Values shaped by Philosophy, Science and Technology in this Century. — ( In) Common Values fo r H u m a n k i n d . Strasbourg, European Federat ion f o r i n t e r cu l tu ra l Lear­n ing , 1985; pp . 58—64.

Abraham Edel on the Method of Ethical Theory. — ( In) Festschrift to Abraham Edel . New Brunsw ick , Transacti­ons, 1986.

Critical Thought of Gyorgy Lukacs. — Praxis In t e rna t i ­onal , Oxford, Bas i l Blackwel ls , A p r i l 1986, vo l . V I , No 1; pp. 82—95.

Demokratizacija — put prevazilazenja postojece drus-tvene krize. — (U) Kr i za jugoslovenskog ekonomskog sistema. Ekonomsk i z b o m i k , kn j i ga N . Beograd, SANU, 1986; str. 4 4 7 ^ 7 1 . . R ^ - . n : .

Differing Conceptions of Human Rights in Europe: to­wards a Resolution. — ( In) Phi losophical Foundations of H u m a n Rights. Paris, UNESCO, 1986; pp . 113—131.

O pojmu slobode. Pr is tupna akademska beseda. — K n j i -2evna rec, Beograd, j u l 1986, god. X V , b r . 282—283; str . 5—6.

Prenosenje pojmova iz prirodnih nauka u drustvene na-uke. — Glas C C C X L V I I SANU, Beograd, k n j . 24, 1986; str . 27—57.

Self-governing Political System and De-alienation in Yugo­slavia. — Praxis In te rna t i ona l , Oxford , Basi l Blackwel ls , Ju ly 1986, vo l . V I ; pp. 159—175.

Teze o radikalnoj demokratiji. — Gledista, Beograd, 1986, god. X X V I I , br . 1—2; str. 156—167.

32

M A R K O V I C E V J E Z I K I D U H ZAJEDNICE

Urii'-O *.q / WILLIAM LEON McBRIDE Purdue University

Jedan j ed in i put sam proc i tao nesto §to je Miha i lo Markov ic napisao i s t insk i I j u t . Naravno, njegovo pisanje je puno k r i t i c k i h opaski o d r u g i m mis l i oc ima i filozof-s k i m stavovima, p r o s l im i sadasnj im — od srednjove-kovne teori je p r i r odnog zakona do Hobsa, Hegela, Lukaca i savremcnika. A nas svet, kroz k o j i j e profesor Markov ic p r i l i cno proputovao, pu'n je l icemera, opor tun is ta i d rug ih cije ideje i dela u potpunost i zasluzuju ogorcenost jednog tako oset l j ivog posmatraca kakav je covek kome ovde ukazujemo pocast. A l i profesor Markov ic je, u cemu ce se svi k o j i ga poznaju slozit i , osoba p r i j a tna i l jubazna, ne t o l i ko po svojoj urodenoj p r i r o d i , ko l i ko , rekao b i h , po svojoj ku l t i v i sanost i . Stoga je ovaj ob jav l jen i izuzetak vredan paznje.

Nalazimo ga u k r a t k o m odgovoru k o j i je napisao na jos krac i c lanak Leseka Kolakovskog. Clanak pod naslo-vom „Die Sogennante En t f r emdung " objavio j e Zukunft^\ l ist aus t r i j sk ih Soci ja ldemokrata, kao de l imicnu raspravu na t emu znacaja Marksove m is l i za savremenu misao. V i l i Brant je u to j debat i imao „pozitivan" stav a Ko lakovsk i ,,negativan", usredsredujuci se prevashodno na t emu na-govestenu naslovom njegovog clanka, a na sire teme se osvrce ug lavnom imp l i c i tno . Ko lakovsk i , c i j i r a d obuhva-

1) Zukunft, februar 1978, str. 46—50. 33

ta obimna istrazivanja kako srednjovekovne misli tako i istorije marksizma i celokupne socijalisticke tradicije, ispitivao je korene ideje „otudenja" do religioznih ko-rena i utvrdio da se njena navodna beznacajnost u hegeli-jansko-marksistickoj tradiciji zasniva na ideji o „prirodi coveka", sa cime u stvari ne moze da se slozi.^' Stoga je Kolakovski zahtevao da se „Entfremdung" izbaci iz naseg recnika, dodajuci p r i kraju svoga clanka jos neke pred-loge za izbacivanje iz recnika: „dialektisch, Struktur, Hu-manismus, Verdinglichung, Befreiung"?^

To je zanimljiv i , mislim, zaljenja vredan korak za nekoga ko je ranije u svom zivotu, tokom svoje, po opstoj pretpostavci ( i l i , treba l i reci, „sogennante"), marksisticke faze, veoma mnogo koristio ovaj isti recnik da bi uveo neka, na izgled, znacajna filozofska ishodista.*' Pretpo-stavljam da b i se moglo moralisati o odnosu izmedu nje-gove duge, jos uvek u usponu karijere intelektualca rode-nog u Poljskoj i nedavnih zaokreta u poljskoj istorij i . U svom odgovoru profesor Markovic to nije ucinio, a n i ja to necu. Markovicev se, pak, clanak^' usredsreduje pre-vashodno na slabosti nekih argumenata Kolakovskog, na ogromna iskrivljavanja u nekim od njegovih ucenih ci-tata, narocito Marksa, i na gubitak vere u buducnost koji se ogleda u zakljuccima Kolakovskog. Markovicevi iscrpni komentari su ovde, kao i obicno, vrlo uspesni, ali su ta-kode, kako sam vec primetio, neuobicajeno gnevnog tona. Ja nemam nameru da ovde navodim te komentare, vec da pokusam da sagledam stav za koj i imam velike simpa-

2) Ibid., str. 47—48. 3) lUd., str. 50. 4) Razmotrite dva primera. U „Propovedniku i dvorskoj ludi",

gde se on deklarise kao pristalica lakrdijaske filozofije i kaze da je ta filozofija „dijalekticka po prirodi jer jednostavno pokusava da promeni ono sto jeste zato sto jeste". Marksizam i izvan (Lon­don: Pall Mall Press, 1968), str. 54, podvukao autor. U „Savesti i drustvenom progresu" on podvlaci kao svoj treci „antlrealisticni" predlog ili pretpostavku — „humanisticku interpretaciju vrednosti". Ihid., str. 149, podvukao autor. Zaista, najparadoksalnije od svega, americka zbirka eseja ima naslov: Prema Marksovom humanizmu (New York: Grove Press, Evergreen Books,, 1969).

5) Mihailo Markovic, ,,Leszek Kolakowski i takozvano otudenje", Filozofija i drustvena kritika, sept.—dec. 1978, br. 5, str. 231—242.

34

tije, i to da ga sagledam sa pozicije sa koje profesor Markovic daje komentare.

U napadu Kolakovskog na razgovor o „otudenju", centralna tvrdnja je bila da sam jezik moze opasno da zavede — „bewitching", da upotrebimo izraz koj i je Ludvig Vitgenstajn ucinio slavnim.^' Mihailo Markovic, cija je obuhvatna upotreba, u brojnim clancima i knji-gama, ideje otudenja kao glavnog instrumenta sistemat-ske krit ike savremenih drustava bila od velike koristi generacijama studenata'^', zaista nije imao potrebe za takvom lekcijom. On je pratio univerzitetske studije kod jednog od Vitgenstajnovih intelektualnih naslednika, A. J . Ejera (A. J. Ayer), i jedan od njegovih eseja o filozofiji nauke izasao je u zbirci koju je izdao negdasnji doyen britanskih analitickih filozofa Dzilbert Rail (Gilbert Ryle).^' Markovic uvek pise jednostavno, povezano sa os-novnom temom i jasno. Bila b i potrebna izvesna intelek-tualna perverzija da bi se tvrdilo da su kratki delovi o „otudenom radu" i „politickoj otudenosti" u prvoj glavi („Osnovne karakteristike marksistickog humanizma") njegove najnovije knjige izdate na engleskom, Demokrat-ski socijalizam: teorija i praksa?\a bilo koj i nacin mis-tifikacije i l i nejasnoce, cak i ako se covek ne slaze sa ne­kim detaljima opisa modernog drustva koje on tu daje i l i sa marksistickim teorijskim okvirom koj i koristi da bi te detalje objasnio. Markovic je jedan od najjasnijih filozofskih pisaca.

6) Ludwig Wittgenstein, Filozofska istrazivanja, prev. G. E . M. Anscombe (New York: Macmillan, 1953).

Ja sam, na primer, cesto podsticao svoje studente da pazljivo razmotre njegovu analizu u Od sticanja ka praksi (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1974). Poglavlje 1 („Kriticka drus­tvena teorija kod Marksa") i 7 („Novo ljudsko drustvo i njegova organizacija") narocito mnogo koriste pojam otudenja. I, kao sto on istice u fusnoti na str. 251, ova druga glava ukljucuje veliki deo jednog clanka pod naslovom „Entfremdung und Selbstverwal-tung", koji je prvobitno stampan 1967.

8) ,„Da li je sistematska filozofija danas moguca?", u: G. Ryle, SavTemeni vidovi filozofije (Stocksfield etc.: Oriel Press, 1976), str. 12—19.

9) Mihailo Markovic, Demokratski socijalizam: Teorija i praksa (Brighton: The Harvester Press, and New York: St. Martin's Press, 1982), str. 12—19.

35

Otkrice mogucnosti mistifikatorskih svojstava jezi-ka, u stvari, prethodi Kolakovskom i Vitgenstajnu. U svom najprostijem obliku to, bez sumnje, potice iz naj-ranije evolucije samog jezika. Savrseniji, sistematicniji fi-lozofski pristup toj ideji nalazimo u jednoj raspravi veli-kog dijalekticara Hegela o upotrebi jezika laskanja, kako su to cinili clanovi tzv. soi-distant plemstva, koj i su time dokazali upravo suprotno — da nisu plemeniti, vec ni-skiJ"' To ne samo da pokazuje da je Hegel, koga su nekad smatrali otrovom za filozofske analiticare, bio u stvari veoma osetljiv na ulogu jezika u odredivanju misli i praxisa ljudskih grupa, vec je taj dijalekticki zao-kret u analizi jezika laskanja ujedno lekcija koju treba da nauce oni koj i se zalazu za potpunu eliminaciju iz recnika drustvene teorije takvih termina kakvi su „otu-denje" i „humanizam". Takvo zauzimanje je verovatno preduzeto u ime pronicljivije kri t ike: smatra se da elimi-nisanje nejasnih termina i l i termina sa dugom istorijom i izvesnim brojem razlicitih konotacija izostrava kr i t icki smisao. Ali paradoksalni, dijalekticki rezultat takvog cis-cenja moze da bude i to da teoreticar postane potpuno nekritican. Odbaciti izvesne kriticke koncepte znaci pot­puno vezati necije ruke.

Osnovno epistemiolosko opravdanje za takvo insisti-ranje na eliminaciji mogucih nejasnoca je, mozda, ideal da se dopune cisti opisi fenomena bez senke objasnjenja. Ovaj ideal je, naravno, izrazio Vitgenstajn"', a bio je ta-kode ideal njegovog savremenika i istomisljenika u Ne-mackoj Edmunda Huserla.'^' Ali meni se cini da je to lazan ideal za bilo kog drustvenog teoreticara, lazan u dva smisla: (1) on je nerealan i vestacki u tome sto linija izmedu opisa i objasnjenja ne moze tako jasno da se povuce, posto ne postoji nista sto je apsolutno neutralni, ne-objasnjavajuci izbor reci opisa; (2) on ide protiv same

10) G. W. F . Hegel, Fenomenologija duha, prev. J . B. Baillle (London: George Allen and Unwin, 1931), str. 533—536.

11) Wittgenstein, Ibid. 12) Ovo je centralna tema u delu Sama Petija „Edmund Huserl

i Ludvig Vitgenstajn: Filozofija kao deskriptivno istrazivanje" (West Lafayette, Indiana: Purdue University, nepublikovana dok-torska teza, 1982).

36

svrhe drustvene teorije, koja bar treba da objasni nase drustveno iskustvo.

Nijanse potrebne da se osvetii i objasni drustvena teorija koja prevazilazi nemoguci i bezvredni ideal ciste, neutralne deskripcije, jos uvek zadrzavajuci duboko pos-tovanje cinjenica i izbegavajuci proizvoljnost u trazenju normi, bilo je nesto sto je profesor Markovic veoma mno­go ispitivao u svojim brojnim esejima i knjigama. Odli-can primer se srece u kratkom poglavlju „Deskriptivno i normativno shvatanje ljudske prirode" u delu Savre-meni Marks. On tu postavlja ociglednu dilemu, suocen sa teoreticarem koj i ne zeli da bude samo puki branilac postojece drustvene stvarnosti, ,,napustanja koncepta ljudske prirode uopste i l i takav koncept postavljati kao postulat ne uzimajuci u obzir ni jednu raspolozivu na-ucnu informaciju". On odbacuje prvu alternativu zbog toga sto to prisiljava coveka „da napusti svaki humanis-t icki kr i ter i jum vrednovanja starog i l i novog drustva", izbegavajuci fraze kao sto su „dehumanizacija" i ,,otude­nje". To primorava coveka, kaze on, „da se koristi ut i l i -taristickim tehnokratskim jezikom: ,koristan', ,efikasan', ,racionalan' (u tehnickom smislu). . On se potom bavi drugom alternativom i odbacuje njenu tendenciju ka pro-izvoljnosti, pa cak i mistifikaciji, i predlaze nacin da se resi dilema: „ . . . umesto odbacivanja deskriptivnog kon­cepta ljudske prirode, mi to treba da shvatimo kao stvar-nu osnovu za nadgradnju koncepta idealnog koji bi obu-hvatio i deskriptivnu i normativnu komponentu."^"'

Markovicevo resenje dileme mi izgleda veoma raz-lozno. U tom poglavlju, kao i na drugim mestima u svo­j i m radovima, on razraduje ideju istorijskih mogucnosti koje su nerazlucivo povezane sa datim drustvenim sta-njem i koje i same podlezu opisu. Tako stvarne budu-ce mogucnosti nisu rezultat proizvoljnih, utopistickih odredaba; ipak, u isto vreme, postoji normativni, idealni element obuhvacen resenjem da ce neke od t ih mogucno-

13) Mihailo Markovic, Savremeni Marks: Eseji o humanistickom komunizmu (Nottingham: Spoksman Books, 1974), str. 86. . •

I-*) Ibid., str. 87.

37

sti, ako se realizuju, dati kao rezultat bolje drustvo, a neke druge gore. Smatram da je ovo Markovicevo shva­tanje veoma korisno za razumevanje normativne dimen-zije same Marksove misli'^' kao i sire marksisticke tra­dicije. U isto vreme, to je i odgovor, preuranjeni odgovor, jer je napisan nekoliko godina pre negodovanja Kolakov­skog u clanku u Zukunftu, clanku koj i ja pominjem. Sus­tina napada Kolakovskog na pojam „otudenja", sedate se, jeste da to zavisi od odredenog pojma o ljudskoj prirodi i l i sustini (Wesen), ali da je svaki takav pojam obavezno proizvoljan i podlozan opstem neslaganju. Zadivljujuca je cinjenica da je Markovic opovrgavajuci optuzbe o pro-izvoljnosti i pokazujuci kako neslaganje moze da se do izvesne mere uskladi (mada ne i da se potpuno eliminise, takva ocekivanja bi bila samo deo neke utopisticke za-misli drustvene teorije), cak nagovestio Kolakovskog na-vodeci nekoliko drugih specificnih pojmova, kao „huma-nizam", koj i , kako je Markovic tvrdio a Kc^'akovski se kasnije slozio, b i morao da se odbaci ako bi ,,otudenje" trebalo da bude odbaceno.

Naravno, sami Marksovi tekstovi nisu jasni kada go-vore o temi „ljudska priroda", n i t i doprinose jasnom razumevanju termina „otudenje" i drugih termina u vezi sa ovim. Sam Marks je bio veoma obazriv kod upotrebe svih ovakvih termina i postao je jos obazriviji u svojim poslednjim delima. Najzad, postoji izvesno osecanje da je Marks insistiranjem „da citava istorija nije nista dru-go do neprestana transformacija ljudske prirode"^^' de-gradirao znacaj ovog pojma izrazavajuci uslovno sla-ganje, predvidacki, sa Sartrovom egzistencijalistickom

15) Dugujem narocito mnogo Marltovicevom analiziranju moga poglavlja „Vizija moguce buducnosti" u Morksovoj filozofiji (Lon­don: Hutchinson, 1977).

16) Kar l Marlts, Beda filozofije (Moskva: Progress Publishers, 1955), str. 128.

38

maksimom: „Il n'y a pas de nature humaine."^''' Marksove dvosmislenosti zahtevaju veliku paznju u izucavanju Marksa, dok njegova obazrivost u upotrebi termina o ko-j ima je bila rec moze da bude lekcija savremenim drus­tvenim teoreticarima. Sto se tice ucenosti, nema sumnje da je Marks tokom cele svoje karijere zadrzao funda-mentalne ideje u vezi sa pojmom otudenja, iako je u svo­j i m kasnijim godinama ovaj termin upotrebljavao veoma retko.'^' Sto se tice savremene drustvene teorije, priklad-n i j i i korisniji odnos prema Marksovoj opomeni da se bude obazriv jeste: razgovarati i analizirati pojmovne probleme, praviti razlike, pokusavati da se smanje ne­jasnoce'^', a ponekad prosirit i polje upotrebe datog ter­mina, npr. pokazati kako i zasto novi oblici otudenja mogu da se pojave u drustvima koja se zvanicno razvi-jaju u pravcu socijalizma, nego da se, poput Kolakovskog, propagira odbacivanje samih problematicnih pojmova

17) Iz tog razloga ja ne mogu potpuno da se slozim sa profe-sorom Markovicem kada u pasusu u Savremenom Morfc,5u, iz koga sam upravo citirao (str. 86), on navodi dalje dokaze protiv: ,„napustanja pojma ljudske prirode uopste", pasus iz Kapitala u kome Marks pravi negativnu aluziju na Bentama i kaze: „Onaj ko bi kritikovao sve ljudske fiinove, pokrete, veze itd., morao bi po principu korisnosti da se prvo bavi ljudskom prirodom i nje-nom promenom u svakoj istorijskoj eposi" (Kapital, deo I„ gl. X X I V , odeljak 5). Ja pridajem manje znacaja ovom pasusu kao indikativnom za Marksov pristup pojmu ljudske prirode nego sto to cini Markovic, jednostavno zato sto je kontekst polusaljiva kr i ­tika Bentama (Marks poCinje praveci poredenje sa zamisljenim opisom psece prirode) i bukvalno znacenje Marksove primedbe je da opise pravilan pristup, kako ga Marks vidi, filozofskoj antropo-logiji ako se covek, kao Bentam,, oslanja na „principe korisnosti". Ali sam Marks, naravno, nije se mnogo oslanjao na taj princip.

18) Vidi: Markovic, Demokratski socijalizam: Teorija i praksa, str. 12—15.

19' Za ove pokrete bi se moglo reci da cine pravac koji je uzeo jedan drugi savremeni teoreticar koji je bio pod uticajem Marksa, Jirgen Habermas. Na zalost, kao sto su cak i mnogi nje-govi sledbenici primetili sa zaljenjem,, Habermasov sopstveni veoma slozeni jezik, cesto pretrpan tehnickom terminologijom jr-dnog ili drugog od mnogih raznih teoreticara u kognitivnim disciplinama e i j i rad on tako cesto nastavlja, ne uspeva da nostigne cilj — jasno-cu, iz razloga koji nisu samo nejasnoca misli. To je istina unrkos cinienice da se moze reci da je linevisticka komunikacija glavni fokus Habermasovog istrazivanja. U pogledu filozofskog jezika, Habermas i Markovic su u putpunoj suprotnosti.

39

zbog njihove nejasnoce. Prva reakcija je, naravno, ona koju je imao Mihailo Markovic.

Kao kriticar drustva, profesor Markovic ima na umu praktican ci l j . To se mozda na najjednostavniji nacin izrazava kao rad koj i vodi ljudskoj zajednici, kako na uzem tako i na sirem planu, preko ostvarivanja ideja federalizma, cak i na jednom opstem planu.^"' Suprotno mnogim drugim teoreticarima koj i su u svojim razmis-Ijanjima bi l i vodeni vizi jama moguceg buduceg drustva, ali su se uzdrzavah da o tome mnogo kazu, iz straha da ce b i t i optuzeni za utopizam i l i pokusaje da grade isto-r i ju , kao i primer samog Marksa, tako obazrivog u svo­j im povremenim primedbama o buducem ,,drustvu udru-zenih proizvodaca", suprotno, dakle, svemu tome, Mar­kovic je opsezno i nadahnuto pisao o idealnom demo-kratskom socijalistickom drustvu, mislim, bez namere da poziva na neku kr i t iku . Izvesni vidovi novijih jugoslo-venskih drustvenih organizacija (samoupravljanje) su, naravno, pomogli profesoru Markovicu da formulise svoju viziju buducnosti. Ta vizija je, iznad svega, bila uoblicena uz pomoc izvesnog stava samog profesora Mar­kovica, koj i je on primenio na buduce drustvo u celini, stava koj i se moze nazvati, koristeci se hegelijanskim jezikom, ali bez ijedne od idealistickih konotacija hege-lijanske misli, „duh zajednice". Poslednji deo ovoga pri-loga posvecenog profesoru Markovicu iskoristicu za kra-tku diskusiju o nekim vidovima tog duha.

Karakteristika tog duha zajednice je, za Markovica, solidarnost. Rec „solidarnost" je poslednjih godina izbila u prvi plan zbog njene upotrebe u Poljskoj, ali ona ima stare korene i dobro je odabran termin.2'' Ona izrazava ideal koj i stoji iza treceg dela revolucionamog slogana Francuske revolucije: Liberie, Egalite, Fraternite, mnogo bolje nego ,,bratstvo", posto ne asocira ni na muski rod nit i na razmisljanje o pr imit ivnim plemenima. Ona po-gada pravu zicu kod mnogih sugradana: ,,Zauvek soli-

20) Marl<:ovic, Demokratski socijalizam: Teorija i praksa, str. 78—82.

21) Ibid., str. X I i 194—210. Videti takode opasku o vrednosti solldarnosti u Dialektik der Praxis (Frankfurt am Main: Suhrkamp. 1968), str. 166.

40

darnost" je tradicionalna pesma americkog radnickog pokreta. „Solidarnost" obuhvata uzajamno postovanje, saradnju u zajednickim radnim projektima i razumeva­nje i deljenje osecanja.

Kao takva, ona je antipod onoga sto se u mojoj zemlji, koja je jos uvek predvodnik kapitalistickog sis-tema, smatra dominantnim drustveno-ekonomskim ide-alom: antipod konkurencije. Strast za „stimulativnim tak-micenjem i slobodnom inicijativom", koje podstice sada-snja nacionalna administracija, osvojila je celu zemlju. To podize do herojskog pijedestala one pojedince koji su svoje zivotne napore koncentrisali na podizanje profita preduzeca bilo koj im legalnim mogucim sredstvima, na tipican nacin dopustajuci eliminaciju konkurenata zada-vajuci im udarce, otkrivajuci „trikove" da privuku jos kupaca putem reklame, povecavajuci do maksimuma „produktivnost" osoblja, izbegavajuci da plate vise od minimalnog poreza, pronalazeci razne „rupe", i td . Nacini su dobro poznati, tako dobro da mi je neprijatno da o tome pisem. Ono sto je znacajno da se zapazi, jeste sna-zan podstrek, poslednjih godina, ideologije koja glori-fikuje takve i slicne nacine klasicnog, konkurentskog ka-pitalizma kao karakteristike jednog dobrog, u stvari, najboljeg drustva, a prema onima koj i su neuspesni i l i se ne koriste pomenutim sredstvima, odnosi se kao prema drustvenom olosu.

Argumenti koj i se nude u korist takvog stila drus-tveno-ekonomskog zivota su uglavnom utilitarno-tehno-kratski, i Mihailo Markovic ih je tako cesto kritikovao, sto cini i u diskusiji o ljudskoj prirodi iz koje sam ranije nesto citirao. Na primer, stalno se govori da konkuren-cija podstice efikasnost. Al i , kao univerzalno uopstavanje, to je ocigledno netacno: posvecivanje velikog dela ener-gije, u okviru jednog preduzeca, da b i se ostalo ispred postojecih i potencijalnih takmaca, cesto znaci i znatno skretanje od samih proizvodnih ciljeva. U nekim situaci-jama, u pojedinim industrijskim granama i geografskim oblastima pretnja konkurencije moze bi t i stimulativna za dodatnu proizvodnu aktivnost, stoga i za efikasnost koja mozda ne b i postojala da nema te pretnje; ali to je sve

« sto se moze reci o pozitivnim dejstvima ekonomske kon-

41

kurencije^^' na unapredenje efikasnost! i drugih utihtaris-tickih vrednosti, a to je daleko od razloga za univerzalnu glorifikaciju konkurencije, sto karakterise sadasnje „neo-konzervativno" pozivanje na poklic u Sjedinjenim Drza-vama.

Ali ono sto se ovde mora naglasiti jeste da „utilitar-no-tehnokratski" argumenti (nastavljam sa upotrebom terminologije profesora Markovica) nisu najznacajniji n i t i najvazniji za kriticara drustva da on bilo kada izabere da ih upotrebi: koncentrisanje na nj ih znaci da se vec pri-hvata nacin misljenja kome je solidarni duh drustva stran. Po mom misljenju, najbolji nacin da se tacno shvate vrednosti zajednice^^l i odgovarajuca negativna vrednost ideala konkurencije jeste da se razmotri doziv-Ijeno iskustvo pripadnika drustva, kao sto je moje sop-stveno, u kome se ovom drugom idealu daje prednost. Na izvesnom nivou, u takvim drustvima neminovno se javlja neka teznja za jedinstvom, cesto prikrivena, iz

22) Ja koristim pojam „konkurencije" u tom relativno ogranice-nom ekonomskom smislu, koji je slican upotrebi kod Marksa. Kako on kaze: „Po definiciji, konkurencija je unutrasnja priroda kapi­tala" (Osnovi kritike ekonomske politike) (Grundrisse) (Paris: Edi­tion Anthropos, 1967), str. 371. Tako „konkurencija" u ovom smislu treba da se shvati kao istorijski relativan fenomen, karakteristi-can za kapitalizam. To se, naravno, ne bi moglo odnositi na kalu-dere koji se medusobno takmice da stvore sto lepsi rukopis u feu-dalnim vremenima, ili pak na savremeno drustvo u nekim sluca-jevima ogranicenim na lokalna i kvazi-privatna okruzenja gde pojedinci sa nekim posebnim sposobnostima (atleticari, intelektu-alci, itd.) mogu da se takmice jedan sa drugim da vide ko je veci u datom trenutku. Kada se to cini cisto iz sporta, ili uzivanja, ili prosto da se prikazu neciji talenti, to ne mora da bude suprotno duhu zajednice. Na zalost, barem medu odraslima, realnost takmi-cenja u negativnom, kapitalistickcm smislu, u kome ga ja ovde upotrebljavam, izgleda da baca senku na sve ljudske poduhvate, sto se vidi na primeru sporta koji sve vise postaje „profesionalan", sto znaci krajnje kapitalisticki, interesni, sto je pojava u celom svetu.

23) Ova kvalifikacija je potrebna da bi se osvetlili problemi proistekli iz teorijskih i prakticnih tumacenja pojmova zajednice i solidarnosti koja su naglasavala strogu homogenizaciju i gusenje individualnosti, karikature koje su stalno nudili protivnici govo-reci o „pravom znacenju" socijalizma. Delo Mihaila Markovica puno je odbacivanja takvih iskrivljenja, i ovde nema potrebe da se to ponavlja.

42

ociglednih psiholoskih razloga, veoma emocionalnim i l i zonglerskim terminima. Ali vecina svakodnevnih iskus-tava u takvim drustvima vodi u pravcu suprotnom od jedinstva. „Homo homini lupus" se smatra i cinjenicom i normom. Do posla se tesko dolazi, a poslodavci sma-traju da je u njihovom interesu da svoje zaposlene gru-pisu jedne protiv drugih (crnce protiv belaca, muskarce protiv zena, jednu geografsku oblast protiv druge, clano-ve sindikata protiv onih koj i to nisu, itd.), slabeci na taj nacin potencijalnu solidarnost radnika. U jednoj takvoj atmosferi, pojedincu je veoma tesko, bilo kojo" klasi da pripada, da odrzava pozitivna osecanja i ponasanje prema drugim ljudima. Cak i clanovi najuze porodice su pod snaznim uticajem te atmosfere konkurencije, te i tu dolazi do svade.

Na zalost, glorifikovanje konkurencije i ukidanje ideala zajednice, sto je karakteristicno za vladajucu sa-vremenu americku ideologiju, veoma snazno je uticalo na mnoge druge delove sveta. Slegnuti ramenima na to, reci da su ideologije jednostavno pojave proizisle iz osnov-nih ekonomskih faktora i da bi bilo naivno i idealisti-cki pokusavati da se sa njima bori na nivou ideja — takav nacin sagledavanja sveta bi znacio popustanje pred ekonomskim determinizmom najekstremnije i najne-opravdanije vrste. Ostrica kri t ike je sada potrebnija nego sto je bila ikada tokom proteklih sto pedeset godina, mada je, po mom misljenju, veci broj nj ih bio zaslepljen realnoscu tekuce tzv. „krize marksizma" koja je obuzela mnoge intelektualce sirom sveta.

Mihailo Markovic je vec godinama jedan od naj-strucnijih l judi koji vladaju kr i t ick im perom. On je to dokazao i perom i delom, citavim svojim nacinom zivota, nacinom koj i odrazava duh zajednice, koj i , kako on stalno tvrdi, vodi stvarnim mogucnostima kojima se na.se savremeno drustvo moze nadati. On je neprestano poka-zivao solidarnost sa svojim kolegama, kako sa onim nje-mu bliskim tako i sa onima na geografskom rastojanju, cak i onda kada postoje istinske prilike da se odvoji od njih, sto b i njemu dalo trenutnu prednost. On je odrza-vao izvesnu fundamentalnu nadu i optimizam bez iluzija, suocen sa opstim razocarenjima raznih vrsta, da sma-

43

t ram da je to is tovremeno zadivljujuce i tesko da se pre-vazide. On u potpunost i zasluzuje priznanje kakvo nije dobio nijedan zivi filozof. Namera j e ovog rada da m u se takvo priznanje ukaze.

Ali, nota bene, kao objasnjenje za ovaj moj posled-nji navod t reba ponoviti dve opaske. Prvo, dok su filo-zofska dostignuca profesora Markovica jedinstvena u mnogom pogledu, pohvala nj ima mora is tovremeno da bude i pohvala duhu zajednice koji on olicava i pred-stavlja, a ne, kao s to je slucaj sa mnogim drugim filozo-fima, ,,putovanje ega" ekscentricnog mislioca, o tudenog od drustva.^"' Drugo, ta dostignuca, koja ovde slavimo, ne bi bila mogucna da je profesoru Markovicu bilo za-branjeno, bi lo iz nadmenost i ili nekih drugih mracnih razloga, da upotrebi jezik otudenja ili te rmine s t im u vezi u svojoj ulozi drustvenog krit icara.

j Prevela Jelena Kovacevic , ! , l . t ' ; \-, 'X^biAi , f , n

„•<) r

24) Marks kritikuje Hegela upravo kao takav mislilac, koristeci jezik otudenja (ali ne onaj sa „putovanja ega") u onom delu svog Rukopisa iz 1844. koji je poznat kao „Kritika Hegelove dijalektike i tilozofije uopste".

44

PREISPITIVANJE MARXOVE IDEJE SOCIJALIZMA , U SVETLOSTI MODERNOG SHVATANJA V SUBJEKTIVNOSTI*

ZAGORKA GOLUBOVIC • ) 'j!' i 1' ••;

1. Pitanje da li socijalizam ima buducnost zahteva da

se napravi razlika izmedu Marxovog shvatanja socijali-zma, kao i onog nastalog u liberterskoj tradiciji , i „real-nog socijalizma" kao proizvoda staljinisticke ideologije. Preispitivanje i jednog i drugog poimanja mora da pode od definicije t ih pojmova i njihovog uporedivanja.

' l.J. Elementi pojma socijatizma zasnovanog na teoriji emattcipacije

Kada preispitujemo Marxovo poimanje socijalizma, valja se priseti t i dva pasusa, jedan je iz Grundrisse, a drugi iz Manifesta komunisticke partije, buduci da su u njima postavljeni temelji za razumevanje osnovnih pre-misa emancipacije u socijalistickoj borbi za drustveni preobrazaj kapitalistickog drustva. Prvi se odnosi na krajnje ciljeve emancipatorskih procesa, a drugi na stra-tegijski pr i s tup tim ciljevima. U njima je postavljena

Ovo saopstenje je procitano na medunarodnoj konferenciji u Glazgovu na kojoj se raspravljalo o temi „Da li socijalizam ima buducnost", odrzanoj 12—16. aprila 1985. godine.

45