Rukopisi 31

> 0 <

Rukopisi 31

> 1 <

RUKOPISI 31

Zbornik poezije i kratke proze

mladih sa prostora bivše Jugoslavije

Dom omladine Pančevo

2008.

Rukopisi 31

> 2 <

urednice: Jasmina Topić

Jelena Angelovski Ana Ristović

Rukopisi 31

> 3 <

Sadr`aj Nikola Dobrijević...................................... 5 Gordana Malić........................................... 6 Majda Juničić............................................. 7 Tatjana Ristić............................................. 8 Domagoj Oršulić........................................ 9 Jure Vuga.................................................... 10 Lazar Vulić................................................. 12 Đorđe Đurica................................................ 15 Luka Kurjački.............................................. 16 Natalija Živković......................................... 17 Sebastijan Koren.......................................... 18 Veran Mijatović........................................... 20 Bojan Vračarević......................................... 22 Saša Begović................................................ 23 Sašo Dimoski............................................... 24 Goran Karanović.......................................... 32 Boško Bozadžijevski.................................... 33 Nemanja Stojković....................................... 38 Aleksandar Petrović..................................... 43 Dragana Evtimova....................................... 44 Gašper Bivšek.............................................. 48 Marina Zlatković........................................ 50 Aleksandar Ristić......................................... 53 Nikoleta - Nina Mršulja............................... 54 Sara Radojković........................................... 55 Adnan Žetica................................................ 57 Jovana Simić................................................ 58 Tarik Galijašević.......................................... 59 Vladimir Miletić........................................... 61 Dragana Brdarić........................................... 63 Slobodan Nikolić......................................... 64 Kristina Stamenković................................... 65 Januška Gostenčnik...................................... 66

Rukopisi 31

> 4 <

Nataša Radanov........................................... 70 Barbara Pleić................................................ 72 Ivana Krčadinac........................................... 73 Marijo Glavaš............................................... 77 Čarna Popović.............................................. 78 Josip Zlodre.................................................. 80 Maja Sačer................................................... 81 Dario Sarec................................................... 86 Tena Erceg................................................... 92 Hrvoje Tutek................................................ 94 Mladen Radulović........................................ 95 Bojana Babić................................................ 96 Tanja Bakić.................................................. 98 Sanja Čokolić............................................... 99 Dominik Vodopivec..................................... 100 Teodora Budimir.......................................... 102 Jelena Balević.............................................. 104 Ervin Kasupović........................................... 106 Bojana Apić................................................. 107 Marta Marek................................................. 108 Saša Skalušević............................................ 116 Jelena Angelovski – pogovor....................... 117

Rukopisi 31

> 5 <

Nikola Dobrijević, 1986. Apatin, Srbija.

* * * Jesmo l’ pesniče umeli kasti

šta smo i hteli? Bome i jesmo.

Da l’ ćete čuti, o, draga pesmo?

Da l’ ćeš se nekom drugom dopasti?

Jesmo l’ pesniče imali misli

ogromne tuge? Bome i nismo. Tragedije su tvorile pismo

ono najbolje. Nismo je pis’li.

Rukopisi 31

> 6 <

Gordana Malić, 1985. Krnjak, Hrvatska.

LAMENT ZA BAGDAD Nisam sigurna da to nije Beograd

Hiljadu devetsto devedeset devete

Kad je u zgradi preko puta

Odjeknula eksplozija Da bi se za koji minut oglasile sirene

kad u svim gradovima bombe

Urlaju na isti način

Sati su stali pred trenucima

Kojima niko ne prekida trajanje Ima li te u tom ogledalu

Još jedno proljeće ne misli završiti

U očaju se sudaramo Po trotoaru od otvorenih tijela

Kao u ružnom snu

Iz koga nikako da se probudimo

Koliko puta umireš da bi bio mrtav

U ovom ili onom nastradalom gradu Sve je samo veliki prasak

Izostaje tišina kao dobre vijesti

Na kolektivnoj umrlici Jednako smo bezimeni

Svjedoci šute. Po zadimljenom nebu Vrebaju ptice nevidljivih krila.

Rukopisi 31

> 7 <

Majda Juničić, 1985. Tuzla, BiH.

SREĐIVANJE KUHINJE Muka mi je od mrtvih muha po šporetu.

Svaki put kad završim pranje suđa, brišem šporet i

svaki put zalijepi se mrtva muha na truleks krpu.

Bezuspješno pokušavam da je saperem u ljubičastoj vangli punoj mlake vode i sapunice.

Ako ja već moram besprijekorno srediti kuhinju,

mogu se potruditi da kad ubiju muhu izbace je napolje. Ni šporetu ne odgovara da bude mezarje.

Muhe ne šire tifus. Muhe šire ljutnju.

Rukopisi 31

> 8 <

Tatjana Ristić, 1990. Pančevo, Srbija.

ISPOD ONOG IZA Iza njenih reči nije se nalazilo ništa. Iza moje

maske, bio sam ja.

Iza svetla tamo daleko... Daleko iza. Iza – mogli

bismo da postojimo Mi. Iza njene jedva vidljive zenice, naslućujem dosadu.

Ona iza moga osmeha naslućuje ljubav.

Iza spoljašnjosti sam ono što još uvek jesam – dete. Ali ona to ne vidi i ne zanima je. Ispod odeće, ona

je obična.

Ispod suštine, mislim da su osećanja. Osećanja dobro utabana pod njenim malim

stopalima.

Levo od mene nema ničeg. Desno skreće njen

pogled. Gleda desno, gleda neprestano.

Iza zenice se pojavljuje blesak.

Onda vrati pogled na mene i blesak nesta. Po scenariju menjamo mesta.

Postaje mi jasno...

Iza mene je bila zavesa. A iza zavese ON.

Rukopisi 31

> 9 <

Domagoj Oršulić, 1981. Zagreb, Hrvatska.

UČITELJICA U KORZETU kojeg trenutka si i zbog čega

prestao maštati o zreloj ženi

koja uzima namjerno i smjelo

tvoje zeleno tijelo fantazije dodirom učiteljice

i presvukao se u kožu šutljivog vuka koji kroz tanki prolaz

omeđen ormarom i zidom

vreba snove mladih djevojaka

između slinave dude kinderbeta

i predatora sumnjivih namjera

dijeli te samo starost vremena i smrt učiteljice u korzetu

Rukopisi 31

> 10 <

Jure Vuga, 1983. Koper, Slovenija.

NONO Nono, bivši oficir Jugo vojske,

avtohton med gredicami solate

in poslušanjem poročil.

Njegove strgane in petkrat zašite volnene, štrikane nogavice.

Zelenjavna mineštra točno ob dveh pa 15.

Sekirica, ki je nihče drug ne sme uporabljati, da se ne skrha, razseka dve veji in se usede na plot.

Nono arhitekt, ki zlaga drva pod lopo.

Nono erudit, ko na pamet citira italijanske predvojne šansone

in star neregistriran rumen fičo,

ki so mu sunili rezervoar

in nono oblečen kot gospod, ko se pelje v mesto. V mladosti bajeslovno lep.

Poln koristnih nasvetov,

ki reče naredite kakor hočete, a želi sodelovati in biti prisoten.

Njega ne zanima duša ognja, zanima ga toplota.

On, ki reče naj ne bom neučakan in ogenj je res še zmeraj tam, ko se vrnem.

Rukopisi 31

> 11 <

NONO Nono, bivši oficir Jugo vojske,

autohton između leja salate

i slušanja vesti.

Njegove pocepane i pet puta zakrpljene, vunene, štrikane čarape.

Čorba od povrća tačno u dva i 15.

Sekirica, koju niko drugi ne sme upotrebljavati, da se ne skrši, preseče dve grane, i spusti se na

plot.

Nono arhitekta, koji slaže drva u hangar. Nono erudita, dok napamet citira

italijanske predratne šansone

i stari, neregistrovani žuti fića

kojem su maznuli rezervoar, i nono, obučen kao gospodin, kada se vozi u grad.

U mladosti, čudesno lep.

Pun korisnih saveta, onaj koji kaže, uradite kako hoćete,

ali želi da učestvuje i da bude prisutan.

Njega ne zanima duša vatre, zanima ga toplota. On, koji mi kaže, da ne budem nestrpljiv

i vatra je još uvek tamo, kada se vratim.

Rukopisi 31

> 12 <

Lazar Vulić, 1982. Sremska Mitrovica, Srbija.

* * * O da, bio sam dobar. Trudio sam se da

radim sve što rade dobri sinovi. Redovno sam se

brijao, bio ispeglan i namirisan, uljudan, ljubazan

sa svima. Silio sam se na suviše društveno prihvaćenih načina, ne odobravajući ih u sebi,

poštujući malograđanske norme i civilizacijske

tekovine. Trpeo uvrede, omalovažavanje inteligencije i zdravog razuma, sve one perfidne,

nevidljive metode društvenog sistema za

mučenje... Stoički. Pokleknuo sam nekoliko puta, ali sam se

držao kursa. Svakog dana sam vežbao. Svakog.

Telo je bilo poslušno, preobražavalo se skladno, a

znoj je katkad imao katarzično dejstvo. Osmišljavao sam egzistenciju kreativno, do kraja,

trudeći se da vreme nikako, ili možda u najmanjoj

mogućoj meri bude puko trajanje. Čitao sam. Većim delom planski. Gledao ono najbolje moguće

na TV-u. Čak i političke emisije. Družio se,

smeškao, slušao tuđe probleme, uživljavao se u njih, strasno, bespotrebno. Išao na mesta koja

izazivaju psihosomatske reakcije, zbog društva.

Pravio kompromise kosmičkih razmera. Prihvatio

sam sisteme vrednosti mome biću potpuno strane, sve zakone krda i čopora, zakon jačeg, zakon

tržišta, zakon interesa. Čak sam instalirao i neke

ciljeve, neke težnje, pomalo pregledavajući kako to drugi rade, domišljajući se. O, kako sam čeznuo da

sam to zaista ja.

To je tako trajalo neko vreme. A onda sam

probao drugačije.

Rukopisi 31

> 13 <

Pustio sam i kosu i bradu, i nisam bio ispeglan. Smernost i bogougodnost nisu me krasile.

Svađao sam se sa svima, protivrečio, najviše sebi, i

pio. Nisam mnogo bio trezan. Nekoliko puta sam

se usrao od alkohola. Trošio sam, izlazio sam. Slinio sam za ženama i po ženama. Neke su to i

same htele. Gotovo uvek plešem pijan, pronalazeći

sve originalnije načine da se kompromitujem. Zlostavljao sam konobare i tukao se. Kod kuće

sam trajao kroz torture ukućana i mamurluka,

sinhronizovano. Nisam se javljao prijateljima, a zlosrećnici na koje sam naišao stradali su od

napada ,,iskrenosti”. Demolirao sam crevnu floru i

metabolizam. Tuđio se, igrao igrice na kompu,

gledao TV program stihijski, s nultim stepenom svesti. Čitao vrlo malo, krajnje impulsivno. Trajao

na tuđ račun, živeo od duhovne i materijalne

veresije. O, kako sam čeznuo da sam to zaista ja.

Onda je novi ciklus počeo.

Jutro. Treba ponovo početi. Ustati. Kada

se budim, svaki put promenim agregatno stanje. Dan započinje takvom neprijatnošću, neminovno,

poput smrti. Ništa ne pomaže. Ni duže spavanje, ni

ostanak u krevetu. Trenutak spoznaje i ponovo sam tu, uhvaćen, ukalupljen, zaleđen. Zauzdana

razlivenost se opire, osećam svoje telo sa svih

strana i nigde iz njega ne mogu. Muče me mutna sećanja i slutnje. Bio sam kao voda. Svugde sam

mogao, a nigde nisam morao – bez lika i oblika,

raspršen, razliven, životonosan i slobodan. Bivao

sam u svemu i sve je bivalo kroz mene. Moram da napravim nekakav napor, bilo kakav. Otići do

ogledala, prati zube i čuditi se sebi. Granicu sam

prešao, povratak zasad nije moguć, ali ne može se ni ostati u opasnoj zoni. ,,Još malo. Još pet

minuta...”

Rukopisi 31

> 14 <

Ta lažljiva sveprožimajuća nostalgija, okovi tela, užas svesti koja odbija samospoznaju...

Pokušaj povratka. Mogućno je ostati na granici

sna, ne dalje, paralizovan, nesposoban da

prevagneš. I zato napor.

Onaj u ogledalu izgleda prilično

samouvereno, oholo. Brije se vrlo pomno, pokret ruke je prilično uvežban, lagan, koža se ne opire

čak ni pri izbrijavanju. Tek kada je završio,

primetio je da se ni jednom nije posekao, iako to, do tada, nije bila praksa. Pomno me proučavajući

nekoliko trenutaka, najzad reče: ,,Razumete li,

razumete li Vi, poštovani gospodine, šta znači to

kad čovek više nema kud? – Ne! – Vi to još ne razumete...”. Pomalo teatralno podiže brijač,

gledajući u mene sa neskrivenim gađenjem, i

prereza sveže izbrijan grkljan. Prelivanje u zatalasanu površinu ogledala

je poslednji prizor koji pamtim.

Rukopisi 31

> 15 <

Ðorđe Ðurica, 1993. Gajdobra, Srbija.

* * *

Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši

zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika, izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon, zapućuje se ka

poslu ili možda negde drugde, u stvari, ne znam

koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešačkog prelaza skinuo je naočare

i stajao tako, ovlaš razmaknutih stopala, spuštene

glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom

trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek

bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja,

odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je”, rekao je glasno. Zbog tog svog

iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi

na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa

vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa

da je i tu sve onakvo kakvo je, da gazi kroz

žabokrečinu nepromenljivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše.

Čas čita knjigu čas gleda u crnu mrlju na tavanici.

A onda, odjednom, začuje zvono. To neko zvoni na njegova vrata. On ustaje, odlazi do vrata, i pita

ko je. Niko ne odgovara, Goran ništa ne čuje, ali

trenutak kasnije zvono se ponovo oglašava. Goran ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara

vrata. Hodnik je, međutim, prazan. Goran se

približava stepenicama, naginje se nad stepenišnu

ogradu i proviruje preko nje, ali, tada se, nošena promajom, vrata njegovog stana zalupe. On ostaje

u hodniku, bez ključa, sam, prilazi vratima,

osluškuje, podiže ruku i zvoni, iako zna da u stanu nema nikoga.

Rukopisi 31

> 16 <

Luka Kurjački, 1989. Beograd, Srbija.

GRUZIJA

od onih sam što sanjaju

tuđe snove

previše sam dosadan da sanjam nove

komarac u ćilibaru

stidljivac u gej baru nikada

dotakao

nisam ništa

uvek pognute glave s bojišta

toliko smotan da smotanost

postala je vrlina 18 funti za ushićenost

18. godina za čašu splina

sa sredinom ne mogu izići na kraj

kozija koža miriši na raj –

Ljubav je bescena,

noćni je prevoz skup zemlja Gruzija zemlja opscena,

koža pada uz tup-lup

pevajućem detetu

ne dati ni cvancika ne veruješ ni u šta

ne, ne pomaže ni logika

gore od najgoreg sramišta – ne možeš naučiti spontanost –

to je smotanost

ne veruješ ni u poeziju

je l’ ikako moguće – u Gruziju?

Rukopisi 31

> 17 <

Natalija Živković, 1982. Beograd, Srbija.

BALADA O SIROMAŠNOM VAMPIRU

Bio jedan vampir...

Bio je mnogo

siromašan...

Umesto Vampir zato zvali su ga Lampir...

Umesto plašta imao je

grombi kaput s jednim licem...

Imao je

razdeljak...

Imao je pozlaćen zub...

Al` nije imao

očnjak... Večerom šetao bi pudlicu

zatupastih zuba...

Čak ni nju nisu zvali Pudlica...

Zvali su je Udlica...

Rukopisi 31

> 18 <

Sebastian Koren, 1985. Lendava, Slovenija.

MOLITEV K SVETI NIVEJI

Hvaljena bodi sveta Nivea,

ki nas osvežuješ iz nebes prodajnih polic.

Hvaležni smo ti, da vsako jutro vdiraš s svojo

belino v naše pore, sedaj celo s dodatkom kisika.

Smo tvoji večno predani dolžniki,

saj si bila ti tista, ki je pregnala vnetja naših otroških zadnjic,

si tista, ki nas varuje pred peklenskimi uv-žarki

in boš tista, ki bo omilila naše starostne krize. Odpusti nam ker smo grešili,

vase vtirali L’oreal, ,,ker se cenimo”.

Prosim kaznuj vse tiste, ki brezplačno razpečujejo

grešne vzorce, naj večno trpijo zaradi aken in herpesov.

Sveta mati našega dermatološkega ugodja,

blagoslovi naše celice, gubice in dlakice. Amen.

Rukopisi 31

> 19 <

MOLITVA SVETOJ NIVEI

Hvaljena da si, sveta Nivea,

koja nas osvežavaš sa nebesa rafova u

prodavnicama.

Zahvalni smo ti, što svakog jutra utireš svoju belinu u naše pore,

sada čak i sa dodatkom kiseonika.

Tvoji smo večni, odani dužnici, jer si ti bila ona koja je odagnala upale naših dečjih

zadnjica,

ona, koja nas čuva od paklenih UV zrakova i bićeš ona, koja će ublažiti krize našeg starenja.

Oprosti nam što smo grešili,

utrljavali u sebe L’oreal, ,,jer se ne cenimo”.

Molim te, kazni sve oni koji besplatno rasturaju grešne uzorke,

neka doveka pate od akni i herpesa.

Sveta mati našeg dermatološkog ugođaja, blagoslovi naše ćelijice, borice i dlačice.

Amin.

Rukopisi 31

> 20 <

Veran Mijatović, 1980. Ub, Srbija.

U BUSU

Imati ranac

I u rancu Nešto za čitanje

Nešto za grickanje

I neki ćepi A biti već sit

I ne biti žedan

Sedeti tako sam

Ljudi ne previše Preko puta

Ne prelepa

Ali simpatična Devojka koja

S vremena na vreme

Namešta kosu Da joj ne smeta

Dok čita knjigu

Novih, sveže odštampanih korica

Neko spava iza Mrmlja nešto

Dvoje razgovaraju o stvarima

Koje su kupili Za koje još ne mogu

Podići kredit?

Biti tu izdvojen Zajedno sa svima njima

Koje inače ne bih sreo

Ili ne bih na njih

Obratio pažnju Prolazeći

Ovako kad na određenoj tački

Ulaze

Rukopisi 31

> 21 <

Da bi se prevezli do neke druge

I ispunili svoj cilj (hej, čoveče, imati cilj,

pa ma kakav, to je nešto) Iščekujem

Hoće li neko

Izvući kalašnjikov Iz jakne

Ta bizarna ideja

Logično primorava Da im na licima

Tražim znake

(ludila?)

Večnost vožnje Ovaj autobus svaki dan

U 6 i 15 prolazi ovuda

Dobro, ne navijaš sat, Čoveče

Iza prozora

Iza zavese

Ali sigurno znaš Da ovaj autobus

Svakog dana

Prolazi pored Tvoje kuće

Tačno ili otprilike

U 6 i 15 I pomisliš li išta

U vezi sa tim

Da li u 6 i 15

Ponekad Čekas da ga čuješ

Da se uveriš

Da je sve u redu Da se kotrljamo i dalje…

Rukopisi 31

> 22 <

Bojan Vračarević, 1982. Brus, Srbija.

INSAN – SAN Tiše.

Tiše.

Krv mi se čuje

a ne sme Ne sme se čuti

Tišina odjekuje Bez imalo stida

Razum mi muti

Krv moja peva

U debelo uvo

Ja pričam da ne mislim

Srce mi sneva U mesu gluvom

Krv moja seva Krv moja buči

Prepuna gneva

Sutra, krvi Sutra,

Oplodiću starca

Mastilom iznutra.

Rukopisi 31

> 23 <

Saša Begović, 1984. Petrijevci, Hrvatska.

DJEVOJKA KOJA MI IZMIČE

Još uvijek nisam prokužio u čemu je fora s

njom. Naime, uobičajeno mi se osobe koje ostave

najslabiji dojam najdulje zadrže u intimnoj

kombinatorici mozga, valjda stoga što im odlučujem ne dopustiti da se sa mnom igraju

skrivača. Zato ću joj radije pridodati onaj tipični

promatrački komentar koji nadopunjava prazne crte u formularu za osobe koje su prestale biti

potpuni stranci.

I da, dok je gledam kako priča s prijateljicama, ona možda ima običnu smeđu kosu i

posve obično lice i redovno viđene smeđe oči, ali

njen glas pritom nije nimalo uobičajen. On plijeni.

A njen naglasak strankinje dodaje još i egzotične bridove svemu što izgovori, što ipak nije posve

obično, ne?

Stoga ću danas, kad budem prolazio pokraj nje, možda reći – Bok, kako si spavala? – čisto da

ponovno poslušam ima li u njenom glasu neka nota

koju još nisam čuo.

Rukopisi 31

> 24 <

Sašo Dimoski, 1985. Ohrid, Makedonija.

ВРЕМЕТО НА МАЛИТЕ ПОЕТИ

Време на малите поети, време на

ситните часови. Понекогаш бескрајни, млади

бегства од вечниот заборав, од стереотипот на

современоста. Ексцентризам во духот, убиство на природата, некаков вештачки, надворешен

рај. Време на малите поети, на малите стихови,

на анонимноста и автономноста. Одамна пропуштено време на секој еден доволно

созреан живот. Да, како и секое едно

натамошно вештачење, прилагодување на секој бесценет талент кон спрегите на условното

нормално, условно вистинското и реално. Тоа

се само редица од сини неба и ништо повеќе:

потреба да се изгуби секое едно значење на вистинските бои кои ноќта ги поседува во

својот спектар од богатства. Време на малите

поети, време на бучноста која ја има секоја една запирка во својата суштина. Како бран и ништо

повеќе, само како бран. Се рушат сите оние

толку посакувани стихозбирки, останувајќи запишани во празните нотеси, малите тетратки

на едно вистинско значење. Време на малите

поети и височините кои никој не ги спознава

заради божемната големина на сите кои се чувствуваат како колоси. Време на големите

сонувачи и нивните сни кои дишат со секој

еден молк кој настанува по силувањето на хартијата, една исполнетост само за самиот

себе и ништо повеќе, освен некакво чудаштво

во очите на оние кои не ја разбираат

големината на малите поети.

Rukopisi 31

> 25 <

VREME MALIH PESNIKA Vreme malih pesnika, vreme sitnih sati. Ponekad

beskrajna, mlada bekstva od večnog zaborava, od

stereotipa savremenosti. Ekscentričnost duha,

ubistvo prirode, nekakav veštački, spoljašnji raj. Vreme malih pesnika, malih stihova, anonimnosti i

autonomnosti. Davno propušteno vreme svakog

dovoljno sazrelog života. Da, kao i svako dalje veštačenje, prilagođavanje svakog dragocenog

talenta spregama uslovno normalnog, uslovno

stvarnog i realnog. To su samo nizovi plavog neba i ništa više: potreba da se izgubi svaki značaj

pravih boja koje poseduje noć u svom spektru

bogatstva. Vreme malih pesnika, vreme bučnosti

koja, u svojoj suštini, sadrži svaki zarez. Kao talas i ništa više, jedino kao talas. Ruše se sve one toliko

priželjkivane zbirke stihova, ostajući zapisane u

praznim notesima, malim sveskama jednog jedinog, istinskog značenja. Vreme malih pesnika i

visina koje niko ne spoznaje radi tobožnje veličine

svih onih koji se osećaju kao titani. Vreme velikih snevača i njihovih snova koji dišu tišinom

nastalom nakon silovanja hartije, ispunjenost samo

za samoga sebe i ništa više, osim neko

osobenjaštvo u očima onih koji ne razumeju

veličinu malih pesnika.

Rukopisi 31

> 26 <

Време на малите поети, време на ненастанатите стихови кои течат како подземни реки по еден

каллив пат, по некакви непознати трнодоли и

нагорнини, врз сеќавањата кои треба допрва да

настанат. Време на малите шепоти кои ги создава секоја една светлина отцепувајќи се од

својот зрак и заспивајќи на тие лица, време на

сите тажни приказни кои никoгаш не се случиле, кои постојат само како некаков

необјаслив порив на отуѓеност, чедо на една

добро позната осаменост. Време на малите поети, време на бескрајните лутања по

месечевите зраци, вечна потрага на мирисот од

липи во една загубена градина, бајка која не

завршува. Потрага по едно неотпочнато време, барање на нешто кое останува видливо само за

оние кои ја слушаат тишината. За оние кои

знаат да молчат кажувајќи сè. Малку, почекај уште малку. Колку да

стигне утрото. Потоа ќе можам да сонувам.

Знаеш дека предолго сонувам само за тебе,

само со тебе. И секој еден сон откинат од ова мало небо се чини премалку ако не можам да ти

го посветам штом ќе падне ноќ. Затоа ми е

страв од ноќта: ти не знаеш да ја слушаш тишината, нити сите мои пискави гласови кои

стигаат до тебе, само за да ги убијат твоите

молчења. Ноќта е живот. Денот е сè уште навика на смртните. Твоите денови се

безмалку-предолги. Мене ме гуши секоја една

светлина која безобразно се расфрла по твојата

коса, бидејќи знам дека нема да можем никогаш да ги запишам неправилностите на

твоето совршено лице кои се дел од светлината.

Затоа и не ја сакам. Ноќта е друго време, тука не ми требаат твоите вистински бои, бидејќи

знам како изгледаат сите остатоци

Rukopisi 31

> 27 <

Vreme malih pesnika, vreme nenastalih stihova koji teku kao podzemne reke kroz blatnjavu stazu,

kroz neke nepoznate trnovite jaruge i uzbrdice,

iznad sećanja koja će tek nastati. Vreme malih

šapata koje stvara svaka svetlost otcepljujući se od svog zraka i tonući u san iznad tih lica, vreme svih

tužnih priča koje se nikad nisu desile, koje, pored

dobro poznate usamljenosti, postoje jedino kao neki neobjašnjivi nagon otuđenosti. Vreme malih

pesnika, vreme beskonačnih skitanja pod

mesečevim zracima, večna potraga za mirisom lipa u izgubljenoj bašti, bajka koja se ne završava.

Potraga za jednim neotpočetim vremenom, traženje

nečega što ostaje vidljivo jedino za one koji

osluškuju tišinu. Za one koji ćutnjom znaju da kažu sve.

Malo, sačekaj još malo. Samo da dođe

jutro. A onda ću moći da sanjam. Znaš da previše

dugo sanjam jedino o tebi, jedino sa tobom. I svaki

san skinut sa ovog malog neba kao da je premalen ukoliko to ga ne mogu posvetiti tebi, čim padne

noć. Zato se plašim noći: ti ne znaš da slušaš tišinu,

ni sve moje kreštave glasove koji dopiru do tebe, samo da bi ubili tvoja ćutanja. Noć je život. Dan je

još uvek navika smrtnih. Tvoji dani su bezmalo –

predugi. Mene guši svaka svetlost koja se drsko rasipa po tvojoj kosi, jer znam da nikada neću moći

da zapišem nepravilnosti tvog savršenog lica, koja

su deo svetlosti. Zato je ne volim. Noć je drugo

vreme, nisu mi potrebne tvoje prave boje, jer znam kako izgledaju svi ostaci

Rukopisi 31

> 28 <

кои твојата сенка ги прави во воздухот на моите ноќи. И тука ми требаат само мириси,

оние мириси кои ги оставаш по себе и по кои те

препознавам во секоја една конфузност.

Уште малку, само уште малку. Колку да можам да ги затворам очиве. Потоа сè е едно

друго време, еден нов живот кој има потреба

само од вечна интимна есен за да истрае. Тука завршува секоја една вистинска приказна. Во

мигот кога душата се одделува од телото јас

станувам моќ на секоја една одново создадена вистина. Тука си само едно мое лично

секојдневие. Во бескрајот од неба затворени во

твоите очи, јас можам да ја препознаам секоја

една своја изгубена птица-и тогаш станувам едно со темниот лет на ластовицата. И така

летам низ сите видени и недочекани случувања

на секоја една младост која постои. Секогаш само младост. Онаа моја вечна младост. Додека

ме пресретнуваат месечевите зраци кои ги

носиш како бесценети камења околу вратот,

мојата приказна се менува: загледан во секој еден отсјај на таа бесценетост, јас имам моќ да

го менувам времето на нашето минато:

остануваат само насмевки во сеќавањата. Имам моќ да ги бирам работите на кои сакам да се

сеќавам. Сите први средби со твојата сенка,

остатоците од храна по првиот појадок, првите љубовни писма, првите моменти на вистински

допири: есенција на секоја една моја одново

создадена вистина. Само тука сум единствено

чедо на сонот. Понекогаш, во претераноста на вински психози, живеам како поента на секоја

една винска воздишка која сè уште ја чувам

како белег на вратот: мирис кој отвара наредна порта во бескрајот од сеќавања. Знам дека

постои оној одамна сонуван, заеднички сон.

Rukopisi 31

> 29 <

koje tvoja senka stvara u vazduhu mojih noći. Ovde su mi potrebni jedino mirisi, oni mirisi koje

ostavljaš za sobom i po kojima te prepoznajem u

svakoj konfuznosti.

Još malo, samo još malo. Samo da zatvorim oči. A onda, sve postaje jedno drugo

vreme, jedan novi život koji ima potrebu jedino za

večnom, intimnom jeseni, kako bi istrajao. Ovde se završava svaka istinita priča. U trenutku kada se

duša odvaja od tela, postajem moć svake ponovno

stvorene istine. Ovde si samo moja lična svakidašnjica. U beskraju neba zatvorenog u

tvojim očima, mogu prepoznati svaku svoju

izgubljenu pticu – i tada postajem jedno s tamnim

letom laste. I tako letim kroz sva viđena i nedočekana dešavanja svake mladosti koja postoji.

Uvek samo mladost. Ona, moja večna mladost.

Dok me susreću mesečevi zraci, koje nosiš kao drago kamenje oko vrata, moja se priča menja:

zagledan u svaki odsjaj dragocenosti, imam moć da

menjam vreme naše prošlosti: ostaju samo osmesi

u sećanjima. Imam moć da biram stvari kojih volim da se sećam. Svi prvi susreti s tvojom

senkom, ostaci hrane posle prvog doručka, prva

ljubavna pisma, prvi trenuci pravih dopira: esencija svake moje ponovo sazdane istine. Samo ovde sam

jedini porod sna. Ponekad, u preterivanju vinskih

psihoza, živim kao poenta svakog vinskog uzdaha koji još uvek čuvam kao beleg na vratu: miris koji

otvara sledeću portu u beskraju sećanja. Znam da

postoji onaj davno sanjan, zajednički san.

Rukopisi 31

> 30 <

И знам дека секогаш кога имам доволно сила, јас го наоѓам, колку за миг барем, да го

оживеам. Излегува од порите како што

испарува виното. И во оној миг кога тоа

испарување останува како трага во просторот кој сè уште може да го издржи телото, ја

сфаќам големината на тој сон. И тогаш знам,

вистина е! Живее сè уште во оваа секогаш актуелна стварност.

Само уште еден миг, колку да запишам

каква боја има твојата кожа врз мојата темнина. Потоа ќе можам да отталкам, барем за миг да се

вратам во своето вистинско време, онаму каде

ми е домата. Мојата вечно вистинска дома.

Предолго ме љубеа нељубени. И предолго се враќав кон сите оние бучно

растурени кревети, колку да побарам некаква

трага од твојата сенка. Наоѓав само преполни лисја хартија кои немаа никакво значење, освен

да побудат некаква заборавена насмевка.

Претерано изживеан живот. Може ли да постои

тоа во овој свет каде сонот е единствена поднослива реалност? Сè уште не знам.

Времето на малите поети, време на

големи емоции. Понекогаш остатоци од некои вистински чувства, потрага по своите

вистински, длабокочовечки доживувања. Време

на ноќта и лажниот живот на денот. Време на стихот кој тивко тоне во бескрајот од други

стихови.

Rukopisi 31

> 31 <

I znam da ga, uvek kad imam dovoljno snage, nalazim, kako bih ga oživeo, barem na tren.

Izlazi iz pore kao što isparava vino. I u tom

trenutku, kad to isparavanje ostaje kao trag u

prostoru koji još uvek može da podnese telo, shvatam veličinu tog sna. I tada znam, istina је! Još uvek živi u ovoj uvek aktuelnoj stvarnosti.

Samo još jedan trenutak, tek da zapišem

kakve boje je tvoja koža preko moje tame. Zatim

mogu zalutati, da se bar na tren vratim u svoje pravo vreme, tamo gde je moj dom. Moj večno

istinski dom.

Predugo su me voleli nevoljeni. I predugo sam se vraćao onim bučnim, rasturenim

krevetima, tek da potražim neki trag svoje senke.

Nalazio sam jedino prepune listove hartije koji nisu imali nikakvog značaja, osim da probude neki

zaboravljeni osmeh. Preterano proživljeni život.

Može li to postojati u ovom svetu gde je san jedina

podnošljiva stvarnost? Još uvek ne znam.

Vreme malih pesnika, vreme velikih

emocija. Ponekad ostaci nekih istinskih osećaja, potraga za svojim istinskim, duboko ljudskim

doživljajima. Vreme noći i lažni život dana. Vreme

stiha koji tiho tone u beskraj svih drugih stihova.

Rukopisi 31

> 32 <

Goran Karanović, 1983. Mostar, BiH.

KAKO SE MIŠI LOMILO SRCE

Popeo sam se na vrh zgrade za koju sam

znao da je viša od svih drugih u mom gradu i

izvukao cigaretu iz kutije. Šibica je prhnula vatrom

pa poletjela mutnim večernjim zrakom ka prugama

ceste koja je nosila bat koraka glavne ulice. Sumrak je pao i grad je na dlanu. Maglovit

i miran. Ka zapadu polako lete ptice širokih plavih

krila i vuku za sobom nebo koje, poput sive rijeke, teče ka žutim pjegama horizonta.

(Gdje li je djevojka duge smeđe kose i

kakvi je trotoari nose dok pušim, zagledan u rodnu

kotlinu za koju zalazi dan i sunce, zaigrano poput lopte tople od igre, upada u crnu vreću koja će

postati noć i oviti sve. Oviti će i nju, umornu od

dana s teškim knjigama u velikoj ženskoj torbi, zadihanu od trka za tramvajem, zagledanu kroz

prozor i tihu. Oviti će je možda za stolom uz kafu s

roditeljima i loš čokoladni kolač koji je sestrični napravila tetka trudom pedesetogodišnjeg samca.

Oviti će je u nekoj drugoj, dalekoj, čistoj i

blještavoj stranoj zemlji u haustoru, sklonjenu od

pljuska kako misli o vodi s metalne balkanske česme. Oviti će je možda u nečijem tuđem

zagrljaju, diranu, vrelu, sklupčanu i znojnu.)

Bacam cigaretu, slušam kako vrišti dok pada, a vriska odjekuje kotlinom, odbija se o brda i

ruši ih dugo i dugo. Ipak je ovo grad skakača, reče

mi Mjesec, mlad stražar ove visoke kule na kojoj stojim, koji se tek nazirao zbog štrapa mutne

svjetlosti što je za sobom baca tromo i teško sunce,

uranjajući iza horizonta. Podsjeća na stijenu leda,

Rukopisi 31

> 33 <

zavijenu isparinama, koja lebdi iznad mene i čuva me da ne koraknem u ništa i sunovratim se niz

glatku površinu zraka kojoj nema kraja. Zahladnilo

je i zvijezde u sumraku su popadale mrtve. Šteta,

pomislih i pomjerih se s mjesta. U grudima mi se širila ledena lokva i polako smirivala nervozne

udove.

Palim novu cigaretu i kašljem. Pao je mrak i ezan nježno odjekuje trgom na kojem penzioneri

u jaknama viču poredani oko šahovskih figura.

Žene im sjede po klupama i potiho se smiju. Neke samo šute dok im se oči vraćaju u djetinjstvo.

Prolaze žuti autobusi kroz lokve tek upaljene

ulične rasvjete.

Žamor. Nagorena ulica je prodisala vrelim crvenim smijehom i otvorila svoje ćoškove

bijesnoj omladini, koja se, poput zvijeri, izvlačila

iz stanova pljesnivih od jada i spremala ispaliti kao kuglica flipera što žuri razbijati se o zidove

isprskane grafitima o slobodi i tamo nekoj dalekoj

zemlji gdje će sve, više, manje, da valja.

Odavde im ne vidim oči, ali znam da zjape prazne, duboke i željne. Sjaje u mraku kao oštrica

ogromnog noža. Divna i grozna omladina mog

grada. Mjesec se ukazao jasnije i počeo blago da

se smješka. Dan je prošao, a on je noćni tip.

– Dokad? – Upita me i zasvijetli po dimu koji mi se grčio u ruci. Pod svjetlom je izgledao

blaže, mekše…

– Polako, rekoh ja…

Rukopisi 31

> 34 <

Boško Bozadžijevski, 1981. Đevđelija, Makedonija.

ЈАС И ОН бог...

бог е мисла

плус нема брада

има само џигерици

јас го љубам бог

да не реќам, го посакувам иако е бесполов.

на крајот на краиштата

навивам за фелационото стимулирање

се сретнавме неколкупати

пиевме вино, ракија, мастика, узо

коњак, вотка, мартини, еден бурбон еден скоч и едно пиво.

мешавме.

он немаше проблем а јас отидов чесно да повратам

во шољата

каде што имав визија дека од мојот

космогониски блуеж

одново се создава сиот свет

се што некогаш сум испил или изел почна да излегува набрзина од

мојата душа полна со киселина

и го видов новото небо и новата земја

на старите плочки

сиот потонат во креативност

почнав да барам и барам

Rukopisi 31

> 35 <

JA I ON bog...

bog je misao

plus nema bradu

samo džigericu

ja ljubim boga,

da ne kažem, priželjkujem ga iako je bespolan.

na kraju krajeva,

navijam za felacijsko stimulisanje

sreli smo se nekoliko puta

pili vino, rakiju, mastiku, uzo,

konjak, votku, martini, jedan burbon, jedan skoč i pivo.

mešali smo,

on nije imao problema a ja sam krenuo da pošteno povraćam

u šolju

gde sam imao viziju da se od mog

kosmogonijskog bljuvanja

ponovo stvara čitav svet.

sve što sam nekada ispio ili pojeo počelo je brzo da izlazi

iz moje duše prepune kiseline

i video sam novo nebo i novu zemlju

na starim pločicama,

sav uronjen u kreativnost

počeo sam da tražim i tražim

Rukopisi 31

> 36 <

материјал за новиот човек

но во тој миг:

,,Човеку, тебе стварно ти треба помоќ”

го чув мојот пријател јахве

повторно разочаран

како пред 2000 и нешто години

Он

правејќи еден непристоен гест

стори нешто величествено нешто грандиозно

нешто што најдобро знае да го прави

ми го сврте грбот

и си замина

гледав низ прозорот

додека џигериците му се лелееја на утринското ветре

Rukopisi 31

> 37 <

materijal za novog čoveka

ali, u tom trenutku:

,,čoveče, tebi stvarno treba pomoć”

čuo sam svog prijatelja jahvea

ponovo razočaranog

kao i pre 2000 i nešto godina

On

praveći jedan nepriličan gest

učinio je nešto veličanstveno nešto grandiozno

nešto što zna najbolje da radi

okrenuo mi je leđa

i otišao

gledao sam kroz prozor

dok se njegova džigerica lelujala na jutarnjem lahoru.

Rukopisi 31

> 38 <

Nemanja Stojković, 1986. Vranje, Srbija.

Н.Н. „Sve je počelo onoga dana kada mi je žena

priznala preljubu” – započeo je svoju ispovest

mladi Nikola Nikolajević. „Danima nisam jeo,

noćima nisam spavao... Pokušao sam da plačem, ali moje suze su davno potrošene. Sinoć je bilo

isto. Nisam mogao da spavam. Povremeno bih

obrisao znoj s čela ili duboko uzdahnuo. Razmišljao sam o tome kako mi se dešavaju sve

same loše stvari, a u isto vreme sam pokušavao da

ne ubeđujem sebe u to. Dok sam birao između pozitivnog i negativnog, čuo sam lupanje iz ormara

na drugom kraju sobe. Neko kao da je želeo da

izađe. Zatvorio sam oči i šaputao: nisi lud, nisi lud,

smiri se, diši. Kroz glavu su mi protutnjala sećanja. Otvorio sam oči i odahnuo. Lupanje se nije čulo i

pripisao sam ga sličnim čudnim događajima koji su

se dešavali i ranije. Psihijatri su tada govorili da se to dešava usled trauma. Znam da nisam lud, već

sam prošao kroz sve ovo. Međutim, moje hrabrenje

se izgubilo u još jačoj lupnjavi. Jeza je prostrujila telom, oblio me je hladan znoj. Zgrčio sam se od

straha i zagrlio jastuk. Koliko god da nisam

verovao u ono što se dešava, lupanje je bilo sve

jače. Orman je počeo da se ljulja i ja sam čuo plač... – Nikolajević je počeo da drhti – „Plač moje

sestre! I ja sam zaplakao, ali nisam smeo da se

pomerim. Samo sam gledao u ormar i pomerao se napred-nazad. Plakao sam i dozivao: Sejo... sejo...

Posle toga se ničega ne sećam” – uz uzdah N.N.

završava svoju priču. Jedva je prineo čašu ustima

ne bi li popio malo vode.

Rukopisi 31

> 39 <

Doktor je već odavno nešto zapisivao i klimao glavom. I kad je N.N. završio, on je i dalje

nešto zapisivao. Bio mu je zanimljiv ovaj slučaj.

„Kako se sada osećate gospodine

Nikolajeviću? Da li se sada nešto čudno dešava?” „Ne, sada ne.”

„Dobro je, dobro je. Mislim da nema

potrebe da vas zadržavam. Prepisaću vam... ” – doktorove reči su se gubile u magli

Nikolajevićevih misli.

„A vaša supruga? Gde je ona?” Ova pitanja je N.N. ipak čuo, obratio je

pažnju na njih.

„Mislite moja žena?” – N.N. kao da se

budio iz sna. Doktor nije mogao a da se ne nasmeši.

„Da, da... pa ne znam. Možda je kod

njenih, možda... ko zna” – i N.N. se nasmešio svojoj zbunjenosti.

„Biće sve u redu. Siguran sam. Kao što ste

i ranije čuli... dešava se. Ipak ćete morati da

odradite neke analize... ” N.N. je već odlazio. Znao je on za sve

analize.

„Da, da, nema problema. Moram da čuvam zdravlje.” – ovo poslednje kao da je rekao samom

sebi.

N.N je iz bolnice otišao pravo kući i prvi put posle nekoliko dana osetio glad.

Bilo mu je malo lakše. Čak ga je i supruga

pozvala na razgovor. Sve vreme je plakala preko

telefona. On je samo potvrdio vreme i mesto. Nije znao šta se dešava s njegovim osećanjima. Jedino

što je znao i govorio stalno sebi bilo je Zdravlje je

najbitnije. Pretrpeo sam svašta, neće me valjda ovo oterati u bolest. Zdravlje je najbitnije. Zdravlje

je najbitnije...

Rukopisi 31

> 40 <

„Da, zdravlje je najbitnije! Ha, ha, ha” – čuo je histeričan smeh iz susedne sobe. Nije

mnogo razmišljao, otvorio je vrata.

Nikola Nikolajević bio je bolešljiv još kao

dečak. Lekari su ga dobro poznavali. Kada je imao blizu dvanaest godina, lekar ga nije posetio zbog

prehlade. Nikola Nikolajević je bio srednjeg rasta,

imao je krupne zelene oči, plavu kosu i uvek zabrinuto lice. Dok je hodao ulicama razmišljao je

o ubistvu, samoubistvu. Razmišljao je o smrti.

Nikola Nikolajević je voleo svoju majku. Voleo je i svoju sestru, ali je mrzeo oca. Isprva je

samo bio ljubomoran što otac stalno odvlači majku

u sobu i ostavlja ga samog sa sestrom. Često je to

radio. Mali Nikola je postao nerazdvojan od svoje starije sestre. Onda je i nju otac odvlačio u sobu.

Posle toga je dugo plakala i dugo ćutala. Često bi

je otac zatvorao u orman. Nikola nije mogao da joj pomogne. Kasnije bi se samo pripio uz nju.

Otac ga je često tukao. Tukao ga je jer ćuti,

tukao ga je kad bi zaboravio igračku u dvorištu,

tukao ga je i kada za to nije postojao razlog. Kada je dovoljno očvrsnuo da se

suprotstavi ocu, to više nije bilo potrebno. Sestra se

obesila, ali se pre toga pobrinula da ode u društvu oca. Nikola dugo nije mogao to da preboli. Majka

nikada i nije. Njegova želja da nastavi dalje je

vremenom postajala sve veća, i on je izmileo iz tog blata.

Kada je otvorio vrata ugledao je mladića

čije je smejanje čuo. Kao da mu je odnekud bio

poznat. Prirodno je da ga upitao: „Šta radiš ovde? Kako si ušao?” –

pogledao je prozor koji je bio zatvoren.

„Nisam ušao kroz prozor, ako to gledaš.”

Rukopisi 31

> 41 <

N.N. pogleda zbunjeno mladića i prvo što je pomislio je da je on halucinacija. Usudio se da

kaže:

„Ti... ti ne postojiš!”

„Naravno da ne postojim... ali za druge. Ha, ha, ha.”

Nikolajeviću je smejanje odzvanjalo u

ušima. Zavrtelo mu se, a onda je izleteo napolje. Dugo je trčao ulicama u sobnim papučama i mnogi

su se smejali.

Kada je umoran od trčanja stao, tutnjalo mu je u glavi. Kašljao je i stalno pljuvao, iz nosa

mu je tekla slina.

„Bu!” – čuo je pored sebe. Uplašen,

izmaknuo se u stranu i pogledao mladića iz kuće kako se đavolski cereka. To je bilo previše za njega

i izgubio je svest.

Kada se N.N. probudio u bolničkom krevetu, kroz žute mrlje video je svoju ženu. Blago

se je smešila i pomilovala ga po kosi. Već mu je

bilo bolje.

„Kako si?” „Bilo je i bolje...”

Nasmejaše se, a N.N. za svaki slučaj

potraži pogledom onog mladića. Nije ga bilo. „Uh, svašta sa mnom” – N.N. odahnu.

„Jer to nešto zbog mene?” – upitala ga je

žena oborenog pogleda šarajući prstom po posteljini.

N.N. je ćutao. Hteo je da je zagrli,

poljubi... ali samo je gledao u nju. To mu je za

sada bilo sasvim dovoljno. Bila je kao boginja na jutarnjem suncu. Podsećala ga je na sestru... ili

možda majku.

„Mislio si da sam nestao, aaa?!” N.N. se prestravi i pade sa kreveta.

Rukopisi 31

> 42 <

„Šta je bilo? Šta ti je?” – uplašeno dotrča do Nikolajevića njegova žena.

On je mlatarao jednom rukom, a drugom je

pokrio oči.

„Beži od mene! Beži od mene!” – plakao je i vikao N.N.

I njegova žena je plakala.

Kada je Nikoli Nikolajeviću bilo bolje od lekova, supruga ga je izvela u kratku šetnju. Bilo

im je kao nekad. Smejali su se i ljubili. Žena

Nikole Nikolajevića je u jednom trenutku zanemela kada je videla jednog mladića. Brzo je

skrenula pogled. Nikolajević je pogledao u pravcu

u kom je gledala njegova žena. Crnomanjasti

mladić, vedrog lica, smejao se u priči sa drugom. „Đavolska spodobo! – dreknuo je N.N. –

Ostavi me na miru!”

N.N. je mladiću razbio glavu. On je video onog istog mladića, onog što se smejao i plašio ga.

Njegova žena je videla svog bivšeg ljubavnika.

N.N. je nadzemaljskom snagom razbio mladiću

glavu, a njegova žena je plakala negde iza njegovih leđa.

N.N. više ne izlazi. Rekli su mu da ima još

tri meseca... Nevena Ninković, nekada Nikolajević,

sedela je u polupraznom autobusu. Ugasili su

svetla. Zatvorila je oči i spustila ruku dole, da umiri svoju želju. Njeni mišići su se grčili, a

usmine bridele. Morala je da ispusti kratki uzdah.

Mladić do nje trljao je dlanove i smejao se. Da li

ga je neko čuo?

Rukopisi 31

> 43 <

Aleksandar Petrović, 1984. Jagodina, Srbija.

* * *

Noć u ptici

uzleće na propelerima vetra

melaholična slika

bez zvezda i sjaja blistavih raketa

Tvoja noć u mojoj glavi mehanička

tupa

jednolična bez snova i šarenih fabrika

gde zov autentičnih zveri

para istok

Tvoja noć u mojoj glavi

bez reči

u mirisu kestena i dimu srebrnih postrojenja

kada putevi bruje

rastače šake putnika i pesnika

dok zagonetni mesec

para svod

Tada sateliti ne šapuću

čopor oblaka

ne reži bez zvezda

i sjaja blistavih raketa

u tvojoj umornoj

noći

Rukopisi 31

> 44 <

Dragana Evtimova, 1984. Skoplje, Makedonija.

ВНИМАНИЕ НА ГОВОРОТ Слово 1

Систематски ме набљудуваш, со

превезот на нашата одамна... загубена комуникациска реченица. Насекаде те гледам...

како интонираш. Не прашувај ме зошто не

припаѓам во твојот свет. Гледам како се задушуваш во многуте

зборови, во глаголите, во именките... и во

сврзниците меѓу зборовите... на сложената реченица. Немоќно ги сокриваш придавките и

двете прости реченици. Меланхолично и

драматично сакаш да блескаш... само во

сопствената кожа! Кои се твоите членови? Атрибут?

Апозиција?... главно сакаш да ме определиш,

или да го искажеш... своето значење преку мене?

Прирок си ти, а твој подмет сум јас?

Доаѓаш,... и молиш за малку да можеш да се измиеш од гревовите... и додека директно ме

прилагодуваш кон себе, индиректно отстапувам

од тебе. Не сум прилошка определба за твоето

место. Ниту двовалентен глагол. Не дејствувам со предлог, ниту пак сум форма за работа во

двојки.

Всушност, инспирација не ти дава методот за анализа... на експлицитен

раскажувач.

Rukopisi 31

> 45 <

PAŽNJA GOVORA

Slovo 1

Posmatraš me sistematski, pod velom naše

davno... izgubljene komunikativne rečenice. Vidim te svuda... kako intoniraš. Ne pitaj me zašto ne

pripadam tvom svetu.

Vidim kako se gušiš u brojnim rečima,

glagolima, imenicama... i u vezama među rečima...

složene rečenice. Nemoćno sakrivaš prideve i dve proste rečenice. Melanholično i dramatično hoćeš

da sijaš... jedino u svojoj koži!

Koji su tvoji članovi? Atribut?

Apozicija?... uglavnom hoćeš da me odrediš, ili da

izraziš... svoje značenje kroz mene?

Prirok si ti, a tvoj podmet sam ja?

Dolaziš... i malo moliš da bi mogao da se očistitiš od grehova... i dok me direktno prilagođavaš sebi,

indirektno odstupam od tebe. Nisam priloška

odredba za tvoje mesto. Niti dvovalentan glagol.

Ne delujem s predlogom i nisam forma za rad u parovima.

U stvari, inspiracija ti ne daje metod analize... eksplicitnog pripovedača.

Rukopisi 31

> 46 <

Помислувам: имаш немирна душа...

која те разорува. Се прашувам: кои се твоите реченични

членови?

Слово 2

Илустративно ми ја претстави точката на Pашомон. Иако сакав да се оддалечам...

останав да стојам со тело скаменето и поглед

вперен во неговите очи. Во нив имаше скриена

растрепереност, која не покажуваше возбуда... во ниту еден момент. Иако храброста го беше

напуштила... Веќе одамна.

Не отстапив. Кога внимателно ќе погледнам... колку повеќе се повлекуваш, толку

повеќе се оддалечуваш... од нештата до мене.

Слово 3

Немоќно моите зборови се движат по твоето грло... Не, ти не си суштество со

човечки особини. Не, ти немаш суптилни

потези за рекреација на моите мозочни клетки. И... не знам зошто сеуште пишувам за

твоите деструктивни особини,... на мојот веќе

вообичаен дескриптивен начин. ...Не, не ми значи... твоето присуство на

лицемерни идеи. Само ја посакувам

сопствената желба... што ја чувствувам... да се

зафатам со безброј работи, што ја содржат мојата амбициозна тровалентност.

Rukopisi 31

> 47 <

Pomišljam: imaš nemirnu dušu...

koja te razara.

Pitam se: koji su tvoji rečenični članovi?

Slovo 2

Ilustrativno si mi predstavio tačku

Rašomona. Iako sam htela da se udaljim... ostala sam da stojim skamenjenog tela i pogleda

uperenog u njegove oči. U njima je bila skrivena

uzdrhtalost, koja nije izražavala uzbuđenje... ni u

jednom trenutku. Iako ga je hrabrost već bila napustila... Odavno.

Nisam odstupila. Kad pažljivo pogledam...

što se više povlačiš, to se više udaljavaš... od stvari koje su blizu mene.

Slovo 3

Moje reči se nemoćno kreću kroz tvoje

grlo... Ne, ti nisi biće sa ljudskim osobinama. Ne, ti nemaš suptilne poteze za rekreaciju mojih

moždanih ćelija.

I... ne znam zašto još uvek pišem o tvojim destruktivnim osobinama... na moj već uobičajen,

deskriptivan način.

...Ne, ne znači mi... tvoje prisustvo

licemernih ideja. Ja samo priželjkujem vlastitu želju... koju osećam... da bih se prihtavila bezbroj

stvari koje sadrži moja ambiciozna trovalentnost.

Rukopisi 31

> 48 <

Gašper Bivšek, 1984. Mežica, Slovenija.

TRI PESMI VEZAVE 1.

črno za nohti svet rodi

ko pade med zelene loge

logi vzvalovijo kot morje črno rodi goro in polje

ne glej na črne nohte

kleče te gledam, delal sem izza nohtov se smola cedi

2. iz daljnih krajev pride sapa

vsa razpotegnjena v širjavah

nezadržno stopa, hodi, gazi

v ožinah se gosti in oži jezikasto čez hribe zdrsne

kar je statično predrami

vzgonski veter po bokih gora

3.

čez in čez me s sabo obdaj kot v nevihtni noči mesec

ne pusti, da me odvlečejo

me naselijo v votlem deblu

ko med loge sonce tone čez in čez me s sabo ogrni

kot zorano zemljo mrak

Rukopisi 31

> 49 <

TRI PESME POVEZA

1.

crno pod noktima svet rađa

kada padne među zelene lugove

lugovi se ustalasaju kao more

crno rađa goru i polje ne gledaj u crne nokte

gledam te, klečeći, radio sam

za noktima se smola cedi

2.

iz dalekih krajeva dođe dah sav razvučen u šir

nezaustavivo stupa, hoda, gazi,

u tesnacima gusne biva sve uži

jezikasto preko brda sklizne ono što je statično trgne

pokretački vetar po bokovima planina

3.

sa svih strana sobom me okruži

kao u olujnoj noći mesec

ne dozvoli da me odvuku nastane u šupljem deblu

kao što među lugove sunce tone

sa svih strana, sobom me ogrni kao izoranu zemlju mrak

Rukopisi 31

> 50 <

Marina Zlatković, 1983. Rgotina, Srbija.

JUL U PESKU Prvo mu spaziše glavu. Lagano je izranjala

iz vode praveći male, jedre talase koji su se širili

nestajući u neposrednoj blizini obale. Zatim sve

više, sve belje, isploviše mu ruke. Prsti razdvojiše vodu, a zatim, u čvrstom zagrljaju, što su jače

mogle, stegnuše modro plavetnilo pred sobom.

Tako je gospodin Lipov naučio da pliva. Na obali u vrelom pesku što ga bejaše sunce prosulo iz šaka,

sedeše žena i jedno dete širom otvorenih usta. Žena

to nije videla. Oboje su, zaustavljeni vremenom, merili otkucaje u dubini jednog mora i nazirali

senku čoveka, kao ribu koja se približava

površini... Strepeći, oboje su znali: ne previše

dugo, ne toliko duboko? Gospodin Lipov se sada krajnje okuraži i, za početnika, spretno krenu ka

obali kao da to čini hiljaditi put, i veoma mu je

dosadno. Žena ustade iz peska i pljesnu rukama kao znak buđenja iz nekog dubokog sna, toliko

dubokog da se na trenutak beše pomešao s onim

stvarnim. ,,Ništa”– reče on – ,,Strašno.” I prelomi tu

rečenicu kao što se lomi odluka na koju će stranu

poteći reka u ravnici.

Zatim, muškarac i žena sedoše kraj deteta, koje beše zatvorilo usta, ali sa ni malo manje

začuđenim izrazom lica. Sedoše pored dečaka i ne

rekoše ništa.

*

Moglo je biti bilo šta. Mogla je to biti

bujica reči pokrenuta od strane nekog dobroćudnog stranca koji divno ume da sluša. Moglo je to biti

Rukopisi 31

> 51 <

sunce, zarobilo ga je negde između grebena svojom jačinom, pa se plašio da izađe na suočenje

sa njim. Samo – dečak se jednom nije vratio u

određeno vreme u polumračnu hotelsku sobu gde

su ga čekali roditelji. Njihovo strpljenje je vladalo toliko koliko i veća kazaljka na riđem zidnom

časovniku, sve dok nije obišla nešto više od

četvrtine a manje od polovine kruga – ipak nimalo slično njegovoj trećini. Kada se dečak ni tada nije

pojavio, zabrinuti roditelji rešiše da napuste

hotelsku sobu, uz izvesne tragove svog čekanja, i krenuše napolje ne bi li otkrili kakva to dečačka

znatiželja može da prevlada brigu roditelja.

Našli su ga na plaži, u pesku, s nogama i

rukama preplanulim do zglobova. Sedeo je sam, ako to dečaci ikada mogu biti, i gledao je delić

mora, koje je juče na pučini nosilo njegovog oca, a

danas samo nekoliko galebova i vodenih trava. Nije im ništa objašnjavao.

Gospodin Lipov je bio besan, da li zbog

zaludnih briga ili zbog izgubljenog vremena, a

gospođa Lipov je ćutala uzimajući dečaka za ruku, a zatim mu govorila o nekim pravilima kojih svako

dete treba da se pridržava...

Dečak je ćutao.

*

Napunivši desetu godinu, na onom istom moru na koje su ga roditelji doveli pre petnaestak

dana da tu provede raspust, dečak je ugasio bele

svećice na šlagom ukrašenoj torti, skupih hotelskih

kuvara. Svećice su gorele taman toliko da se po jedna graška voska skupi pod plamenom i taman

toliko da dečak poželi svoju rođendansku želju.

Potrajalo je samo tren... Na šlagom ukrašenoj torti ostale su rupice

od sveća. Bilo ih je tačno deset. Duboko utonule u

Rukopisi 31

> 52 <

žitku masu, pravile su bunare u kojima dečak nije mogao da prepozna dno, možda baš zbog tamnog

sloja čokolade ispod. Na šlagom ukrašenoj torti

nedostajala su tri parčeta, ni manje ni više...

Otac mu je ozbiljnoga lica poklonio enciklopediju iz istorije, a majka, nešto blaže

naravi, jedan kačket sa latiničnim natpisom nekog

broda.

*

Porodica Lipov se svojoj kući vratila petnaestak dana kasnije. Njihovo letovanje te

godine brojalo je ukupno trideset i jedan dan, ceo

jedan mesec jul. Sa sobom su doneli nekoliko

figura od slepljenih školjki, nešto lagane odeće s dezenima i bojama mora. Gospodin Lipov je doneo

još i pozlaćenu kutiju domina koja će mu kasnije

postati dragocena imovina i ljubav, i od koje se neće odvajati do pred smrt – trideset i dve godine

kasnije. A gospođa Lipov je, uz nekoliko

kozmetičkih preparata i ukrasa za kosu, donela i

svog sina zaspalog u njenom naručju, premorenog od puta.

Sutradan, gospođu i gospodina Lipova probudi dečiji žamor iz obližnjeg dvorišta gde se

nalazilo jedno igralište. Mogli su samo na trenutak,

kroz maglu, da prizovu zvuk mora kada se bude, ali ubrzo sadašnjost tako jako prevlada. Sasvim

spontano, u tim dečijim glasovima i smehu,

prepoznaše svoga sina.

Rukopisi 31

> 53 <

Aleksandar Ristić, 1983. Mladenovac, Srbija.

VEDRI DAN NA PARCELAMA

Bledo sunce sedi na brdu

I posmatra nas.

Mene, tebe i njih;

Ti samo ležiš, ja samo ćutim

Oni žvaću i jecaju.

Pogana navika da Ukaljaju sećanje,

Masnim prstima

Po mermeru otiske da ostave, Ljube krst u kamenu

Svojim masnim punim ustima,

Ispadaju komadi

Polusažvakani I ostaju da leže

Rasuti po mirisnoj zemlji

Neki se psi otimaju oko svežeg mesa,

Kidaju na komade,

Cvile pa laju, laju pa cvile Jure se i skrnave livade

Bledo sunce topi vosak

U mojim očima Pa kaplje, vrelo, negde unutra

Opekotine ostavlja

Glupi vedri dan se nastavlja

Rukopisi 31

> 54 <

Nikoleta – Nina Mršulja, 1983. Kotor, Crna Gora.

MOJ SAN JE PRUGA nesanica me mrvi

u sitno grumenje

zemlje neplodne

vidim jato ptica hita noć da presretne

zatvaram oči

da ne gledam kako šume zaneseno

grle mjesečinu

nesanica me lomi

na parčiće besmisla

moj san je pruga ja sam voz

zadihan i crn

moj san je pruga poslednja stanica

Solun

Rukopisi 31

> 55 <

Sara Radojković, 1989. Beograd, Srbija.

MAMINA ĆERKA

Kako je moguće da je jedan mali miš,

mala pčela, ponekad osa, a ponekad bumbar,

rodio mene?

Ili nisam oduvek bila veća od tebe?

Mama, žao mi je što sam te nacrtala

tako da ličiš na miša, uvek nosiš punđu. Ali ličiš na pčelu, kada si vredna.

Na osu kada si besna,

I na bumbara kada se prejedeš.

Mama, žao mi je ako ti se više sviđa

pesma koju sam napisala tati.

Pokušavam da se ne ponavljam. Isto tako pokušavam da ne budem

previše sentimentalna, ipak pišem pesmu o majci.

Ali teško je ne biti.

Jer kada sam cvilela celu noć,

I kada je moje belo-sivo grlo teralo ljude od mene, Ti si mi držala ruku.

I kada sam napisala prvi loš komad,

u lice si mi rekla da je loš. Još nisam sigurna zašto je to dobro,

ali shvatiću jednog dana.

Jer jedno je sigurno,

Nema lošeg saveta kada ti ga da mama.

A još ako je moja.

Rukopisi 31

> 56 <

Ona tačno zna da će kiša iako sija sunce. Uvek gleda pouzdanu prognozu.

Čak i kada prognoziraju kišu,

zna kako da je spreči. Uzme kišobran, i stane kraj tebe.

Ali kišobran, u stvari, nije bitan.

Samo nikom ni reč,

dobar kišobran joj daje samopouzdanje,

pogotovu ako je crven, a ja ga izgubim.

Mama, rekla sam i tati,

pa ću reći i tebi iako si ti malo jača.

Volim te u crvenoj boji,

jer sam prava mamina ćerka.

Rukopisi 31

> 57 <

Adnan Žetica, 1980. Mostar, BiH.

BESPLATNI MALI OGLASI DO

DESET RIJEČI

Na ovom kišnom danu,

kišobran mijenjam za sjenu, bilo čiju.

MATI

Umjesto, da ode do prodavnice

i kupi rizle, posljednje grame

duhana motala je u decembru. Pucketanje zadnjeg lista kućnog kalendara

i prigušeni hihot desetogodišnje sestre

nadglasa detonacija 120-ice

u podrumu zgrade Ante Zuanića na broju 18.

Vrijeme nestade u tebi

a ne ti u njemu – reče joj moj otac, njen muž, preobraćeni

antipušač.

Rukopisi 31

> 58 <

Jovana Simić, 1984. Beograd, Srbija.

SLUŠKINJA Hej,

Ni trena predaha!

Čim sam besposlena

– Eto Vas! Dođete mi između dva velika veša,

Pre nego izbelim požutelo.

Što za dan opletem

Sa Vas i oparam.

Što stoput okrpim Na Vama poderem.

A moja je Gospođa

Tako dobra i mila I za mene ima samo lepu reč,

Pa mi bude krivo što naplatim i njoj

Nakon što sam već naplatila Vama.

Ali,

Hej! Ipak se sve moje podsuknje

Šire brže od Gospođinih suncobrana.

Niko nije kriv. Sve nas zaludela ceđ.

Rukopisi 31

> 59 <

Tarik Galijašević, 1982. Tešanj, BiH.

ČIZME Para mi oči jedna slika

jedan govor

jedna riječ

tiho se šaptalo u bolničkoj sobi

bolesnik je blizu zadnjem dahu

okružena žena s infuzijom iznad sebe

i muž s dvoje djece

pada mi slika davnih dana majčinih

para mi zjene

fotografija majke njenog oca njene maćehe

otac u svečanom sakou maćeha u haljini na tufne

mati u gumenim čizmama

ljeto šezdeset devete skrivena iza očevih nogavica

skrivena u broju trideset i dva

trideset i pet godina kasnije

udišem bolnički vonj

gledam blijedu majku, oca kako pored čuči

a sebe ne raspoznajem i ne razumijem

njene zadnje riječi bjehu:

trideset i šest

ona nikada mužu ne bi oprostila kada

bi njenih i njegovih četiri ploda u vrelo ljeto

u gumenim čizmama hodalo

Rukopisi 31

> 60 <

za njeno četvrto dijete bješe poruka:

trideset i šest

muž je ostao zatečen on i danas ne zna

kako majka razmišlja

i kada majka umire

ona mora biti što jeste, pa brine

i kako to, otac se pita, trideset i šest

kada je dijete četvrto nosilo

broj trideset i dva

u desetoj godini

kao i mama

Rukopisi 31

> 61 <

Vladimir Miletić, 1985. Sremska Mitrovica, Srbija.

MUSICA JAZZ Vanja otpije gutljaj crvenog čaja s

limuntusom i malo šećera, na tren ga zadrži u

ustima, i onda lagano proguta. Na stolu, tamo gde

je stajala šolja, sada je ostao krug, obruč – ogledalo od čaja, koji se polako suši i nestaje. U delu obruča

vidi svoje obrve, u drugom donju usnu. Desno uvo

je već polusuvo, fragmentirano, nazire se u svega nekoliko kapljica. Takt je uobičajen, četiri

četvrtine, klavir je osrednje uznemiren, a kontrabas

se tek ponekad javi. Čuje se truba, a onda nestane. Zatim još jedan gutljaj čaja, i nešto neočekivano:

vrata se otvaraju i ulazi Vanjin cimer; sa sobom

unosi odvratan zadah zime, zadah koji se lepi za

grlo. Šta to slušaš, pita ga. Džez, kaže Vanja, to je džez, a onda zatvara oči i trudi se da zaboravi na

cimera, na zimu, na ukus čaja u ustima. Trenutak

blažene tišine, a onda: ja ne volim džez. Naravno da voliš džez, kaže Vanja, a sada ćuti. Zatim otpija

još malo čaja; to je gutljaj-sedativ, gutljaj-zagrljaj,

gutljaj-uteha. Vanja zatvara oči i polako tone u muziku, kao u jastuče od svile. Svako voli džez.

Kad se pred zoru vraćaš iz grada, i na praznoj

raskrsnici zastaneš i sagneš se da vežeš pertlu, i

podigneš glavu i vidiš da svetlo na banderi treperi. To je džez, kaže Vanja cimeru. Kada nađeš

devojku za jednu noć i kada posle seksa izlaziš iz

njenog stana i na vratima se okreneš i ugledaš je kako spava, a mesečina joj sedi na stomaku,

okruglom, mekom, i imaš osećaj da ćeš poleteti, i

sav drhtiš, goriš iznutra i srećan si i poplašen,

gledaš mesec dok hodaš kući i ceo svet je tvoj. To je džez, kaže Vanja. Kada kroz prozor gledaš

Rukopisi 31

> 62 <

praznu ulicu i poneki automobil kako projuri, i vidiš visoke zgrade i tek poneko upaljeno svetlo,

možda nečiju senku na prozoru, i vidiš sneg i blato

i bljuzgavicu na putu. Sve je to džez. Poezija je

džez, i tišina je džez (naročito je tišina džez), i ritam je džez i lepota je džez, a istini za volju,

pomalo i ružnoća. Svakako je džez i kiša, i barice, i

brisači koji ti smetaju dok voziš, i radio u kolima, kao i hrapavi glas voditelja noćnog programa.

Pričaš gluposti, kaže cimer. Kiša je kiša, nema tu

filozofije, druže moj. A sneg je samo voda, a ne muzika. Mislim da si poludeo od tog čaja što ga

stalno piješ. Vanja vrati praznu šolju na sto,

delimično poklopivši otisak koji se nije još sasvim

osušio. Ispod šolje, viri još samo Vanjina nozdrva, čudno deformisana, obla i sjajna, pluta na kapima

crvenog čaja. Prođe jedan auto, pa još jedan, Vanja

uzdahne, cimer uzdahne, a onda se vrati truba i opet započne istu priču na sasvim drugačiji način.

Truba, kaže Vanja, ta truba, vidiš kako se vratila

kao pokislo kuče, mazna kao mačka... i to je džez.

To je sloboda da menjaš raspoloženje. Čas besniš, čas plačeš. Čas ujedaš, čas te maze. Je li tebi

dobro, pita cimer. Jeste, kaže Vanja. Osećam se

savršeno spokojno. I to je džez.

Rukopisi 31

> 63 <

Dragana Brdarić, 1982. Novi Sad, Srbija.

AUTOBUS

Ono što dolazi kroz prozor

Duh je našeg vremena.

Ljudi grade sve ružnije hramove.

Njivama-ravnicama

Još predstoji Da budu

Braon-zeleno

Prugaste, I da nas hrane,

dok ne počnemo da jedemo plastiku.

Rukopisi 31

> 64 <

Slobodan Nikolić, 1980. Pančevo, Srbija.

TRAĆENJE

Svojim dalekim oglašavanjem brižljivo

ispisuje redove po tamnom listu još jedne vrele i

besane letnje noći. U nemilosrdnoj i škrtoj podeli

zaduženja u prirodi, zapao joj je taj nadasve dosadan i jednoličan zadatak, i ona ga obavlja

neštedimice, kao da nema ničeg bitnijeg, ničeg

drugog u vaseljeni što bi se u tom trenutku dalo uraditi. I ta njena usredsređenost, ta istrajnost gudi

kroz noć jednu notu neodvojivu od prirode, notu

dobro znanu noćobdijama. Notu kojom nas priroda preslišava. Kojom, pita. Kojom, zahteva odgovor.

A ja, u čijim je grudima zgusnut nastanjen

čitav svemir, svedena suština sveta, koja čeka da je

uobličim i pustim u život... ja, sa ovim dlanovima na krilu, sa ovom glavom u varljivoj bezbrižnosti...

ja ne činim ni koliko jedna obična žaba.

Rukopisi 31

> 65 <

Kristina Stamenković, 1989. Prokuplje, Srbija.

MIR U svakom lepom gradu obećam

da ću se vratiti da tu ostanem

i tražim:

jedan sto jednu stolicu

pod drvetom

kraj ulice gde ću sasvim polako

ispijati kafu

posmatrati ljude dok mir para vazduh.

Rukopisi 31

> 66 <

Januška Gostenčnik, 1981. Ljubljana, Slovenija.

III urejeni nohti pritrjeni

na stare a lepe roke vraščene

na voščano žensko telo

objame do 10 litrov zraka naredi elipso

ko končno brie pripotuje do njenih ust

poznavalsko tleska z jezikom grimase užitka so posledica vedenja

dolgoletnih izkušenj katera

smrdeča beljakovina najbolje pade zdaj dokončno ve

da kraljuje v svoji kuhinji

posnetku fotografije iz drage revije

ko še po zaužitju vrti košček kruha med prsti zmagala je

njena izbira njen nakup

njena odločitev s čim zabiti trebuhe svoje družine

preveč lepa slika da bi ji lahko verjeli

posoda pomita

popolna kava v dnevni sobi

prekriža utrujene noge

rahlo pomiga s pobarvanimi prsti da bi bila všečna depresivnemu možu

ki ji sedi nasproti

Rukopisi 31

> 67 <

III

uredni nokti prilepljeni

na stare a lepe ruke ukorenjene u voštanom ženskom telu

zagrli do 10 litara vazduha

napravi elipsu

kada konačno brie doputuje do njenih usta znalački mljacka jezikom

grimase zadovoljstva posledica su znanja

dugogodišnjeg iskustva koja smrdljiva belančevina najbolje paše

sada konačno zna

da caruje u svojoj kuhinji toj imitaciji fotografije iz skupog časopisa

dok nakon kušanja još uvek vrti komadić hleba

među prstima

pobedila je njen izbor njena kupovina

njena odluka čime da napuni stomake svoje

porodice

previše lepa slika da bismo joj mogli verovati

tanjir opran savršena kafa u dnevnoj sobi

prekršta umorne noge

blago mahne obojenim prstima da bi bila dopadljiva depresivnom mužu

koji sedi nasuprot nje

Rukopisi 31

> 68 <

da pa mu ne ker ponosno igra vlogo ledene kraljice

zaledenele

rahitičen sin kroži po sobi

dela digitalne fotografije da ovekoveči njihovo francosko vsakdanjost

tudi kavne skodelice pomije sama

sledi pogovor o politiki športu itede ker so izobraženi in njihovo mnenje šteje

pa četudi znotraj dnevne sobe

zvečer v postelji kriči v steno in objokuje svoj francoski je ne sais quoi

Rukopisi 31

> 69 <

dala bi mu ali, ne, jer ponosno igra ulogu ledene

kraljice

zaleđene

rahitični sin kruži po sobi pravi digitalne fotografije

da ovekoveči njihovu francusku svakodnevicu

i šoljice za kafu opere sama sledi razgovor o politici sportu itd.

jer su obrazovani i njihovo mišljenje je važno

makar i unutar dnevne sobe uveče u krevetu viče ka zidu i oplakuje

svoj francuski je ne sais quoi

Rukopisi 31

> 70 <

Nataša Radanov, 1990. Pančevo, Srbija.

DANAS Zabranjena svaka vrsta nasilja,

Zabranjena diskriminacija,

Drugačija seksualna orijentacija,

Zabranjena propaganda,

Zabranjena revolucija,

Prostitucija, špekulacija,

Agresija i imaginacija,

Zabranjena svaka pogrešna afirmacija,

Zabranjena debata i religija,

Zabranjena ravnoteža i

Sila, zemljina teža,

Dva i dva su pet.

Zabranjeno kontra,

Narušavanje javnog mira rečju,

Teoretska nije i

Praktična demokratija,

Rukopisi 31

> 71 <

Zabranjeno ćutanje,

Razmišljanje, sve radimo za vas,

Zabranjeno maštanje i sanjanje

Obavezno blejanje i spavanje,

Zabranjeno naprezanje i disanje,

Zabranjeno mirno umiranje.

Rukopisi 31

> 72 <

Barbara Pleić, 1985. Slavonski Brod, Hrvatska.

AMARILIS Ta usamljena zvijezda u tvom zapučku

zaustavit će metak

umjesto Biblije u filmovima

I dok „dolje u Texasu mog srca” svira na radiju, ja znam kako bi me prisilila da prehodam svih 50

država,

od lupusom dotaknutog Juga do šumskih vukova Mainea,

jednakom lakoćom kojom ti prst kruži

nad zemljovidom Rusije i zabada se u zdjelu boršča,

ili riblja usta Amazone,

preko koje me na leđima prenosiš

s medaljonom svetog Kristofora koji ti poskakuje oko vrata

i lupka po zubima naših dviju organiziranih

religija.

Rukopisi 31

> 73 <

Ivana Krčadinac, 1989. Pančevo, Srbija.

CIPELE ODGOVARAJUĆE BOJE Žena, neupadljivog izgleda, ulazi u

prodavnicu cipela. Prodavačica, drska, mlada, i

trudna, ne primećuje mušteriju.

Dotična neupadljiva pokušava da privuče pažnju. Prodavačica mrmlja sebi u bradu. Mršti se!

Nešto računa....

– Pa, zaista - pomisli gđa mušterija – ljudi pričaju sami sa sobom samo kada se radi o parama

ili, eventualno, kada se posmatraju u ogledalu.

– Hmmm... – izusti prodavačica. Žena-mušterija već zna o cemu se radi. –

Nešto se ne slaže u računu!

– Da, izvolite, šta ste hteli? – upita

prodavačica nakon desetak minuta. – Pa, znate, treba mi nešto specijalno, za

jednu posebnu priliku – cvrkuće miss mušterija.

– Da, da, razumem. Specijalno za posebnu... Za posebnu ženu, specijalne cipele –

rasejano će prodavačica.

Mušterija je već svesna da je prodavačica miljama daleko... Možda na direktnom letu za

Pariz. A tu je i taj poster... Jelisejska polja puna

ljudi, ali naša prodavačica nije jedna od njih.

– Znate, svako od nas ima loše dane, ali to nije izgovor da ne obavlja posao korektno.

Ignorišete me otkada sam ušla. Da sam neko

džangrizalo, već bih se žalila vašem poslovođi. – Baš imam sreće da niste od takvih.

Međutim, pretite u prazno.

– Nemam nameru da vam pretim, kao što

nema potrebe za ironijom. Govorim vam u vašem interesu. Trgnite se! Nemam ceo dan.

Rukopisi 31

> 74 <

– Šteta, u tom slučaju, jer nestrpljivima odmah pokazujem vrata. Kao i onima koji se prave

pametni. Vidite, jednom u životu mogu i ja da

oteram sve do đavola!

Kao na filmu... Lik uviđa da mu je život sranje i reši da ga radikalno menja...

– Vidim ja da ste omašili profesiju. Vi ste

rođena glumica. – Lepo što tako mislite. Apsolutno se

slažem sa vama... Uzgred budi rečeno, danas mi je

poslednji dan na ovom mestu. – Zanimljivo, ali vratimo se u realnost.

Koleginica mi je rekla da je ovde rasprodaja, tako

da ne mrdam odavde dok ne budem uslužena.

Daćete mi one cipele, broj 42. – Finu koleginicu imate. To je od izuzetne

važnosti za atmosferu na poslu. Mene niko nikada

nije povukao za rukav, da mi kaže gde nešto jeftinije mogu da nađem.Uvek prolazim skuplje u

svemu.

– Dirljiva priča, ali ne mogu da ne

primetim da izbegavate da me uslužite. Zbog vašeg stanja sam imala razumevanja, ali, što je mnogo,

mnogo je.

– Ako ste tako puni razumevanja, zašto ne pričekate još malo?! Svi ponavljaju jedno te isto,

smatrajući me histeričnom trudnicom. Samo ne

želim da me ljudi požuruju. Evo cipela koje ste tražili.

– Da ste malo više slušali mene, umesto

sebe, znali biste da ovo nije moj broj.

– Jeste. Rekoste broj 42? E, pa nemamo taj broj za ovaj model. Znate kako Italijanke imaju

mala stopala, ali zato velike listove...

– Ne, vidite, htela sam cipele do njih – konačno izgovara žena–mušterija.

Rukopisi 31

> 75 <

– Zar niste rekli nešto svečano? Ove su vam stvarno neuporedivo lepše, samo što nema

broja. Ovih dana vam je srebrno u modi, još ako

ima šljokice – prva liga.

– Ipak, želim da probam ove druge, ako ima broja – snishodljivo će mušterija.

– Pravite grešku, birajući nešto tako

nezanimljivo. Tu se ni boja ne zna, da li je drap ili oker.... To ne ide uz elegantne krpice...

– Po mom mišljenju, to je sasvim

zadovoljavajuća boja. Uzeću ih.... – Zadovoljavajuća? Bez uvrede, ali ni

svojoj babi ih ne bih kupila... Mogu da se kladim

da niste udati. Zamislite samo, kada biste se popeli

na cipele odgovarajuće boje, izgledali biste kao avion! Govorim u vašem

interesu. Ne zamajavam se ovde za džabe –

ubedljivo će prodavacica–iluminator, sigurna da ,,zna svoj posao”.

– Stvarno žurim. Možda su više za vas,

poznajem sebe po tom pitanju. Ne odgovara svima

isto, razumljivo! – Mušterija pokušava da stavi tačku na razgovor.

– Da sam ja neki neupućeni prodavac,

možda bih vas pustila da odšetate s tim cokulama, ali verujte, za ženu je odgovarajuće samo ono što

joj lepo stoji, i što privlači pažnju.

I cipele odgovarajuće boje šalju određenu poruku, dok u tim cipelama, ni ulični klošari neće

zazviždati za vama. Crvena definitivno privla...

– Ama, ženo, hoceš li ti da ih upakuješ, ili

šta? Gđi mušteriji je do sada možda i bilo

zabavno, ali, sve ima svoje granice. Dotična

gospođa je iznervirana, jer su reči prodavačice uspele da poljuljaju njenu odluku... Ili su, možda,

pogodile u slabu tačku?

Rukopisi 31

> 76 <

– Verujte mi na reč, znam o čemu pričam. Iako sam izgubila dosta vremena u polemisanju s

vama, hoću da vas lepo posavetujem. Nekako ste

mi simpatični.

– Sada se vi pravite pametni. Pitanje ukusa i lepog je individualna stvar. A kako ste i vi meni

simpatični, reći ću vam da ne delite savete koje

vam niko ne traži. – Znate šta ? U pravu ste. Ne treba

pomagati beznadežnim slučajevima. Izvolite vaše

cipele i, molim vas, što brže i nečujnije isparite iz moje radnje.

– Lepo smo se ispričale, pa ne moramo

biti neprijatne na kraju – pomirljivo će žena–

mušterija. – To zvuči kao: da smo se srele u

drugačijim okolnostima, išle bismo na kafu –

zaključi prodavačica i, ovim rečima se okonča svaki dalji neizgovoreni i nepromišljeni razgovor.

Sutradan je ona ista žena, neupadljivog

izgleda, navratila u radnju. Ovoga puta tu nije

radila jučerašnja prodavačica, drska, mlada i trudna. Uprkos tome, dotična neupadljiva je

ostavljena da čeka.

Bar nekih desetak minuta. Kada je napokon bila oslovljena, rekla je da je došla da

zameni cipele, koje je juče kupila, za neke druge,

odgovarajuće boje. Nova prodavačica je blenula u nju, u čudu.

Bez dodatnih objašnjenja, žena–mušterija

se samo euforično nasmeja.

Za sve one koji su se, u radnji, okrenuli da vide odakle potiče taj zanosni kikot, dotična

žena–mušterija više nije bila neupadljiva.

Rukopisi 31

> 77 <

Marijo Glavaš, 1986. Split, Hrvatska.

KAD SI SRETAN

(ZUBALO NA DRAŽBI)

Tek smo na pola stiha, a smrt već trlja ruke, samozadovoljno se smješka oštreći oštricu

produženog nokta.

Ipak će ovo biti vesela pjesma,

nigdje se neće spominjati mrtvaci, ni u jednom retku neće biti prolivene krvi,

osakaćena čeljad plazi u nekim drugim pjesmama,

ali ne u ovoj, ovu pjesmu čitaju u dječjim vrtićima

prije poslijepodnevnog spavanca,

djeca i tete plješću jer ne spominju se smrdljivi

zombiji i bezglave amebe ljudožderke

s kopitima ljubičasto gubavih krava,

ovo je vesela pjesma, juhuhu, pljesni dlanom o dlan i poskoči u mjestu,

ali ne idi daleko, pjesmi još nije kraj,

nije se još ni zagrijala, a veselja je na pretek, bijesni psi ližu zagorenu krv sa žileta,

curi sluz ogavnog čudovišta i silovane ljepotice

u stranim filmovima na koje nećemo ni pomisliti,

kamo li pisati o njima, ne, ne, ovdje se samo srčeka i medeki drže za ruke,

a otkinuti udovi plaču u prašini dalekih zemalja

i toga ovdje nema, mi imamo pozitivne misli,

nema mjesta bolešćinama, izvađenim organima,

izgladnjeloj nedonoščadi prekritoj muhama, ovo je sretna pjesma i svi zajedno zapjevajmo

refren:

tra-la-la-la-la-la-laaa!

Rukopisi 31

> 78 <

Čarna Popović, 1989. Pančevo, Srbija.

ZA TAMNIČARE I UTAMNIČENE,

TROVAČE I OTROVANE,

ZAVEDENE I ZENESENE...

Na početku smo. Ali se na kraju sve svodi na isto.

Svima treba pomilovanje.

Njoj zbog onoga što nije uradila, njemu zbog onoga što je uradio.

Meni, jer ih gledam.

Njoj, njemu, meni. Svemu.

Jer mi smo sve.

Ona stoji sa ,,ove” strane, on s ,,one”.

A između njih rešetka. Utamničena je jer je kriva. Ali nije jedina koja se

rukama drži za šipke

i proviruje kroz njih. Šipka rđa i od njegovih šaka.

Oboje tresu rešetku, a ja ih gledam.

Oni u ulozi trovača, a ja otrovane.

Nažalost, nisam vakcinisana. Otrov će ujedom preći na nekog drugog. I više nije

bitno od koga je sve počelo.

Treba mi pomilovanje, zbog onog u šta gledam. Da sam htela gorčinu, ostala bih kod kuće i gledala

u ogledalo.

Bila sam u prilici da molim. Ali ne za sebe, nju, njega, već za njih.

Jedan je bio zaveden, drugi zanesen. A bili su

blizanci.

Svađali su se. Kao i uvek, ja sam gledala, ali nisam prećutala.

Rukopisi 31

> 79 <

Rekla sam im da bi, ako već žele da iskale bes

jedan na drugom, bolje bilo da svaki ode svojoj

kući i pred ogledalom kaže sve što ima.

Ogledalo je istrpelo, a ja sam uspela. Uspela za druge, ne i za sebe.

Al’ meni ne treba puno.

Meni ne treba pomilovanje. Meni treba milovanje.

Rukopisi 31

> 80 <

Josip Zlodre, 1989. Metković, Hrvatska.

POLJSKA Poljska kao suha groznica na

usnama emigranta.

Tako barem kaže Zagajevski.

Na ispucalim, suhim usnama, na zažarenim usnama stanuje Poljska.

I njena providnost kao da se sjeća svih psovki.

Njene njive uzorane, njena polja obrađena. Njene lipe procvjetale, a u zraku se osjeća

Okrutni miris proljeća.

Poljska kao zemlja čiju sadašnjost nagriza metalna prošlost.

Poljska nepoznata na karti,

nepoznata u srcima nevinih ljudi.

Kao suha groznica na usnama emigranta,

Poljska čiji ljudi u život idu bez zvijezde.

Na ispucalim suhim usnama stanuje Poljska čiji glineni ljudi ne mogu da budu spašeni.

I u mom srcu žari se Poljska.

A njeni pjesnici u potpunosti

Odolijevaju crnoj pustoši

Zaborava.

Rukopisi 31

> 81 <

Maja Sačer, 1980. Zagreb, Hrvatska.

ZAČIN

Bila je debela. Zapravo, možda samo

krupna. Ili se tek meni takvom činila. Nije me to

osobito zanimalo niti uzbuđivalo, ali to sam na njoj

najviše primjećivala. Netremice sam je promatrala, dok je ležala, činilo se udobno, razvaljena na

leđima. Prsa su joj bila crvena od krvi koja joj je

duboko natopila tkaninu tanke, nekad bijele košulje. Stajala sam, nepomična poput stupa, pored

nje, koja je ležala na hladnim kuhinjskim

pločicama. Oči su joj bile otvorene. Mislila sam da me promatra, nekako cinično i uvijek sam se

morala iznova uvjeravati da je mrtva. Mrtva. Ta

riječ ima čudan okus dok je nečujno prevaljujem

preko jezika. Nekako opor i težak, bljutav i neprimjetan, ali svejedno ugodan.

* * * Trebale smo zajedno večerati. Prvi put

nakon dugo vremena. Nisam je vidjela još od

njezinog vjenčanja. Bio joj je to drugi muž. Proveli su, prema njezinim riječima, nevjerojatan medeni

mjesec na udaljenom, toplom otočju. Sve bi bilo

još nevjerojatnije da njezin izabranik nije u tom

raju na zemlji slomio nogu. To se moglo i očekivati, budući da se pravio važan pred

ljubljenom ženom, surfajući na golemim valovima

bez ikakvog iskustva. Stigavši do mene, po običaju pola sata

nakon dogovorenog vremena, stala je još s vrata

naširoko opisivati sve dodatne nevolje koje je

njezin dragi morao proći u bolnici zbog proklete nezgode. Nisam mogla drugo, nego joj umilnim

Rukopisi 31

> 82 <

smiješkom pokazati razumijevanje i zanimanje za sve ono što mi mora reći.

Pripravila sam nam kavu, kojoj je ona i

ovaj put našla zamjerku. To me više nije pretjerano

uznemiravalo, jer se osoba, izgleda, može na sve naviknuti. Bar sam se u to uvjeravala.

,,…i tako on trpi neizmjerne bolove…”,

komentirala je, povremeno srčući kavu. ,,Sigurno mu je lakše kad ima tebe da se

brineš o njemu”, odlučih prekinuti monolog, tek

toliko da joj priuštim dodatnog materijala za brbljanje. Ona je toga i sama imala više nego

dovoljno, ali nisam htjela da pomisli kako je ne

slušam s krajnjom pozornošću.

,,Ma, naravno.” Gledala me tim samilosnim pogledom od kojeg mi se želudac

počinjao napinjati. “Znaš, i ti bi mogla nekoga

naći. Ništa ti ne bi falilo. Ustvari, imam nekog tko bi bio baš savršen…” Donja joj je usnica počela

vibrirati od uzbuđenja.

„Ne dolazi u obzir“, prosiktala sam. Bila

sam sita savršenih muškaraca koje mi je uporno pokušavala smjestiti. Posljednji je morao tražiti

mamino dopuštenje da mi uopće plati večeru, a

neprekidno je govorio o njoj kao da je zaljubljen. Dok sam gledala njezin samodopadni

smiješak, morala sam suzdržati bijes, koji sam

točno mogla osjetiti kako mi se nakupljao u tijelu, prijeteći poput bujice da će rasprsnuti dotad već

poprilično napuklu branu.

Poznajem je već dugo, možda i predugo. I

jedino opravdanje koje mogu ponuditi u prilog, makar i rijetkog, druženja s njom, jest upravo to,

bezlično: poznajemo se jako dugo. Kao da bi to

moglo nadomjestiti činjenicu što više ne mogu ući u trag barem jednoj stvari koja me kod nje ne

živcira.

Rukopisi 31

> 83 <

,,Kad će već jednom ta večera?” uzdahnula je nestrpljivo, uputivši mi nezainteresiran pogled.

Zapalila je cigaretu, iako zna da ne podnosim dim.

Požurila sam u kuhinju kako bih dovršila špagete i

umak od povrća. Čula sam je kako nastavlja monolog opisivanjem predivno provedenog

vremena na medenom mjesecu, detaljno

dočaravajući i najtrivijalniju pojedinost. Nisam je slušala. Tek sam iz navike povremeno ubacila

otegnuti hmmm, katkad i mmm kako ne bih

narušila osjetljivu prirodu monologa, a opet ostavila dojam pozorne slušateljice.

Kad je i njoj već dojadila tema medenog

mjeseca, stala je uspoređivati bivšeg i sadašnjeg

muža. To je često činila i pri tom zvučala vrlo entuzijastično. U tome ju je omeo intenzivan miris

kuhanja te ju privukao u kuhinju.

,,Ovdje predivno miriši”, rekla je prišavši štednjaku, gdje sam dovršavala špagete. ,,Pa to je

previše tijesta!” uzviknula je, ustuknuvši. Kao da

bi tijesto moglo pojesti nju.

,,Nije previše tijesta”, nastojala sam joj odvratiti što mirnije. Jedna od stvari koje ne volim

je kad mi se netko miješa u kuhanje, pogotovo ako

dotična osoba ne zna ništa o tome. ,,Kako nije?” bila je uporna. ,,Je l’ ti kuhaš

za dvije ili deset osoba?”

Nježno sam je uhvatila za nadlakticu i pokušala odmaknuti. ,,Ništa se ti zbog toga ne

uzrujavaj. Ako ti bude previše, nemoj sve pojesti.”

Nervozno je povlačila dimove, otpuhujući ih u

smjeru štednjaka. ,,Molim te, odmakni se…” Nisam bila

sigurna je li mogla primijetiti tračak nestrpljivosti

u mome glasu. Ipak, nevoljko je poslušala. ,,Jesi li stavila previše soli?” Zvučala je

sve nervoznije.

Rukopisi 31

> 84 <

,,Naravno da nisam. Uvijek pazim da ne prezačinim.”

S olakšanjem je izdahnula.

Dok sam dodavala papra, grčevito me

uhvatila za ruku. ,,Nemoj! Previše je!” ,,Tek sam počela stavljati!” Gubila sam

pribranost.

,,Neće ništa valjati! Bit će prepapreno i onda neću moći jesti, a da ne govorim o svim

negativnim učincima na tijelo…”

Pogledala sam je najljuće što sam mogla i to ju je načas ušutkalo. ,,Učini mi uslugu i pričekaj

u dnevnoj sobi. Zvat ću te kad bude gotovo.”

Promrmljala je nešto u bradu i otišla.

Sjela je za stol, prkosno gledajući u mene dok sam servirala večeru. Htjela sam joj staviti jelo

na tanjur, ali me prekinula grubim glasom.

,,Sama ću staviti! Neću, valjda, dopustiti da me toviš s toliko tjestenine! Uostalom, rekla

sam ti da sam na dijeti i da skuhaš nešto dijetalno!”

,,Možeš jesti samo salatu…”

Dobacila mi je ljutit pogled. Izgledala mi je beskrajno smiješno, samo se nisam mogla

smijati. Nevoljko je prinosila viljušku, nespretno

ovijenu špagetima, ustima. Tek što je počela žvakati, sve je ispljunula.

,,Znala sam da će biti prepapreno.”

Obrisala je usta o ubrus i ustavši sa stolice zapalila cigaretu. Otišla je iz kuhinje. Ja sam pokušavala

mirno jesti, ne obazirući se na njezine komentare.

Ubrzo se vratila i rukom podbočila o stol.

Posprdno se osmjehnula ispuhujući mi dim u lice. Zatim je opušak ugasila u tanjuru gdje su još ležale

njezine hladne, nepojedene špagete.

To je valjda bilo to. Posljednjom njezinom gestom i zadnji je tračak mog prisilno skupljenog

strpljenja naglo ispario. Onako debela, s previše

Rukopisi 31

> 85 <

šminke na napuhnutom, masnom licu, u bijeloj, gotovo prozirnoj košulji, bila mi je beskrajno

gadna. Mogla bih podnijeti još dosta toga, ali u

nekom drugom vremenu, u nekom drugom svijetu.

Shvativši svoju krajnju nemoć i nemogućnost da bezbolno izrazim svoje negodovanje, uperila sam

prema njoj kažiprst s uzdignutim palcem,

imitirajući pištolj. Ona je posprdno frknula. ,,Što je? Ubit ćeš me?” Nacerila se

podrugljivo.

Svinula sam palac, kao da okidam. Bez riječi se srušila, opruživši se, činilo se udobno, na

hladnom kuhinjskom podu.

Rukopisi 31

> 86 <

Dario Sarec, 1981. Kutina, Hrvatska.

ZAMJENA

Otključala je vrata i ušla u stan držeći

namirnice u rukama.

„Paul?”– viknula je – Paul, jesi li tu?”

Nitko nije odgovorio. Namrštila je obrve i krenula prema kuhinji kad joj

je oštar vonj ispunio nosnice.

„Što se... ”– promumljala je utrčavši u kuhinju. Ugledala je se dim kako se probija s rubova vrata

pećnice pa je odložila namirnice i pograbila krpu

sa stola. Stala je pred pećnicu, otvorila vrata i odmaknula se

korak.

Bijeli dim počeo je izlaziti van i uskoro ispunio

gotovo čitavu kuhinju. „Isuse... ” – mumljala je mašući rukom – ”...Isuse

Bože.... ”

Ugasila je pećnicu i potrčala do prozora kašljući. Onda ga je otvorila, gurnula glavu van i duboko

udahnula.

Kad se dim raščistio, zatvorila je prozor i izvadila tavu iz pećnice.

Piletina je bila sasvim izgorena, to ju je najviše

uzrujalo.

Rekla im je da namjeste sat, zašto nisu namjestili sat?

Gurneš piletinu unutra, namjestiš sat i pećnica se

sama ugasi. Koliko teško to može biti?

Rekla im je to, rekla im je tisuću puta.

„Paul? Mona? Ima li koga u ovoj jebenoj kući? ”–

viknula je izlazeći iz kuhinje. Popela se na kat i stala pred Monina vrata.

Rukopisi 31

> 87 <

Kratko je pokucala i ušla unutra. Mona je ležala na krevetu sa slušalicama na ušima

i pušila cigaretu.

Nije ni primijetila majku sve dok nije došla do

kreveta. Onda je skinula slušalice i posegnula za

pepeljarom na podu.

„Lijepo” – reče Wendy podbočivši se rukama na bokove – ,,jako lijepo.”

„Šta?”– upita Mona ravnodušno.

„Pile” – reče Wendy – ,,pile je izgorjelo.” Mona slegne ramenima.

„Tebi je svejedno, je li? Ležiš tu i slušaš muziku,

briga tebe. I ne samo to” – reče, napravivši pauzu –

,,Još i pušiš. Imaš 17 godina i već pušiš.” „Pa?” – reče Mona – ,,Ti i Paul pušite.”

Wendy ju prijekorno pogleda ne rekavši ništa.

„Kad smo već kod toga, gdje ti je otac?” „On mi nije otac”– reče hladno – ,,i ne znam gdje

je.”

„Lijepo” – reče Wendy krenuvši prema vratima –

,,Krasno. Krasna obitelj.” Wendy izađe zalupivši vratima, a Mona vrati

slušalice na glavu, pa izvadi još jednu cigaretu iz

kutije. Kad je Paul došao, Wendy je oprala gotovo čitavu

pećnicu, iznutra i izvana.

„Isuse, što se dogodilo?” – upita Paul ušavši u kuhinju.

„Što se dogodilo?” – ponovi Wendy lagano

ustajući – ,,Pile je izgorjelo, eto što se dogodilo.

Pustio si da pile izgori.” Paul se dlanom udari po čelu nasmijavši se.

„Baš sam zaboravan” – reče. ,,Oprosti.”

Približi joj se i poljubi ju u čelo pa krene do frižidera.

Rukopisi 31

> 88 <

Wendy ostane stajati zbunjeno gledajući ispred sebe.

„To je sve što imaš reći? Oprosti, zaboravio sam?”

Paul izvadi sok iz frižidera i zatvori vrata.

„U čemu je stvar, Wendy? To je samo piletina.” „Samo piletina?”– uzbuđeno upita Wendy.

„Da” – reče Paul pa otpije gutljaj soka iz flaše –

,,Samo piletina.” ,,Paul, koliko sam ti puta rekla da uključiš tajmer

ako izlaziš van? Zašto nisi uključio tajmer?”

„Isuse bože, Wendy...”– reče Paul približivši joj se – ,,...to je samo piletina...”

Stisne je za rame i nasmije se.

Wendy ga je gledala u oči i vidjela da mu se ne

može objasniti. Jednostavno ne može.

„Ja moram natrag na posao”– reče tad – ,,Gotova

sam u 9.” „Doći ću po tebe”– reče prativši je do hodnika – ,,I

da ne zaboravim, imam i jedno iznenađenje.”

„Kakvo iznenađenje?”– upita ga oblačeći kaput.

„Vidjet ćeš.”– reče pa joj se približi i poljubi je. „Vidimo se.”– reče pa krene prema vratima.,,Pazi

na Monu.”

Sjedila je u uredu buljeći u tekst na ekranu kompjutera.

Još jedan tekst još jednog nepismenog kretena.

Kad je počela studirati, imala je sasvim drugu predodžbu posla kojim će se baviti.

Nije ni sanjala da će raditi nešto što ne voli.

Da će postati jedna od tih ljudi.

Budućnost je bila pred njom, a sad.... Sad je ovdje, na poslu kojeg prezire, s drugim

mužem i djetetom iz prvog braka.

Krasan život. Skinula je naočale i zagledala se u pod

razmišljajući o tome.

Rukopisi 31

> 89 <

Razmišljajući u kolotečini u koju je upala iako je samoj sebi obećala da neće.

Nikad.

Onda je zazvonio telefon.

„Halo?”– rekla je Wendy. „Gospođo Lester, zove vas suprug”– reče ženski

glas s druge strane.

„Spojite ga, Norma. Hvala”– reče joj. Začuje se klik, pa Wendy pričeka i nasloni se u

stolici.

Onda čuje Paulov glas. „Još se ljutiš zbog piletine?”– upita je.

Wendy se nasmiješi.

„Ne.”– reče – Ne ljutim se. Oprosti zbog toga.”

„Nema veze”– reče Paul – ,,Oprošteno i zaboravljeno.”

„Dobro.”– rečeWendy – ,,Onda dobro. Sve u redu

kod kuće?” „Naravno.”– reče Paul – ,,sve je pod kontrolom.”

„Vidimo se u 9.”

„U 9 na parkiralištu.”

Wendy spusti slušalicu i stavi naočale. Na trenutak pogleda u stranu, uzdahne i vrati se

tekstu na ekranu.

Bilo je 9:05, no Paul se još nije pojavio.

Pokušala ga je nazvati na mobitel, ali bio je

isključen. Nervozno je šetala parkiralištem gore–dolje,

zastavši svaki put kad bi ugledala kako dolazi neki

auto.

Onda je opet pogledala na sat. 9:12.

„Isuse, gdje je Paul?” – pomisli – ,,Nikad ne

kasni.” Krene prema izlazu s parkirališta i stane uz cestu

gledajući malo u jednom, malo u drugom pravcu.

Rukopisi 31

> 90 <

Auti su prolazili, ali nijedan nije bio Paulov. Čekala je nervozno poskakujući s noge na nogu.

9:20.

Još ga nema.

Wendy izvadi cigarete iz torbice i pripali jednu. Onda pored nje, uz cestu zastane auto.

Ali ne Paulov.

Wendy pogled kroz suvozački prozor i ugleda mladića s tamnim naočalama.

Ostane stajati, a mladić kimne glavom prema njoj.

Wendy zbunjeno ustukne, a mladić kimne još jednom.

Odmakne se od automobila, a mladić zaškripi

gumama i ode.

„Što je to bilo?”– pomisli – ,,Što je htio?” 9:26.

„Isuse...” – pomisli Wendy – ,,...Sad je stvarno

pretjerao.” Pokušala ga je još jednom nazvati, ali i ovaj put

bio je isključen.

Baci opušak na pod i počne ga bijesno gaziti.

Onda uz cestu stane još jedan auto. No, ovaj put, vozač je spustio suvozački prozor i

obratio joj se.

„Koliko?” – upitao je. „Koliko što?”– zbunjeno je upitala.

„Za noć.”– rekao je čovjek – ,,Koliko za noć?”

Wendy šokirano zakorači unatrag. „Gubi se!” – izdere se – ,,Gubi se odavdje,

pederčino! Gubi se dok nisam zvala policiju.”

Čovjek digne prozor i krene.

„Isuse Bože...”– pomisli – ,,on je... on je mislio da sam prostitutka...”

Sjedne na bankinu i podboči glavu rukama.

„Zar stvarno izgledam kao prostitutka?”– pomisli.

Rukopisi 31

> 91 <

Opet pogleda na sat. 9:32.

Osjećala se glupo.

Čekala ga je već više od pola sata i bilo joj je

dosta. I previše.

„Možda bi trebala ući u auto s nekim od tih

muškaraca” – pomisli – ,,Možda bi trebala ući unutra i pobjeći od ovog. Od kolotečine. To bi

barem izazvalo neku reakciju od Paula.”

Ustala je i potražila cigarete u torbici. Onda je još jedan auto stao uz cestu, malo dalje od

nje.

Opet nije bio Paulov.

Na trenutak je stala, a onda duboko udahnula i krenula prema njemu.

Naslonila se laktovima na krov auta i pogledala

lijevo–desno. „1000 eura za noć”– reče kad se prozor počeo

spuštati – ,,To je moja cijena.”

Spusti glavu iznenađeno razjapivši usta.

Mona. Sjedila je na suvozačkom mjestu, a Paul na

vozačkom.

„Kupili smo auto”– reče Paul gledajući ispred sebe – ,,Imamo novi auto.”

Rukopisi 31

> 92 <

Tena Erceg, 1989. Vinkovci, Hrvatska.

NAVIKA Sad zaboravi na sve.

I samo pogledaj mene.

Zid. Zid.

Zid.

Zid!

Soba puna vodenih pogleda

I zaboravljenih mirisa.

Ogoli me iznova do kraja

Učini drhtećom

Da osjetim Život

U kockicama.

Skokni do kioska

I kupi mi

Ljubav U kockicama

Zamotanim u

Ružičasti papir.

Rukopisi 31

> 93 <

Dok me bode u oči

Ta boja

Između Crvene

I

Izbijeljene iste te Ja ću biti sretna

Jer imam

Život I ljubav

U kockicama.

Rukopisi 31

> 94 <

Hrvoje Tutek, 1984. Karlovac, Hrvatska.

NEŠTO JE SVEMIR ŠTO SI PROBAŠ

OBJASNIT RIJEČIMA

BAČENIM U ŠAHTOVE DANA

svemir su grozdovi kazaljki dok ležiš na leđima i misliš da danas sam samovao sasvim samo malo

svemir su ti ti ti ti ti ti i ti tik tak tik tak a ti si na vrhu sekunde dok klizi kroz zrak

svemir su čelična kladiva razletjela na sve strane vatromet atletike raspršen kroz dane

svemir su rastvoreni ormari propuhom razmahana

vrata kad mama proljeće priprema a sprema se krečit tata

svemir su crne rupe pospane posrana raspoloženja i svemirka kad je nema

svemir su nešto što pišaš po snijegu pa sunce

obriše

svemir su točkice crtice vitice kitice pod tvojim

kapcima litice za skok sa zaletom saltom u mrak mrak

nešto je svemir što bi bolno prazno vjerno probao pohvatat

dok hodaš

pjevajući riječi u topli debeli dlan od nevidljivog

lipanjskog vjetra

Rukopisi 31

> 95 <

Mladen Radulović, 1989. Beograd, Srbija.

MAŠINA Svaki zupčanik zabija svoje zupce u zareze

na drugim zupčanicima i zajedno s njima se rotira.

Svi se jednako okreću i nijedan ne iskače iz

procesa. Stvara se mašina ustaljenog takta. Svaki zupčanik želi da se razlikuje od

ostalih i promeni svoj ustaljeni tok. Jedini način da

to uradi je da promeni smer ili brzinu, ali pošto je povezan sa ostalim zupčanicima, da bi promenio

sebe mora da promeni i ceo sistem. To umnogome

povećava napor i zbog toga mnogi zupčanici odustaju od svoje želje. Oni koji ne posustanu

ponekad uspeju da promene način kretanja, ali u

suštini mašina se ne menja.

Sistem i dalje radi. Posle hiljada izmena brzina, pravaca, smerova… kretanje je i dalje

monotono. U njemu se i dalje podjednako rotiraju i

oni koji su ga menjali i oni koji su samo bili menjani.

Mnogi zupčanici su manje ili više uticali

na kretanje, ali njih više niko ne pamti, jer mašina ne zna da pamti.

To su činjenice iz kojih različiti zupčanici

izvlače različite zaključke. Jedni misle da je

bespotrebno trošiti previše energije na nešto što iz njihove perspektive nema rezultata. Drugi su

spremni da žrtvuju poslednji delić energije da bi

makar zadovoljili sebe.

Tako funkcioniše mašina.

Rukopisi 31

> 96 <

Bojana Babić, 1990. Pančevo, Srbija.

KNJIŽEVNOST ZA DVOJE Sedela je pored kreveta, nikada na njemu,

kao da se plašila da ne padne. U rukama je imala

još jedan ljubavni roman, ovog puta strani, više je

nije zanimala srpska književnost. Korice su bile bele, obične, rekli bi, s islikanim crvenim

tračicama po vertikali, koje je osećala pod prstima

dok je čitala. Stranica 326, od kojih je ona prešla tek 12, čekale su da pruže magiju koju su

posedovale. Ponekad, samo ponekad bi zatvorila i

ponovo otvorila knjigu, zamišljajući sebe, a i njega, u sadržaju koji je upravo pročitala. Nije

volela da bude sama u knjizi. Iako je sasvim

moguće da baš u tom trenutku još neko prolazi

kroz baš tu knjigu, ona je znala da to ne može biti on. Zato ga je vodila sa sobom, u svet koji je

sebično želela samo za njih dvoje.

Ovoga puta dospeli su iza vodopada. Voda je tekla ispred njih, kvasivši im samo stopala koja

su odstupala od zamišljene linije vodopada. Držao

je prste prvo na njenoj punačkoj donjoj usni, potom je, prelazeći preko brade i nežnih bora na

vratu stigao do malenih dojki, belih, sa

bledoružičastim bradavicama kao što je i

zamišljao. Ona je zatvorila oči kod 35. stranice i usnama prešla preko njegovih golih leđa, vrata i

poljubila njegove zelene oči, kao što je i

zamišljala. Pružili su ruke i dotakli vodu, drugačiji je bio osećaj na šakama i stopalima, pa je ona

skočila, on za njom da bi izranjali najređe školjke,

koje sigurno niko, osim njih dvoje sebičnjaka,

ranije nije video. Sve bi ih poneli u pletenoj kutiji,

Rukopisi 31

> 97 <

prethodno se diveći svakom naboru, svakoj nijansi, mrlji, zajedno, kao što su i zamišljali.

Već kod 67. stranice ležali bi na travi, ne

baš najmekšoj, ali, nije smetalo, i gledali kako dan

odlazi. On je milovao njenu riđu kosu, neočešljanu ali suvu već kod 93. stranice, pa bi mu uvek trebalo

malo vremena da tu lepotu odmrsi. Prstom leve

ruke pokazivao je zvezde, jednu po jednu, izgovarajući joj ime, kasnije sazvežđa, povremeno

skrećući pogled na osmeh koji je titrao na njenom

licu. Konačno, na 156. stranici udarila ga je po ruci i svalila se preko njega, ljubila ga sve do 213. kada

nije preostao deo tela na koji nije prislonila usne.

Plesali su, nespretno, uz muziku koja se

nije ni čula, ali koju su videli, baš kao što su i zamišljali. Kada je završila i poslednju stranicu,

zatvorila je knjigu i pogledala ga.

Njegove oči bile su zatvorene. Od rođenja. – Šta hoćeš sledeće da čitamo? upitala je.

– Hajde nešto što se dešava u Africi, nikada

nismo bili u Africi.

Ponovo je otvorila knjigu. Pored njih trčale su tankonoge gazele. Nastavili su da plešu,

uranjajući stopala u vreli, meki pesak...

Rukopisi 31

> 98 <

Tanja Bakić, 1981.

Podgorica, Crna Gora.

* * *

Voda sa vrela zemlje Gladna je

Zove mene

Bol sam u kojem Već bila jesam

Poda mnom Samo je trava

U koju zrno za zrnom

Lagano pada

Ovdje leži on

Što nekad bio

Je nebo

Ovdje sam ja

Što sjutra sunce biću

Rukopisi 31

> 99 <

Sanja Čokolić, 1983. Omiš, Hrvatska.

PSALAM Uz

bok sidala

otrgnutog

iz utrobe

prastarog fiće

nad ulazon smežuranih kapilara

posudija mi je osmijeh

plutan

uz osmijeh

niz osmijeh kroz osmijeh

zalazin

među

suncen razasjane planktone prid

zid

porculanska ruža na putu od pamuka uz staklo

prislonila je pogled

ima li Bog lice?

Rukopisi 31

> 100 <

Dominik Vodopivec, 1993. Nova Gorica, Slovenija.

BESEDA Beseda je kamen,

trda je boli.

Beseda pero je,

lahko, nedolžno. Včasih steče kot kri.

METULJ

Hrup tišine v moji glavi

zmoti molk metulja

na okenski polici. Tema belih kril

ustvarja dolge sence

na steklu. S tipalkami

uniči neprebojni ščit

mojih misli

in postane središče svetovnega dogajanja.

Rukopisi 31

> 101 <

REČ Reč je kamen,

čvrsta je, boli.

Reč pero je

laka, nedužna. Ponekad poteče kao krv.

LEPTIR

Buku tišine u mojoj glavi

prekine ćutanje leptira

na prozorskom simsu. Tama belih krila

stvara duge senke

na staklu. Pipcima

uništava neprobojni štit

mojih misli

i postane središte svetskog dešavanja.

Rukopisi 31

> 102 <

Teodora Budimir, 1990. Beograd, Srbija.

JAPANSKI VRTOVI Mala gejša ima male oči. Crne, sitne, tužne.

Mala gejša ima mala usta. Crvena, sitna, tužna.

Gleda pomorandžu. Leptir je. Sisa je i uvlači

jednim potezom. Mala bela gejša u velikoj beloj sobi.

Bele roletne.

Beli lampioni. Belo svetlo.

Šarena bela gejša.

Narandžasta pomorandža. Šareni beli leptir.

Ona sklapa ruke i moli se. Sklapa oči i moli se. U

beloj sobi.

Curi lepljivi pomorandžin sok. Omamljeni leptir. Leti. Pada. Lepi se. Sisa.

Privučen mirisom.

Pomorandža iz japanskih vrtova. Zgnječena, spljeskana, ubijena.

Leptiri žive samo jedan dan. Crnokosa gejša nešto

duže. Njena upletena kosa.

Dlakave ulepljene leptirove nožice.

Hrapava narandžasta kora.

Misli one misli koje nikako ne bi smela. Sleće onde gde nikako ne bi smeo.

Beli lampioni se ljuljaju na vetru koji niotkuda ne

dolazi. Bele roletne i svetlost koja niotkuda ne dolazi.

Četiri zida bez vrata i prozora. Jedan svet. Tri

života.

Njena odeća nema miris. Krila leptira su tanka i providna.

Rukopisi 31

> 103 <

Lepljivo. Nečujno.

Zmajevi i cvetovi koračaju jedan za drugim na

beskrajnom šarenilu.

Obmotavaju je. Maskirana gejša. Poslušna gejša.

Tanani leptir. Uhvaćeni leptir.

Umiru, nemoćni.

Rukopisi 31

> 104 <

Jelena Balević, 1980. Beograd, Srbija.

ŽIVOT UŽIVO Dok držimo se za ivice sjajne nam budućnosti

skupljajući po ćoškovima zajedništva sitne radosti

izgleda nam je ono glavno ipak promaklo –

u životima izgleda smo i večeras popili previše –

očekivanja.

Stojimo na oblaku

lebdimo u vazduhu

dim i neka plavičasta svetlost prožima nam svest ljubimo se hiljadama godina

i ništa više bitno nije

samo trenutak sreće

makar bio i na granici besmisla.

Potpuno smo ludi!

– od ljubavi?! od stanja koje već predugo stoji i ćuti na sav glas

u nekoj je noći, negde, svetlost novog dana

samo nije na vidiku kažu: čeka pravi čas!

Bliskost je u deficitu

reči – ČEMU SLUŽE sem da upotpune iluziju razumevanja

da još jednom glavu u magli zadrže

da ispuni iskrenosti divna predstava?!

Rukopisi 31

> 105 <

VEČERAS NEMA PROJEKCIJA!

žao nam je, znate, ali ljubav je do daljnjeg

opravdano odsutna

a za one koji su ipak kupili karte za jedan dobar švedski film uvek moguća je

zamena!

I dok u sebi živimo svoje virtuelno življenje

u protoku svesti mrak se spustio lagano

marginalni, skupa drugarice i drugovi u ekstazi, znoju tela

Istina, gola je

besramno.

Rukopisi 31

> 106 <

Ervin Kasupović, 1984. Bihać, BiH.

* * * Pošla je u neki

drugi svet

Nestala je

s imenom vetra Lišće je vuklo

tragove

Sudbina je podigla mač i

nestala

grad je pust I mi smo

nenastanjeni.

Rukopisi 31

> 107 <

Bojana Apić, 1990. Novi Sad, Srbija.

DANTEOV KARNEVAL SVETOVA Umornim pogledom

Poput tika reagujem,

Na mlak mesečev zrak.

Umišljam da krvarim A u stvari se topim posmatrajući tvoju siluetu

Ili bar deo čoveka koji si bio.

U igri svetlosti, Samo ti i ništa osim tebe na stotinu načina

U kombinaciji jezovitih boja noći

Ti si veo koji nebo čini pospanim Ti si voljen samo kad je mesec pun.

Tvoje suze delikatno kaplju u аzurne dijamante

I poput beskrajno crvene svile posute medom

Nebo je nepovratna tajna duše.

Ponekad bacim malo crnog peska na zenicu tvog

oka Okrznuvši tako najdragoceniji vid beskraja

Zvezde su tako blizu

Ali dok te gledam, ravnodušna, puna otrova Ja ne želim zvezde

Niti beskraj

Želim samo tvoju veličanstvenu utopiju

I nijedan beskraj neće biti kratak.

Rukopisi 31

> 108 <

Marta Marek, 1981. Skoplje, Makedonija.

CHEVROLET BLAZER

Утрото Јадранка ми рече дека еден ден

ќе вози таков џип.

Да... рече – ќе видиш... Јадранка да не се

викам ако еден ден не возам ваков џип. И право да ви кажам, си ја замислив

како гордо го преметнува појасот преку

голишавото рамо, додека прстот го става на софистицираната рачка за бришачите,

внимателно отстранувајќи ја утринската роса

од шофершајбната. Јадранка продолжи да го вози овој

филм, иако никој во автобусот не можеше да го

забележи тоа. Старата и дотрајана 23-ка, која

како да е така намерно наштелувана, гасеше на секоја втора станица и возеше со максимум 30

км на час, не можеше да и го одземе на

Јадранка тоа возвишено чувство што го имаше во денот кога таа го возеше својот џип.

Кога утрото не се појави точно во

петнаесет до девет, како што вообичаено бевме договорени да се состануваме на кривината

пред нејзината зграда, веднаш ми стана нешто

сомнително. Па Јадранка никогаш не доцнеше,

беше предвреме и кога не требаше да биде. Речиси никој не ја делеше нејзината пасија,

поконкретно, опсесивност со точноста, бидејќи

времето го сметаше за нешто што и` причинува најголема тегоба доколку пропуштеше некој

Rukopisi 31

> 109 <

CHEVROLET BLAZER Tog jutra Jadranka mi je rekla da će jednog

dana voziti takav džip.

Da... rekla je – videćeš... Ne zvala se ja

Jadranka ako jednog dana ne budem vozila takav džip.

I, pravo da vam kažem, zamislila sam je

kako ponosno prebacuje pojas preko golog ramena, dok stavlja prst na sofisticiranu ručicu brisača,

pažljivo uklanjajući jutarnju rosu sa šoferšajbne.

Jadranka je produžila da fura ovaj film, iako niko u autobusu to nije mogao da primeti.

Stara i dotrajala 23-a, koja kao da je bila namerno

tako naštelovana, gasila se na svakoj drugoj stanici

i vozila maksimum 30km na sat, nije mogla da joj oduzme taj uzvišeni osećaj koji je imala u danima

kad je vozila svoj džip.

Kad se tog jutra nije pojavila tačno u

petnaest do devet, kao što smo se uobičajeno

dogovarale za susret na ćošku ispred njene zgrade, odmah mi je nešto postalo sumnjivo. Jadranka

nikad nije kasnila, dolazila je pre vremena i kada

nije trebalo da to čini. Skoro niko nije delio njenu

pasiju, bolje reći opsesiju tačnošću, jer je ona vreme računala kao nešto što joj pričinjava najveću

tegobu kad propusti neki

Rukopisi 31

> 110 <

интервал или имаше некоја важна секвенца во која таа не беше директно инволвирана.

И токму затоа најчудно беше тоа што во

овој момент неа ја немаше.

Ја немаше заедно да го започнеме утрото, во долгиот пат на кој дотрајаната и

амортизирана 23-ка ни помагаше да ги

измокриме (или исплукаме) евентуалните каменчиња од бубрезите.

Ја немаше Јадранка, за да ја споделиме

шегата за комшијата кој редовно, искрено речено, (а сметам дека тоа беше неговиот

третман за расонување), рутински се

расправаше со жената, која му возвраќаше со

непрекинато заканувачко мавтање на показалецот. Или за оној дебелко кој едвај

влегуваше во своето Fiat Seicento, за кого

претпоставувавме дека сигурно скришум го позајмува од неговата жена, додека таа комотно

се шири и на другата половина од креветот,

што тој пред малку и` ја ослободил.

Си реков, па добро де, признавам, навикнав на нејзината точност, и сега ужасно

ми пречи што јас неа морам да ја чекам. Набрзо

потоа ме утеши, а дури и ме зарадува мислата дека сигурно имала бурна ноќ, за која подоцна

со нетрпение ќе ми раскажува, па утрово се

вратила во својата драга постела да го досонува остатокот од животот... На секого може да му

се случи, а ете се докажа дека и таа не е

повластена во овоземскиот човечки живот и не

е, ама баш, никаков исклучок од неговите правила.

Ќе земам еден весник, додека го чекам

утринскиот автобус, си реков на крајот, кога дефинитивно сфатив дека денес сум

Rukopisi 31

> 111 <

interval ili kada nastupa neka važna sekvenca u koju nije direktno uključena.

I baš zbog toga, bilo je veoma čudno to što

je u ovom trenutku nije bilo.

Nije bila tu da zajedno započnemo jutro, uz dug put, dok nam dotrajala i amortizovana 23-a

pomaže da izmokrimo (ili ispljujemo) eventualne

kamenčiće iz bubrega. Jadranka nije bila tu da razmenimo šalu o

komšiji koji se redovno, pošteno rečeno, (a mislim

da je to bio njegov tretman rasanjivanja), rutinski svađao sa ženom koja mu je uzvraćala

neprekidnim pretećim mahanjima kažiprstom. Ili o

onom debeljku koji je jedva ulazio u svoj ,,fiat

seicento”, za koji smo pretpostavljale da ga sigurno krišom pozajmljuje od svoje supruge, dok se ona

komotno širi na drugoj polovini kreveta koju je

malopre oslobodio. Rekla sam sebi, ma dobro, priznajem,

navikla sam na njenu tačnost i sada mi užasno

smeta to što moram da je čekam. Ali, ubrzo me je

utešila i obradovala pomisao na to da je sigurno imala burnu noć, o kojoj će mi kasnije s

nestrpljenjem pričati, i da se ujutro vratila svojoj

dragoj postelji da dosanja ostatak života... Svakome se to može desiti, pa eto, dokazalo se da

ni ona nije povlašćena u ovozemaljskom životu i

da nije baš nikakav izuzetak kada su u pitanju njegova pravila.

Uzeću novine dok čekam jutarnji autobus, rekla

sam na kraju, konačno shvativši da sam danas

Rukopisi 31

> 112 <

препуштена самата на себе. И бидејќи имам лоша навика да го прелистувам весникот од

назад кон напред, свесно прескокнувајќи ги

страниците за економија и политика, но не со

цел да се задржам на некролозите, туку на рубриката за култура (ако воопшто има таква

во овој ден од неделата), случајно дофаќам две

страници повеќе и кога во рубриката црна хроника, што ќе видам: Јадранка сликана во

придружба на двајца батки облечени во

униформи, очигледно припадници на безбедносните служби, кои и` помагаат да

излезе од огромен црн џип, ламја од минимум

3000 кубика. Лудача една, си велам самата во

себе. Јас знаев дека е откачена на некој свој начин, ама за ваков чекор?!... Па, Јадранка не е

дури ни премногу ексцентрична за да направи

ваков екстремно непромислен и неочекуван потег. Ма да не се лажеме, нека биде меѓу нас,

ама Јадранка и не беше којзнае каков

авантурист или екстремист, ниту пак беше

компулсивно-анксиозна, ниту пак беше премногу амбициозна, ниту пак имаше

преголемо IQ.

Љубопитно ги голтам напишаните зборови и прескокнувајќи редови за што побрзо

да стигнам до информацијата, читам погоре

пишува: ... „Извесна 29 годишна И.К. фатена вчера, во луксузен црн Chevrolet џип, по

двочасовно бркање по улиците на градот,

откако еден господин А.Ц. се понудил да и

обезбеди превоз...” Избезумена, препрочитувам одново, не

можам да поверувам... Овие новинариве

сигурно направиле некоја грешка, како по обичај... Прво, нејзините иницијали се Ј.М, а не

И.К, како што пишува овде...но ако подобро

Rukopisi 31

> 113 <

prepuštena samoj sebi. I zbog moje loše navike da prelistavam novine od poslednje ka prvoj stranici,

svesno preskačući stranice ekonomije i politike, ali

ne s ciljem da se zaustavim na nekrolozima, nego

na rubrici kulture (ako uopšte postoji tako nešto ovog dana u nedelji), slučajno naletim na dve

dodatne stranice u rubrici crna hronika i ima šta da

vidim: fotografija Jadranke u pratnji dvojice uniformisanih tipova, očigledno pripadnika službe

bezbednosti, koji joj pomažu da izađe iz ogromnog

crnog džipa, aždaje sa minimum 3000 kubika. Ludakinjo jedna, kažem samoj sebi. Znala sam da

je na svoj način otkačena, ali ovakav korak...?!

Jadranka nije previše ekscentrična da napravi tako

ekstremno nepromišljen i neočekivan potez. Ma, da se ne lažemo, neka to ostane među nama, ali

Jadranka nije bila bog zna kakav avanturista ili

ekstremista, niti je bila kompulsivno-anksiozna, niti previše ambiciozna, niti je imala visok IQ.

Radoznalo gutam napisano i preskačujući

redove kako bih brže stigla do informacije, vidim da gore piše: ,,Izvesna 29-godišnja I.K. uhvaćena

juče u luksuznom crnom ,,chevrolet” džipu, posle

dvočasovne jurnjave ulicama grada, nakon što se gospodin A.C. ponudio da joj obezbedi prevoz...”

Izbezumljena ponovo čitam, i ne mogu da poverujem... Kao po običaju, ti novinari su sigurno

pogrešili... Kao prvo, njeni inicijali su J.M., a ne

I.K., kao što ovde piše... ali, kad bolje

Rukopisi 31

> 114 <

размислам, па нели таа неодамна ми рече: Ќе

видиш... Јадранка да не се викам, ако еден ден

не возам ваков џип.

И беше во право, навистина го возеше џипот тој ден.

Rukopisi 31

> 115 <

razmislim, pa ona mi je nedavno rekla: Videćeš...

Ne zvala se ja Jadranka ako jednog dana ne budem

vozila takav džip.

I bila je u pravu, tog dana je zaista vozila takav džip.

Rukopisi 31

> 116 <

Saša Skalušević, 1981. Negotin, Srbija.

ARTTERORISTA

Nema ,,Urlika”, ,,La Amerike”, ,,Vlati trave” Nema glasnogovornika, pokajnika,

Ginzberga, Morisona, Vitmena.

Postoje ujedi, lažne nade, prskana vutra, Čista hemija, jebena plastika,

Koja ti se lepi za mozak

Jede ti srce i muda, Uzima razapetu dušu,

Zavedenu pepsijem, red bulom, koka-kolom.

Kasno je da odustanem Dignem ruke od svega

Previše sam dugo u rovu

Da bih se sad povlačio.

Rukopisi 31

> 117 <

Rukopisi 31

> 118 <

Jelena Angelovski

Pogovor:

ŽIVOT POČINJE U TRIDESETOJ

Mnogi od nas koji delimo iste geografsko-

istorijske koordinate razumeće reči iz naslova na

sličan način. Nekima će biti tužno, nekima kiselo-smešno, u svakom slučaju biće nam poznato i

istinito. ,,Rukopisi” su prošle godine napunili

trideset i, neobične li ironije, njihov život nam se od ove sezone čini zaista drugačiji. Da se nešto

važno promenilo shvatili smo kada su počeli da

pristižu radovi. Shvatićete naše iznenađenje i

radost nakon jednostavnog poređenja brojki – svake godine na konkurs ,,Rukopisa” stigne

stotinak radova; za ,,Rukopise 31” radove je

poslalo oko dve stotine pedeset mladih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije! Čitajući ih, uživali smo

u otkrivanju generacije pisaca koja u književnosti

pronalazi polje za igru. Od tog saznanja do istinske

umetnosti deli ih samo mali korak i oni će ga uskoro napraviti, sigurni smo. ,,Rukopisi” su tu

kao podsticaj da taj korak učine što pre, ali, mnogo

više, da zabeleže i sačuvaju dragocen trenutak u razvoju svake književne generacije, momenat prve

radosti pisanja.

Rukopisi 31

> 119 <

O autoru ilustracija

Larisa ACKOV rođena je 1971. godine u Pančevu.

Završila je Fakultet primenjenih umetnosti u

Beogradu, odsek keramika. Član je ULUPUDS-a od 2001. godine. Magistrirala je na istom odseku,

u klasi profesora Velimira Vukićevića, takođe na

Fakultetu primenjenih umetnosti, 2004. godine. Imala je više samostalnih i grupnih izlaganja u

zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nekoliko

značajnih priznanja za svoj rad.

Rukopisi 31

> 120 <

Zahvaljujemo se na pomoći i saradnji:

Srđanu Papiću, Nikoli Madžirovu, Lidiji

Kapuševskoj-Drakulevskoj, Igoru Brleku, Marku

Pogačaru, Društvu slovenskih pisateljev,

Airbeletrini, Litkonu, kao i svima drugima koji su doprineli tome da

informacija o konkursu ,,Rukopisi 31” dođe do što

više mladih autora.

Rukopisi 31

> 121 <

Rukopisi 31

Zbornik poezije i kratke proze mladih

sa prostora bivše Jugoslavije

Logo Rukopisa (drvo)

Milenko Prvački

urednice

Jelena Angelovski

Jasmina Topić

Ana Ristović

prevod sa slovenačkog i makedonskog

Ana Ristović

korektura i lektura

udružene snage

uredničko-organizatorskog tima

Prelom i priprema za štampu

Teofil S. Ristić

Autor ilustracija

Larisa Ackov

organizacija:

Danka Stojkov

Izdaje:

Dom omladine Pančevo

Svetog Save 10, Pančevo, Srbija

tel: 013/311-315

e-mail: zbornikrukopisi@gmail.com

za izdavača:

Radiša Stanišić, direktor

Štampa

Standard 2, Beograd

Tiraž 500

Rukopisi 31

> 122 <

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд 821 . 163 . 3/ .6-1-053 . 6 ( 082.2 ) 821 . 163 . 3/ .6-3-053 . 6 ( 082.2 ) Rukopisi 31: zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [ urednice Jelena Angelovski, Jasmina Topić,

Ana Ristović ; prevod sa slovenačkog i makedonskog Ana Ristović ; autor ilustracija Larisa Ackov]. - Pančevo : Dom omladine, 2008 (Beograd : Standard 2). - 122 str. : ilustr. ; 21cm Tiraž 500. - Str. 118-120: Život počinje u tridesetoj / Jelena Angelovski .

ISBN 978-86-903157-6-5 COBISS.SR-ID 147512332