u to.

195

Alan Bredli

Ako su oči gospodina Raglsa ranije bile iskolačene, sada mu umalo nisu iskočile iz glave.

- Gospodina Tvininga? - reče. - Gospodina Tvininga što je skočio s kule?

- Gospodin Tvining nije skočio - rekla sam. Nisam mogla da odolim iskušenju da se obračunam s ovim mrskim čovečulj-kom. - Bio je...

- Hvala, Flavija - reče inspektor Hjuit. - Dosta je. Nećemo vas više zadržavati, gospodine Ragls. Znam da ste zauzet čovek.

Ragls se nadu kao golub koji se udvara i, klimnuvši glavom inspektoru i uvredljivo mi se osmehnuvši, pođe preko travnja-ka u svoje boravište.

- Hvala što ste prijavili, gospodine Plover - reče inspektor, okrenuvši se čoveku u radnom odelu koji je tiho stajao pored njega.

Gospodin Plover salutira i vrati se bez reči do svog traktora. - Naše velike privatne škole su gradovi u malom - reče in-

spektor, mahnuvši rukom. - Gospodin Plover te je spazio kao uljeza čim si skrenula na stazu. Nije gubio vreme i otišao je do čuvareve kućice.

Do đavola s njim! A do đavola i sa starim Raglsom! Mora-ću da zapamtim da im pošaljem bokal ružičaste limunade kad dođem kući, čisto da im pokažem da nema ljutnje. Sada je ka-sno za sase, tako da anemonin ne dolazi u obzir. S druge strane, smrtonosno velebilje, iako retko, može se naći ako znaš tačno gde da tražiš.

Inspektor Hjuit je predao kapu i odoru naredniku Grejvsu, koji je već izvadio nekoliko listova svilene hartije iz svog pribora.

- Izvanredno - reče narednik. - Možda nas je upravo pošte-dela puzanja po crepovima.

Inspektor ga pogodi pogledom koji bi zaustavio i odbeglog konja.

- Izvinite, gospodine - reče narednik, a lice mu se odjed-nom usplamtelo kad se okrenuo svom pakovanju.

- Potanko mi ispričaj kako si našla ove stvari - reče inspek-tor Hjuit, kao da se ništa nije dogodilo. - Nemoj ništa da izosta-vljaš - a ni da dodaješ.

196

Slast na dnu pite

Dok sam govorila, on je sve to zapisivao svojim brzim, vrlo sitnim rukopisom. Pošto sam sedela preko puta Fili dok je pisa-la dnevnik za doručkom, postala sam dosta dobra u čitanju na-opačke, ali beleške inspektora Hjuita bile su samo mali mravi koji marširaju po stranici.

Sve sam mu ispričala: od škripe merdevina do mog umalo kobnog pada; od labavog crepa i onog što je ležalo ispod njega

do mog lukavog bega. Kad sam završila, videla sam kako je naškrabao nekoliko

slova pored mog iskaza, mada nisam mogla da odredim koja. Glasno je zaklopio beležnicu.

- Hvala, Flavija - reče. - Bila si od velike pomoći. Pa dobro, barem je bio dovoljno uljudan da prizna. Stajala

sam u iščekivanju, čekala još. - Plašim se da riznica kralja Džordža nije dovoljno duboka

da te vozi do kuće dvaput u toku dvadeset četiri sata - reče. -Tako da ćemo te sresti usput.

- I treba li da se vratim sa čajem? - upitala sam. Stajao je tamo sa stopalima posađenim u travu i pogledom

na licu koji je mogao da znači bilo šta. Minut kasnije, Gledisine danlop gume srećno su prštale po

šljunku, ostavljajući inspektora Hjuita - ,,i njegovu sortu", što bi rekla Dafi - sve dalje i dalje iza sebe.

Pre nego što sam prešla četiri stotine metara, vokshol me je stigao, a zatim prošao pored mene. Mahala sam kao luda dok je prolazio, ali su lica koja su zurila u mene kroz njegove prozore bila tmurna.

Tridesetak metara dalje stop svetla su se uključila i kola su slala uz ivicu. Kad sam stigla do njih, inspektor je spustio pro-zor.

- Vodimo te kući. Narednik Grejvs će staviti tvoj bicikl u prtljažnik.

- Da li se kralj Džordž predomislio, inspektore? - upitah oholo.

Preko lica mu pređe pogled kakav ranije nisam viđala. Sko-ro da bih mogla da se zakunem da je bio zabrinut.

- Ne - reče - Kralj Džordž se nije predomislio. Ali ja jesam.

197

19.

Ne bih da dramim, ali te noći sam spavala snom prokletih. Sa-njala sam kule i krševite grebene gde su šibale kiše koje je vetar donosio s okeana s mirisom ljubičica. Bleda žena u elizabetan-skoj haljini stajala je pored mog kreveta i šaputala mi u uvo da će zvoniti zvona. Stari mornar u kaputu od voštanog platna se-deo je na vrhu sojenice i krpio mreže iglom, dok je daleko na pučini mali avion leteo ka zalazećem suncu.

Kad sam se najzad probudila, sunce je bilo na prozoru, a ja sam bila užasno prehlađena. Čak i pre nego što sam sišla da do-ručkujem potrošila sam sve maramice iz fioke i upropastila sa-vršeno dobar peškir. Ne treba ni da napominjem da nisam bila dobro raspoložena.

- Ne prilazi mi - reče Fili dok sam napipavala put do dru-gog kraja stola šmrčući kao delfin.

- Crkni, veštice - izustila sam, napravivši prstima krst. - Flavija! Čeprkala sam po žitaricama, mešajući jelo uglom kriške pre-

pečenog hleba. Uprkos delićima izgorele kore, koji bi trebalo da ga malo ožive, gnjecavo blato u činiji imalo je ukus kartona.

U mojoj svesti nastade neki trzaj, preskok, kao na loše spo-jenoj bioskopskoj traci. Zaspala sam za stolom.

- Šta je bilo? - čula sam kako me Fili pita. - Je l' ti dobro? - Upala je u iznurujući dremež zbog jučerašnjeg raspusni-

štva ili bančenja - reče Dafi. Dafi odskora čita Pelham od Balver-Litona, po nekoliko

stranica svake večeri pred spavanje, i sve dok je ne završi vero-vatno će nas svakog dana za doručkom bičevati nerazumljivim rečenicama u stilu ukočene proze, krute poput žarača u salonu.

198

Slast na dnu pite

Sećala sam se da „jučeranji" znači „koji se odnosi na juče". Zadremala sam nad ostatkom rečenice kad Fili odjednom od-

skoči od stola. - Blagi bože! - uzviknu i brzo se uvi u kućnu haljinu kao u

mrtvački pokrov. - Ko je ono, za ime sveta? U francuskim vratima ocrtavala se silueta nekoga ko je gle-

dao u nas kroz šake skupljene na staklu. - To je onaj pisac - rekoh. - Onaj što piše o seoskim kuća-

ma. Pemberton. Fili ciknu i pobeže na sprat gde će, znala sam, navući svoj

uski plavi džemper, pokriti puderom jutarnje nedostatke kože lica i sići niza stepenice praveći se da je neko drugi: Olivija de

Hevilend, na primer. To uvek radi kad se na imanju pojavi ne-ko nepoznat.

Dafi je nezainteresovano podigla pogled, a zatim nastavila da čita. Kao i uvek, meni je ostalo da otvorim vrata.

Izašla sam na terasu i zatvorila vrata iza sebe. - Dobro jutro, Flavija - reče Pemberton uz kez. - Jeste li le-

po spavali? Jesam li lepo spavala? Kakvo je to pitanje? Evo me na terasi

sanjivih očiju, s kosom nalik na pacovsko leglo i nosem koji cu-ri kao potok. Osim toga, zar raspitivanje o kvalitetu nečijeg sna

nije rezervisano za one koji su noć proveli pod istim krovom? Nisam sigurna: moraću da proverim u Bitonovoj enciklopediji lepog ponašanja za dame. Fili mi je poklonila jedan primerak za prošli rođendan, ali je još uvek podupirao kraću nogu mog kre-veta.

- Ne strašno - rekoh. - Prehladila sam se. - Žao mi je što to čujem. Nadao sam se da ću moći da po-

razgovaram s vašim ocem o Bakšou. Ne volim da budem dosa-dan, ali moje vreme ovde je ograničeno. Od rata, cena smeštaja daleko od kuće, čak i u najskromnijoj gostionici kao što je Tri-naest zmajeva, prosto je nečuvena. Ne bih da se pravdam siro-

maštvom, ali mi siroti učenjaci još uvek ručamo uglavnom hleb i sir.

- Jeste li doručkovali, gospodine Pemberton? - upitala sam. Sigurna sam da će gospođa Malet uspeti da spremi nešto.

199

Alan Bredli

- To je veoma ljubazno od vas, Flavija - reče - ali gazda Sto-ker je pripremio pravu gozbu od dve kobasice i jajeta, pa živim u strahu za dugmad svog prsluka.

Nisam bila sasvim sigurna kako to da shvatim, a od prehla-de sam bila suviše mrzovoljna da pitam.

- Možda ja mogu da odgovorim na vaša pitanja - rekoh. -Oca su zadržali... - (Da, to je to! Flavija, lijo jedna!) - Oca su za-držali u gradu.

- O, ne bih rekao da bi to tebe mnogo zanimalo: nekoliko zamršenih pitanja u vezi s odvođenjem vode i ukazima o ogra-đivanju zemljišta - takve stvari. Nadao sam se da ću dodati apendiks o arhitektonskim promenama koje su napravili Anto-ni i Vilijam De Lus u devetnaestom veku. „Podeljena kuća" i ta-ko to.

- Čula sam da se apendiks vadi - izvalila sam - ali prvi put čujem da ga neko dodaje.

Čak i s nosem koji curi mogu da pariram i najboljima. Vla-žno, eksplozivno kijanje upropastilo je efekat.

- Možda bih mogao samo da uđem i na brzinu pogledam okolo. Napraviću nekoliko beleški. Nikome neću smetati.

Pokušavala sam da se setim sinonima za „nе" kad sam čula režanje motora i Doger se pojavio za volanom našeg starog trak-tora među drvećem na kraju avenije, prevozeći punu prikolicu đubriva u baštu. Gospodin Pemberton, koji je odmah primetio da piljim preko njegovog ramena, okrenuo se da vidi u šta gle-dam. Kad je spazio Dogera kako nam ide u susret, prijateljski je mahnuo.

- To je stari Doger, zar ne? Verni porodični sluga? Doger zastade i osvrnu se da pogleda kome to Pemberton

maše. Kad nije video nikog, podigao je šešir u znak pozdrava, a onda se počešao po glavi. Sišao je s traktora i počeo da se gega preko travnjaka ka nama.

- Mislim, Flavija - reče Pemberton, gledajući na ručni sat - da sam izgubio pojam o vremenu. Obećao sam da ću se naći sa svojim izdavačem u Donjem Itonu da pogledamo jedan ve-oma redak nadgrobni spomenik: pokojnik predstavljen u po-krovu, vide mu se obe ruke, i tako to. Izvanredna ograda. Stari

200

Slast na dnu pite

Kverington ima nos za grobove, zato je bolje da ga ne ispalim. Jer u suprotnom Pembertonovi spomenici i kameni ukrasi mo-žda ostanu samo piščevi pusti snovi.

On podiže svoju slikarsku torbu i siđe niza stepenice, za-stavši na uglu kuće da zatvori oči i duboko uvuče u pluća okre-

pljujući jutarnji vazduh. - Pozdravite pukovnika De Lusa - reče i izgubi se. Doger je vukao noge po stepenicama kao da nije spavao. - Posetioci, gospođice Flavija? - upita, skinuvši šešir i obri-

savši čelo rukavom. - Neki gospodin Pemberton - rekoh. - Piše knjigu o seo-

skim kućama ili spomenicima, ili tako nešto. Hteo je da poraz-govara s Ocem o Bakšou.

- Mislim da nisam čuo njegovo ime - reče Doger. - Ali opet, nisam ja neki čitač. Sve u svemu, gospođice Flavija...

Mislila sam da će mi održati propoved, zajedno s parabola-ma i primerima od kojih se krv ledi u žilama, o razgovaranju s nepoznatima, ali nije. Umesto toga zadovoljio se dodirivanjem

oboda šešira prstom i oboje smo stajali i gledali preko travnjaka kao par krava. Poruka poslata; poruka primljena. Dobri stari

Doger. Tako je on podučavao. Upravo me je Doger, na primer, strpljivo naučio da obijam

brave kad sam jednom naletela na njega dok je čačkao nešto oko vrata staklenika. Izgubio je ključ tokom jedne od svojih „epizo-da", i marljivo je radio nešto savijenim šiljcima bačene viljuške koju je našao u saksiji za cveće.

Ruke su mu se opasno tresle. Kad god je Doger bio takav, uvek biste imali osećaj da će vas, ako ispružite prst i dotaknete ga, struja ubiti na mestu. Ali uprkos tome, ponudila sam mu svoju pomoć, i nekoliko minuta kasnije pokazivao mi je kako ta stvar radi.

- Skroz je lako, gospođice Flavija - rekao je posle mog tre-ćeg pokušaja. - Samo imajte na umu tri reči: obrtanje, zatezanje

i istrajnost. Zamislite da živite unutar brave. Slušajte svoje prste. - Gde si naučio ovo da radiš? - upitala sam u čudu kad je

stvar škljocnula i otvorila se.

201

Alan Bredli

- Odavno i daleko odavde - rekao je Doger kad je ušao u staklenik i počeo da se pravi prezauzetim za dalje ispitivanje.

Iako je sunčeva svetlost navirala kroz prozore moje laboratorije, činilo se da ne mogu da razmišljam kako treba. Um mi je bio obuzet stvarima koje mi je ispričao Otac i onima koje sam sama iščeprkala: smrtima gospodina Tvininga i Horasa Bounpenija.

Šta su značili kapa i odora koje sam našla pod crepovima Enson Hausa. Kome su pripadali i zašto su tamo ostavljeni?

I Očev iskaz i onaj na stranicama Hinli kronikla tvrdili su da je gospodin Tvining nosio odoru kad se stropoštao u smrt. Či-nilo se krajnje neverovatnim da su oba pogrešna.

Zatim imamo i krađe Alsterskog osvetnika Njegovog veli-čanstva i njegovog brata blizanca koji je pripadao dr Kisingu.

Gde je sad dr Kising, pitala sam se? Da li bi gospođica Ma-untdžoj to znala? Izgleda da zna sve ostalo. Postoji li mogućnost da je još živ? U to sam nekako sumnjala. Prošlo je trideset godi-na otkad je mislio da je video kako njegova dragocena marka nestaje u dimu.

Ali um mi se uskovitlao, mozak mi je bio pometen i nisam mogla jasno da razmišljam. Sinusi su mi bili začepljeni, oči su mi suzile i osećala sam da nailazi razarajuća glavobolja.

Sama sam kriva: nije trebalo da dozvolim da mi na stopali-ma bude hladno. Gospođa Malet je volela da kaže: „Ако zagre-ješ stopala i ohladiš glavu, nećeš kijati, videćeš da sam u pravu." Ako se ipak prehladiš, samo jedna stvar ti može pomoći, zato sam se odvukla do kuhinje gde sam zatekla gospođu Malet ka-ko mesi testo.

- Šmrčeš, draga moja - rekla je, ne podigavši pogled s okla-gije. - Daj da ti spremim jednu lepu činiju pileće čorbe.

Žena je ponekad imala izluđujuću moć zapažanja. Na reči „pileća čorba" spustila je glas skoro do šapata i do-

bacila mi zaverenički pogled preko ramena.

202

Slast na dnu pite

- Vruća pileća čorba - reče. - To je tajna koju mi je rekla go-spođa Džejkobson na čaju u Ženskom zavodu. Čuvala se u nje-noj porodici još od izlaska Jevreja iz Misira. Pazi, ništa ti nisam rekla.

Druga omiljena seoska mudrost gospođe Malet bila je u ve-zi s eukaliptusom. Naterala je Dogera da ga uzgaja za nju u sta-

kleniku i istrajno sakrivala njegove grančice ovde-onde po Bak-šou kao talismane protiv prehlade ili gripa.

,,S eukaliptusom u kući, prehladu nećeš navući" trijumfal-no bi gakala. I zaista. Otkad je počela da krije tamno voštano ze-

leno lišće na neočekivanim mestima po kući, nismo imali ništa teže od lakog nazeba.

Sve do sada. Nešto je očigledno omanulo. - Ne, hvala, gospođo Malet - rekoh - malopre sam oprala

zube. Bila je to laž, ali najbolja koju sam mogla da smislim na br-

zinu. Osim što je zvučao pomalo stradalnički, moj odgovor je imao tu dodatnu prednost što će poboljšati moj imidž u resoru za ličnu higijenu. Kad sam izlazila, zdipila sam bočicu žutih gra-nula s oznakom Partingtonov pileći temeljac iz sobe za servira-nje, i iz skrovišta u zidu hodnika uzela šaku eukaliptusovog li-šća.

Gore u laboratoriji skinula sam s police bočicu sode bikar-hone koju je čika Tar označio svojim paučinastim bakroreznim rukopisom sa sal aeratus, kao i sod. bicarb. u svom sitničavom maniru, radi razlikovanja od kalijum-bikarbonata, koji se tako-

đe ponekad nazivao sal aeratus. Bikarbonatu kalijuma je pre mesto u aparatima za gašenje požara nego u trbuhu.

Ja sam tu stvar poznavala kao NaHC03, a seljaci je zovu bikarbona. Sećam se da sam negde čula da ti isti seljaci veruju da dobra stara doza alkalnih soli ima moć da otera i najjaču prehladu.

Hemijski je logično, mudrovala sam, da ako su te soli lek i ako je pileća čorba lek, kakvu li tek veličanstvenu okrepljujuću snagu ima čaša penušave pileće čorbe! Da ti pamet stane. Paten-tiraću stvar: biće to prvi svetski protivotrov za običnu prehladu:

Napitak De Lusove; Flavijin recept za supu!

203

Alan Bredli

Uspela sam čak da umereno veselo otpevušim nešto sebi u bradu dok sam sipala četvrt litra vode u čašu i stavljala je na pla-men da se zagreje. U međuvremenu sam u zatvorenoj bočici za-grevala iskidane komadiće lišća eukaliptusa i posmatrala kako se polako obrazuju kapljice ulja boje slame na kraju cevi za de-stilaciju.

Kad je voda počela jako da ključa, sklonila sam je s vatre i ostavila da se hladi nekoliko minuta, a zatim sam sipala dve pre-pune kašičice Partingtonov pileći temeljac i kašiku dobrog starog NaHC03.

Sve sam to dobro promešala i pustila da zapeni kao Vezuv preko ivice čaše. Prstima sam začepila nos i sunula u grlo pola smeše nadušak.

Pileća soda! O gospode, čuvaj sve nas koji se mučimo po vr-tovima eksperimentalne hemije!

Otpušila sam bočicu i izručila svu vodu s eukaliptusom u ostatak žute supe. Zatim sam, skinuvši džemper i stavivši ga preko glave kao kapuljaču, udisala kamforsku paru pernatog eukaliptusa i učinilo mi se da negde u dubini lepljivih pećina moje glave sinusi dižu ruke u vazduh i predaju se. Već mi je bi-lo bolje.

Začulo se oštro kucanje na vratima i umalo nisam iskočila iz kože. Tako se retko dešavalo da neko dođe u ovaj deo kuće da je kucanje na vratima neočekivano kao jedan od onih akorada na orguljama u horor filmu od kojih se diže kosa na glavi, kad se vrata otvore i ugledate hodnik pun leševa. Povukla sam rezu i videla Dogera kako stoji i uvija svoj šešir kao Irska pralja. Vi-dela sam da opet ima epizodu.

Ispružila sam ruke i dotakla mu šake, i one su se odmah smi-rile. Primetila sam - iako se nisam često koristila tim saznanjem - da dodir ponekad može izraziti stvari koje reči ne mogu.

- Koja je lozinka? - upitala sam, spojivši prste i stavivši obe ruke navrh glave.

Doger je gledao belo nekih četiri i po sekunde, a onda mu se napeti mišići vilice polako opustiše i on se skoro nasmeši. Po-put robota, upleo je prste i oponašao moj pokret.

204

Slast na dnu pite

- Navrh mi je jezika - reče oklevajući, a zatim - sad se se-ćam, „arsenik".

- Pazi da ga ne progutaš - odgovorila sam. - To je otrov. Izvanrednim naprezanjem čiste snage volje, Doger se

osmehnu. Obred je bio izvršen kako treba. - Uđi, prijatelju - rekla sam i širom otvorila vrata. Doger uđe unutra i pogleda oko sebe u čudu kao da je od-

jednom prebačen u alhemičarsku laboratoriju u drevnom Su-meru. Prošlo je toliko vremena otkad nije bio u ovom delu ku-će da je zaboravio kako soba izgleda.

- Koliko stakla - reče drhtavim glasom. Izvukla sam Tarovu staru vindzorsku stolicu iza stola i na-

meštala je dok se nije sklupčao između njenih drvenih naslona za ruke.

- Sedi. Spremiću ti nešto. Napunila sam čistu bočicu vodom i stavila je na žičanu

mrežu. Doger se trgnuo kad je Bunsenov brener zapucketao kad sam prinela šibicu.

- Evo stiže - rekoh. - Gotovo dok kažeš „keks". Srećna okolnost u vezi s laboratorijskom staklarijom je to

što voda proključa brzinom svetlosti. Ubacila sam kašiku crnog lišća u čašu. Kad se obojila tamnocrvenom bojom pružila sam je Dogeru, koji je sumnjičavo piljio u nju.

- U redu je - rekoh. - To je tetli. Obazrivo je srkutao čaj i duvao po površini napitka da ga

ohladi. Dok je pio, setila sam se da postoji razlog zbog čega nad nama Englezima više vlada čaj nego Bakingemska palata ili vla-da Njegovog veličanstva: osim duše, kuvanje čaja je jedina stvar po kojoj se razlikujemo od čovekolikih majmuna - ili je bar ta-ko vikar kazao Ocu, koji je rekao Fili, koja je rekla Dafi, koja je rekla meni.

- Hvala - reče Doger. - Sad sam pri sebi. Ali moram vam nešto reći, gospođice Flavija.

Sela sam na ivicu stola, trudeći se da izgledam drugarski. - Hajde, udri - rekoh. - Pa - poče Doger - znate da u nekim prilikama ponekad

imam... to jest ponekad se dešava da...

205

Alan Bredli

- Naravno da znam, Dogeru - rekoh. - Zar nemamo svi? - Ne znam. Ne sećam se. Vidite, stvar je u tome što kad sam

bio... Zakolutao je očima kao krava u klanici. - Mislim da sam uradio nešto nekome. A oni su došli i

uhapsili pukovnika zbog toga. - Ciljaš li na Horasa Bounpenija? Začulo se pucanje stakla kad je Doger ispustio menzuru s

čajem na pod. Zgrabila sam krpu i iz nekog glupog razloga bri-sala njegove ruke, koje su bile sasvim suve.

- Šta znate o Horasu Bounpeniju? - upitao je, uhvativši me za ručni zglob čeličnim stiskom. Prestravila bih se da to nije bio Doger.

- Znam sve o njemu - rekoh, nežno mu sklanjajući prste. - Našla sam podatke o njemu u biblioteci. Pričala sam s gospo-đicom Mauntdžoj, a Otac mi je ispričao celu priču u nedelju uveče.

- Videli ste pukovnika De Lusa u nedelju uveče? U Hinliju? - Da - rekoh. - Odvezla sam se biciklom. Rekla sam ti da je

dobro. Zar se ne sećaš. - Ne - reče Doger, vrteći glavom. - Ponekad se ne sećam. Da li je to moguće? Da li je Doger možda sreo Horasa Bo-

unpenija negde unutar kuće ili u bašti, a zatim se uhvatio s njim u koštac i doprineo njegovoj smrti? Je li to bila nesreća? Ili mo-žda ima nešto više u svemu tome?

- Ispričaj mi šta se desilo - rekoh. - Ispričaj mi sve čega mo-žeš da se setiš.

- Spavao sam - reče Doger. - Začuo sam glasove... bučne glasove. Ustao sam i otišao do pukovnikovog kabineta. Neko je stajao u hodniku.

- Tc sam bila ja - rekoh. - Ja sam bila u hodniku. - To ste bili vi - reče Doger. - Vi ste bili u hodniku. - Da. Rekao si mi da kidam odatle. - Zar? - Doger je izgledao zapanjen. - Da, rekao si mi da se vratim u krevet.

206

Slast na dnu pite

- Neki čovek je izašao iz kabineta - odjednom reče Doger. - Ja sam se sagnuo iza časovnika i prošao je odmah pored me-

ne. Mogao sam da pružim ruke i da ga dodirnem. Očigledno se prebacio u vreme nakon što sam se vratila u

krevet. - Ali nisi... nisi ga dodirnuo, mislim. - Ne tada, ne. Pratio sam ga do bašte. Nije me video. Ja sam

se držao zida iza staklenika. On je stajao u krastavcima... jeo ne-što.. uzbuđen... pričao sam sa sobom... najprljavijim jezikom... izgleda da nije primećivao da je skrenuo sa staze. A onda je po-čeo vatromet.

- Vatromet? - upitala sam. - Znate već, rakete i tako to. Mislio sam da je sigurno neka

proslava u selu. Pošto je jun, znate. U junu često bivaju fešte. Nije bilo nikakve fešte; u to sam sigurna. Radije bih prega-

zila Amazon celom dužinom u probušenim teniskim patikama nego propustila priliku da bacam kokosove orahe kod Tetke Se-li i prejedem se voćnih kolača i jagoda sa šlagom. Ne, bila sam dobro obaveštena što se tiče datuma proslava.

- I šta se onda desilo? - pitala sam. Kasnije ćemo se poza-baviti detaljima.

- Mora da sam zaspao - reče Doger. - Kad sam se probu-dio, ležao sam na travi. Bio sam mokar. Ustao sam i otišao na spavanje. Nije mi bilo dobro. Mora da sam imao jedan od svo-jih nastupa. Ne sećam se.

- I misliš da si tokom svog nastupa možda ubio Horasa Bo-unpenija?

Doger natmureno klimnu glavom. Pipnuo je svoj potiljak. - Ko je drugi bio tamo? - upita. Ko je drugi bio tamo? Gde sam to već čula? Pa naravno! Zar

nije inspektor Hjuit upotrebio iste te reči kad je govorio o Ocu? - Sagni glavu, Dogeru - rekoh. - Žao mi je, gospođice Flavija. Ako sam ubio nekog, nisam

hteo. - Samo sagni glavu. Doger se savi u stolici i nagnu se napred. Trgnuo se kad sam

mu podigla kragnu.

207

Alan Bredli

Na njegovom vratu, ispod i iza uva, bila je prljav veliki lju-bičasti podliv veličine i oblika potpetice. Trgnuo se kad sam je dotakla.

Polako sam zviznula. - Đavola vatromet! - rekoh. - Nije to bio vatromet, Doge-

ru. Neko te je dobro odalamio. I dva dana ideš okolo s ovom oteklinom na vratu? Mora da neviđeno boli.

- Boli, gospođice Flavija, ali znam ja i za gore. Mora da sam ga pogledala u neverici. - Pogledao sam svoje oči u ogledalu - dodade. - Zenice iste

veličine. Mali potres mozga, ali nije strašno. Brzo će proći. Htela sam da ga pitam gde je pokupio tu mudrost kad je br-

zo dodao: - Ali to sam samo negde pročitao. Iznenada sam se setila jednog važnijeg pitanja. - Dogeru, kako si mogao da ubiješ nekog ako si bio u ne-

svesti? Stajao je tamo poput malog dečaka uhvaćenog u tuči. Usta

su mu se otvarala i zatvarala ali ništa nije izlazilo. - Bio si napadnut! - rekla sam. - Neko te je udario cipelom! - Ne, ne bih rekao, gospođice - reče tužno. - Vidite, osim

Horasa Bounpenija, bio sam sam u bašti.

208

20.

Provela sam četrdeset pet minuta pokušavajući da nagovorim Dogera da mi dozvoli da mu stavim vrećicu s ledom na vrat, ali nije hteo da me pusti. Ubeđivao me je da tu pomaže samo od-mor i odlunjao je u svoju sobu.

Sa svog prozora mogla sam da vidim Fili ispruženu na će-betu na južnom travnjaku kako pokušava da usmeri sunčevu svetlost na obe strane svog lica uz pomoć dva primerka Pikčer posta. Uzela sam Očev stari vojnički dvogled i bacila dobar po-gled na njeno lice. Kad sam se nagledala, otvorila sam beležni-cu i zapisala:

Ponedeljak, 5.jun 1950, 9.15 prepodne. Izgled subjekta je i dalje normalan. 54 časa nakon primene. Preslaba doza? Subjekat imun? Opšte je poznata činjenica da su Eskimi s Bafinove zemlje imuni na otrovni bršljan. Da li bi ovo moglo da znači ono što ja mislim?

Ali nije to to. Bilo je teško proučavati Fili kad su mi Otac i Doger stalno na pameti. Moram da saberem misli.

Okrenula sam novi list i napisala:

Mogući osumnjičeni OTAC: Najbolji motiv od svih. Poznavao je pokojni-

ka tokom većeg dela svog života; zaprećeno mu je da će ga raskrinkati; čula sam kako se svađa sa žrtvom neposred-no pre ubistva. Niko nije znao gde je bio ubijeni u vreme kad je počinjen zločin. Inspektor Hjuit ga je već uhapsio i

209

Alan Bredli

optužio za ubistvo, tako da znamo gde leže inspektorove sumnje!

DOGER: Pomalo mutan. Ne znam mnogo o njegovoj prošlosti, ali znam da je vatreno odan Ocu. Prisluškivao je Očevu svadu s Bounpenijem (ali i ja sam, takođe) i možda je odlučio da ukloni pretnju raskrinkavanja. Do-ger pati od „epizoda" tokom i posle kojih mu je pamćenje narušeno. Da li je to možda bio nesrećan slučaj? Ali ako je tako, ko ga je lupio po glavi?

GOSPOĐA MALET: Bez motiva, osim da se osveti osobi koja je ostavila mrtvu malu šljuku na pragu njene kuhinje. Prestara.

DAFNE DE LUS i OFELIJA GERTRUDA DE LUS: (Znamo tvoju tajnu, Gerti!) Daj molim te! Ove dve su ta-ko zadubljene u knjigu i ogledalo da ne bi ubile ni buba-švabu u sopstvenom tanjiru. Nisu poznavale pokojnika, nisu imale motiv i hrkale su otvorenih usta kad je Boun-peni skončao. Slučaj zaključen što se tiče ovih glupača.

MERI STOKER: Motiv: Bounpeni joj se nepristojno udvarao u Trinaest zmajeva. Da li ga je pratila do Bak-šoa i smakla u krastavcima? Ne izgleda verovatno.

TALI STOKER: Bounpeni je bio gost u Trinaest zma-jeva. Da li je Tali čuo šta se dogodilo s Meri? Je li odlučio da se osveti? Ili jegost koji plaća važniji od ćerkine časti?

NED KROPER: Ned je slab na Meri (a i na druge). Znao je šta se desilo između Meri i Bounpenija. Možda je odlučio da ga likvidira. Dobar motiv, ali nema dokaza da je te noći bio u Bakšou. Možda je mogao da ubije Boun-penija negde drugde i doveze ga kolicima? Ali to je mogao i Tali. Ili Meri!

GOSPOĐICA MAUNTDŽOJ: Savršen motiv: veruje da je Bounpeni (s Ocem) ubio njenog ujaka, gospodina Tvininga. Problem su godine: ne mogu da zamislim Ma-untdžojevu kako se hvata u koštac s nekim ko je tako vi-sok i snažan kao Bounpeni. Osim ako nije koristila neki otrov. Pitanje: šta je zvaničan uzrok smrti? Da li bi mi insp. Hjuit rekao?

210

Slast na dnu pite

INSPEKTOR HJUIT: Policajac. Moram da ga uklju-čim u spisak jedino da bih bila poštena, tačna i objektiv-na. Nije bio u Bakšou u vreme zločina i nema motiv koji bi mi bio poznat. (Ali da li je pohađao Grejminster?)

DETEKTIVI NAREDNICI VULMER I GREJVS: Ta-kođe.

FRENK PEMBERTON: Stigao u Bišops Lejsi tek po-sle ubistva.

MAKSIMILIJAN BROK: Šašav; prestar; bez motiva.

Iščitala sam triput celu listu nadajući se da mi ništa nije pro-maklo. A onda sam uvidela nešto što me je nateralo da razmi-šljam sto na sat. Zar Horas Bounpeni nije bio dijabetičar? Našla sam njegove bočice s insulinom u Trinaest zmajeva u priboru u kome je nedostajao špric. Da li ga je izgubio? Da li ga je neko ukrao?

Putovao je od Stavangera u Norveškoj do Njukasla na Taj-nu, najverovatnije trajektom, a odatle vozom do Jorka, gde je preseo za Dodingsli. Od Dodingslija je uzeo autobus ili taksi do Bišops Lejsija.

I koliko znam, nije jeo sve to vreme! Kora od pite u njego-voj sobi (što je dokazalo pričvršćeno pero) krila je mrtvu malu šljuku radi krijumčarenja u Englesku. Zar Tali Stoker nije rekao inspektoru da je njegov gost popio piće u pabu? Da - ali uopšte nije pominjao hranu!

Šta ako je, nakon što je došao u Bakšo i zapretio Ocu, izašao iz kuće kroz kuhinju - što se skoro sigurno desilo - i zapazio pi-tu s jajima na prozorskoj dasci? Šta ako je uzeo parče, smazao

ga, izašao napolje i dobio napad? Pite s kremom od jaja gospo-đe Malet imaju isto dejstvo na sve nas u Bakšou, a niko od nas

čak i nije šećeraš! Šta ako je ipak bila pita gospođe Malet? Obična glupa nesre-

ća? Šta ako su svi na mom spisku nevini? Šta ako Bounpeni ni-je ubijen?

Ali da je tako, Flavija, reče tužan i tih glas u mojoj glavi, za-što bi inspektor Hjuit uhapsio i okrivio Oca?

211

Alan Bredli

Iako mi je nos još uvek curio i oči mi suzile, mislila sam da moj pileći lek možda počinje da deluje. Još jednom sam iščitala svoju listu osumnjičenih i razmišljala dok u glavi nije počelo da mi bubnji.

Ovo nikuda nije vodilo. Najzad sam rešila da izađem napo-lje, sednem u travu, udahnem malo svežeg vazduha i mislim o nečem sasvim drugom: razmišljaću o azotnom oksidu, na pri-mer, N 2 0 , ili gas smejavac: nešto što je bilo preko potrebno Bakšou i njegovim stanovnicima.

Gas smejavac i ubistvo izgledaju kao čudni ortaci, ali jesu li zaista?

Razmišljala sam o mojoj heroini, Mari-An Polze Lavoazije, jednom od divova Hemije, čiji je portret, na kome ima kosu po-put balona s toplim vazduhom dok je muž gleda s obožavanjem kao da mu ne smeta njena luckasta frizura, nataknut na ogleda-lo u mojoj spavaćoj sobi zajedno s ostalim besmrtnicima. Mari-ja je bila žena koja je znala da tuga i budalastost često idu ruku podruku. Zapamtila sam da su tokom Francuske revolucije u laboratoriju njenog muža Antoana - baš kad su zapečatili sve te-lesne otvore njihovog pomoćnika katranom i voskom, umotali ga u nepromočivu svilu i naterali ga da diše kroz slamku u La-voazijeove merne instrumente - tog istog trenutka, dok je Ma-ri-An pravila skice izvođenja eksperimenta, vlasti razvalile vrata nogom, upale u sobu i odvukle njenog muža na giljotinu.

Jednom sam ispričala Fili tu strašnu i zabavnu priču. - Potreba za heroinama uglavnom se može naći u vrsti lju-

di kakvi žive u kolibama - oholo je odbrusila. Ali ovo ne vodi nikud. Misli su mi bile potpuno zbrkane,

kao slamke u plastu sena. Bio mi je potreban katalizator kakav je imao na primer Kirhof. On je otkrio da skrob koji provri u vodi ostaje skrob, ali ako se doda samo nekoliko kapi sumpor-ne kiseline, skrob se pretvara u glukozu. Jednom sam ponovila eksperiment čisto da se uverim da je to tako, i bilo je. Pepeo pe-pelu; skrob šećeru. Mali prozor u Stvaranje.

Vratila sam se u kuću, koja je sad izgledala čudnovato tiha. Zaustavila sam se na vratima salona i oslušnula, ali nije se čula ni Fili za klavirom, ni Dafi kako prevrće stranice. Otvorila sam vrata.

212

Slast na dnu pite

Soba je bila prazna. A onda sam se setila da su moje sestre govorile za doručkom kako će otići do Bišops Lejsija da pošalju Ocu svoja pisma. Osim gospođe Malet, koja je bila zakopana u dubinama kuhinje, i Dogera, koji se odmarao gore na spratu, bi-la sam, možda prvi put u životu, sama u hodnicima Bakšoa.

Uključila sam radio da mi pravi društvo, i dok su se elek-tronske cevi zagrevale, sobu su ispunili zvuci operete. Bio je to Mikado od Gilberta i Salivana, jedna od mojih omiljenih. Zar ne bi bilo divno, jednom sam pomislila, kad bismo Fili, Dafi i ja mogli da budemo srećne i bezbrižne kao Jam-Jam i njene dve sestre?

Mi smo tri devojčice iz škole, Drske kao što sve cure vole,

Uvek smo veoma dobre volje, Tri devojčice iz škole!

Smešila sam se dok su njih tri pevale:

Nama je važna samo igra. Nek se paze svi, jer nas je baš briga!

Život je tek šala, laka razbibriga! Tri devojčice iz škole!

Opijena muzikom, zavalila sam se u supermeku stolicu i pustila noge da mi se klate preko naslona za ruke, što je pozici-ja koju je Priroda odredila za slušanje muzike, i prvi put u tih nekoliko dana osetila kako mi se opuštaju mišići vrata.

Mora da sam nakratko utonula u san ili možda samo u sa-njarenje - ne znam - ali kad sam se osvestila, Koko, Vrhovni

Dželat, pevao je:

Odsad mora da živi... U tamničkoj ćeliji

Na te reči sam odmah pomislila na Oca, i suze su mi pote-kle iz očiju. Ovo nije opereta, mislila sam. Život nije laka razbi-briga, a Fili, Dafi i ja nismo tri devojčice iz škole. Mi smo tri

213

Alan Bredli

devojčice čiji je otac optužen za ubistvo. Skočila sam sa stolice da isključim radio, ali kad sam se mašila za prekidač, glas Vr-hovnog Dželata smrknuto je potekao iz zvučnika:

Sve svoje uzvišene namere Ostvariću u svoje vreme...

Da kazna odgovara zločinu... Kazna odgovara zločinu...

Da kazna odgovara zločinu. Pa naravno! Flavija, Flavija, Flavija! Kako je moguće da nisi videla?

Kao kad čelični kuglični ležaj upadne u vazu od brušenog stakla, nešto u glavi mi je škljocnulo i znala sam pouzdano, kao što znam svoje ime, kako je ubijen Horas Bounpeni.

Još jedna stvar (dobro dve, zapravo najviše tri) bila je po-trebna da sredim celu stvar kao kutiju slatkiša za rođendan i po-klonim je sa sve crvenim pantljikama inspektoru Hjuitu. Kad čuje moju priču, pustiće Oca iz ćelije dok kažeš Džek Robinson.

Gospođa Malet je još uvek bila u kuhinji s rukom zavučenom u kokošku.

- Gospođo M - rekoh - mogu li da budem iskrena prema vama?

Ona podiže pogled ka meni i obrisa ruke o kecelju. - Naravno, dušo - reče. - Zar nisi uvek? - Radi se o Dogeru. Osmeh na njenom licu se zaledio dok se okretala na drugu

stranu i počinjala da čačka nešto oko klupka mesarskog kanapa kojim je vezivala pticu.

- Više ne prave stvari kao nekad - reče, kad je pukao. - Čak ni kanap. Eto, baš prošle nedelje sam rekla Alfu: „Оnај kanap što si doneo iz papirnice..."

- Molim vas, gospođo Malet - preklinjala sam je. - Postoji nešto što moram da znam. To je pitanje života ili smrti! Molim vas!

Pogledala me je preko naočara kao crkveni tutor, i prvi put sam se u njenom prisustvu osetila kao mala devojčica.

214

Slast na dnu pite

- Jednom ste rekli da je Doger bio u zatvoru, da su ga tera-li da jede pacove, da su ga mučili.

- Tako je, dušo - reče. - Moj Alf kaže da nije trebalo da se izbrbljam. Ne smemo nikad da pričamo o tome. Živci jadnog

Dogera skroz su u fronclama. - Otkud znate? Za zatvor, hoću reći. - Moj Alf je takođe bio u vojsci. Jedno vreme je služio s pu-

kovnikom i s Dogerom. Ne priča o tome. Većina njih ne priča. Moj Alf se vratio kući čitav i pati samo od teških snova, ali do-sta njih nije. Vojska ti je kao bratstvo, znaš; kao jedan čovek ta-nak poput sloja pekmeza koji se prostire preko cele zemaljske kugle. Oni uvek znaju gde su im stari drugari i šta im se desilo. To je sablasno... nekako mentalno.

- Da li je Doger ubio nekog? - upitala sam odrešito. - Sigurna sam da jeste, dušo. Svi su. To im je bio posao, zar

ne? - Nekog osim neprijatelja? - Doger je tvom ocu spasao život - reče. - I to ne jednom.

Bio je bolničar, ili tako nešto, i to dobar. Kažu da je izvadio me-tak iz grudi tvog oca, odmah pored srca. Baš kad ga je zašivao, neki RAF-ovac je poludeo od ratne neuroze. Pokušao je da ise-če mačetom sve u šatoru. Doger ga je zaustavio.

Gospođa Malet je zategla poslednji čvor i makazama odre-zala kraj kanapa.

- Zaustavio ga je? - Da, dušo. Zaustavio ga je. - Misliš, ubio ga je. - Nakon toga, Doger nije mogao da se seti. Imao je jedan

od svojih momenata, znaš, i... - A Otac misli da se to opet desilo; da mu je Doger ponovo

spasao život tako što je ubio Horasa Bounpenija! Zato preuzima krivicu na sebe!

- Ne znam, dušo, veruj mi. Ali ako je tako, to bi veoma li-čilo na pukovnika.

Mora da je to; ne postoji drugo objašnjenje. Šta je ono Otac kazao kad sam mu rekla da je i Doger prisluškivao njegovu svađu s Bounpenijem? „Toga se najviše plašim." Njegove rođene reči.

215

Alan Bredli

Bilo je čudno, zaista - skoro komično - kao nešto od Gil-berta i Salivena. Ja sam pokušala da preuzmem krivicu na sebe da zaštitim Oca. Otac je preuzeo krivicu na sebe da zaštiti Do-gera. Pitanje je: koga štiti Doger?

- Hvala, gospođo M - rekoh. - Naš razgovor ostaje među nama. Stroga tajna.

- Nešto kao devojčica s devojčicom - reče, uz jeziv zavere-nički kez.

„Devojčica s devojčicom" je bilo previše. Previše drugarski, previše omalovažavajuće. Nešto u meni što je bilo manje od ple-menitog uzdiglo se iz dubina i za tren oka sam se pretvorila u Flaviju Osvetnika s Kikama, čiji je zadatak da ubaci metalni predmet u tu užasnu i nezaustavljivu mašinu za pravljenje pita.

- Da - rekoh. - Devojčica s devojčicom. I dok pričamo kao devojčica s devojčicom, sada je verovatno najbolje vreme da vam kažern da zapravo niko od nas u Bakšou ne voli pitu s kre-mom od jaja. U stvari je mrzimo.

- Ih, pa znam to dobro i sama - reče. - Znate to? - bila sam suviše zapanjena da smislim više od

dve reči. - Naravno da znam. „Kuvarice sve znaju", kažu, a ja se ne

razlikujem od drugih. Znam da se De Lusovi i krem od jaja ne slažu još otkad je gospođica Harijet bila živa.

- Ali... - Zašto ih pravim? Zato što Alf voli ponekad da pojede le-

pu pitu s jajima. Gospođica Harijet mi je govorila: ,,De Lusovi su vam ohole rabarbare i bodljikavi ogrozdi, gospođo Malet, dok je vaš Alf jedan blag i divan kremast čovek. Volela bih da ponekad ispečete pitu s kremom od jaja da nas podsetite na na-še nadmeno ponašanje, a kad okrenemo nos, morate je odneti kuči vašem Alfu kao slatko izvinjenje."Ne smeta mi što ću reći da sam odnela kući lep broj izvinjenja za ovih proteklih više od dvadeset godina.

- Onda vam neće trebati još jedno - rekoh. A onda sam zbrisala. Nije mi se zadnjica videla od prašine.

216

21.

Zaustavila sam se u predsoblju, stajala savršeno nepomično i slušala. Zbog poda od dasaka i drvene oplate, zvuk se u Bakšou prenosio savršeno kao u Rojal Albert holu. Čak i u potpunoj ti-šini, Bakšo je posedovao svoju jedinstvenu tišinu; tišinu koju bih prepoznala bilo gde.

Što sam tiše mogla, podigla sam slušalicu i nekoliko puta kliknula prstom.

- Htela bih da napravim međugradski poziv za Dodingsli. Žao mi je, nemam broj, ali radi se o tamošnjoj gostionici: Crve-na lisica ili Carski litar. Zaboravila sam ime, ali mislim da ima C i L u nazivu.

- Samo trenutak, molim - reče učmao ali revnostan glas na drugom kraju pucketave linije.

Ovo ne bi trebalo da je suviše teško, pomislila sam. Pošto se nalazila preko puta železničke platforme, ,,CL", ili kako god se zvala, bila je gostionica najbliža stanici, a ni Dodingsli, na kraju krajeva, nije neki velegrad.

- Na spisku imam samo Grozd i Veselog kočijaša. - To je to - rekoh. - Veseli kočijaš! ,,CL" je sigurno procurilo iz mulja na dnu mog mozga. - Broj je Dodingsli dva-tri - reče glas. - Za ubuduće. - Hvala - promrmljala sam kad je na drugom kraju počelo

da zvoni. - Dodingsli, dva-tri. Veseli kočijaš. Jeste li tu? Ovde Kliver. Kliver je, pretpostavljala sam, vlasnik. - Da, mogu li da dobijem gospodina Pembertona, molim

vas. Veoma je važno.

217

Alan Bredli

Naučila sam da se svaka prepreka - čak i potencijalna - naj-bolje zaobilazi tobožnjom hitnošču.

- On nije ovde - reče Kliver. - Oh, bože - rekoh, malo preterujući - Žao mi je što ga ni-

sam zatekla. Možete li mi reći kada je otišao? Možda ću tada znati kad da ga očekujem.

Flav, pomislih, mesto ti je u parlamentu. - Otišao je u subotu ujutru. Pre tri dana. - O, hvala vam! - rekla sam promuklim glasom koji bi, mi-

slila sam, prešao i papu. - Veoma ste ljubazni. Prekinula sam vezu i nežno vratila slušalicu na prekidač kao

da je pile koje se tek izleglo. - A šta ti to radiš? - pitao je prigušeni glas. Okrenula sam se i videla Fili sa zimskim šalom obmotanim

oko donjeg dela lica. - Šta to radiš? - ponovila je. - Dobro znaš da ne smeš da ko-

ristiš aparat. - A šta ti radiš? - odvratila sam. - Ideš da se sankaš? Fili je pokušala da me zgrabi, i šal joj pade s lica otkrivši par

crvenih, naduvenih usana koje su izgledale kao zadnjica kame-runskog mandrila.

Bilo me je i suviše strah da bih se nasmejala. Otrovni bršljan koji sam ubrizgala u njen karmin ostavio je na njenim ustima krater pun plikova dostojan Popokatepetla. Moj eksperiment je ipak uspeo. Dajte fanfare i trube!

Nažalost, nisam imala vremena da to zapišem; beležnica će morati da sačeka.

Maksimilijan, u svetlosmeđoj kariranoj odeći, sedeo je na ivici kamenog konjskog pojila koje je ležalo u senci ukrasne zgrade na trgu dok su mu se sićušna stopala klatila u vazduhu kao Hamptiju Damptiju. Bio je tako sitan da sam umalo previdela.

- Haroo, mon vieux, Flavija! - povikao je i Gledis je malo proklizala pre nego što se zaustavila pred samim prstima njego-vih lakiranih kožnih cipela.

Opet u klopci! Bolje da iskoristim to što bolje.

218

Slast na dnu pite

- Zdravo, Makse - rekoh. - Irnam jedno pitanje za tebe. - Ho-ho! - reče on. - Tek tako! Jedno pitanje! Bez uvoda?

Bez ćaskanja o sestrama? Bez tračeva iz velikih svetskih koncert-nih hala?

- Pa - rekoh pomalo zbunjeno - eto, slušala sam Mikado na radiju.

- I kako je bilo? Što se tiče dinamike, mislim? Gilbert i Sa-liven imaju zabrinjavajuću sklonost ka vikanju, znaš.

- Čarobno - rekoh. - Aha! Moraš mi reći u kom smislu. Dragi Artur je kompo-

novao neke od najveličanstvenijih kompozicija ikada napisanih na ovom kraljevskom ostrvu: Izgubljeni akord, na primer. G. i S. me beskrajno fasciniraju. Jesi li znala da je njihovo besmrtno partnerstvo bilo poljuljano zbog neslaganja oko cene jednog te-piha?

Dobro sam ga pogledala da vidim da li me vuče za nos, ali izgledao je ozbiljan.

- Naravno da prosto umirem od želje da izvučem od tebe nešto o nedavnoj neprijatnosti u Bakšou, Flavija, dušo, ali znam da su ti usne trostruko zapečaćene skromnošću, odanošću i za-konitošću - i to ne obavezno tim redosledom, jesam li u pravu?

Klimnula sam glavom. - Onda, koje je tvoje pitanje za proročište? - Jesi li išao u Grejminster? Maks se zakikota kao žuta ptičica. - O ne, dušo. Ni u kakvo tako otmeno mesto, bojim se.

Obrazovao sam se na Kontinentu, u Parizu, da budem precizan, i ne obavezno unutar zgrade. S druge strane, moj rođak Lom-bard je stari grejminsterijanac. Uvek govori dosta povoljno o tom mestu - kad god nije na trkama ili kad ne igra karte kod Montforta.

- Da li je ikad pominjao upravnika, dr Kisinga? - Onog s markama? Pa, draga devojčice, on retko govori o

bilo čemu drugom. Stari gospodin mu je bio idol. Tvrdi da je stari Kising napravio od njega to što je sada - što nije baš mno-go, ali ipak...

219

Alan Bredli

- Teško da je još živ, zar ne? Doktor Kising, hoću reći. Ina-če bi bio veoma star, je l' da? Opkladila bih se u sve što imam da je već godinama mrtav.

- Onda bi izgubila sav novac! - kliknu Maks. - Svaki božji peni!

Ruks End je ležao u naborima udobnog ulegnuća koje su činili Skvajrs Hil i Džek O'Lantern, neobična izraslina u zemljištu ko-ja je iz daljine izgledala kao humka iz gvozdenog doba, ali bi se izbliza pokazalo da je znatno veća i da ima oblik lobanje.

Upravila sam Gledis ka Pukers lejnu, stazi koja je prolazila pored njene vilice, ili istočne ivice. Guste živice na kraju staze zagrađivale su ulaz u Ruks End.

Prošavši pored tih ofucanih ostataka nekadašnjih dana, travnjaci su se širili na istok, zapad i jug, zapušteni i bodljikavi. Uprkos suncu, delovi magle još su lebdeli u senci nad razbaru-šenom travom. Široko travnato prostranstvo je ovde-onde pre-kidala neka od onih ogromnih tužnih bukvi čija su me masivna debla i pognute grane uvek podsećale na porodicu snuždenih slonova koji usamljeno lutaju afričkinr savanama.

Ispod bukvi, dve prastare dame su šetkale i živahno razgo-varale, kao da se takmiče za ulogu Ledi Magbet. Jedna je imala na sebi prozračnu kućnu haljinu od muslina i kapu koja je izgle-da kao odbegla iz osamnaestog veka, dok je njena saputnica, umotana u cijanid-plavu haljinu bez struka, nosila bakarne minđuše veličine tanjira za supu.

Sama kuća bila je nešto što romantičari zovu „zamkom". Nekada vekovni dom porodice De Lejsi, po kojoj je Bišops Lej-si dobio ime (i za koju kažu da je u veoma dalekom srodstvu s De Lusovima), mesto je nastajalo u etapama: od seoske kuće dovitljivog i uspešnog hugenotskog trgovca rubljem, do onoga što je danas, privatna bolnica kojoj bi Dafi bez odlaganja nade-nula ime „Sumorna kuća". Skoro sam poželela da je tu.

Dva prašnjava automobila koja su se zbila jedan do drugog u dvorištu ispred zgrade svedočila su o oskudici, kako osoblja ta-ko i posetilaca. Pošto sam pustila Gledis pored drevne araukarije,

220

Slast na dnu pite

uputila sam se rupičastim stepenicama obraslim mahovinom ka glavnom ulazu.

Na znaku je bilo mastilom rukom napisano „Zvonite mo-lim", i povukla sam emajliranu ručicu. Negde unutar zgrade, prigušeno zvečanje, poput crkvene klepetuše, objavilo je moj dolazak nepoznatim osobama.

Kad se ništa nije desilo pozvonila sam ponovo. S one strane travnjaka, dve stare dame počele su da simuliraju čajanku pre-nemažući se uz složene naklone, savijene prste i nevidljive šolje i tacne.

Prislonila sam uvo uz masivna vrata, ali osim prigušenog zvuka, koji mora da je bio zvuk disanja zgrade, ništa se nije ču-lo. Gurnula sam vrata i zakoračila unutra.

Prva stvar koja mi je pala u oči bio je miris tog mesta: me-šavina kupusa, gumiranog tapecirunga, pomija i smrti. Na sve to, poput pokrivača, treba dodati oštar miris dezinfekcionog sredstva za brisanje podova - dimetil-benzil-amonijum-hlorid, po mirisu bih rekla - slab zadah gorkih badema koji je neobič-no podsećao na hidrogen-cijanid, gas koji se koristio za istreblji-vanje ubica u američkim gasnim komorama.

Ulazni hodnik je bio obojen u ludničku boju zelene jabuke: zeleni zidovi, zelena drvenarija i zelena tavanica. Pod je bio pre-krivenim jeftinim smeđim linoleumom tako punim gladijator-skih rupa kao da su ga skinuli s rimskog Koloseuma. Kad god bih zgazila na jedan od gnojnih smeđih plikova, stvar bi gadno zasiktala i podsetih se u sebi da ću proveriti može li boja da iza-zove mučninu.

Uza zid preko puta, u invalidskim kolicima od hroma, jedan starac je sedeo i gledao pravo uvis, razjapljenih usta, kao u oče-kivanju neminovnog čuda koje će se uskoro dogoditi negde bli-zu tavanice.

Malo dalje, jedna klupa, prazna osim srebrnog zvonceta i zamazane karte s oznakom „Zvonite molim", ukazivala je na prisustvo nekog, još neviđenog, službenog lica.

Četiri puta sam žustro zazvonila. Na svako oglašavanje zvonceta starac bi silovito zatreptao, ali nije skidao oči s vazdu-ha iznad svoje glave.

221

Alan Bredli

Odjednom, kao da je prošla kroz tajni prolaz u drvenariji, odnekud se stvorila jedna sitna ženska prilika. Nosila je belu uniformu i plavu kapu, ispod koje je revnosno gurala kažipr-stom meke pramenove vlažne kose boje slame.

Izgledala je kao da ne smera ništa dobro, i znala je savršeno dobro da ja to znam.

- Da? - reče tankim ali užurbanim, uobičajenim bolničkim glasom.

- Došla sam da obiđem dr Kisinga - rekoh. - Ja sam njego-va praunuka.

- Doktora Ajzaka Kisinga? - upitala je. - Da - rekla sam - dr Ajzaka Kisinga. Da ne držite još ne-

kog? Beli Fantom se okrenuo na peti bez ijedne reči i pošla sam

za njom kroz zasvođeni prolaz u usku zastakljenu prostoriju ko-ja se pružala duž cele zgrade. Na pola hodnika je stala, pokaza-la tankim prstom kao treći duh u Skrudžu i nestala.

Na drugom kraju sobe s visokim prozorima, u jednom zra-ku sunca koji se probijao kroz tamu koja se nadnosila nad ovim mestom, jedan starac je sedeo u invalidskoj stolici od pruća dok mu se oreol od plavog dima uzdizao iznad glave. Na stočiću po-red njega gomila novina u neredu pretila je da sklizne na pod.

Bio je umotan u kučnu haljinu mišje boje - kao Šerlok Holms, s tim što je bila prošarana progoretinama kao leopardo-va koža. Ispod toga se videlo zapušteno crno odelo s visokom i širokom plastičnom kragnom koja je još davno izašla iz mode. Povrh duge, kovrdžave, žućkastosive kose imao je tamnoljubi-častu somotsku kapu bez oboda, za zaštitu kose od pušenja, a s usana mu je visila upaljena cigareta čiji se pepeo povio kao mu-mificirani puž golač.

- Zdravo, Flavija - reče. - Očekivao sam te.

Prošlo je sat vremena: sat vremena tokom kojih sarn po prvi put zaista shvatila šta smo izgubili u ratu.

Nismo počeli baš najbolje, dr Kising i ја.

222

Slast na dnu pite

- Na početku moram da te upozorim da nisam baš vičan razgovoru s malim devojčicama - saopštio mi je.

Ugrizla sam se za usnu i držala jezik za zubima. - Dečak ima sreće ako od njega naprave pristojnog čoveka

batinanjem, ili bilo kojom drugom od brojnih metoda, ali de-vojčica, takoreći prirodno lišena takve fizičke brutalnosti, zau-vek mora ostati pomalo terra incognita. Zar ne misliš tako?

Prepoznala sam to kao jedno od onih pitanja koja ne zahte-vaju odgovor. Izvila sam ugiove usana u nešto što sam se nada-la da nalikuje osmehu Mona Lize - ili makar nečemu što bi za-dovoljavalo predviđenu pristojnost.

- Znači ti si Džekova ćerka - reče. - Nisi nimalo nalik na njega, znaš.

- Rekli su mi da sam povukla na majku, Harijet - rekoh. - A, da. Harijet. Kakva tragedija. Kako užasno za sve vas. Ispružio je ruku i dotakao lupu koja je uspravno sedela na

vrhu novinskog glečera pored njega. Istim pokretom je otvorio konzervu plejersa koja je ležala na stolu i odabrao novu cigaretu.

- Dajem sve od sebe da ostanem u toku sa svetom viđenim očima ovih mastiljavih piskarala. Моје sopstvene oči, moram priznati, pošto su devedeset pet godina bile usredsređene na školske parade, vrlo su umorne od onoga što su videle.

- Ipak, nekako uspevam da ostanem informisan o rođenji-ma, smrtima, brakovima i osudama u našem okrugu. I još uvek sam pretplaćen na Panč i Liliput, razume se.

- Ti imaš dve sestre, rekao bih, Ofeliju i Dafne? Priznala sam da je tako. - Džeko je uvek bio sklon egzotičnim stvarima, koliko se se-

ćam. Nisam bio iznenađen kad sam pročitao da je prva dva po-tomka nazvao po Šekspirovoj histeričnoj ženi i grčkom jastuči-ću za igle.

- Molim? - Eros je pogodio Dafne strelom koja umrtvljuje ljubav pre

nego što ju je otac pretvorio u drvo. - Mislila sam na ludaču - rekoh. - Na Ofeliju. - Ludača - reče gaseći pikavac u prepunoj pepeljari i paleći

drugu cigaretu. - Zar se ne slažeš?

223

Alan Bredli

Oči koje su me gledale s teško izbrazdanog lica bile su jasne i svetle kao u bilo kog nastavnika koji je ikada stajao pored ta-ble s pokazivačem u ruci, i znala sam da sam ostvarila svoj na-um. Više nisam bila „mala devojčica". Dok je mitska Dafne pre-tvorena tek u lovorovo drvo, ja sam postala dečak iz četvrtog razreda.

- Ne baš, gospodine - rekoh. - Mislim da je Šekspir hteo da Ofelija bude simbol nečega - poput biljaka i cveća koje je sku-pljala.

- Eh - reče. - Šta bi to bilo? - Nešto simbolično, gospodine. Ofelija je nevina žrtva krvo-

žedne porodice čiji su članovi potpuno obuzeti sobom. Barem ja tako mislim.

- Shvatam - reče. - Vrlo zanimljivo. Ipak - odjednom do-dade - bilo je veoma prijatno čuti da je tvoj otac zapamtio do-voljno latinskog da te nazove Flavija. Zlatokosa.

- Moja kosa je više mišje smeđa. - Ah. Činilo se da smo došli do jednog od onih ćorsokaka koji po-

kvare tako mnogo razgovora sa starim ljudima. Počinjala sam da mislim da je zaspao otvorenih očiju.

- Pa - najzad reče on - bolje da mi daš da ga pogledam. - Molim, gospodine? - rekoh. - Mog Alsterskog osvetmka. Bolje da mi daš da ga pogle-

dam. Jesi ga ponela, zar ne? - Ja... jesam, gospodine, ali otkud...? - Hajde da izvučemo zaključak - reče tiho, kao da je rekao

„hajde da se pomolimo". - Horas Bounpeni, nekadašnji dečak mađioničar i dugogo-

dišnji umetnik varalica, pojavljuje se mrtav u bašti svog starog školskog druga, Džeka De Lusa. Zašto? Najverovatnije ucena. Stoga pretpostavimo da je bila ucena. U roku od nekoliko sati, Džekova ćerka pretura po novinskim arhivama Bišops Lejsija i pronalazi izveštaj o smrti mog dragog starog kolege, gospodina Tvininga, bog da mu dušu prosti. Odakle znam ovo? Rekao bih da je to očigiedno.

- Gospođica Mauntdžoj - rekoh.

224

Slast na dnu pite

- Vrlo dobro, draga moja. Zaista Tilda Mauntdžoj - moje oči i uši u selu i njegovoj okolini proteklih četvrt veka.

Trebalo je da znam! Gospođica Mauntdžoj je uhoda! - Ali hajde da nastavimo. Poslednjeg dana svog života, lo-

pov Bounpeni je odlučio da odsedne u Trinaest zmajeva. Ta mlada budala - dobro, ne više mlada, ali ipak budala - potom uspeva da ga ucmekaju. Jednom sam napomenuo gospodinu Tviningu da taj dečko neće dobro završiti. S oklevanjem ističem da je moja prognoza bila tačna. Momak je uvek pomalo mirisao na sumpor.

- Ali napravio sam digresiju. Ubrzo nakon što je Bounpeni odleteo u večnost, njegovu sobu u gostionici ispreturala je lepa dama čije se ime ne usuđujem da kažem naglas, ali koja sada skromno sedi ispred mene i igra se nečim u svom džepu što bi teško moglo da bude išta drugo osim papira boje dandi marme-

lade na kome je odštampan portret Njenog pokojnog veličan-stva kraljice Viktorije s oznakom ,,TL". Quod erat demonstran-dum. Q. E. D.

- Q. E. D. - rekla sam i bez reči izvukla iz džepa koverat od glasin-papira i pružila mu ga. Drhtavim rukama - da li su se tresle zbog godina ili uzbuđenja, ne bih znala da kažem - i ko-risteći svilenu hartiju kao improvizovanu pincetu, oljuštio je li-stove koverta prstima obojenim nikotinom. Kad su narandžasti uglovi Alsterskih osvetnika izašli na videlo, nisam mogla da ne primetim kako su vrhovi njegovih nikotinskih prstiju i marke skoro istovetne boje.

- Bože moj! - reče, vidno potresen. - Našla si „АА". Ova marka pripada Njegovom veličanstvu, znaš. Ukradena je s izlo-žbe u Londonu pre samo nekoliko nedelja. Bilo je u svim novi-nama.

Dobacio mi je optužujući pogled preko naočara, ali oči mu skoro odmah privukoše dragocenosti jarke boje koje su mu le-žale u ruci. Činilo se kao da je zaboravio da sam u sobi.

- Pozdravljam vas, stari prijatelji - prošaputao je, kao da ni-sam tu. - Koliko je samo vremena prošlo.

Podigao je lupu i posmatrao ih pažljivo, jednu po jednu. - A ti, moj mili ,,TL": kakvu priču bi ti mogao da ispričaš.

225

Alan Bredli

- Obe su bile kod Horasa Bounpenija - javila se sam dobro-voljno. - Našla sam ih u njegovom prtljagu u gostionici.

- Preturala si mu po prtljagu? - upita dr Kising, ne skreću-ći pogled s lupe. - Pih! Policija neće baš da skače od sreće po se-oskom zelenilu kad čuje za to... niti ćeš ti, veruj mi.

- Nisam mu baš preturala po prtljagu - rekoh. - Sakrio je marke pod putničku nalepnicu na kovčegu, spolja.

- Kojim si se, naravno, slučajno igrala od dosade kad su ti upale u ruke.

- Da - rekoh. - Bilo je baš tako. - Reci mi - reče odjednom, obrnuvši se da me pogleda u oči

- zna li tvoj otac da si ovde? - Ne - rekoh. - Oca su optužili za ubistvo. Zatvoren je u

Hinliju. - Gospode! Da li je uradio to? - Ne, ali svi izgleda misle da jeste. Jedno vreme sam i ja ta-

ko mislila. - Ah - reče on. - A šta misliš sad? - Ne znam - rekoh. - Čas mislim jedno, a čas drugo. Sve je

u takvoj zbrci. - Uvek je sve u zbrci malo pre nego što stane na svoje me-

sto. Reci mi ovo, Flavija: šta tebe zanima više od svega u univer-zumu? Šta je tvoja najveća strast?

- Hemija - rekoh za manje od pola otkucaja srca. - Bravo! - reče dr Kising. - Postavio sam to isto pitanje ar-

miji hotentota u svoje vreme, i svi bi uvek naklapali o ovome i onome. Sve je to blebetanje. Za razliku od njih, ti si to izrazila jednom rečju.

Pruće je grozno zaškripalo kad se delimično okrenuo ka meni u svojoj stolici. Na trenutak sam pomislila da mu se kičma slomila.

- Sodijum-nitrit - reče on. - Bez sumnje si upoznata sa so-dijum-nitritom.

Upoznata? Sodijum-nitrit je protivotrov za trovanje cijani-dom, i poznavala sam sve njegove razne reakcije kao što sam znala svoje ime. Ali otkud je znao da odabere baš taj primer? Da nije vidovit?

226

Slast па dnu pite

- Zatvori oči - reče dr Kising, - Zamisli da u ruci držiš epruvetu dopola napunjenu tridesetoprocentnim rastvorom hlorovodonične kiseline. Dodaš malo sodijum-nitrita. Šta vidiš?

- Ne moram da zatvaram oči - rekoh. - Postaje narandža-sta... narandžasta i mutna.

- Odlično! Boje ovih ćudljivih poštanskih marki, zar ne? A onda?

- Za neko vreme, možda dvadeset ili trideset minuta, razbi-stri se.

- Razbistri se. Završavam svoje izlaganje. Kao da sam zbacila veliki teret s ramena, osmehnula sam se

glupim kezom. - Mora da ste bili učitelj čarobnjak, gospodine - rekoh. - Jeste, bio sam... u svoje vreme. A sada si ti moje malo bla-

go vratila kući - reče, ponovo pogledavši marke. Na ovako nešto nisam računala, niti sam to uzela u obzir.

Htela sam samo da saznam da li je vlasnik Alsterskog osvetnika još živ. Nakon toga bih ga dala Ocu, koji bi ga predao policiji, koja bi se blagovremeno pobrinula da bude vraćen svom pra-vom vlasniku. Doktor Kising je odmah primetio moje koleba-nje.

- Dozvoli mi da ti postavim još jedno pitanje - reče on. -Šta bi bilo da si došla ovamo danas i da si otkrila da sam tako-reći otegnuo papke; otišao u večna lovišta?

- Mislite umro, gospodine? - Tu sam reč tražio: umro. Da. - Pretpostavljam da bih dala vašu marku Ocu. - Da je zadrži. - On bi znao šta da uradi s njom. - Rekao bih da je najbolje da to odluči vlasnik marke, zar se

ne slažeš? Znala sam da je odgovor ,,da", ali nisam mogla da ga izgo-

vorim. Znala sam da sam više od svega želela da marku poklo-nim Ocu, iako nije moja. Istovremeno, želela sam da obe mar-ke dam inspektoru Hjuitu. Ali zašto?

227

Alan Bredli

Doktor Kising je zapalio još j ednu cigaretu i zagledao se u prozor. Najzad izvuče jednu marku iz omotn ice i p ruž i mi d rugu .

- Ovo je „АА" - reče. - Nije moja; nepripada meni, što ka-že stara pesma. Tvoj otac može da radi s n j o m šta mu je volja. Nije na meni da od lučujem.

Uzela sam Alsterskog osvetnika od njega i pažljivo ga zamo-tala u maramicu .

- S druge strane, divni mali „TL" jeste moj. Moj sopstveni, bez tračka sumnje .

- Veru jem da ćete biti srećni kad je ponovo zalepite u svoj album, gospodine - rekla sam pomirljivo stavljajući njegovog druga u džep.

- Moj album? - prasnu u kreštavi smeh, koji se završi ka-šljem. - Moji a lbumi su, što reče dragi pokojni Dauson, p rohu-jali s v ihorom.

Stare oči su mu se okrenule ka p rozoru i belo se zagledale napolje u travnjak, gde su dve stare gospođe još uvek lepršale i okretale se kao retki leptiri pod bukvama prošaran im suncem.

Mnogo zaboravih, Cinaro! Prohujale s vihorom sad su ruže, raskalašno bačene međ' vrevu što pleše da ne misli o tvom belom cveću;

Аl' ja bejah usamljen i lud od stare strasti, da, sve vreme, i pošto je ples trajao dugo:

Veran ti bejah, Cinaro! Na svoj način.

- To je iz Non sum Qualis eram Bonae Sub Regno Супаrае. Možda je znaš?

O d m a h n u l a sam glavom. - Veoma je lepo - rekoh. - Povući se na ovakvo mesto - reče dr Kising obrisavši ru -

kom oči - i pored njegove aljkave oronulosti je, i sama zaklju-čuješ, najpogubnij i finansijski poduhvat .

Pogledao me je kao da je ispričao šalu. Pošto n isam ništa odgovorila, pokazao je na sto.

- Uzmi jedan od onih albuma. Može i onaj na vrhu, mislim.

228

Slast na dnu pite

Tek sam sad primetila da je ispod stola bila zavučena polica u kojoj su ležala dva tvrdo ukoričena albuma. Oduvala sam pra-šinu i pružila mu prvi odozgo.

- Ne, ne... sama ga otvori. Otvorila sam knjigu na prvoj strani, koja je sadržala dve

marke: jednu plavu i. jednu crvenu. Po slabim tragovima leplji-vih ostataka i pravim linijama, videla sam da je stranica nekad bila popunjena. Okrenula sam sledeću... zatim sledeću. Sve što je od albuma ostalo bila je olupina izvađene utrobe: siromašna, opustošena stvar koju bi i školarac sakrio od sramote.

- Eto, to je cena udomljenja kucajućeg srca. Čovek se reša-va svog života jednim po jednim kvadratićem. Nije ih mnogo ostalo, je l' da?

- Ali Alsterski osvetnik! - rekoh. - Mora da vredi čitavo bo-gatstvo!

- Zaista - reče dr Kising, još jednom se zagledavši kroz lu-pu u svoje blago.

- Čovek čita u romanima - reče on - o pomilovanju koje dolazi kad se zamka već spusti; o konju kome se srce zaustavi je-dan inč nakon što je prošao cilj.

Suvo se kikotao i izvadio maramicu da obriše oči. - „Prekasno! Prekasno!, povika devojka" - i sve to. „Veče-

ras neće biti crkvenih zvona!" - „Кako Sudbina voli šalu" - nastavio je polušapatom. - Ko

je to rekao? Beše Sirano de Beržerak? Na samo delić sekunde pomislih koliko bi Dafi uživala u

razgovoru s ovim starim gospodinom. Ali samo na delić sekun-de. A onda sam slegla ramenima.

Uz blag osmeh kao da se zabavlja, dr Kising izvadi cigaretu iz usta i dotače ugao Alsterskog osvetnika zapaljenim vrhom.

Osećala sam se kao da mi je neko bacio vatrenu loptu u li-ce; kao da su mi grudi ograđene bodljikavom žicom. Zatrepta-la sam, a onda sleđena od užasa posmatrala kako marka počinje da se puši i kako je zahvata mali plamen koji je polako i neumo-ljivo prešao preko mladalačkog lica kraljice Viktorije.

229

Alan Bredli

Kad mu je plamen došao do prstiju, dr Kising otvori šaku i pusti da tamni pepeo padne na pod. Ispod poruba njegove kuć-ne haljine smelo izađe jedna ulaštena crna cipela i nežno zgazi ostatke, a zatim ih, zavrtevši se nekoliko puta, smrvi prstima.

U tri gromovita otkucaja srca, Alsterski osvetnik je postao samo crni prah na linoleumu Ruks Enda.

- Vrednost marke u tvom džepu upravo se udvostručila -reče dr Kising. - Dobro je čuvaj, Flavija. Sada je jedina svoje vr-ste na svetu.

230

22.

Kad god sam bila napolju i želela da što bolje razmislim o neče-mu, bacila bih se na leđa, ispružila ruke i noge da izgledam kao zvezdica i zagledala se u nebo. Isprva bi me malo zabavljali mo-ji „svetlaci", male crvolike proteinske niti koje plove tamo-amo po vidnom polju kao male, tamne galaksije. Kad nigde ne žu-rim, stanem naglavačke da ih promešam, a onda se zavalim i posmatram predstavu, kao neki film u bioskopu.

Ipak, danas treba da se pozabavim mnogim stvarima u svo-joj glavi, i zato, kad sam se odvezla ne više od kilometar i po od Ruks Enda, bacila sam se na travnatu obalu i zagledala se u let-nje nebo.

Nisam mogla da izbacim iz glave nešto što mi je Otac rekao, naime da su njih dvojica, on i Horas Bounpeni, ubili gospodina Tvininga; da su lično odgovorni za njegovu srnrt,

Da je to bila samo jedna od Očevih fantastičnih ideja, od-mah bih je otpisala, ali bilo je tu još nečeg. Gospođica Maunt-džoj je takođe verovala da su oni ubili njenog ujaka, a to mi je i kazala.

Bilo je lako videti da je Otac zaista osećao krivicu. Na kraju krajeva, on je učestvovao u tom nagovaranju da se pregleda zbirka dr Kisinga, a njegovo nekadašnje prijateljstvo s Bounpe-nijem, iako se ohladilo, činilo ga je saučesnikom na neki zaobi-lazni način. Ali ipak...

Ne, tu mora biti još nečega, ali nisam mogla da se setim šta bi to moglo da bude.

Ležala sam na travi i gledala u plavi nebeski svod netremice kao što su oni stari fakiri čučeći na stubovima zurili direktno u sunce pre nego što smo ih mi civilizovali, ali nisam mogla ni o

231

Alan Bredli

čemu da razmišljam kako treba. Tačno iznad mene, sunce je bi-lo velika bela nula koja je pekla moju praznu glavu.

Zamislila sam sebe kako stavljam svoju kapu za duboko razmišljanje i kako je nabijam na uši, kao što sam navikla da ra-dim. Bio je to visok, čarobnjački model u obliku kupe ispisan hemijskim jednačinama i formulama: rog izobilja ideja.

Još uvek ništa. Ali samo trenutak! Da! To je to! Otac nije uradio ništa. Ni-

šta! Znao je - ili je makar sumnjao - od prvog trenutka da je Bounpeni ukrao vrednu upravnikovu marku... a ipak nije ni-kom rekao.

Bio je to greh ćutanja: jedan od onih prestupa iz crkvenog kataloga zločina o kome je Fili stalno trabunjala, i koji se izgle-da odnosio na sve, samo ne na nju.

Ali Očeva krivica bila je stvar morala i, kao takva, teško da se mene ticala.

Ipak, čemu poricati: Otac je ćutao, i možda je njegovo ćuta-nje doprinelo tome da svetački dobrom starom gospodinu Tvi-ningu padne na pamet da mora preuzeti krivicu na sebe i plati-ti svojim životom ukaljanu čast.

Mora da se govorilo o tome u to vreme. Starosedeoci ovog dela Engleske nikad nisu bili poznati po svojoj uzdržanosti, da-leko od toga. U prošlom veku, pesnik Herbert Majls iz Hinlija govorio je o nama kao o „jatu gusaka koje razdragano ogovara-ju po veselom zelenilu", i u njegovim rečima bilo je izvesne isti-ne. Ljudi vole da pričaju - naročito kada to uključuje odgovara-nje na pitanja drugih ljudi - jer se tada osećaju potrebnim. Bez obzira na primerak knjige Raspitajte se unutra o svemu umaza-ne sosom, koju je gospođa Malet čuvala na polici u sobi za ser-viranje, odavno sam otkrila da je najbolji način dolaženja do odgovora prići najbližoj osobi i pitati je. Raspitajte se napolju.

Nisam baš mogla dobro da ispitam Oca o njegovom ćuta-nju iz đačkih dana. Čak i da sam se usudila, a nisam, bio je za-tvoren u policijskoj ćeliji i na vrlo dobrom putu da tamo i osta-ne. Nisam mogla da pitam gospođicu Mauntdžoj, koja mi je zalupila vrata ispred nosa jer me je videla kao toplu krv i meso hladnokrvnog ubice. Ukratko, bila sam sama.

232

Slast na dnu pite

U glavi mi je čitavog dana nešto sviralo kao kroz maglu po-put gramofona u susednoj sobi. Kad bih samo mogla da pode-sim stanicu da čujem melodiju.

Čudan osećaj je počeo kad sam pročešljavala hrpe novina u automehaničarskom kanalu iza biblioteke. Nešto što je neko re-kao... Ali šta?

Pokušaj hvatanja kratkotrajne misli ponekad je nalik hvata-nju ptice u kući. Privučete joj se, dođete na prstima do nje, po-segnete za njom... a ptica pobegne, uvek izvan domašaja vaših prstiju, dok joj krila...

Da! Krila! - Ličio je na padajućeg anđela - rekao je jedan grejminster-

ski dečak. Tobi Lonsdejl - setila sam se njegovog imena. Kako je čudno da dečak kaže nešto tako o upravniku koji pada! A Otac je uporedio gospodina Tvininga koji samo što nije skočio sa sve-cem s oreolom iz oslikanog rukopisa.

Problem je bio u tome što nisam dovoljno pretražila arhive. U Hinli kroniklu je jasno pisalo da se policijske istrage o smrti gospodina Tvininga i krađi rnarke dr Kisinga nastavljaju. A šta je sa čituljom? Ona dolazi kasnije, naravno, ali šta li u njoj piše?

Za tren oka sam se popela na Gledis i besomučno pedalira-la ka Bišops Lejsiju i Kau lejnu.

Nisam videla znak „Zatvoreno" dok nisam došla na deset kora-ka od glavnog ulaza biblioteke. Pa naravno! Flavija, ponekad imaš tapioku umesto mozga, Fili je bila u pravu što se tiče toga. Danas je utorak. Biblioteka se neće ponovo otvoriti sve do če-tvrtka u deset ujutru.

Dok sam polako gurala Gledis ka reci i automehaničarskoj radionici, razmišljala sam o onim tupavim pričicama koje pri-čaju na Dečjem satu: onim moralnim pričicama s poukom po-put one o Poniju Lokomotivi („Mislim da mogu... Mislim da mogu...") koji je uspeo da odvuče ceo teretni voz preko planina samo zato što je mislio da može, mislio da može. I zato što ni-kad nije odustao. Ključ je nikad ne odustati.

233

Alan Bredli

Ključ? Vratila sam ključ od radionice gospođici Mauntdžoj: toga se savršeno dobro sećam. No postoji li kojim slučajem du-plikat? Rezervni ključ sakriven ispod prozorske daske za slučaj da neki zaboravan tip odluta na odmor u Blekpul s originalom u džepu? Pošto Bišops Lejsi nije bio (makar ne do pre nekoliko dana) čuveno leglo kriminala, skriveni ključ se činio kao jasna mogućnost.

Prešla sam prstima po gredi nad vratima, pogledala ispod geranijuma u saksijama koje su oivičavale stazu, podigla čak i nekoliko sumnjivih kamenova.

Ništa. Pročeprkala sam po pukotinama u kamenom zidu koji se

pružao od puta do vrata. Još uvek ništa. Ništa pod milim bogom. Skupila sam šake, prislonila ih na prozor i pogledala hrpe

novina u raspadanju kako spavaju u svojim kolevkama. Tako blizu a tako daleko.

Bila sam tako ogorčena da sam mogla da pljunem, i jesam. Šta bi uradila Mari-An Polze Lavoazije? Pitala sam se. Da li

bi stajala ovde i dimila se s penom u ustima kao neki od onih mi-nijaturnih vulkana koji nastaju paljenjem gomile amonijum-di-hromata? Nekako sam sumnjala u to. Mari-An bi zaboravila hemiju i bacila se na vrata.

Žestoko sam okrenula kvaku i upala pravo u sobu. Neka budala je bila ovde i ostavila glupu stvar otključanu! Nadam se da niko nije gledao. Mada, dobro je što sam se toga setila jer sam odmah shvatila da bi bilo mudro ugurati Gledis unutra, gde je neće primetiti njuškala koja tuda prođu.

Obilazeći ivicu kanala prekrivenog daskama usred radioni-ce, oprezno sam se uputila ka policama s požutelim novinama.

Nisam imala poteškoća u nalaženju bitnih primeraka Hinli kronikla. Da, evo je. Kao što sam i pretpostavljala, čitulja gospo-dina Tvininga izašla je u petak posle izveštaja o njegovoj smrti.

Tvining, Grinvil, magistar (Oksf.) Iznenadno preminuo pro-šlog ponedeljka u školi Grejminster, blizu Hinlija, u sedamde-set drugoj godini. Pokojni roditelji: Marijus i Dorotea Tvining

234

Slast na dnu pite

iz Vinčestera, Hants. Ožalošćena: sestričina, Matilda Maunt-džoj iz Bišops Lejsija. Opelo za g. Tvininga održano je u ka-peli u Grejminsteru, gde je molitve čitao prečasni kanonik Blejk-Soums, glavni paroh crkve Sent Tankred u Bišops Lejsi-ju i gejminsterski kapelan. Na sahrani je bilo mnogo cveća.

Ali gde su ga sahranili? Da li je njegovo telo vraćeno u Vin-čester da počiva pored svojih roditelja? Jesu li ga sahranili u Grejminsteru? Nekako sam sumnjala u to. Činilo mi se mnogo verovatnijim da ću njegov grob naći u crkvenom groblju, samo dva minuta hoda odavde.

Ostaviću Gledis u radionici; nema svrhe privlačiti nepo-trebnu pažnju. Kad bih čučnula i išla iza žive ograde uz put, mogla bih lako da stignem odavde do groblja a da me niko ne primeti.

Kad sam otvorila vrata, zalajao je neki pas. Gospođica Fer-veder, predsednica Udruženja žena koje šiju pokrove za oltare, bila je na kraju staze sa svojim Korgijem. Nečujno sam zatvori-la vrata pre nego što bi me ona ili njen pas mogli primetiti. Pro-virila sam iz ćoška prozora i posmatrala psa kako njuška hrasto-vo deblo dok se gospođica Ferveder zagledala u daljinu praveći se da ne zna šta se dešava na drugoj strani uzice.

Prokletstvo! Moraću da čekam dok pas ne obavi posao. Razgledala sam sobu.

S obe strane vrata nalazili su se privremeni ormari za knji-ge čije su grubo sečene, ulegle daske izgledale kao da ih je čeki-ćem sastavio dobronamerni ali nesposobni stolar-amater.

S desne strane, generacije zastarelih priručnika - godina za godinom crkvenih uputstava, godišnjaka, almanaha, kataloga, pomorskih godišnjaka - bile su neudobno i tesno zbijene po po-licama od neofarbanih dasaka. Njihove nekada divne crvene, plave i crne poveze sada su vreme i ono malo dnevne svetlosti izbledeli i obojili u smeđu boju, i svi su mirisali na miševe.

Na policama s leve strane bile su poređane identične sive knjige, svaka s istovetnim pozlaćenim naslovom na poleđini na-pisanim složenim gotskim pismom: Grejminsterijanae - i setila sam se da su to godišnjaci Očeve stare škole. Čak smo ih imali

235

Alan Bredli

nekoliko i u Bakšou. Skinula sarn jedan s police, i tek tada pri-metila da je obeležen s 1942.

Vratila sam ga na mesto i išla kažiprstom ulevo po poleđi-nama ostalih knjiga: 1930, 1925...

Evo ga! 1920. Ruke su mi se tresle dok sam skidala knjigu i prelistavala je brzo od korice do korice. Stranice su joj bile pre-pune članaka o kriketu, veslanju, atletici, stipendijama, ragbiju, fotografisanju i proučavanju prirode. Koliko sam mogla da vi-dim, nije bilo ni reči o Magičnom kružoku ili Filatelističkoj sek-ciji. Po knjizi su bile raštrkane slike s redovima dečaka koji se osmehuju, a ponekad i krevelje pred okom kamere.

S druge strane prvog lista bio je fotografski portret oivičen crnom bojom. Na njemu, gospodin otmenog izgleda s kapom i u odori nehajno je sedeo na ivici katedre s latinskom gramati-kom u ruci i pomalo veselo gledao u fotografa. Ispod slike je bio pisalo: „Grinvil Tvining 1848-1920".

To je bilo sve. Bez pomena o događajima povezanim s nje-govom smrću, bez pohvale i bez lepih sećanja o čoveku. Je li to bila zavera tišine?

Ima tu više nego što se čini na prvi pogled. Počela sam polako da listam stranice, pažljivo razgledam

članke i čitam potpise ispod fotografija gde god ih je bilo. U dve trećine knjige moje oko je uhvatilo ime ,,De Lus". Fo-

tografija je prikazivala tri dečaka bez kaputa i sa školskim kapa-ma kako sede na travnjaku pored korpe od pruća ispod koje je bilo ćebe po kome je izgleda bila razbacana hrana za piknik: vekna hleba, tegla s džemom, kolači, jabuke i krigle piva od đumbira.

Na natpisu je pisalo „Još jedna poseta Omaru Kajamu - po-nosimo se grejminsterskom prodavnicom hrane - sleva nade-sno: Hevilend De Lus, Horas Bounpeni i Robert Stenli poziraju za scenu sa stranica persijskog pesnika".

Nije bilo sumnje da je dečak na ćebetu s leve strane i prekr-štenih nogu bio Otac, srećniji, živahniji i bezbrižniji nego što sam ga ja ikada znala. U sredini, taj izduženi, nezgrapni momak koji se pretvarao da će upravo da zagrize sendvič bio je Horas Bounpeni. Prepoznala bih ga čak i bez natpisa. Na fotografiji,

236

Slast na dnu pite

njegove plamene crvene kovrdže odrazile su se na filmu kao sa blasna bela aura oko glave.

Nisam mogla da suzdržim drhtaj kad sam pomislila na to kako je izgledao kao leš.

Malo dalje od svojih drugova, treći dečak, sudeći po nepri-rodnom uglu pod kojim je držao glavu, trudio se iz petnih žila da pokaže svoj najbolji profil. Bio je mračno lep i stariji od dru-ge dvojice, s naznakom prikrivenog dobrog izgleda zvezde ne-mih filmova.

Bilo je to čudno, ali imala sam osećaj da sam već videla to lice.

Odjednom sam osetila kao da mi je neko pustio guštera niz vrat. Naravno da sam videla to lice - i to nedavno! Treći dečak na fotografiji bio je osoba koja mi se samo dva dana ranije pred-stavila kao Frenk Pemberton; Frenk Pemberton koji je stajao sa mnom u bakšoovskom foliju na kiši; Frenk Pemberton koji mi je ovog istog jutra kazao da ide da vidi nadgrobni spomenik u Donjem Itonu.

Činjenice su se sklopile jedna ža drugom i, poput Savla, vi-dela sam sve kao da su mi skinuli skramu s očiju.

Frenk Pemberton je Bob Stenli, a Bob Stenli je „treći čo-vek", da tako kažem. On je ubio Horasa Bounpenija u leji s kra-stavcima u Bakšou. Opkladila bih se u život.

Kad je sve došlo na svoje mesto, srce mi je zalupalo kao da će pući.

Bilo je nečeg sumnjivog u vezi s Pembertonom od početka, a opet, bilo je to nešto o čemu nisam mislila još od one nedelje u foliju. Nešto što je rekao... ali šta?

Pričao je o vremenu; razmenili smo imena. Priznao je da je već znao ko sam, da je pogledao u knjizi Ko je ko. Čemu sve to ako je poznavao Oca veći deo života? Možda je to bila laž od ko-je su moje nevidljive antene počele da trepere?

Govorio je s akcentom, zapamtila sam. Neznatnim, ali ipak...

Ispričao mi je o svojoj knjizi: Pembertonove veličanstvene kuće: šetnja kroz vreme. Sumnjivo, rekla bih.

237

Alan Bredli

Šta je još rekao? Ništa od velike važnosti, neko brbljanje o tome da smo oboje izgnanici na pustom ostrvu. Da ćemo biti prijatelji.

Ognjilo koje je tinjalo u mojoj podsvesti odjednom je buk-nulo!

„Verujem da ćemo ubrzo postati prijatelji." Njegove vlastite reći! Ali gde sam ih već čula? Moje misli odleteše u jedan zimski dan, kao loptica na gu-

menoj uzici. Iako je još bilo rano, drveće napolju je od žutog po-stalo narandžasto, pa sivo, a nebo od modroplavog crno.

Gospođa Malet je donela tanjir čajnih kolača i navukla za-vese. Fili je sedela na kauču i ogledala se u naličju kašičice, a Da-fi se ispružila u Očevoj staroj mekoj stolici pored vatre. Naglas nam je čitala iz Penroda, knjige koju je konfiskovala s male po-lice omiljenih knjiga iz detinjstva sačuvanih u Harijetinoj garde-robi.

Penrod Skofild je imao dvanaest godina, godinu i nekoliko meseci više od mene, ali nedovoljno da bi bio zanimljiv. Meni se Penrod činio poput Haklberi Fina kog su dovukli u vreme Pr-vog svetskog rata i smestili u neki neodređeni američki grad na Srednjem zapadu. Iako je knjiga bila puna konjušnica, aleja, vi-sokih drvenih ograda i dostavnih vozila koja su tih dana još uvek vukli konji, cela stvar mi se činila stranom kao da se deša-vala na Plutonu. Fili i ja smo sedele kao u transu dok nam je Da-fi čitala Skaramuš, Ostrvo s blagom i Priču o dva grada, ali kod Penroda je bilo nečeg što nam je njegov svet činilo dalekim po-put poslednjeg ledenog doba. Fili, koja je o knjigama razmišlja-la u muzičkim oznakama, rekla je da je napisana u C-duru.

Ipak, dok se Dafi vukla po njenim stranama, jednom ili dvaput smo se tu i tamo nasmejale Penrodovom prkosu prema roditeljima i vlasti, ali sam se tada pitala čega to ima u neposlu-šnom dečaku što je osvojio maštu, a verovatno i ljubav mlade Harijet De Lus. Možda bih tek sada mogla da pretpostavim.

Najzabavnija scena, sećam se, bila je ona u kojoj su Penro-da predstavili pobožnom prečasnom gospodinu Kinoslingu, koji ga je potapšao po glavi i rekao: „Vevujem da ćemo ubvzo

238

Slast na dnu pite

postati pvijateji". S takvom snishodljivošću sam živela svoj ži-vot, i verovatno sam se preglasno smejala.

Radi se o tome da je Penrod američka knjiga koju je napisao američki pisac. Ovde u Engleskoj nije toliko poznata kao u ino-stranstvu.

Da li je Pemberton - ili Bob Stenli, kako sam sada znala da se zove - mogao da naiđe na tu knjigu, ili rečenicu, u Engleskoj? To je, naravno, moguće, ali izgleda malo verovatno. A zar mi Otac nije rekao da je Bob Stenli - isti onaj Bob Stenli koji je bio pomoćnik Horasa Bounpenija - otišao u Ameriku i započeo sumnjivu trgovinu poštanskim markama?

Pembertonov neznatni naglasak bio je američki! Stari grej-minsterski s malom primesom Novog sveta.

Kakav sam imbecil bila! Još jedan pogled kroz prozor pokazao mi je da je gospođica

Ferveder otišla i da je Kau lejn sada prazan. Ostavila sam otvo-renu knjigu da leži na stolu, šmugnula kroz vrata, obišla radio-nicu i uputila se ka reci.

Pre sto godina je reka Ifon bila deo sistema za navodnjava-nje, iako je od njega sada ostala tek tegljačka staza. Na kraju Kau lejna nalazi se nekoliko ostataka istrulelih stubova koji su nekada oivičavali obalski nasip, ali što više teče uzvodno, prema crkvi, reka beži iz svog oštećenog korita i na nekim mestima se širi u prostrane lokve, od kojih se jedan nalazi na sredini niske močvarne oblasti iza crkve Sent Tankred.

Prešla sam preko istrulele kapije i ušla u groblje, gde su se stari spomenici ludo krivili poput bova u okeanu tako visoke trave da sam morala da gacam po njoj kao kupač po plićaku.

Najstariji grobovi i grobovi najbogatijih bivših parohijana bili su najbliži crkvi, dok su tu duž kamenog zida bili sahranje-

ni oni koji su nedavno preminuli. Postojale su i vertikalne naslage. Petsto godina neprekidne

upotrebe davalo je groblju izgled narasle vekne tek ispečenog zelenog hleba, dosta uzdignute iznad nivoa okolnog zemljišta. Delikatno sam zadrhtala od pomisli kakvi sve meki ostaci leže

pod mojim nogama.

239

Alan Bredli

Neko vreme sam besciljno tragala među spomenicima, či-tajući prezimena koja su se često mogla čuti u Bišops Lejsiju: Kumbs, Nezbit, Barker, Hor i Karmajkl. Ovde, s jagnjetom izre-zbarenim na spomeniku, ležao je mali Vilijam, mali sin Talija Stokera, koji bi, da je poživeo, sada bio muškarac od trideset go-dina i Merin stariji brat. Mali Vilijam je umro s pet meseci i če-tiri dana ,,od gušobolje", pisalo je, u proleće 1919, godinu dana pre nego što je gospodin Tvining skočio s grejminsterske kule. Znači, postoje dobri izgledi da je i doktor sahranjen negde u bli-zini.

Na trenutak sam pomislila da sam ga našla: na jednom cr-nom spomeniku sa zašiljenim piramidalnim vrhom bilo je gru-bo uklesano ime Tvining. Ali izbliza se ispostavilo da je taj Tvi-ning neki Adolfus koji se izgubio na moru 1809. Njegov spomenik je bio tako izvanredno očuvan da nisam mogla da odolim da ne pređem prstima preko njegove hladne, uglačane površine.

- Mirno spavaj, Adolfuse - rekla sam. - Gde god da si. Znala sam da spomenik gospodina Tvininga - uz pretpo-

stavku da ga je imao, a teško sam mogla da poverujem u su-protno - nije nalik na one od oštećenog peščara koji su se nagi-njali kao neravni mrki zubi, niti na one ogromne spomenike sa stubovima, visećim lancima i ogradama od kovanog gvožđa ka-kvi su obeležavali parcele najbogatijih i najaristokratskijih poro-dica Bišops Lejsija (uključujući i sve pokojne De Lusove).

Stavila sam ruke na bokove i ponovo stajala na periferiji groblja u travi koja mi je dopirala do pojasa. Na drugoj strani kamenog zida nalazila se tegljačka staza, a iza nje reka. Gospo-đica Mauntdžoj je nestala ovamo nakon što je pobegla iz crkve čim nas je vikar zamolio da se pomolimo za pokoj duše Horasa Bounpenija. Ali kuda li je pošla?

Još jednom sam se popela preko kapije i izašla na stazu. Sada sam jasno videla išarano kamenje za prelazak preko re-

ke kako leži među trakama barskog korova, tik ispod površine spore reke. Krivudavo je vodilo preko široke bare do niske pe-skovite obale s druge strane, iznad i iza koje se pružala živica od

240

Slast na dnu pite

kupinovog žbunja što je zagrađivala polje koje pripada farmi Malplaket.

Izula sam cipele i čarape i stala na prvi kamen. Voda je bila hladnija nego što sam očekivala. Nos mi je još pomalo curio i oči su mi suzile, a kroz glavu mi je prošla misao da ću za dan-dva verovatno umreti od upale pluća i naći stalno boravište u groblju crkve Sent Tankred dok si rekao „britva".

Mašući rukama poput signalne sprave, polako sam krenula preko vode gacajući po blatu na obali. Uhvativši punu šaku vi-soke trave uspela sam da se izvučem na obalski nasip, bedem od zbijene zemlje između reke i susednog polja.

Sela sam da povratim dah i obrisala blato s nogu strukom divlje trave koja je rasla i mrsila se duž živice. Negde odmah po-red mene jedna žutovoljka je pevala „samo malo hleba, bez si-ra". Najednom je zaćutala. Osluškivala sam, ali nisam čula ništa osim udaljenog šuma okoline: zujanje mašina na dalekoj farmi koje su zvučale kao gajde.

Nakon što sam ponovo obula cipele i čarape i otresla praši-nu sa sebe, pošla sam duž živice, koja je isprva izgledala kao ne-probojni splet trnja i kupina. A onda, upravo kad sam htela da se okrenem i vratim istim putem, našla sam ga - uski prolaz kroz gustiš, zapravo ništa više od proreza. Probila sam se kroz njega i izašla na drugu stranu ograde.

Nekoliko metara iza, u pravcu crkve, nešto je štrčalo iz tra-ve. Prišla sam mu obazrivo, dok me je kosa na potiljku peckala u znak neandertalske uzbune.

Bio je to nadgrobni spomenik, a na njemu je jednostavno bilo urezano ime Grinvil Tvining.

Na nagnutom podnožju spomenika bila je jedna jedina reč: Vale!

Vale! - reč koju je gospodin Tvining povikao s vrha kule! Reč koju mi je Horas Bounpeni rekao u lice na izdisaju.

Saznanje me je oblilo poput talasa: Bounpenijev umirući um samo je želeo da prizna ubistvo gospodina Tvininga, a sud-bina mu je obezbedila samo jednu reč u te svrhe. Pošto sam ču-la njegovo priznanje, postala sam jedina živa osoba koja može

241

Alan Bredli

da poveže dve smrti. Osim, možda, Boba Stenlija. Mog gospo-dina Pembertona.

Od te misli kičmom mi prođe hladan drhtaj. Na spomeniku gospodina Tvininga nije bilo nikakvih datu-

ma, gotovo kao da je onaj ko ga je sahranio hteo da zataška nje-govu istoriju. Dafi nam je čitala priče u kojima su samoubice sa-hranjivane izvan groblja ili na raskrsnicama, ali ja nisam verovala da je to išta više od crkvenih bapskih priča. Ipak, nisam mogla da se ne upitam da li je, poput Drakule, gospodin Tvi-ning ležao pod mojim nogama čvrsto umotan u svoj ogrtač upravnika?

Ali sakrivena odora koju sam našla na krovu kule Enson Hausa - koja je sada počivala u policiji - nije pripadala gospo-dinu Tviningu. Otac je bio jasan kad je rekao da je gospodin Tvining imao na sebi svoju odoru kad je pao. A i Tobi Lonsdejl je tako ispričao Hinli kroniklu.

Da li obojica možda greše? Otac je, na kraju krajeva, priznao da ga je sunce možda zasenilo. Šta mi je još ispričao?

Zapamtila sam njegove tačne reči dok je opisivao kako go-spodin Tvining staje na ogradu:

- Cela glava mu je bila obasjana - rekao je Otac - Kosa mu je podsećala na disk od uglačanog bakra na izlazećem suncu; kao svetac na oslikanom rukopisu.

A onda me je ostatak istine zapljusnuo kao talas mučnine: gore na ogradi bio je Horas Bounpeni. Horas Bounpeni s plam-tećom crvenom kosom; Horas Bounpeni imitator; Horas Boun-peni mađioničar.

Cela stvar je bila vešto isplanirana iluzija! Gospođica Mauntdžoj je bila u pravu. On jeste ubio njenog

ujaka. Mora da su on i njegov saučesnik Bob Stenli namamili go-

spodina Tvininga na krov kule, najverovatnije se pretvarajući da će mu vratiti ukradenu poštansku marku koju su tamo sakrili.

Otac mi je ispričao o Bounpenijevim neobičnim matema-tičkim proračunima; svojim arhitektonskim šunjanjem upo-znao je crepova kule kao vlastitu sobu.

242

Slast na dnu pite

Kad je gospodin Tvining zapretio da će ih razotkriti, oni su ga ubili, udarivši ga verovatno ciglom u glavu. Bilo je nemogu-će otkriti smrtonosni udarac posle tako strašnog pada. A onda su izveli samoubistvo - hladnokrvno isplaniravši svaki trenutak predstave. Možda su čak imali i probe.

Gospodin Tvining jeste pao na kamenje, ali Bounpeni je bio taj koji je hodao po ogradi i koji je u pozajmljenoj odori i kapi viknuo „Vale!" dečacima u dvorištu. „Vale!" - reč koja je mogla da ukazuje samo na samoubistvo.

Nakon što je to uradio, sagnuo se iza ograde baš kada je Stenli ispustio telo kroz otvor za odvod na krovu. Posmatraču koji je bio zaslepljen suncem činilo se da je starac propao pravo kroz rupu. To zapravo nije bilo ništa više od „Uskrsnuća Čang Fua" izvedenog na većoj pozornici: zaslepljene oči i sve ostalo.

Kako je to samo bilo ubedljivo! I sve ove godine Otac je verovao da je njegovo ćutanje nate-

ralo gospodina Tvininga da počini samoubistvo, da je on odgo-voran za starčevu smrt! Kakav težak i užasan teret!

Za trideset godina, sve dok nisam našla dokaze među cre-povima Enson Hausa, niko nikada nije posumnjao da se radi o ubistvu. A oni su se skoro izvukli.

Pružila sam ruku i dotakla spomenik gospodina Tvininga da se priberem.

- Vidim da si ga našla - reče neko iza mene, a od zvuka nje-govog glasa sledila mi se krv u žilama.

Okrenula sam se i našla se lice u lice s Frenkom Pemberto-nom.

243

23.

Kad se u romanu ili bioskopu čovek nađe lice u lice s ubicom, njegove prve reči obavezno su pune pretnje, i često su iz Šek-spira.

„Vidi, vidi", obično bi prosiktao, „Kad se dvoje nađu, potra-ga prestaje", ili „Тако mudri i tako mladi, kažu, ne žive dugo".

Ali Frenk Pemberton nije rekao ništa slično; naprotiv: -Zdravo, Flavija - rekao uz iskrivljen kez. - Ko bi rekao da ću te ovde sresti.

Arterije su mi pulsirale kao lude i već sam osećala kako mi crvenilo obuzima lice, koje je, uprkos prehladi, u trenutku po-stalo vrelo kao tiganj.

Jedna misao mi je prolazila kroz glavu: ne smem da se odam... ne smem da se odam. Ne smem da pokažem da znam da je on Bob Stenli.

- Zdravo - rekoh, nadajući se da mi glas nije drhtav. - Ka-kav je bio spomenik?

Odmah sam znala da samo sebe obmanjujem. Gledao je moje lice kao što mačak gleda kućnog kanarinca kad ostanu sa-mi u kući.

- Spomenik? Aha! Poslastica od belog mermera - reče. -Neverovatno podseća na marcipan s bademima, ali je, naravno, veći.

Rešila sam da se igram sve dok ne sačinim neki plan. - Vaš izdavač je, verujem, bio zadovoljan. - Moj izdavač? O, da. Stari... - Kverington - rekoh. - Da. Baš tako. Kverington. Bio je oduševljen.

244

Slast na dnu pite

Pemberton - još uvek sam mislila o njemu kao o Pember-tonu - spustio je dole svoj ranac i počeo da odvezuje kožne ka-iševe svoje torbe.

- U f - reče - baš je vruće, zar ne? Skinuo je kaput, nehajno ga prebacio preko ramena i pal-

cem pokazao na spomenik gospodina Tvininga. - Čega tu ima tako zanimljivog? - To je bio očev upravnik internata - rekoh. - Aha - seo je dole i izvalio se na podnožje spomenika tako

opušteno kao da je on Luis Kerol, a ja Alisa, i kao da smo na iz-letu na obalama reke Ajzis.

Koliko zna? Pitala sam se. Čekala sam ga da napravi prvi potez. Moći ću da iskoristim vreme za razmišljanje.

Već sam počela da planiram svoje bekstvo. Da li bih mu umakla kad bi počeo da me juri? Izgledalo je malo verovatno. Kad bih krenula ka reci, stigao bi me pre nego što pređem pola puta. Kad bih se uputila prema polju u pravcu farme Malplaket, imala bih manje izgleda da nađem neku pomoć nego kad bih potrčala prema Haj stritu.

- Ako se ne varam, tvoj otac je pomalo filatelista - reče na-jednom, gledajući nezainteresovano u pravcu farme.

- Da, skuplja marke. Otkud znate? - Moj izdavač, stari Kverington, jutros je to slučajno pome-

nuo u Donjem Itonu. Mislio je da pita tvog oca da napiše isto-riju neke malo poznate poštanske marke, ali nije mogao da smi-sli na koji način da dođe do njega. Nisam uopšte mogao sve da shvatim... ne razumem se u to... previše stručno... predložio je da možda porazgovara s tobom.

Bila je to laž, i odmah sam je detektovala. Pošto sam i sama bila uspešan lažov, primetila sam potkazivačke znake neistine pre nego što su uopšte izašli iz njegovih usta: preterivanje s de-taljima, neusiljen govor i sve to umotano u nonšalantno ćaska-nje.

- Moglo bi dosta da vredi, znaš - dodao je. - Stari Kvering-ton je prilično bogat jer se oženio norvudskim milionima, ali nemoj da kažeš da sam ti ja to rekao. Pretpostavljam da tvoj otac ne bi rekao „nе" sići kojom bi mogao da kupi neku markicu s

245

Alan Bredli

Nove Gvineje, zar ne? Mora da je potrebno dosta para za održa-vanje mesta kao što je Bakšo.

Ovo je bilo dodavanje uvrede na uvredu. Čovek me je sigur-no smatrao za glupaču.

- Otac je ovih dana veoma zauzet - rekoh. - Ali ću mu po-menuti.

- Ah da, ova iznenadna smrt o kojoj si govorila... policija i sve to. Mora da je đavolski dosadno.

Hoće li da napravi potez ili ćemo da sedimo i ćaskamo ov-de do mraka? Možda bi bilo najbolje da ja preuzmem inicijati-vu. Tako ću barem imati prednost iznenađenja. Ali kako?

Setila sam se sestrinskog saveta koji je Fili jednom dala me-ni i Dafi: „Ако vas ikad spopadne neki muškarac", rekla je, „šut-nite ga u Kazanove i trčite koliko vas noge nose."

Jeste to zvučalo kao dobra preporuka, no problem je bio to što nisam znala gde se nalaze Kazanove.

Moraću da smislim nešto drugo. Vrhom cipele sam skupljala pesak; zgrabiću punu šaku i ba-

citi mu je u oči pre nego što shvati šta ga je snašlo. Videla sam kako me posmatra.

Ustao je i obrisao zadnji deo svojih pantalona. - Ljudi ponekad u žurbi urade neku stvar zbog koje posle

zažale - rekao je običnim glasom. Da li se to odnosilo na Hora-sa Bounpenija ili na njega? Ili me je upozoravao da ne pravim glupe poteze?

- Video sam te u Tri zmaja, znaš. Bila si na glavnom ulazu i gledala knjigu gostiju kad se moj taksi zaustavio.

Prokletstvo! Ipak sam primećena. - Imam prijatelje koji rade tamo - rekoh. - Meri i Neda. Po-

nekad svratim da ih pozdravim. - A da li uvek preturaš po gostinskim sobama? Čim je to rekao osetila sam kako lice počinje da mi crveni. - Kao što sam i mislio - nastavio je. - Vidi, Flavija, biću

iskren prema tebi. Jedan moj poslovni partner je imao kod sebe nešto što ne pripada njemu. To je bilo moje. Sad, pouzdano znam da ste, osim mog partnera, ti i gostioničareva ćerka jedi-ne dve osobe koje su bile u toj sobi. Znam i to da Meri Stoker

246

Slast na dnu pite

nije imala razloga da uzme taj naročiti predmet. Šta mi preosta-je da mislim?

- Da li mislite na onu staru marku? - upitala sam. Ovo će biti hod po zategnutom užetu i već sam navlačila

svoje akrobatske pantalone. Pemberton se odmah opustio. - Znači, priznaješ? - reče on. - Ti si čak i pametnija devoj-

čica nego što sam mislio. - Bila je na podu ispod kovčega - rekla sam. - Mora da je

ispala. Pomagala sam Meri da počisti sobu. Zaboravila je da uradi par stvari, a njen otac, vidite, ponekad zna da...

- Vidim. Dakle, ukrala si moju marku i odnela je kući. Ugrizla sam se za usnu, malo nabrala lice i protrljala oči. - Nisam je baš ukrala. Mislila sam da ju je neko ispustio. Ne,

to nije prava istina: znala sam da ju je Horas Bounpeni ispustio, a pošto je bio mrtav, mislila sam da mu više neće trebati. Misli-la sam da je poklonim Ocu i da će on prestati da se ljuti na me-ne zbog tifani vaze koju sam razbila, Eto. Sad znate.

Pemberton fijuknu. - Zbog tifani vaze? - To se desilo slučajno - rekla sam. - Nije trebalo da igram

tenis u kući. - Pa, to rešava problem, zar ne? Vrati mi moju marku i stvar

je gotova. Važi? Srećno sam klimnula glavom. - Otrčaću do kuće i doneću je. Pemberton prasnu u uvredljiv smeh i pljesnu se po butini.

Kad se oporavio, rekao je: - Jako si dobra, znaš... za svoje godi-ne. Podsećaš me na mene. Da otrčiš kući i da je doneseš - kako da ne!

- U redu onda - rekoh. - Reći ću ti gde sam je sakrila, i mo-žeš sam da odeš i da je uzmeš. Ostaću ovde. Dajem ti časnu reč

Ženskog izviđača! Prstima sam napravila pozdrav Ženskog izviđača s tri prsta,

u obliku zeke. Nisam mu rekla da više praktično nisam članica te organizacije, i to otkad sam izbačena zbog pravljenja gvožđe-hidroksida da bih zaradila svoju značku za domaći rad. Nikoga nije bilo briga što je to protivotrov za trovanje arsenikom.

Pemberton pogleda u svoj ručni sat.

247

Alan Bredli

- Već je kasno - reče on. - Nema više vremena za doskočice. Nešto se u njegovom licu promenilo, kao da se preko njega

prevukla zavesa. Odjednom je zahladnelo. Jurnuo je ka meni i ščepao me za ručni zglob. Bolno sam za-

cvilela. Za nekoliko sekundi, znala sam, uvrnuće mi ruku iza le-đa. Odmah sam popustila.

- Sakrila sam je u Očevoj garderobi u Bakšou - izvalila sam. - U sobi se nalaze dva časovnika: veliki na kaminu i manji na stolu pored kreveta. Marka je zalepljena sa zadnje strane klatna časovnika na kaminu.

A onda se desilo nešto užasno - užasno i, kao što će se ka-snije ispostaviti, jako divno, pomešano u jednom: kinula sam.

Moja skoro zaboravljena kijavica držala me je veći deo da-na. Primetila sam da, kao što se gube tokom spavanja, kijavice često popuste kad ste prezauzeti da obratite pažnju na njih. Mo-ja se iznenada vratila uz odmazdu.

Zaboravivši na trenutak da se Alsterski osvetnik krije u njoj, posegla sam za maramicom. Pemberton se prenuo, pošto je si-gurno pomislio da je moj nagli pokret uvod u moj beg - ili mo-žda u napad na njegovu ličnost.

Šta god bio razlog, dok sam prinosila maramicu ka svom nosu, pre nego što sam je čak i otvorila, savio mi je ruku zahva-tom brzim kao munja, zgužvao pamuk u lopticu i nabio ju je u moja usta sa sve markom.

- E pa dobro - reče. - Videćemo šta ćemo videti. Skinuo je kaput s ramena, raširio ga kao matadorov ogrtač

i poslednja stvar koju sam videla pre nego što ga je bacio preko moje glave bio je nadgrobni spomenik gospodina Tvininga s rečju „Vale!" uklesanom na njegovom podnožju. Zbogom!

Nešto mi se zateglo oko slepoočnica i shvatila sam da Pem-berton koristi kaiševe svoje torbe da čvrsto priveže kaput.

Podigao me je na rame i odneo me nazad preko reke s ta-kvom lakoćom kao što mesar nosi goveđu plećku. Pre nego što je u glavi prestalo da mi se vrti, zbacio me je dole i ponovo sam bila na nogama.

248

Slast na dnu pite

Držeći me za potiljak jednom rukom, upotrebio je drugu da me kao kleštima ščepa za nadlakticu i grubo me je gurao is-pred sebe stazom uz reku.

- Samo idi nogu pred nogu dok ti ne kažem da staneš. Pokušala sam da pozovem u pomoć, ali su mi usta bila

skroz ispunjena vlažnom maramicom. Nisam mogla da proiz-vedem ništa osim svinjskog groktaja. Nisam mogla čak ni da mu kažem koliko me povređuje.

Iznenada sam shvatila da sam uplašena više nego ikad u ži-votu.

Dok sam se usput spoticala, molila sam se da nas neko pri-meti; ako se to desi, nesumnjivo će nešto uzviknuti i skoro si-gurno ću ih čuti, čak i s glavom umotanom u Pembertonov ka-put. Ako ih budem čula, naglo ću se otrgnuti od njega i jurnuti u pravcu glasa. Ali znala sam da bih se, ako uradim to pre vre-mena, izložila opasnosti da strmoglavce padnem u reku i da me Pemberton ostavi tu dok se ne udavim.

- Stani ovde - odjednom reče, nakon što me je gurao oko sto metara. - Budi mirna.

Poslušala sam. Čula sam ga kako petlja oko nečeg metalnog i trenutak ka-

snije začulo se nešto nalik na škripu vrata. Automehaničarska radionica!

- Jedan korak gore - reče. - Tako... sad tri koraka napred. I stani.

Iza nas, vrata su se zatvorila kao poklopac mrtvačkog kov-čega, uz drveni jauk.

- Isprazni džepove - reče Pemberton. Imala sam samo jedan džep: onaj na džemperu. U njemu

nije bilo ničeg osim ključa od kuhinje u Bakšou. Otac je zahte-vao da svaka od nas uvek nosi ključ u slučaju neke hipotetičke uzbune i, pošto je pravio povremene nasumične kontrole, nikad nisam bila bez njega. Kad sam izvrnula džep, čula sam kako je ključ pao na drveni pod, a zatim odskočio i skliznuo. Sledeće se-kunde začuo se tihi zveket kad se spustio na beton.

- Do đavola - rekao je.

249

Alan Bredli

Dobro je! Ključ je upao u kanal, sigurna sam u to. Sada će Pemberton morati da skloni daske koje ga pokrivaju i da siđe dole u kanal. Ruke su mi još bile slobodne: smaći ću kaput s gla-ve, potrčati prema vratima, izvadiću maramicu iz usta i vrištati kao mahnita dok budem trčala prema Haj stritu. Mogla bih da stignem do nje za manje od minut.

Bila sam u pravu. Maltene odmah sam čula jasan zvuk pre-vlačenja teških dasaka preko poda. Pemberton je roptao dok ih je skidao s otvora kanala. Moraću da budem obazriva na koju ću stranu da potrčim: jedan pogrešan korak i upašću u otvorenu rupu i slomiću vrat.

Nisam se pomakla otkako smo ušli na vrata, koja, ako ne grešim, sada mora da su iza mene, dok je ispred mene kanal. Moraću vezanih očiju da procenim zaokret od sto osamdeset stepeni.

Pemberton je imao ili vrlo izoštrene vidovnjačke sposobno-sti, ili je primetio neki neznatni pokret moje glave. Pre nego što sam išta mogla da uradim stvorio se pored mene i okrenuo me nekoliko puta kao da ćemo početi da se igramo ćorave bake, a ja sam bila „baka". Kad je konačno prestao, imala sam takvu vr-toglavicu da sam jedva mogla da stojim uspravno.

- E sad - reče - idemo dole. Pazi kako hodaš. Vrtela sam glavom s jedne na drugu stranu, sve vreme mi-

sleći kako apsurdno mora da izgledam, tako zamotana u kaput od tvida.

- Slušaj, Flavija, budi dobra devojčica. Neću te povrediti sve dok budeš poslušna. Čim budem imao marku iz Bakšoa u ruka-ma, poslaću nekog da te oslobodi. U suprotnom...

U suprotnom? - . . . biću primoran da uradim nešto vrlo neprijatno. Slika Horasa Bounpenija koji izdiše svoj poslednji dah leb-

dela mi je ispred pokrivenih očiju i znala sam da je Pemberton više nego kadar da ispuni svoju pretnju.

Odvukao me je za lakat do mesta za koje sam pretpostavlja-la da je ivica kanala.

- Osam stepenica do dna - reče. - Ja ću ih brojati. Ne brini, držim te.

250

Slast na dnu pite

Zakoračila sam u prazninu. - Jedan - rekao je kad mi se stopalo spustilo na nešto čvr-

sto. Njihala sam se na nogama. - Samo polako... dva... tri, sad si stigla skoro do pola. Ispružila sam desnu ruku i napipala ivicu kanala skoro u vi-

sini mog ramena. Kad su moja gola kolena osetila hladan va-zduh u kanalu, ruka je počela da mi se trese kao suva grana na zimskom vetru. Osećala sam kako mi nešto jako steže grlo.

- Dobro... četiri... pet... još samo dva. Polako je silazio niz jedan po jedan stepenik iza mene. Pita-

la sam se da li bih mogla da ga ščepam za ruku i naglo ga povu-čem u kanal. Uz malo sreće razbiće glavu o beton i uspentraću se preko njegovog tela u slobodu.

Odjednom je zastao kao ukopan, a prsti su mu se zaboli u moju nadlakticu. Ispustila sam nemi krik i malo je popustio sti-sak.

- Tiho! - zarežao je tako da sam shvatila da s njim nema šale.

Napolju, u Kau lejnu, neki kamion je krenuo u rikverc dok su mu zupčanici škripali čas uz visoke, čas uz duboke jauke. Ne-ko je dolazio!

Pemberton je stajao potpuno miran dok mi je njegovo brzo dahtanje paralo uvo u hladnoj tišini kanala.

S glavom zamotanom u njegov kaput jedva sam čula glaso-ve spolja, posle kojih se začuo zveket čeličnih zadnjih vrata.

Iz nekog čudnog razloga pala mi je na pamet Fili. Zašto ni-sam vrištala, pitala bi me? Zašto nisam smakla kaput s glave i zarila zube u Pembertonovu ruku? Želeće da zna sve pojedino-sti i, šta god da kažem, pobijaće svaki moj argument kao pravi vrhovni sudija.

Stvar je bila u tome što sam jedva uspevala da dišem. Moja maramica - čvrsto i praktično parče pamuka - tako mi je bila nagurana u usta da su mi vilice bile u agoniji. Morala sam da di-šem kroz zapušen nos, a čak sam i najdubljim udisajima uspe-vala da uvučem tek toliko kiseonika da ostanem na nogama.

251

Alan Bredli

Znala sam da sam propala ako počnem da kašljem; od naj-manjeg napora mi se vrtelo u glavi. Osim toga, shvatila sam da nekoliko ljudi koji stoje tamo pored upaljenog kamiona neće čuti ništa osim buke njegovog motora. Osim ako ne nađem na-čina da ispustim neki prodoran zvuk, nikad me neće čuti. U međuvremenu, najbolje je da budem mirna i tiha. Prištedeću snagu.

Neko je zatvorio zadnja vrata kamiona uz zveket čelika; dva krila vrata su se zalupila i kamion je bučno krenuo prvom brzi-nom. Ponovo smo bili sami.

- Hajde - reče Pemberton - . . . sad ideš dole. Još dva stepe-nika.

Jako me je uštinuo za ruku i koraknula sam napred. - Sedam - reče. Zaustavila sam se, oklevajući da napraviin zadnji korak ko-

ji bi me doveo na dno jame. - Još jedan. Polako. Kao da je pomagao starici da pređe prometnu ulicu. Napravila sam još jedan korak i istog trenutka se našla u đu-

bretu do članaka. Čula sam Pembertona kako nogom prevrće po smeću. Još uvek mi je nemilosrdno stezao ruku i popustio je stisak samo na trenutak kad se sagnuo da dohvati nešto. Očito ključ. Ako može da ga vidi, mislila sam, mora da na dnu jame ima malo dnevne svetlosti.

Svetlost na dnu jame. Iz nekog neshvatljivog razloga ta mi-sao me je podsetila na reči inspektora Hjuita dok me je vozio kući iz seoske policijske stanice u Hinliju: Sva raskoš pite ne vre-di ništa baš, ako joj na dnu ne leži neka slast.

Šta li je značilo sve to? Mozak mi se uskovitlao. - Žao mi je, Flavija - odjednom reče Pemberton, prekinuv-

ši tok mojih misli - ali moraću da te vežem. Pre nego što sam imala vremena da shvatim njegove reči,

okrenuo mi je desnu ruku iza leđa i svezao mi šake. Šta li je ko-ristio, pitala sam se? Svoju kravatu?

Kad je počeo da je steže, setila sam se da spojim vrhove pr-stiju i obrazujem svod, kao što sam uradila kad su me Fili i

252

Slast na dnu pite

Dafi zaključale u ormaru. Kad je to bilo? Prošle srede? Činilo se kao pre hiljadu godina.

Ali Pemberton nije bio budala. Odmah je video šta smeram i bez reči me je palcem i kažiprstom uštinuo za nadlanice, i moj mali bezbedonosni svod bolno se urušio. Snažno je zategnuo tkaninu sve dok mi nije potpuno stegnuo ručne zglobove, a on-da zavezao dva, pa tri čvora, svaki put ih jako povukavši.

Prešla sam palcem preko čvora i osetila njegovu klizavu glatkoću. Pletena svila. Da, koristio je kravatu. Veoma je mala šansa da se izvučem iz ovih okova!

Zglobovi su već počeli da mi se znoje i znala sam da će vla-ga uskoro učiniti da se svila skupi. Dobro, nije baš tako: svila je, poput kose, protein, i ne skuplja se sama po sebi, ali zbog nači-na na koji je ispletena može se nemilosrdno zategnuti kad se ovlaži. Posle nekog vremena, krvotok u mojoj ruci biće prese-čen, a onda...

- Sedi - zapovedi Pemberton, gurajući mi ramena dole - i sela sam.

Čula sam zveckanje kopče njegovog kaiša kad ga je skinuo, obmotao oko mojih nogu i čvrsto stegao.

Nije više ništa rekao. Njegove cipele su strugale po betonu dok se peo uza stepenice kanala, a onda sam čula zvuk ponov-nog prevlačenja teških dasaka preko njegovog otvora.

Nekoliko trenutaka kasnije nastade potpuna tišina. Otišao je. Bila sam sama u kanalu i niko osim Pembertona nije znao

gde se nalazim. Umreću ovde dole i kad najzad nađu moje telo, staviće me

u blistava crna mrtvačka kola i odvesti do neke vlažne stare mr-tvačnice gde će me položiti na sto od nerđajućeg čelika.

Prvo će mi otvoriti usta i izvući natopljenu loptu od moje maramice i, kad je budu raširili na stolu pored mojih belih osta-taka, jedna narandžasta markica - markica koja pripada Kralju - odlepršaće na pod: baš kao nešto od Agate Kristi. Neko - mo-žda čak i sama gospođica Kristi - napisaće o tome detektivski roman.

Biću mrtva, ali će me razvući preko naslovne strane. Da ni-sam bila toliko uplašena, toliko iscrpljena, toliko bez vazduha i u tolikim bolovima, sve bi mi izgledalo čak i zabavno.

253

24.

Kidnapovanje nikad nije onakvo kakvim ga zamišljaš. Kao pr-vo, nisam ujela niti izgrebaia otmičara. Nisam ni vrištala: pošla sam ćutke kao jagnje na septembarsko klanje.

Jedini izgovor kog sam mogla da se setim jeste da su mi sna-ge bile usredsređene na napajanje mog uskovitlanog uma i da ništa nije ostalo da pokreće moje mišiće. Kad vam se tako nešto zaista desi, gluposti koje vam padaju na pamet ponekad su za-prepašćujuće.

Setila sam se, na primer, Maksimilijanove tvrdnje da se na Kanalskim ostrvima može podići potera prostim vikanjem „Наrоо, haroo, mon prince. On mefait tort!"

To je lakše reći nego učiniti kad su ti usta zapušena pamuč-nom maramicom, a glava uvijena u strančev kaput od tvida ko-ji se prilično oseća na znoj i pomadu.

Osim toga, danas je u Engleskoj primetna oskudica prinče-va. U tom trenutku sam mogla da se setim samo muža prince-ze Elizabete, princa Filipa i njihovog malog sina, princa Čarlsa.

To znači da sam, što se tiče svih praktičnih zamisli, prepu-štena sama sebi.

Šta bi uradila Mari-An Polze Lavoazije, pitala sam se? Ili njen muž, Antoan?

Moje sadašnje stanje i suviše je slikovito podsećalo na brata Mari-An, učaurenog u nepromočivu svilu i ostavljenog da diše na slamku. I znam, malo je verovatno da će neko upasti u auto-mehaničarsku radionicu da me odvuče pred sud. U Bišops Lej-siju ne postoji giljotina, ali se ni čuda ne događaju.

254

Slast na dnu pite

Ne, prosto je obeshrabrujuće razmišljati o Mari-An i njenoj uništenoj porodici. Potražiću inspiraciju u nekom drugom veli-kom hemičaru.

Šta bi onda uradili Robert Bunsen, na primer, ili Henri Ka-vendiš kada bi se našli zavezani i začepljenih usta na dnu jame.

Bila sam iznenađena brzinom kojom mi je odgovor pao na pamet: procenili bi situaciju.

Vrlo dobro, proceniću situaciju. Nalazila sam se na dnu kanala visine dva metra, što je ne-

prijatno podsećalo na dimenzije groba. Ruke i noge su mi bile vezane i neće mi biti lako da napipam put. S glavom umotanom u Pembertonov kaput - bez sumnje čvrsto zavezan rukavima -ništa nisam mogla da vidim. Čula sam prigušeno zbog guste tkanine; čulo ukusa mi je onesposobljavala maramica u ustima.

Imala sam teškoće pri disanju, a pošto mi je nos bio deli-mično pokriven, i najmanji napor je trošio ono malo kiseonika što mi je dopiralo do pluća. Moraću da ostanem mirna.

Čulo koje je izgleda radilo punom parom bilo je čulo miri-sa, i uprkos umotanoj glavi, smrad kanala se svom snagom pro-bijao u moje nozdrve. Na dnu se osećao kiseli zadah tla koje je mnogo godina ležalo odmah ispod ljudskog prebivališta; gorki smrad stvari o kojima je bolje i ne misliti. Povrh svega toga do-minirao je slatkasti miris starog ulja za podmazivanje, oštri le-lujavi miris prastarog benzina, ugljen-monoksida, gume i mo-žda bledi dašak ozona odavno pregorelih svećica za paljenje.

Osim toga, osećao se i onaj slabi miris amonijaka koji sam već primetila. Gospođica Mauntdžoj je pomenula pacove, i ne bi me iznenadilo da ih ima gomila u ovim zapuštenim zgradama pored obale reke.

Najnepostojaniji je bio miris gasa iz kanalizacije: odbojne mešavine metana, vodonik-sulfida, sumpor-dioksida i oksida azota - miris raspadanja i propadanja; miris otvorene cevi koja ide od obale do kanala u kome sam bila vezana.

Zadrhtala sam od pomisli kakve stvari možda baš sada pro-laze kroz takvu cev. Bolje da pustim maštu da se odmori, misli-la sam, i da nastavim s proučavanjem kanala.

255

Alan Bredli

Umalo da zaboravim da sam u sedećem položaju. Pember-ton mi je tako iznenada naredio da sednem i gurnuo me dole da nisam primetila na šta sam sela. Sada sam mogla da osetim is-pod sebe nešto ravno, čvrsto i stabilno. Mrdajući zadnjicom, uspela sam da primetim i najmanje savijanje i škripanje drveta. Veliki sanduk za čaj, pomislila sam, ili nešto što veoma liči na to. Da li je Pemberton planirao da me stavi ovde pre nego što me je spopao na groblju?

U tom trenutku sam shvatila da sam mrtva gladna. Nisam jela ništa od svog oskudnog doručka koji je, sećam se, prekinut iznenadnom pojavom Pembertona na našem prozoru. Kad mi se stomak obratio malim ubodima negodovanja, poželeh da sam bila pažljivija sa svojim hlebom i žitaricama.

Povrh svega toga, bila sam umorna. Više nego umorna: bi-la sam sasvim iscrpljena. Nisam dobro spavala, a moja prehlada se još vukla zagušujući unos kiseonika.

Opusti se, Flav. Samo smireno. Pemberton će uskoro stići u Bakšo.

Računala sam na to da će se, kad uđe u kuću da nađe Alster-skog osvetnika, suočiti s Dogerom, koji će ga srediti očas posla.

Dobri stari Doger! Kako mi samo nedostaje. Živim pod istim krovom s tim velikim Neistraženim Područjem i nikad se nisam setila da ga pitam da mi ispriča svoju prošlost u četiri oka. Ako ikad uspem da izađem iz ovog paklenog škripca, ku-nem se da ću ga prvom prilikom odvesti na privatni piknik. Ot-ploviću s njim čamcem do folija, gde ću ga ugostiti marmitom* i hlebom i napuniti ga hranom za sve sjajne pojedinosti. Toliko će mu laknuti kad budem pobegla da neće smeti da odbije da mi sve ispriča.

Taj dragi čovek se pretvarao da je on ubio Horasa Bounpe-nija, premda nenamerno, tokom jednog od svojih nastupa, i to da bi zaštitio Oca. Sigurna sam u to. Zar Doger nije bio sa mnom u hodniku ispred Očevog kabineta? Zar nije, kao i ja, prisluškivao svađu posle koje je usledila Bounpenijeva smrt?

* Engl.: namaz koji se pravi od ekstrakta kvasca. (Prim. prev.)

256

Slast na dnu pite

Da, šta god da se desi, Doger će se za to pobrinuti. Doger je strašno odan Ocu - a i meni. Odan do smrti.

Pa dobro, onda. Doger će srediti Pembertona, i to je to. Ili možda nije? Šta ako je Pemberton stvarno uspeo da uđe neprimećen u

Bakšo i da nađe ulaz u Očev kabinet? Šta ako je zaustavio časov-nik na kaminu, pogledao iza klatna i našao samo oštećenu peni blek? Šta će onda uraditi?

Odgovor je prost: vratiće se u radionicu i baciti me na muke. Jedno je sigurno: moram da pobegnem pre nego što se on

vrati. Nemam vremena za gubljenje. Kolena su mi pucketala kao suve grančice dok sam se s mu-

kom pridizala. Prvo i najvažnije jeste da istražim kanal: da zapamtim sve

njegove detalje i otkrijem bilo šta što bi mi pomoglo u bekstvu. Rukama vezanim iza leđa mogla sam da opipam samo betonski zid tako što bih ga polako obišla s rukama na njemu i upotrebi-la jagodice prstiju da ispipam svaki centimetar njegove površi-ne. Uz malo sreće, možda ću naći neku oštru izbočinu uz koju bih upotrebila kao oruđe da oslobodim ruke.

Noge su mi bile tako čvrsto vezane da sam osećala kako mi gležnjevi stružu jedan po drugom i morala sam da izmislim ne-ki žablji hod. Svaki moj pokret pratilo je šuštanje stare hartije pod mojim nogama.

Kad sam stigla do drugog kraja kanala, osetila sam struju hladnog vazduha kako duva po mojim člancima, kao da se do-le uz pod nalazi neki otvor. Okrenula sam se licem ka zidu i po-kušavala da zabodem vrh cipele u nešto, ali bila sam suviše čvr-sto vezana. Od svakog pokreta sam mogla da padnem pravo na lice.

Osećala sam kako mi ruke brzo prekriva užegla prljavština sa zidova; od samog mirisa mi je bilo muka.

Mislila sam, šta ako bih mogla da se popnem na sanduk za čaj? Tako bi mi glava došla iznad nivoa kanala, a gore na zidu možda postoji neka kuka: nešto što je nekad možda služilo za kačenje pribora s alatom ili osvetljenja?

Ali prvo moram da nađem put nazad do sanduka.

257

Alan Bredli

Ovako vezanoj i sputanoj, trebalo mi je mnogo više vreme-na nego što sam očekivala. Ali znala sam da će mi pre ili kasni-je noge udariti u sanduk i da ću se, nakon obilaska jame, opet naći na početku.

Posle deset minuta sam dahtala kao etiopski pas i još nisam bila stigla do sanduka za čaj. Jesam li ga promašila? Treba li da nastavim, ili se vratim odakle sam došla?

Možda je u sredini kanala, a ja se samo umaram pravouga-ono skakućući oko njega? Po onome čega sam se sećala iz svoje prve posete radionici - iako je kanal bio prekriven daskama i ni-sam ni pogledala unutra - mislim da nije duži od tri metra i ši-ri od dva.

Zavezanih gležnjeva nisam mogla da skočim više od petna-estak centimetara u jednom pravcu: otprilike dvanaest do še-snaest skokova. Bilo je lako zaključiti da je sredina kanala šest ili osam skokova od mesta gde sam stajala okrenuta leđima prema zidu.

Umor me je već sustizao. Skakutala sam kao skakavac u te-gli za džem i nisam nikud stizala. A onda, baš kad sam htela da odustanem, ogulila sam cevanicu o sanduk za čaj. Sela sam na njega da povratim dah.

Posle nekog vremena sam počela da se naginjem ramenima unazad i na desnu stranu. Kad sam se nagnula ulevo, rame mi je dodirnulo beton. Ovo je ohrabrujuće! Sanduk je stajao uza zid - ili dosta blizu njega. Kad bih nekako uspela da se popnem na njega, možda bih mogla da skočim i prebacim se preko ivi-ce kanala kao morski lav u akvarijumu. Kad budem izašla iz ka-nala, imaću mnogo više izgleda da nađem neku kuku ili izboči-nu koja bi mi pomogla da smaknem Pembertonov kaput s glave. Onda ću moći da vidim šta radim. Oslobodiću ruke, a za-tim i noge. U teoriji je sve izgledalo tako jednostavno.

Okrenula sam se za devedeset stepeni leđima ka zidu što je moguće pažljivije. Prebacila sam zadnjicu na zadnju ivicu san-duka i podizala kolena uvis sve dok nisu dodirnula deo kaputa ispod moje brade.

258

Slast na dnu pite

Na vrhu sauduka ivica je bila nešto malo uzdignuta i mogla sam da se oslonim petama na nju. A onda polako... pažljivo... počela sarn da ispravljam noge i da klizim leđima po zidu, cen-timetar po centimetar.

Bili smo pravougli trougao. Zid i vrh sanduka obrazovali su katete, a ja sam bila klimava hipotenuza.

Uhvatio me je iznenadni grč u listovima i htela sam da vri-snem. Kad bih dozvolila bolu da me savlada, stropoštala bih se sa sanduka i verovatno slomila ruku ili nogu. Ukrutila sam se i čekala da bol prođe, ujedajući se za obraze s takvom žestinom da sam gotovo odmah osetila ukus svoje tople, slane krvi.

Samo mirno, Flav, govorila sam sebi: ima i gorih stvari. Ali nisam mogla da se setim nijedne iz svog života.

Ne znam koliko dugo sam tamo stajala i tresla se, ali činilo mi se kao večnost. Bila sam oblivena znojem, iako je odnekud duvao hladan vazduh; još uvek sam osećala dah promaje po go-lim nogama.

Posle duge borbe, najzad sam stajala uspravno na sanduku za čaj. Prelazila sam prstima po zidu koliko god sam mogla, ali bio je izluđujuće gladak.

Poput slonice balerine, nespretno sam se obrtala za sto osamdeset stepeni sve dok se nisam našla okrenuta licem ka zi-du. Nagnula sam se napred i osetila - ili sarn barem tako misli-la - ivicu kanala pod bradom. Ali s glavom uvijenom u Pember-lonov kaput, nisam mogla biti sigurna.

Izlaza nije bilo; bar ne u ovom pravcu. Ličila sam na hrčka koji se popeo na vrh merdevina u svom kavezu i video da nema kud osim da padne dole. Ali hrčci svakako u svojim srcima zna-ju da je bekstvo uzaludno; samo smo mi ljudi nesposobni da prihvatimo sopstvenu bespomoćnost.

Polako sam kleknula na sanduk. Silazak je makar bio lakši od penjanja, iako su mi grubo rascepkano drvo i nešto nalik na

limeni obruč oko poklopca potpuno upropastili gola kolena. Odatle sam uspela da se okrenem u stranu u sedeću poziciju i da zaljuljam nogama preko ivice dok nisam dodirnula pod.

259

Alan Bredli

Osim ako ne nađem otvor kroz koji hladan vazduh ulazi u kanal, jedini izlaz je gore. Ako uopšte postoji odvod ili cev koja ide do reke, da li joj je prečnik dovoljno veliki da mogu da pu-žem kroz nju? A čak i da jeste, da li je zakrčena i hoću li iznena-da upasti naglavačke - kao ogroman slepić - u neku groznu ru-pu u potpunom mraku i ostati zaglavljena u cevi, nemoćna da krenem ni napred ni nazad?

Hoće li mi kosti naći neki zbunjeni arheolog u nekoj budu-ćoj Engleskoj? Hoće li me izložiti u staldenoj posudi u Britan-skom muzeju da me gledaju narodne mase? Moj um je brzo raz-matrao argumente za i protiv.

Ali samo malo! Zaboravila sam stepenice na kraju kanala. Sešću na donji stepenik i penjaću se unazad uz jedan po jedan stepenik. Kad stignem do vrha, poguraću ramenima i podići daske koje prekrivaju jamu. Kako se toga nisam prvo setila, pre nego što sam dovela sebe u ovo stanje drhtave iscrpljenosti?

A tada me je obuzelo nešto i ugušilo moju svest poput ja-stuka. Pre nego što sam uspela da prepoznam svoju iscrpljenost i skupim snage za borbu, bila sam iznemogla. Osećala sam ka-ko polako padam na pod među šuštave papire, koji su, uprkos hladnom vazduhu iz odvodne cevi, sada izgledali iznenađujuće topli.

Malo sam se promeškoljila kao da sam htela da se zavučem što dublje, privukla kolena ka bradi i istog trenutka zaspala.

Sanjala sam da Dafi izvodi božićnu pantomimu. Veliki ulazni hodnik u Bakšou pretvoren je u prekrasnu kutiju za dragulje u vidu bečkog pozorišta s crvenim zavesama od somota i ogrom-nim kristalnim svećnjakom u kome se lelujalo i treperilo stoti-nu plamenova sveća.

Doger, Fili, gospođa Malet i ja sedeli smo u jednom jedinom redu stolica, dok je nedaleko od nas na drvorezačkom stolu Otac nešto čačkao oko svojih marki.

260

Slast na dnu pite

Komad je bio Romeo i Julija, a Dafi je, pokazujući neviđenu umešnost u menjanju likova, igrala sve uloge. Jednog trenutka je bila Julija na balkonu (odmorištu na zapadnom stepeništu), a sledećeg bi se, nestavši za tren oka, pojavila na međuspratu kao Romeo.

Letela je gore-dole, gore-dole, i cepala nam srca nežnim re-čima ljubavi.

Doger bi s vremena na vreme stavio prst na usne i tiho iza-šao iz sobe da bi se za nekoliko trenutaka vratio s ofarbanim ko-licima prepunim poštanskih maraka koje bi istovario pred Oče-ve noge. Otac, koji je zauzeto seckao marke na pola Harijetinim makazicama za nokte, samo bi nešto progunđao i ne podigavši pogled, i nastavio s radom.

Gospođa Malet se smejala i smejala Julijinoj staroj dadilji, crvenela i svima bacala poglede kao da je u rečima bila šifrova-na neka poruka koju je samo ona razumela. Brisala je svoje cr-veno lice maramicom na tufne i uvijala je sve dok je nije smota-la u lopticu i gurnula sebi u usta da obuzda svoj histerični smeh.

Sada je Dafi (kao Merkucio) opisivala kako napada Mab, vilinska kraljica:

Il' gospama preko usana, te one sanjaju poljupce; al' im gnevna Mab cesto unakazi usta,

jer im dah zaudara na slatkiše.

Kradomice sam pogledala Fili, koja je, uprkos činjenici da su joj usne izgledale kao nešto što možete videti u ribarevim ko-licima, privlačila pažnju Neda, koji je sedeo pored nje i naginjao se preko njenog ramena, skupljenih usana, i molio za poljubac. Ali svaki put kad bi Dafi sletela s balkona na međusprat u ulozi Romea (sa svojim tankim brkčićima više nalik Dejvidu Nivenu u filmu Pitanje života i smrti nego plemenitom Montegjuu), Ned bi skočio na noge uz silan pljesak koji bi prekidao oštrim zvižducima s dva prsta u ustima, dok je Fili ravnodušno stavlja-ia jednu po jednu mentol bombonu u otvorena usta, najednom se trgnuvši kad je Romeo počeo da jeca na Julijinom mramor-nom grobu:

261

Alan Bredli

Jer ovde počiva Julija, čija lepota pretvara ovaj svod u svetlu gozbenu dvoranu.

Počivaj mrtav...

Probudila sam se. Prokletstvo! Nešto mi je pretrčalo preko stopala: nešto mokro i krzneno.

- Dogeru! - pokušala sam da vrisnem, ali usta su mi bila puna vlažnog pamuka. Vilice su me bolele, a glava kao da mi je tek skinuta s daske za seckanje.

Ritnula sam se obema nogama i nešto je ljutito zapištalo i projurilo kroz razbacanu hartiju.

Vodeni pacov. Kanal ih je verovatno bio prepun. Da li su me grickali dok sam spavala? Zgrčila sam se od same pomisli.

Uspravila sam se i naslonila na zid s kolenima ispod brade. Bilo bi previše očekivati da će mi pacovi pregristi okove, kao što to rade u bajkama. Pre će mi oglodati gležnjeve do kostiju i bi-ću nemoćna da ih zaustavim.

Prekini, Flav, mislila sam. Ne dozvoli da se mašta poigrava tobom.

U prošlosti sam nekoliko puta, radeći u hemijskoj laborato-riji ili ležeći noću u krevetu, neočekivano uhvatila sebe kako razmišljam: „Sasvim si sama s Flavijom De Lus", što je ponekad bila zastrašujuća misao, a ponekad nije. Ova situacija je bila od onih strašnijih.

Zvuci trčkaranja bili su dovoljno stvarni; nešto je kopalo po papirima u uglu kanala. Kad bih pomerila noge ili glavu, zvuci bi na trenutak prestali i onda bi se opet nastavili.

Koliko dugo sam spavala? Nekoliko sati ili nekoliko minu-ta? Da li je napolju još dan, ili je pao mrak?

Setila sam se da se biblioteka otvara u četvrtak ujutru, a da-nas je tek utorak. Može se desiti da ostanem ovde prilično dugo.

Naravno, neko će prijaviti moj nestanak, i taj neko će vero-vatno biti Doger. Da li je previše da se nadam da će uhvatiti Pembertona dok provaljuje u Bakšo! Ali čak i da ga uhvate, ho-će li im Pemberton reći gde me je sakrio?

262

Slast na dnu pite

Počela sam da gubim osećaj u rukama i stopalima i pomi-slila sam na starog Ernija Forbsa, čiji su unuci morali da ga gu-raju po Haj stritu na malim taljigama. Erni je izgubio šaku i oba stopala zbog gangrene u ratu, a Fili mi je jednom rekla da je mo-rao da...

Prekini, Flav! Ne budi takva grozna plačljivica! Misli na nešto drugo. Misli na bilo šta. Misli, recimo, na osvetu.

263

25.

Ponekad mi se dešava - naročito kad sam negde zatvorena - da misli počnu da mi lutaju na sve strane, kao kod onog čoveka iz priče Stefana Likoka.

Gotovo me je sramota da priznam kakve su mi sve misli u početku prolazile kroz glavu. Većina njih je uključivala otrove, poneke su uključivale obične domaće alatke, a sve su uključiva-le Frenka Pembertona.

Vratila sam se u mislima do našeg prvog susreta u Trinaest zmajeva. Iako sam videla kako se njegov taksi zaustavlja i čula kako Tali Stoker viče na Meri da je gospodin Pemberton pora-nio, nisam videla samog čoveka. To se desilo tek u nedelju, u fo-liju.

Iako je u vezi s Pembertonovim iznenadnim pojavljivanjem u Bakšou bilo nekoliko čudnih stvari, zaista nisarn imala vreme-na da o njima razmislim.

Kao prvo, stigao je u Bakšo nekoliko sati nakon što mi je Horas Bounpeni izdahnuo u lice. Ili možda nije?

Kad sam podigla pogled i videla Pembertona kako stoji na ivici jezera, iznenadila sam se. Ali zašto? Bakšo je moj dom: ta-mo sam se rodila i živela svaki minut svog života. Šta je tako čudno u čoveku koji stoji na obali veštačkog jezera?

Osećala sam kako odgovor na to pitanje gricka udicu koju sam bacila u svoju podsvest. Nemoj da gledaš pravo u to, pomi-slila sam, misli na nešto drugo - ili se makar pretvaraj.

Tog dana je padala kiša, ili je samo počela da pada. Pogleda-la sam gore sa stepenica malog oronulog hrama gde sam sedela, i videla ga preko vode na južnoj strani jezera: to jest jugoistočnoj,

264

Slast na d,u pite

da budem precizna. Zašto li se za ime sveta pojavio iz tog prav-ca?

To je pitanje na koje već neko vreme znam odgovor. Bišops Lejsi leži severoistočno od Bakšoa. Od Malfordske

kapije do početka naše avenije kestenova put je lako vijugao ma-nje-više direktno za selo. A Pemberton se ipak pojavio s jugoi-stoka, iz pravca Dodingslija, koji leži oko šest kilometara preko polja. Zašto li je onda, zaboga, izabrao da dođe tim putem, pi-tala sam se? Izgleda da je na to pitanje postojao ograničen broj odgovora, i na brzinu sam ih pribeležila u svoju zamišljenu be-ležnicu:

1. Ako je (kao što sam sumnjala) Pemberton ubio Ho-rasa Bounpenija, da li ga je možda privuklo mesto zlo-čina, kao što to biva s ubicama? Da li je možda nešto za-boravio? Na primer oružje kojim je počinio ubistvo? Da li se vratio u Bakšo da ga uzme? 2. Pošto je prethodne noći već bio u Bakšou, znao je put preko polja i nije želeo da ga iko vidi. (Vidi 1 iznad.)

Šta ako je u petak, u noći ubistva, Pemberton pratio Boun-penija od Bišops Lejsija do Bakšoa i tamo ga ubio, misleći da je ovaj poneo Alsterske osvetnike?

Ali sačekaj, Flav, pomislila sam. Zadrži svoje konje. Ne ga-lopiraj tako brzo.

Zašto Pemberton prosto nije presreo svoju žrtvu u jednoj od onih tihih živica koje idu uz skoro svaku stazu u ovom delu Engleske.

Odgovor se pojavio kao crvena neonska reklama na Pikadi-liju: zato što je želeo da Otac bude okrivljen za ubistvo!

Bounpeni je morao da bude ubijen u Bakšou. Pa naravno! Kako je Otac pravi osamljenik, teško je bilo oče-

kivati da slučajno neće biti kod kuće. Sva ubistva - ili makar ona čiji počinilac namerava da izbegne kaznu - moraju se unapred isplanirati, često vrlo detaljno. Očigledno je da se filatelistički zločin mora svaliti na filatelistu. Ako je bilo malo verovatno da

265

Alan Bredli

će Otac otići na mesto zločina, rnesto zločina će morati da dođe Ocu.

I tako je i bilo. Iako sam ovaj lanac događaja prvi put povezala - ili bar bi-

la sigurna šta su njegove karike - pre nekoliko sati, tek sam sa-da, kad sam najzad bila primorana da ostanem sama s Flavijom De Lus, uspela da uklopim sve delove.

Ponosim se tobom, Flavija! I Mari-An Polze Lavoazije bi se ponosila tobom.

E sad: Pemberton je, naravno, pratio Bounpenija do Do-dingslija; možda čak i celim putem od Stavangera. Otac ih je vi-deo obojicu na izložbi u Londonu pre sarno nekoliko nedelja -eto konačnog dokaza da nijedan od njih dvojice nije živeo stal-no u inostranstvu.

Verovatno su zajedno isplanirali ovo ucenjivanje Oca. Kao što su isplanirali ubistvo gospodina Tvininga. Ali Pemberton je imao svoj sopstveni plan.

Čim se uverio da je Bounpeni krenuo za Bišops Lejsi (a ku-da bi inače i krenuo?), Pemberton je sišao s voza u Dodingsliju i prijavio se kod Veselog kočijaša. To sam zasigurno znala. Sve što je trebalo da uradi u noći ubistva bilo je da ode preko polja do Bišops Lejsija.

Tamo je čekao dok nije video kako Bounpeni napušta gosti-onicu i pešice polazi u Bakšo. Kad je Bounpeni otišao, ne sum-njajući da ga neko prati, Pemberton je pretražio sobu u Trina-est zmajeva i sve stvari u njoj - uključujući Bounpenijev prtljag - i ništa nije našao. Naravno, uopšte nije ni pomislio, kao ja, da zaseče putničke nalepnice.

Do tada je sigurno već bio van sebe od besa. Pošto je neprimećen izašao iz gostionice (najverovatnije niz

ono strmo zadnje stepenište), pratio je svoju žrtvu pešice do Bakšoa, gde mora da su se svađali u našoj bašti. Pitam se kako to da ih nisam čula?

U roku od pola sata, ostavio je Bounpenija mrtvog s ispre-turanim džepovima i novčanikom. Ali Alsterskih osvetnika nije bilo tamo: Bounpeni ipak nije imao marke kod sebe.

266

Slast na dnu pite

Pemberton je počinio zločin i onda prosto otišao u noć, preko polja do Veselog kočijaša u Dodingsliju. Sledećeg jutra se uz mnogo buke dovezao taksijem do glavnog ulaza Trinaest zmajeva, pretvarajući se da je tek stigao vozom iz Londona. Mo-rao je ponovo da pretraži sobu. Riskantno, ali neophodno. Mar-ke mora da su još bile tamo sakrivene.

Već neko vreme sam pretpostavljala da je sled događaja bio ovakav, i mada još nisam bila složila preostale činjenice, već sam proverila da li je Pemberton boravio u Dodingsliju pozvavši te-lefonom gospodina Klivera, vlasnika gostionice Veseli kočijaš.

Gledano unazad, sve je izgledalo vrlo prosto. Na trenutak sam prekinula razmišljanje da oslušnem svoje

disanje. Bilo je lagano i ravnomerno dok sam sedela s glavom na kolenima, koja su još uvek stajala u obliku obrnutog slova V.

Tog trenutka sam se setila nečega što nam je Otac jednom rekao: da je Napoleon jednom Engleze nazvao „nacijom dućan-džija". Greška, Napoleone!

Mi, koji smo tek prošli kroz rat u kome su nam tone trini-trotoluola bacane na glavu u mraku, bili smo nacija koja opsta-je, i ja, Flavija Sabina De Lus, videla sam to čak i u sebi.

A onda sam promrmljala deo Dvadeset trećeg psalma za svaki slučaj. Nikad se ne zna.

A sad: ubistvo. Umiruće lice Horasa Bounpenija opet mi je lebdelo pred oči

ma, s ustima koja su se otvarala i zatvarala kao riba na suvom ko-ja dahće u travi. Njegova poslednja reč i umirući izdah stopili su se u jedno „Vale!" koje je izgovorio, i to je iz njegovih usta doplo-vila tačno do mojih nozdrva. I to na talasu tetrahlormetana.

Nije bilo nikakve sumnje da je to bio tetrahlormetan, jedno od najfascinantnijih hemijskih jedinjenja.

Njegov slatkast miris, iako veoma nestalan, hemičar će od-mah prepoznati. Otprilike nešto kao miris hloroforma koji se koristi kao anestetik prilikom operacija.

Kod tetrahlormetana (što je jedan od mnogih naziva tog je dinjenja) četiri atoma hlora igraju „ringe-ringe-raja" oko jednog atoma ugljenika. To je moćan insekticid, koji se i sada ponekad koristi za suzbijanje uporne kukaste gliste, tog sitnog tihog

267

Alan Bredli

parazita koji se gosti krvlju koju sisa u tami, u crevima kako lju-di tako i životinja.

Ali, što je još važnije, filatelisti koriste tetrahlormetan kad žele da vide skoro nevidljivi vodeni žig marke. A Otac je čuvao pune bočice toga u svom kabinetu.

Vratila sam se u mislima u Bounpenijevu sobu u Trinaest zmajeva. Kako sam bila glupa da pomislim na otrovanu pitu! Ovo nije bajka Braće Grim: to je priča Flavije De Lus.

Korica pite je bila samo to: obična korica. Napustivši Nor-vešku, Bounpeni je izvadio sredinu i unutra ubacio malu šljuku kojom je mislio da zaplaši Oca. Tako je prošvercovao mrtvu pti-cu u Englesku.

Ono što sam našla u njegovoj sobi nije toliko važno kao ono što nisam našla. A to je, naravno, jedan predmet koji je nedosta-jao u maloj kožnoj kutiji u kojoj je Bounpeni nosio svoje šećera-ške zalihe: špric.

Pemberton je naišao na špric i ukrao ga kad je ispreturao Bounpenijevu sobu neposredno pre ubistva. Sigurna sam u to.

Njih dvojica su bili partneri u zločinu, i niko nije bolje od Pembertona znao lekarska sredstva koja su Bounpeniju bila neophodna da preživi.

Čak i da je Pemberton isplanirao drugačiji način likvidira-nja svoje žrtve - kamen u potiljak ili davljenje zelenom vrbo-vom grančicom - špric u Bounpenijevom prtljagu sigurno je iz-gledao kao da ga je bog poslao. Zadrhtala sam od same pomisli na način na koji je to uradio.

Mogla sarn da zamislim njih dvojicu kako se bore tamo na mesečini. Bounpeni je bio visok, ali ne i mišićav. Pemberton bi ga oborio kao puma jelena.

Špric izlazi iz džepa i ulazi Bounpeniju pravo u donji deo mozga. Samo tako. Nije trajalo više od sekund, a dejstvo je sko-

ro trenutno. Sigurna sam da je Horas Bounpeni umro baš tako. Da je stvar uneo u želudac - a bilo bi skoro nemoguće na-

terati ga da je proguta - bila bi potrebna mnogo veća količina otrova: količina koju bi brzo povratio.

S druge strane, pet kubnih centimetara ubrizganih u mozak oborilo bi i vola.

268

Slast na dnu pite

Jedinstveni miris tetrahlormetana odmah bi se preneo u usnu i nosnu šupljinu, kao što sam i primetila. Ali dok su stigli inspektor Hjuit i njegovi detektivi narednici, ispario je bez traga.

Bio je to gotovo savršen zločin. U stvari, bio bi savršen da nisam onda ja sišla u baštu.

Nisam mislila o tome ranije. Da li je moje dalje postojanje sve što stoji između Frenka Pembertona i slobode?

Začulo se neko struganje. Nisam mogla da odredim iz kog pravca dolazi. Okrenula

sam glavu i zvuk je istog trenutka prestao. Tišina je trajala jedan minut ili nešto više. Načuljila sam uši,

ali čula sam samo sopstveno disanje, koje je, kako sam primeti-la, postalo brže - i neravnomernije.

Evo ga opet! Kao da neko užasno polako vuče komad drve-ta preko peskovite površine.

Pokušala sam da uzviknem „Ко je to?" ali je čvrsta loptica od tkanine u mojim ustima pretvorila moje reči u prigušeno blejanje. Vilice su me od tog napora zabolele kao da mi je neko zakucao klin za šine s obe strane glave.

Bolje da osluškujem, pomislih. Pacovi ne pomeraju drvo i, osim ako žalosno ne grešim, nisam više sama u automehaničar-skoj radionici.

Pomerala sam glavu s jedne na drugu stranu poput zmije, pokušavajuči da iskoristim svoj superiorni sluh, ali je teški tvid oko moje glave prigušivao sve osim najglasnijih zvukova.

Ali struganje nije bilo ni upola tako izluđujuće kao tišina iz-među. Šta god je bilo u kanalu, trudilo se da ostane neprimeće-no. Ili je bilo tiho samo da bi me izludelo?

Začuo se cijuk, a zatim slabo kuckanje, kao da je neki oblu-tak pao na veći kamen.

Polako sam ispružila noge, kao cvet kad se otvara, ali kad nisu naišle ni na kakav otpor, opet sam ih povukla nazad do brade. Bolje da se sklupčam, mislila sam; bolje da budem manja meta.

Na trenutak sam usredsredila pažnju na ruke, koje su mi i dalje bile vezane iza leđa. Možda se desilo neko čudo: možda se svila rastegla i popustila, ali nisam ja te sreće. Čak su i moji

269

Alan Bredli

utrnuli prsti osećali da je tkanina kojom sam vezana isto onako zategnuta. Nije bilo nade da ću se osloboditi. Zaista ću umreti ovde dole.

I kome ću nedostajati? Nikome. Posle prigodnog perioda žalosti Otac će se opet vratiti svo-

jim markama, Dafne će dovući još jednu kutiju punu knjiga iz bakšoovske biblioteke, a Ofelija će otkriti novu boju karmina. I uskoro - tako prokleto uskoro - biće kao da nikad nisam ni po-stojala.

Niko me ne voli, i to je činjenica. Možda me je Harijet vo-lela kad sam bila beba, ali ona je mrtva.

A onda sam, na svoj užas, shvatila da plačem. Bila sam užasnuta. Borila sam se protiv suza u očima otkad

znam za sebe, ali ipak, uprkos vezanim očima, činilo mi se da ispred sebe vidim jedno blago lice, lice koje sam u svojoj patnji zaboravila. Bilo je to, naravno, Dogerovo lice.

Doger bi bio ucveljen da ja umrem! Saberi se, Flav... to je samo jama. Kako beše ide ona priča o

jami koju nam je Dafi čitala? Ona priča od Edgara Alana Poa? Ona o klatnu?

Ne! Neću misliti na to! Neću! Zatim imamo i Crnu rupu u Kalkuti, u kojoj je Navab od

Bengala zarobio sto četrdeset šest britanskih vojnika u ćeliji predviđenoj najviše za trojicu.

Koliko njih je preživelo jednu noć u toj zagušljivoj pećnici? Dvadeset trojica, zapamtila sam, i do jutra su svi potpuno polu-deli - svi do jednoga!

Ne! Flavija neće! Mozak mi se uskovitlao kao vrtlog, vrteo se... vrteo. Dubo-

ko sam udahnula da se primirim, a nozdrve mi je napunio mi-ris metana. Pa naravno!

Cev koja ide do obale reke ga je puna. Sve što mi treba jeste izvor plamena da ga dovedem do eksplozije koja će se godina-ma prepričavati.

270

Slast па dnu pite

Naći ću kraj cevi i udariću je nogom. Ako mi sreća bude na-klonjena, ekseri na đonu moje cipele stvoriće varnicu, metan će eksplodirati, i to je to.

Jedina mana ovog plana je što ću stajati na otvoru cevi kad bude otišla u vazduh. Biće to kao da me je neko vezao za usta topovske cevi.

Ma, do đavola s topom! Neću da umrem ovde dole u smr-dljivoj jami bez borbe.

Prikupivši poslednje atome preostale snage, ukopala sam pete i gurala se nogama uvis uza zid sve dok se nisam našla u stojećem položaju. Trebalo mi je više vremena nego što sam mi-slila, ali najzad sam, iako nestabilna, bila na nogama.

Nema više vremena za razmišljanje. Naći ću izvor metana ili umreti pokušavajući.

Kad sam napravila probni skok prema mestu gde sam mi-slila da se možda nalazi cev, hladan glas mi je prošaptao u uvo:

- A sad Flavija.

271

26.

Bio je to Pemberton, i od zvuka njegovog glasa srce mi je sišlo u pete. Šta je hteo da kaže? „А sad Flavija"? Da li je već učinio nešto užasno Dafi ili Fili... ili Dogeru?

Nisam ni počela da zamišljam a već me je zgrabio za nad-lakticu parališućim stiskom, zarivši mi palac u mišić kao prošli put. Pokušala sam da vrisnem, ali ništa nije izašlo. Mislila sam da ću početi da povraćam.

Mahnito sam bacakala glavu s jedne na drugu stranu, ali pustio me je tek nakon čitave večnosti.

- Ali kao prvo, Frenk i Flavija će malo porazgovarati - re-kao je prijatnim, ležernim tonom kao kad smo šetali po parku, i tog trenutka sam shvatila da sam sama s ludakom u svojoj lič-noj Kalkuti.

- Skinuću ti kaput s lica, razumeš li? Stajala sam savršeno nepomična i užasnuta. - Slušaj me, Flavija, i to pažljivo. Ako ne uradiš tačno ono

što ti budem rekao, ubiću te. Prosto i jednostavno. Razumeš li? Malčice sam klimnula glavom. - Dobro. Sad budi mirna. Osećala sam kako grubo vuče čvorove koje je zavezao na

svom kaputu, i gotovo odjednom njegova glatka, svilena posta-va poče da klizi po mom licu, a zatim pade dole.

Sjaj njegove lampe udario me je kao čekić i zaslepio me sve-tlošću.

Ustuknula sam, šokirana. Bleštave zvezde i crne mrlje sme-njivale su se u mom vidnom polju. Tako sam dugo bila u tami da bi me zabolela i svetlost jedne šibice, a Pemberton je uperio jaku baterijsku lampu direktno - i namerno - u moje oči.

272

Slast na dnu pite

Ne mogavši da se zaštitim rukama od svetlosti, mogla sam samo da iskrenem glavu u jednu stranu, stisnem kapke i da če-kam da me prođe mučnina.

- Boli, je l' da? - reče. - Ali ni blizu kao ono što ću ti uradi-ti ako me opet slažeš.

Otvorila sam bolne oči i pokušala da ih upravim u mračni ugao kanala.

- Gledaj me! - naredio je. Okrenula sam glavu i pogledala ga žmirkajući s grimasom

koja je sigurno bila užasna. Nisam ga uopšte videla iza okruglog stakla lampe, čija mi je nemilosrdna svetlost progorevala mozak kao džinovsko belo pustinjsko sunce.

Polako, oklevajući, okrenuo je u stranu bleštavi snop svetlo-sti i uperio ga u pod. Bio je samo glas u tami, negde iza svetlo-sti lampe.

- Slagala si me. Učinila sam nešto nalik na sleganje ramenima. - Slagala si me - ponovi Pemberton još glasnije, i sada sam

čula naprezanje u njegovom glasu. - U tom satu nije bilo sakri-veno ništa osim peni blek.

Znači, bio je u Bakšou. Srce mi je drhtalo kao ptica u kavezu. - Mngg - rekoh. Pemberton je na trenutak razmišljao o tome, ali uzalud. - Izvadiću ti maramicu iz usta, ali dopusti da ti prvo nešto

pokažem. Podigao je kaput od tvida s poda kanala i zavukao ruku u

džep. Kad je izvadio ruku, u njoj je bio blistavi predmet od sta-kla i metala. Bio je to Bounpenijev špric! Pružio mi ga je da ga bolje pogledam.

- Ovo si tražila, zar ne? U gostionici i u bašti. A bio je ovde sve vreme!

Smejao se kroz nos kao svinja i seo na stepenice. Sa džep-nom lampom među kolenima, držao je špric uspravno i još jed-nom posegao za kaputom, izvadivši bočicu mrke boje. Nisam stigla da pročitam nalepnicu pre nego što je skinuo poklopac i brzo napunio špric.

- Rekao bih da znaš šta je ovo, zar ne, gospođice mudrice?

273

Alan Bredli

Pogledi su nam se susreli ali nisam pokazivala nikakav dru-gi znak da sam ga čula.

- I nemoj misliti da ne znam tačno gde i kako da ga ubri-zgam. Nisam džabe proveo sve one sate u sobi za seciranje u Londonskoj bolnici. Čim sam nokautirao starog Bonija, bilo je gotovo smešno lako ubrizgati injekciju kako treba: malo iskre-neš iglu, prođeš kroz splenius capitus i semispinalis capitis, pro-bodeš atlantoaksijalni ligament i provučeš iglu ispod luka dru-gog vratnog pršljena. I cap! Svetla se ugase. Tetrahlormetan začas ispari, skoro ništa ne ostane. Savršeni zločin, ako mogu tako da kažem.

Kao što sam i sama zaključila! Ali sada sam tačno znala ka-ko je to uradio! Čovek je bio potpuni ludak.

- Sad slušaj - reče. - Izvadiću ti tu maramicu iz usta i reći ćeš mi šta si uradila s Alsterskim osvetnicima. Jedna pogrešna reč... jedan pogrešan potez i...

Držeći špric uspravno i skoro mi dodirujući nos, lagano je pritisnuo klip. Nekoliko kapi tetrahlormetana pojavilo se na tre-nutak, poput rose, na vrhu igle, a zatim su pale na pod. Nos mi je uhvatio njegov poznati, teški miris.

Pemberton je stavio baterijsku lampu na stepenice i name-stio je tako da osvetljava moje lice. Pored nje je stavio špric.

- Otvori - rekao je. Ovo mi je prošlo kroz glavu: ubaciće mi palac i kažiprst u

usta da izvadi maramicu. Ugrišću ga za prste svom snagom - do kosti!

Ali šta ću onda? I ruke i noge su mi još zavezane, a Pember-ton bi me, čak i opasno ujeden, lako mogao ubiti.

Otvorila sam malo svoje bolne vilice. - Još - rekao je, oklevajući. A onda je za tren oka sunuo ru-

ku unutra i izvadio mi natopljenu maramicu iz usta. Senka nje-gove ruke samo je na trenutak blokirala svetlost lampe, tako da nije video ono što sam ja videla: malo narandžaste boje dok je vlažna loptica u mraku padala na pod.

- Hvala - promuklo sam prošaputala, načinivši time prvi potez u drugom delu igre.

Pemberton je izgledao preneraženo.

274

Slast па dnu pite

- Mora da ih je neko pronašao - zakreštala sam. - Marke, mislim. Stavila sam ih u časovnik - kunem se.

Odmah sam znala da sam preterala. Ako govorim istinu, Pemberton više nema razloga da me drži u životu. Ja sam jedi-na koja zna da je on ubica.

- Osim ako... - dodadoh žurno. - Osim ako? Osim ako šta? Obrušio se na moje reči kao šakal na oborenu antilopu. - Moja stopala - počela sam da cmizdrim. - Bole. Ne mo-

gu da mislim. Ne mogu... molim te, bar ih malo popusti... samo malo.

- U redu - reče, uz iznenađujuće malo razmišljanja. - Ali ruke ti ostaju vezane. Tako nećeš nigde pobeći.

Nestrpljivo sam klimala glavom. Pemberton je kleknuo i popustio kopču svog kaiša. Kad se

koža smakla s mojih gležnjeva, skupila sam snagu i udarila ga nogom u zube.

Kad se zateturao unazad, glava mu je udarila o beton i čula sam kako je stakleni predmet pao na pod i odskakutao u ugao. Pemberton je polako klizio dole po zidu u sedeći položaj dok sam ja hramala ka stepenicama.

Pošla sam gore... jedan... dva... rnoje nespretno stopalo za-kačilo je baterijsku lampu koja se otkotrljala preko jedne po jed-ne stepenice do poda kanala gde se zaustavila sa snopom svetlo-sti koji je osvetlio petu jedne Pembertonove cipele.

Tri... četiri... osećala sam da umesto stopala imam patrljke odsečene ispod gležnjeva.

Pet... Moja glava bi dosad svakako trebalo da bude iznad nivoa

kanala, ali ako je tako, onda je soba u mraku. Samo je bleda kr-vavocrvena svetlost dolazila s prozora dvokrilnih vrata. Mora da je napolju mrak; sigurno sam spavala satima.

Dok sam pokušavala da se setim gde su vrata, začulo se struganje u kanalu. Svetlost lampe ludo je plesala po tavanici, i Pemberton se odjednom popeo uza stepenice i došao do mene.

Obgrlio me je rukama i stegao tako jako da nisam mogla da dišem. Čula sam kako mi krckaju kosti u ramenima i laktovima.

275

Alan Bredli

Pokušala sam da ga šutnem u cevanicu, ali me je ubrzo sa-vladao.

Išli smo tamo-amo preko prostorije, kao čigre. - Ne! - povikao je, izgubivši ravnotežu, i pao nauznak u ka-

nal, povukavši me sa sobom. Udario je o dno užasno jako, a ja sam se istog trenutka pri-

zemljila preko njega. Čula sam kako brekće u mraku. Da li je slomio kičmu? Ili će ubrzo ponovo biti na nogama i drmusati me kao krpenu lutku?

Dobivši iznenadnu snagu, Pemberton me je zbacio sa sebe i odletela sam, licem nadole, do ugla kanala. Počela sam da se penjem na kolenima, mileći kao gusenica, ali bilo je prekasno: Pemberton me je čeličnim stiskom uhvatio za ruku i vukao me prema stepenicama.

Bilo je skoro suviše lako: čučnuo je i ščepao lampu s mesta gde je pala, a zatim posegao prema stepenicama. Mislila sam da je špric pao na pod, ali mora da sam to čula bočicu, jer mi je tre-nutak kasnije pred očirna brzo promakla igla u njegovoj ruci -a onda sam je osetila kako me bode u potiljak.

Moja jedina pomisao je bila da ukradem malo vremena. - Ti si ubio gospodina Tvininga, zar ne? - govorila sam, sva

zadihana. - Ti i Bounpeni. Ovo ga je izgleda uhvatilo nespremnog. Osećala sarn kako

mu je stisak vrlo malo popustio. - Zbog čega tako misliš? - dahtao mi je u uvo. - Ono na krovu je bio Bounpeni - rekoh. - Bounpeni, koji

je povikao „Vale!" Imitirao je glas gospodina Tvininga. Ti si ba-cio njegovo telo u rupu.

Pemberton usisa malo vazduha kroz nos. - Da li ti je Bounpeni to ispričao? - Našla sam kapu i odoru - rekoh - ispod crepova. Sama

sam shvatila. - Ti si veoma pametna devojčica - rekao je, gotovo sa žalje-

njem. - A sad kad si ubio Bounpenija, marke su tvoje. Ili bi makar

bile kad bi znao gde su.

276

Slast na dnu pite

To ga je izgleda razbesnelo. Stegnuo mi je ruku još jače, po-novo mi zarivši palac u mišić. Vrištala sam u agoniji.

- Četiri reči, Flavija - prosiktao je. - Gde su proklete marke? U dugoj tišini koja je usledila, u otupljujućem bolu, moj um

je našao utočište u begu. Da li je ovo Fiavijin kraj, pitala sam se? Ako jeste, da li sada Harijet motri na mene? Da li ovog istog

trenutka sedi na oblaku dok klati nogama i govori „О ne, Flavi-ja! Ne radi ovo; ne govori ono! Opasnost, Flavija! Opasnost!"

Čak i ako je tako, ne čujem je; možda sam udaljenija od Ha-rijet nego Fili i Dafi. Možda me je manje volela.

Tužna je činjenica da od Harijetina tri deteta samo ja nisam sačuvala nikakva stvarna sećanja na nju. Fili je, kao tvrdica, is-kusila i nakupila osam godina njene majčinske ljubavi. A Dafi tvrdi da se, iako je imala jedva tri godine kad je Harijet nestala, savršeno jasno seća vitke i nasmejane mlade žene koja ju je obu-kla u uštirkanu haljinicu i šeširić, stavila na ćebe na osunčanom travnjaku i fotografisala je kamerom na rasklapanje pre nego što joj je donela krastavce iz turšije.

Još jedan ubod me je vratio u stvarnost - igla mi je bila u moždanom stablu.

-Alsterski osvetnici. Gde su? Pokazala sam prstom na ugao kanala gde je maramica leža-

la u senci zamotana u lopticu. Kad je svetlost Pemebertonove lampe počela da klizi prema njoj, pogledala sam u drugu stra-nu, a zatim gore, kao nekadašnji sveci za koje kažu da su tako radili kad bi tražili spasenje.

Prvo sam ga čula, a tek onda videla. Začulo se neko prigu-šeno zujanje, kao da je neki džinovski mehanički pterodaktil le-pršao krilima napolju oko radionice. Trenutak kasnije čula sam najstrašniji mogući tresak i kišu razbijenog stakla.

Soba iznad nas, izvan automehaničarskog kanala, buknula je bleštavom belom svetlošću po kojoj su lebdeli oblaci prašine, poput malih naduvenih duša pokojnika.

Još prikovana za mesto, stajala sam i gledala pravo uvis u čudno poznato priviđenje koje je sedelo i drhtalo iznad jame.

Pukla sam, pomislih. Sišla sam s uma.

277

Alan Bredli

Direktno iznad moje glave, tresući se kao živo biće, bila je šasija Harijetinog rols-rojsa.

Nisam stigla ni da trepnem, a već sam čula kako se njegova vrata otvaraju i kako nečija stopala dohvataju pod iznad mene.

Pemberton je skočio ka stepenicama, stružući po njima kao pacov u klopci. Na vrhu je zastao, besno pokušavajući da se do-kopa prolaza između ivice kanala i prednjeg blatobrana fanto-ma.

Jedna bestelesna ruka se pojavila i ščepala ga za okovratnik, izvukavši ga iz kanala kao ribu iz ribnjaka. Cipele su mu nesta-le u svetlosti iznad mene i začula sam glas - Dogerov glas! - ka-ko kaže: „Izvinjavam se za lakat!"

Začulo se grozno krckanje i nešto je udarilo o pod iznad mene kao džak pun repe.

Još uvek sam bila ošamućena kad se pojavilo priviđenje. Skroz u belom, lako je skliznulo kroz uski prolaz između hroma i betona, a onda je brzo dolepršalo spustivši se dole u jamu.

Kad me je obgrlilo rukama i počelo da jeca na m o m rame-nu, mogla sam da osetim mršavo telo koje je drhtalo kao prut.

- Budalice blesava! Budalice jedna blesava! - vikalo je izno-va i iznova, pritiskajući na moj vrat crvene, ozleđene usne.

- Fili! - rekoh, odjednom oglupevši od iznenađenja. -Umastićeš načisto svoju najbolju haljinu!

Ispred automehaničarske radionice u Kau lejnu fantastična sce-na: Fili koja jeca na kolenima, čvrsto me obgrlivši oko pasa. Dok sam stajala nepomično, kao da je sve nestalo između nas, i Fili i ja smo na trenutak postale jedno biće koje se kupa u mesečevoj svetlosti u mračnom sokaku.

A onda kao da su se odnekud stvorili svi ljudi iz Bišops Lej-sija i počeli polako da izlaze iz mraka i iz zjapeće rupe gde su ne-kad bila vrata radionice, kokodačući kao poglavice u sceni osve-tljenoj bakljama i pričajući jedan drugom šta su radili kad je tresak odjeknuo selom. Kao u sceni iz onog komada Brigadun, gde se selo polako vraća u život na jedan dan na svakih sto go-dina.

278

Slast па dnu pite

Harijetin fantom sa svojim divnim hladnjakom, probuše-nim nakon što je poslužio kao „ovan" za razbijanje kapija, sada se tiho pušio ispred radionice i polako puštao vodu u prašinu. Nekoliko mišićavijih seljana - među kojima sam primetila i Ta-lija Stokera - odgurali su nazad teško vozilo da bi omogućili Fi-li da me odvede iz kanala u jak sjaj i blesak njegovih velikih okruglih farova.

Fili se pridigla na noge ali se i dalje grčevito držala za mene kao prilepak za oklopnjaču i uzbuđeno brbljala.

- Pratili smo ga, znaš. Doger je znao da nisi došla kući, i kad je video da se neko šunja oko kuće...

To su bile najpovezanije reči koje mi je ikada rekla u celom mom životu, i samo sam stajala i naslađivala se njima.

- Naravno, pozvao je policiju; onda je rekao da ako bude-mo pratili čoveka... ako ugasimo farove i držimo se podalje od

njega... O, bože! Trebalo je da vidiš kako letimo ulicama! Dobri stari ćutljivi Doger, mislila sam. Otac će, međutim,

biti besan kad vidi štetu. Gospođica Mauntdžoj je stajala sa strane, čvrsto stežući vu-

neni šal oko ramena i mračno zureći u razlomljenu pećinu gde su se nekad nalazila vrata radionice, kao da nije mogla da pove-ruje u takvo neviđeno skrnavljenje vlasništva biblioteke. Proba-la sam da uhvatim njen pogled, ali ga je nervozno skrenula u pravcu svoje kućice kao da joj je bilo dosta uzbuđenja za jedno veče i da tobože mora da krene kući.

Gospođa Malet je takođe bila tu, zajedno s niskom, punač-kom knedlom od čoveka koji ju je vidno obuzdavao. To mora da je njen muž Alf, mislila sam: nimalo nalik na Džeka Sprata kakvog sam zamišljala. Da je bila sama, gospođa M. bi potrčala ovamo, obgrlila me rukama i zaplakala, ali je Alf izgleda bio sve-sniji činjenice da javno pokazivanje prisnosti nije baš na mestu. Kad sam joj se bledo osmehnula, vrhom prsta je dodirnula jed-no oko.

U istom trenutku doktor Darbi uđe na scenu opušteno kao da je izašao u večernju šetnju. Uprkos njegovom ležernom stavu, nisam mogla da ne primetim da je poneo svoju crnu lekarsku

279

Alan Bredli

torbu. Njegova ordinacija-stan bila je odmah iza ugla u Haj stri-tu, i mora da je čuo tresak prouzrokovan lomljenjem drveta i sta-kla. Pogledao me je ispitivački od glave do pete.

- Jesi li dobro, Flavija? - upitao je kad se nagnuo da mi bo-lje pogleda oči.

- Savršeno, hvala varn, doktore Darbi - rekla sam umilno. - A vi?

Posegao je za svojim mentol bombonama. Papirna kesica nije ni do pola izašla iz njegovog džepa a već sam balavila kao pas; sati provedeni u zatočeništvu i zapušena usta učinili su da mi u ustima ostane ukus odvoda iz viktorijanskog doba.

Doktor Darbi je na trenutak čeprkao po bombonama, pa-žljivo odabrao onu koja mu se učinila najpoželjnijom, i ubacio je u usta. Trenutak kasnije krenuo je kući.

Mali skup se sklonio s puta kada su jedna kola skrenula iz Haj strita u Kau lejn. Kad su se tandrčući zaustavila pored ka-menog zida, farovi su osvetlili dve figure koje su stajale zajedno ispod hrasta: Meri i Neda. Oni nisu pošli napred, već su mi se stidljivo smešili iz senke.

Da li ih je Fili videla tamo zajedno? Ne verujem, jer mi je još uvek govorila o spasavanju sa suzama u očima. Kad bi ih opazi-la, mogla bih lako da se nađem u situaciji sudije na seoskom takmičenju u pesničenju bez rukavica: do kolena u počupanoj kosi. Dafi mi je jednom rekla da kad dođe do dobre tuče, obič-no ćerka seoskog plemića zadaje prvi udarac, a niko ne zna bo-lje od mene da Fili to ima u sebi. Ipak, ponosna sam što mogu da kažem da sam imala dovoljno prisebnosti - i petlje - da kra-dom čestitam Nedu podignutim palcem.

Zadnja vrata vokshola su se otvorila i inspektor Hjuit je iza-šao napolje. Detektivi narednici Grejvs i Vulmer istovremeno su napustili svoja prednja sedišta i s iznenađujućom prefinjeno-šću kročili na Kau lejn.

Narednik Vulmer je brzim koracima otišao do mesta gde je Doger držao Pembertona nekim uvrnutim i izgleda bolnim za-hvatom, od kojeg se ovaj povio kao kip Atlasa sa svetom na ra-menima.

280

Slast na dnu pite

- Ja ću ga sada preuzeti, gospodine - reče narednik Vulmer, i trenutak kasnije mi se učinilo da sam čula škljocanje niklova-nih lisica.

Doger je posmatrao kako pognuti Pemberton odlazi do po-licijskih kola, a zatim se okrenuo i polako krenuo ka meni. Dok se približavao, Fili mi je uzbuđeno šaputala u uvo: - Doger je taj koji se setio da pokrenemo rojs akumulatorom za traktor. Oba-vezno mu čestitaj.

A onda mi je pustila ruku i odstupila. Doger je stajao preda mnom, opuštenih ruku. Da je imao

šešir, uvijao bi ga. Stajali smo tamo i gledali jedno u drugo. Nisam htela da počnem svoje zahvaljivanje ćaskanjem o

akumulatorima. Strašno sam želela da kažem pravu stvar: hra-bre reči o kojima će se godinama pripovedati u Bišops Lejsiju.

Pažnju mi je privukla tamna prilika koja se pomerala ispred farova vokshola i na trenutak bacila senku na Dogera i mene. Poznata kontura koja se ocrtavala u crno-beloj tehnici stajala je kao papirna figura usred bleska: Otac.

Polako je išao prema meni, sporo vukući noge, skoro stidlji-vo. Ali kad je primetio Dogera pored mene, zaustavio se i, kao da se upravo setio nečeg od životne važnosti, okrenuo se da raz-meni nekoliko reči s inspektorom Hjuitom.

Gospođica Kul, upravnica pošte, prijateljski mi je klimnula glavom, ali držala se dosta po strani, kao da sam nekako posta-la Flavija drugačija od one koja je - da li je to bilo pre samo dva dana? - kupila slatkiše u vrednosti od jednog šilinga i šest peni-ja u njenoj radnji.

- Fili - rekoh, okrenuvši se ka njoj - učini mi uslugu: skok-ni ponovo u kanal i donesi mi maramicu - i obavezno ponesi ono što je zamotano u njoj. Haljina ti je ionako već prljava, ta-ko da nema veze. Budi dobra devojčica.

Filina vilica se spustila otprilike jedan metar i na trenutak sam pomislila da će me udariti pesnicom po zubima. Celo lice joj je pocrvenelo kao usne. A onda se odjednom okrenula na pe-ti i nestala u tami radionice.

281

Alan Bredli

Okrenula sam se prema Dogeru da kažem tu svoju rečeni-cu koja će se citirati, ali me je pretekao.

- Bogami, gospođice Flavija - rekao je tiho - izgleda da će biti vrlo lepo veče, zar ne?

282

27.

Inspektor Hjuit je stajao nasred moje laboratorije i polako se okretao oko sebe dok mu je pogled prelazio po naučnoj opremi i ormarima s hemikalijama, poput svetlosti svetionika. Kad je napravio pun krug, zaustavio se, a onda napravio još jedan u suprotnom smeru.

- Izvanredno! - rekao je, razvukavši reč. - Prosto izvan-redno!

Jedan posebno topao zrak sunca svetleo je kroz visoke pro-zore s rešetkama i iznutra osvetljavao čašu crvene tečnosti koja samo što nije proključala. Procedila sam pola čaše u šoljicu od porcelana i pružila je inspektoru. On se sumnjičavo zagledao u nju.

- To je čaj - rekoh - crni asamski od Fortnama i Mejsona. Nadam se da vam ne smeta što je podgrejan.

- Samo takav i pijemo u stanici - reče on. - Ne prihvatam ništa drugo.

Dok je srkutao, polako je tumarao po sobi, proučavajući he-mijske aparate sa stručnim interesovanjem. Skinuo je jednu ili dve tegle s polica i podigao ih ka svetlosti, a zatim se sagnuo da pogleda kroz okular mog lajca. Videla sam da mu je pomalo te-ško da pređe na stvar.

- Lep komad belog porcelana - najzad reče, podigavši šolju iznad glave da pročita naziv proizvođača na dnu.

- Veoma rani spoud - rekoh. - Albert Ajnštajn i Džordž Bernard Šo pili su čaj iz te iste čaše kad su bili u poseti rođaku Tarkinu - naravno, ne obojica istovremeno.

- Zapitaš se šta bi mogli da naprave jedan od drugog - re-če inspektor Hjuit, pogledavši me letimice.

283

Alan Bredli

- Da, zapitaš se - rekoh, uzvrativši pogled. Inspektor uze još jedan mali gutljaj čaja. Izgledao je nekako

nespokojan, kao da postoji nešto što bi voleo da kaže, ali ne zna kako da počne.

- Bio je to težak slučaj - reče. - Zapravo, bizaran. Čovek či-je si telo našla u bašti bio je potpuni stranac... ili je bar tako iz-gledalo. Sve što smo znali jeste da je došao iz Norveške.

- Šljuka - rekoh. - Molim? - Mrtva mala šljuka na pragu naše kuhinje. Male šljuke se

ne pojavljuju u Engleskoj sve do jeseni. Mora da ih je neko do-neo iz Norveške - u piti. Otud ste znali, zar ne?

Inspektor je izgledao zbunjeno. - Ne - reče. - Bounpeni je nosio nove cipele na kojima je bi-

lo utisnuto ime obućara iz Stavangera. - Oh - rekla sam. - Odatle smo mu veoma lako ušli u trag. Dok je govorio, ruke su mu crtale mapu u vazduhu. - Naše istrage ovde i preko granice pokazale su da je došao

brodom iz Stavangera u Njukasl na Tajnu, i odatle uzeo voz do Jorka, a zatim do Dodingslija. Od Dodingslija je uzeo taksi do

Bišops Lejsija. Aha! Baš kako sam i pretpostavila. - Upravo tako - rekoh. - A pratio ga je, Pemberton, ili da

kažem Bob Stenli, ali on se zaustavio u Dodingsliju. Odseo je u Veselom kočijašu.

Jedna obrva inspektora Hjuita podiže se kao kobra. - Oh? - reče i suviše ležerno. - Otkud znaš za to? - Pozvala sarn Veseli kočijas i porazgovarala s gospodinom

Kliverom. - Je li to sve? - Bili su zajedno u tome, kao što su bili zajedno u ubistvu

gospodina Tvininga. - Stenli to poriče - reče on. - Tvrdi da nema ništa s tim. Ne-

vin kao bela lala, i tako to.

284

Slast na dnu pite

- Ali u kanalu mi je rekao da je on ubio Bounpenija! Osim toga, više-manje mi je priznao da je moja teorija ispravna: sa-moubistvo gospodina Tvininga bilo je nameštena iluzija.

- Dobro, to ostaje da se vidi. To sad ispitujemo, ali malo će potrajati, iako moram da ti kažem da nam je tvoj otac dosta po-mogao. Ispričao nam je celu priču o događajima koji su doveli do smrti gospodina Tvininga. Jedino bih voleo da je ranije od-lučio da tako sarađuje. Mogli smo da izbegnemo... Izvini - reče on. - Nagađam.

- Moju otmicu - rekoh. Morala sam da se zadivim zbog brzine s kojom je inspektor

promenio temu. - Da se vratimo u sadašnjost - reče on. - Da vidim da li sam

ovo dobro razumeo: ti misliš da su Bounpeni i Stenli bili sauče-snici?

- Oni su oduvek bili saučesnici - rekoh. - Bounpeni je krao marke, a Stenli ih je prodavao po inostranstvu nesavesnim ko-lekcionarima. Ali iz nekog razloga nikad nisu uspeli da se reše dva Alsterska osvetnika: bili su jednostavno suviše poznati. Aka-ko je jedan od njih ukraden od Kralja, za svakog kolekcionara bilo bi suviše riskantno da ga uhvate s njima u svojoj zbirci.

- Zanimljivo - reče inspektor. - I? - Planirali su da ucene Oca, ali usput su se sigurno sporeč-

kali. Bounpeni je dolazio iz Stavangera da obavi posao, a Stenli je u jednom trenutku shvatio da bi mogao da ga prati, ubije ga u Bakšou, uzme marke i napusti zemlju. Prosto i jednostavno. I krivica bi bila svaljena na Oca. Što se i dogodilo - dodala sam uz prekorevajući pogled.

Nastupila je neprijatna tišina. - Vidi, Flavija - najzad reče on. - Zapravo nisam imao

mnogo izbora, znaš. Nije bilo dokaza da ikog drugog osumnji-čimo.

- A mene? - rekoh. - Bila sam na mestu zločina. Mahnula sam rukom u pravcu bočica s hemikalijama pore-

đanim po zidovima. - Na kraju krajeva, znam mnogo o otrovima. Mogu se sma-

trati vrlo opasnom osobom.

285

Alan Bredli

- Hmmm - reče inspektor. - Zanimljiva primedba. I jesi bi-la na mestu zločina u vreme smrti. Da stvari nisu ispale onako kako su ispale, vrlo je moguće da bi omča bila na tvom vratu.

Toga se nisam setila. Naježila sam se i malo zadrhtala. Inspektor je nastavio: - Argumenti protiv su, međutim,

tvoja veličina, nedostatak bilo kakvog pravog motiva i činjenica da se nisi baš mnogo sakrivala. Prosečni ubica obično zaobilazi policiju u širokom luku, dok si ti... pa, recimo da mi na pamet pada reč „sveprisutna". I dokle si ono stala?

- Stenli je napao Bounpenija iz zasede u našoj bašti. Boun-peni je bio šećeraš i...

- Ah - reče inspektor, maltene sebi u bradu - insulin! Ni-smo se setili da uradimo test na to.

- Ne - rekoh - ne insulin, već tetrahlormetan. Bounpeni je umro od ubrizgavanja tetrahlormetana u moždano stablo. Stenli je kupio bočicu toga od Džonsa, apotekara, u Dodinsliju. Videla sam na etiketi bočice kada je punio špric u radionici. Ve-rovatno ste je našli ispod onog smeća.

Po njegovom licu sam zaključila da nisu. - Onda mora da se otkotrljala u cev - rekoh. Tamo ima jed-

na odvodna cev koja ide do reke. Neko će morati da je izvadi. Jadni narednik Grejvs, pomislila sam! - Stenli je ukrao špric iz kutije u Bounpenijevoj sobi u Tri-

naest zmajeva - dodadoh bez razmišljanja. Do đavola! Inspektor je iznenada poskočio. - Kako znaš da je to bilo u Bounpenijevoj sobi? - oštro je

upitao. - Ovaj... doći ću i do toga - rekoh - za nekoliko minuta.

Stenli je bio uveren da nikad nećete naći nikakve vidljive trago-ve tetrahlormetana u Bounpenijevom mozgu. Sva sreća da niste. Možda biste zaključili da potiče iz jedne od Očevih bočica. On ima ko zna koliko litara toga u svom kabinetu.

Inspektor Hjuit izvadi beležnicu i naškraba nešto, pretpo-stavljam „tetrahlormetan".

286

Slast na dnu pite

- Znam da je u pitanju tetrahlormetan jer mi je Bounpeni izduvao poslednji dašak njegovog isparenja u lice svojim po-slednjim dahom - rekoh, nabravši nos i napravivši odgovaraju-ću grimasu.

Ako se za inspektorovo lice može reći da je prebledelo, on-da je lice inspektora Hjuita prebledelo.

- Sigurna si u to? - Dosta se razumem u hlorisane ugljovodonike, hvala na pi-

tanju. - Je l' to hoćeš da kažeš da je Bounpeni bio još uvek živ kad

si ga našla? - Jedva - rekoh. - On je... ovaj... preminuo gotovo istog tre-

nutka. Nastupila je još jedna od onih dugih, grobnih tišina. - Evo - rekoh - da vam pokažem kako je to uradio. Uzela sam olovku, okrenula je nekoliko puta u rezaču i oti-

šla u ugao gde se zglobni kostur ljuljao na krajevima žice. - Mom pra-ujaku Tarkinu ga je poklonio prirodnjak Frenk

Baklend - rekoh, nežno protrljavši kostur. - Zovem ga Jorik. Nisam rekla inspektoru da je Bakldend u starosti dao svoj

poklon u znak priznanja talenta mladog Tara. „Sjajnoj buduć-nosti Nauke", bila je Baklendova posveta.

Stavila sam zašiljeni vrh olovke na vrh kičmenog stuba, po-lako ga gurajući pod lobanju dok sam ponavljala Pembertono-ve reči izgovorene u radionici:

- „Malo iskreneš iglu... prođeš kroz splenius capitus i setni-spinalis capitis, probodeš atlantoaksijalni ligament i provučeš iglu ispod..."

- Hvala ti, Flavija - naglo reče inspektor. - To je sasvim do-voljno. Sasvim si sigurna da je tako rekao?

- Njegove rođene reči - rekoh. - Morala sam da ih potra-žim u Grejevoj anatomiji. Dečja enciklopedija ima nekoliko ilu-stracija, ali ni blizu dovoljno pojedinosti.

Inspektor Hjuit protrlja bradu.

287

Alan Bredli

- Siguran sam da bi doktor Darbi mogao da nađe ubod od igle na Bounpenijevom potiljku - rekla sam uslužno - kad bi znao gde da traži. Mogao bi da proveri i sinuse. Tetrahlormetan je stabilan na vazduhu i još uvek je možda tamo zarobljen, po-što čovek više nije disao.

- I - dodala sam - možete da ga podsetite da je Bounpeni popio piće u Trinaest zmajeva malo pre nego što je krenuo u šet-nju do Bakšoa.

Inspektor je i dalje izgledao zbunjeno. - Alkohol pojačava dejstvo tetrahlormetana - objasnila

sam. - A imaš li - upitao je uz ležeran osmejak - neku posebnu

teoriju zašto bi mu stvar još uvek bila u sinusima? Nisam hemi-čar, ali rekao bih da tetrahlormetan isparava veoma brzo.

Imala sam razlog što tako mislim, ali nisam baš želela da ga podelim ni sa kim, naročito ne s policijom. Bounpeni je patio od izuzetno teške kijavice koju mi je preneo kad mi je i dahnuo reč „Vale!" u lice. Baš ti hvala, Horase, pomislila sam!

Takođe sam sumnjala da su Bounpenijevi zakrčeni nosni kanali verovatno sačuvali ubrizgani tetrahlormetan, koji je ne-rastvorljiv u vodi - kao i u slinama - što bi takođe doprinelo ometanju unosa vazduha iz spoljašnjosti.

- Ne - rekoh. - Ali mogli biste da predložite laboratoriji u Londonu da obavi test koji predlaže Britanski farmakološki pri-ručnik.

- Ne mogu da kažem da ga se sećam, ovako nepripremljen - reče inspektor Hjuit.

- To je jedan veoma fin postupak - rekla sam. - Njime se proverava nivo slobodnog hlora kad se jod oslobodi iz kadmi-jum-jodina. Sigurna sam da im je poznat. Ponudila bih se da ga sama obavirn, ali ne verujem da bi Skotland jard rado dao delo-ve Bounpenijevog mozga jednoj jedanaestogodišnjakinji.

Inspektor Hjuit je piljio u mene nekoliko eona. - U redu - najzad reče - hajde da bacimo pogled. - Na šta? - rekoh, nabacivši svoju masku uvređene nedu-

žnosti. - Na to što si uradila. Hajde da vidimo.

288

Slast na dnu pite

- Ali nisam ništa uradila - rekoh. - Ja... - Ne pravi me budalom, Flavija. Niko ko je ikad imao zado-

voljstvo da te upozna neće ni na trenutak poverovati da nisi ura-dila svoj domaći zadatak.

Snebivljivo sam se nacerila. - Evo ga ovde - rekoh, krenuvši ka stolu u uglu na kome je

stajala staklena posuda pokrivena vlažnom krpom. Smaknula sam tkaninu. - Gospode bože! - reče inspektor. - Šta za ime... Zinuo je i blenuo u ružičastosivu stvar koja je spokojno plo-

vila po posudi. - To je lep komadić mozga - rekoh. - Zdipila sam ga iz

ostave. Gospođa Malet ga je juče kupila kod Karforta za dana-šnju večeru. Pobesneće.

- I ti si...? - rekao je, pljesnuvši rukom. - Da, tako je. Ubrizgala sam dva i po kubna centimetra te-

trahlormetana. Tolika je zapremina Bounpenijevog šprica. - Prosečan ljudski mozak teži kilogram i po - nastavila sam

- a mozak muškarca malo više. Odsekla sam dodatnih sto pe-deset grama da ispadne tačno.

- Kako li si to otkrila? - upita inspektor. - Piše u jednoj od knjiga Artura Mija. Ponovo Dečja enci-

klopedija, mislim. - I testirala si ovaj... mozak na prisustvo tetrahlormetana? - Da - rekoh - ali tek petnaest sati nakon što sam ga ubri-

zgala. Procenila sam da je toliko vremena prošlo od udara in-jekcije u Bounpenijev mozak do autopsije.

- I ? - Još uvek se lako može otkriti - rekoh. - Dečja igra. Narav-

no, koristila sam p-amino-dimethilanilin. To je sasvim nov, ali elegantan test. Izašao je u Analistu pre oko pet godina. Privuci-te stolicu i pokazaću vam.

- Neće moći tako, znaš - inspektor Hjuit se zadovoljno smejao.

- Neće? - rekoh. - Naravno da hoće. Već sam jednom to uradila.

289

Alan Bredli

- Hoću da kažem, nećeš me zaslepiti laboratorijskim radom i komotno zaobići marku. Na kraju krajeva, sve se vrti oko nje, zar ne?

Saterao me je u ćošak. Planirala sam da ništa ne kažem o Alsterskom osvetniku i da ga onda krišom predam Ocu. Ko bi ikada ispao pametniji od mene?

- Čuj, znam da je kod tebe - reče on. - Posetili smo dr Ki-singa u Ruks Endu.

Trudila sam se da izgledam neubeđena. - A Bob Stenli, tvoj gospodin Pemberton, rekao nam je da

si je ukrala od njega. Ukrala od njega? Kakva ideja! Koja drskost! - Ona pripada Kralju - protestovala sam. - Bounpeni ju je

maznuo na izložbi u Londonu. - Pa, kome god pripadala, ona je ukradeno vlasništvo i mo-

ja je dužnost da se pobrinem da bude vraćena. Potrebno mi je da znam samo kako si došla do nje?

Prokletnik! Nisam više mogla da vrdam. Moraću da pri-znam svoje prestupe u Trinaest zmajeva.

- Hajde da se dogovorimo - rekla sam. Inspektor Hjuit prasnu u smeh. - Gospođice De Lus - reče - ponekad zaslužujete bronzanu

medalju. A ponekad zaslužujete da vas čovek zatvori u vašu so-bu samo s hlebom i vodom.

- A koji je ovo slučaj od ta dva? - upitala sam. Heeej! Bolje pazi kuda ideš, Flav. Zavrteo je prstima prema meni. - Slušam - reče on. - Ovako, razmišljala sam o nečemu. - rekla sam mu. - Otac

ne vodi baš prijatan život u poslednje vreme. Kao prvo, došli ste u Bakšo i začas ga optužili za ubistvo.

- Polako... polako - reče inspektor. - Već smo prošli ovo. Optužen je za ubistvo jer ga je sam priznao.

Zaista? Ovo je nešto novo. - I tek što je priznao, eto ti Flavije. Video sam više sprem-

nih da se ispovede nego Devica Marija subotom uveče. - Samo sam pokušala da ga zaštitim - rekoh. - Tada sam

mislila da je možda to uradio.

290

Slast na dnu pite

- A koga je on pokušavao da zaštiti? - upita inspektor Hju-it, pažljivo me posmatrajući.

Odgovor na to bio je, naravno - Dogera. Otac je na to mi-slio kad je rekao: „Toga sam se i plašio", nakon što sam mu re-kla da je i Doger prisluškivao scenu s Horasom Bounpenijem u kabinetu.

Otac je mislio da je Doger ubio tog čoveka; to je jasno. Ali zašto? Da li bi Doger to uradio iz odanosti - ili tokom jednog od svojih čudnih preobražaja?

Ne - bolje da ostavim Dogera što dalje od ovoga. To je naj-manje što sam mogla da uradim.

- Verovatno mene - slagala sam. - Otac je mislio da sam ja ubila Bounpenija. Na kraju krajeva, zar nisam ja ta koja je tako-reći nađena na mestu zločina? Hteo je da zaštiti mene.

- Da li zaista veruješ u to? - upita inspektor. - Bilo bi divno da je tako razmišljao - rekoh. - Siguran sam da jeste - reče inspektor. - Sasvim sam sigu-

ran da jeste. A sad, da se vratimo na marku. Nisam je zaboravio, da znaš.

- Dakle, kao što sam počela da pričam, htela sam da učinim nešto za Oca; nešto što će ga usrećiti, makar i na nekoliko sati. Želela bih da mu dam Alsterskog osvetnika, makar na dan-dva. Pustite me da uradim to i reći ću vam sve što znam. Obećavam.

Inspektor je otišao do ormara za knjige, dohvatio ukoričeni primerak Izveštaja društva hemičara iz 1907. i oduvao oblačak prašine s vrha poleđine. Polako je listao njene strane, kao da tra-ži šta bi sledeće rekao.

- Znaš - reče on - moja žena, Antigona, ništa na svetu ne mrzi kao kupovinu. Jednom mi je rekla da bi radije išla da joj stave plombu nego da provede pola sata u kupovini ovčje pleć-ke. Ali mora da kupuje, sviđalo joj se to ili ne. To joj je sudbina, kaže. Da bi ublažila iskustvo, ponekad kupi malu žutu brošuru pod nazivom Vi i vaše zvezde.

- Moram priznati da sam se sve do sada rugao stvarima ko-је rni je čitala za doručkom, ali moj horoskop je jutros glasio, ci-tiram: „Vaše strpljenje će biti dovedeno do krajnjih granica." Misliš li da sam možda pogrešno procenio te stvari, Flavija?

291

Alan Bredli

- Molim vas! - rekoh, zavijajući kao burgija. - Dvadeset četiri sata - reče on - i ni minut duže. A onda je odjednom sve pokuljalo iz mene, i počela sam da

brbljam o mrtvoj maloj šljuki, sasvim bezazlenoj (iako nejesti-voj) piti gospođe Malet, mom preturanju Bounpenijeve sobe u gostionici, nalaženju maraka, posetama gospođici Mauntdžoj i dr Kisingu, susretima s Pembertonom u foliju i na groblju i o zatočeništvu u automehaničarskoj radionici.

Izostavila sam samo deo o trovanju Filinog karmina eks-traktom otrovnog bršljana. Zašto da zbunjujem čoveka nepo-trebnim detaljima?

Dok sam govorila, na mahove je škrabao nešto u maloj cr-noj beležnici, čije su stranice, kako sam primetila, bile pune stre-lica i šifrovanih znakova koji kao da su inspirisani srednjove-kovnim alhemičarskim formularima.

- Ima li i mene tu? - upitala sam, pokazavši prstom. - Ima te - reče on. - Mogu li da pogledam? Samo da zvirnem? Inspektor Hjuit glasno zaklopi beležnicu. - Ne - reče on. - To je poverljivi policijski dokument. - Da li pišete moje puno ime, ili sam predstavljena jednim

od onih simbola? - Imaš svoj sopstveni simbol - reče, tutnuvši knjigu u džep.

- E pa, vreme je da krenem. Pružio mi je ruku i čvrsto se rukovao sa mnom. - Do viđe-

nja, Flavija - reče on. - Bio je to... stvarno doživljaj. Otišao je do vrata i otvorio ih. - Inspektore... Zaustavio se i okrenuo. - Koji je? Moj simbol, mislim? - P - reče. - Veliko slovo P. - P? - upitala sam, iznenađena. - Šta znači P? - Ah - reče on - to je najbolje ostaviti mašti.

Dafi je bila u salonu, ispružena celom dužinom na tepihu, i či-tala Zatvorenika Zende.

292

Slast na dnu pite

- Jesi li svesna da mičeš usnama dok čitaš? - upitala sam. Ignorisala me je. Odlučila sam da stavim život na kocku. - Kad smo već kod usana - rekoh - gde je Fili? - Kod lekara - reče ona. - Izgleda da joj je izbila nekakva

alergija. Nešto sa čim je došla u dodir. Aha! Moj eksperiment je doživeo briljantan uspeh! Niko ni-

kad neće saznati. Čim budem imala slobodnog vremena, zapi-saću u svojoj beležnici:

Utorak, 6 . јип 1950, 13:20. Uspeh! Ishod u skladu s pret-postavkom. Pravda je zadovoljena.

Tiho sam se nasmejala kroz nos. Mora da me je Dafi čula, jer se prevrnula i prekrstila noge.

- Nemoj ni na trenutak da misliš da si se izvukla - rekla je tiho.

- A? - rekoh. Bezazlena zbunjenost bila mi je specijalnost. - Kakvu veštičju čorbu si joj stavila u ruž? - Nemam pojma o čemu pričaš - rekoh. - Pogledaj se u ogledalu - reče Dafi. - Pazi da ga ne razbiješ. Okrenula sam se i polako otišla do kamina gde je zamaglje-

ni ostatak iz perioda regentstva visio na zidu i mrzovoljno od-ražavao sliku sobe.

Sagnula sam se bliže i zagledala se u svoj odraz. U početku nisam videla ništa osim svoje izvrsne uobičajene ličnosti, mo-drih očiju i bledog lica; ali što sam više piljila, počela sam da pri-mećujem više detalja u odrazu od rasturene žive.

Na vratu sam imala mrlju. Ljutu crvenu mrlju! Tamo gde me je Fili poljubila!

Bolno sam kriknula. - Pet sekundi pre nego što je ušla u kanal, Fili je rekla da će

ti vratiti za sve. I pre nego što se Dafi prevrnula i vratila svojoj glupoj priči

s mačevima, smislila sam plan.

Jednom sam, kad sam imala oko devet godina, vodila dnevnik o tome kako je to biti De Lus, ili makar kako je to biti ovaj

293

Alan Bredli

naročiti De Lus. Mnogo sam razmišljala o svojim osećanjima i najzad došla do zaključka da je biti Flavija De Lus nešto kao bi-ti sublimat: poput crnog kristalnog ostatka koji ljubičasta ispa-renja joda ostave na hladnom staklu epruvete. U to vreme sam mislila da je to savršen opis, i tokom protekle dve godine nije se dogodilo ništa što bi moje mišljenje promenilo.

Kao što sam već rekla, De Lusovima nešto fali: neka hemij-ska veza, ili njen nedostatak, koja im vezuje jezik kad god dođu u opasnost da izraze naklonost. Verovatnoća da jedan De Lus kaže drugom da ga voli isto je tako mala kao da se jedan od vr-hova Himalaja sagne i počne da šapuće slatke koještarije obli-žnjoj steni.

Ova pretpostavka je dokazana kada mi je Fili ukrala dnev-nik, obila njegovu bronzanu bravu limenim otvaračem iz kuhi-nje i počela naglas da ga čita stojeći na vrhu velikog stepeništa obučena u odelo koje je ukrala s komšijskog strašila.

Te misli su mi se vrzmale po glavi kad sam se približila vra-tima Očevog kabineta. Zastala sam... nesigurna u sebe. Da li za-ista želim ovo da uradim?

Okrenula sam bravu i ušla u sobu. Za stolom pored prozo-ra, Otac je na trenutak podigao pogled sa svog uveličavajućeg sočiva, a onda nastavio da proučava jednu purpurnocrvenu marku.

- Smem li nešto da kažem? - upitala sam, svesna, čak i u trenutku kad sam to izgovarala, da je čudno reći tako nešto, ali ipak mi se činilo da je to baš pravi izbor reči.

Otac je spustio staklo, skinuo naočari i protrljao oči. Izgle-dao je umorno.

Zavukla sam ruku u džep i izvadila komad plavog papira za pisanje u koji sam umotala Alsterskog osvetnika. Koraknula sam napred kao molilac, stavila papir na njegov sto i ponovo korak-nula unazad.

Otac ga je otvorio. - Gospode bože! - rekao je. - Pa to je „АА". Stavio je naočari i dohvatio svoju juvelirsku lupu da pogle-

da marku.

294

Slast na dnu pite

Sada, pomislih, dolazi moja nagrada. Našla sam sebe kako usredsređeno gledam u njegove usne i čekam da počnu da se miču.

- Odakle ti ovo? - najzad je pitao, onim svojim mekim gla-som kojim fiksira slušaoca kao čioda leptira.

- Našla sam ga - rekoh. Očev pogled je bio vojnički nepopustljiv. - Mora da ga je Bounpeni ispustio - rekla sam. - Za tebe je. Otac je proučavao moje lice kao što astronom proučava su-

pernovu. - To je vrlo ljubazno od tebe, Flavija - reče on najzad, s ne-

kakvim velikim naporom. I pružio mi je Alsterskog osvetnika. - Moraš ga smesta vratiti zakonitom vlasniku. - Kralju Džordžu? Otac je klimnuo glavom nekako tužno, učinilo mi se. - Ne znam kako se našao u tvom vlasništvu i ne želim da

znam. Sama si stigla čak dovde, i sada sama moraš da uradiš pravu star.

- Inspektor Hjuit želi da njemu dam marku. Otac zavrte glavom. - Veoma ljubazno od njega - reče on - ali takođe veoma

zvanično. Ne, Flavija, ovaj stari „АА" je prošao kroz mnoge ru-ke u svom veku, od kojih je malo vrednih i mnogo ništavnih. Moraš se pobrinuti da tvoje ruke budu najvrednije od svih.

- Ali kako se piše Kralju? - Siguran sam da ćeš naći načina - reče Otac. - Molim te

zatvori vrata kad budeš izlazila.

Kao da želi da zatrpa prošlost, Doger je prebacivao đubrivo lo-patom iz kolica u leju s krastavcima.

- Gospođice Flavija - reče, skinuvši šešir i obrisavši čelo ru-kavom košulje.

- Kako se stavlja adresa na pismo upućeno Kralju? - upita-la sam.

Doger je pažljivo naslonio lopatu na staklenik. - Da li je pitanje teorijsko ili praktično?

295

Alan Bredli

- Praktično. - Hmmm - reče. - Mislim da treba negde da pogledam. - Sačekaj - rekoh - Raspitajte se unutra o svemu gospođe

Malet. Drži je u sobi za serviranje. - Sad je u nabavci u selu - reče Doger. - Ako budemo brzi,

možda sačuvamo živu glavu. Minut kasnije stajali smo zbijeni jedno pored drugog u so-

bi za serviranje. - Evo ga - rekla sam uzbuđeno kad mi je otvorena knjiga

došla u ruke. - Ali sačekaj... ovo je objavljeno pre šezdeset godi-na. Da li još uvek važi?

- Dakako - reče Doger. - U kraljevskim krugovima stvari se ne menjaju tako brzo kao u vašem i mom, niti bi trebalo.

Salon je bio prazan. Dafi i Fili su negde otišle, najverovatni-je da planiraju svoj novi napad.

Našla sam pristojan list papira u fioci i, nakon što sam umočila pero u mastionicu, prepisala sam pozdrav iz masne knjige gospođe Malet, starajući se da mi rukopis bude što lepši:

Najmilostivijem Vladaru; Vaše veličanstvo, Molim vas da u priloženom nađete predmet od izuzetne vrednosti koji pripada Vašem veličanstvu i koji je ukraden ove godine. Kako mi je došao u ruke (fin detalj, pomisli-la sam) nevažno je, ali mogu uveriti Vaše veličanstvo da je kriminalac uhvaćen.

- Uhapšen - reče Doger, koji je čitao preko mog ramena. Promenila sam. - Šta još? - Ništa - reče Doger. - Samo potpišite. Kraljevi više vole sa-

žetost. Vodeći računa da ne umrljam stranicu, prepisala sam za-

ključak iz knjige:

Ostajem, uz najdublje poštovanje, najverniji podanik i odani sluga Vašeg veličanstva.

Flavija de Lus (gospođica)

296

Slast na dnu pite

- Savršeno! - reče Doger. Fino sam presavila pismo, a zatim ga još jednom jako ispe-

glala palcem. Ubacila sam ga u jedan od Očevih najboljih kove-rata i napisala adresu:

Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Džordž Šesti Bakingemska palata, London, Engleska

- Da napišem „lična prepiska"? - Dobra ideja - reče Doger.

Nedelju dana kasnije, hladila sam gola stopala u vodi veštačkog jezera i pregledala svoje beleške o koniinu, glavnom alkaloidu otrovne kukute, kad se Doger iznenada pojavio, mašući nečim u ruci.

- Gospođice Flavija! - povikao je i počeo da gaca preko vo-de ka ostrvu sa sve čizmama.

Nogavice su mu bile natopljene vodom i, iako je curio kao Posejdon, osmeh mu je bio blistav kao letnje popodne.

Predao mi je koverat, mek i beo kao guščje paperje. - Da ga otvorim? - pitala sam. - Mislim da je vama upućen. Doger je uzdrhtao kad sam ga pocepala i izvadila list papi-

ra krem boje koji je ležao presavijen unutra:

Draga moja gospođice De Lus, Veoma sam vam zahvalan zbog Vaše nedavne poruke i zbog vraćanja divnog predmeta koji je sadržala, i koji je, kao što sigurno znate, odigrao zapaženu ulogu ne samo u istoriji moje porodice već i u istoriji Engleske. Molim Vas da primite moju iskrenu zahvalnost.

I u potpisu je stajalo samo „Džordž".

Beleška o autoru

Alan Bredli je rođen u Torontu. Elektroinženjer po obrazova-nju, Alan je radio u brojnim radio i televizijskim stanicama u Ontariju pre nego što je postao tehnički direktor u medija cen-tru u Saskačevanu, i na tom mestu je ostao dvadeset pet godi-na, dok se 1994. godine nije povukao u prevremenu penziju, da bi se posvetio pisanju.

Pisao je dečje priče koje su objavljivane u Kanadskom deč-jem godišnjaku, a njegova kratka priča Upoznajte gospođicu Ma-len bila je prvi dobitnik nagrade za dečju književnost Udruženja pisaca Saskačevana. Godinama je podučao pisanju scenarija za televiziju na univerzitetu u Saskačevanu. Njegova literarna dela objavljivana su u književnim časopisima i imao je mnogo javnih čitanja po školama i galerijama. Njegove kratke priče priređivao je i Radio CBS.

Jedan je od osnivača društva posvećenog proučavanju lika i dela Šerloka Holmsa i pisanja u šerlokovskom ključu. Tu je upo-znao dr Vilijama A.S. Sardženta, s kojim je zajednički napisao Ms Hohnes of Baker Street („Gospođa Holms iz Bejker strita"). U tom delu iznosi se zapanjujuća teorija da je Veliki Detektiv zapravo bila žena.

Njegovu knjigu The Shoebox Bible (2006) upoređuju s knji-gom Utorak s Morijem. U julu 2007. godine dobio je nagradu britanskog Udruženja pisaca krimi romana za debitantski ro-man (Debut Dagger Award) za knjigu Slast na dnu pite, prvi u nizu romana o jedanaestogodišnjoj Flaviji De Lus.

Alan Bredli preselio se na Maltu 2009. godine, sa ženom Širli i dva prevejana psa.

CIP - Каталогизаци ја у публикацији Народна библиотека Србије , Београд

821.111 - 3 1

Б Р Е Д Л И , А л а н , 1950-Slast na dnu pite / Alan Bredli : s

engleskog preveo Marko Anđelković -Beograd : Marso, 2009 (Beograd : Paragon). - 304 str. ; 21cm. Prevod dela: The Sweetness at the Bottom of the Pie / Alan Bradley - Tiraž 1000. -Beleška o autoru: str 299.

ISBN 978-86-6107-009-9 COBISS.SR-ID 169260300