zaneta dj. perisic, andricevi fratri

8/17/2019 Zaneta Dj. Perisic, Andricevi fratri

1/26

Андрићеви фратри

219

АНДРИЋЕВИ ФРАТРИ

Жанета Ђукић Перишић

Задужбина Иве Андрића, Београд

Апстракт: Ауторка је у раду настојала да укаже наеволуцију Андрићеве идеје о једној великој фратарској„саги” или „драми” коју је писац замислио још срединомтреће деценије прошлог века, као и на однос Андрићеведокторске дисертације и историјских извора према прози о

фратрима. Не написавши ту велику „фратарску” целину,Андрић је објавио низ приповедака са фратарском темати-ком, указујући на посебан дух, начин живота и борбу фра-тара са турском влашћу. У раду се посебно осветљавајунеки од ликова босанских фрањеваца – фра Маркo Крнета,фра Петар Јарановић, фра Грга Мартић, фра СерафимБегић. У раду се указује и на ликове фратара из Травничке хронике.

Кључне речи: Иво Андрић, приповетке, Травничка хроника, Свети Фрања Асишки, фрањевци, фрањевачки са-

мостани у Босни, Тугомир Алауповић, самостанске хрони-ке, летописи, фра Марко, фра Петар.

Поткрај дипломатског боравка у Букурешту, 31. марта 1922.године, Иво Андрић пише свом бившем гимназијском професору и до-бротвору, доктору Тугомиру Алауповићу, актуелном члану Државногсавета Краљевине СХС, подсећајући га на њихове разговоре о фрање-вачким самостанима:

Откад желим да обиђем Фојницу и Крешево и да скупим штогодматеријала, али изгледа да је та жеља, тако скромна сама по себи, замене неостварива; и мој сан о великој фратарској драми изгледа да ћеостати сан1.

Фра Аугустину Чичићу негде у исто време из Букурешта, Андрићпише: „[...] Са своје стране ја ти завидим да си у Крешеву; Крешево и

1 Иво Андрић, Писма 1912– 1975, приредио Мирослав Караулац, Матицасрпска, Нови Сад, стр. 280.


2/26


220

Фојница остаће за мене неостварени снови и неисцрпни мејдани а мојфратарски роман неће даље од фрагментарних скица.”2

Четири године после писма Алауповићу, Андрић ће и реализова-ти свој план о обиласку фрањевачких самостана: почетком јула 1926.

године он са својим бившим професором Алауповићем борави неколи-ко дана у Оштрељу, где се потом њих двојица раздвајају, да би писацзатим посетио манастир у Јајцу. Прегледајући фрањевачке архиве уОштрељу, Фојници и Јајцу, разговарајући са фратрима, посебно са фраЈозом Маркушићем и фра Антом Кнежевићем из Јајца, живим енцикло-педијама босанског францисканизма, он сакупља податке који ће мупослужити у доцнијем раду на причама из фрањевачког циклуса.

Међутим, писац не само да је лета 1926. године обилазио фрање-вачке самостане, него је током година настојао да у извесној мериоствари свој план, написавши цео циклус прича о фратрима који би семогао разумети као заметак његове најављиване целине започете припо-ветком „У мусафирхани” (1923), а коју чине још и приче „У зиндану” (1924), „Исповијед” (1928), „Код казана” (1930), „Напаст” (1933),„Труп” (1937), „Чаша” (1940), „У воденици” (1941), „Шала у Самсари-ном хану” (1946) и „Проба” (1954). Поред „фратарских” прича, Андрић је један слој романа Травничка хроника (1945) посветио управо фра-њевцима који су, еквилибрирајући између Турака и два католичка

посланства – француског и аустријског, дајући предност овом другом – покушавали да сачувају верски и национални идентитет католичкеБосне. Једнако тако, у Проклетој авлији (1954), фра Петар, један одпричалаца, сведок Ћамиловог трагичног усуда, не само да има консти-тутивну улогу на плану развијања сижеа, него и на формалном планупредставља једно од неколико средишта наративне структуре текста.

Исте, 1926. године када са Тугомиром Алауповићем обилази фра-њевачке манастире по Босни, Андрић пише и објављује текст „Легендао св. Франциску из Асизија”, о оснивачу фрањевачког реда у Италији.

Прича о младићу који се одриче световних задовољстава и напуштапут уживања, авантура и славе, да би отпочео процес унутарњег прео-бражаја, који кулминира у аскези и идеји „светог сиромаштва”, инспи- рисала је писца који у то време већ има oзбиљна и утемељена предзна-ња о „малој браћи”. Та знања Андрић је сакупљао и из литературе ипосебно по самостанским летописима и хроникама, и из извештајâ идокумената, по архивама и из преписке, по некролозима, у анегдотама,сећањима и усменим приповедањима босанских фрањеваца чији је

2 Нав. према: Радован Поповић, Андрићева пријатељства, друго издање,Службени гласник, Београд, 2006, стр. 69.


3/26


4/26


222

Међутим, Андрић аскезу Фрање Асишког не види као ригидну религиозну церемонију, лишену људскости, већ као програм животакоји подразумева готово паганску љубав према људима, раду, животу,живој и неживој природи. Фрању Асишког Андрић не посматра као ис-

посничку, строгу фигуру лишену разумевања за људске слабости, већпре као подвижника за кога „одрицање не значи смрт животне радости,него њено потенцирање у границама хришћанског живота по еван-ђељу”.6 У својој „хуманој, активној и радосној аскези” Свети Фрањацео свет види као „манифестацију божје свемоћи и доброте”7 што гачини, према мишљењу многих мислилаца, „зачетником ренесансе имодерног света уопште”8.

А такви су и готово сви фрањевци у Андрићевим делима, ти„Христови сиромаси” који босанским путевима ходају боси, у мантија-ма од грубог сукна, опасани конопцем уместо појасом, чувајући веру, уапсолутном сиромаштву и одрицању чак и од најмањег поседа. Они„измичу орнату регула и сакрамената”9, воле живот и разумеју људе,земаљски су слаби и несавршени, без ореола паћеника и мученика,склони конструктивним компромисима и подложни искушењима,лукави, препредени и често веома храбри у очувању вере. Њихова про-стодушност и отвореност, понекад и обешењачки смисао за хумор,ведрина и чврстина са којом носе своја религиозна убеђења за која се

истрајно боре и са Турцима који их киње и са Ватиканом који их терана послушност,10 били су за Андрића посебан резерват тема и мотивакоје је развијао у многобројним својим прозним делима.

Међутим, историјом и животом фрањеваца који су у Боснустигли поткрај 13. века, Андрић се озбиљно и посебно бавио и у једномсвом раду некњижевне природе. У докторској тези Развој духовног жи-вота у Босни под утицајем турске владавине, одбрањеној у Грацу

цифрама и објашњењима, а у вече читам све оно што сам у ове три године пропустиоу Италији” (407: 29).6 Иво Андрић, Историја и легенда, Сабрана дела Иве Андрића у 17 књига,

књига дванаеста, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981, стр. 93. Сви наводи изАндрићевих дела у овом раду односе се на ово издање Сабраних дела.

7 Сабрана дела, књ. 12, стр. 93. 8 Нав. према: М. Митровић, стр. 94. 9 Славко Леовац, „Андрићева ведрина приповедања (I): Циклус приповедака о

фратрима”, Књижевност, год. XXXIV, књ. LXVIII, св. 3, март 1979, стр. 399. 10 Андрић је Љуби Јандрићу једном приликом рекао да је у литератури наишао

на писма у којима босански фратри оштро узвраћају на притиске из Рима, наводећи једну реченицу: „Ако ви тако с нама будете поступали, сви ћемо се одреда истурчи-ти” (Јандрић, стр. 320).


5/26


223

1924. године, он прати промене у духовном бићу и практичном делова-њу свих конфесионалних групација које су постојале на тлу Босне,посвећујући сразмерно највише пажње управо фрањевцима, који су уизвесном смислу били атипична појава на мапи европског франциска-

низма, будући да су се развијали под утицајем посебних околности. С једне стране, аутентично учење настало још почетком тринаестог века,ослоњено, с друге стране, на трагове босанског богумилства као народ-не религије, те, са треће стране, турска управа која је систематскигушила њихов рад и културни напредак, учинили су да фрањевци натлу фрањевачке провинције Босне Сребрене представљају специфичанмодел мишљења и деловања који је за Андрића био веома инспирати-ван. Карактеристична форма „кетмана”, односно мимикричног пона-шања, развијене форме дипломатског деловања, које су биле предусловопстанка у непријатељском окружју, учинили су од фрањеваца једнуод најиздржљивијих верских и социјалних групација на тлу Босне.

Док се у дисертацији Андрић ослања на научну литературу којаму је у време писања доктората била доступна11, указујући на формеделовања босанских фрањеваца и на облике трпљења под турским зу-лумом, као и на достигнућа њихове културне и књижевне делатности,то се у приповеткама са фрањевачком тематиком и у роману Травничка хроника писац бави појединачним судбинама представника „мале бра-

ће” као директном последицом невоља које су проузроковале исламскевласти. Иако је Андрић на терену добро упознавао живот, учење и оби-

чаје фрањеваца у Босни, природно је претпоставити да су му рад на ди-сертацији и ишчитавање литературе дали додатни замајац и посебноврело података да се позабави њиховим појединачним судбинама уБосни и њиховим животом условљеним посебним околностима. Мно-гобројни детаљи из дисертације који су историчару Андрићу послужи-ли да документује позицију фрањеваца у Босни, нашли су, модифико-

вани и прерађени, али препознатљиви, место у текстовима писцаАндрића.12

11 Међу литературом коју Андрић у дисертацији наводи, најзначајнији су радо-ви фра Јулијана Јеленића Култура и босански фрањевци (1912), Љетопис фрањева-чког самостана у Крешеву (1918), те дело фра Мија Батинића Дјеловање фрањеваца у Босни и Херцеговини за првих шест вјекова њихова боравка I – III (1881 – 1887) и Фра-њевачки самостан у Фојници од XIV – XX стољећа (1913).

12 О Андрићевом коришћењу документарне грађе у причама о фрањевцима иТравничкој хроници видети у: Радован Вучковић, Андрић – историја и личност,Гутенбергова галаксија, Београд, 2002, стр. 44; Иван Ловреновић, „Запиши, па ће иБог упамтити”, Bosna Franciscana, год. XIII, бр. 23, стр. 124; Славко Леовац, „Андри-


6/26


7/26


225

као свијет без части и достојанства”14, видећи фрањевце као стамени ипостојани ред оних који, упркос турским зулумима, успевају да одржеидентитет једног дела босанског националног бића: „Кад пропане и по-тоне сав свијет и све државе, вјеруј, ови ће фратри пливати, као зејтин,

на врху.”15 У својој поремећености и болесној острвљености, МустафаМаџар обрушава се на двојицу фратара, понижава их, мучи и на смрт рањава.

Поред целог низа приповедака о фратрима, Андрић је са посеб-ном пажњом осветлио ликове фрањевачких редовника у Травничкој хроници. Смештени у историјски бурно време сукобљавања различитихинтереса на тлу Босне с почетка 19. века, посебице везирског и конзул-ског града Травника, Андрићеви долачки и гучегорски фратри не раз-ликују се од своје сабраће из Фојнице, Овчарева, Крешева и других са-мостана. Мудро одмеравајући политичке прилике, на тромеђи тријуимперија од којих свака има своје интересе и захтеве, Андрићеви трав-нички фратри пролазе озбиљну школу живота, настојећи да превазиђусве препреке и недаће, све глобе и прогоне које на њих наваљује турскавласт. Жалећи се поваздан на судбину која их је поставила на саме кра- јине трију царстава, где ретко и с муком допиру вести из центара, фра-три упркос околностима, истрајавају у одржању чистоте вере. Измеђутурских везира с једне стране, Наполеонових, помало „јакобинских”

конзула, с друге, и аустријских царских представника, с треће стране,између бегова и ајана и просте раје свих вера, окружени шпијунима,доушницима, преливодама, преверницима и сваке врсте искушењима,травнички фратри живе и делују са аутентичним верским осећањем.Стога се и држе на пристојном одстојању од француског конзула: уњиховим очима император је начинио неопростив преступ огрешившисе о папу и умањивши утицај и углед цркве у Француској.

Међу травничким фратрима има великодушних ентузијаста и за-несењака, рационалних и мудрих духовника, промућурних, довитљи-

вих и лукавих бораца, али и набуситих и мрзовољних, особењака и јуродивих. Елементарног образовања и без много теолошког знања,али истински побожни, они су једноставни и искрено предани својојвери. Једнако очврсли у непрекидном надгорњавању са Турцима, свифратри одреда у турској власти виде узроке заосталости и босанскебеде. Млади, здрави и ведри фра Јулијан из Гуче Горе у разговору сасвојим врсником, француским младим конзулом Дефосеом, сматра да је хришћанска затвореност, опирање напретку и новинама, основни

14 Сабрана дела, књ. 5, стр. 13. 15 Исто.


8/26


226

услов опстанка хришћанске вере под налетом разорне силе османскевласти. Његов долачки сабрат, отресити, оштар и од живота огрубео,лукав и непоткупљиви жупник огромног тела, фра Иво Јанковић, когаТурци не зову залуд „музафир” (препредењак), запрепашћеном Дефосеу

на примеру босанских путева објашњава неписани „програм” локалне,хришћанске одбране од Турака. Разлокане и разроване путеве он видикао какву-такву брану од превеликог турског уплитања и нежељенихтурских гостију и Дефосеу каже:

Господине, што је гори пут, то су турски гости ређи. Ми бисмонајволели кад бисмо између њих и нас могли метнути неку непролазнупланину. [...] Јер, ми смо навикли на рђаве путеве и на сваке тешкоће. Уствари, ми и живимо од тешкоћа. Немојте никоме казати ово што вам

кажем, али знајте да нама, док год у Травнику Турци владају, бољегпута и не треба. Између нас речено, кад га Турци и оправе, наши људига код прве кише или снега испроваљују и раскопају. То бар донеклеодвраћа нежељене госте.16

Фратре у Травничкој хроници Иво Андрић приказао је више каозаступнике одређених идеја, не упуштајући се сувише у карактеризаци- ју ликова. Као делимичан изузетак чини се фратар Лука Дафинић изГуче Горе, којем је прототип стварни фра Томо Дапинић из крешевскогсамостана. Фра Лука је у хроници о везирском граду, попут неких фра-

њеваца из циклуса фратарских прича, приказан као мање-више целовиткарактер у оквиру којег се може пратити развојна линија лика.

Без систематског образовања, али са огромним и аутентичним за-нимањем за лечење људског тела и душе, познатији под именом ликар,фра Лука целог свог века бори се са болестима, са страшћу проучаватраве и лекове, не одустајући од спасавања људских живота: „Тастраст га није никада напуштала и та љубав није никада хладнела.”17 Мршав и висок, жив, окретан, радознао, светлих очију помало занесе-ног погледа, фра Лука не зна за одмор, нити за одустајање. Његово ве-

ровање да у свету постоји тајанствена веза између болести и излечења,да у природи има онолико лекова колико има и нарушених телеснихснага, било је постојано и непоколебљиво. Попут фра Петра из фратар-ских прича, који је био окружен сатовима, механизмима, бравама икалаузима, фра Лука је затрпан лекарским приручницима, травама,водицама, лончићима, ћуповима и кутијама. Тај једноставни, прост фи-лозоф здравља седео је у својој претрпаној ћелији и комбиновао

16 Сабрана дела, књ. 2, стр. 86. 17 Сабрана дела, књ. 2, стр. 261.


9/26


227

лековите састојке, верујући да болест и лек постоје истовремено, и „даза свакога земља лијек крије”18, а да је задатак лекара да их доведе увезу.19

И док су фратри потцењивали његове напоре, немајући разумева-

ња за његову лекарску доктрину синхроницитета између обољења иизлечења, дотле је он у ћутљивом Морди Атијасу, сићушном травни-чком Јеврејину, апотекару и травару, налазио истомишљеника са којим је делио страст за лечењем, размењујући рецепте и искуства, трампећисвоје траве и корење за сумпор и лапис. Истрајавајући у том „прија-тељству између Старог и Новог завјета”20, фра Лука је једнако лечио иТурке, излажући често и себе и своју фрањевачку братију великим не-приликама. Међутим, његова посвећеност лечењу, његова храброст усусрету са заразама, његово предано, несебично и душевно лечењеболесника свих вера, учврстило му је углед у везирском граду, а њего-вим ликарушама, свешчицама са саветима, прибавило статус списакоји доносе корист народу.

И у „Причи о везировом слону” Андрић у једној краткој секвенциспомиње фрањевце. Долачки редовник фра Мато Мркић у писму гуче-горском гвардијану, саопштавајући новости из Конака, пише о доласкувезировог слона, наводећи да је „звијере набавило звијере”21, и да обило каквом побољшању положаја хришћанске раје под новим везиром

нема говора. Док се у причама „Пут Алије Ђерзелеза”, „За логоровања” и„Мустафа Маџар” фратри спомињу успут, као анонимни представницисвоје конфесије, дотле је прича „У мусафирхани” о фра Марку Крнети,уз фра Серафина, најсветовнијем од свих Андрићевих фрањевачких редовника, али и међу најревноснијима у вери, једна у низу приповеда-ка које осликавају богату и драматичну судбину тога католичкога редау Босни за турскога вакта. Приповетка „У мусафирхани”, прва од чети- ри приче чији је фра Марко централни лик, била је за Иву Андрића

простор да објасни његов посебан положај у манастиру: простодушани једноставан, својеглав и пргав, упоран и јогунаст, али племенит,осетљив, чедан и великодушан, без формалног редовничког образова-

18 Исто, стр. 270. 19 „Често говоримо и пишемо о здрављу и о болести, али се ретко и мало задр-

жавамо на чудесном феномену оздрављења. То су најрадоснији и најзанимљивијитренуци нашег живота. И треба их проучавати и описати”, пише Андрић у Знаковимапоред пута (Сабрана дела, књ. 16, стр. 233).

20 Сабрана дела, књ. 2, стр. 265.21 Сабрана дела, књ. 5, стр. 53.


10/26


228

ња и неук, али доследан и аутентичан у практиковању вере, он својимискреним односом према Богу и људима, а нарочито према природи,поред фра Петра, представља једну од најсликовитијих и најцеловити- јих фратарских фигура у оквирима Андрићеве прозе.22

„Моји фратри о којима сам писао, то су углавном свећеници изтрију средњобосанских манастира: Крешева, Фојнице, Краљеве Сутје-ске”, казује Андрић на једном месту.23 Могуће је да је лик фра МаркаКрнете био сума особина које је писац компоновао да би представио један тип личности фратара, али Андрић своме имагинарном јунакудодељује рођачке везе са једним стварним ликом, са крешевскимбискупом фра Маријаном Богдановићем. У причи, ни фра Марков ујакфра Маријан, нити било ко други, не успева да победи његову својегла-ву природу. Он није принципијелни духовник који се бори за праваЦркве и њене интересе. На једном унутарњем, интуитивном планусуштинске и аутентичне, али не и институционалне везаности за Бога,он покушава да људе очисти од грехова и приведе их вери и праведномживоту. Принуђен да у крешевској мусафирхани негује болесногТурчина, аскера Осму Мамелеџију, који је стигао заједно са страшним јаничарима Кезмом и Мехмедом Пљевљаком, фра Марко се упиње дасломи његов отпор и приведе га крсту и опроштају грехова: „Али душуОсме Мамелеџије хтио је да спаси свакако”24. Не успевши у своме

науму, јер болесни Мамелеџија пре него што умре у манастирскојгостинској соби, пљуне на крст, фра Марко и тога некрста на крајувиди само као несрећно људско биће, за чији се спас Богу моли, осећага као део јединствене природе којој је на свој јуродиви начин биопотпуно посвећен, а којег је „његовао и заволио као брата”.25

Још три приче са централним јунаком фра Марком Крнетом – „Узиндану”, „Исповијед” и „Код казана” – заједно са причом „У мусафир-хани”, чине својеврсну тетралогију: захваљујући кохерентности карак-теризације и доследности у грађењу лика, фра Марко се намеће као

22 Опис фра Маркове личности дају кратки извештаји фрањеваца из Рима, извремена његовог неуспешног школовања, у причи „У мусафирхани”: „Ни за што непоказује склоности. Само што непрестано расте ушир и увис. И по свом држању личина свашта више него на монаха” – писали су бискупи из Рима, настављајући: „Чист јеи скроман, и побожан на свој начин; не показује, истина, ни најмање жеље за свјет-ским сластима и таштинама, али, на жалост, лишен је потпуно смисла за науку и кон -темплацију, као и свете покорности према старијима и сношљивости с друговима” (Сабрана дела, књ. 6, стр. 10).

23 Јандрић, стр. 320. 24 Сабрана дела, књ. 6, стр. 16. 25 Исто, стр. 21.


11/26


229

структурна оса која повезује та четири текста у комплексну и природнуцелину.

Прича „У зиндану” место је сусрета и једнаке патње двојицехришћанских свештеника, крешевског викара фра Марка Крнете и

зеничког проте Мелентијевића. Заточени у суседним, мемљивим,водом наливеним ћелијама турског затвора у Травнику, двојица ду-ховника на исти начин страдају од бахатости злогласног турског ћехајеФазла и на једнак начин – подмићивањем, поткупљивањем и прегова- рањем – покушавају да се из њега избаве.26 Ефектан епилог приче укојем се, у хуморном тону, сједињени пре у људској патњи и трпљењунего у вери, фратар и прота гуше у смеху, кулминира у типичноандрићевској поенти:

Наслоњени на преграду од чатме, један према другом, грохотом су сесмијали поп и фратар и, заборављајући начас мрачан и мокар зиндан,нису ни опажали како се влага по калдрми претвара у поледицу.27

Легенда о страшноме хајдуку Ивану Роши28 и његовоме крајупослужила је Андрићу као окосница приповетке „Исповијед”, чији јеглавни јунак опет фра Марко. И овде, као у причи „У мусафирхани” ,Марко Крнета ентузијастички настоји да грешника спаси. Глув за фра-трове молитве и за Бога, ушанчен у сопственој патњи и последњимиздисајима, оболели одметник не да се лако приволети фра Марковомнапору да га пред смрт исповеди. Сукоб између две воље, у којем нити један од учесника тог специфичног агона лако не уступа, Андрић је на-шао простор да допуни причу о фра Марку и још прецизније развијењегов лик. Упоран и непоткупљив, мењајући позицију од молбе, по-мирљивости, умиљатости и милостивости до грубе, нестрпљиве и сва-ђалачке насртљивости, фра Марко је и у тој причи на свој неспретни начин служио Богу у жељи да спаси човечанство и паству врати направи пут. Иво Андрић је лик фра Марка и ту обојио хумором и,

26 Податке о страдањима фратара по турским апсанама, у ћелијама у којима суТурци затвореницима подливали воду, писац је могао наћи и у Јеленићевом Љетопи-су и у књизи фра Игнација Струкића Повјесничке цртице Крешева и фрањевачког са- мостана, издатој у Сарајеву 1899. године, коју такође наводи у напоменама своје ди-сертације (в. Леовац, стр. 405). Те податке Андрић је искористио у причи „У зинда-ну”.

27 Сабрана дела, књ. 6, стр. 30. 28 Причу о хајдуку Ивану Роши саопштавају и Ј. Јеленић у крешевском љето -

пису (на стр. 78) и И. Струкић у Повијесничким цртицама (на стр. 76), делима којеАндрић наводи у библиографији за своју дисертацију (в. Леовац, стр. 405). ХајдукаРошу спомиње и фра Маријан Богдановић у своме крешевском Љетопису (на стр.166).


12/26


230

упркос тешком задатку који му је као аутор наменио, извесном ведри-ном. Елементи црног хумора смењују се са пасажима фра Марковепословичне усредсређености на спасавање душа. Иако му у једном тре-нутку успе да хајдука, пред смрт, исповеди, он на крају ипак не зна

одговор на питање о човековој грешности:И опет га, као силно узбуђење, обузе његова стара жеља да довиче, даспасава и уразумљује све који губе душу. Код толиког широког, лије-пог божијег пута, шта их гони да скрећу у страну? Како не виде? Каоувијек на то питање, крв би му појурила у главу пред толиким безум-љем и слијепилом, и он се наједном заустављао и питао нагло као данеког пресреће: – Зашто гријеше?29

Трагични „крешендо” фра Маркове судбине збива се у приповеци

„Код казана”. Настала као последња у низу приповести о фра Марку,та прича рекапитулира раније његове невоље исприповедане у прет-ходне три приче, творећи, тако, развојну нит његовог фратарског живо-та посвећеног вери и спасавању света. Компонована из три дела, причаговори о осећању младога викара из римских катакомби о повезаностиживог и неживог света, овоземаљског и оног небеског, прожимањуанђеоског и ђавољег принципа у животу и у људима. Други слој причеговори о његовом неуспелом напору да младу католкињу остави у верии одврати је од удаје за Турчина: после тог неуспелог спасавања душе,

он је, како га види крешевски гвардијан фра Петар Јарановић, и сâм„valde confusus in animo”30, пред моћним и неразумљивим злом и предтајнама женскога срца и тела. У трећем делу приче појављује седавнашњи фра Марков познаник из приче „У мусафирхани”, страшан,пијан и моћан јаничар Кезмо који заједно са Мехмедбегом Биоградли- јом, са којим су га спојили „пиће и скитња”,31 мамуран и раздражљив, растура фра Марков казан са ракијом. Бранећи казан, свој „труд имуку”, фра Марко насрће на Кезму који га на смрт рањава пушком,„ситном, као јарећом ногом”32.

29 Сабрана дела, књ. 6, стр. 45. 30 Лат.: веома збуњен у души; Сабрана дела, књ. 6, стр. 54.31 Сабрана дела, књ. 6, стр. 56. 32 Сабрана дела, књ. 6, стр. 60. У књизи фра Мартина Недића Стање редодр-

жаве Босне сребрене послије пада краљевства Босанског пак до окупације (Ђаково,1884), коју Андрић наводи у литератури за своју докторску тезу, на 81 . страници спо-миње се догађај из 1759. године када „уби њека биесна Потурица из мале пушке Ми-кулића из Крешева”. Јањичара Кезму који убија фра Марка зна и историја: његовоиме спомиње се и у крешевским летописима, а о њему пише фра Игнациј Струкић унаведеној књизи (нав. према: Славко Леовац, Приповедач Иво Андрић, Матица срп-ска, Нови Сад, 1979, стр. 36).


13/26


231

После динамичних пасажа сукобљавања различитости измеђуприпадника супротстављених вера, крштених и некрштених душа,Андрић у смирујућем финалу даје једну од својих најефектнијих поен-ти. У самостанску Мртвачку књигу, фра Иван Субашић на латинском

језику уписује једноставну чињеницу и кратак, сув и хладан опис фраМаркове смрти. Међутим, праву меру не само фра Маркове смрти, већнајпре његовога живота, дао је један други фратар, фра Стјепан Мати- јевић, који је поваздан ноћу поправљао оно што „му се дању не би сви-дило, а што није имао моћи да спријечи и промијени”33. И управоњегов запис, на окрајку листа, финализира и заокружује фра Марковусудбину, а жртву једног од најоданијих Андрићевих бранилаца хри -шћанске вере чини смисленом и узвишеном: „Овај је волио манастир као душу своју. Да се зна”34. На једној страни недвосмислена чињени-ца, једноставан историјски, стварносни податак, на другој странипесничка слика, изражена кратко, убитачно јасно, са читавим спектромзрачења, цео један живот згуснут у поетској фрази. И та меланхолична,безмало и иронична мисао на крају приче „Код казана”, као да јеАндрићева посредна похвала уметности: поезија као да побеђује кон-венцију, а кондензована, економична језичка форма чини се супериор-нијом од дескрипције.

Фра Петар Јарановић, један други Андрићев фрањевац, такође је

судеоник, као актер и као причалац, још неколиких Андрићевих припо-вести. Срећемо га први пут заједно са фра Марком у причама „У зинда-ну” (када га, болесног, фра Марко замењује у сусрету са травничкимћехајом Фазлом) и „Код казана” (где покушава да заједно са фра Мар-ком уразуми хришћанску девојку да се окане турчења35). Међутим, у

33 Сабрана дела, књ. 6, стр. 61. 34 Сабрана дела, књ. 6, стр. 62. Према наводима Славка Леовца, Андрић је исту

мисао могао наћи у наведеној књизи фра Игнација Струкића (на стр. 62). У Андриће-вој рукописној заоставштини постоји готово идентичан цитат извесног фра МатеИвекића: „Љубио је самостан као своју душу” (нав. према: С. Леовац, Приповедач Иво Андрић, стр. 44).

35 „Зовите фра Марка да бије кучку док душу чује у њој. [...] Фра Петар још једном поче да је наговара да се окани Турчина и да не срамоти вјеру и родитеље.Она се није мицала.

– У очи ми гледај, несрећо погана! – грмио је по који пут већ фра Петар,мислећи да је тако лакше збуни и скруши. А она је сваки пут дизала очне капке исвојим свијетлим младим погледом гледала нетремице и смјело добричини фраПетру у очи. Управо није гледала толико у очи колико у велике венецијанске наоча - ри, чији су лимени крајеви били изломљени и са обје стране, поред самих ушију,увезани концем. У тај зелени конац је она гледала.


14/26


232

причама „Труп”, „Чаша”, „У воденици”, „Шала у Самсарином хану” иу Проклетој авлији он има мање или више конституционалну улогу.Мотиви груписани око фра Петра тако су умрежени у сижејну схемуприповедака, да чине јединствено семантичко поље у којем је фра

Петар стожерни лик. Те приповетке могу да се читају и као органскацелина, настала цикличним организовањем иначе засебних и заокруже-них наративних комада, где је свака прича понаособ компактне струк-туре, са јасном развојном линијом књижевног карактера јунака. Тогкрешевског мудрог фрањевца, зналца турскога језика, разумног,стрпљивог и вештог преговарача, туфегџију са завидним познавањеммеханизма сатова, млинова, брава и оружја које је поваздан растављаои састављао, Андрић је изградио као недвосмислено целовиту књиже-вну фигуру са унутрашњом кохерентношћу.

Неке од приповедака из циклуса о фра Петру структуриране супрстенасто, са приповедачем, крешевским фратром у оквирном раму инизом селективних епизода које, ако их сложимо у хронолошку целину, откривају развојну нит његове биографије (тамновање у стамболскомзатвору и сусрет са Ћамилом, прогонство у Акри и прича о ЧелебиХафизу, различити сегменти фрањевачког живота – шала са венчањем,„откриће” ђавола у воденици, те прича о бежању „главом преко сви- јета”, у Аустрију)36. С друге стране, у њима се појављује и анонимни

приповедач који саопштава, у тренутку када фра Петар више није жив,елементе његовог животописа из којих су се изродила главна наратив-на средишта прича.

У литератури о Андрићу већ је уочена извесна пишчева иденти-фикација са фра Петром.37 Посебан однос који писац гради са својимликом, постављајући причу и веру у приповедање као централни обје-дињујући моменат, чини фра Петра јунаком посве „привилегованогстатуса”38, у извесном смислу Андрићевог двојника који је имао зада-

– Хоћеш за Турчина, је ли? – викао је фра Петар збуњен њеним погледом, и неочекујући одговора на своје питање.

– Само за њега! – одговарала је дјевојка невјероватно мирно и сабрано за својегодине и за положај у ком је, као да други неко из ње говори.

– Шта? Шта?! И да се турчиш? – И да се турчим. Фра Петар није могао себи да дође; хукао је и једва изговарао ријечи: – Удри, фра Марко, удри, посветила ти се!” (Сабрана дела, књ. 6, 51– 52)36 Сабрана дела, књ. 6, стр. 148.37 Иван Ловреновић, „Запиши, па ће и Бог упамтити”, Bosna Franciscana, Сара-

јево, год. XIII, бр. 23, 2005, стр. 123.38 Исто, стр. 122.


15/26


233

так да читаоца уведе у причу и заведе га свим њеним слојевитим значе-њима. Није случајно Андрић у уста свога јунака фра Петра, ставио речи његовога „амиџе”, покојног фра Рафа који је у шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели, не

могу”.39 „Постојао је и фра Петар.40 Говорило се: ’Сретан к’о фра Петар.’

Кажу да је ценио вођење бележака и саветовао младе фратре поуком:’Запиши, па ће и Бог упамтити’”, рекао је Андрић једном приликом у разговору са Љубом Јандрићем41. И управо та вера у фиксирање причеу тексту, у могућност формулисања историје и стварности, утискива-њем у уметничку пројекцију, давање егзистенцијалног значаја моћимаприповедања, заједничке су јунаку и његовоме творцу. Уочљива јеизвесна ауторова „емоционална идентификација” са ликом, а његоваспособност да „прича дуго и лепо, само кад би нашао слушаче који суму по вољи”,42 доводи нас у сам центар Андрићевог схватања мисије идомета причања. Фра Петар један је од најкомплекснијих и најживопи-снијих Андрићевих фрањевачких ликова уопште: у њему су сједињенитрадиционални однос према животу са отвореношћу и радозналошћудуха, објективистичко сагледавање живота са хуморним, радоснимвиђењем света, озбиљан и посвећен однос према вери и реду, са иро-нијском дистанцом са које посматра све несавршености „ујака” из ре-

39 Сабрана дела, књ. 4, стр. 51. 40 У Љетопису крешевског самостана, фра Маријан Богдановић на многим

местима спомиње фра Петра Аловића (1727 – 1813), крешевског гвардијана, дефини-тора и провинцијала који је, могућно, био прототип за фра Петра Јарановића. Тај фраПетар Аловић фебруара 1775. године путује у Стамбол „за потврдит фермане наше” (стр. 162) да се самостани могу поправљати. Из Стамбола ће се 28. априла јавити бра -ћи „да је здраво дошо и да се је малићан-сахибији приказо и препоручио и да му јеобећо да ће му од цара извадит сваку милост” (стр. 163, 164). Исти фра Петар Аловић

издејствовао је код муле дозволу да фратри могу „поновно носити оружје”, исто онооружје које је било тако мило туфегџији и меканику фра Петру Јарановићу (стр. 120).Фра Маријан Богдановић на неколико места сведочи о напорима фра Петра Аловићада се уобичајеним плаћањем глобе, подмићивањем турских званичника новцем и унатури, домогну мало мирнога живота у самостанима (стр. 96, стр. 143) . Лука Ваљопретпоставља да је осим фра Петра Аловића, Андрић као узор за свога јунака фраПетра Јарановића имао и неког другог фра Петра којег је, можда, лично упознао при-ликом својих боравака или посета босанским фрањевачким самостанима или је оњему слушао (стр. 123). О деловању фра Петра Аловића пишу и Филип Ластрић у Прегледу старина босанске провинције, издатом у Сарајеву 1977. године, те СрећкоЏаја у књизи Католици у Босни и западној Херцеговини, Загреб, 1971.

41 Јандрић, стр. 320. 42 Сабрана дела, књ. 6, стр. 105.


16/26


234

дова „мале браће”.43 Ваздан осмехнут, ведри приповедач који као какавпосебно надарен хроничар, памтећи и бележећи повест, продужаваживот и даје му смисао, фра Петар весело и благо гледа и на најтра-гичније појаве живота, релативизујући невоље и чинећи их подношљи-

вим. Спајајући у себи световно и духовно, нарочиту егзистенцијалнуведрину, однос према смеху као леку и приповедање као однос премаживоту, традицији и легенди, фра Петар за Андрића безмало као да јеоличење типичног представника људскога рода који се од остаткаживога света разликује управо способношћу да се смеје и да припове-да. „Никад се не би потпуно могло казати у чему је управо била лепотањеговог причања”, описује Андрић причање фра Петрово на почеткуприповетке „Труп”44.

[...] Око сваке његове речи лебдео је још нарочит призвук, као некизвучни ореол, каквог у говору других људи нема и који је остајао уваздуху и титрао и онда када је изговорена реч угасла. Због тога је сва-ка његова реч казивала више него што она у обичном говору значи. То је изгубљено заувек.

Андрић као да фра Петра види као идеалног беседника и сабесед-ника, прониклог до самог средишта филозофије и антрополошке усло-вљености приче којој је иманентно обликовање људског искуства. Упричи „Труп”, као и у Проклетој авлији у којој је наративна структура

позиционирана кружно, прстенасто, са прологом и епилогом којизаокружују причу, изложена је поетика фра Петровог причања којакореспондира са пишчевим односом према приповедању.

Прича „Труп” конструисана је као слојевита прича у причи уоквиру које фра Петрово казивање о Челеби Хафизовој судбини, коју јечуо за време избеглиштва у Акри од једног турског слуге, читаоцу при-поведа анонимни казивач, највероватније фратар, слушалац фра Петро-вог заводљивог приповедања. Кроз низ концентричних кругова и нара-тивних карика, читалац сазнаје о судбини страшног, некада моћног Челеби Хафиза који је у крвавом походу покорио Сирију. Постра-давши, међутим, доцније од руку робиње којој је давно поштедеоживот, он остаје само „труп у жутој и зеленој свили”45 врелим машица-ма унакаженог лица, без руку и ногу, „живи споменик несреће и слика

43 „Фра Петар Јарановић коначно постао гвардијан. Онако шаљив и вриједан,спајајући у себи доброту и подругљивост, весеље и радиност, водио је манастирскепослове са много спретности и среће” (Сабрана дела, књ. 6, стр. 54).



17/26


235

свих зала која вребају живо чељаде”46. Зло на свету и у људима, моћно је, несагледиво и неразумљиво, њега на свету има много и оно допиредаље од добра, од њега се све непрекидно квари и троши.

Није случајно Андрић своме јунаку фра Петру дао да буде упућен

у тајне сатова, тих мерилаца протока времена, сведока људске прола-зности. Иманентна људском постајању, пролазност и човекова трош-ност управо су доказ његовог постојања и коначног трајања у свету, јерпролази само оно што се роди, верује Андрић. Међутим, остаје да прет- рајава управо прича о људској пролазности, уметничко сведочанствотога пропадљивог постојања, остаје да живи реч као мера памћења.

И зло, како га Андрић види, може да траје мање као формулисансистем, а више као испад из зглоба живота. Међутим, при појави првепукотине, прве недоследности, оно слаби, остављајући простор зањегово превазилажење или, пак, демистификацију. Несмотреном по-грешком, поклонивши живот оној која је требало од зла да страда, акоја је остала да о злу сведочи, Челеби Хафиз као да је запечатио својусудбину. Упркос предоминацији зла, Андрић верује да су судбинасвета и његов напредак ипак у добру, у стваралаштву, у оној искри коју је фра Марко, фра Петров сапатник из крешевског манастира, видео умраку римских катакомби. Човек је у сваком тренутку свога животаизложен искушењима зла, али само га „звездано небо над њим и морал-

ни закон у њему”, како је то формулисао Кант, могу спасити од(само)уништења. Зло које је једном почињено, остаје да се памти кроз причу, јер

прича је темељ сећања, и залог будућности. Само, човекова историјациклично се понавља, и људи нису увек спремни да од ње заиста и уче.О томе је Андрић најексплицитније сведочио у причи „Писмо из 1920.године” коју је објавио 1946. године, после трагичног искуства Другогсветског рата. Исте је године Андрић објавио и краћи текст „Ноћни разговор 1941. године” у којем, ипак, верује да и поред свега...

[...] сија нешто као нада иза сваке, и најцрње планине наше, и сви људикоји још носе живу душу у себи осећају да мора доћи ослобођење одсрамоте, а спремају се да му помогну како најбоље могу и умију изгова- рајући наду да зло, насиље и превара не могу трајно владати свијетом.47

У приповеци „Чаша”, срећемо фра Петра, већ остарелог, али живепамети и свежег сећања, како казује о фра Николи Гранићу званомМумин и његовој лепој венецијанској чаши „мостарки”. У анегдотском



18/26


236

тону, исприповедана је, речима анонимног приповедача, можда опетмладог фратра, прича о фра Петровом младалачком, давнашњем наумуда од турскога зулума побегне у Аустрију и улози Муминовој да се таодлука не спроведе у дело. Јер, тихи фрањевачки особењак, фра

Никола Гранић, „ваљао је главе”48 фра Петру, спасио му душу подсећа- јући га на посебну мисију фрањеваца у Босни, на њихов судбински за-датак да остану на земљи и очувају веру и народ у тамном босанскомвилајету:

Није теби мјесто у свијету и у Њемачкој, него у манастиру, и у Босни.Шта ћеш? Ово је земља оскудна и убога, тијесна и мрка, ни валија нијеу њој лако бити а камоли раја и редовник. У овој се земљи једна чашавиди и боде очи као највиша кула у некој другој. Коме је до тога да

буде рахат и зенђил, није му се требало у њој родити ни зафратрити.Овдје се драм радости душом плаћа. А ти иди сад па питај зашто је тако. Или, још боље, нити иди нити питај, него сједи гдје си и буди штоси, јер је лудо ићи и питати другог шта те боли, а много паметнијесједити и разговарати сам са својом муком. А ти мислиш да овакве каошто смо ми тамо у свијету чекају и неће да отпочну теферич без нас! Е,мој Јусуфе, није то за нас фратре и Бошњаке. Јесте, овдје те чека кривабосанска бразда и фратарска мука и сиротињски бир и тешка служба, ас друге стране, може бити, колај и свака љепота. Али, шта ти вриједикад то није твоја страна! И да одеш тамо, не би ти ништа користило.

Цијелог вијека би остао оно што си. Ко те никад раније није чуо нивидио, само кад те погледа рекао би одмах: Откуд ова фратрина овдје?Гоните рђу тамо у Гучу Гору, одакле је побјегао и вежите га за ланац сакојег се откинуо! И да будеш богат и силан и страшан, први међупрвима, да ти нико не смије ријеч казати, ти би му то у очима прочитао.Па опет исто. Него, сједи гдје си, на свом мјесту и у свом светом Реду.Па ако баш мора да се гријеши, гријеши овдје! Послушај мене, нећешсе преварити ни покајати. Вриједи се преломити и прегорити. Зар јемала ствар бити божји војник?49

Млетачку чашу „мостарку”, тај драгуљ који претрајава у убого-сти босанског постојања, обасјавајући својом крхком, прозрачномпостојаношћу једноставан и борби за веру и опстанак посвећен фратар-ски живот, пред смрт, фра Никола Гранић звани Мумин, предаће фраПетру. На самоме крају приче која је дата као сећање анонимног кази-вача на сусрете са фра Петром, чашу ће болесни фратар желети да каолучу, као симбол лепоте у босанском вилајету, преда млађем: „Знаш,

48 Сабрана дела, књ. 6, стр. 148. 49 Сабрана дела, књ. 6, стр. 149– 150.


19/26


20/26


238

не дају за Турчина. Његова исповест, обележена паничним страхом одискушења, греха и подмукле напасти у обличју обнажене жене, непре-кидно је у Андрићевом приповедању пресецана урнебесним смехом„браће” фрањеваца. То причи даје посебан искричав тон радосног ви-

ђења живота, са местимичним бурлескним ерупцијама моћне животнеснаге и виталности којом су фратри превладавали свакодневне невоље.

Исте, 1954, године када објављује Проклету авлију, Андрић јештампао и причу „Проба”, последњу у низу „фрањевачких” приповеда-ка. Ту се, заједно са фра Серафином, фратром необуздане природе,бритке и врцаве памети, појављује и лик сарајевског жупника фра ГргаМартић.

У роману Омер-паша Латас, фра Грга један је од инспиративнихсабеседника сликара Вјекослава Караса, који му доноси мало разонодеи ведрине, декламујући латинске и италијанске стихове. Својомприбраном разборитошћу и проницљивим опажањима изнесеним ушаљиво- резигнираном тону, „заклањајући се лукаво за пословице имудре изреке, које наговештавају много а не казују ништа, бежећи увеку неку шаљиву и неискрену неутралност”55, фра Грга својим друштвомчини подношљивим Карасово припремање почетка рада на Омер-па-шином портрету, олакшавајући му мучно време чекања на које је биоосуђен.

У причи „На Латинској ћуприји” фра Гргу срећемо године 1878,где је споменут као „ситан и бистар” саговорник архимандрита Саве,као „’љубезнејши противник’” чије је „италијанске цитате” српски ду-ховник „ценио и волео више него што је хтео да покаже”.56 У причи„Мара милосница” он је једнако ситан и мршав, сав у живим бистримочима, завидне речитости и преговарачке вештине, жилаве упорностии истрајности у намери да од Вели-паше добије дозволу да турску ми-лосницу приведе молитви у матичној цркви. Не успевши у томе преВели-пашиног одласка, са доласком Аустријанаца, проводећи је кроз

тежак и мучан поступак покајања и опроста, не штедећи је срамоте ипрезира, он Мару прихвати као грешно људско биће, које, остављено,само и нејако, предаје на бригу у сарајевску Памуковића кућу.

И фра Грга Мартић и фра Серафин, двојица главних јунака изприче „Проба”, историјске су личности. У својој докторској дисертаци- ји, Андрић фра Грги Мартићу, познатом фрањевачком духовнику икњижевнику, посвећује значајну пажњу, процењујући, пре свега, његовдопринос култури Босне и Херцеговине. Видећи га пре свега као истак-



21/26


22/26


240

Фра Грга и фра Серафин, приказани као антиподи, као да се допу-њују у различитом виђењу света, али и сусрећу у једном осећању, у једној „невидљивој али јакој обешењачкој црти, ’фра-серафиновскомдамару’ сумње у званичне ауторитете и отпора према општепризнатим

и одавно утврђеним облицима друштвеног живота”.62 Умешно обузда-вајући своја осећања, фра Грга у дубини душе, ипак, криje трачакнеобузданости и неспутане радости. Не желећи ни сâм себи да призна,он осећа дивљење и поштовање према своме пријатељу фра Серафинукоји је умео и смео да увек буде оно што јесте, показујући људима сво- је право, искрено и аутентично лице.

Написана на трагу Кочићеве „Суданије”, приповетка „Проба” приказује „пробу” уочи главнога „сијела” на које је сарајевски жупникфра Грга Мартић позвао важне људе из свих сфера политичког идруштвеног живота: угледне Турке, западне конзуле и духовнике. Нагенералној проби, Мартићев гост је, међу осталом фрањевачком брати- јом, и фра Серафин, који својим буфонијадама, досеткама, језичкимсмицалицама, глумачким и имитаторским бравурама и анегдотама,атмосферу жупнога дома доводи до веселог, аристофановског усијања:

На људе око фра Серафина је наилазио смех као зараза. Они су грцалии јецали, устурали се на седишту и забацивали главу уназад, или падалина ћилим и савијали се надвоје, хватали се за слабине, борећи се за

мало ваздуха, покривали лице рукама као да плачу и брисали семарамама, а смех је из њих куљао, шиштао, шикљао, бризгао на свестране. Сви су имали осећање да је наишао потоп смеха и преплавиосвет, и да је све на њему понесено том поплавом и да све живо губисвоје облике и функције и нестаје, претварајући се у смех.63

На крају Андрићеве приповетке, фра Серафин, тај искричавиопсенар и чудесни илузиониста, у кулминативној тачки приче, прекидагенералну пробу: стишавајући ковитлац досетки и шала, он као даспушта завесу и окончава урнебесну представу. Људи који су до тога

тренутка лебдели у вихору смеха, „падају опет у познату трпезарију”64:свет који је изгледао као у пожару, озарен фра Серафиновим духом,

гробља, а међу њима и фра Серафин и фра Грга, и то један поред другог. ’Браћо’ – рече фра Серафин – ’кад умрем, само ћу вам једну ствар оставити у аманет.’ ’Коју?’ – упиташе калуђери у глас. ’Немојте ме закопати поред овог фра Грге.’ ’Зашто?’ ’Па ја ћу и гробу чуда правити, а ви ћете мислити да је то његово дјело’” (Јандрић, стр. 256).

62 Сабрана дела, књ. 6, стр. 83. 63 Исто, стр. 101. 64 Исто, стр. 103.


23/26


241

очуђен магијом његовог приповедања и распаљен његовом игром речи-ма, добија поново свакодневни облик и враћа се у устаљене токове.

Како је моћна и свеобухватна сила доброг приповедања, као да,по ко зна који пут, хоће писац да нам каже! Како ни без снаге праве

речи, ни без оног фра-серафиновског пожара што греје душу, нема,заправо, правога осећања и разумевања живота! Тек када се животформулише кроз реч, он добија свој прави облик и смисао. Отуд вера уантрополошки значај приче и приповедања, у заводљиву и егзистенци- јалну моћ људске креативности, живи у Андрићевом мисаоном свету иструји кроз целокупно његово дело.

А за причу, међутим, није занимљив стереотип, устаљени поре-дак ствари, и зато је Андрић и окончава у моменту када од пожара причања „не остаје ни трага”65: прича тражи оно што је искорак, испад,ексцес или конфликт, стварност виђенa као у кривом огледалу. Такве, уизвесном смислу измештене, али трагично интониране приче, припове-да и фра Петар, све лежећи на свом миндерлуку. И фра Серафин, у буј-ним и разиграним причама о Расим-бегу који му нуди да га потурчи, офра Петру Ђуђуту што код Светога Петра окајава грехе превелике по-низности или, пак, урнебесно имитирајући фра Гргине књижевне разговоре са француским и италијанским конзулима, као да окрилати приче и узвијори живот.

Смех који изазива фра Серафиново причање сличан је опијајућемдејству смеха који својим причама изазива Ибрахим-ефендија из „При-че” у Кући на осами. Натопљене животним соковима, непоновљиве усвојој разгранатој маштовитости, Ибрахим-ефендијине приче распаљу- ју имагинацију занесених слушалаца, опчињавајући их вихором смеха.Његова казивања, која „живе дуго и иду од уста до уста по целојБосни”,66 пуна су животодајног смеха који „не боли и не огорчава”,67 који лечи и разгаљује, подиже и спасава од једноличности, пустоши итегобе живота.

Претварајући цео свој живот у једну непоновљиву причу, он јесаградио другу стварност, сачињену од прича, постајући и сâм овапло-ћење приче:

65 Исто. 66 Сабрана дела, књ. 14, стр. 86. 67 Исто, стр. 85.


24/26


242

Тим причама о оном што је могло бити, а никада није било, и што јечесто истинитије и лепше од свега што је било, он као да се заклањаоод оног што је свакодневно ’заиста’ бивало око њега68.

Ибрахим-ефендија као да је двојник некаквог идеалног писцакоји имагинира алтернативну, уметничку стварност, живљу, богатију иширу од реалности саме. У Ибрахим-ефендијиним причама има „три-ста чуда и свакојаког јада, али још више смеха; има кривица и криваца,насилника, глупака и варалица, има добричина, жртава људске глупо-сти и људске потребе за варањем других и себе, али све то осветљенонарочитим начином причања”69 који, међутим, не вређа и не обесхра-брује, него свему о чему говори даје високо и

zaneta dj. perisic, andricevi fratri

Documents