stres knjiga.pdf

8/19/2019 stres knjiga.pdf

1/16

1

Uklanjanje posledica

prenatalnih i postnatalnih trauma

zrelom reakcijom odrasle ličnosti na stres Goran Golubović* ([email protected]), Darko Stanković ([email protected]),

Miloš Bogdanović ([email protected])

*Departman za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu

Sama prenatalna i postnatalna trauma izaziva posledice u razvoju deteta koje predstavljajuveoma razvijene adaptivne sposobnosti kojima dete biva osposobljeno da odgovori na sličnetraumatične okolnosti u svom životu, kakve su majku snalazile u vreme trudnoće.

Destruktivne posledice prenatalnih trauma dolaze do izražaja tek kasnije, kada veomarazvijene adaptivne sposobnosti (osećanje straha, gneva i tuge), u slučaju nedostatka zrelogsazrevanja ličnosti, izgube svoju adaptivnu funkciju (opreznost, pravdoljubivost i saosećajnost)i budu transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičavost, mržnju, depresivnost).

Pokušaji da se posledice nesazrelosti ličnosti poprave tehnikama pozitivnog mišljenja iprijatnih emocija, pomažu samo simptomatski, jer uklanjaju iz svesti povode za manifestacijudestruktivnih motiva, a ne reformišu same destruktivne motive. Isto tako i primena

medikamenata, koji preko uticaja na hormonalnu aktivnost menjaju intenzitet pomenutihadaptivnih sposobnosti, daju ograničene rezultate, jer ne menjaju funkciju adaptivnihsposobnosti, već samo njihov intenzitet.

No, zrelom reakcijom odrasle ličnosti na stresne situacije koje provociraju ispoljavanjedestruktivnih motiva ponašanja, osoba može sazreti i doživeti transformaciju svojihdestruktivnih motiva u sposobnosti koje tada postaju oruđe njene ljubavi u odgovoru na rea lnepotrebe života (sopstvene potrebe, potrebe bližnjih i potrebe čovečanstva).

Prenatalni, trauma, stres, razvoj, zrelost

PRENATALNA I POSTNATALNA TRAUMA PRIPREMAJU LJUDSKO BIĆE ZA ISTE TRAUMATIČNEOKOLNOSTI U BUDUĆNOSTI

Činjenica je da prenatalni i postnatalni uticaj na naš razvoj može da ostavi traga.Svaka trauma koju je doživela majka deteta za vreme razvoja ploda, ostavlja veće ilimanje posledice na njegov razvoj, koje mogu imati uticaja na ceo njegov budući život.

Ako smo uvereni da su prenatalni uticaji odgovorni za mnoge probleme odraslihličnosti, onda nam se prirodno nameću pitanja:

Kako je moguće da milioni godina borbe za opstanak nisu uspeli da stvore čoveka

imunog na takve negativne uticaje, ili, ako zastupamo Božje stvaranje čoveka, kako je

moguće da je čovek stvoren sa tako osetljivim organizmom koji će negativne posledicetraume svog roditelja za vreme svog prenatalnog razvoja poneti na sebi i po izlasku iz

majčine utrobe?!

Ali, ova pitanja su pogrešna, zato što polaze od pogrešne premise da su poslediceprenatalnog stresa same po sebi loše, a ne korisne. Činjenica je da majka kojasvakodnevno doživljava psihičku traumu, prenosi posledice te traume na svojepotomstvo. Intenzivno majčino osećanje straha, gneva i tuge izaziva kod potomstvaizraženo razvijene sposobnosti ka osećanju straha, gneva i tuge. Ali to se ne dešavazato da bi se dete mučilo kao što se majka muči, već da bi razvilo adaptivne

sposobnosti kojima će moći lakše da podnese nastavak traume u kojoj se nalazinjegova majka.

mailto:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]:[email protected]


2/16

2

Nema ničeg lošeg u tome da imamo osećanja adekvatna stvarnosti, jer nas osećanjaadekvatna stvarnosti usmeravaju na one aktivnosti koje su odgovor na realne potrebeživota.

Kao što je prirodno da osećamo radost kada smo svedoci dobrog, lepog i pravednog,isto tako je prirodno da u opasnosti osećamo strah, kada smo svedoci nepravde daosećamo gnev i da, kada smo svedoci nevolje i gubitka, osećamo tugu.

Jednostavno, u stresnoj situaciji osećamo gnev prema krivcu za nepravdu, strah odnjenih mogućih posledica i tugu zbog posledica nepravde. Ne bi bilo primereno daimamo osećanja koja nisu adekvatna stvarnosti, pa da osećamo radost kada smosvedoci ili žrtve nepravde, opasnosti i gubitka.

Prirodno je da imamo osećanja koja su adekvatna stvarnosti, zato što osećanjapokreću adekvatnu hormonalnu aktivnost koja nam aktivira sposobnosti adekvatne onojpotrebi života koju predstavlja stresna situacija.

Hormoni aktiviraju one psihofizičke procese u organizmu koji su nam u trenutku stresapotrebni, a blokiraju one procese koji bi ometali naš najbolji odgovor na stresnusituaciju.

Zato, ako za vreme trudnoće majka živi u stalnom strahu, njeno dete će svakako imatiposledice takve traume manifestovane kroz sopstvenu sklonost ka emociji straha. Ali tasklonost je svrhovita, jer osposobljava dete da bude oprezno u situaciji kojapredstavlja opasnost.

Ako, pak, za vreme trudnoće majka trpi nepravdu i svakodnevno oseća gnev, dete ćekroz izmenjenu hormonalnu aktivnost majke takođe formirati sklonost ka lakomosećanju gneva. Ali i ta sklonost je svrhovita, jer formira kod budućeg čovekasposobnost da se bori protiv nepravde u situaciji koja zahteva borbu protiv nepravde.


3/16

3

Ako majka živi u stresu koji joj izaziva jako osećanje tuge, ni njeno dete neće ostati bezposledica. Ali izražena sklonost ka osećanju tuge, prepoznavanju potreba drugih ljudi ibrižnosti prema njima, jeste odgovor na potrebu unesrećenih ljudi.

Dakle, posledice takvih prenatalnih uticaja na plod jesu svrhovite, jer osposobljavajupotomstvo onim sposobnostima koje su odgovor na izvor straha, gneva ili tuge.

PROBLEM NE DOLAZI IZ ČOVEKOVE PRIRODE, VEĆ IZ ČOVEKOVE LIČNOSTI

Iako trauma koju majka prenosi na plod nije sama po sebi loša, ona veoma lako možepostati loša usled nesazrelosti ljudske ličnosti. Veoma razvijene sposobnosti osećanjastraha, gneva i tuge, koje se usled traumatičnih uslova života razviju još u prenatalnomperiodu, mogu vrlo lako da izgube adaptivnu funkciju (opreznost, borbenost i brižnost)i da budu transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičavost, mržnju izabrinutost).

Zato bi bilo najbolje da za vreme trudnoće majka živi bezbrižno, sa dubokimosećanjem voljenosti od strane svog supruga, da bi takav uticaj formirao i kod deteta

veću sklonost ka iskustvu ljubavi, dobrote i zahvalnosti. Ili, ako majka već živi u stresnojsituaciji, bilo bi dobro da reaguje zrelo na stres, da ne bi izazvala preteraneposledice negativnih osećanja na svoje potomstvo i opteretila ga nepotrebnimiskušenjima. Još u XIX veku ljudi su zapazili:

"Misli i osećanja majke imaće moćan uticaj na nasleđe koje ona daje svome detetu.Ako dopusti da joj se misli intenzivno bave vlastitim osećanjima, ako se predasebičnosti, ako je zlovoljna i zahtevna, tu činjenicu će potvrditi i narav njenog deteta.Tako su mnogi, kao pravo rođenja, primili gotovo nesavladive sklonosti ka zlu." (EllenG. White, Appeal to Mothers, February 1, 1880)

Ipak, do čovekove ličnosti stoji da li će izražene sposobnosti osećanja straha, gneva ituge biti transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičenje, mržnju idepresiju) ili će ostati sposobnosti spremne da budu odgovor na realne potrebe života(opasnosti, nepravde i gubitka), te da tako budu izraz ljubavi samog čoveka premarealnim potrebe svoje sopstvene ličnosti, potrebama svojih bližnjih i potrebamačovečanstva.

Veoma izražene sposobnosti čoveka da oseća strah, gnev i tugu, čine sam processazrevanja ličnosti težim, ali ne zaboravimo da i umereno razvijene sposobnosti takođe"čekaju" da im čovek dodeli ispravnu funkciju. Ako to čovek ne uradi, one će izopačitisvoju funkciju bez obzira na idealne uslove prenatalnog razvoja.


4/16

4

Za razliku od biljaka i životinja koje imaju u sebe ugrađenu ulogu svojih sposobnostida njima odgovaraju na potrebe života, čovek je biće slobodne volje, i mora sam daizabere smisao svojih sposobnosti, da li će njima da odgovara na realne potrebeživota ili će da ih zloupotrebljava radi satisfakcije i psihičkog pražnjenja. Zato i osobekoje nisu imale traumatičan prenatalni razvoj često pokazuju iste simptome koje bismokod drugih sa sigurnošću objasnili prenatalnom traumom.

Sazrevanje ličnosti nije prirodan proces, već stoji do samog ljudskog bića. Pridavanjeispravne funkcije našim sposobnostima je voljan čin koji predstavlja sazrevanje našeličnosti. Čovek mora putem razuma, savesti i volje da preuzme u svoje ruke vlast nadsvojim sposobnostima i da im prida ispravan smisao, inače će njegove sposobnosti biti

prepuštene prirodnoj zloupotrebi i zatim ovladati njegovom voljom. Ko ne pobediiskušenje, iskušenje će pobediti njega.

POSLEDICE NOVONASTALE TRANSFORMACIJE NAŠE LIČNOSTI

Ako u opasnosti dozvolimo da nama ovlada strah kao motiv ponašanja, tada on ostajekao motiv koji nas navodi na kukavičluk, sumnjičavost i strah, i onda kada više nepostoje objektivni razlozi za strah. Kukavičluk će nas navesti da odustanemo odsuprotstavljanja nepravdi onda kada je neophodno nepravdi stati na put i pokazati

hrabrost.


5/16

5

Ako kao žrtve nepravde dozvolimo da nama ovlada gnevljivost, mi ćemo iz gnevljivostibiti skloni da tumačimo tuđe postupke kao nepravedne i da tako izmišljamo povode zasukob sa drugima, i kada objektivni razlozi za takve naše reakcije više ne postoje.Bićemo skloni da nepotrebno provociramo svoje protivnike i onda kada bi najmudrijebilo da krotošću formiramo prijateljski odnos ili da se jednostavno sklonimo od zla.

Ako smo kao žrtve gubitka pali u depresivno stanje, mi ćemo biti skloni da stvarnost

tumačimo na depresivan način i onda kada razlozi za tugu više ne postoje. Ako smo zavreme nevolje počeli da se brinemo, mi ćemo nastaviti da se brinemo i kada razlozi zabrigu više ne postoje. Briga i zabrinutost nam nepotrebno oduzimaju životnu snagunavodeći nas da se bavimo onim što prevazilazi našu sferu odgovornosti i što do nasne stoji.

Dakle, dovoljno je da reagujemo nezrelo na jednu stresnu situaciju i da tada našesposobnosti dožive transformaciju u destruktivne motive ponašanja koji u nama ostajukao izvori negativnih osećanja i posle prestanka stresne situacije. Što su te sposobnostibile jače razvijene prenatalnom i postnatalnom traumom, to će i simptomi njihove

izopačene funkcije pokazati veći intenzitet.

Ne samo što nas naša nezrela reakcija na neprijatna osećanja čini destruktivnima, većto mogu da učine i naše reakcije na prijatna osećanja. Ako smo izvore prijatnihosećanja zloupotrebljavali kroz pokušaj da se njima zadovoljimo, u nama se javljastalna zavisnost za izvorima prijatnih osećanja bez kojih sada više ne možemo.

Osujećenje naše potrebe za prijatnim doživljajima jeste glavni izvor depresije, dokosujećenje naše potrebe za predstavom o sopstvenoj vrednosti i veličini jeste glavniizvor uvredljivosti i mržnje.

Dakle, naša nezrela reakcija na prijatna i na neprijatna osećanja formira motiveponašanja koji dovode do transformacije naše ličnosti, koja se ogleda u gubitku praveljubavi i naše opterećenosti sebičnim i destruktivnim motivima, sa svim nezgodnimnuspojavama.

AUTODESTRUKTIVNE POSLEDICE IZMENJENOG STANJA LIČNOSTI

Pored toga što motivi ponašanja koji su plod negativne transformacije naše ličnostiugrožavaju našu egzistenciju ponašanjem koje nije svrhovito našoj egzistenciji, oniizazivaju i autodestruktivne promene u samom našem organizmu.

Zrela ličnost oseća neprijatna osećanja samo dok u stvarnosti postoji objektivni razlogza njih, tako da su izazvane hormonalne promene u radu organizma adekvatneodgovoru na realne potrebe života i one traju dok traju stresne okolnosti.

Međutim, kako nezrela ličnost zadržava izvor neprijatnih osećanja u svojimpokretačkim motivima i kada prestanu stresne okolnosti, ona konstantno izazivahormonalne aktivnosti koje nisu adekvatne realnim potrebama života, što izazvapsihofizičku havariju organizma.

Kako motivi koji su plod naše nezrele reakcije na stres predstavljaju konstantan izvorneprijatnih osećanja u nama samima, posledica njihovog uticaja je adekvatna stresnoj


6/16

6

situaciji koja bi nas od spolja neprekidno dugo pritiskala. Svaki dugotrajan i snažanhormonalni disbalans izaziva apoptozu - isprogramiranu smrt onih ćelija ljudskogorganizma koje za stresnu reakciju nisu najvažnije, već bi uskratile resurse organizmakoji su potrebni za stresnu reakciju. Isto tako, previsok nivo određenih hormona pokrećeautomatsku regulaciju koja smanjuje nivo hormona izazivanjem apoptoze ćelija kojeproizvode te hormone.

Svakodnevno izazivanje snažnog uzbuđenja rezultuje skokom dopamina, hormonaradosti, koji kada je aktiviran u preteranoj meri pokreće proces apoptoze(samouništenja) dopaminskih neurona koji proizvode dopamin.

Svakodnevna anksiozna osećanja drže visok nivo hormona kortizola koji razgrađujumišićnu masu i imuni sistem, da bi se tako podigao nivo glukoze u krvi i dao čovekuenergiju za bežanje od izvora opasnosti. No, ako nema adekvatne fizičke ak tivnostikoju zahteva bežanje, viši nivo glukoze u krvi neće biti utrošen pa se pretvara u masnenaslage i tako osobu čini gojaznom.

Svakodnevno osećanje gneva podiže nivo testosterona i tireoidnih hormona kojirazgrađuju unutrašnje organe da bi njihove aminokiseline upotrebio za izgradnjumišićne mase svojih udova za fizičku borbu. Zato je tačno kada se kaže da čovek "samsebe jede" iz mržnje. Veoma visok nivo testosterona pokrenuće i proces apoptozenervnih ćelija mozga.

Doživljaj tuge izaziva skok nivoa hormona prolaktina koji smanjuje nivo testosterona, izato, kada se podigne u većoj meri, dovodi do atrofije polnih odlika osobe. Preteranovisok nivo prolaktina izaziva osteoporozu, nadutost zbog akumulacije vode uorganizmu, glavobolju (migrene) i probleme sa vidom.

ZAŠTO HORMONALNE TERAPIJE I TEHNIKE POZITIVNOG MIŠLJENJA NE MOGU DA OTKLONEUZROK PROBLEMA?

Negativna transformacija ličnosti koju su osobe doživele nezrelom reakcijom na stres,jeste utemeljena na dubokom unutrašnjem nezadovoljstvu duha, koje je tim osobamaovladalo u trenucima nezrele reakcije na stres.

Nezadovoljstvo je izvor sebičnih i destruktivnih motiva.

Unutrašnje nezadovoljstvo duha prirodno navodi čoveka da prema izvoru prijatnihosećanja gradi odnos sebičnosti i nezahvalnosti, a prema izvoru neprijatnih osećanjakukavičluk, gnevljivost i depresivnu reakciju.


7/16

7

Dok se prijatnim osećanjima čovek opija da bi ugušio svest o svom unutrašnjemnezadovoljstvu duha, u neprijatnim osećanjima nalazi povod i "ventil" za izražavanje(psihičko pražnjenje) unutrašnjeg nezadovoljstva kroz destruktivne motive ponašanja.

Da čovek ne bi na prijatna osećanja reagovao sebičnošću već zahvalnošću, on treba usvojoj biti da bude rasterećen od unutrašnjeg nezadovoljstva i samim tim duhovnozadovoljen. Isto tako, da bi u susretu sa opasnošću pokazao hrabrost a ne kukavičluk, ususretu sa nepravdom krotost a ne gnevljivost, a u susretu sa gubitkom ― mir ipoverenje, a ne brigu i depresiju, on prethodno treba da bude u svojoj biti duhovnozadovoljen.

No, većina osoba koje su nezrelom reakcijom na stres doživele negativnutransformaciju svoje ličnosti, žele da i dalje zadrže svoju nesazrelost ličnosti, a daodređenim tehnikama samo uklone neprijatne simptome svog destruktivnog stanja. Oni

najčešće ne žele da reformišu loše pokretačke motive koji su njima ovladali onda kadasu nezrelo reagovali na stres, već žele samo da uklone simptome loših motiva u svojimneprijatnim mislima, osećanjima i postupcima. Kako u biti i dalje ostaju duhovnonezadovoljeni, njihova potraga za rešenjem problema doživljava krah, jer svoju borbuvode na pogrešnom planu, planu simptomatike, a ne uzroka svog problema.

NEMOĆ MEDIKAMENATA

Na primer, osobe koje su nezrelom reakcijom na opasnost postale anksiozne isumnjičave, često pokušavaju da raznim medikamentima smanje sposobnost da osećajustrah. Ali kako medikamenti ne menjaju funkciju već samo intenzitet sposobnostiosećanja straha, oni i dalje zadržavaju problem u sebi. Promena funkcije sposobnostije domen lične odgovornosti i zato se ne može rešiti delovanjem na intenzitetsposobnosti.


8/16

8

NEMOĆ SAMOKONTROLE

Nama uglavnom smetaju samo simptomi nezrele reakcije na stres (neprijatna osećanja,sukob sa drugim ljudima), a ne sami loši motivi (sebičnost, sumnjičavost, mržnja idepresija) u koje smo pali nezrelom reakcijom na stres.

Samokontrolom možemo spolja da se ispravno ponašamo, dok loši motivi nastavljajuda vrše svoj kobni učinak u prekomernoj proizvodnji hormona koji nisu odgovor narealne potrebe života. Takođe, loši motivi izazivaju psihosomatske zdravstveneprobleme bilo da ih sputavamo u ispoljavanju (visok pritisak, čir na želucu...), bilo da ihotvoreno izražavamo (grč srčane arterije...). Rešenje nije niti u potiskivanju, niti uispoljavanju loših motiva, već u njihovoj reformi.


9/16

9

NEMOĆ POZITIVNOG MIŠLJENJA

Osobe koje su nezrelom reakcijom na nepravdu sebe ispunile mržnjom, čestopokušavaju da u umu formiraju pozitivne predstave o drugim ljudima i da budu slepipred nepravdom, da bi tako izbegli provociranje i ispoljavanje svoje nepobeđenemržnje.

Shema predstavlja mehanizam racionalizacije gde čovek pokušava da stvarnostpredstavi na način koji neće provocirati ispoljavanje njegovih destruktivnih motiva.


10/16

10

Ali, izbegavajući neprijatne misli i osećanja, te osobe ne uklanjaju loše motive iz sebe,već samo iz uma uklanjaju povod za manifestaciju gnevljivosti i mržnje, koje i daljezadržavaju u sebi na nivou motivacije. Takvim trikom oni pokazuju da nisu u stanju davole same ljudske ličnosti takve kakve jesu, pa zato pažnju usmeravaju ka ljudskimvrednostima i osećanjima, voleći vrednosti koje vide u ljudima ili osećanja koja im ljudiizazivaju, više nego same ljudske ličnosti.

NEMOĆ PRIJATNIH OSEĆANJA

Depresivne osobe često imaju potrebu da slušaju veselu muziku, da bi ugušile svest osvom depresivnom stanju, umesto da izađu iz depresivnog stanja. No, promenaosećanja ne podrazumeva promenu unutrašnjih motiva. Ako nas muče anksioznost,psihička napetost ili depresija, nije rešenje da emotivnim i čulnim senzacijamaugušujemo svest o unutrašnjem problemu.

Ma kako da su izazvana osećanja snažna, uzvišena ili dugotrajna, ona nikada nemogu da zadovolje žeđ duše i da otklone uzrok depresije, već mogu samo da uguše

čovekovu svest o unutrašnjem nezadovoljstvu duha koje je čovekom ovladalo utrenucima njegove nezrele reakcije na stres. Dokaz da osećanja ne mogu da zadovolježeđ duše i da tako proizvedu pozitivnu transformaciju ličnosti jeste u tome što bezobzira na uzvišenost osećanja koja čovek iskreno oseća, njegovi motivi ponašanja idalje ostaju nepromenjeni.


11/16

11

On i dalje na nivou motiva ponašanja traži sreću i daje nesreću. Da je zaista duhovnozadovoljen, ne bih imao potrebu da traži sreću kada je već zadovoljen, niti bi imaopotrebu da izražava nezadovoljstvo kroz potrebu za psihičkim pražnjenjem, ako je većrasterećen od nezadovoljstva.

Ako je osoba duhovno zadovoljena, onda ona izražava sreću kroz motiv nesebične

ljubavi i dobrote. Tada ni prijatna osećanja ni neprijatna osećanja čoveku više nisuiskušenje. Prijatna osećanja dobijaju ulogu povoda za zahvalnost, a neprijatna zamanifestaciju hrabrosti, krotosti i brižnosti. Unutrašnje duhovno zadovoljenje, ako sezaista desilo, mora rezultovati transformacijom ličnosti koju pedagozi nazivajusazrevanjem ličnosti, a vernici iskustvom duhovnog nanovorođenja.

Neophodno nam je duhovno iskustvo, jer čovek je i duhovno, a ne samo fizičko iduševno biće. U suštinskom smislu mi smo svi religiozni, jer svi se mi “molimo” nekome ilinečemu, jer u nekome ili nečemu tražimo zadovoljenje žeđi sopstvene duše. Minesvesno pridajemo natprirodne moći izvorima našeg užitka kada umišljamo da oni

mogu da nas zadovolje. Ali, kao što smo primetili, doživljaji užitka nikoga ne mogu dazadovolje, već mogu samo da uguše svest o našem unutrašnjem problemu.

Zato treba razumno da ispitujemo da li naš objekat uzdanja zaista može da naszadovolji, ili samo izaziva opijajuća osećanja; kojima ugušujemo svest o svomunutrašnjem problemu i kojima izazivamo pristrasnu dobrotu koja će nestati čim stressvakodnevnog života pokvari naša osećanja.

Ako zadovoljenje ne rezultuje radikalnom transformacijom naših pokretačkih motiva, uskladu sa shemom koja otkriva korelaciju zadovoljenja i motiva ponašanja, onda jezadovoljenje samo lažno (opijajuće), a ne stvarno.


12/16

12

POZITIVNA TRANSFORMACIJA LIČNOSTIZRELOM REAKCIJOM ODRASLE LIČNOSTI NA STRES

Ma kako da je prenatalni uticaj bio traumatičan, i ma kako da je uticaj vaspitanja uvreme ranog odrastanja deteta bio nepovoljan po samu njegovu ličnost, od fazeadolescencije osoba ima slobodu da postupa svojom akcijom volje nezavisno i čaknasuprot svim štetnim uticajima koji su na nju dotle delovali.

Odrasla ljudska ličnost, može zrelom reakcijom na stresne događaje svakodnevnogživota da ukloni posledice svojih nezrelih reakcija u prethodnom življenju.

Normalno je da dobitak, lepota i dobrota izazivaju adekvatno osećanje radosti. Ali donas stoji da li ćemo prijatna osećanja zloupotrebljavati radi satisfakcije, što nas činisebičnima, ili ćemo prema izvoru prijatnih osećanja imati duh zahvalnosti. Ako gajimosebičan odnos prema izvoru prijatnih osećanja, pripravljamo put za svoju depresivnureakciju do koje će doći onda kada u zloupotrebi osećanja jednoga dana budemo biliosujećeni. Jedina zrela reakcija ka izvoru prijatnih osećanja jeste duh zahvalnosti.

Isto tako, normalno je da kada smo u opasnosti, osećamo strah. Ali do nas stoji da lićemo tada biti kukavice ili ćemo biti hrabri. Ako reagujemo kukavičlukom, ostaćemo

kukavice i kada iz opasnosti objektivno izađemo, a ako reagujemo hrabrošću, tadaostajemo hrabri i posle prestanka iskušenja.

Takođe, sasvim je normalno da nepravda u nama izaziva adekvatno osećanje gneva.Ali do nas stoji da li ćemo na nepravdu odgovoriti mržnjom ili krotošću. Akoodgovaramo mržnjom, mržnja ostaje i kada prođe spoljnje iskušenje, a akoodgovaramo krotošću i praštanjem, mi zadržavamo izgrađen karakter mira i kadaizvor nepravde biva otklonjen.

Isto tako je sasvim normalno da nam nevolja, neuspeh i gubitak voljene osobe izazivajuadekvatno osećanje tuge. Ali do nas stoji da li ćemo na nevolju da odgovaramobrigom ili brižnošću, da li ćemo na gubitak da odgovorimo stanjem depresije ilirazumnom smirenošću.


13/16

13

Zapazimo da na jedne iste stresne situacije mi možemo odgovoriti sasvim suprotnimmotivima u zavisnosti od izabranog smisla života. Zrela reakcija na stres izazvapozitivne transformacije naše ličnosti i formira u nama samima duh ljubavi koji zračiprijatnim duhom bez obzira na prijatne ili neprijatne spoljne okolnosti.

Dakle, iako je čovek nezrelom reakcijom na stres doživeo negativnu transformacijuličnosti, on može naknadno, u novonastalim stresnim situacijama da postane svestan

svoje nesazrelosti ličnosti i da zrelom reakcijom na stres stavi svoje prirodne i stečenesposobnosti u pravilnu funkciju, gde one neće biti same sebi cilj, već sposobnostispremne da budu oruđe njegovog odgovora na realne potrebe života.

POBEDA NAD STRESOM NIJE UTOPIJA

Iskustvo zapadne civilizacije u vreme novovekovnog prosvetiteljstva otkriva da pobedanad stresom nije utopija. Tada se čovek smatrao odgovornim ljudskim bićem sposobnimda svaku nevolju iskoristi na izgradnju sopstvenog duha i karaktera; zapravo, teškeživotne nedaće su se smatrale testom čovekovom realnog duhovnog stanja.

Kod Engleza je zrelo podnošenje teških nevolja do te mere odlikovao smiren duh i

sačuvano dostojanstvo ličnosti da je vremenom formirana fraza "engleska mirnoća"kojom su i drugi narodi ovu zrelost Engleza opisivali kao uzornu u odnosu na njihoveuobičajene reakcije na nevolje.

Tada se smatralo da čovek čiste savesti može da podnese svaku nevolju i teskobu sasačuvanim mirom i spokojstvom:

"Ako stradamo za dobro delo,Savest je mirna, srce veselo."(Ljubomir Nenadović, sredina XIX veka)


14/16

14

Aleksis De Tokvil (1805 —1859) je Francuz koji je 1830. godine po nalogu francuskevlade posetio Ameriku da bi izučio njen kazneni sistem i usput nije mogao da nezapazi duh prosvećenosti ondašnjih Amerikanaca koji se između svega ostalog,ogledao i u njihovoj zreloj reakciji na nevolje. Većina današnjih ljudi pada u dubokudepresiju kao posledicu stresa koji osujećuje objekte njihovog zadovoljstva, međutim,Aleksis De Tokvil je zabeležio kod ondašnjih Amerikanaca sledeće:

"Hrabrost koja se najbolje poznaje i najviše cenijeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeanada bi se što pre uplovilo u luku, ili podnose bezžalbi nevolje u pustoši, i samoća, svirepija odsvih nevolja, i hrabrost, zahvaljujući kojoj čovekostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propastmučno stečene imovine i koja smesta upućuje nanove napore da se ona ponovo stekne. (...)

Zapazilo se da čovek, suočen sa neposrednom

opasnošću, retko ostaje na svom uobičajenomnivou; uzdiže se znatno iznad njega ili padaispod njega. Tako biva i sa narodima. Krajnjepogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad jedotuku; one joj raspale strasti, umesto da njimavladaju; i pomute joj pamet umesto da jerazbistre." (Aleksis De Tokvil, O demokratiji u Americi, godina 1835.)

Popularni romani toga vremena hrabrili su njihove čitaoce da budu pobednici nadživotnim iskušenjima isto kao i njihovi junaci. U delu "Robinzon Kruso" Danijela Defoa

glavni junak je sam na ostrvu, ali, on se odupire očajanju samoće i postaje pobednik. Udelu "Pilgrim's Progress" Džona Banjana, glavni junak prolazi najrazličitije zamke iiskušenja na putu u nebeski grad i takođe postaje pobednik.


15/16

15

U to vreme zapadni svet je imao i svest o značaju prenatalnog uticaja na budućegčoveka. Pouku je nalazio u Svetom pismu, u savetima koji su dati Samsonovoj majci daradi sposobnosti svog budućeg sina treba za vreme svoje trudnoće da izbegavaalkohol i nezdravu hranu:

"Nego mi reče: Gle, ti ćeš zatrudneti, i rodićeš sina; zato sada ne pij vina ni silovitogpića i ne jede ništa nečisto; jer će dete biti nazirej Božji." (Sudije 13,7)

Iako su ljudi toga vremena uzimali u obzir značaj prenatalnog uticaja, oni su zastupalida ni nasleđene ni stečene slabosti ne mogu biti izgovor za ljudsko grešenje:

"Možeš da zahtevaš da drugi imaju puno razumevanja prema tebi zbog tvoje ljudskeprirode, tvojih iskušenja i proba, i da tražiš izgovor za sebe zbog nasleđ enih sklonosti,ali Hristos je dao svoj život zarad čoveka, i nema razloga za neuspeh. ... On jeomogućio da budeš pobednik. Nemoj reći da je nemoguće pobediti. Nemoj reći: "To jemoja priroda da radim na taj način i tako, i ne mogu drugačije. Nasledio sam slabostikoje me čine nemoćnim pred iskušenjem." Znamo da ne možeš pobediti svojom snagom;

ali pomoć dolazi od Onoga koji je moćan da spase." (The Signs of the Times, June 17,1889, par. 11)

"Hristova religija preobražava srce. Ona čoveka naklonjenog samo ovozemaljskiminteresima čini pobožnim i duhovno usmerenim. Pod njenim uticajem čovek koji je biosebičan postaje nesebičan. Zato što je nesebičnost osobina Hristovog karaktera. Čoveknepošten i sklon spletkarenju postaje čestit, ispravan i u skladu sa svojom novomprirodom on čini drugima ono što bi želeo da oni njemu čine. Neobuzdani odbacujeporok i teži čistoti. On stvara ispravne navike jer Hristovo Jevanđelje postaje za njegamiris života za život." (Ellen G. White 5T 345, 1889)

No, uskoro ljudi zapadne civilizacije odbacuju duh prosvećenosti i umesto na duhovnomplanu, pokušavaju da žeđ duše zadovolje na duševnom i telesnom planu. Kako takavprincip ne donosi željenog ploda, javlja se potreba da svoje slabosti izgovorepozivanjem na spoljne faktore.

Opravdavanje nezrele reakcije na stres, pozivanjem bilo na trenutne stresne okolnosti,bilo na štetan uticaj raznih faktora za vreme prenatalnog i postnatalnog razvoja,može osobi pružiti psihološki ugođaj rasterećenja od osećanja krivice za sopstvenenezrele reakcije, ali joj neće mnogo pomoći da svoj problem reši. Naprotiv, uljuljkanalažnim uverenjem da su za njene psihičke probleme krivi drugi, biće odvraćena odpreispitivanja o onome što sama može i treba da učini na planu odrastanja isazrevanja svoje sopstvene ličnosti.

Slobodom koju mu daju osnovni elementi njegove ličnosti (razum, savest i volja) čovekima moć da se odupre zloupotrebi svojih razvojnih sposobnosti i da, pridavši svojimsposobnostima viši smisao, postane čovek u najuzvišenijem smislu te reči.

Na osnovu knjige M. Bogdanovića: "Kako zrelo reagovati na stres?"

Verzija rada na engleskom jeziku:http://enlite.org/stress.pdf

mailto:[email protected]:[email protected]:[email protected]://enlite.org/stress.pdfhttp://enlite.org/stress.pdfhttp://enlite.org/stress.pdfmailto:[email protected]


16/16

16

stres knjiga.pdf

Documents