priručnik za korišćenje karpatske konvencije

Ministry for the Environment

Land and Sea

Priručnik za korišćenje Karpatske konvencije



The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe (REC) is a non-partisan, non-advocacy, not-for-profit international organisation with a mission to assist insolving environmental problems in Central and Eastern Europe (CEE). The center fulfils thismission by promoting cooperation among non-governmental organisations, governments,businesses and other environmental stakeholders, and by supporting the free exchange ofinformation and public participation in environmental decision making.

The REC was established in 1990 by the United States, the European Commission andHungary. Today, the REC is legally based on a charter signed by the governments of 28countries and the European Commission, and on an international agreement with thegovernment of Hungary. The REC has its head office in Szentendre, Hungary, and countryoffices and field offices in 17 beneficiary countries, which are: Albania, Bosnia andHerzegovina, Bulgaria, Croatia, the Czech Republic, Estonia, Hungary, Latvia, Lithuania, theformer Yugoslav Republic of Macedonia, Montenegro, Poland, Romania, Serbia, Slovakia,Slovenia and Turkey.

Recent donors are the European Commission and the governments of Austria, Belgium,Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, the Czech Republic, Croatia, Denmark, Estonia, Finland,Germany, Hungary, Italy, Japan, Latvia, Lithuania, the Netherlands, Norway, Poland,Slovakia, Slovenia, Sweden, Switzerland, the United Kingdom, and the United States, as wellas other inter-governmental and private institutions.

The European Academy (EURAC) is an innovative institute for research and scientifictraining, located in Bolzano, Italy (www.eurac.edu). Founded in 1992, it is divided into nineresearch institutes. The institute’s international character is especially noticeable in thediverse origins of its staff: 120 researchers from 11 different European countries are currently working at EURAC.

Located in the central Alps, EURAC is in an ideal position to carry out applied research inmountainous regions, and is proud to host the outposted seat of the permanent secretariat ofthe Alpine Convention.

One of the research institutes of the EURAC is the Coordination Unit “Alpine Convention-IMA(International Mountain Agreements)” that is directly involved in the consulting activities that theEuropean Academy gives to Italian institutions, such as the Italian Ministry for the Environment,Land and Sea, and to international institutions, such as, for example, UNEP, OECD, the European Commission and the Mountain Partnership.

In the framework of the Carpathian Convention EURAC has been really active since the periodof the Italian Presidency of the Alpine Convention, (2001-2002) together with UNEP and someCountries from the Carpathian Area in the promotion of this Convention; for example EURACorganised and hosted the first negotiation meeting for the Carpathian Convention in June 2002, and the last one where the draft of the Convention was finalised in March 2003.


PrirediliRegionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu

i Evropska akademija iz Bolcana

Sa egleskog jezika prevele Vera i Mira Gligorijević

April 2007


Land and Sea

O Regionalnom centru za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu

Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) je nestranačka, nezavisna, neprofitna među-narodna organizacija, koja pruža pomoć u rešavanju problema životne sredine u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CIE). Centarostvaruje svoju misiju podsticanjem saradnje nevladnih organizacija, vlada, poslovnih organizacija i drugih koji su zaintere-sovani za životnu sredinu, kao i podržavanjem slobodne razmene informacija i učešća javnosti u donošenju odluka u vezi

sa životnom sredinom.

Regionalni centar su 1990. godine osnovale Sjedinjene Američke Države, Evropska komisija i Mađarska, a danas je pra-vno utemeljen na Povelji koju su potpisale vlade 28 zemalja i Evropska komisija, kao i na međunarodnom ugovoru zaklju-čenom s mađarskom vladom. Regionalni centar za životnu sredinu ima sedište u Sent Andreji u Mađarskoj, a zatim i nacio-nalne i terenske kancelarije u 17 zemalja članica. To su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija,

Mađarska, Letonija, Litvanija, BJR Makedonija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Turska.

U bližoj prošlosti, REC su pomogli Evropska komisija i vlade Austrije, Belgije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Češke, Hrvat-ske, Danske, Estonije, Finske, Nemačke, Mađarske, Italije i Japana, Letonije, Litvanije, Holandije, Norveške, Poljske, Slovačke,

Slovenije, Švedske, Švajcarske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, kao i druge međudržavne i privatne institucije.

O Evropskoj akademiji iz Bolcana

Evropska akademija (EURAC) je inovativna institucija koja se bavi istraživanjem i stručnim obrazovanjem, locirana uBolcanu, u Italiji (www.eurac.edu). Osnovana je 1992. godine, a sastoji se od devet istraživačkih instituta. Na međunarodnikarakter ove institucije posebno ukazuje nacionalnost zaposlenih: u Evropskoj akademiji trenutno radi 120 istraživača iz 11

evropskih zemalja.

Locirana u centralnom delu Alpa, Evropska akademija se nalazi na idealnom mestu za obavljanje primenjenih istraživa-nja u planinskim oblastima i ponosi se time što je domaćin Stalnog sekretarijata Alpske konvencije.

Jedan od istraživačkih instituta u okviru Evropske akademije jeste Koordinaciona jedinica „Alpska konvencija – IMA(International Mountain Agreements - Međunarodni sporazumi o planinama)“, direktno uključena u konsultantske usluge

koje Evropska akademija pruža italijanskim institucijama kao što je Ministarstvo za životnu sredinu, kopno i more, kao imeđunarodnim institucijama, kao što su, na primer, UNEP, OECD, Evropska komisija i Partnerstvo za planine.

U okviru Karpatske konvencije, Evropska akademija je, zajedno s UNEP-om i nekim karpatskim zemljama, bila veomaaktivna u promovisanju ove Konvencije još od vremena kada je Italija predsedavala Alpskom komisijom (2001-2002); naprimer, Evropska akademija je organizovala i bila domaćin prvom pregovaračkom sastanku Karpatske konvencije održa-

nom juna 2002, kao i poslednjem, marta 2003, kada je finalizovan nacrt Konvencije.

Celokupan sadržaj ove publikacije zaštićen je autorskim pravom: © 2007 The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe

Bez prethodne pismene saglasnosti vlasnika autorskog prava, nijedan deo ove publikacije ne može se prodati u bilokojem obliku, ili reprodukovati za prodaju.

ISBN: 978-963-9638-15-0

Izdavač:The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe

Ady Endre ut. 9-11, 2000 Szentendre, HungaryTel: (36-26) 504-000, Fax: (36-26) 311-294, E-mail: [email protected], Internet stranica: www.rec.org

Štampano u Mađarskoj, TypoNova

Ova kao i sve ostale publikacije REC štampane su na recikliranom papiru ili na papiru za čiju proizvodnju nisu korišćenihlor ili hemikalije na bazi hlora.

S A D R Ž A J

P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E 3

Predgovor 5

Izjave zahvalnosti 7

Spisak skraćenica 9

Kako koristiti Priručnik? 11

Uvod 13

Preambula Karpatske konvencije 17

Prvi deo: Operativne odredbe 19

Član 1: Geografski obim 21

Član 2. Opšti ciljevi i principi 25

Član 3 i 5: Upravljanje zemljišnim resursima i prostorno planiranje 31

Član 4: Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti 41

Član 6: Održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima 59

Član 7: Održiva poljoprivreda i šumarstvo 67

Član 8: Održivi transport i infrastruktura 81

Član 9: Održivi turizam 91

Član 10: Industrija i energija 99

Član 11: Kulturna baština i tradicionalno znanje 109

Član 12: Procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i rano upozoravanje 115

Član 13: Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti 123

Drugi deo: Institucionalni aspekti 131

Član 14: Konferencija strana ugovornica 133

Član 15: Sekretarijat 139

Član 16: Prateća tela 141

Napomene 143

Aneksi 153

Aneks I: Tekst Karpatske konvencije 155

Aneks II: Status učesnica Karpatske konvencije u relevantnim multilateralnim sporazumima 171

Spisak tekstova u okvirima 167

Indeks 169

4 P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E

S A D R Ž A J

Konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata (Kar-patska konvencija) potpisana je maja 2003. godine u Kijevu,a stupila je na snagu 4. januara 2006. godine. Ona predstavljavažan instrument za pružanje pomoći u ostvarivanju zaštite iodrživog razvoja u oblasti Karpatskih planina. Funkcijusekretarijata Konvencije, u Beču, u Austriji, privremenoobavlja Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu(UNEP).

Karpatske planine su važna ekološka, ekonomska, kul-turna, rekreaciona i životna sredina u srcu Evrope. Njih delisedam zemalja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, od kojih supet već članice Evropske unije. Karpati su važan rezervoarbiodiverziteta i poslednje evropsko utočište krupnih sisara,kao što su mrki medved, vuk i ris, isto kao i zavičaj evrop-skog bizona, losa, divlje mačke, divokoze, surog orla, velikeušare, tetreba ruševca i mnogih jedinstvenih vrsta insekata.

Priručnik je priredio Regionalni centar za životnu sredinuu saradnji s Evropskom akademijom u Bolcanu, pod pokro-viteljstvom projekta „Podrška primeni Karpatske konvencijeu okviru Alpsko-karpatskog partnerstva“. Finansijski ga jepodržalo italijansko Ministarstvo za životnu sredinu, kopno imore, a namenjeno je predstavnicima lokalnih vlasti u kar-patskim zemljama. To je značajan doprinos održivom razvo-ju regije Karpatskih planina, budući da podržava napore kojise ulažu u primenu Karpatske konvencije putem jačanja sve-sti i povećanja površina u vlasništvu lokalnih organa vlasti.

Uključena je detaljna analiza svakog člana osnovnihodredbi Konvencije, upotpunjena primerima koji se odnosena načine ispunjavanja obaveza preuzetih Konvencijom,

uključujući utvrđivanje dobre prakse. Priručnik nudi i kori-sno razmatranje jakih veza između Konvencije i postojećihmultilateralnih sporazuma o životnoj sredini, budući da seuzajamno podržavaju.

Jedna od prednosti Priručnika jeste i detaljan, analitičkipristup praktičnim ciljevima. Stoga ovu publikaciju preporu-čujem predstavnicima lokalnih vlasti, naime svim organizaci-jama i pojedincima uključenim u primenu odredbi Karpatskekonvencije.

Achim SteinerPomoćnik generalnog sekretara

i izvršni direktor UNEP-a

Predgovor

5P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E

Izjave zahvalnosti

Ovaj Priručnik je priredio Regionalni centar za život-nu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) u saradnji sEvropskom akademijom iz Bolcana (EURAC). Autori su, poabecednom redu, Arianna Broggiato, Tsvetlana BorissovaFilipova, Luca Cetara, John Church, Giacomo Luciani,Cecile Monnier, Daniela Movilia, Oleksandra Ratushnyak,Dana Carmen Romanescu, Pier Carlo Sandei, Stephen Stec iEgizia Ventura.

Priručnik je urađen u okviru projekta za podrškuKarpatskoj konvenciji, koji uključuje UNEP, REC i EURAC.Članovi Inicijativnog odbora bili su Paolo Angelini, MartaSzigeti Bonifert, Harald Egerer, Stephen Stec, a povremeno iLorenzo Rilasciati i Stefania Romano.

Finansijsku podršku obezbedilo je italijansko Min-istarstvo za životnu sredinu, kopno i more.

Posebnu zahvalnost dugujemo svima koji su autorimadali dragocene primedbe i važne podatke. To su, posebno,Ausra Jurkeviciute, Wioletta Szymanska, i Magdolna TothNagy iz REC-a, profesor Tomaso Anfdillo s Univerziteta uPadovi, Massimo Santori iz Centra za istraživanje transport-

nih sistema, i Jana Brozova, Pavla Peterova, Dana Cajkova iAndras Schmidt, učesnici sastanka radne grupe Karpatskekonvencije, formirane na Konferenciji strana ugovornica uokviru Odbora za primenu Karpatske konvencije.

Za doprinos koji je pružio, zahvalnost se izražava i Har-aldu Egereru iz Sekretarijata Karpatske konvencije. Zahval-nost iskazujemo i izdavačkom timu REC za rad na lekturi,korekturi, prelomu i dizajnu Priručnika, kao i Rachel Hidegza ljubaznu pomoć tokom čitavog ovog procesa.


P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E8

Spisak skraćenica

CAP COMMON AGRICULTURAL POLICY, Zajedni-čka poljoprivredna politika

CEE CENTRAL AND EASTERN EUROPE, Centralna iIstočna Evropa

CERI CENTER FOR INTERNATIONAL STUDIES ANDRESEARCH, Centar za međunarodne studijei istraživanja

CoP CONFERENCE OF PARTIES, Konferencija stra-na ugovornica

CGIAR CONSULTING GROUP ON INTERNATIONALAGRICULTURAL RESEARCH, Konsultantskagrupa za međunarodna poljoprivrednaistraživanja

C&I CRITERIA AND INDICATORS, kriterijumi i indi-katori

CP CLEANER PRODUCTION, čistija proizvodnja

DG DIRECTORATE-GENERAL, Glavna direkcija

EC EUROPEAN COMMISSION, Evropska komisija

EEA EUROPEAN ENVIRONMENT AGENCY, Evropskaagencija za zaštitu životne sredine

EIA ENVIRONMENTAL IMPACT ASSESSMENT, Proce-na uticaja na životnu sredinu

ESDP EUROPEAN SPATIAL DEVELOPMENT PERSPECTI-VE, Evropska perspektiva prostornog raz-voja

ESPON EUROPEAN SPATIAL PLANNING OBSERVATIONNETWORK, Evropska mreža za praćenjeprostornog planiranja

EU EUROPEAN UNION, Evropska unija

EURAC EUROPEAN ACADEMY, BOZEN/BOLZANO

Evropska akademija iz Bolcana

FAO FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OFTHE UNITED NATIONS, Organizacija UN zaishranu i poljoprivredu

FSC FOREST STEWARDSHIP COUNCIL, Savet zagazdovanje šumama

GEF GLOBAL ENVIRONMENTAL FACILITY, Globalnimehanizam za finansijsku podršku u obla-sti zaštite životne sredine

GMO GENETICALLY MODIFIED ORGANISM, genetskimodifikovan organizam

ICPDR INTERNATIONAL COMMISSION FOR THE PRO-TECTION OF THE DANUBE RIVER, Međunaro-dna komisija za zaštitu reke Dunav

IFF INTERGOVERNMENTAL FORUM ON FORESTS,Međudržavni forum o šumama

IPF INTERGOVERNMENTAL PANEL ON FORESTS,Međudržavni panel o šumama

IPPC INTEGRATED POLLUTION PREVENTION ANDCONTROL, Integrisano sprečavanje i kon-trola zagađenja

ISCC INTERIM SECRETARIAT OF THE CARPATHIANCONVENTION, Privremeni sekretarijat Kar-patske konvencije

IWRM INTEGRATED WATER RESOURCES MANAGE-MENT, integrisano upravljanje vodnimresursima

LFA LESS FAVOURED AREAS, manje privilegovaneoblasti

LANDEP LANDSCAPE ECOLOGICAL PLANNING, ekolo-ško planiranje predela



MEA MULTILATERAL ENVIRONMENTAL AGREEMENT,multilateralni sporazum o životnoj sredini

NGO NON-GOVERNMENTAL ORGANIZATION, nevla-dina organizacija

OECD ORGANIZATION FOR ECONOMIC COOPERA-TION AND DEVELOPMENT, Organizacija zaevropsku saradnju i razvoj

ROP RULES OF PROCEDURE, poslovnik

REC REGIONAL ENVIRONMENTAL CENTER FOR CEN-TRAL AND EASTERN EUROPE, Regionalni cen-tar za životnu sredinu za Centralnu i Isto-čnu Evropu

SAP STABILIZATION AND ASSOCIATION PROCESS,proces stabililizacije i pridruživanja

SAPARD SPECIAL ACCESSION PROGRAMME FOR AGRI-CULTURE AND RURAL DEVELOPMENT, Specijal-ni pristupni program za poljoprivredni iruralni razvoj

SARD SUSTAINABLE AGRICULTURE AND RURAL DEVE-LOPMENT, održiv poljoprivredni i ruralnirazvoj

SEA STRATEGIC ENVIRONMENTAL ASSESSMENT, Stra-teška procena životne sredine

SEE SOUTH EASTERN EUROPE, Jugoistočna Evro-pa

SFM SUSTAINABLE FOREST MANAGEMENT, održivoupravljanje šumama

THE PEP TRANSPORT, HEALTH AND ENVIRONMENT PAN-EUROPEAN PROGRAMME, Panevropski pro-gram za transport, zdravlje i životnu sredi-nu

UNDP UNITED NATIONS DEVELOPMENT PROGRAMME,Program Ujedinjenih nacija za razvoj

UNECE UNITED NATIONS ECONOMIC COMMISSIONFOR EUROPE, Ekonomska komisija Ujedi-njenih nacija za Evropu

UNEP/ROE UNITED NATIONS ENVIRONMENT PROGRAM-ME/REGIONAL OFFICE FOR EUROPE, Regiona-lna kancelarija za Evropu Programa Ujedi-njenih nacija za životnu sredinu

UNESCO UNITED NATIONS EDUCATIONAL, SCIENTIFICAND CULTURAL ORGANIZATION, Organizaci-ja UN za obrazovanje, nauku i kulturu

UNWTO WORLD TOURISM ORGANIZATION, Svetskaturistička organizacija

WHO WORLD HEALTH ORGANIZATION, Svetskazdravstvena organizacija

Ovaj Priručnik je namenjen lokalnim organima vlasti,kojima treba da pomogne u preduzimanju mera i razvojupolitike i prakse za zaštitu Karpata, kao i u podsticanjuodrživog razvoja te regije u okviru međunarodne saradnjepredviđene Karpatskom konvencijom. Iako Konvencijaobavezuje države, svi društveni faktori igraju određeneuloge. Lokalne vlasti suočiće se s politikama, zakonskimodredbama, planovima i programima koje su njihove vladeusvojile kako bi ispunile obaveze predviđene Konvencijom.Što je još značajnije, Konvencija može da posluži kaouporište lokalnim vlastima koje preduzimaju sopstvene mereu cilju zaštite Karpatske regije, na primer uvođenjem novemogućnosti za prekograničnu saradnju. Nadamo se da ćeprezentacija i promocija ovog Priručnika podstaći lokalnevlasti na napredak u tom pravcu.

Kratak pregled Priručnika

Priručnik uključuje spisak skraćenica i uvod koji pružauvid u informacije na kojima se zasniva Karpatska konvenci-ja, zatim Preambulu, deo izdeljen na glave u kojima se anal-iziraju odredbe Konvencije i to svaki član posebno (članovi1-13, pri čemu su članovi 3. i 5. prikazani zajedno), deoposvećen institucionalnim aspektima (odnosi se na članove14-16) i anekse. Na kraju Priručnika priloženi su spisak tek-stova datih u okvirima i indeks.

Struktura glava

Sve glave slede istu shemu:1. Integralan tekst člana

2. Kratak uvod u kojem je situacija predstavljena i uopštenoi u planinskim područjima, u zavisnosti od teme kojuKonvencija obuhvata

3. Prikaz svakog člana, koji uključuje navedene odeljke:• Integralni tekst

• Glavni koncepti. Osnovni principi i pojmovi štampanisu masnim slovima, a zatim definisani i detaljno objašn-jeni, kako bi bili razumljiviji čitaocu. Ukoliko su većobjašnjeni u okviru neke druge glave ovog Priručnika,

navedene su odgovarajuće naputnice. Glavni koncepti su,pored toga, ilustrovani okvirima u kojima su, kao prak-tični primeri načina da se ispune obaveze preuzete Kon-vencijom, iznete studije pojedinačnih slučajeva i najboljapraksa, uglavnom u oblastima Karpata i Alpa.

• Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravniinstrumenti i inicijative. Kao okvirna konvencija kojase bavi mnogim složenim problemima u vezi s planina-ma, Karpatska konvencija uključuje međunarodnenorme iz mnogih drugih izvora. Da bi se pokazala ovak-va sinergija, razmotreni su, odnosno, dovedeni u vezi sKarpatskom konvencijom, relevantni međunarodni spo-razumi i drugi instrumenti.

• Odgovornosti lokalnih vlasti. Uloga, potencijal iodgovornosti lokalnih vlasti identifikuju se za svakuodredbu, kako bi im se pomoglo u primeni Karpatskekonvencije na lokalnom nivou. Naglasak je stavljen naprekograničnu saradnju kao na osnovni element oveKonvencije.

4. Veze s drugim članovima Konvencije - navedene su nakraju svake glave. Pošto operativne odredbe Konvencijeodređuju opšti okvir i pošto su blisko povezane, izvestanstepen zaštite Karpata može se ostvariti samo integra-tivnim pristupom koji uzima u obzir sva pitanja pred-viđena ovom Konvencijom.

Kako koristiti Priručnik


Šta je svrha Karpatske konvencije?

Karpati su dom skoro 4.000 biljnih vrsta, uključujućiblizu jedne trećine evropskih biljnih vrsta, koje se ne mogunaći ni u jednom drugom delu sveta, isto kao što su i domnajveće evropske populacije mrkih medveda, vukova, risova,evropskih bizona, zatim retkih vrsta ptica, uključujući svudau svetu ugroženog orla krstaša. Tamo se može naći gotovo45 odsto evropskih vukova – vrste koja je istrebljena u mno-gim zapadnim i centralnoevropskim zemljama.1

U oblasti Karpata postoji raznovrsno kulturno bogat-stvo, kao i tradicionalni načini privređivanja koji pogodujulokalnoj životnoj sredini i resursima. Na primer, gajenjeovaca je tokom vekova dovelo do stvaranja brojnih polupri-rodnih staništa, uključujući pašnjake i livade, kao što su liva-de (u okviru Nacionalnog parka Polonini) u Slovačkoj i Polj-skoj. Pored toga, veliki delovi oblasti Karpata, zahvaljujućisvojoj zabačenosti, nisu u komunističkom periodu pretrpelinegativne uticaje planske privrede. Na primer, kolektivizacijazemlje nije obavljena u nekim područjima, zahvaljujući čemusu opstala mnoga mala imanja s ekstenzivnom poljoprivre-dom, kao što je i izbegnuta preterana eksploatacija šuma.

Karpati su najveći rezervoar slatke vode: gotovo jednatrećina sliva reke Visle izvire u Karpatima, a ta oblast je, akose ne računa Dunav, izvorište i više od 80 odsto rumunskihvodnih resursa.2 Štaviše, veliki delovi basena Dunava i Tisetakođe pripadaju Karpatima. Tu izviru najvažnije reke –Visla, Tisa, Olt i Siret, da navedemo samo neke, mada najve-ći deo karpatskog vodenog biodiverziteta obezbeđuju manjereke. Male karpatske reke ubrajaju se u najčistije reke u Evro-pi.

Osim toga što u velikoj meri pogoduju biodiverzitetu,Karpati su dom 16-18 miliona ljudi. Oni u toj regiji žive uveoma različitim sredinama, od veoma malih zajednica loci-ranih u zabačenim planinskim područjima, do velikih grad-skih centara kao što su Košice, Kluž-Napoka i Krakov.

U svetu koji se veoma brzo razvija, Karpati su ugroženisa svih strana, a posebno usled lošeg upravljanja prirodnimresursima, zagađenja, razvoja infrastrukture, turizma, neregu-lisanog lova i ispaše, kao i ilegalne seče šuma. Oblast Karpataima i jednu posebnu karakteristiku koja je izdvaja i uvećavaizazove za međunarodnu saradnju – a to je društveno-eko-nomsko restruktuiranje započeto posle pada komunizma,koje se još odvija u većem delu ove regije. Karpatske zemlje,

kao i ostatak sveta, moraju da se suoče s promenama kakvedonose globalizacija, rast trgovine i globalni ekonomski raz-voj, ali one to moraju da učine u jednom inherentno nesta-bilnom okruženju, pošto su njihove institucije, praksa inorme još uvek nestabilne. Na primer, posle restitucije zem-ljišta prvobitnim vlasnicima, šume u Karpatima su se suočiles opasnošću kakvu je predstavljalo odsustvo centralnog siste-ma upravljanja od strane države. Privatno upravljanje zemlji-štem dalo je odrešene ruke farmerima da maksimalizuju pro-fit preteranom eksploatacijom zemljišta, što je izazvalo nje-govu eroziju. Mada je s krahom komunizma došlo do velikogpada industrijske proizvodnje, zagađenje vazduha i vode idalje je u značajnoj meri prisutno, posebno u severozapad-nom delu karpatske regije. Glavni problem u razvoju overegije u postkomunističkom periodu jeste izgradnja savreme-ne saobraćajne infrastrukture. Ona je, s jedne strane neopho-dna u cilju ekonomskog razvoja regije, ali s druge stvara broj-ne rizike u pogledu očuvanja prirodne i kulturne baštineKarpata.

Za efikasnu borbu protiv ovih opasnosti, potrebna jezajednička međunarodna akcija za očuvanje prirodnih resur-sa u Karpatima. Opredeljene da očuvaju prirodnu i kulturnubaštinu Karpata i inspirisane modelom Alpske konvencije,zemlje tog regiona udružile su se u cilju stvaranja međuna-rodnog pravnog okvira čija će primena i dalji razvoj pred-stavljati najvažniji instrument za zaštitu prirodnih resursa overegije.

Okvirna konvencija za zaštitu i održiv razvoj Karpatapostala je – i to druga u svetu, prva je bila Alpska – subre-gionalni model zaštite jedne planinske oblasti, zasnovan nameđunarodnom sporazumu.3

Karpatska konvencija temelji se na principu održivograzvoja čiji su cilj vrednovanje i zaštita izuzetne kulturne iprirodne baštine u regionu, kao osnove za prihvatljiv razvoj.Konvencija nastoji da uspostavi ravnotežu između ekonom-skog napretka, zaštite društva i životne sredine: ovo je najve-ći izazov kada se uzmu u obzir karakteristična ekonomska,društvena i geografska svojstva karpatskih zemalja.

Put za Kijev i razvoj Karpatske konvencije

Godine 2001, Ukrajina je od Regionalne kancelarije zaEvropu UNEP-a zatražila da u cilju izrade međunarodne

Uvod


G U I D E L I N E S O N P R O G R E S S M O N I T O R I N G A N D B E N C H M A R K I N G 14

konvencije o Karpatskim planinama, koja je trebalo da seusvoji 2003. godine na Petoj ministarskoj konferenciji „Živo-tna sredina za Evropu“, pomogne proces konsultacija vladakarpatskih zemalja (Češke, Mađarske, Poljske, Rumunije,tadašnje Srbije i Crne Gore, Slovačke i Ukrajine). Prvi znača-jan korak bilo je uspostavljanje alpsko-karpatskog partne-rstva tokom Međunarodne godine planina 2002, uz podrškuPredsedništva Alpske konvencije, kojim je u tom periodupredsedavala Italija.

Početni neformalni sastanak organizovala je vlada Ukra-jine u Kijevu, 6-7. novembra 2001, kada su se učesnici složilis oblastima u kojima će sarađivati, a od kojih će životna sre-dina u Karpatima imati koristi. Zvanični pregovori karpat-skih zemalja koje je potpomogla Regionalna kancelarija zaEvropu UNEP-a, vođeni su tokom pet pripremnih sastana-ka.4 Podršku procesu pregovaranja obezbedilo je nekolikomeđunarodnih organizacija, akademskih institucija i nevladi-nih organizacija, uključujući Regionalni centar za životnusredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC), Evropskuakademiju iz Bolcana (EURAC), naučno i operativno sedišteSekretarijata Alpske konvencije.

Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata,usvojena je u Kijevu maja 2003. godine, na Ministarskojkonferenciji „Životna sredina za Evropu“. Privremeni sekre-tarijat Karpatske konvencije (ISCC), otvoren 1. maja 2004.godine u bečkoj kancelariji UNEP-a, na dobrovoljnoj osnovifinansiraju karpatske države, uz značajnu pomoć VladeAustrije. Konvencija je stupila na snagu 4. januara 2006.godine, posle četiri previđene ratifikacije.5

Karpatska konvencija, jedan odmultilateralnih sporazuma o životnojsredini

Počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, kada jebriga za životnu sredinu počela da igra ulogu u međunarod-noj politici, na globalnom, regionalnom i podregionalnomnivou usvojen je značajan broj multilateralnih sporazuma oživotnoj sredini (MEA). Ovi sporazumi su se usredsređivalina određene aspekte zaštite životne sredine (na primer, nadezertifikaciju ili klimatske promene), specifične ekološkesredine (voda, biodiverzitet), ili na određene prirodneresurse, najčešće na vodu.

S obzirom na veliki broj postojećih sporazuma, možemose zapitati da li je potreban jedan novi, koji će u izvesnojmeri obuhvatiti teme već obuhvaćene postojećim multilater-alnim sporazumima o životnoj sredini, kojima gotovo svekarpatske zemlje uveliko pripadaju. Odgovor na ovo pitanjejeste da Karpatska konvencija (kao i Alpska konvencija prenje) kombinuje interes za zaštitu životne sredine i životlokalnih zajednica s pitanjima razvoja, u okviru sveobuhvat-nih principa namenjenih jednom posebnom, jedinstvenomgeografskom području. Ovaj geografski fokus kao iuspostavljanje institucija i okvira za saradnju naroda zain-

teresovanih za Karpatske planine, glavna je „dodata vred-nost“ ove Konvencije.

Konvencija o karpatskim zemljama omogućava platfor-mu za razmenu u vezi s nizom različitih pitanja. Ta platfor-ma će, postepeno, kroz dalju izradu protokola, odluka, smer-nica i drugih instrumenata, unapređivati međunarodni pravniokvir za upravljanje planinama. Prekogranični planinski pre-deli toliko su specifični da zahtevaju posebne zaštitne mereusredsređene na prirodnu i kulturnu baštinu, ne gubeći izvida ni čoveka. Karpatska konvencija je potrebna za podsti-canje održivog razvoja u karpatskoj regiji, kao i za privlačen-je pažnje – vlada, međunarodnih organizacija i interesnihgrupa – na potrebe za većom koordinacijom aktivnosti ucilju očuvanja i zaštite Karpata i njihovih tradicija. Mere kojekarpatske države pojedinačno preduzimaju, čak i kada sledeekološke ciljeve, mogu da postanu beskorisne ukoliko ih nepodržavaju slične mere u celom regionu. Međunarodni spo-razum je stoga efikasno sredstvo za jačanje uticaja nacional-nih aktivnosti i obezbeđenje koordiniranog pristupa širomKarpata.

Prilikom pojedinačne analize članova Konvencije važnoje imati na umu da poštovanje postojećih relevantnih spo-razuma doprinosi doslednijem sprovođenju Konvencije. Naprimer, primena Konvencije o biodiverzitetu doprinosi pri-meni člana 4 Karpatske konvencije. Takođe se očekuje da ćeaktivnosti u vezi s primenom Karpatske konvencijeomogućiti određen subregionalni doprinos postojećim glob-alnim i regionalnim sporazumima.

Podregionalne konvencije u vezi sa zajedničkim prirod-nim resursima – ako se izuzme Alpska konvencija –uglavnom su se usredsređivale na upravljanje vodama,odnosno, regulisanje upravljanja vodama, kao i na pitanjaučešća javnosti. Takvi sporazumi usvajani su na regionalnomnivou (Konvencija Ekonomske komisije Ujedinjenih nacijaza Evropu o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodenihtokova i jezera), ili na subregionalnom nivou, u zavisnosti odtoga da li su u pitanju reke (na primer, Konvencija o zaštitiRajne, Konvencija o saradnji u cilju zaštite i održivogkorišćenja reke Dunav, Međunarodni okvirni sporazum obasenu reke Save), mora (na primer, Konvencija iz Barseloneo zaštiti Sredozemnog mora od zagađenja, Konvencija ozaštiti Crnog mora od zagađenja, Konvencija o zaštitimorske životne sredine u oblasti Baltičkog mora), ili jezera(na primer, Konvencija o zaštiti Bodenskog jezera).

Drugi regioni sada okvirno slede put Alpske i Karpatskekonvencije, a 2007. godine vođeni su pregovori u vezi saplaninskim vencima, kao što su:• Altajske planine, koje dele Kina, Kazahstan, Mongolija i

Ruska Federacija – 1998. godine usvojen je Protokol onamerama kojim četiri zemlje potvrđuju potrebu zaunapređenjem ekonomskog razvoja, ostvarenjem priho-da i razvojem infrastrukture (Pradhan, 1999); i

• Kavkaske planine, koje dele Jermenija, Azerbejdžan,Gruzija i Ruska Federacija – na sastanku održanom juna


U V O D

G U I D E L I N E S O N P R O G R E S S M O N I T O R I N G A N D B E N C H M A R K I N G 1515P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E

2001. godine, ove zemlje su usvojile rezoluciju kojom seKavkaz proglašava jednim od značajnijih ekosistema naZemlji.

Karpatska konvencija i Alpska konvencija

Alpska konvencija obezbeđuje uspešan model za koordi-naciju, ili zajedničku međunarodnu akciju u cilju zaštiteplaninskih ekosistema. Ova konvencija je učvrstila saradnjumeđu zemljama kao i njihovo opredeljenje za održiv razvojalpske regije. Deklaracija iz Berhtesgadena o regionalnojsaradnji u vezi s planinama, prihvata „globalni značaj poukakoje je pružio alpski proces, kao jedini svetski primer pravnoobavezujućeg sporazuma o planinama“, dok se u daljem tek-stu tvrdi da se konvencija „razvila – uprkos izvesnimteškoćama – u uspešnu platformu za regionalnu saradnju ipregovore u vezi s održivim razvojem“. Godine 1989, vladealpskih zemalja i Evropska komisija započele su razgovore oAlpskoj konvenciji koju su 7. novembra 1991. u Salcburgupotpisale Austrija, Francuska, Nemačka, Italija, Lihtenštajn,Švajcarska i Evropska zajednica. Slovenija ju je potpisala 29.marta 1993. godine, a Monako joj se priključio na osnovuposebnog Protokola. Konvencija je stupila na snagu 8. marta1995. godine.

Konvencija o zaštiti Alpa predstavlja „okvirnu konvenci-ju“, budući da utvrđuje opšte principe i obaveze, kojiobezbeđuju pravni okvir za funkcionisanje strana ugovorni-ca. Protokoli o sprovođenju ove Konvencije preciznodefinišu obaveze strana ugovornica.6 Uticaj Konvencije saže-to je prikazan u izjavi Klausa Tepfela iz UNEP-a:7 „Alpskakonvencija iz 1991. godine ponudila je Evropi sveobuhvatnupolitiku u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Alpa, jednimod najvećih ekosistema u Evropi (...). Druge regije u svetumožda bi mogle da uče iz ovih iskustava“.

Alpska konvencija je nastala usled potrebe za zajed-ničkom politikom namenjenom planinskom turizmu, trans-portu i poljoprivredi, upravljanju šumama, prostornomplaniranju, privredi, zaštićenim oblastima i energetici. Prob-lemi s kojima su se suočavali Alpi, uključujući ekstenzivanturizam i saobraćaj, specifični su za te planine. Kako seEvropska unija širi na istok, može se očekivati javljanje nekihod navedenih problema u Karpatima. Pored toga, problemikoje treba rešavati putem održivog korišćenja prirodnihresursa u Karpatima, uključuju i siromaštvo i nezaposlenost.Način upravljanja Karpatima imaće ogromne koristi od pet-naestogodišnjeg iskustva s Alpskom konvencijom, kao sprvim međunarodnim pravnim instrumentom za zaštituplanina. Godine 2002, stručnjaci iz alpskih i karpatskihzemalja sastali su se u Bolcanu (Italija) na konferenciji podnazivom „Razmena iskustava“. Ova konferencija se pokazalakao odličan forum za razmenu iskustava i pružila je osnov zadijalog zemalja učesnica. Tokom sastanka, potvrđena je nam-era da se Karpatska konvencija izradi uz pomoć stručnjaka iz

alpskih zemalja, a postignut je i dogovor o potencijalnim ele-mentima koji će se uključiti u Konvenciju. Ovde je takođeoblikovano Alpsko-karpatsko partnerstvo koje je pojedi-načnim alpskim zemljama omogućilo da podrže i saradnju uvezi s Karpatima i Konvenciju.

„Šetnja“ kroz Konvenciju

Karpatska konvencija je jedna okvirna konvencija. Onadefiniše opšte ciljeve politike koja podstiče integrisani prist-up očuvanju prirodne i kulturne baštine Karpata. Konvecijaretko postavlja konkretne, lako primenljive obaveze; ona prepoziva strane ugovornice na saradnju u cilju primene dogov-orenih principa. Ovakva saradnja može da se odvija u raznimoblicima, ukljućujući i radni program predviđen Konvenci-jom, zajedničke bilateralne ili multilateralne aktivnosti, među-narodnu pomoć, ili koordinirane nacionalne mere. Jedan odglavnih mehanizama predviđen da pruži brojne teme iprincipe obuhvaćene Konvencijom, jeste usvajanje posebnihtematskih Protokola u skladu sa članom 2, stavom 3.

Konvencija ima Preambulu kojom se skreće pažnja naznačaj oblasti Karpata i uspostavljaju veze s različitim među-narodnim sporazumima. Preambule nisu zakonski obavezu-juće, ali mogu da pomognu u tumačenju odredbi nekoginstrumenta.

Konvencija se sastoji od 23 člana, od kojih prva dvadefinišu obim, ciljeve, principe i pristup Konvencije (članovi1 i 2). Članovi 3-13 predviđaju osnovne obaveze u skladu sKonvencijom. U njima su detaljno navedeni ciljevi Konven-cije, kao što je postavljeni okvir za buduću primenu. Obuh-vaćene su sledeće teme:• integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima

(član 3); • očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone

raznovrsnosti (član 4);• prostorno planiranje (član 5);• održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim baseni-

ma (član 6);• održiva poljoprivreda i šumarstvo (član 7);• održiv transport i infrastruktura (član 8);• održiv turizam (član 9);• industrija i energetika (član 10);• kulturna baština i tradicionalno znanje (član 11);• procena životne sredine/informacioni sistem, monitor-

ing i rano upozoravanje (član 12); i • podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti (član 13).

Operativne odredbe Konvencije utvrđuju opšti okvir, ameđusobno su blisko povezane. Mere koje bi se odnosilesamo na neke članove ne bi mogle da obezbede zadovoljava-

U V O D

jući nivo zaštite u Karpatima. Nekoliko članova Konvencijedotiče se pitanja koja pripadaju drugom članu istog doku-menta. Posebno član 5 ukazuje na to da prilikom razvojapolitike i programa prostornog planiranja, posebna pažnjamora da se obrati na pitanja u vezi s transportom (član 8),energetikom (član 10) i prekograničnim uticajem zagađenja(član 6). Upravljanje turizmom (član 9), industrija i energeti-ka (član 10) i transport i infrastruktura (član 8), imaju direk-tan uticaj na sve aspekte očuvanja i obnove prirodnih resursau regionu.

Članovi 14-16 definišu institucionalno ustrojstvo telaKonvencije, posebno Konferenciju strana ugovornica, Sekre-tarijat i prateća tela. Član 17 predviđa obavezu strana da dajudoprinos redovnom budžetu Konvencije. Član 18 i 19određuju postupak za usvajanje protokola i amandmana uzKonvenciju. Članovi 21-23 predstavljaju standardne klauzulemeđunarodnog ugovora, budući da navode pravila u vezi srešavanjem sporova, stupanjem na snagu, povlačenjem izKonvencije i depozitarom.

Izazovi i mogućnosti za primenu i daljirazvoj Karpatske konvencije

Konvencija će u budućnosti biti suočena s izazovom kaošto je vođenje računa o svim aspektima prirodnih bogatstavakarpatske regije, uz istovremeno obezbeđivanje ekonomskograzvoja u regionu, zaštite biodiverziteta i očuvanje kulturnebaštine. U suočavanju s ovakvim izazovima, usvajanje tem-atskih protokola uz Karpatsku konvenciju značiće važankorak napred u ostvarivanju ciljeva za koje se Konvencijazalaže, pošto će biti omogućeno utvrđivanje konkretnihobaveza koje će strane preuzeti. Pristup koji podrazumevauključivanje i povezivanje interesa različitih sektora trebalo bida se primeni prilikom razrade budućih tematskih protokolaKonvencije, uz vođenje računa da se izbegavaju međusobnosuprotstavljeni cijevi i da se obezbedi koherentan pristup. Uovom smislu za karpatske zemlje biće izuzetno dragocenokorišćenje iskustava Alpske konvencije. Protokoli razvijenipo uzoru na Alpsku konvenciju, kao i ono što je naučenotokom pregovora i primene, poslužiće kao smernice zaKarpatsku konvenciju.

Prelazak na tržišnu privredu i ulazak u Evropsku uniju zavećinu karpatskih zemalja predstavlja veliku promenudruštveno-ekonomskog sistema i izazov za budućnost, zbogpotrebe da se kombinuju ekonomski i infrastrukturni razvoj iciljevi zaštite životne sredine. Približavajući se ulasku uEvropsku uniju, karpatska regija svakako može da ima koristiod evropskog zakonodavstva, recimo od Okvirne direktive ovodama, Direktive o proceni uticaja na životnu sredinu ipristupu javnosti ekološkim informacijama, kao i Direktive opticama i staništima.

Srbija usklađuje svoje zakonodavstvo s evropskim zakon-odavstvom iz oblasti životne sredine u okviru procesa stabi-lizacije i pridruživanja (SAP), i uz finansijsku pomoć progra-

ma „Pomoć Zajednice za obnovu, razvoj i stabilizaciju“, kojije zamenio Instrument za pretpristupnu pomoć za period od2007. do 2013,8 dok se Ukrajina već obavezala na korišćenjeevropskog zakonodavstva kao modela za modernizaciju sop-stvenog. Primena Karpatske konvencije predstavlja velikumogućnost za podsticanje održivog pristupa razvoju uregionu, kao i za stvaranje čvrste osnove za eventualnouključivanje Srbije u Evropsku uniju i jačanje saradnjeizmeđu Evropske unije i Ukrajine.

Imajući u vidu da su Karpati resurs, ne samo za zemljekojima pripadaju, već i za Evropu, Okvirna konvencija je ustvari investicija u budućnost. Postoji nada da će primenaKonvencije pomoći u očuvanju prirodnih resursa u regiji,jačanju prekogranične saradnje i dijalogu, kao i ostvarivanjuodrživog razvoja u regionu.


U V O D

Šta je Preambula?Preambula je uvod u neki međunarodni ugovor. Ona je

sastavni deo tog pravnog instrumenta iako nije obavezujuća. Ona ugovor smešta u širi pravni i politički kontekst, ilu-

struje principe kojima se treba rukovoditi prilikom tumače-nja i utvrđuje progresivne ciljeve za primenu. Stavovi Pream-

bule identifikuju principe koji mogu da pomognu kada jepotrebno:

• tumačenje teksta samog instrumenta (izražavanje voljestrana);

Preambula Karpatske konvencije

„Strane,

POTVRĐUJUĆI da Karpati predstavljaju jedinstveno prirodno blago izuzetne lepote i ekološke vredno-sti, važan rezervat biodiverziteta, izvorište velikih reka, stanište i sklonište od suštinske važnosti zamnoge ugrožene biljne i životinjske vrste i najveću oblast u Evropi, prekrivenu netaknutim šumama, iSVESNE da Karpati predstavljaju važnu ekološku, ekonomsku, kulturnu, rekreativnu i životnu sredinu usrcu Evrope, koju dele brojni narodi i zemlje;

UOČAVAJUĆI važnost i ekološku, kulturnu i društveno-ekonomsku vrednost planinskih regiona, koje sunavele Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija da 2002. godinu proglase Međunarodnom godinom pla-nina; SHVATAJUĆI važnost planinskih oblasti, kako je utvrđeno u Glavi 13 (Održiv razvoj planina)Deklaracije o životnoj sredini i razvoju („Agenda 21“, Rio de Žaneiro, 1992) i u Planu sprovođenja Svet-skog samita o održivom razvoju, POZIVAJUĆI SE na Deklaraciju o životnoj sredini i održivom razvoju uregionu Karpata i Dunava, koju je usvojio Samit o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpatai Dunava (Bukurešt, 2001);

KONSTATUJUĆI relevantne odredbe i principe, utvrđene relevantnim globalnim, regionalnim i subregio-nalnim ekološkim pravnim instrumentima, strategijama i programima;

U CILJU obezbeđivanja efikasnije primene takvih već postojećih instrumenata, i NADOVEZUJUĆI SE nadruge međunarodne programe;

PREPOZNAJUĆI DA Karpati predstavljaju sredinu u kojoj živi lokalno stanovništvo, i POTVRĐUJUĆIdoprinos lokalnog stanovništva održivom društvenom, kulturnom i ekonomskom razvoju, kao i očuva-nju tradicionalnog znanja u Karpatima;

POTVRĐUJUĆI važnost subregionalne saradnje u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu proce-sa „Životna sredina za Evropu“;

PREPOZNAJUĆI da iskustvo stečeno u okviru Konvencije o zaštiti Alpa (Salcburg, 1991. godine) pred-stavlja uspešan model zaštite životne sredine i održivog razvoja planinskih regiona, koji pruža čvrstuosnovu za nove inicijative partnerskih odnosa i dalje jačanje saradnje između alpskih i karpatskih drža-va;

SVESNI činjenice da napori u cilju zaštite, očuvanja i održivog upravljanja prirodnim resursima Karpatane mogu da budu realizovani od strane samo jedne zemlje, već zahtevaju regionalnu saradnju, kao idodatne vrednosti prekogranične saradnje na postizanju ekološke koherentnosti;

Složile su se o sledećem:


• tumačenje teksta nacionalnog zakonodavstva koje se pri-menjuje;

• uključivanje relevantnog instrumenta u pravni sistem,ukazivanje na njegovu vezu s drugim oblastima prava.

Preambula je obično sročena kao niz sekundarnih klau-zula koje utvrđuju motive za zaključivanje ugovora, time štoukazuje na osnov (zajedničke principe već usvojene u pret-hodnim međunarodnim instrumentima) i opisuje stanje pret-hodnih, sadašnjih i budućih odnosa strana ugovornica.Preambula treba da ukaže ne samo na motive, već i na ciljevei svrhu ugovora. Bečka konvencija o međunarodnim ugovo-rima iz 1969. godine, u članu 31, tačka 2, definiše Preambulukao deo konteksta ugovora koji predstavlja korisno sredstvoza utvrđivanje značenja odredbi tog ugovora i razjašnjavanjenjihovog obima.

Napomena: Delovi preuzeti iz Arhuske konvencije: Uputst-vo za primenu (UN 2000).

Preambula Karpatske konvencije započinje izjavom ovrednosti koju planinska područja predstavljaju, kao razlogza naglašavanje potrebe za njihovom zaštitom, a zatim izriči-to navodi jedinstvene i posebno važne aspekte samih Karpa-ta. Potom se poziva na nekoliko procesa i instrumenata, kojiobezbeđuju kontekst za razvoj subregionalne konvencije oplaninskoj oblasti, uključujući Deklaraciju Generalne skupš-tine UN iz 2000. o godini planina, Agendu 21 i Plan primenesa Samita o Zemlji održanog u Johanesburgu. Ostali među-narodni procesi na koje se ukazuje ne pominju se po imeni-ma, ali u objašnjenju operativnih odredbi Konvencije te ref-erence postaju jasne. Na primer, Konvencija o biodiverzitetujeste instrument kojim se rukovodi član 4.

Preambula jednog multilateralnog sporazuma o životnojsredini (MEA) obično može da ukaže na prethodne ugovore,ponekad neobavezujućeg karaktera, koji su bili značajni zaproces postizanja sporazuma u vezi s relevantnim multilate-ralnim ugovorom. U slučaju Preambule Karpatske konvenci-je, pominje se Deklaracija o životnoj sredini i održivom raz-voju u regionu Karpata i Dunava (Bukurešt 2001), u kojojšefovi država i visoki predstavnici Albanije, Austrije, Bosne iHercegovine, Bugarske, Hrvatske, Češke, Mađarske, BRJMakedonije, Moldavije, Poljske, Rumunije, Slovačke i Ukraji-ne objavljuju, između ostalog, svoju nameru da podstaknu ipodrže „aktivnosti u cilju razvoja novih međudržavnih regio-nalnih instrumenata za očuvanje i održiv razvoj u regionuKarpata“.

Ova Preambula pominje i Karpatsku konvenciju kao pri-mer „subregionalne saradnje“. Subregionalni pristup, čija jevrednost kao sredstva za sprovođenje multilateralnih spora-zuma o životnoj sredini potvrđena na Konferenciji UN oživotnoj sredini i razvoju (UNCED) održanoj 1992, mnogočešće se primenjuje posle Svetskog samita o održivom razvo-ju (Samita o Zemlji) održanog 2002. godine. UNCED jepotvrdio da regionalne i subregionalne aktivnosti stvaraju

most između „realne situacije u pojedinim zemljama i global-nih prioriteta“. Plan primene usvojen na Samitu o Zemlji,naglasio je regionalnu i subregionalnu primenu zaključakatog Samita i posebno Agende 21. Stvarna vrednost subregio-nalnog pristupa odnosi se na ono što je rečeno u Preambuli,odnosno, da su Karpati „sredina u kojoj živi lokalno stano-vništvo“.

Konačno, Preambula se poziva na iskustvo stečeno uokviru Konvencije o zaštiti Alpa (Salcburg, 1991). Alpskakonvencija bila je jedina konvencija o nekoj planinskoj obla-sti koja je postojala u vreme usvajanja Karpatske konvencije,tako da su prilikom izrade njenog nacrta mogla da se koristeiskustva stečena u okviru Alpske konvencije. Izuzev prirod-nih sličnosti između planinskih oblasti, Karpatska konvencijaje imala i direktne koristi od uključivanja nekih alpskih drža-va koje su ispoljile interes da pruže pomoć karpatskoj regiji.


P R E A M B U L A


Prvi deoOperativne odredbe

Karapatske planine obuhvataju površinu od oko210.000 km2, koja obrazuje luk dugačak oko 450 km – odBratislave u Slovačkoj do Gvozdene kapije, na mestu gdeDunav u blizini Oršave ulazi u Rumuniju.9 Tačno raz-graničenje Karpata u skladu s Konvencijom zavisi od kriteri-juma koji će se primenjivati, kao i od toga da li će se za svezemlje primenjivati isti ili različiti kriterijumi za koje se opre-dele pojedine države. Na prvoj konferenciji održanoj decem-bra 2006. godine strane ugovornice nisu utvrdile granicekarpatske oblasti.

Glavni koncepti

Član 1 Karpatske konvencije bavi se obimom njeneprimene, to jest, geografskim područjem na koje se Konven-cija odnosi i odgovarajućim merama koje će primenjivatiodgovarajući organi vlasti. Za efikasnu primenu svake kon-vencije suštinski je važna jasna definicija obima primene.Tamo gde je to važno za ciljeve Konvencije, u tekstu je naz-načen geografski obim primene. Inače, sporazum se odnosina celokupnu teritoriju zemlje koja je ratifikovala Konvenci-ju.10

Pažljivo razgraničenje je posebno važno zato što seKarpatska konvencija odnosi na posebna geografskapodručja unutar država. Jedna okvirna konvencija koja seodnosi na planinu zahteva primenu svih propisa i merapovezanih sa sporazumom, kako bi se osigurao jedinstvenpristup, budući da cela teritorija zemlje, čak i delovi izvanobima primene, moraju zajedno da se razmotre da se ne biugrozila efikasnost mera primene. Ako države preko Kon-vencije žele da očuvaju svoj biodiverzitet i da na održiv načinupravljaju poljoprivredom, šumama i infrastrukturom, potre-ban je dosledan, stvarno jedinstven pristup na nacionalnom

nivou. Kada bi se pristup zasnovan na održivom razvojuusvojio samo u odnosu na planinska područja, Konvencija bibila ugrožena usled uzajamnih veza i uticaja izvan utvrđenihteritorija. Ovakav integrativan pristup podstiče se u stavu 2člana 1, koji je razmotren u daljem tekstu.

U članu 1 tvrdi se da se Konvencija odnosi naKarpatsku regiju koju će strane definisati na Konferenciji.Konferencija opunomoćenika za usvajanje i potpisivanjeKarpatske konvencije, održana 2003. u Kijevu, zatražila je odprivremenog Sekretarijata Karpatske konvencije da pripremijedan sveobuhvatan izveštaj i predlog11 o obimu njeneprimene.

U skladu s tim zahtevom, UNEP je uradio naučnustudiju o obimu primene Karpatske konvencije, uz finansi-jsku podršku italijanskog Ministarstva za životnu sredinu,kopno i more i naučnu saradnju Evropske akademije. Tastudija, „Primena međunarodne konvencije o planinama –pristup za utvrđivanje granica područja Karpatske konvenci-je“, sadrži integrisan transnacionalan i transparentan pristuphomogenom utvrđivanju granica primene Karpatske kon-vencije. Ideja na kojoj se zasniva jeste potreba da se inte-grisani pristup primeni na utvrđivanje granica u kojima će seKonvencija primenjivati, kako bi se odredio geografski obimkoji garantuje dosledno i efikasno sprovođenje sporazuma.Posebno se vodilo računa da studija odrazi osnovne ciljeve iprincipe Konvencije, kao i relevantne politike i direktiveEvropske unije (na primer, Natura 2000, Okvirna direktiva ovodama).

Drugi predlog za utvrđivanje granica obima primeneKarpatske konvencije razvijen je u okviru projekta „Perspek-tiva životne sredine Karpata“ (KEO), iniciranog početkom2004. godine od strane Odeljenja za rano upozoravanje iprocenu UNEP-a (DEWA)/Globalne informacione bazepodataka o prirodnim resursima (GRID) iz Ženeve i Region-


Glava AČlan 1

Član 1 – Geografski obim

1. Konvencija se odnosi na Karpatski region (u daljem tekstu: Karpati), koji će biti definisan na Konferen-ciji strana ugovornica.

Svaka Strana može da proširi primenu ove Konvencije i njenih Protokola na dodatne delove svoje nacio-nalne teritorije upućivanjem izjave Depozitaru, ukoliko je to neophodno radi sprovođenja odredbi Kon-vencije.

alne kancelarije za Evropu (ROE), radi pružanja pomoćikarpatskim zemljama u njihovom nastojanju da unapredeodrživ razvoj u regionu. Projekat KEO predviđa da se sredi-nom 2007. godine izradi izveštaj koji će obuhvatiti subre-gionalno ispitivanje i sintezu ekološke situacije u širemregionu Karpata. Ovo ne znači da izveštaj treba da bude sas-tavljen od sedam nacionalnih izveštaja, već se očekujegeografski jedinstven izveštaj o stanju i kretanjima u životnojsredini u Karpatima, tokom prethodnih 30 godina, kao ipredviđanja za period do 2020. godine.

U vezi s obimom primene Karpatske konvencije, pristupprojekta „Perspektiva životne sredine Karpata“ zasniva se najedinstvenom transnacionalnom pristupu koji je razradilaEvropska akademija, a koji su u predviđenom periodu veri-fikovale i dodatno razradile i modifikovale pojedinačne zeml-je. Karpatski projekat ne daje jedinstvenu definiciju, većkoristi dva termina u vezi s teritorijom na kojoj se prikupljajupodaci – to su karpatski region i karpatsko područje.„Region“ odgovara obimu projekta KEO i odnosi se naplaninske predele, a podrazumeva minimalnu teritoriju nakojoj se prikupljaju podaci. „Područje“ se odnosi na širiprostor karpatskog regiona i koristi se za prikupljanje širihpodataka.

Dva predloga u vezi s obimom primene nisu potvrđenaod strane Konferencije država ugovornica, od koje se očeku-je da na drugom skupu koji će se održati u Rumuniji 2008.godine, donese odluku u vezi s geografskim obimomkarpatskog regiona. Međutim, na prvoj Konferenciji državaugovornica12, karpatske zemlje usvojile su mnogo širu poli-tičku ideju „karpatskog prostora“ kao „područja ekonom-skog, društvenog i ekološkog napretka i održivosti u srcuEvrope“.

Konačno, drugi stav člana 1 pruža državama članicamamogućnost da prošire primenu Konvencije i njenih pro-tokola na dodatne delove svojih nacionalnih teritorija takošto će u tom smislu dati izjavu depozitaru. Glavna razlikaizmeđu obima primene kakav je predviđen u članu 1.1 i kako

ga je definisala Konferencija država ugovornica, kao iproširenje obima predviđeno članom 1.2, što svaka od njihmože da učini unilateralnom izjavom, jeste što se ovo drugočini na dobrovoljnoj bazi, te se ne zahteva pristanak svihdržava članica. Svaka država može da odluči da li je potrebnoda u obim primene uključi područja koja u pravom smislu tereči nisu planinska. Jedini uslov jeste da proširenje Konven-cije na dodatne delove teritorije države članice budeneophodno u cilju efikasne primene Konvencije. Ovo je, činise, objektivan zahtev, ali nije jasno kako ovakva tvrdnja možeda se dokaže, odnosno, da li neka druga zemlja članica možeda ospori proširenje na osnovu iste klauzule. Ostali među-narodni ugovori kao što je Alpska konvencija predviđajuprincip dobrovoljnosti u vezi s identifikacijom oblasti obuh-vaćenih određenim konvencijama.

Glavni relevantni međunarodni sporazumi,pravni instrumenti i inicijative

Član 15, stav 1, Međunarodne konvencije o zaštitibilja, navodi sledeće: „Svaka ugovorna strana može u vremeratifikacije ili pristupanja ili u bilo koje kasnije vreme dadostavi generalnom direktoru FAO izjavu da će se ova kon-vencija proširiti na celokupnu teritoriju ili neke delove teri-torije u smislu međunarodnih odnosa za koje je odgovorna“.

Član 15 Evropske konvencije o predelima13 koji seodnosi na teritorijalnu primenu predviđa sledeće:„1. Svaka država ili Evropska zajednica u vreme potpisivanja

ili deponovanja svog instrumenta o ratifikaciji, prihvatan-ju, odobrenju ili pristupanju, može da navede teritoriju iliteritorije na koje će se Konvencija odnositi.

2. Svaka strana može bilo kojeg kasnijeg datuma, na osnovuizjave upućene generalnom sekretaru Saveta Evrope, daproširi primenu ove Konvencije na bilo koju drugu teri-toriju navedenu u toj izjavi. Konvencija će stupiti na


P R V I D E O : O P E R A T I V N E O D R E D B EČ L A N 1

OKVIR 1

Godine 2004, Institut za regionalni razvoj Evropske akademije iz Bolcana uradio je studiju utvrđivanja obima Konvencije(Convenzione delle Alpi: definizione del perimetro della Convenzione delle Alpi a livello communale).

Pošto je Alpska konvencija prepustila članicama da same izjave koji će delovi njihove teritorije biti predmet Konvencije ipošto nikakve opšte smernice u okviru ugovora nisu usvojene, svaka država članica usvojila je različit pristup. Usled toga, uzavisnosti od zemlje, koristile su se različite administrativne jedinice za razgraničenje geografskog područja primene Kon-vencije.

Naučna studija koju je Evropska akademija objavila u cilju utvrđivanja zajedničkog geografskog obima ustanovila jegranice u kojima će se primenjivati Konvencija, zahvaljujući čemu bi mogla da se uradi detaljna mapa svih administrativnihjedinica država članica.

Utvrđivanje obima Alpske konvencije

snagu u odnosu na takve teritorije prvog dana po istekuperioda od tri meseca posle datuma prijema izjave odstrane generalnog sekretara.“

Alpska konvencija sadrži slične odredbe u vezi s raz-graničenjem geografskog obima primene. Član 1 navodi:

„1. Konvencija će obuhvatiti alpski region kako je opisano iprikazano u Aneksu.

2. Svaka ugovorna strana može prilikom deponovanja svoginstrumenta ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja, ili ubilo koje vreme posle toga, da proširi primenu ove Kon-vencije na dodatne delove svoje nacionalne teritorije,tako što će dati izjavu depozitaru, Republici Austriji,pod uslovom da je to neophodno za primenu odredbiKonvencije.

3. Svaka izjava data u skladu sa stavom 2, a u vezi s bilokojim delom nacionalne teritorije navedene u takvojizjavi, može da se povuče na osnovu obaveštenjaposlatog depozitaru. Ovo povlačenje stupiće na snaguprvog dana u mesecu posle isteka roka od šest meseci oddana prijema takvog obaveštenja od strane depozitara“.

Što se tiče Karpatske konvencije, razlika je pre svega učinjenici da je alpski region bio definisan od strane ugov-ornih strana još tokom izrade predloga Konvencije, a da suadministrativne jedinice, koje su uključene u geografski obimprimene, navedene u Aneksu te Konvencije.

Druga razlika odnosi se na mogućnost povlačenja. Alps-ka konvencija ostavlja mogućnost zemljama članicama dapovuku svoje izjave u vezi s delovima teritorije, koji sunaknadno uključeni i naznačeni kao područje na kojem će seKonvencija primenjivati. Član 1 Karpatske konvencije nepredviđa nikakvu sličnu mogućnost za zemlje članice. Ovaočigledna razlika može da se prevaziđe drugim mehanizmi-ma, kao što su pristanak Konferencije država ugovornica, iliodlaganjem pitanja i njegovim naknadnim razmatranjem. Odsamih država će zavisiti da li će sebi pružiti ovakvumogućnost. U skladu s međunarodnim pravom, mogućnostpovlačenja izjave po pravilu nije zabranjena, sve dok stranene predvide drugačije.



U ovom članu navedeni su glavni ciljevi i vrednosti Kon-vencije, koji su već najavljeni u Preambuli, kao i osnovniopšti principi koje bi strane, primenjujući Konvenciju, mora-le da poštuju.

Ovaj član je ključan za tumačenje odredbi Konvencije,budući da postavlja osnovne principe za primenu svih merapredviđenih Konvencijom. Stoga se članovi 3-14 uvek mora-ju analizirati imajući u vidu član 2. On bi trebalo da obezbedismernice ne samo stranama kada sprovode određene mere,već i telima Konvencije, Konferenciji strana ugovornica,Sekretarijatu i svim pratećim telima.

1. Strane se obavezuju da vodesveobuhvatnu politiku i da sarađuju ucilju zaštite i održivog razvoja Karpata, snamerom da se, između ostalog,poboljša kvalitet života, ojačaju lokalneprivrede i zajednice i očuva prirodna ikulturna baština.

Ovaj stav definiše glavni cilj Konvencije – „zaštita i odr-živ razvoj Karpata“. Te prilično uopštene konstatacije detalj-nije su definisane tako što su povezane s mnogo konkretni-

jim konstatacijama u vezi s poboljšanjem kvaliteta života,jačanjem lokalnih privreda i zajednica, kao i očuvanjem pri-rodne i kulturne baštine. Da bi ostvarile ove ciljeve, državetreba da razviju sveobuhvatnu politiku i da uspostave među-sobnu saradnju.

Glavni koncepti

Ovaj stav se odnosi na niz osnovnih koncepata i principaekološkog prava i prava održivog razvoja.

Međunarodna saradnja predstavlja osnovni principmeđunarodnog prava. Globalna ekološka pitanja koja trebarešavati zahtevaju zajedničke koordinirane napore svetskezajednice. Većina ekoloških pravnih instrumenata i sporazu-ma obuhvata ove osnovne principe.

Opšta potreba za saradnjom u cilju očuvanja životne sre-dine objavljena je 1972. godine na Konferenciji o čovekovojokolini, koju je organizovala Generalna skupština Ujedinje-nih nacija i koja je održana u Stokholmu. Stokholmska kon-ferencija se smatra prvim odlučnim korakom u pravcu razvo-ja sveobuhvatnog međunarodnog ekološkog prava. Na tojkonferenciji usvojeni su Deklaracija o čovekovoj okolini(Stokholmska deklaracija) i akcioni plan u vezi sa čovekovomokolinom. Princip 24 Stokholmske deklaracije14 zahteva da


Glava BČlan 2

Član 2. Opšti ciljevi i principi

1. Strane se obavezuju da vode sveobuhvatnu politiku i da sarađuju u cilju zaštite i održivog razvojaKarpata, s namerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života, ojačaju lokalne privrede i zajed-nice i očuva prirodna i kulturna baština.

2. Da bi se ostvarili ciljevi iz stava 1, strane se obavezuju da će u oblastima koje pokrivaju članovi 4-13ove Konvencije preduzeti odgovarajuće mere, tako što će promovisati:(a) princip predostrožnosti i prevencije(b) princip „zagađivač plaća“(c) učešće javnosti i angažovanje zainteresovanih strana(d) prekograničnu saradnju(e) integrisano planiranje i upravljanje zemljišnim i vodnim resursima(f) programski pristup i (g) ekosistemski pristup.

3. Da bi se ostvarili ovi ciljevi Konvencije i da bi se osigurala njihova primena, strane, po potrebi, moguda izrade i usvoje Protokole.



se međunarodna pitanja u vezi sa zaštitom i poboljšanjemživotne sredine rešavaju u duhu saradnje svih zemalja. Ovajprincip je dodatno učvršćen na Svetskoj konferenciji o život-noj sredini i razvoju, održanoj u Rio de Žaneiru 1992. godi-ne, u okviru Deklaracije o životnoj sredini i razvoju iz Rio deŽaneira.15 Princip 27 ove Deklaracije navodi da će se sara-dnja obavljati u dobroj nameri i da će uključivati dalji razvojmeđunarodnog prava u oblasti održivog razvoja.

Ovaj princip obuhvata obaveze država da sarađuju takošto će usvojiti bilateralne ili multilateralne sporazume oživotnoj sredni i sprovoditi zajedničke mere, aktivnosti itd.

Koncept održivog razvoja pojavio se na dnevnom redumeđunarodnih aktivnosti posle objavljivanja Izveštaja Svetskekomisije za životnu sredinu i razvoj: Naša zajednička budućnost. Utom izveštaju, poznatom kao Brundlandov izveštaj iz 1987,ovaj termin definisan je kao „razvoj koji zadovoljava sadašnjepotrebe, ne dovodeći u pitanje mogućnost budućih generaci-ja da zadovolje svoje potrebe“.16 O Brundlandovom izvešta-ju 1989. godine održana je rasprava u Generalnoj skupštiniUN, a rezolucija kojom je taj izveštaj usvojen bila je i razlogsazivanja Konferencije u Riju. Posle toga, pojavljivale su serazličite definicije održivog razvoja, ali sve one imale suzajedničku suštinu – ravnotežu između ekonomskog razvoja,društvenog razvoja/zaštite i zaštite životne sredine.

Osnovni dokumenti u kojima se tumači koncept održi-vog razvoja jesu Deklaracija o životnoj sredini i razvojuusvojena u Rio de Žaneiru s 27 navedenih principa održivograzvoja i Agenda 21,17 sveobuhvatni program aktivnosti kojesprovode „vlade, agencije za razvoj, organizacije Ujedinjenihnacija i nezavisne sektorske grupe u svakoj oblasti u kojojčovekova (ekonomska) aktivnost utiče na životnu sredinu“.Četvrti princip Deklaracije iz Rio de Žaneira potvrđuje da ucilju ostvarivanja održivog razvoja, zaštita životne sredinetreba da bude sastavni deo procesa razvoja koji se ne možerazmatrati izolovano od njega.

Poboljšanje kvaliteta života i jačanje lokalnih privre-da i zajednica jesu opšti ciljevi čijem ostvarenju u okvirusvoje nadležnosti treba da teže sve države. Karpatska kon-vencija skreće pažnju na ta pitanja kao na važne komponenteodrživosti za zajednice iz planinskih područja. Statističkipodaci pokazuju da 80 odsto ljudi koji žive u planinskimpodručjima žive ispod granice siromaštva.18 Razlog siroma-štva su teži prirodni uslovi koji ne idu u prilog bavljenjapoljoprivredom, kao i nerazvijena infrastruktura.

Očuvanje prirodne i kulturne baštine odnosi se nakoncepte koji su detaljno opisani u članovima 4 i 11 Karpat-ske konvencije. Detaljna analiza ovih članova predstavljena jei u Glavi I.D i I.J ovog Priručnika.

Cilj, kao što su zaštita i održiv razvoj u regionu Karpata,može se ostvariti jedino kroz saradnju i istovremenu akciju usvim oblastima obuhvaćenim Konvencijom.

2. Da bi se ostvarili ciljevi navedni u stavu1, strane će preduzeti odgovarajućemere u oblastima obuhvaćenimčlanovima 4-13 ove Konvencije, tako štoće podsticati...

U ovom stavu predviđa se niz principa koji će se koristitiu primeni operativnih odredbi Konvencije, a radi ostvariva-nja njenih ciljeva. Međutim, Konvencija zahteva da se ti prin-cipi ne samo primenjuju, već i da se aktivno podstiču. Princi-pi navedeni od A do G u ovom stavu predstavljaju opšteprincipe međunarodnog ekološkog prava19, iako, bar u jed-nom slučaju (princip predostrožnosti), dolazi do neslaganjada li taj koncept treba da se smatra za princip ili za pristup.

Član 3 o jedinstvenom pristupu upravljanju zemljišnimresursima nije pomenut u članu 2.2. Na prvi pogled razlogtome nije u potpunosti jasan. Postoji mišljenje da je član 3jedna opšta odredba, koja dopunjuje član 2 time što predviđaodređen niz mera za primenu operativnih odredbi Konvenci-je, to jest, planova integrisanog upravljanja. Ovome u prilogide tekst člana 3, u kojem je navedeno da se u „oblastima nakoje se odnosi Konvencija“ moraju koristiti mehanizmi zaupravljanje zemljišnim resursima, na osnovu čega može da seshvati da se član 3 primenjuje tamo gde se odnosi na članove4-13. Međutim, ovakvo tumačenje ne isključuje mogućnostda je član 3 u stvari suštinska operativna odredba Konvenci-je, slična drugim pomenutim članovima. On za strane Kon-vencije predviđa posebne obaveze u vezi s njenim predme-tom, budući da utvrđuje zahteve za integrisanim upravlja-njem zemljišnim resursima na osnovu postupka kao što jeplaniranje. Ako je član 3 „opšteg“ karaktera, to jest, ako semože primenjivati na druge operativne odredbe, ova činjeni-ca sama po sebi ne opravdava njegovo isključenje iz tekstačlana 2.

Mada postoji mišljenje da će principi sadržani u članu 2 usvakom slučaju biti primenjivani u svim ključnim područjimau kojima se primenjuje upravljanje zemljišnim resursima (tojest u pitanjima razmotrenim u članovima 4-13), ova tvrdnjanije u potpunosti zadovoljavajuća. Potrebu da se preduzmenekoliko logičnih koraka, tamo gde bi autorima bilo jedno-stavnije da konkretno navedu član 3, mogli bi da iskoriste onikoji bi možda želeli da ograniče primenu principa iz člana 2.Štaviše, mogu da postoje pitanja u vezi sa zaštitom Karpat-skih planina za koja je važno upravljanje zemljišnim resursi-ma, a koja ne mogu u potpunosti da se uklope u članove 4-13, već pre uopšteno u Konvenciju. Ako se ovo prihvati kaomogućnost, onda je jasno da u Konvenciji postoji jedna pra-vna nedorečenost koja bi trebalo da se razradi.

(a) Princip predostrožnosti i sprečavanja

Princip predostrožnosti nastao je u oblasti međunarod-nog ekološkog prava istovremeno s konceptom održivog



razvoja, kao „potencijalno najradikalniji ekološki princip“20,budući da ima najozbiljnije implikacije po države. Ovaj prin-cip „nalaže da se u slučaju ekoloških opasnosti, ili bar u slu-čajevima kada se strahuje od ozbiljnih ili nenadoknadivihšteta, dokle god postoji bilo kakva neizvesnost“, preduzima-ju preventivne mere, ili mere za njihovo ublažavanje“.21

Petnaesti princip Deklaracije iz Rio de Žaneira predviđada „države radi zaštite životne sredine moraju, prema svojimmogućnostima, da preduzmu opsežne mere predostrožnosti.Tamo gde postoji opasnost od ozbiljne ili nenadoknadiveštete, odusustvo potpune naučne sigurnosti neće se koristitikao izgovor za odlaganje troškovno efikasnih mera za spre-čavanje degradacije životne sredine“. Princip predostrožnostiprihvaćen je i podržan brojnim multilateralnim sporazumi-ma, kao što su Protokol iz Kartagine o biološkoj sigurnosti, iKonvencija o biološkoj raznovrsnosti. Ovaj Protokol predvi-đa da zemlje mogu da odbiju uvoz živih modifikovanih orga-nizama čak i u odsustvu naučne izvesnosti da bi ovi mogli dabudu štetni. Mere za sprovođenje ovog principa mogu dabudu različite: od bezuslovnog moratorijuma (na primer,zabrana potencijalno štetnih aktivnosti u strogo zaštićenimoblastima), do zahteva za poklanjanje posebne pažnje i zaprethodnu saglasnost stručnjaka (na primer, za prenos prekogranice genetski modifikovanih organizama ili opasnih hemi-kalija i pesticida). Ovo u suštini uključuje razvoj politikazasnovanih na stručnoj proceni rizika i metodologiji uprav-ljanja rizikom.

Međutim, primena i ovog principa izaziva izvesne nedou-mice, stoga što može da izazove ustavne probleme koji proi-zilaze iz zaštite prava svojine. Po tom osnovu, neke zemlje,posebno izvoznice žitarica, uključujući Sjedinjene Države,Australiju, Čile i druge koje koriste genetski modifikovanekulture, osporile su usvajanje predostrožnosti kao principana međunarodnom nivou, dok, s druge strane, Evropskaunija taj isti princip snažno podržava. Princip predostrožno-sti je jedan od osnova ekološke politike Evropske unije usvo-jene 1992. godine Mastrihtskim sporazumom koji, inače, nedaje definiciju samog termina.

Princip prevencije zahteva da se preduzmu neophodnemere kako bi se sprečila bilo kakva šteta koja će se sigurnodogoditi, ili verovatno dogoditi, odnosno, šteta koja bi semogla dogoditi. Osnovna obaveza koja proističe iz principaprevencije jeste prethodna procena mogućih štetnih aktivno-sti.22 Sprečavanje štete mnogo je jeftinije od obimnog i sku-pog saniranja već počinjene štete. Pored toga, mnoge ekolo-ške štete nije moguće „sanirati“ (na primer, nestanak vrsta).Mehanizmi prevencije iz postojećih međunarodnih sporazu-ma predviđaju bar praćenje, izveštavanje i razmenu informa-cija. Koncept jedinstvenog sprečavanja zagađenja (iz Direkti-ve IPPC 96/61/EC), zahteva da se životna sredina posmatrakao celina, te da se stoga izbegava nanošenje bilo kakve štete,bilo kojem njenom delu.

Princip prevencije sprovodi se, pre svega, na osnovu pro-cene uticaja na životnu sredinu, sistema ranog upozoravanja,procene rizika, praćenja i sličnih mera. Mada se ne poziva

direktno na princip prevencije, Deklaracija iz Rio de Žaneiraomogućila je državama obavljanje procene posledica aktivno-sti koje bi po svoj prilici mogle – i to u značajnoj meri – nega-tivno da utiču na životnu sredinu, zatim poklanjanje dužnepažnje toj činjenici, obaveštavanje drugih zemalja o svakoj pri-rodnoj katastrofi, ili nekom nepredviđenom događaju koji bimogao da ima štetne posledice, kao i na obaveštavanje i obez-beđivanje informacija u vezi s projektima čije ekološke posle-dice bi mogle da pređu granice. Princip prevencije utvrđen ječlanom 174 Ugovora o Evropskoj zajednici.

(b) Princip „zagađivač plaća“

Princip „zagađivač plaća“ naveden je kao Šesnaestiprincip Deklaracije iz Rio de Žaneira: „Organi vlasti pojedi-načnih država trebalo bi da ulažu napore u zalaganje za inter-nalizaciju ekoloških troškova i korišćenje ekonomskih instru-menata, uzimajući u obzir pristup da zagađivač u načelumora da podnese troškove zagađenja, pri čemu treba da seobrati pažnja na javni interes, i da se izbegne negativan uticajna međunarodnu trgovinu i investicije“.

Ovaj princip zahteva da troškove nastale usled zagađenjaplati zagađivač. „Zagađivač“, u skladu s definicijom iz Direk-tive EU 2004/35/EC, jeste organizacija koja je prouzrokova-la ekološku štetu, ili izazvala neposrednu opasnost odnastanka takve štete23, ali u širem smislu ovaj princip bi semogao primeniti i na potrošače i na proizvođače. U slučajuvišestrukih izvora zagađenja ili širenja zagađenja, moglo bi dabude teško da se identifikuju pojedinačni zagađivači. Troško-vi koje bi trebalo da snosi zagađivač uključuju prevencijuzagađenja, mere za kontrolu i smanjenje zagađenja i nadok-nadu štete.

Ovaj princip je uključen i u Mastrihtski sporazum, testoga mora da bude sproveden u zemljama članicamaEvropske unije.Ovaj princip se u praksi sprovodi pomoćurazličitih mera – od poreza i taksi za korišćenje prirodnihresursa (na primer, prečišćavanje vode, pijaća voda), doobjektivne odgovornosti za svaki akcident nastao usled ruko-vanja opasnim materijama, zatim uvođenja propisa u vezi splaćanjem osiguranja i drugih finansijskih mehanizama kojitreba da ograniče mogućnost da se odgovornost prebaci nadruštvo u celini.

(c) Učešće javnosti i uključivanjezainteresovanih strana

Učešće javnosti i uključivanje zainteresovanih stranapredstavljaju značajne principe predviđene Desetim principomDeklaracije iz Rija, koja zahteva da se ekološka pitanja „rešava-ju uz učešće svih zainteresovanih građana, na odgovarajućemnivou“. U Deklaraciji iz Rija se dalje navode neophodni instru-menti za obezbeđenje učešća. To su: pristup ekološkim infor-macijama, učešće u procesima odlučivanja i realna mogućnost



pokretanja sudskih i upravnih postupaka. Ovaj princip imadalekosežne posledice, a njegovo tumačenje, pre svega, omo-gućava Arhuska konvencija.24 Ovi koncepti su detaljno opisa-ni u članu 13 Karpatske konvencije, a detaljna analiza ovogčlana data je u Glavi I.L ovog priručnika.

(d) Prekogranična saradnja

Prekogranična saradnja odnosi se na saradnju izmeđudve ili više susednih zemalja, a može da se odvija u različitimoblicima, uključujući sporazume, koordinirane politike i pri-menu zajedničkih mera. Ona je preduslov za svaku aktivnostu cilju zaštite zajedničkih prirodnih resursa (na primer, pla-ninskih venaca, vodenih tokova), a pomaže i u obezbeđiva-nju efikasnog upravljanja zaštićenim prekograničnim oblasti-ma. U poređenju s osnovnim principom međunarodnogprava o uslovima međunarodne saradnje, koji je razmotrenna početku ovog odeljka, ona je i šira i uža.

Uža je u tom smislu što se odnosi na konkretne zajedni-čke granice, što znači na susedne zemlje, nasuprot međuna-rodnoj zajednici u celini. Međutim, ona je takođe i šira stogašto pored uobičajene međudržavne saradnje uključuje različi-te oblike prekogranične saradnje. U najširem smislu, onamože da uključi ne samo saradnju između regionalnih ililokalnih vlasti, već i direktnu interakciju pojedinih zajednica.Ovakvi oblici saradnje često su najefikasnije sredstvo zaostvarivanje rezultata na nekom posebnom lokalitetu. Sveutvrđene obaveze proistekle iz članova 4-14 moraju da setumače u svetlosti potreba prekogranične saradnje u ovomširokom smislu.

(e) Planiranje integrisanog upravljanjazemljišnim i vodnim resursima

U planinskim oblastima, vodni i zemljišni resursi nala-ze se pod značajnim pritiskom, posebno stoga što su planineglavni izvor vode za piće, dok su korisne površine zemljeobično koncentrisane. Dostupni resursi stoga moraju da seeksploatišu na održiv način.

Koncept integrisanog pristupa definisan je u Agendi21 u čijoj Glavi 10 se navodi da svako korišćenje zemljišnihresursa treba integrisano da se planira i obavlja kako bi se„olakšala alokacija zemljišta za korišćenje koje obezbeđujenajveće održive koristi (...)“.25

U Glavi 18 Agende 21 date su smernice o integrisanomupravljanju vodotokova, čime se potvrđuje da je ovaj konceptzasnovan na „shvatanju vode kao integralnog dela ekosiste-ma, prirodnog resursa i društveno-ekonomskog dobra“ i davodni resursi moraju da se štite: „Vodeći računa o funkcioni-sanju vodnih ekosistema i trajnosti tog resursa, kako bi sepotrebe čovekovih aktivnosti za vodom zadovoljile i podmiri-le. U razvoju i korišćenju vodnih resursa, prioritet treba datizadovoljavanju osnovnih potreba i očuvanju ekosistema“.

(f) Programski pristup

Programski pristup podrazumeva proaktivan načinodlučivanja ili kreiranja politike, koji dosledno uzima u obzirkonkretne činjenice, imajući u vidu određene ciljeve ili isho-de. Kada ga međunarode organizacije koriste za planiranjefinansijske pomoći, kao npr. GEF (Globalni fond za životnusredinu) i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj) idruge, ovaj termin označava pristup finansiranju koji teži „dakroz partnerske odnose sa zemljama obezbedi veći, ali održivuticaj na globalnu životnu sredinu putem integrisanja i usme-ravanja globalnih ekoloških ciljeva u nacionalne strategije iplanove“.26

Taj pristup, u drugom kontekstu, može da označavamehanizam koji usmerava odlučivanje time što uspostavljakategorije dozovoljenih ili nedozovoljenih aktivnosti, kao štoje to, na primer, opšte odobrenje koje obuhvata neko geo-grafsko područje ili neku državu, a odnosi se na niz projeka-ta, aktivnosti ili lokacija. Programski pristup može da omo-gući da se aktivnosti obave bez odobrenja svake odgovaraju-će agencije.

U okviru Konvencije, ovaj koncept mogao bi da setumači kao zahtev da države usvajaju politike ili programekoji uzimaju u obzir ciljeve Konvencije, uključujući međuso-bne veze ekoloških činilaca i interakciju životne sredine sljudskim, kulturnim i društvenim faktorom. Takav pristupvodi računa o organskim ili funkcionalnim vezama izmeđuživotne sredine i njenih komponenti.

(g) Ekosistemski pristup

Eskosistemski pristup, kako se tumači u skladu saKonvencijom o biodiverzitetu, predstavlja strategiju za„integrisano upravljanje zemljišnim, vodnim i životnimresursima, u cilju očuvanja i održivog korišćenja na pravičannačin“. Ekosistemski pristup postavlja čovekove potrebe ucentar upravljanja biološkom raznovrsnošću i teži da upravljaekosistemom na osnovu njegovih višestrukih funkcija, a daga ne ošteti. Konvencija o biodiverzitetu ekosistem definišekao interakciju jedne funkcionalne jednice dinamičnih, slože-nih zajednica biljaka, životinja i mikroorganizama. Ona tako-đe prihvata da su ljudi, sa svojom kulturnom raznovrsnošću,sastavni deo mnogih ekosistema.

Ekosistemski pristup zasniva se na primeni odgovaraju-ćih naučnih metoda, kao i na dobrom poznavanju najbitnijihstruktura, procesa, funkcija i interakcija organizama i njiho-vih sredina.27 Ovaj pristup se u Priručniku izričito pominjetamo gde se razmatraju članovi 4, 5 i 8.



3. Da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u ovojKonvenciji i da bi se osigurala njihovaprimena, strane, po potrebi, mogu daizrade i usvoje Protokole.

Ova odredba Konvencije, zajedno s članom 18, pred-stavlja pravni osnov za usvajanje Protokola uz Konvenciju.Uopšteno govoreći, u međunarodnom pravu, uz okvirnekonvencije (kao što je ova), usvajaju se protokoli u kojima sudefinisane konkretnije obaveze, kako bi se upotpunilo i ola-kšalo sprovođenje opštih principa o kojima su se strane spo-razumele samom Konvencijom.

Iako strane nisu obavezne da to učine, usvajanje Kon-vencije je jedan od najvažnijih načina za postizanje nekihopštih ciljeva zahvaljujući efikasnoj primeni. Postupak usva-janja Protokola reguliše se članom 18 Konvencije:1. predlog države ugovornice;2. dostavljanje nacrta svim stranama preko Sekretarijata,

bar šest meseci pre Konferencije strana ugovornica nakojoj će se isti razmotriti;

3. usvajanje, potpisivanje i ratifikacija, što će strane učiniti uskladu sa svojim sporazumom i svojim nacionalnim pos-tupcima;

4. stupanje na snagu u skladu s istim postupkom na osnovukojeg je Konvencija stupila na snagu.

Na primer, Alpska konvencija ima osam tematskih pro-tokola koji obuhvataju veliki broj raznovrsnih tema: planira-nje korišćenja zemljišta i održiv razvoj, zaštita prirode i pre-dela, poljoprivreda u planinskim predelima, šumarstvo, zašti-ta zemljišta, turizam, energetika i saobraćaj, kao i rešavanjesporova. Pojedinosti u vezi s ovim Protokolima navodiće seu celom priručniku.

Glava CČlanovi 3 i 5

Upravljanje zemljišnim resursima i prostornoplaniranje

Pritisak na zemlju, posebno u urbanizovanim društvima,sve više se povećava. Opšte je prihvaćeno mišljenje da kori-šćenje zemljišta i njegova degradacija izazivaju više društve-nih, ekonomskih i ekološki nepoželjnih efekata. Primeri zaovo su posledice poplava do kojih dolazi zbog seče šuma,isušivanja močvara i gubici biodiverziteta posle fragmentacijeekoloških staništa usled urbanizacije i izgradnje saobraćajneinfrastrukture. Rešenje bi moglo da se nađe u upravljanjuprostornim planiranjem i korišćenjem zemljišta, koji smanju-ju konflikte i jačaju održiv razvoj.

Odnosi između ekološke politike, prostornog planiranja i

upravljanja zemljištem veoma su čvrsti, stoga što:• Zemljište predstavlja konačan, neobnovljiv resurs, zbog

čega je njegovo očuvanje osnovni cilj ekoloških politika.• Korišćenje zemljišta utiče na kvalitet drugih ekoloških

resursa: vode, prirode i vazduha. • Politike prostornog planiranje utvrđuju korišćenje

zemljišta i mogu da budu snažno oruđe za ostvarivanjeodrživog razvoja.28

Član 3 Karpatske konvencije, koji zahteva integrisan pri-stup upravljanju zemljišnim resursima i član 5 o prostornomplaniranju, stoga su povezani i biće zajedno razmatrani.

Član 3. Integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima

Strane se obavezuju da će primeniti pristup integrisanog upravljanja zemljišnim resursima, kako je definisa-no u u Glavi 10 Agende 21, tako što će razvijati i primenjivati odgovarajuća sredstva, kao što su planovi inte-grisanog upravljanja, za oblasti na koje se odnosi ova Konvencija.

Član 5. Prostorno planiranje

1. Strane se obavezuju da će voditi politiku prostornog planiranja koja ima za cilj zaštitu i održiv razvoj Kar-pata, a koja će uzeti u obzir specifične ekološke i društveno-ekonomske uslove u Karpatima i njihovim pla-ninskim ekosistemima, i biti od koristi lokalnom stanovništvu.

2. Potpisnice će imati za cilj koordinaciju prostornog planiranja u pograničnim oblastima, putem izrade pre-kograničnih i/ili regionalnih politika i programa prostornog planiranja, kao i unapređenje i pružanje podr-ške saradnji relevantnih regionalnih i lokalnih institucija.

3. Tokom izrade politika i programa prostornog planiranja, posebna pažnja treba, između ostalog, da seobrati na:(a) prekogranični transport, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu i usluge;(b) očuvanje i održivi razvoj prirodnih resursa;(c) koherentno urbano i ruralno planiranje u pograničnim oblastima;(d) prevenciju prekograničnog uticaja zagađenja;(e) integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procenu uticaja na životnu sredinu.


OKVIR 2

Propis Ministarstva za ekologiju br. 55/2001 o istraživanju i dokumentaciji u vezi s planiranjem predela definiše prin-cipe korišćene u pripremi dokumentacije o planiranju predela. U skladu s ovim propisom, ekološki plan predela oba-vezan je deo dokumentacije o prostornom planiranju na svim nivoima: „Ekološki plan predela, na osnovu analize pri-rodnih uslova na određenoj teritoriji, predlaže najpodesniji način za razumno korišćenje prirode, prirodnih resursa,održavanje biološke raznovrsnosti i podršku ekološkoj stabilnosti predela“.

Izrada ekološkog plana predela predstavlja složen proces uzajamne harmonizacije prostornih zahteva, kao i drugihčovekovih aktivnosti i ekoloških uslova predela.

Ekološki plan predela urađen je za grad Povaska Bistrica 2002. godine. Taj plan, podeljen na tri dela (analizu, sintezu ipredloge), utvrdio je okvire za regulisanje postojećih i predloženih aktivnosti, kao i preporučenih specifičnih predlogaza unapređenje životne sredine i kvaliteta predela.

Izvor: www.nbu.ac.uk/bioforum/SP%20Case%20study%204.pdf

Ekološki plan predela u okviru prostornog planiranja u Slovačkoj

P R V I D E O : O P E R A T I V N E O D R E D B EČ L A N 3 I 5


ČLAN 3

Strane se obavezuju da će primeniti pristupintegrisanog upravljanja zemljišnimresursima, kako je definisano u Glavi 10Agende 21, tako što će razvijati iprimenjivati odgovarajuća sredstva, kaošto su planovi integrisanog upravljanja, zaoblasti na koje se odnosi ova Konvencija.

Kako se ova odredba direktno poziva na Glavu 10Agende 21 – „Integrisani pristup upravljanju zemljišnimresursima“ – taj tekst je potrebno dodatno razmotriti.

Prema Glavi 10 Agende 21, zemljište se u smislu topo-grafskih i prostornih karakteristika obično definiše kao fizi-čki entitet. Jedan širi, integrativni stav uključuje i prirodneresurse koji se nalaze na zemlji – zemljišta, minerale, vodu iživi svet.29 Tačnije rečeno, „zemlja“ označava suvozemnibioproduktivan sistem koji se sastoji od zemljišta, biljaka,ostalog živog sveta i ekoloških i hidroloških procesa kojifunkcionišu u okviru tog sistema.30

Zemlja ima više različitih funkcija za održavanje čoveko-vih i drugih ekosistema. To su: • izvor bogatstva za pojedince, grupe ili zajednicu;• proizvodnja hrane, vlakana, goriva i drugih biotičkih

materijala koje ljudi koriste;• obezbeđivanje bioloških staništa za biljke, životinje i

mikroorganizme;• jedna od determinanti u globalnoj ravnoteži energije i

globalnom hidrološkom ciklusu, koje obezbeđuju kakoizvor tako i ispust za gasove s efektima staklene bašte;

• regulisanje akumulacija i tokova površinskih i podzemnihvoda;

• skladište minerala i sirovina koje ljudi koriste;

• tampon zona, filter ili modifikator hemijskih zagađivača;

• obezbeđivanje fizičkog prostora za naselja, industriju irekreaciju;

• skladište i zaštita dokaza iz istorijskog i preistorijskogperioda (fosili, dokazi o klimi u prošlosti, arheološkinalazi itd.); i

• omogućavanje ili sprečavanje kretanja životinja, biljaka iljudi iz jedne u drugu oblast.31

Član 3 Karpatske konvencije zalaže se za integrisanipristup upravljanju zemljištem, a isto se zahteva i u dru-gom stavu člana 2 iste Konvencije.32 Agenda 21 utvrđujepotrebu za integrisanim pristupom u cilju najboljeg korišće-nja i upravljanja zemljištem i predlaže niz mera iz oblastipolitike i strategije.33 Ovaj pristup je opisan na sledeći način:integracija bi trebalo da se odvija na dva nivoa, uzimajući uobzir s jedne strane sve ekološke, društvene i ekonomskefaktore (uključujući, na primer, uticaj različitih ekonomskih idruštvenih sektora na životnu sredinu i prirodne resurse) i, sdruge, sve ekološke komponente i resurse zajedno (na pri-mer, vodu, živi svet, zemljište, geološke i prirodne resurse).

Drugim rečima, životna sredina treba da se uzme u obziru celini, a usvojene politike i mere trebalo bi da se postarajuda budu obuhvaćeni svi faktori koji su značajno povezani srazvojem zemljišnih resursa.

U stvari, sektorski pristup korišćenju zemljišta i zemlji-šnih resursa često nije bio efikasan stoga što jednu merumože da podrije primena druge politike u drugom sektoru.Pored toga, sektorski pristup često je kontraproduktivan zatošto mere i politike ne zavise jedna od drugih i nisu međuso-bno povezane u smislu ciljeva i sredstava za primenu, čemutreba dodati i loše strategije upravljanja, nesposobnost da sezainteresovane strane identifikuju i uključe u proces planira-nja i upravljanja, kao i slabe institucionalne strukture.34

Primena integrisanog pristupa, kao što je opisano uAgendi 21, zavisi od jačanja institucija zaduženih za sprovo-



đenje i obezbeđivanje aktivnosti uključenja i učešća zaintere-sovanih strana u proces odlučivanja, isto kao i u politike kojetreba da podrže planiranje korišćenja i održivog upravljanjazemljišnim resursima.

Na Svetskom samitu o održivom razvoju održanom uJohanesburgu, učesnici su se složili da je radi zaštite ekosiste-ma i ostvarivanja integrisanog upravljanja zemljišnim, vod-nim i životnim resursima neophodno primeniti strategije čijisu ciljevi usvojeni na nacionalnom i, po potrebi, regionalnomnivou.35 U istom smislu, potpisnici Karpatske konvencijezalažu se za razvoj odgovarajućih sredstava za upravljanjezemljišnim resursima i preporučuju izradu planova integri-sanog upravljanja.

Planovi upravljanja zemljištem koriste se zato da bi seširoke strategije pretočile u operativne i dugoročne aktivno-sti. Proces planiranja integrisanog menadžmenta sastoji se odšest međusobno povezanih faza:36

• definisanje i procena oblasti upravljanja;

• angažovanje zainteresovanih strana;

• razvoj plana integrisanog upravljanja;

• prihvatanje plana od strane donosilaca odluka;

• sprovođenje plana; i

• praćenje i procena ishoda.

Svrha planova i strategija integrisanog upravljanja jesteidentifikacija načina korišćenja zemljišnih resursa. Oni uspo-stavljaju ravnotežu između korišćenja zemljišnih resursa izahteva korisnika zemljišta, pomažu u zaštiti životne sredine,i ostvaruju i razvojne potrebe. Ovo ukazuje na to da, u vezi skorišćenjem zemljišta, tokom procesa planiranja moraju dase razmotre sve moguće opcije u okviru jedne određeneoblasti.

Ovakvi planovi bi trebalo da se razvijaju u demokrat-skom, transparentnom procesu, koji bi uključivao javnost,zainteresovane strane i predstavnike vlasti. Druga sredstva zaupravljanje zemljišnim resursima mogu da se koriste u ciljuispunjenja obaveze iz člana 3 Karpatske konvencije. Na pri-mer, u Glavi 10 Agende 21 preporučuje se usvajanje ekolo-škog planiranja predela (LANDEP), kako bi se olakšalaintegracija ekoloških komponenti kao što su vazduh, voda,zemlja i drugi prirodni resursi.37 Ovakvi planovi koriste sezato da bi se očuvala dragocena staništa u određenim oblasti-ma, uz fokusiranje na aktivnosti upravljanja prirodom na tak-vim lokacijama (v. Boks 2).

Štaviše, indikatori upravljanja mogu korisno da poslužeza procenu i praćenje procesa korišćenja zemljišta i zemlji-šnih resursa. U stvari, kvalitet, vrednost i funkcija zemljištamogu da se razvijaju isto kao i koristi koje društvo od njegaostvaruje.

Neki indikatori definisani su u okviru Glave 10 Agende21:

• „promena namene korišćenja zemljišta“ ukazuje napromene načina korišćenja zemljišnih resursa, u produktivneili zaštitne svrhe, kako bi se olakšalo planiranje održivogkorišćenja zemljišta, kao i razvoj odgovarajuće politike;

• „promene uslova zemljišta“ ukazuju na promene u pro-duktivnoj sposobnosti, ekološkom kvalitetu i održivostinacionalnih zemljišnih resursa;

• „decentralizovano upravljanje prirodnim resursima nalokalnom nivou“ predstavlja meru u kojoj se upravljanjeresursima nalazi u rukama vlasnika zemljišta ili drugihstvarnih lokalnih kontrolora resursa; delimično pokazujeda li su kontrolori lokalnih resursa i drugi koji na resursedirektno utiču, podstaknuti da ih čuvaju.

Svetska banka, u saradnji s UNEP, UNDP, FAO i Save-todavnom grupom za međunarodna poljoprivredna istraži-vanja (CGIAR), razvila je program „Indikatora kvalitetazemljišta“. Njegova svrha je razvoj niza nacionalnih i regio-nalnih integrisanih indikatora, namenjenih nacionalnimdonosiocima odluka, uz uzimanje u obzir prostornih razlika irazlika među zemljama. Svrha ovih programa jeste praćenjeefekata poljoprivredne politike, nivoa razvoja institucionalnihkapaciteta, trajnosti upravljanja zemljištem i drugih faktora.Na regionalnom nivou, ciljevi su merenje rezultata i uticajapoljoprivrednih projekata.38


Postoje i drugi međunarodni instrumenti koji uređuju inte-grisano upravljanje zemljištem uz usredsređivanje na posebneelemente, a ne samo na Agendu 21. Konvencija o močvarnihpodručja od međunarodnog značaja naročito kao staništabarskih ptica 39, potpisana u Ramsaru 1971. godine, ističe daće ugovorne strane formulisati i primenjivati svoje planove kakobi podsticale očuvanje močvara navedenih u spisku, i da bi, koli-ko god je to moguće, razumno koristile močvare na svojoj teri-toriji.

U članu 6 Konvencije o biodiverzitetu40, usvojene 1992.godine, zahteva se razvoj nacionalnih strategija, planova ili pro-grama za očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti,ili prilagođavanje postojećih strategija, planova ili programa utom smislu. Iako se ova odredba ne primenjuje direktno na pla-nove upravljanja zemljištem, očuvanje i održivo korišćenje biolo-ške raznovrsnosti blisko su povezani s upravljanjem zemljištem,pošto zemljišni resursi obuhvataju i biote (biljke i životinje).

U Direktivi Saveta 92/43/EEC o očuvanju prirodnihstaništa divlje faune i flore (Direktiva o staništima)41 konsta-tuje se da članice Evropske unije, u svojim politikama planiranja,razvoja i korišćenja zemljišta, moraju da podstiču upravljanjepredeonim karakteristikama koje su od najvećeg značaja za div-lju faunu i floru, i da time unaprede ekološku koherentnostmreže Natura 2000.42

Odgovornosti lokalnih vlasti

Lokalne vlasti pre svega su dužne da se postaraju daaktivnosti budu integrisane i međusobno povezane, i da pri-likom upravljanja zemljišnim resursima u razmatranje buduuzeti svi ekonomski, društveni i ekološki faktori. U Glavi 10Agende 21 navedene su upravljačke aktivnosti organa upra-ve, koje se mogu primeniti na lokalnom nivou:• razvoj politika za podršku i instrumenata politike na

odgovarajućem nivou;• jačanje sistema planiranja i upravljanja;• podsticanje primene odgovarajućih instrumenata plani-

ranja i upravljanja;• podizanje svesti;• podsticanje učešća javnosti; i • jačanje informacionih sistema.

Lokalne vlasti trebalo bi da prate i procenjuju planoveintegrisanog upravljanja.

Agenda 21 zahteva i uspostavljanje prekogranične sara-dnje i razmenu informacija o zemljišnim resursima. Ovo semože postići usvajanjem regionalnih politika koje će podrža-ti programe korišćenja zemlje i prostornog planiranja, razvojplanova za prekogranično korišćenje zemljišta i prostornoplaniranje i uspostavljanje mreže informacionih sistema kakobi se obezbedio participativni proces.

ČLAN 5

1. Strane se obavezuju da će voditi politikuprostornog planiranja koja ima za ciljzaštitu i održiv razvoj Karpata, a koja ćeuzeti u obzir specifične ekološke idruštveno-ekonomske uslove uKarpatima i njihovim planinskimekosistemima, i biti od koristi lokalnomstanovništvu. Prvi stav člana 5 zahteva od strana da razvijaju politke

održivog prostornog planiranja kojima se uspostavlja ravno-teža između društveno-ekonomskih potreba stanovništva izaštite životne sredine u Karpatima.

Glavni koncepti

Definicija prostornog planiranja navedena je u Kom-pendijumu evropskih sistema prostornog planiranja Evropske unije:„Prostorno planiranje odnosi se na metode koje uglavnomkoristi javni sektor kako bi uticao na budući raspored aktiv-nosti u prostoru. To se čini u cilju ostvarivanja racionalnije

organizacije aktivnosti u prostoru, uključujući i njihovemeđusobne veze, uspostavljanje ravnoteže između razvojnihpotreba i potrebe za zaštitom životne sredine, kao i radiostvarivanja društvenih i ekonomskih ciljeva. Društveno pla-niranje prihvata mere za koordiniranje prostornog uticajapolitika drugih sektora, kako bi se postigla ujednačenijaraspodela ekonomskog razvoja regija nego u slučaju da gagenerišu tržišne zakonitosti, i kako bi se regulisala promenanamene zemljišta i imovine“.43

Čovekove aktivnosti imaju prostornu dimenziju; stogaprostorno planiranje može da se koristi kao instrument zakoordinaciju društveno-ekonomskog razvoja i uticanje naraspodelu ljudi i aktivnosti. Ono omogućava i pažljivoupravljanje prirodnim i kulturnim resursima, kao i uspostav-ljanje efikasnih sistema urbanih naselja i infrastrukturnemreže.

Shodno tome, prostorni procesi su značajni za održivrazvoj, budući da prostorno planiranje mora da uspostaviravnotežu između uslova u prostoru, kao i ekonomskogkorišćenja zemljišta, te zaštite prirodnih resursa i društvenekohezije.

Prostorno planiranje je bitno za očuvanje i razvoj planin-skih područja. Uzimajući u obzir uslove u tim područjima(visinu, topografiju, klimu), planinsko okruženje, uprkossvim ograničenjima, može da bude i pogodno za život popu-lacija,44 te stoga taj pozitivni aspekt treba da se ojačavapomoću instrumenata prostornog planiranja. Na primer,korišćenje prostornih planova može da dovede do raciona-lnije organizacije zemljišta, da podstakne primenu nekogekosistemskog pristupa i obezbedi nove metode za vizueliza-ciju prostorne raspodele biodiverziteta.

Integrisana politika bi u Karpatima mogla da uključimere u cilju ekonomskog i društvenog upravljanja prirodnimresursima i poštovanje lokalne tradicije i kulture, bez obzirana stalno prilagođavanje uslovima i ograničenjima.


Glavni ciljevi Evropske konvencije o predelima jesu pod-sticanje zaštite predela, upravljanje, planiranje i organizacijaevropske saradnje u vezi s pitanjima koja se odnose na predele.Javnost se podstiče i na aktivno učestvovanje u upravljanju i pla-niranju predela, kao i u preuzimanju odgovornosti u tom smislu.

Alpska konvencija predviđa obavezu strana, u cilju obez-beđivanja ekonomskog i racionalnog korišćenja zemljišta irazumnog, harmoničnog razvoja čitavog regiona, da preduzmusve odgovarajuće mere u vezi s regionalnim planiranjem. Pose-ban naglasak stavlja se na prirodne opasnosti, izbegavanje nedo-voljnog ili preteranog korišćenja, kao i očuvanje ili saniranje pri-rodnih staništa. Ovo se postiže pomoću mehanizama kao što su:temeljna provera i procena zahteva za korišćenje zemljišta,savremeno integrisano planiranje i koordinacija preduzetih mera.

Godine 1994, neke alpske zemlje usvojile su jedan doda-



tni protokol o prostornom planiranju i održivom razvoju.Taj protokol predviđa tri nivoa obaveza: • usvajanje opštih strategija, planova i projekata za održiv

razvoj teritorije – ove planove usvajaju lokalni organivlasti, ili se usvajaju u saradnji s lokalnim vlastima (mogubiti i prekogranični);

• usvajanje tehničkih mera za ruralna i urbana područja,kao i za očuvanje i zaštitu prirodnih staništa i saobraćaj; i

• uspostavljanje praćenja i kontrole, kako bi se povre-meno ispitivao uticaj saobraćaja na životnu sredinu, kao irezultati primene Protokola i eventualna potreba zaizmenama i dopunama.

Iako princip supsidijarnosti, u skladu s pravom Evropskeunije, prenosi odgovornost planiranja i uređenja zemljišta igradova na nacionalni i regionalni nivo, evropske politikevećinom imaju direktan ili indirektan uticaj na prostorni raz-voj. Sukcesivni ugovori (Jedinstveni evropski zakon,Mastrihtski i Amsterdamski sporazum) imali su za rezultat toda su sektorske politike Evropske unije, koje su imale terito-rijalni značaj, snažno uticale na izradu i primenu nacionalnihi regionalnih politika prostornog razvoja, a time i na sâmprostorni razvoj.46

Štaviše, postoji nekoliko inicijativa u vezi s pitanjem pro-stornog planiranja na regionalnom nivou. Evropska povelja

o regionalnom/prostornom planiranju (Povelja iz Tore-molinosa) usvojena 1983. godine na Evropskoj ministarskojkonferenciji o regionalnom planiranju (CEMAT),47 bila jeprva međudržavna inicijativa usmerena na uravnotežen dru-štveno-ekonomski razvoj evropskih regija, poboljšanje kvali-teta života, odgovorno upravljanje prirodnim resursima izaštitu životne sredine, kao i racionalno korišćenje zemljišta.Ona se zalagala za međunarodnu saradnju u cilju ostvarivanja„realnog evropskog planiranja“, navodeći da regionalno/pro-storno planiranje doprinosi boljoj prostornoj organizacijiEvrope, i da ona mora da bude demokratska, sveobuhvatna,funkcionalna i dugoročno orijentisana.

Na osnovu Povelje iz Toremolinosa, u okviru XII zase-danja Evropske konferencije ministara zaduženih za regiona-lno planiranje (CEMAT), održanog 2000. godine, usvojeni suGlavni principi održivog prostornog razvoja evropskogkontinenta. Ovi principi omogućavaju širu viziju konceptaodrživog prostornog razvoja zahvaljujući aktivnostima kaošto su:• podsticanje teritorijalne kohezije putem bolje

uravnoteženog društveno-ekonomskog razvoja regija ipovećanja konkurentnosti;

• podsticanje razvoja koji generišu urbane funkcije ipoboljšanje odnosa između grada i sela;

• podsticanje uravnoteženijeg pristupa;

OKVIR 3

Švajcarska federalna kancelarija za prostorni razvoj (ARE) radila je na akcionom planu čiji je cilj predstavljao održivprostorni razvoj. Ovaj akcioni plan urađen je na osnovu Strategije za održivi razvoj 2002. Federalnog saveta Švaj-carske, u kojem je utvrđeno deset oblasti delovanja i ukupno 22 mere koje će se preduzeti. Trinaesta mera obuhva-ta jedan program održivog prostornog planiranja, u cilju poboljšanja primene prostornog planiranja u Švajcarskoj, iintegraciju sve tri dimenzije održivosti. Usredsređivanje na unutrašnji razvoj naselja pomoći će u ostvarivanju: eko-nomskih koristi, u vidu urbanog rasta, a uz uštede u infrastrukturnim troškovima; društvenih koristi, u vidu kvalitetni-jih stambenih četvrti; ekoloških koristi, u vidu ekonomičnog korišćenja zemljišta. Federalni savet je prvenstvenopredvideo sledeće ciljeve ovog programa:

• utvrđivanje specifičnog okvira za unutrašnju obnovu i razvoj naselja, u skladu s principom prostornog planiranjau Švajcarskoj;

• efikasnije usredsređivanje strategija i planova Konfederacije na održivi razvoj, kao i na bolje usklađivanje s pla-novima gradnje;

• bolje korišćenje kantonalnih strukturnih planova i bolje vođenje računa o kriterijumima održivosti;

• obnavljanje sistema planiranja korišćenja i razvojnih kriterijuma u cilju održivog razvoja naselja;

• podsticanje veće prekogranične (međukantonalne ili nadopštinske) saradnje u prostornom planiranju;

• jačanje saradnje između programa društvenog planiranja i programa podsticanja stambene izgradnje, stambe-nog sektora i građevinskog sektora uopšte; i

• formulisanje sistema praćenja (provera ciljeva, uticaja i primene) politike prostornog planiranja.

Izvor: http://www.are.admin.ch/are/en/raum/nachhaltig/index.html

Akcioni plan za održiv prostorni razvoj u Švajcarskoj



• razvoj pristupa informacijama i znanju;• smanjenje ekološke štete;• isticanje kulturne baštine kao faktora razvoja;• razvoj energetskih resursa uz očuvanje bezbednosti; • podsticanje visokokvalitetnog, održivog turizma; i• ograničavanje uticaja prirodnih katastrofa.48

Odgovornost lokalnih vlasti

Da bi se ostvarili ciljevi Konvencije, uključivanje lokalnihorgana vlasti i stanovništva u pripremu i primenu prostornihplanova predstavlja ključni element. U nekim zemljamalokalni organi vlasti imaju najveću odgovornost za izraduprostornih planova na određenom nivou. U svakom slučaju,oni moraju da igraju važnu ulogu u razvoju takvih planovakoji obuhvataju planinska područja.

Na ovaj način obezbeđuje se primena lokalnog znanja,kao i uključivanje zainteresovanih strana u proces.

Izrada odgovarajućih mapa prvi je korak za identifikacijuprivrednih vrednosti i rizika određenih teritorija. To omogu-ćava i pregled situacije u regionu i s tim povezanih uloga.Područja različitih namena, od rekreativnih terena, prekoindustrijskih oblasti, do plavljenih površina, moraju da seuzmu u obzir prilikom izrade prostornih planova za obez-beđenje koherentnog, održivog razvoja teritorije.

Procena prostornih planova, politika i strategija takođetreba da se preduzme kako bi se obezbedila zaštita Karpat-skih planina i prostorni razvoj regiona.

ČLAN 5

2. Strane će imati za cilj koordinacijuprostornog planiranja u pograničnim

oblastima, putem izrade prekograničnihi/ili regionalnih politika i programaprostornog planiranja, kao iunapređenje i pružanje podrškesaradnji između relevantnih regionalnihi lokalnih institucija.

Stav 2 ističe značaj prekogranične saradnje između insti-tucija na različitim geografskim nivoima, a u cilju usaglašava-nja politika prostornog planiranja.

Glavni koncepti

Kao što je već pomenuto, prekogranična saradnja jeosnovni cilj Karpatske konvencije.49 U stavu 2, član 5 Kon-vencije, navodi se jedan od glavnih mehanizama za ovu sara-dnju, budući da se vlade obavezuju na razvijanje zajedničkogpristupa koherentnom prekograničnom planiranju, kao i nasaradnju na tom području.

Karpatske zemlje su se obavezale da razviju prekograni-čnu i/ili regionalnu politiku i programe prostornog pla-niranja. Ovaj zahtev – sadržan u Konvenciji – jedna je odinstanci primene opšteg principa iz člana 2, koji se odnosi naprogramski pristup i može da pomogne u obezbeđenju pre-kogranične kohezije.

Veliki broj aktera iz javnog i privatnog sektora – predsta-vnici vlasti, naučnici, stručnjaci i lokalno stanovništvo – uče-stvuje u procesima prostornog planiranja i stupa u interakci-ju. Saradnja između zainteresovanih strana može da se una-predi kroz razmenu iskustava i praksu, a može da se odvijapreko mreža ili komisija.

Trans-nacionalna saradnja u oblasti prostornog planira-nja i razvoja predstavlja strateški pristup koji podstiče inte-graciju, konkurentnost i održivost u regionu Karpata.

OKVIR 4

„Alpski prostor“ je projekat programa INTERREG III B. Njegovi glavni ciljevi su sledeći:

• Učiniti od alpskog prostora značajno područje u mreži evropskih razvijenih regija.Ovo zahteva široko razumevanje uloge alpskog prostora u smislu održivog prostornog razvoja i aktivno promovisa-nje tog koncepta sprovođenjem različitih aktivnosti i mera.

• Pokrenuti i podržati inicijative održivog razvoja u alpskom prostoru, uzimajući u obzir odnose između središnjegalpskog regiona i njegovog oboda. To bi obuhvatilo trans-nacionalne aktivnosti različitih sektora, od nivoa Zajednicedo nivoa opštine, koje bi se usredsredile na najznačajnija pitanja razvoja Alpa.

Izvor: www.alpinespace.org

Program „Alpski prostor“




Potrebu za saradnjom u oblasti prostornog planiranjanaglašavaju Glavni principi održivog prostornog razvojaevropskog kontinenta gde se podstiče jačanje evropskesaradnje i učešće regiona, opština i građana.50 Incijative kojepostoje pored utvrđenih mreža, treba da učvrste saradnjuevropskih zemalja.

Potkomitet za prostorni i urbani razvoj koji zajedničkivode Evropska komisija i zemlje članice Evropske unije, ucilju podrške politici razvoja i izgradnje evropske naučnezajednice u oblasti teritorijalnog razvoja, radi na projektimakao što je Evropska mreža za praćenje prostornog plani-ranja (ESPON).

Program ESPON 2006 usvojen je zato da bi se stvorilamreža istraživača koji mogu da obezbede novo znanje potre-bno za razumevanje prostorne dimenzije strukturnih fondova,kohezione politike i drugih politika koje sprovode Zajednica inacionalne vlade. Ovaj program će do 2007. godine pokrenutiseriju istraživanja iz oblasti prostornog planiranja.51

Da bi se zemljama Centralne i Jugoistočne Evropepomoglo u suočavanju s tranzicijom iz planske u tržišnu pri-vredu, kao i u primeni mera za pristupanje Evropskoj uniji,inicirana su dva projekta: Vision Planet i ESTIA. Obaimaju za cilj uzajamno razumevanje procesa prostornog raz-voja, instrumenata i institucija u tom delu Evrope. U okviruoba projekta uspostavljene su mreže prostornih planera iodgovornih vladinih funkcionera kako bi se olakšao kon-struktivan dijalog na ove teme.52

OKVIR 5

Godine 1978, u Veneciji je osnovana Radna zajednica Alpe-Adrija, kao zajednica italijanskih i austrijskih regija i tada-šnjih jugoslovenskih republika. Ona danas ujedinjuje 17 regija iz 7 država: 4 italijanske regije (Friuli Venecija Đulija,Lombardija, Trentino-Alto Adiđe i Veneto), austrijske pokrajine (Gornja Austrija, Burgerland, Koruška i Štajerska),nemačku pokrajinu Bavarsku, Republiku Hrvatsku, Republiku Sloveniju, 5 mađarskih županija (Đer Mošon Šopron,Vaš, Zala, Šomođ i Baranja) i švajcarski kanton Tićino. Zemlje članice ujedinila je želja da učvrste mir i saradnjumeđu narodima koje su povezivale istorija i tradicija, kao i želja za većom ekonomskom i političkom integracijom.

Od svog nastanka, Radna zajednica je pridavala poseban značaj oblasti prostornog planiranja i upravljanja. Prvakomisija za prostorno planiranje i upravljanje i zaštitu životne sredine, bila je zadužena za aktivnosti u oblasti prostor-nog planiranja i zaštite životne sredine, prirodnih i kulturnih resursa. U početku su obavljane aktivnosti u cilju priku-pljanja znanja o postojećem stanju u oblasti za koju su bile karakteristične velike strukturne razlike. Devedesetihgodina, ove aktivnosti su preusmerene u traganje za zajedničkim ciljevima i razvojnim smernicama za njihovo jača-nje.

Prioritetni cilj, utvrđen programom aktivnosti za period 2001-2005. bila je saradnja u primeni Glavnih principa održi-vog prostornog razvoja evropskog kontinenta (Savet Evrope) i Evropskih perspektiva prostornog planiranja (EU).

Ciljevi ovih aktivnosti bili su:

• obezbeđenje pristupa informacijama i razmena iskustava predstavnika službi zaduženih za prostorno planiranje iupravljanje u zemljama članicama;

• učvršćivanje i veća prepoznatljivost ove oblasti u Evropi;

• odstranjivanje razlika u postojećim dokumentima u vezi s prostornim planiranjem, obezbeđenje blagovremenihinformacija i usaglašavanje predviđenih rešenja koja imaju prekogranični značaj;

• stvaranje zajedničkih vizija, smernica i mera za obezbeđenje održivog prostornog razvoja;

• obezbeđivanje informacija u vezi sa značajnim nacionalnim, trans-nacionalnim i prekograničnim projektima;

• izrada predloga sadržaja zajedničkih projekata; i

• promovisanje integrisanog planiranja.

Aktivnosti se obavljaju u okviru godišnjih tematskih sastanaka kojima prisustvuju učesnici iz službi zaduženih za pro-storno planiranje i upravljanje u zemljama članicama Radne zajednice Alpe-Adrija (oko 70 na broju). Na te sastankese pozivaju i predstavnici Saveta Evrope i Evropske unije.

Izvor: www.coe.int/t/e/cultural_co-operation/environment/cemat/paneuropean_co-operation/AlpeAdria.asp#TopOfPage

Inicijativa Alpe-Adrija




Prekograničnu saradnju podstiče Evropska komisija krozpublikaciju Europe 2000+: Cooperation for the Spatial Develop-ment of Europe.53

U tom okviru lokalne vlasti treba: • da uspostave dijalog i redovnu saradnju kako bi obezbe-

dile uzajamno razumevanje i poznavanje prakse planiran-ja u svom regionalnom društvenom, kulturnom,ekološkom i ekonomskom kontekstu;

• da se upoznaju s relevantnim administrativnim sistemi-ma i organizacijom prostornog planiranja u susednimzemljama i tako obezbede plodnu saradnju;

• da modifikuju relevantne politike, kako bi praksa pros-tornog planiranja bila kompatibilna u celom regionu;

• da se postaraju da nacionalne i lokalne politike i progra-mi budu u skladu s regionalnim; i

• da uspostave veze između istraživačkih instituta i planerau cilju zajedničkog prekograničnog prostornog planiran-ja.

ČLAN 53. Tokom izrade politika i programa

prostornog planiranja, posebna pažnjatreba, između ostalog, da se obrati na:

(a) prekogranični transport, energetsku itelekomunikacionu infrastrukturu iusluge;

(b) očuvanje i održivo korišćenje prirodnihresursa;

(c) koherentno urbano i ruralno planiranjeu pograničnim oblastima;

(d) prevenciju prekograničnog uticajazagađenja;

(e) integrisano planiranje korišćenjazemljišta i procenu uticaja na životnusredinu.

Stav 3 ukazuje na glavne oblasti interesovanja i posebnupažnju koja će se pokloniti politikama i programima prostor-nog planiranja.

Glavni koncepti

Zbog svog interdisciplinarnog pristupa prostorni razvojpovezan je s nekoliko sektorskih politika navedenih u Kon-venciji.

Prekogranični transport, energetska itelekomunikaciona infrastruktura i usluge

Izgradnja infrastrukture u regionu posebno je značajnaza integrisani pristup prostornom planiranju, budući da imaogroman uticaj na zemljište i na resurse. Ovaj stav zahtevada prekogranični planovi i projekti budu razvijeni u saradnjizemalja na koje će radovi uticati. U ovom smislu mora da seuspostavi najbolja ravnoteža između ekonomske eksploataci-je oblasti i ekoloških i društvenih interesa. Ovo zahteva ipažljivu procenu dugoročnih potreba projekata.

Više informacija dato je u članovima 8 i 10 Konvenci-je.54

Očuvanje i održivo korišćenje prirodnih resursa

Izvesni načini korišćenja zemljišta i prostornog razvojamogu da dovedu do degradacije koja može negativno dautiče na stabilnost ekosistema. Štaviše, upravljanje prirodnimresursima, kao što je obnavljanje staništa, zahteva izvesnuprostornu strategiju. Procesi odlučivanja stoga bi trebalo dauzimaju u obzir integrisano prostorno upravljanje prirodnimresursima. Više informacija dato je u članu 4 Konvencije.55

Koherentno urbano i ruralno planiranje upograničnim oblastima

Ova odredba zahteva poklanjanje posebne pažnje kohe-rentnosti urbanih i ruralnih planova u graničnim područji-ma. Prekogranična saradnja u koherentnom prostornom pla-niranju može da stvori gradove i seoska područja čiji je raz-voj više održiv (uz minimalni uticaj projekata infrastrukture ikorišćenja zemljišta na životnu sredinu i maksimalizacijuekonomskih i društvenih koristi za stanovništvo), kao i daumanji disparitete u razvoju susednih oblasti. Potrebna jebolja perspektiva da bi se omogućio razvoj zanemarenihpodručja, restruktuirala prostorno neefikasna naselja i pod-stakle ekonomske mogućnosti za razvoj ruralnih i urbanihpodručja.

Prevencija prekograničnog uticaja zagađenja

Prostorni pristup ima odlučujuću ulogu u prevencijizagađenja. Lociranje industrijskih aktivnosti moralo bi dauzme u obzir dinamiku prekograničnog zagađenja. Konven-cija UNECE o industrijskim udesima dobar je primer merekoja se može uvesti radi sprečavanja prekograničnog zagađe-nja. Razgraničenje uvođenjem tampon zona jedna je od efi-kasnih zaštitnih mera protiv zagađenja. Više informacija oovome može se naći u članu 10 Konvencije.56



Integrisano planiranje korišćenja zemljišta iprocena uticaja na životnu sredinu

Strateška procena životne sredine (SEA) koristi se da biolakšala proces odlučivanja u prostornom planiranju. Onaobuhvata i društveno-ekonomske elemente i elemente pro-cene životne sredine i može da uključuje:

• mapiranje staništa;

• analizu rizika; i

• mapiranje osetljivosti.

Kada se odluke iz oblasti prostornog planiranja donesu,procena uticaja na životnu sredinu (EIA) treba da se koristiza procenu i ublažavanje ekološkog uticaja određenih proje-kata ili aktivnosti. Obaveze sadržane u ovom članu mogu dase ispune sredstvima kao što su:

• prostorne mere, na primer, reprezentativne mrežezaštićenih oblasti, zone u koje je stalno ili privremenozabranjen ulaz i oblasti koje se ne mogu eksploatisati;

• kontrola nivoa, na primer, ograničenje korišćenja resursa,ili obima, ili koncentracije emisija; i

• najbolja praksa, uključujući odgovarajuća tehnološkaunapređenja.

Videti član 3 i član 12 Konvencije.57


Protokol Alpske konvencije o prostornom planiranjui održivom razvoju58 bavi se sektorskim politikama.

Potrebno je odrediti prirodne rezervate i ruralne oblastikoji će biti zaštićeni i obezbediti zaštitu vodenih puteva idrugih vitalnih resursa.

Što se tiče transporta, biće usvojene bolje regionalne imeđuregionalne veze koje će davati prednost ekološki kom-patibilnim saobraćajnim sredstvima, jačati koordinaciju i vezeizmeđu različitih saobraćajnih sistema i podsticati ograniče-nje saobraćaja poboljšanjem javnog prevoza za lokalno sta-novništvo i turiste u cilju smanjenja saobraćaja.

Članice Evropske unije prihvatile su 1999. godineEvropsku perspektivu prostornog razvoja (ESDP), u ciljupodsticanja policentričnih regionalnih struktura i održivograzvoja putem prostornog planiranja. Ona se smatra za„odgovarajući politički okvir za pojedinačne sektorske politi-ke Zajednice, a države članice koje imaju uticaj na prostor,isto kao i regionalne i lokalne vlasti, usmerene su na ostvari-vanje uravnoteženog i održivog razvoja teritorije Evrope.“59


Vlade i lokalne vlasti suočene su s izazovom kao što jeuključenje različitih procesa i instrumenta u prostorne plano-ve. Ovo znači obezbediti da se usvajanje – a posebno prime-na – politika u oblasti poljoprivrede, šumarstva i transporta,sprovodi i obavlja tako da se one međusobno ne sukobljava-ju, već učvršćuju. Stoga je neophodno da se u odlučivanjeuključi integrisani pristup kako bi se povelo računa o svimpolitikama koje jedne na druge mogu da utiču.

Veze s drugim članovima Konvencije

Članovi 3 i 5 blisko su povezani s članovima 4, 6 i 7,budući da je za očuvanje biodiverziteta, predela, voda, šuma ipoljoprivrednog zemljišta potrebno upravljanje zemljišnimresursima.

Pošto u ogromnoj meri utiču na zemlju i njene resurse,transport i njegova infrastruktura (član 8), isto kao i indu-strijske aktivnosti (član 10), moraju da dobiju posebno mestou prostornim planovima.

Rekreacione zone su obično uključene u prostorne pla-nove, što utiče na turističke aktivnosti (v. član 9).

Pored toga, tokom izrade prostornih planova kulturno-istorijska baština (član 11) mora da se uzme u obzir kako bise osigurala arhitektonska usklađenost, pri čemu izvesniobjekti (na primer, istorijski spomenici) mogu da zahtevajuposebnu zaštitu kao što su tampon-zone.

Strateška procena životne sredine i procena uticaja naživotnu sredinu (član 12) koriste se za procenu uticaja pro-stornih planova i mera u vezi s upravljanjem zemljišnimresursima na životnu sredinu.

Konačno, tokom izrade planova trebalo bi da se osigura-ju mehanizmi u vezi s učešćem javnosti predviđeni članom13.




Prirodni resursi višestruko doprinose razvoju čovekovekulture i civilizacije.

Biološki diverzitet ne samo što direktno ili indirektnoobezbeđuje dobra i usluge neophodne za čovekov opstanak,već igra i bitnu ulogu u funkcionisanju ekosistema.

Planinske oblasti su posebno bogate u pogledu biodiver-ziteta i predela. Delimično i zbog toga što su udaljene i što jenjihov razvoj relativno ograničen. Planinski ekosistemi uklju-čuju brojna, raznovrsna staništa i veliko bogatstvo vrsta.Velika nadmorska visina obezbeđuje osnovne uslove zafunkcionisanje ekološkog sistema.

Jedna od najvećih prednosti Karpatskih planina jeste pri-rodno nasleđe koje obuhvata 133 vrste staništa i 3.988 biljnihvrsta.60 Zbog toga se u članu 4 Karpatske konvencije odstrana zahteva preduzimanje posebnih mera u vezi s očuva-njem i održivim korišćenjem biološke i predeone raznovr-snosti.

Čovekove aktivnosti iz osnova, a u značajnoj meri inepovratno, menjaju diverzitet života na Zemlji. Usledpotrošnje organskih resursa i pritisaka kao što su korišćenje

zemljišta, zagađenje (vazduha, vode i zemlje), ili klimatskepromene izazvane čovekovom aktivnošću, biodiverzitet nika-da nije bio ugrožen kao sada.

Naučnici priznaju da su ljudi tokom prošlog veka nanestanak vrsta uticali po stopama koje su nekoliko stotinaputa više od stopa u prethodnom periodu, odnosno, tokomčitave istorije Zemlje. Procenjuje se da je oko 34.000 biljnih i5.200 životinjskih vrsta – uključujući svaku osmu vrstu ptica– suočeno s nestankom, dok je 60 odsto ekosistema na našojplaneti degradirano, ili se njima upravlja na neodrživ način.61

Sagledavanje činjenice da se biosfera ubrzano menja podsta-klo je nekoliko inicijativa za očuvanje i zaštitu biološkogdiverziteta.


Na globalnom i regionalnom/podregionalnom nivou,usvojen je veliki broj međunarodnih konvencija i sporazuma

Glava DČlan 4

Član 4 – Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti

1.Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da omogući očuvanje, održivo korišćenje i obna-vljane biološke i predeone raznovrsnosti širom Karpata. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovara-juće mere kako bi osigurale visok nivo zaštite i održive upotrebe prirodnih i poluprirodnih staništa, njiho-vog kontinuiteta i povezanosti, kao i biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate, naročito kada jereč o zaštiti ugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera.

2.Strane se obavezuju da će promovisati adekvatno održavanje poluprirodnih staništa, obnovu degradiranihstaništa, kao i da će podržati izradu i sprovođenje relevantnih planova upravljanja.

3.Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj da spreči uvođenje stranih invazivnih vrsta i genetskimodifikovanih organizama koji ugrožavaju ekosisteme, staništa, ili vrste, kao i njihovu kontrolu ili uništa-vanje.

4.Strane se obavezuju da će razvijati i/ili promovisati kompatibilne sisteme monitoringa, koordinirane regio-nalne inventare vrsta i staništa, koordinirana naučna istraživanja, i njihovo umrežavanje.

5.Strane se obavezuju da će sarađivati na razvoju ekološke mreže na Karpatima, kao sastavnog dela Pane-vropske ekološke mreže, na osnivanju i pružanju podrške Karpatskoj mreži zaštićenih oblasti, kao i naunapređenju očuvanja i održivog upravljanja izvan zaštićenih oblasti.

6.Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere u cilju integrisanja ciljeva očuvanja i održivogkorišćenja biološke i predeone raznovrsnosti u sektorske politike, poput planinske poljoprivrede, planin-skog šumarstva, upravljanja rečnm basenima, turizma, saobraćaja i energetike, industrije i delatnosti uoblasti rudarstva.

koje se bave posebnim aspektima očuvanja biološke i pre-deone raznovrsnosti, ili održivim korišćenjem biološkihresursa. Šest globalnih konvencija bavi se pitanjima biodi-verziteta: Konvencija o biodiverzitetu (CBD), Konvencija omeđunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune iflore (CITES), Konvencija o očuvanju migratornih vrsta(Bonska konvencija), Ramsarska konvencija o močvarama(Ramsarska konvencija), Konvencija Ujedinjenih nacija oborbi protiv dezertifikacije (UNCCD) i Konvencija o svet-skoj baštini (WHC). One su ukratko predstavljene u daljemtekstu, dok je više detalja dato u analizi pojedinačnih stavova. 1. Konvencija o biodiverzitetu62 prvi je globalni spo-

razum koji se odnosi na sve aspekte biološkog diverzite-ta. Do 2007. godine, 190 država, uključujući svekarpatske zemlje, pristupilo je ovoj Konvenciji. Konven-cija postavlja tri glavna cilja: očuvanje biološkogdiverziteta, održivo korišćenje njegovih komponenti ipoštenu i pravičnu podelu koristi od upotrebe genetskihresursa.

2. Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženimvrstama divlje faune i flore (CITES)63. Cilj ove Kon-vencije jeste sprečavanje međunarodne trgovineprimercima ugrožene divlje faune i flore. U tri aneksa,Konvencija obezbeđuje različite stepene zaštite za višeod 30.000 biljnih i životinjskih vrsta i reguliše međunaro-dnu trgovinu tim vrstama. Do danas, Kovenciji je pris-tupilo 169 država, uključujući i karpatske zemlje.

3. Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljihživotinja (CMS, ili Bonska konvencija)64 ima za cilj oču-vanje svih suvozemnih i morskih vrsta, kao i ptica selica.Strane ove Konvencije sarađuju u očuvanju migratornihvrsta i njihovih staništa tako što obezbeđuju strogu zašti-tu za najugroženije migratorne vrste i u tom smisluzaključuju regionalne multilateralne sporazume o oču-vanju određenih vrsta ili kategorija vrsta i upravljanjunjima, uz istovremeno preduzimanje zajedničkih istraži-vačkih i konzervacionih aktivnosti. S izuzetkom Srbije,sve karpatske zemlje su ratifikovale su ovu Konvenciju.

4. Konvencija o močvarnim područjima od međuna-rodnog značaja naročito kao staništa ptica močvari-ca (poznata kao Ramsarska konvencija)65 daje okvir zaaktivnosti pojedinačnih zemalja i njihovu međusobnusaradnju u cilju očuvanja i razumnog korišćenja močvarai njihovih resursa. Ova Konvencija obuhvata sve aspekteočuvanja močvara i njihovog razumnog korišćenja, stogašto su močvare ekosistemi od izuzetnog značaja za oču-vanje biodiverziteta uopšteno, ali i za dobrobit ljudskihzajednica. Ovu Konvenciju su ratifikovale sve karpatskezemlje.

5. Konvencija UN o borbi protiv dezertifikacije(UNCCD)66 potvrđuje činjenicu da je dezertifikacijaozbiljan ekonomski, društveni i ekološki problem umnogim zemljama i u mnogim regijama u svetu. U cilju

borbe protiv dezertifikacije i ublažavanja posledica suše,posebno u Africi, Konvencija se usredsređuje naunapređenje održivog upravljanja zemljištem i vodom isprečavanje dugoročnih posledica dezertifikacije,uključujući masovne migracije, nestanak vrsta, promenuklime i potrebu za hitnim pružanjim pomoći ugroženomstanovništvu.

6. Konvencija o svetskoj baštini (WHC)67 pre svega imaza cilj identifikaciju i očuvanje svetske kulturne iprirodne baštine i stoga predviđa sastavljanje spiskovalokacija čija izuzetna vrednost treba da se očuva za celočovečanstvo, a čija zaštita treba da se obezbedi kroz bližumeđunarodnu saradnju. Sve karpatske zemlje pristupilesu ovoj Konvenciji. Aspekti u vezi s kulturnom baštinomi nasleđem detaljnije su opisani u Glavi I.J ovog Priručni-ka. U tom odeljku osvrnućemo se na deo Konvencijekoji se odnosi na prirodno nasleđe.

Tri regionalna ili subregionalna sporazuma bave sesamo jednom temom, biološkom i predeonom raznovrsno-šću, ili nekom od njenih komponenti.

1. Bernska konvencija68 je obavezujući međunarodnipravni instrument u oblasti očuvanja prirode, a obuhvatacelokupno prirodno nasleđe evropskog kontinenta – uzširenje na neke afričke države. Cilj Konvencije je očuvan-je biljnog i životinjskog sveta u njihovim prirodnimstaništima i podsticanje evropske saradnje u toj oblasti.

2. Evropska konvencija o predelima69 ima za cilj podsti-canje zaštite predela u Evropi, kao i upravljanje predeli-ma i organizaciju evropske saradnje u vezi s tim pitanji-ma. Ova konvencija uspostavlja opšte pravne principekoji bi trebalo da posluže kao osnov za usvajanjenacionalnih politika i uspostavljanje međunarodne sarad-nje u vezi s predelima. To je jedini pravni instrument kojise na evropskom nivou bavi zaštitom predela.

3. Alpska konvencija70 je jedan okvirni sporazum u ciljuzaštite i održivog razvoja alpske regije. Pored toga, stra-ne su 1994. zaključile Protokol o zaštiti prirode iupravljanju predelima koji je stupio na snagu 2002.godine. On predviđa konkretne obaveze strana: saradnjui međusobno obaveštavanje o planiranim aktivnostima uvezi sa zaštitom flore i faune, uspostavljanje trans-nacionalnih zaštićenih oblasti i zajedničko upravljanjenjima, uspostavljanje ekološke mreže zaštićenih oblasti,zabranu odstranjivanja i prodaje određenih zaštićenihvrsta i usklađivanje njihovih istraživačkih aktivnosti.

Zakonodavstvo Evropske unije obezbeđuje značajnureferencu u oblasti biodiverziteta i održivog korišćenja biolo-ške i predeone raznovrsnosti u Evropi.

Politika Evropske unije u vezi s očuvanjem prirodezasniva se na dvema osnovnim direktivama. To su:



• Direktiva Saveta 92/43/EEC od 21. maja 1992. o oču-vanju prirodnih staništa faune i flore (Direktiva o staniš-tima); i

• Direktiva Saveta 79/409/EEC od 2. aprila 1979. o zaštitidivljih ptica (Direktiva o pticama).

Okosnica ovih direktiva jeste uspostavljanje širokeEvropske ekološke mreže lokaliteta pod nazivom „Natura2000“ i uključivanje zaštite prirode u politike pojedinačnihsektora (na primer: poljoprivrede, saobraćaja i regionalnograzvoja).

Značajne mogućnosti za očuvanje žive prirode i održivograzvoja u regionu nudi i niz postojećih zakonski neobave-zujućih instrumenata i međunarodnih inicijativa.• Agenda 21

Agenda 21 predstavlja opsežan akcioni plan koji će sesprovoditi na globalnom, nacionalnom i lokalnom nivou odstrane organizacija iz sistema Ujedinjenih nacija, vlada i naj-važnijih grupa u svakoj oblasti u kojoj ljudi utiču na životnusredinu. Glava 15 ove Agende, usvojene na Konferenciji uRiju 1992. godine, posvećena je očuvanju biodiverziteta.Ciljevi su očuvanje biološke raznovrsnosti i održivo korišće-nje bioloških resursa, isto kao i podrška primeni Konvencijeo biodiverzitetu.71

• Principi i smernice za održivo korišćenje biodiverzi-teta usvojeni u Adis Abebi

Principi i smernice usvojeni su na Sedmoj konferencijistrana ugovornica Konvencije o Biodiverzitetu u Adis Abebi,a sastoje se od 14 praktičnih principa i operativnih smernica,kao i nekoliko instrumenata za njihovu primenu, koji uređujukorišćenje komponenti biodiverziteta radi obezbeđivanja nje-gove održivosti. Principi pružaju okvir za pomoć vladama,menadžerima resursa, autohtonim i lokalnim zajednicama,privatnom sektoru i drugim zainteresovanim stranama, kakobi se obezbedilo da eksploatacija komponenti biodiverzitetadugoročno ne izazove narušavanje biodiverziteta.72

• Inicijativa „Cilj biodiverziteta do 2010.“

Na Konferenciji članica Konvencije o biodiverzitetu odr-žanoj 2002. godine, odlučeno je da se strane „obavežu na efi-kasnije i celovitije sprovođenje tri cilja Konvencije, kako bi sedo 2010. u značajnoj meri smanjila sadašnja stopa gubitkabiodiverziteta na globalnom, regionalnom i nacionalnomnivou i to kao doprinos smanjenju siromaštva, a na koristsvih živih bića na zemlji“.

Što se tiče biodiverziteta u planinama, na Sedmoj konfe-renciji, članice su usvojile program rada na očuvanju biodi-verziteta u planinama73 koji takođe ima ambiciozan cilj dado 2010. godine značajno smanji gubitak biodiverziteta uplaninama.74 Ovaj cilj je naknadno potvrđen na Svetskomsamitu o održivom razvoju, a Evropska unija se takođe oba-vezala da će do 2010. zaustaviti gubitak biodiverziteta, što je

kao cilj unela u Šesti akcioni program zaštite životne sredineusvojen 2002. godine.

„Odbrojavanje do 2010.“75 predstavlja mrežu vlada, gra-dova i regiona, kao i organizacija civilnog društva, koja delujeu okviru Regionalne kancelarije Svetske unije za zaštitu pri-rode. Njen cilj je da evropske vlade i članice organizacijacivilnog društva na svim nivoima preduzmu neophodneaktivnosti u cilju zaustavljanja gubitka biodiverziteta do2010.• Crvena lista ugroženih vrsta Svetske unije za zaštitu

prirode

Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN), preko svojeKomisije za opstanak vrsta (SSC), procenjivala je stanje zašti-te vrsta, podvrsta i varijeteta više od četiri decenije, a na glo-balnom nivou je čak izabrala subpopulacije, kako bi se uka-zalo na ugrožene taksone i time podstaklo njihovo očuvanje.Ova procena je osnov za Crvenu listu koja treba da utvrdirelativan rizik od nestanka. Glavni cilj je izrada kataloga iukazivanje na taksone koji su suočeni s velikim rizikom odglobalnog nestanka (označeni su kao kritično ugroženi, ugro-ženi i moguće ugroženi). Crvena lista IUCN uključuje iinformacije o taksonima koji se vode kao iščezli, ili iščezli uprirodi, o taksonima koji se ne mogu proceniti stoga što nepostoji dovoljno informacija (to jest, podaci su nepotpuni) io taksonima koji su sasvim blizu praga ugroženosti, ili će tobiti ukoliko se ne uvede stalan program njihove zaštite(odnosno, taksoni koji su skoro ugroženi).76

• Panevropska strategija za biološku i predeonu raz-novrsnost

Panevropsku strategiju za očuvanje biološke i predeoneraznovrsnosti usvojio je Savet Evrope, u saradnji s drugim,kako vladinim tako i nevladinim, nacionalnim i međunarod-nim organizacijama, posle Samita u Riju i usvajanja Konven-cije UN o biodiverzitetu. Osnovni cilj strategije jeste prona-laženje doslednog rešenja problema smanjenja biološke ipredeone raznovrstnosti u Evropi i obezbeđenje održivostiprirodne sredine.77

• Tematska strategija Evropske unije za održivo kori-šćenje prirodnih resursa

Evropska komisija je 2005. godine predložila Tematskustrategiju za održivo korišćenje prirodnih resursa u Evropi.Cilj te strategije jeste smanjenje uticaja na životnu sredinuizazvano korišćenjem resursa. Ova strategija obuhvata vre-menski horizont od 25 godina i usredsređuje se na boljerazumevanje načina na koji se resursi koriste, uticaje na živo-tnu sredinu takvog korišćenja i njegove veze s ekonomskimrastom, indikatorima razvoja i sredstvima za praćenje i izve-štavanje o napretku. Ona uključuje i uspostavljanje evrop-skog centra za podatke o prirodnim resursima, kao i jedanmeđunarodni panel o održivom korišćenju prirodnih resursa.

Svi ovi instrumenti, zahvaljujući aktivnostima kojepostavljaju standarde, projektima razvoja politike, stvaranju



stručnih mreža, aktivnostima na terenu, istraživanjima i ana-lizi, lokalnom razvoju, izgradnji kapaciteta i jačanju svesti,doprinose očuvanju i održivom korišćenju prirodne baštine.

1. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja ima za cilj da omogući očuvanje,održivo korišćenje i obnavljanje biološkei predeone raznovsrsnosti širomKarpata. Strane se obavezuju da ćepreduzeti odgovarajuće mere kako biosigurale visok nivo zaštite i održiveupotrebe prirodnih i poluprirodnihstaništa, njihovog kontinuiteta ipovezanosti, kao i biljnih i životinjskihvrsta karakterističnih za Karpate,naročito kada je reč o zaštiti ugroženihvrsta, endemskih vrsta i velikihmesoždera.Stavljajući naglasak na specifičnosti Karpatske regije,

prvi stav definiše opšte obaveze strana – sprovođenje odgo-varajućih politika i preduzimanje mera za zaštitu kompone-nti biodiverziteta u rečenoj regiji.

Glavni koncepti

U prvom delu ovog stava od strana se zahteva da sledeodređene politike usmerene ka „očuvanju, održivom korišće-nju i obnavljanju biološke i predeone raznovrsnosti“.

Biološka raznovrsnost, ili biodiverzitet, obuhvata sverodove, vrste, staništa i ekosisteme na zemlji, što uključujesve žive organizme i njihovu složenu međuzavisnost,78 izu-zimajući ljudska bića, čovekove organe i genetski materijal,kao što je to definisano na Prvoj konferenciji članica Kon-vencije o biološkom diverzitetu. U drugom članu te Kon-vencije biološka raznovrsnost je definisana kao „različitostživih organizama svih vrsta, uključujući, između ostalog,suvozemne, morske i druge vodene ekosisteme i ekološkekomplekse čiji su deo; a ovo uključuje različitost unutarvrsta, između vrsta i između ekosistema“.

Konvencija o biodiverzitetu i međunarodna ekološkazajednica razlikuju tri nivoa biološke raznovrsnosti:

• razlike između ekosistema i staništa i unutar staništa(diverzitet staništa);

• razlike između vrsta unutar određenog staništa ili ekosis-tema (diverzitet vrsta); i

• genetske varijacije u okviru pojedinačnih vrsta (genetskidiverzitet).79

Predeo se u Evropskoj konvenciji o predelima definišekao „oblast, kako je ljudi doživljavaju, čiji je karakter rezultat

aktivnosti i interakcije prirodnih i/ili ljudskih faktora“. Ovadefinicija odražava ideju da se predeli vremenom razvijaju iističe činjenicu da je predeo celina čije se prirodne i kulturnekomponente moraju zajedno posmatrati. Izraz „predeonaraznovrsnost“ nije izričito definisan u Konvenciji,/80/ alioslanjajući se na Preambulu Evropske konvencije o predeli-ma kao smernicu, možemo da utvrdimo da predeona raz-novrsnost u smislu cilja Konvencije obuhvata mnoštvo pre-dela u urbanim i seoskim područjima, u degradiranimpodručjima, isto kao i u veoma kvalitetnim, zatim u podru-čjima koja se svrstavaju u prirodne lepote, ali i potpuno obi-čna područja.

U skladu s Konvencijom o svetskoj baštini, kulturni pre-deo je humanizovan predeo koji predstavlja „kombinacijudelovanja prirode i čoveka“. Takvi predeli ilustruju istorijskirazvoj društva i naseobina pod uticajem fizičkih ograničenjai/ili mogućnosti kao što su njihovo prirodno okruženje isukcesivno dejstvo društvenih, ekonomskih i kulturnih zako-nitosti.

Očuvanje je termin koji se danas smatra kao mnogo užiod termina „zaštita“. Očuvanje zahteva održavanje uslovaneophodnih za stalno postojanje resursa, a referentna tačkatrebalo bi da bude postojeće stanje određenog živog resursa.Pod ovim terminom podrazumeva se i zahtev za korišće-njem prirodnih resursa, uz izbegavanje prelaženja granicakoje garantuju njihovo obnavljanje i održivost. Što se tičedefinicije Evropske unije, Direktiva o staništima definišeočuvanje kao niz mera potrebnih za očuvanje ili obnavljanjeprirodnih staništa i populacija biljnih i životinjskih vrsta kakobi se održalo zadovoljavajuće stanje. Prema tome, u skladu sovom definicijom, i koncept očuvanja uključuje konceptobnavljanja.

U skladu s Konvencijom o biodiverzitetu, održivo kori-šćenje znači korišćenje komponenti biološke raznovrsnostina način i po stopi koja dugoročno neće narušiti biološkidiverzitet, već očuvati njegov potencijal za zadovoljavanjepotrebe i želje sadašnjih i budućih generacija.

Maja 2002. godine, Konferencija članica Konvencije obiodiverzitetu objavila je da je održivo korišćenje biološkeraznovrsnosti prioritetno pitanje i usvojila je Odluku V/24 oodrživom korišćenju kao o problemu koji se stalno javlja.Prihvaćeno je da su očuvanje i održivo korišćenje biološkeraznovrsnosti bitni za opstanak vrsta, ali i da koriste čove-čanstvu, pogotovu ljudima čiji opstanak zavisi od nje.

Održivo korišćenje obezbeđuje podsticaje za očuvanje iobnavljanje zbog društvenih, ekonomskih i kulturnih koristikoje ljudi od toga imaju. Održivo korišćenje ne može da seostvari ukoliko se ne sprovode efikasne mere.

Obnavljanje je aktivnost komplementarna s očuvanjemi održivim korišćenjem. Ono se definiše kao „vraćanje ekosi-stema ili staništa na početne strukture, prirodne komplemen-tarne vrste i prirodne funkcije“.81 Obnavljanje pre svegazahteva identifikaciju degradiranih staništa i ekosistema,posle čega se planiraju i sprovode mere koje ih vraćaju uodgovarajuće stanje.

Ovaj termin postaje sve važniji u kontekstu odgovorno-



sti za ekološku štetu. Na primer, Direktiva Evropske unije oodgovornosti za ekološku štetu u smislu sprečavanja i otkla-njanja82 predviđa da se otklanjanje ekološke štete sprovoditako što se životna sredina obnavlja da bi se dovela u pretho-dno stanje. Ovaj drugi deo zahteva da strane preduzimajuodgovarajuće mere kako bi se uspostavili visok nivo zaštite iodrživo korišćenje:• staništa (prirodnih, ili poluprirodnih) i njihovih karakter-

istika, kontinuiteta i povezanosti; i

• biljnih i životinjskih vrsta (posebno ugroženih vrsta,endemskih vrsta i velikih mesoždera).

U poređenju s prvom odredbom, druga rečenica seodnosi na zaštitu. Ovaj termin obuhvata i jednu pozitivnu ijednu negativnu obavezu. Uzdržavanje od aktivnosti kojemogu da naškode biodiverzitetu i preduzimanje aktivnihmera za sprečavanje degradacije životne sredine. Zaštita sepostepeno shvata kao sveobuhvatno ekološko planiranje iupravljanje uz odgovarajuće propise, postupke i institucije nanacionalnom nivou.83

Stanište se u Konvenciji o biodiverzitetu definiše kaomesto ili vrsta lokacije gde se neki organizam ili populacijaprirodno javljaju. Politika Evropske komisije za zaštitu priro-de i biodiverziteta stavlja veliki naglasak na zaštitu staništa izahteva od država članica da odrede zaštićene oblasti kaostaništa za vrste od interesa za Zajednicu.

Direktiva o staništima definiše pojam „prirodno stanište“kao kopnenu i vodenu sredinu s određenim geografskim,abiotičnim i biotičnim karakteristikama, prirodnim ili polu-prirodnim, a pojam „stanište vrste“ kao životnu sredinu kojuodlikuju specifični abiotični i biotični faktori i u kojoj vrstežive u svim fazama svog biološkog ciklusa. U poređenju sprirodnim staništima, poluprirodna staništa su ona koja upr-kos tome što su u sklopu upravljanja zemljištem menjana,imaju u određenoj oblasti autohtone biljke i životinje.

Jedna od najvećih opasnosti za staništa i populacije vrsta,odnosno, jedan od glavnih uzroka smanjenja biološke razno-vrsnosti u Evropi, jeste fragmentacija i izolacija staništa, kaoi posledice koje to može da ima po opstanak populacijevrsta. Fragmentacija je presecanje teritorija na kojima se nala-ze ekosistemi, što stvara prepreke migracijama ili širenjuorganizama i smanjuje veličinu homogenih područja. Dofragmentacija mogu da dovedu čovekove aktivnosti (na pri-mer, putna infrastruktura), ili prirodni procesi.84

Fragmentacija staništa uključena je kao prioriteni pro-blem u Panevropsku strategiju za biološku i predeonu raz-novrsnost (1998), kao i u evropsku Direktivu o staništima.Kontinuitet i povezanost staništa odnose se na pristup stani-štima u vremenu i prostoru i pružaju odgovarajuće moguć-nosti za širenje populacije vrsta, njihove migracije i genetskurazmenu. U ovom pogledu treba zadovoljiti tri zahteva:

• populacije vrsta moraju da imaju pristup dovoljno velikojoblasti odgovarajućeg staništa

• migratorne životinjske vrste treba da imaju pristup mes-tima razmnožavanja, zimskim staništima i putevima kojiih spajaju;

• mogućnosti za genetsku razmenu između različtihlokalnih populacija vrsta moraju da budu dostupne.

Da bi se obezbedila povezanost staništa, nastali su kon-cepti ekoloških koridora i ekoloških mreža.85 Panevropskaekološka mreža, Direktiva o staništima na nivou Evropskeunije i Inicijative „zeleni pojasevi“86 u osnovi imaju konceptekološke mreže. Više detalja o ovim konceptima dato je uokviru objašnjenja stava 5 ovog člana.

Konvencija zahteva visok stepen zaštite i održivog kori-šćenja biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate,naročito kada je reč o zaštiti endemskih vrsta, ugroženihvrsta i velikih mesoždera.

Endemske vrste su vrste koje žive isključivo na određe-nom mestu, ili u određenoj regiji. Ugrožene vrste su vrstekojima preti da budu uništene – u potpunosti, ili u značaj-nom obimu.

Nekoliko multilateralnih sporazuma o životnoj sredinibave se ugroženim vrstama: Konvencija o međunarodnojtrgovini ugroženim vrstama faune i flore (CITES) uključujetakve spiskove. Bonska konvencija omogućava trenutnu ipojačanu zaštitu ugroženih i migratornih vrsta navedenih uAneksu 1 – i tako redom. Evropske direktive o pticama i sta-ništima uključuju i spiskove ugroženih vrsta ptica, odnosno,flore i faune i izriču jasne zabrane namernog uzimanja,zarobljavanja ili ubijanja, namernog uznemiravanja, uzimanjajaja ili oštećenja ili uništenja mesta za razmnožavanje iliodmorišta itd.

Crvena lista Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN) defi-niše ugrožene vrste kao vrste suočene s izuzetno visokimrizikom uništenja u divljini, u neposrednoj budućnosti (kriti-čno ugrožene), bliskoj budućnosti (ugrožene) ili srednjoroč-noj budućnosti (potencijalno ugrožene) budućnosti.

Veliki mesožderi (na primer, mrki medved, vuk, ris)deo su jedinstvenog ekosistema i predela širom Evrope, aliusled fragmentacije staništa njihove populacije se značajnosmanjuju, posebno u zapadnoj Evropi. Karpati su dom naj-veće populacije velikih mesoždera u Evropi, te se stoga nazi-vaju „poslednjom oblašću u Evropi u kojoj opstaju populaci-je velikih mesoždera“.87 Ovo bogatstvo treba da bude zašti-ćeno i stoga se u Konvenciji posebno pominje zaštita velikihmesoždera.

U skladu s Bernskom konvencijom, većina velikihmesoždera zaštićena je posebnim merama, koje su u njuuključene kao „zaštićene“ (evroazijski ris) i „strogo zaštiće-ne“ (vuk, mrki medved, žderavac i iberijski ris).

Na evropskom nivou mnogo se radi na zaštiti velikihmesoždera. Na primer, Evropska inicijativa za zaštitu velikihmesoždera, radna grupa u okviru Komisije IUCN za opsta-nak vrsta, pokrenula je nekoliko akcija u cilju zaštite velikihmsoždera,/88/ kao što je Karpatski projekat zaštite velikihmesoždera u Rumuniji, koji se završio 2003. godine./89/



Štaviše, Svetski fond za prirodu (WWF) inicirao je 1995.godine Program zaštite velikih mesoždera u Evropi, a uokviru Bernske konvencije 2003. usvojena je Preporuka ozaštiti velikih mesoždera u Karpatima.90


Sve konvencije koje se bave biodiverzitetom bave se, urazličitoj meri, i pitanjima očuvanja biodiverziteta i održivogkorišćenja njegovih komponenti.

U članu 1 Konvencije o biodiverzitetu piše: „Ciljevi ove Konvencije (...) jesu očuvanje biološke raz-

novrsnosti, održivog korišćenja njenih komponenti, kao ipravična i ravnomerna podela koristi proisteklih iz upotrebegenetskih resursa...“

Navedeni članovi Konvencije o biodiverzitetu razrađujute ciljeve:Član 6 o opštim merama za očuvanje i održivo korišćenje;Članovi 8 i 9 o očuvanju na lokaciji i izvan lokacije;Član 10 o održivom korišćenju komponenti biodiverziteta.

Konvencija o biodiverzitetu zahteva od članica podstica-nje zaštite ekosistema i

prirodnih staništa, očuvanje populacija vrsta u prirod-nom okruženju, isto kao i rehabilitaciju i obnovu degradira-nih ekosistema i podsticanje oporavka ugroženih vrsta,između ostalog i pomoću izrade i sprovođenja planova, ilidrugih mera.

Članovi 3 i 4 Ramsarske konvencije zahtevaju od stra-na da podstiču očuvanje i razumno korišćenje močvara, bez

obzira na to da li se nalaze na Ramsarskom spisku močvara.Član 2 Konvencije o očuvanju migratornih vrsta div-

ljih životinja zahteva preduzimanje mera kako bi se izbeglougrožavanje migratornih vrsta.

Član 4 Konvencije o svetskoj baštini odnosi se naidentifikaciju, zaštitu, očuvanje prikazivanje i prenošenjebudućim generacijama kulturne i prirodne baštine.

Članovi 1-7 Bernske konvencije naglašavaju očuvanjedivlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa, uz poklanja-nje posebne pažnje ugroženim i potencijalno ugroženimvrstama.

U članu 2 Alpske konvencije od strana se zahteva dapreduzmu mere: „za zaštitu, očuvanje i, po potrebi, sanacijuprirodnog okruženja i ruralanih područja, kako bi ekosistemimogli da funkcionišu i kako bi se životinjske i biljne vrstezajedno sa svojim staništima, kao i prirodna sposobnost zaregeneraciju i održivu produktivnost očuvale, a raznovrs-nost, jedinstvenost, lepota prirode i ruralnih područja u celi-ni i na trajnoj osnovi zaštitili“.

Očuvanje i zaštita odnose se na biodiverzitet, uz nagla-sak na pozitivnoj obavezi da se na održivom i produktivnomnivou obnovi životna sredina gde je to neophodno za opsta-nak prirodnog ekosistema u celini (flore i faune, njihovihstaništa, svih prirodnih resursa i prirodnih lepota). Sastavljačiove Konvencije nedvosmisleno su se rukovodili jasnim eko-sistemskim pristupom.

Obaveze koje proističu iz multilateralnih sporazuma oživotnoj sredini povezanih s biodiverzitetom, mogu da idu uprilog primeni Karpatske konvencije, a vlade bi trebalo da sepotrude i da iskoriste sinergiju kakva postoji između svihnavedenih međunarodnih pravnih instrumenata.

OKVIR 6

Veliki mesožderi (mrki medved, vuk, ris) veoma su speicifična i važna karakteristika biodiverziteta u Karpatima. Ovajregion je značajno utočište široke populacije velikih mesoždera. Oni igraju izuzetno važnu ulogu u životu tog regio-na, budući da kontrolišu broj vrsta i deluju kao indikator njihovog prisustva. Uprkos činjenici o njihovoj tamošnjojbrojnosti, veliki mesožderi su ugroženi, posebno usled lova i krivolova.

Karpatska ekoregionalna inicijativa zbog toga je obavila procenu stanja velikih mesoždera u regionu, što je ukazalona potrebu da se korišćenjem Pankarpatske strategije za zaštitu i upravljanje primeni regionalni pristup njihovojzaštiti.

Ovaj projekat zahteva određene aktivnosti kao što su:

• razvoj i usvajanje nacionalnih planova upravljanja za karpatske mesoždere;

• razjašnjenje zakona o zaštiti velikih mesoždera;

• istraživački projekti koji ispituju i prate kretanje populacije mesoždera na regionalnom nivou; i

• razvoj šema nadoknada, kako bi se ublažile posledice šteta koje veliki mesožderi nanose lokalnim zajednicama.

Izvor: The Status of the Carpathians (2001), CERI.

Očuvanje velikih mesoždera u Karpatima




Lokalne vlasti će igrati ključnu ulogu u usaglašavanju sobavezama proisteklim iz ovog stava člana 4. Protokol Alp-ske konvencije o zaštiti prirode i upravljanju predelima uklju-čuje jedan poseban član koji se odnosi na učešće teritorijal-nih zajednica u procesu odlučivanja povezanog s politikamazaštite prirode i upravljanja predelima. Prema tome, dokpolitike treba da se usvoje na nacionalnom nivou, posebneakcije moraju da se preduzmu na lokalnom. Lokalne vlastimogu da se angažuju na različite načine:

• na lokalnom nivou u sektorsko planiranje, a posebno uplaniranje korišćenja zemljišta, uključujući brigu zabiološku i predeonu raznovrsnost;

• na lokalnom nivou popisuju staništa, vrste flore i faune,posebno endemske i ugrožene vrste, kao i predele. Gorepomenuti Protokol Alpske konvencije zahteva od stranaugovornica da obave takve popise, kao i da pripremajuizveštaje o tekućem stanju, a pored toga navodi se ispisak pitanja koja treba da budu obuhvaćena ovimpopisima (član 6 i Aneks I);

• planiraju i sprovode posebne mere zaštite i očuvanja zas-novane na rezultatima popisa. Štaviše, za obnavljanjedegradiranih staništa, repopulaciju vrsta i slično mogu datraže posebne mere. Već su zabeleženi uspešni slučajevirepopulacije evropskog bizona i obnove populacije lepti-ra apolo u oblasti Karpata;91

• obeležavaju zaštićene oblasti, a u nekim zemljama, u zav-isnosti od administrativnog sistema, upravljaju zaštićen-im oblastima, ili nadziru upravljanje. Ovo bi zahtevalousvajanje plana upravljanja uz učešće svih zaintereso-vanih, a posebno lokalnih zajednica, usvajanje posebnihpropisa o stanju zaštićenih područja, uslova za poseći-vanje, zaštitu i mere očuvanja, itd;

• obezbeđuju učešće javnosti u procesu odlučivanja,posebno kada se preduzimaju zaštitne mere koje moguda ograniče pravo korišćenja prirodnih resursa, štopogađa lokalne zajednice. Protokol Alpske konvencijepredviđa obavezu postizanja sporazuma s vlasnicimazemljišta, il i s onima koji obavljaju šumarske ipoljoprivredne aktivnosti u oblastima obuhvaćenim pro-jektom, s obzirom na ograničenja proistekla iz zahteva zaštićenjem prirode i predela (član 10);

• regulišu aktivnosti koje mogu da utiču na biološku i pre-deonu raznovrsnost. Protokol Alpske konvencije u članu9 zahteva uspostavljanje sistema za procenu direktnih iindirektnih mera i projekata, privatnih ili javnih, koji ćeverovatno imati značajan uticaj na prirodu ili predeo.Rezultat procene uticaja trebalo bi da se uzme u obzirkada se odlučuje o izdavanju odobrenja za projekat;

• razvijaju podsticajne mere za održivo upravljanje prirod-nim resursima;

• pokreću kampanje u cilju jačanja svesti javnosti, kao iedukativne kampanje i slično.

Prirodni resursi nisu ograničeni administrativnim grani-cama i stoga, da bi se ostvarili efikasni dugoročni rezultati,treba prihvatiti jedinstven pristup u celoj Karpatskoj oblasti.Prekogranična saradnja zemljama pruža mogućnost dauspostave dijalog i da stiču korist od međusobne razmeneiskustava. Njena prednost je u tome što omogućava razvoj ipokretanje usklađenih akcija i mera, kao što su zajedničkestrategije ili programi. Nekoliko stavova iz člana 4 predviđadetaljnije zahteve u vezi s prekograničnom saradnjom.

2. Strane se obavezuju da će promovisatiadekvatno održavanje poluprirodnihstaništa i obnovu degradiranih staništa,kao i da će podržati izradu i sprovođenjerelevantnih planova upravljanja. Drugi stav obuhvata tri različita aspekta:

• adekvatno održavanje poluprirodnih staništa;

• obnovu degradiranih staništa; i

• izradu i sprovođenje relevantnih planova upravljanja.

Glavni koncepti

Poluprirodna staništa su staništa koja je čovek modifi-kovao ili stvorio, ali u njima još postoje vrste koje se priro-dno javljaju u toj oblasti i u kojima su prirodni procesi naj-značajnija snaga u razvoju tih vrsta.92 Od strana se zahtevada održavaju postojeće stanje, mada se u Konvenciji koristireč „adekvatno“, koja je nejasna i ne pruža smernice u vezi stim šta bi bile odgovarajuće mere. Stoga su potrebne studijepojedinačnih slučajeva kako bi se utvrdile mere koje će sepreduzeti za održavanje ovakvih staništa u njihovom provo-bitnom stanju (na primer, sprečavanje degradacije, smanjenjapodručja koje zauzimaju itd.).

Degradirana staništa su staništa izmenjena usled razli-čitih uticaja: zagađenja, preteranog korišćenja resursa od stra-ne ljudi, invazivnih vrsta itd. Značajan gubitak staništa i nji-hova sve veća degradacija danas predstavljaju veliki problem.Obnavljanje staništa stoga je sastavni deo tematskog radaprograma Konvencije o biodiverzitetu.

Nasuprot politici očuvanja, obnavljanje podrazumeva daje ekološka degradacija staništa reverzibilan proces. U skladus tim, ekološka funkcija može da se povrati jer ciljana inter-vencija ljudi može da podstakne oporavak biodiverziteta, avremenom da ostvari koristi (v. Boksove 7 i 8).

Obnova zahteva temeljno poznavanje strukture i funkcijaprvobitnog ekosistema, isto kao i vreme, ljudske resurse,kapacitete i finansijska sredstva. Prvo, degradirana staništa



treba da se identifikuju, a posle toga treba da se sproveduodređene mere koje mogu da uključuju čišćenje i rekultivaci-ju zemljišta, pošumljavanje, obnavljanje rečnih procesa, vra-ćanje vrste i druge slične intervencije na lokalnom ili širemnivou. Uprkos ogromnim troškovima povezanim sa svimovim merama, Karpatska konvencija zahteva od strana dapodstiču obnovu degradiranih staništa, ali ne daje smerniceu vezi s finansiranjem. Rešenja mogu da se nađu u rasponuod poreza do taksi koje podrazumevaju primenu principa„zagađivač plaća“93 i finansiranje od strane Evropske unije,recimo, preko programa LIFE i INTERREG.

Planovi upravljanja predstavljaju važno sredstvo za obez-beđivanje zaštite poluprirodnih staništa i obnavljanje degra-diranih staništa. U Konvenciji nisu izričito navedeni daljizahtevi u pogledu planova upravljanja, ali imajući u viduprincipe definisane u članu 2, može se shvatiti da bi ovakviplanovi trebalo da se razvijaju i primenjuju uz odgovarajućuparticipaciju javnosti i uključivanje zainteresovanih strana.Štaviše, oni bi trebalo da budu specifični za lokaciju i dadefinišu jasne ciljeve koji će se ostvariti, detaljne aktivnosti,vremenske okvire i finansijska sredstva. Primeri dobre pra-kse u planovima upravljanja mogu se naći u okviru inicijativakao što su Alpska konvencija, Natura 2000 i druge. Preporu-čeni koraci koje treba preduzeti u cilju razvoja planovaupravljanja za degradirana staništa jesu: • identifikovanje degradiranih oblasti i uzroka;• procena izvodljivosti obnove;• uspostavljanje odgovarajuće upravljačke prakse; i • procena plana efikasnosti.94


Obnova degradiranih ekosistema razmatrana je u dvačlana Konvencije o biodiverzitetu. U članu 8(f) od stranase zahteva da saniraju i obnavljaju degradirane ekosisteme ipodstiču oporavak ugroženih vrsta, između ostalog, i takošto će razvijati i primenjivati planove, ili sprovoditi drugeupravljačke strategije, dok se u članu 10(d) od strana zahtevada podrže lokalno stanovništvo u planiranju i sprovođenju

sanacionih mera u degradiranim područjima u kojima je bio-loška raznovrsnost bila smanjena. Za razliku od Karpatskekonvencije, Konvencija o biodiverzitetu zahteva aktivnosti ucilju oporavka ugroženih vrsta, a ne samo obnovu degradira-nih staništa.

Slični zahtevi u vezi s obnovom staništa koja su važna zaspasavanje vrsta od uništenja uključeni su u član 3, stav 4,Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životi-nja (CMS).

Direktiva 2004/35/EC o ekološkoj odgovornosti uvezi sa sprečavanjem i saniranjem ekološke štete, koju suEvropski parlament i Savet usvojili 21. aprila 2004, stupila jena snagu 30. aprila 2004. Ova direktiva uspostavlja plan eko-loške odgovornosti za zemlje članice Evropske unije, aodnosi se na saniranje štete nanesene vrstama i prirodnimstaništima. U Aneksu 2 preporučuje se saniranje ekološkeštete, to jest, obnova životne sredine kako bi se povratiloranije stanje i to putem primarne, komplementarne i kom-penzaciome sanacije.


U skladu s ovom odredbom članice Karpatske konvenci-je obavezuju se da će „promovisati“ i „podržati“ adekvatnoodržavanje i obnovu staništa. Od strana se stoga očekuje daobezbede okvir koji zahteva razvoj akcionih planova i poma-že lokalnom stanovništvu u obnovi i održavanju.

Kao što je objašnjeno u prvom stavu ovog člana, lokalnevlasti će igrati ključnu ulogu u ostvarivanju ovih ciljeva,posebno tako što će:• pružati finansijsku podršku lokalnim inicijativama• obezbediti stručnu pomoć i• koordinirati uključivanje svih zainteresovanih (na primer,

nevladinih organizacija, lokalnih zajednica) u programe iakcije usmerene na očuvanje i obnovu biodiverziteta.

Uprkos tome što se održavanje i obnova degradiranihstaništa uopšteno sprovode u malom obimu, važna je širokasaradnja zainteresovanih strana. Vlasti moraju da se uključeu utvrđivanje metoda za obnovu i da podele svoja iskustva.

Odgovornosti lokalnih vlasti detaljnije su obrađene uobjašnjenju stava 1, člana 4.

OKVIR 7

U autonomnoj pokrajini Trentino i u regiji Pijemont, obavljeno je više intervencija kako bi se obnovili pašnjaci nazemljištu koje pripada lokalnim vlastima. Ovi projekti bi mogli da spreče degradaciju ogromnih planinskih područjai njihovu sanaciju. Štaviše, realizovani su veoma važni planovi povezani s merama kao što je prosecanje turističkihstaza kroz planine da bi se pokrenula javnost i skrenula pažnja na estetski značaj ovih oblasti.

Obnova pašnjaka u Alpima



3. Strane se obavezuju da će voditi politikučiji je cilj da se spreči uvođenje stranihinvazivnih vrsta i genetski modifikovanihorganizama koji ugrožavaju ekosisteme,staništa ili vrste, kao i njihovu kontroluili uništavanje.

Glavni koncepti

Strane invazivne vrste su vrste koje su namerno ili nena-merno unete u staništa koja nisu njihova prirodna sredina igde se nastanjuju, množe i šire tako da nanose štetu sredinikoja ih je primila.95 To mogu da budu grabljivice, paraziti iliagresivne vrste koje oduzimaju autohtonim vrstama hranu,vodu i svetlost i time ugrožavaju njihov opstanak. Širenjeovakvih vrsta po staništima olakšavaju otvorene granice,međunarodna trgovina, turizam, a u nekim slučajevima čak inamerno unošenje, bez razmišljanja o dugoročnim posledi-cama na staništa. Iz ovih razloga, strane invazivne vrstedanas se smatraju najvećom opasnošću po biološku raz-novrsnost posle gubitka staništa.96 Prema Konvenciji o bio-diverzitetu, problem stranih invazivnih vrsta stalno se javlja,pa se tako odražava na različite tematske aktivnosti u skladus Konvencijom.

Na Šestoj konferenciji Konvencije o biodiverzitetu odr-žanoj 2002. godine usvojeno je 15 osnovnih principa zasprečavanje i ublažavanje uticaja stranih invazivnih vrsta.97

Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN) je 2000. godine raz-vila Smernice za sprečavanje gubitka biodiverziteta, kojiprouzrokuju strane invazivne vrste,98 a ekspertska grupa zainvazivne vrste Komisije IUCN za opstanak vrsta razvila jeglobalnu bazu podataka o invazivnim vrstama (sistem zarano upozoravanje).

U skladu s Bernskom konvencijom 2003. godine formu-lisana je Evropska strategija o stranim invazivnim vrstama99.Bio je to odgovor na sve veću zabrinutost zbog odsustvakoordiniranog evropskog pristupa problemima proisteklim izpojave stranih invazivnih vrsta.

Genetski modifikovan organizam (GMO). U Direktivi2001/18/EC o namernom uvođenju genetski modifikovanihorganizama u životnu sredinu, ti organizmi, s izuzetkomljudskih bića, definišu se kao organizmi čiji je genetski mate-rijal modifikovan i to onako kako se to u prirodi ne dešava –putem ukrštanja i/ili prirodnom rekombinacijom. Genetskimodifikovani organizmi mogu da uključuju biljke čiji je gene-tski sastav izmenjen kako bi postale otpornije na bolesti, iliimale veći potencijal rasta.

Svest o mogućim negativnim uticajima uvođenja genetskimodifikovanih organizama u životnu sredinu značajno jenarasla tokom poslednjih nekoliko godina. Godine 2009,Sekretarijat i Konferencija država ugovornica Konvencije obiodiverzitetu usvojili su Protokol o biološkoj sigurnosti(Protokol o biosigurnosti)100 čiji je cilj zaštita biološke raz-novrsnosti od potencijalnih opasnosti od živih modifikova-nih organizama čiju pojavu omogućava savremena biotehno-logija. Korišćenje genetski modifikovanih organizama strogoje regulisano na evropskom nivou – i u slučaju namernoguvođenja i u slučaju ograničene upotrebe.101

Usled nedostatka jasnih naučnih dokaza o uticaju gene-tski modifikovanog materijala na životnu sredinu, relevantnipropisi se zasnivaju na principu predostrožnosti (v. glavu I.Bovog Priručnika). Ovaj princip zahteva preduzimanje pre-ventivnih mera u cilju zaštite životne sredine, čak i kadanaučnici nisu u potpunosti sigurni da postoji opasnost odozbiljne ili nenadokadive štete.

Karpatska konvencija zahteva sprečavanje uvođenja ipuštanja, kontrolu ili uništavanje ovih opasnih organizama,stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanog materijala.Informacije navedene u Okviru 10 ilustruju moguće načineza sprečavanje pojave stranih invazivnih vrsta, odnosno,upravljanje takvim vrstama.

Karpatska konvencija, priznajući opasnosti koje straneinvazivne vrste i genetski modifikovani materijal predstavlja-ju za biodiverzitet u Karpatima, zahtevaju od strana da sledepolitike koje imaju za cilj sprečavanje uvođenja ili puštanja,kontrolu ili uništavanje ovakvih vrsta ili organizama. Među-tim, kao i drugi postojeći međunarodni pravni instrumenti,ova Konvencija ne definiše hijerarhiju kontrolnih mera, tako

OKVIR 8

Populacija podvrste leptira apolon u Nacionalnom parku Pienini u Poljskoj početkom devedesetih godina smanjilase na samo 20 primeraka. Da bi se spasla ova vrsta leptira usvojen je desetogodišnji program koji je predviđao raz-množavanje leptira u kontrolisanim uslovima i zaštitu preostalog staništa. Godine 1994, uspostavljena je saradnja saSlovacima, kojima je pripadao deo parka, a lokalno stanovništvo, učenici, nastavnici i čuvari, sticali su iskustvo krozsprovođenje ovog programa praćenja u okviru lokalne zajednice. Mnogo se može naučiti iz činjenice da je u tomparku izolovana populacija od 20 leptira narasla na preko 1.000 primeraka u povezanim populacijama. Leptiri apo-lon navedeni su u Aneksu II Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama.

Izvor: The Status of the Carpathians (2001), CERI.

Povratak leptira apolon



da strane moraju da biraju između sprečavanja i kontrole iliuništavanja, odnosno, kombinacije takvih mera. Potrebnemere trebalo bi da se definišu uz uzimanje u obzir specifič-nih uslova u svakoj zemlji, ali uz poklanjanje dužne pažnjeopštem cilju kao što je obezbeđenje očuvanja i održivogkorišćenja biološke raznovrsnosti.

Štaviše, Konvencija precizira da ove politike treba dabudu usmerene samo na one strane invazivne vrste i gene-tski modifikovane organizme koji ugrožavaju ekosisteme,102

staništa ili vrste, dakle, ne podrazumeva strogu zabranu uvo-đenja. Konvencija bi se mogla učvrstiti kada bi se usvojilestrože obaveze predviđene Protokolom.

Uprkos svemu, ova odredba bi trebalo da se tumači usvetlu principa definisanih članom 2 Karpatske konvencije,uključujući i princip predostrožnosti.

Najvažniji relevantni međunarodni sporazumi,pravni instrumenti i inicijative

Pitanja povezana s uvođenjem stranih invazivnih vrsta igenetski modifikovanih organizama regulišu se na međuna-rodnom i na evropskom nivou.

Najvažnija je Konvencija o biodiverzitetu. U članu 8(g)od strana se zahteva da uspostave ili da održavaju sisteme zaregulisanje, upravljanje ili kontrolu rizika povezanih s kori-šćenjem i ispuštanjem živih modifikovanih organizamanastalih biotehnološkim putem, a koji će, po svoj prilici,negativno uticati na životnu sredinu i koji bi mogli da naško-de očuvanju biološke raznovrsnosti i njenog održivog kori-šćenja, uključujući rizike po čovekovo zdravlje. U članu 8(h)od strana se zahteva da spreče uvođenje stranih invazivnihvrsta koje ugrožavaju ekosisteme, staništa ili vrste, odnosno,

da ih suzbijaju ili uništavaju. Kao što je već rečeno, Protokolo biosigurnosti Konvencije o biodiverzitetu reguliše bez-bedan transfer genetski modifikovanih organizama – kao irukovanje i korišćenje – uz poseban naglasak na prekograni-čni transport. Ovaj Protokol predviđa jedan specifičanpostupak, „sporazum o prethodnom informisanju“ (AIA),čiji je cilj da sve zemlje dobiju informacije neophodne zaodlučivanje o uvozu takvih organizama na svoju teritoriju.

Glavni cilj Međunarodne konvencije o zaštiti bilja103

jeste zaštita biljaka i biljnih proizvoda od štetočina, sprečava-nje njihovog širenja u druge zemlje, posebno njihovo unoše-nje u ugrožena područja.

Član 11b Bernske konvencije od strana zahteva da„striktno kontrolišu uvođenje stranih vrsta“.

U skladu s principom predostrožnosti, cilj Direktive2001/18/EC o namernom ispuštanju u životnu sredinugenetski modifikovanih organizama jeste obezbeđenjezaštite čovekovog zdravlja i životne sredine, time što će seregulisati namerno ispuštanje u životnu sredinu genetskimodifikovanih organizama u bilo koje svrhe, osim iznošenjana tržište u okviru Zajednice, isto kao i prodaja genetskimodifikovanih organizama na njenoj teritoriji – posebno, iliuključenih u proizvode.


Planiranje politika i zakona na nacionalnom nivou spada,jasno je, u nadležnost vlasti određene zemlje. Od lokalnihorgana vlasti očekivaće se da se uključe u odgovarajuće pro-cese odlučivanja i primene, kao i u primenu tako usvojenihmera. Lokalne vlasti mogu da preduzmu sledeće:

OKVIR 9

Strane invazivne vrste u Poljskoj



Strane invazivne vrste obično se smatraju za jednu od najvećih pretnji biološkoj raznovrsnosti na globalnom nivou.

Prikupljanje i širenje informacija o stranim invazivnim vrstama uopšteno se smatra za najvažniju komponentu reša-vanja problema koje one stvaraju. Institut za očuvanje prirode pri Poljskoj akademiji nauka u Krakovu, razvio je1999. godine za potrebe Ministarstva za životnu sredinu bazu podataka o vrstama uvedenim u Poljsku. Godine2003, zahvaljujući jednoj donaciji američke Vlade, deo ovih podataka bio je preveden i stavljen na uvid preko Inter-neta.

Zahvaljujući saradnji jedne grupe stručnjaka u periodu od 2003. do 2005. uključene su nove vrste. Godine 2005,poljska baza podataka postala je deo NOBANIS-a www.artportalen.se/nobanis, kao važnog portala za pristuppodacima o stranim invazivnim vrstama u severnoj i centralnoj Evropi. Trenutno se u toj bazi podataka nalazi 613stranih invazivnih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Rasploživi podaci za te vrste uključuju: put kojim su ušle u Poljsku,kao i vreme i mesto, gde se trenutno nalaze, tendencije i uticaj na lokalne vrste, staništa i ekosisteme. Takođe suprocenjeni neophodnost suzbijanja tih vrsta i odgovarajući metodi.

U budućnosti, nove strane vrste biće uključene u banku podataka, a podaci s već registrovanim vrstama biće ažuri-rani. Planira se i povezivanje ove baze podataka s Globalnom mrežom za informisanje o invazivnim vrstama.

<GISIN http://www.gisinetwork.org>

Izvor: www.iop.krakow.pl/ias

• jačanje svesti javnosti o rizicima koji nastaju usleduvođenja stranih invazivnih vrsta i genetski modifiko-vanih organizama;

• utvrđivanje prisustva stranih invazivnih vrsta i genetskimodifikovanih organizama – rano otkrivanje stranihvrsta trebalo bi da se zasniva na redovnim kontrolama(opštoj, specifičnoj za lokaciju ili specifičnoj za vrstu),kako bi se identifikovale nove vrste koje su se pojavile;

• pružanje podrške i razvoj analize rizika, uključujući pro-cenu rizika za životnu sredinu, liste upozorenja, dijagnos-tička sredstva i razvoj kapactiteta za lokalno odlučivanje ibrzo reagovanje;

• identifikovanje potreba i prioriteta na lokalnom nivou;

• razvoj i primena sredstava za prevenciju, kontrolu i uniš-tavanje stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanihorganizama na lokalnom nivou; i

• praćenje poštovanja postojećih zakona itd.

Pošto sve veća sloboda trgovine i kretanja povećavaugroženost evropskog biodiverziteta, prekogranična sara-dnja je preduslov za ostvarivanje efikasnih rezultata. Kao štoje već rečeno, sve veća zabrinutost u Evropi dovela je dousvajanje Evropske strategije o stranim invazivnim vrstama,koja se zalaže za razvoj i primenu koordiniranih mera i pre-duzimanje zajedničkih akcija u celoj Evropi, kako bi se spre-čili ili minimizirali negativni uticaji tih vrsta na evropski bio-diverzitet, isto kao i njihove posledice po privredu, zdravlje iblagostanje ljudi. Strane Karpatske konvencije trebalo bi dausaglase svoje aktivnosti u toj oblasti i to različitim sredstvi-ma, kao što su:

• prikupljanje informacija, upravljanje informacijama i raz-mena informacija (inventari vrsta, istraživanje i praćenje);

OKVIR 10

Globalni program za suzbijanje invazivnih vrsta ukazuje na sledeće načine za intervenciju:

• Sprečavanje uvođenja predstavlja prvu i najekonomičniju mogućnost. Metodi isključivanja koji se usredsređujuna puteve, a ne na pojedinačne vrste, obezbeđuju najefikasniji način za usmeravanje napora na lokacije na koji-ma će štetočine najverovatnije preći nacionalne granice, kao i za presretanje nekoliko potencijalnih „osvajača“koji se pojavljaju na istom putu. Postoje tri mogućnosti za sprečavanje daljih invazija: 1. primena propisa kojipodrazumevaju kontrolu i plaćanje naknada; 2. odgovarajući tretman materijala za koji se sumnja da je zagađenstranim vrstama; i 3. zabrana određene robe u skladu s međunarodnim propisima.

• Kada prevencija ne urodi plodom, poželjan pravac akcije jeste uništavanje. Ono može da bude uspešno i eko-nomično rešenje u slučaju ranog otkrivanja stranih vrsta. Međutim, pre nego što se sprovede uništavanje, trebada se obavi detaljna analiza troškova i eventualnog uspeha, a zatim treba da se mobilišu odgovarajući resursi.Uspešni programi uklanjanja u prošlosti su podrazumevali: 1. mehaničko suzbijanje, to jest, ručno čupanje koro-va, ili skupljanje puževa; 2. hemijsko suzbijanje, to jest, korišćenje toksičnih mamaca protiv kičmenjaka; 3.upravljanje staništima, to jest, ispašom, i spaljivanje u skladu s propisima; i 4. lov na invazivne kičmenjake.Međutim, većina programa uništavanja mora da uključuje nekoliko različitih metoda. U okviru svakog programamora da se proceni situacija kako bi se otkrili najbolji metodi u određenoj oblasti i u određenim okolnostima.

• Poslednji korak u nizu upravljačkih opcija jeste kontrola invazivnih vrsta kada uništavanje nije izvodljivo. Ciljkontrole je da smanji gustinu i količinu invazivnih organizama kako bi se zadržali ispod praga prihvatljivosti.Postoje mnogi specijalni metodi za kontrolu invazivnih vrsta. Mnogi od njih mogu da se koriste i u programimauništavanja. Mehanička kontrola u velikoj meri zavisi od cilja, ali je uvek radno intenzivna. Hemijska kontrola ječesto veoma efikasna kao kratkoročno rešenje. Glavni nedostaci su visoki troškovi, neželjeno dejstvo i moguć-nost da štetočine postanu otporne. U poređenju s drugim metodima, klasična biološka kontrola – ukoliko jeuspešna – veoma je ekonomična, trajna, samoodrživa i ekološki bezbedna, zbog toga što sredstva koja se kori-ste imaju veoma specifično dejstvo. Biološka kontrola posebno je podesna za korišćenje u prirodnim rezervati-ma i drugim zaštićenim oblastima zato što je bezopasna za životnu sredinu, kao i zbog toga što je u takvimoblastima češće na snazi zabrana korišćenja pesticida. Integrisano upravljanje štetočinama, kao kombinacijanekoliko metoda, često će ponuditi najefikasniju i najprihvatljiviju kontrolu. Prema tome, hemijska ili mehaničkakontrola i metodi kao što je uništavanje, obično su veoma teško izvodljivi i skupi, dok su prevencija i rana inter-vencija, kako se pokazalo, uspešnije i ekonomičnije.

• Može se dogoditi da savremeni načini upravljanja stranim invazivnim vrstama postanu neadekvatni, nepraktični ineekonomični. U toj situaciji menadžeri za zaštitu životne sredine moraće da prihvate činjenicu da nisu sposo-bni da suzbiju strane invazivne vrste i da jedino što mogu da učine jeste pronalaženje načina da ublaže njihovuticaj na najvažnija staništa i vrste.

Izvor: http://www.cabi-bioscience.ch-wwwgisp/gtc3.htm

Strane invazivne vrste: nabolji načini za prevenciju i upravljanje



najvažnija je regionalna razmena informacija, posebno ukontekstu trgovine;

• razvoj zajedničkih akcionih planova za sprečavanjeuvođenja stranih invazivnih vrsta i genetski modifiko-vanih organizama, kao i njihova kontrola i/ili uništavan-je; i

• uzajamna pomoć kroz razmenu iskustava, obuku itd.

4. Strane se obavezuju da će razvijati i/ilipromovisati kompatibilne sistememonitoringa, koordinirane regionalneinventare vrsta i staništa, koordiniranonaučno istraživanje i njihovoumrežavanje.

Ovaj stav Konvencije naglašava saradnju svih karpatskihzemalja. On bi trebalo da se tumači i u smislu člana 12 kojidefiniše opšte obaveze u vezi s praćenjem i istraživanjem.Očuvanje biološke raznovrsnosti i njeno održivo korišćenjene mogu se postići bez odgovarajućeg informacionog siste-ma koji obezbeđuje podatke o postojećim vrstama i staništi-ma i njihovom stanju, kao što obezbeđuje i redovno praće-nje.

Naučni inventari i istraživanje potrebni su za utvrđivanjeprisustva bioloških karakteristika i njihove vrednosti; zarazumevanje prirodnih povezanosti, vrsta i staništa (ekolo-ških procesa); za utvrđivanje koji od njih zaslužuju zaštitnemere; i za identifikovanje glavnih lokacija u smislu biodiver-ziteta i drugih odluka. Ova Konvencija ističe potrebu zakoordinacijom prikupljanja podataka o životnoj sredini iuspostavljanja sistema praćenja, inventara i naučnih mrežana regionalnom nivou ili u koordinaciji svih strana.

Glavni koncepti Sistemi praćenja (monitoring)

Praćenje je proces provere, posmatranja i merenja neče-ga u određenom vremenskom periodu. Sistem praćenja bio-diverziteta obezbeđuje okvir za izveštavanje o njegovom sta-nju i napretku. On uključuju razvoj sofisiticiranih baza poda-taka i niz instrumenata koji menadžerima pomažu u utvrđi-vanju ishoda, planiranju i određivanju prioritetnih projekatau vezi s prirodnom baštinom.

Indikatori biodiverziteta predstavljaju efikasno sredstvoza procenu napretka u postizanju globalnih ciljeva kao što jeprojekat „Cilj biodiverziteta do 2010“. Stoga mnoge nacio-nalne i međunarodne organizacije danas ulažu velike naporeu razvoj i koordinaciju rada odgovarajućih indikatora biodi-verziteta, bilo u okviru Konvencije o biodiverzitetu ili naevropskom nivou.

Regionalni inventari

Pored praćenja, ova odredba Karpatske konvencije zah-teva i razvoj regionalnih inventara vrsta i staništa. Stranemoraju da razviju i/ili promovišu koordinirane regionalneinventare, što ovde znači inventare koji održavaju kompone-nte biodiverziteta širom Karpata, te stoga uključuju podatkeiz svih Karpatskih zemalja. Metodologija razvoja nacionalnihinventara trebalo bi da bude usaglašena kako bi se u regiona-lnom inventaru obezbedila uporedivost podataka i obradasvih informacija na nacionalnom nivou.

Ovaj proces razvoja takvih inventara može se pokazatikao korisno sredstvo za planiranje, pošto će pomoći u iden-tifikaciji ugroženih vrsta i staništa i planiranju odgovarajućihmera za sanaciju i očuvanje itd.

Naučnoistraživački rad

Kako ekološka pitanja postaju sve složenija, sve važnijeje i da se aktivnosti povezane s očuvanjem, održivim korišće-njem i sanacijom zasnivaju na naučnom znanju. Pošto reak-cije na gubitak biodiverziteta zahtevaju efikasan naučnoistra-živački rad, strane bi trebalo da podstiču razvoj naučnihmetoda i programa.

Praznine u naučnom znanju mogu da se popune tako štoće se uspostaviti mreže unutar naučne zajednice i povezatipostojeći istraživački programi.

U oblasti biološke raznovrsnosti već postoji nekolikonaučnih mreža. Na primer, DIVERSITAS, međunarodniprogram istraživanja globalnih ekoloških promena u oblastinauka o biodiverzitetu, koji deluje pod pokroviteljstvomMeđunarodnog saveta za nauku (ICSU). Na evropskomnivou, Evropska komisija je osnovala ALTER-NET, mrežukoja povezuje 24 organizacije iz 17 evropskih zemalja.ALTER-NET se bavi istraživanjem biodiverziteta kopnenih islatkovodnih ekosistema (dugoročnih lokacija za istraživanjeekosistema).

Ovde se mogu navesti i Sistem za informisanje iz oblastiočuvanja biodiverziteta (BCIS), Služba za informacije uoblasti biodiverziteta (GBIF), Evropska mreža centara zabiološke resurse (EBRCN) i Evropska mreža za informacijeiz oblasti biodiverziteta (ENBI).


Nekoliko članova Konvencije o biodiverzitetu usred-sređeno je na praćenje i naučnoistraživački rad: član 7 naidentifikaciju i praćenje; član 12 na istraživanje i obuku; ičlan 18 na naučno-tehničku saradnju. Konvencija o biodiver-zitetu zahteva da se na nacionalnom nivou izrade inventaritako što će se identifikovati komponente biološke raznovr-snosti značajne za njeno očuvanje i održivo korišćenje, a uz



vođenje računa o indikativnom spisku kategorija ekosistema istaništa datom u Aneksu 1. To su:• vrste i zajednice; i

• opisani genomi i geni od društvenog, naučnog i ekonom-skog značaja.

U članu 4 Ramsarske konvencije od strana se zahtevada „podstiču istraživanje i razmenu podataka i publikacija uvezi s močvarama i njihovom florom i faunom“.

U članu 11 Konvencije o svetskoj baštini strane sepodstiču na razvoj inventara dobara koja predstavljaju deokulturne i prirodne baštine na njihovim teritorijama, a moguse uključiti u spisak svetske baštine.

Treći član Alpske konvencije posvećen je istraživanju,dok se od strana u cilju sistematskog praćenja zahteva:• saradnja u obavljanju istraživačkih aktivnosti i stručnih

procena;• razvoj zajedničkih ili komplementarnih sistematskih pro-

grama praćenja; i• usaglašavanje istraživačkih aktivnosti s praćenjem, kao i s

adekvatnim pribavljanjem podataka.

U članu 4 naglašene su i pravna, naučna, ekonomska itehnička saradnja.


Dok praćenje i istraživanje uglavnom obavljaju naučniinstituti, dobijene podatke koriste vlasti na lokalnom, regio-nalnom i nacionalnom nivou, kao informacije na osnovukojih donose odluke.

Od vlasti na lokalnom nivou stoga se zahteva sledeće:• saradnja sa istraživačkim institutima u izradi inventara

biološke raznovrsnosti na lokalnom nivou;

• primena sistema praćenja biološke raznovrsnosti nalokalnom nivou i nadzor nad njegovim funkcionisanjem;

• uspostavljanje partnerskih odnosa između lokalnih vlastiu cilju praćenja;

• obrada i skladištenje podataka o praćenju, a na osnovuprethodno utvrđenih indikatora predviđenih da u vre-menskim okvirima, kao i u prostornom obimu, otkrivajupromene koje su relevantne za ciljeve politike i odluke;

• uspostavljanje jednog nacionalnog koordiniranog sistemaza informisanje i praćenje, koji će biti integrisan s posto-jećim bazama podataka;

• podrška istraživačkim aktivnostima kroz podsticaje,bespovratnu pomoć (grantove) itd.;

• obezbeđivanje obuke, sredstava i transfera tehnologijelokalnim menadžerima;

• obezbeđivanje pristupa javnosti podacima o praćenjuitd.; i

• jačanje komunikacija i intenzivnije širenje informacija orezultatima istraživanja iz oblasti biodiverziteta, kao ijačanje svesti među naučnicima o pitanjima povezanim spolitikom i upravljanjem.

Ovaj stav u osnovi zahteva blisku saradnju svih strana, teje stoga, da bi se obezbedili isti nivo, kvalitet i kvantitetpodataka, potrebno razviti kompatibilne sisteme praćenja iusaglasiti metodologije. Takođe je potrebno da se razviju i/ilipodstiču koordinirani regionalni inventari i koordiniraninaučnoistraživački rad.

Dok potreba za stvaranjem regionalnih inventara zahtevazajedničku akciju svih strana, potreba za monitoringom iistraživanjem zahteva koordinaciju aktivnosti na naciona-lnom nivou, što ne isključuje zajedničku akciju.

OKVIR 11

Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj



Švajcarska je jedna od prvih zemalja u svetu koje su počele da prate svoju biološku raznovrsnost. Federalna službaza životnu sredinu (FOEN) pokrenula je u ovom cilju program pod nazivom „Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj“(BDM). U mnogim unapred utvrđenim oblastima na terenu stručnjaci redovno prebrojavaju životinje i biljke, kakobi mogli da sačine tačnu bazu podataka o biološkoj raznovrsnosti.

Osnovu za uspostavljanje i usvajanje efikasnog zakona o zaštiti prirode predstavlja baza podataka u skladu s princi-pima očuvanja biodiverziteta. Osim toga, služba za koordinaciju zadužena je za informisanje javnosti o stanju bazepodataka i o ciljevima projekta.

5. Strane se obavezuju da će sarađivati narazvoju ekološke mreže na Karpatima,kao sastavnom delu Panevropskeekološke mreže, na osnivanju i pružanjupodrške Karpatskoj mreži zaštićenihoblasti, kao i na unapređenju očuvanja iodrživog upravljanja u oblastima izvanzaštićenih oblasti. Na osnovu naučnog znanja i procene stanja biološke

raznovrsnosti, moguće je odrediti zaštićene oblasti i optimi-zirati očuvanje prirode, tako što će se uspostaviti nacionalnei transnacionalne ekološke mreže.

Glavni konceptiEkološke mreže

Otkako se početkom osamdesetih godina prvi put poja-vila u okviru razmišljanja o očuvanju prirode, ideja o ekolo-škim mrežama je stalno sve više skretala pažnju na sebe.Koncept je jasan: na fragmentaciju staništa može da seodgovori stvaranjem tampon-zona koje će zaštiti područjaprirode, odnosno, povezati najvažnije takve oblasti, „gaznimkamenjem“ i koridorima, koji vrstama omogućavaju da kolo-niziraju nove oblasti i da se slobodno kreću u potrazi za hra-nom ili mužjakom/ženkom.

Ekološke mreže sastoje se od četiri glavna elementa:1. Centralne oblasti. To su područja koja uživaju prioritet

u pogledu očuvanja biodiverziteta. Ona su običnozakonski zaštićena u skladu s međunarodnim, evropskimili nacionalnim zakonodavstvom (takozvane „lokacijeNatura 2000“). U ovim oblastima u značajnoj meri bitrebalo da budu važni prirodni i poluprirodni ekosistemi,a trebalo bi da sadrže i održive populacije važnih iliugroženih vrsta. Prilikom upravljanja korišćenjemzemljišta u ovim oblastima prioritet se daje očuvanjubiodiverziteta.

2. Koridori: ovo su oblasti koje predstavljaju odgovarajućestanište i obezbeđuju funkcionalne veze izmeđuosnovnih oblasti, podstiču ili omogućavaju migracijevrsta. Koridori mogu da budu neprekidne trake zemljištaili „gazno kamenje“, odnosno, ostrva odgovarajućihstaništa. Korišćenje koridora za poboljšanje ekološkepovezanosti, jedno je od najznačajnijih sredstava u borbiprotiv fragmentacije koja ugrožava veliki broj evropskihstaništa. Uopšteno govoreći, dokle god se njihovafunkcija održava, koridori se mogu povezati s višimnivoima korišćenja zemljišta.

3. Tampon zone. Ovo su oblasti duž granica zaštićenihpodručja, koje igraju posebnu ulogu u sprečavanju iograničavanju negativnih spoljnih efekata. Korišćenjeresursa izvan ovih zaštićenih oblasti može da imaozbiljne posledice po vrste i staništa. Na primer,

zagađenje vazduha ili vode iz industrijskih postrojenja ublizini zaštićenih područja može da ima ozbiljneposledice na vrste koje u njima žive. Tampon zoneolakšavaju prelazak iz centralnih oblasti u okolnapodručja u kojima se zemljište eksploatiše. Veličina inačin korišćenja tampon zone u velikoj meri zavisi odposebnih potreba specifičnih ekosistema i njihove popu-lacije.

Održivo korišćenje oblasti. To su preostale oblasti u koji-ma zemljište može mnogo intenzivnije da se koristi. Među-tim, i ovde je potrebno da se u potpunosti obezbede dobra iusluge potrebni za ekosisteme.104

Na regionalnom nivou postoji nekoliko ekoloških mreža,kao što su Panevropska ekološka mreža, mreža „Eme-rald“105, mreža „Natura 2000“, Evropski zeleni pojas,106 iAlpska mreža zaštićenih oblasti.107 Svetska unija za zaštituprirode poseduje korisnu bazu podataka o ekološkim mreža-ma, pruža informacije o lokalitetima i veličinama mreža,ekološkim karakteristikama, pravnom statusu tih mreža kao io samom procesu uspostavljanja mreža i njihovom poveziva-nju s postojećim međunarodnim pravnim instrumentima iinicijativama.108 Svetska baza podataka o zaštićenim oblasti-ma109 obezbeđuje sveobuhvatne podatke o postojećem sta-nju, životnoj sredini i upravljanju pojedinačnim zaštićenimoblastima širom sveta.

U okviru toga, ova Konvencija se zalaže za uspostavlja-nje ekološke mreže u Karpatima, a posebno mreže zaštiće-nih oblasti. Ekološke mreže ili mreže zaštićenih oblasti obi-čno se uspostavljaju na osnovu postojećih utvrđenih oblastina nacionalnom nivou (kao što su parkovi prirode, rezervatiprirode, rezervati biosfere, zaštićeni predeli itd.). U stvari,ekološke mreže doprinose jačanju zaštite time što obezbeđu-ju da biodiverzitet i predeli u određenoj oblasti budu efika-sno očuvani i da se njima upravlja u skladu s jedinstvenom,regionalnom vizijom.

Panevropska ekološka mreža (PEEN) jedan je najzna-čajnijih instrumenata za sprovođenje panevropske strategijeza biološku i predeonu raznovrsnost. Razvoj ove mreže, kojatreba da poveže različite evropske i nacionalne zaštićeneoblasti i ekološke mreže, zasnovan je na zajedničkim ciljevi-ma koje su evropske države usvojile na Trećoj ministarskojkonferenciji „Životna sredina za Evropu“: „Panevropskaekološka mreža doprineće ostvarivanju najvažnijih ciljevastrategije tako što će u potpunosti obezbediti očuvanje eko-sistema, staništa, vrsta i njihove genetske raznovrsnosti i pre-dele od evropskog značaja; staništa su dovoljno velika davrste koje u njima borave mogu da se smatraju zaštićenim;postoji dovoljno mogućnosti za njihovo širenje i migraciju“.

Glavna dosadašnja dostignuća uključuju pripremu indi-kativne mape mreža, usvajanje opštih smernica za uspostav-ljanje mreže i preuzimanje jasnih obaveza na Kijevskoj kon-ferenciji, održanoj u 2003. godine, da se do 2006. utvrdiPanevropska ekološka mreža, koja će se odraziti na koheren-tne mape, i koja će do 2008. godine omogućiti adekvatnuzaštitu svih najvažnijih oblasti.



Karpatska konvencija priznaje i potrebu za širim pri-stupom očuvanju prirode: koncept ekološke mreže podrazu-meva da tradicionalni pristup usredsređivanja na zaštitu poje-dinačnih lokacija i vrsta dugoročno neće biti dovoljan i da jepotrebna ključna mreža prirodnih i poluprirodnih oblasti. Utom pogledu, od strana se zahteva da, primenjujući pristupzasnovan na ekosistemima, pojačaju zaštitu i održivo uprav-ljanje u oblastima i izvan zaštićenih (v. glavu I.B ovog Priruč-nika). U stvari, nezaštićene oblasti mogu da funkcionišu kaokoridori ili tranziciona staništa i da obezbede prostorne i bio-loške međusobne veze koje su nezamenljive u pogledu šire-

nja, migracije i genetske razmene vrsta. Ove oblasti treba daimaju koristi od politika očuvanja i održivog upravljanja.

Zaštićena oblast je, kako je definisano u Konvenciji obiodiverzitetu, geografski definisana oblast koja je određenaili regulisana i kojom se upravlja tako da se ostvare određeniciljevi u vezi s očuvanjem životne sredine. Iskustvo pokazujeda dobra mreža zaštićenih oblasti može da predstavlja vrhu-nac napora jedne zemlje da očuva svoju biološku raznovrs-nost.110 Svetska unija za zaštitu prirode definiše zaštićenuoblast kao: „deo zemlje i/ili mora posebno određen za zašti-tu i održavanje biološke raznovrsnosti, kao i prirodnih i pra-

OKVIR 12

Sledeći smernice Saveta Evrope, Mađarska je uspostavila Nacionalnu ekološku mrežu (ECONET), kao deo Pane-vropske ekološke mreže.

Glavni cilj ECONET-a jeste obezbeđivanje mera za očuvanje ekosistema, staništa, vrsta i predela od evropskogznačaja.

Stvarna mreža prirodno održivih oblasti koje omogućavaju širenje i migraciju biljaka i životinja bila je uspostav-ljena i uključena u mađarski pravni sistem, kako bi se rešavali problemi proistekli iz povećane fragmentacije sta-ništa. Ova mreža i njene najznačajnije oblasti obezbeđuju povoljne uslove za najugroženija staništa i vrste.Uspostavljanje EKONET-a u Mađarskoj bio je i strateški značajan cilj zaštite oblasti koje imaju prirodne vredno-sti, koje su od značaja za prirodu, ali nisu zaštićene zakonom (kao što su prirodni rezervati, ekološki osetljiveoblasti, najveći broj ekoloških koridora, rejona/oblasti aktivnih poplava, trščani ševari itd.).

Mreža je sastavljena od tri funkcionalno komplementarne komponente. To su:

• centralne oblasti koje obezbeđuju optimalan ostvariv kvantitet i kvalitet životne sredine;• koridori koji obezbeđuju odgovarajuću povezanost centralnih oblasti (neprekinuti koridori i „gazno kame-

nje“); i• tampon-zone koje će zaštiti centralne oblasti i koridore od eventualnih štetnih spoljnih uticaja.

Mađarska mreža obuhvata sve oblasti značajne na međunarodnom, evropskom i nacionalnom nivou:

• zaštićene oblasti (u skladu s Ramsarskom konvencijom, Konvencijom o svetskoj baštini, kao i nacionalneparkove, zaštićene predele i prirodne rezervate);

• tampon-zone zaštićenih oblasti;• ekološki osetljive oblasti koje su direktno povezane s Nacionalnim agro-ekološkim programom; • lokaliteti u okviru mreže „Natura 2000“;• oblasti prirode (nezaštićene oblasti s prirodnim vrednostima).

Nekoliko baza podataka korišćeno je za identifikovanje komponenti EKONET-a:

• baza podataka o aktivnim vodoplavnim dolinama, • baze podataka o šumskoj upravi,• CORINE karta pokrivenosti u razmeri 1:100.000,• digitalne karte pokrivenosti u razmeri 1:50.000,• geokodirane, vektorske fotografije na osnovu četiri satelitska snimka SPOT,• Gaus-Krigerove topografske karte u razmeri 1:25.000 i 1:50.000,• rezultati CORINE programa biotopa,• baza podataka o ekološki osetljivim oblastima, i• baza podataka oblasti obuhvaćenih mrežom Natura 2000 (na osnovu Direktiva EU o pticama i staništima).

Izvor: http://www-cabi-bioscience.ch/wwwgisp/gtc3.htm

Mađarska nacionalna ekološka mreža



tećih kulturnih resursa, kojim se upravlja na osnovu zakon-skih ili drugih efikasnih mera“.111

Prema cilju upravljanja Svetska unija za zaštitu prirodeidentifikovala je šest posebnih kategorija zaštićenih oblasti:stroge rezervate prirode – rejon divlje prirode; nacionalneparkove, prirodne spomenike, staništa/oblasti upravljanjavrstama; zaštićene predele, uključujući morske; i zaštićeneoblasti s upravljanim resursima. U ovoj odredbi naglasak jestavljen na saradnju kroz uspostavljanje praktičnog instru-menta za očuvanje zaštićenih oblasti preko nacionalnih gra-nica. Već se uveliko radi na uspostavljanju Karpatske mrežezaštićenih oblasti (v. Okvir13).


Član 8(A) i (B) Konvencije o biodiverzitetu zahteva odstrana da uspostave sistem zaštićenih oblasti iii oblasti u kojimase mogu preduzeti posebne mere zaštite i da izrade smerniceza izbor i uspostavljanje zaštićenih oblasti ili oblasti kojima supotrebne posebne zaštitne mere i upravljanje takvim oblastima.

Na Sedmoj konferenciji zemalja ugovornica Konvencijeo biodiverzitetu usvojen je program rada zaštićenih oblasti.Njegov opšti cilj jeste podrška uspostavljanju i održavanjukopnenih i morskih oblasti – do 2010, odnosno, 2012. godi-ne – kojima bi se efikasno upravljalo i koje bi predstavljaleekološki reprezentativne nacionalne i regionalne sistemezaštićenih oblasti. Putem globalne mreže, ovaj napor ćedoprineti ostvarivanju tri cilja Konvencije, kao i cilju za 2010,značajnom smanjenju sadašnje stope gubitka biodiverziteta ucelom svetu, na nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Onaće takođe doprineti smanjenju siromaštva i uspostavljanjuodrživog razvoja, čime će podržati ciljeve strateškog planaKonvencije, Svetskog samita o održivom planu razvoja i nje-govoj primeni, kao i Milenijumske razvojne ciljeve.112

U članu 12 Protokola o očuvanju prirode i upravlja-nju predelima Alpske konvencije navodi se da će: „Ugo-vorne strane (...) preduzimati odgovarajuće mere za uspo-stavljanje mreže postojećih nacionalnih i prekograničnihzaštićenih oblasti, biotopa i drugih zaštićenih elemenata ilionih koji treba da budu zaštićeni. One se obavezuju da će uprekograničnim zaštićenim oblastima uskladiti ciljeve i pri-menljive mere.

OKVIR 13

Misija Karpatske mreže zaštićenih oblasti (CNPA) jeste doprinos zaštiti i održivom razvoju Karpata. Ona jeinstrument za primenu Karpatske konvencije na osnovu jačanja saradnje zaštićenih oblasti u Karpatima jednih sdrugima, kao i s drugim planinskim oblastima u Evropi. Ova mreža zaštićenih oblasti podstiče saradnju i pred-stavlja interese zaštićenih Karpatskih oblasti pred domaćim i međunarodnim organima vlasti i organizacijama.

Ciljevi Karpatske mreže zaštićenih oblasti:

• zaštita i obnavljanje prirode, kao i održivo korišćenje prirodnih i kulturnih resursa;• primena Direktive UN o staništima, Direktive UN o pticama, koncepta „Natura 2000“ i Okvirne direktive o

vodama, sprovođenje evropske politike o očuvanju prirode, uključujući regionalne i globalne ekološke kon-vencije i instrumente (Konvencija o biodiverzitetu, Ramsarska konvencija, Bernska konvencija, Panevropskastrategija očuvanja biološkog i predeonog diverziteta /PEBLDS/ u okviru Karpatske konvencije); i

• zalaganje za održivo privređivanje i održiv razvoj u Karpatima.

Funkcije Karpatske mreže zaštićenih oblasti:

• umrežavanje i saradnja;• stvaranje kapaciteta (znanja);• razmena iskustava, znanja i podataka (radionice, razmena osoblja itd.);• komuniciranje (publikacije, jačanje svesti javnosti);• koordiniranje zajedničkih aktivnosti i projekata;• jačanje svesti, informisanje;• lobiranje i prikupljanje sredstava za zajedničke aktivnosti; i• priprema preporuka za tela Karpatske konvencije.

Nadležni za upravljanje zaštićenim oblastima u Karpatima usvojili su juna 2006. Deklaraciju kojom se zalažu zapokretanje inicijative „Komunikacije, obrazovanje i javna svest“ (CEPA) na Prvoj konferenciji strana ugovornicakarpatske konvencije.

Izvor: Mreža karpatskih zaštićenih oblasti i lokaliteta u okviru Ramsarske konvencije http://www.sopsr.sk/karpaty/index.php?p=6

Karpatska mreža zaštićenih oblasti – napredak je u toku





Alpska mreža zaštićenih oblasti već deli svoja iskustva skarpatskim zemljama i pomaže im u naporima da uspostaveKarpatsku mrežu zaštićenih oblasti.


Lokalne i regionalne vlasti igraće ključnu ulogu u uspo-stavljanju mreže zaštićenih oblasti na nacionalnom i regiona-lnom nivou. U zavisnosti od administrativnog sistema upojedinačnim zemljama, lokalne vlasti mogu da budu uklju-čene u sledeće aktivnosti:• održavanje baze podataka u zaštićenim oblastima u

okviru svoje nadležnosti, tačno utvrđivanje njihoveveličine, razgraničenja, stanja zaštite, planova upravljanjaitd. – ova baza podataka može da bude uključena u pro-ces razvoja inventara biodiverziteta;

• utvrđivanje novih zaštićenih oblasti, po potrebi, ili širenjeteritorije postojećih zaštićenih oblasti;

• koordinacija razvoja plana upravljanja s uključivanjemsvih zainteresovanih;

• upravljanje ili nadzor nad upravljanjem zaštićenim oblas-tima;

• uspostavljanje posebnih mera zaštite izvan zaštićenihoblasti;

• podizanje svesti javnosti i podrška toj aktivnosti, kao iobrazovanju, istraživanju i sličnim aktivnostima;

• predstavljanje zaštićenih oblasti na forumima na kojimase odlučuje, na primer, o mrežama zaštićenih oblasti.

6. Strane se obavezuju da će preduzetiodgovarajuće mere u cilju integrisanjaciljeva očuvanja i održivog korišćenjabiološke i predeone raznovrsnosti usektorske politike, poput planinskepoljoprivrede, planinskog šumarstva,upravljanja rečnim basenima, turizma,saobraćaja i energetike, industrije idelatnosti u oblasti rudarstva.

Ovaj stav odražava razumevanje da očuvanje i održivokorišćenje biološke i predeone raznovrsnosti može da budeefikasno samo ako se usvoji integrisan pristup. Prirodniresursi ne mogu se očuvati samo politikama usmerenim nabiodiverzitet i predele. Do preteranih uticaja na njih dolazi iliće doći kada aktivnosti i praksa nameću ponašanje koje semože pokazati kao neodrživo, recimo, koncentrisanje turiz-ma i saobraćaja, ili intenzivno korišćenje resursa.

Adekvatne sektorske politike mogu pozitivno da utiču na

očuvanje biodiverziteta i održivo korišćenje ukoliko se ijedno i drugo uzmu u razmatranje i ukoliko se uspostaviravnoteža između ekoloških potreba i ekonomskih aktivno-sti. Biodiverzitet i očuvanje predela, kao i održivo korišćenje,moraju da se integrišu na svim nivoima procesa odlučivanja.

Karpatska konvencija koristi primer sektorske politikekoja mora da integriše zabrinutost za biološku i predeonuraznovrsnost, konkretno, planinsku poljoprivredu, planinskošumarstvo, vodoprivredu, turizam, saobraćaj i energetiku,industriju i rudarstvo.

Sredstva koja obezbeđuju integraciju uključuju procenuekološkog uticaja i stratešku procenu životne sredine. Sviprojekti, programi ili politike, koji mogu da imaju uticaj nabiološku ili predeonu raznovrsnost, treba da budu predmetprocene uticaja na životnu sredinu. Rezultati procene trebalobi da se uzmu u obzir prilikom izdavanja dozvola ili odobre-nja. Drugi način za obezbeđenje integracije jeste preispitiva-nje sektorskih politika i uključivanje mera u cilju smanjenja ilieliminisanja uticaja takvih politika, tako što bi najpre identifi-kovale mogućnosti za njihovo ublažavanje.

Glavni relevantni međunarodni sporazumipravni instrumenti i inicijative

Program A naveden u Glavi 8 Agende 21, koji se odnosina integrisanje životne sredine i razvoja na nivou politike,planiranja i upravljanja, ima za cilj poboljšanje ili restruktui-ranje procesa odlučivanja, kako bi se društveno-ekonomska iekološka pitanja u potpunosti uzela u obzir.

Članom 10(A) Konvencije o biodiverzitetu, od stranase zahteva da „u donošenje odluka na nacionalnom nivouuključe razmatranje zaštite i održivog korišćenja biološkihresursa“. Članom 6(B) zahteva se integracija u okviru iliizmeđu „relevantnih sektorskih planova, programa i politi-ka“. Ramsarska konvencija (CNS) i drugi ugovori uključujuslične odredbe.

Protokol o zaštiti prirode i upravljanju predelimaAlpske konvencije, ističe neophodnost koordinacije politikau vezi sa zaštitom i održivim korišćenjem biodiverziteta sasvim drugim ciljevima navedenim u toj Konvenciji. Biodiver-zitet je bitan predmet politika u vezi s prostornom politikom,zaštitom zemljišta, zaštitom vazduha, turizmom, zaštitomšuma, saobraćajem i energetikom.


Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu u primeni zahteva uvezi s integracijom, s obzirom na to da će u većini slučajevaoni donositi odluke u vezi s odobravanjem određenih aktiv-nosti, kao što su rudarstvo, izgradnja turističkih objekata islično. Štaviše, kao koordinatori planiranja na lokalnomnivou, oni će celokupan proces morati da zasnivaju na inte-grativnom pristupu i da uzmu u obzir ciljeve zaštite i održi-



vog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti. Od lokal-nih organa vlasti očekuje se i da podstiču participaciju javno-sti u procesu odlučivanja, da obezbede pristup informacija-ma, edukovanje javnosti itd.


Ovaj član treba da se tumači zajedno sa sledećim člano-vima Konvencije.

Član 2. Opšti ciljevi i principi uvek bi trebalo da se sledekada se preduzimaju mere potrebne za primenu ove Kon-vencije.

Članovi 3 i 5. Integrisano upravljanje zemljišnim resursi-ma i pristup prostornom planiranju bitni su za očuvanjevrsta i staništa, njihovog kontinuiteta i povezanosti, kao i zazaštitu predela.

Član 6. Politike upravljanja rečnim basenima trebalo bida uključe ciljeve kao što su zaštita i održivo korišćenje bio-loške raznovrsnosti. Vode predstavljaju i dragocena staništa,a močvare zahtevaju posebne mere zaštite.

Član 7. Poljoprivreda i šumarstvo ugrožavaju biološkuraznovrsnost, ali istovremeno mogu i da doprinesu očuvanjui zaštiti. Ove politike trebalo bi da integrišu ciljeve kao što suočuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti.

Član 8. Razvoj saobraćajne infrastrukture jedan je odglavnih razloga fragmentacije staništa. Politike u vezi sa sao-braćajem trebalo bi da uključe ciljeve kao što su zaštita iodrživo korišćenje biološke raznovrsnosti.

Član 9. Biodiverzitet je posebno značajan za turizam.Međutim, nekontrolisan razvoj turizma može da ima značaj-ne posledice po biološku i predeonu raznovrsnost. Turisti-čke politike trebalo bi da uključe ciljeve kao što su očuvanje iodrživo korišćenje biološke raznovrsnosti.

Član 10. Industrijska i energetska politika trebalo bi dauključe ciljeve kao što su očuvanje i održivo korišćenje bio-loške raznovrsnosti.

Član 11. Zaštita i održivo korišćenje prirodnih resursaomogućiće očuvanje kulturnog nasleđa, budući da su ovedve oblasti povezane.

Član 12. Procene životne sredine i programi monitoringadoprinose ispunjavanju obaveza iz člana 4.

Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnostimogu da promovišu ključnu ulogu koju biološka i predeonaraznovrsnost igraju u Karpatima i da povećaju zahteve zasprovođenjem zaštitnih mera.

Iz planinskih područja potiče više od 50 odsto slatkihvoda na svetu, budući da se u njima nalazi izvorište najvećihsvetskih reka, kao i da se u rekama i rečnim basenima, snegui glečerima nalaze „rezervoari“ slatke vode.113 S obzirom naznačaj planina kao „vodotornjeva“ koji obezbeđuju slatkuvodu zajednicama koje se nalaze i uzvodno i nizvodno114,potreba da se brzo razviju sistemi za upravljanjevodama/rečnim basenima u tim oblastima široko je prihva-ćena na međunarodnom nivou. U Glavi XIII Agende 21, oupravljanju osetljivim ekosistemima, a s obzirom na održivirazvoj planina, skrenuta je pažnja na čvrstu vezu izmeđuvodnih resursa i planina.

Član 6 Karpatske konvencije predviđa niz obaveza zastrane kako bi usvojile sveobuhvatan pristup upravljanjuvodnim resursima i rečnim basenima.

(a) Uzevši u obzir hidrološke biološke iekološke, kao i druge specifičnostiplaninskih rečnih basena, Strane seobavezuju da će preduzetiodgovarajuće mere u cilju

promovisanja politike koja integrišeodrživo korišćenje vodenih resursa, splaniranjem upotrebe zemljišta, i imatiza cilj da vode politiku i planove koji sezasnivaju na pristupu integrisanogupravljanja rečnim basenima,uočavajući važnost upravljanja,prevencije i kontrole zagađenja ipoplava, kao i smanjenje fragmentacijevodnih staništa.

Glavna obaveza predviđena prvim stavom jeste promo-visanje integrisanog upravljanja vodnim resursima.

Glavni koncepti

Pojam vodni resursi odnosi se na mrežu površinskih ipodzemnih voda (jezera, reka itd.) koje obezbeđuju vodu zaosnovne čovekove potrebe. Konvencija uspostavlja vezu splaniranjem korišćenja zemljišta,115 budući da svaki

GLAVA E ČLAN 6

Član 6 – Održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima

Uzevši u obzir hidrološke, biološke i ekološke, kao i druge specifičnosti planinskihrečnih basena, Strane se obavezuju da će:(a) preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja politike koja integriše održivo korišćenje vodnih resur-

sa, s planiranjem upotrebe zemljišta, i imati za cilj da vode politiku i planove koji se zasnivaju na pristupuintegrisanog upravljanja rečnim basenima, uočavajući važnost upravljanja, prevencije i kontrolezagađenja i poplava, kao i smanjenje fragmentacije vodenih staništa;

(b) sprovoditi politiku koja ima za cilj održivo upravljanje resursima površinskih i podzemnih voda, obez-beđujući adekvatne količine kvalitetnih površinskih i podzemnih voda potrebnih za održivo, uravnoteže-no i ravnopravno korišćenje voda, kao i za adekvatne sanitarne mere i tretman otpadnih voda;

(c) sprovoditi politiku koja ima za cilj očuvanje prirodnih vodenih tokova, izvora, jezera i resursa podzemnihvoda, kao i očuvanje i zaštitu močvara i močvarnih ekosistema, i zaštitu od prirodnih i antropogenih štet-nih efekata kao što su poplave ili zagađenje vode usled udesa;

(d) dalje razvijati koordinirani ili zajednički sistem mera, aktivnosti i ranog upozorenja prekograničnih utica-ja poplava ili zagađenja voda na vodni režim usled udesa, kao i sarađivati na prevenciji i smanjenju štetai pružanju pomoći u radovima na obnovi.


način korišćenja zemljišta ima različite uticaje na hidrološkiciklus, čime utiče na vodne resurse.

Održivo korišćenje definisano je u Glavi I.D Priručni-ka.

Rečni basen jeste celokupno geografsko područje ukoje se neka reka i njene pritoke slivaju. Uopšteno je prihva-ćeno da pojedinačni projekti i politike u vezi s vodnim resur-sima imaju uticaj na druge korisnike vode u tom basenu – iuzvodno i nizvodno – kao i na životnu sredinu. Integrisanoupravljanje rečnim basenima predstavlja primarni mehani-zam za rešavanje tih pitanja i uticaja.

Integrisano upravljanje vodnim resursima (IWRM)jeste pristup zasnovan na shvatanju da je voda sastavni deoekosistema, prirodni resurs i društveno i ekonomsko dobro,čiji kvantitet i kvalitet određuju prirodu njenog korišćenja.116

Ovaj pristup posebno uzima u obzir interakciju svih kompo-nenti vodnih resursa i njihovih korisnika, a najvećim delomje međusektorski i zasnovan na tražnji.117

Najvažniji ciljevi integrisanog upravljanja vodnim resur-sima, u skladu sa Agendom 21,118 jesu:

• promovisanje dinamičnog interaktivnog, iterativnog imultisektorskog pristupa upravljanju vodnim resursima,uključujući identifikaciju i zaštitu potencijalnih izvoraslatke vode, koji povezuje tehnološka, društveno-ekonomska, ekološka i zdravstvena pitanja;

• planiranje održivog i racionalnog korišćenja, zaštite, oču-vanja i upravljanja vodnim resursima, u skladu s potreba-ma zajednice i prioritetima u okviru nacionalne politikeprivrednog razvoja;

• izrada, sprovođenje i ocena efikasnih projekata i progra-ma koji su ekonomski efikasni i društveno prihvatljivi, ana osnovu strategija širokog upravljanja, zasnovanog napristupu koji uključuje puno učešće javnosti; i

• identifikovanje odgovarajućih institucionalnih, zakonskihi finansijskih mehanizama potrebnih da bi se osiguraloda politika u vezi s vodom i njena primena podstaknuodrživ društveni napredak i ekonomski rast.119

Usvajanje plana integrisanog upravljanja rečnim baseni-ma znači da strane treba da regulišu vodene tokove, razmi-šljajući pri tome i o drugim politikama u vezi s planinskimoblastima povezanim s upravljanjem vodnim resursima, kaošto su planiranje korišćenja zemljišta120, planinska poljopri-vreda i šumarstvo.121 Voda je od presudnog značaja za živo-tnu sredinu i za čovekov život i zdravlje. Taj element čvrstoje povezan s mnogim drugim prirodnim elementima kao štosu zemljište, priroda i ruralna područja, šume i energija. Poli-tike razvijene u svim ovim oblastima trebalo bi da se integri-sano primenjuju. Prema ovoj odredbi, planovi i politikemorali bi da uzmu u obzir zagađenje, upravljanje zagađe-

OKVIR 14

Da bi se obezbedila ispravnost vode, ali i da bi se obezbedilo da u dunavskoj regiji dovoljne količine čiste vode osta-nu budućim generacijama, ugovorne strane Konvencije o zaštiti reke Dunav nominovale su Međunarodnu komisijuza zaštitu reke Dunav (ICPDR), kao koordinaciono telo za razvoj sveobuhvatnog plana upravljanja celokupnimdunavskim basenom, u skladu s principima Okvirne direktive UN o vodama.

Ovaj proces uključuje stručnjake iz industrije i poljoprivrede, predstavnike ekoloških i potrošačkih organizacija, kao ilokalne i nacionalne organe vlasti. Plan upravljanja rekom Dunav treba da se ažurira svakih šest godina, u skladu sazakonodavstvom Evropske unije.

Plan upravljanja teži stvaranju programa mera koje će obezbediti da ekološki ciljevi budu ostvareni na vreme. U plansu uključeni:

• opšti opis karakteristika Dunavskog basena;

• rezime značajnih pritisaka i uticaja antropogenih aktivnosti na status površinskih i podzemnih voda;

• mapa mreža za praćenje;

• spisak ekoloških ciljeva;

• rezime ekonomske analize korišćenja voda;

• rezime programa mera; i

• rezime javnih mera za informisanje i konsultacije, preduzetih za ovaj rečni basen.

Plan upravljanja dunavskim basenom sledi ambiciozne rokove koji su postavljeni Okvirnom direktivom EU o voda-ma: cilj koji treba ostvariti do 2015. jeste ispravna voda u svim rekama dunavske regije.

Izvor: www.icpdr.org/icpdr-pages/river_basin_mangement.htm

Upravljanje dunavskim basenom



njem i poplavama, odnosno, njihovo sprečavanje i kontrolu. Prevencija zahteva preduzimanje neophodnih mera

kako bi se izbegla bilo kakva šteta koja bi na osnovu naučnihdokaza u budućnosti mogla da se dogodi. Prioritet treba dase da preventivnim akcijama u cilju minimalizovanja moguć-nosti za slučajno zagađenje i s njim povezanim troškovima iteretom odgovarajućeg ekološkog saniranja štete.

U praksi, teško je dokazati i pokazati da će se šteta zaistadogoditi. Da bi se ovaj problem prevazišao, Okvirna direkti-va UN o vodama, na primer, preporučuje kontrolu zagađe-nja na izvoru i uspostavljanje „granične vrednosti emisijakao i standarde kvaliteta životne sredine“.122 Dodatne poje-dinosti u vezi s definicijom principa sprečavanja mogu senaći u Glavi I.B ovog Priručnika.

Konačno, Konvencija ukazuje na to da radovi na obala-ma i vodenim tokovima mogu sami da dovedu do fragmen-tacije staništa.123 U stvari, gubitak staništa u močvaramapod šumom i vlažnim prerijama i degradacija vodnih resursa,imaju velikog uticaja na vodene ekosisteme i stoga svaki pro-jekat mora da ih uzme u obzir.

Glavni relevantni međunarodni sporazumi iinicijative

Obaveze u vezi s održivim korišćenjem i integrisanimupravljanjem vodama navode se u nekoliko međunarodnihinstrumenata i multilateralnih ugovora koji se odnose naupravljanje vodama na globalnom, regionalnom i subregio-nalnom nivou.

Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnihvodotokova i međunarodnih jezera, poznatija kao Kon-vencija o vodama124 (Helsinki, 17. mart 1992) usvojena je ucilju jačanja nacionalnih mera za zaštitu i ekološki razumnogupravljanja prekograničnim površinskim i podzemnim voda-ma. Ona pre svega zahteva mere koje će obezbediti da se„prekogranične vode koriste u cilju ekološki razumnog iracionalnog upravljanja vodama, očuvanja vodnih resursa izaštite životne sredine“.

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu neplovidbe-nog korišćenja međunarodnih voda125 (Njujork, 21. maj1997 – još nije stupila na snagu), zalaže se za racionalno ioptimalno korišćenje, zaštitu i kontrolu vodotokova, kao i zausvajanje planova za njihov održiv razvoj. Pored toga članovi21 i 26 ove Konvencije predviđaju pricnip prevencije i totako što će se ispoljiti predostrožnost.

Konvencija o zaštiti reke Dunav126 (Sofija, 29. juni1994) posebno je značajna za upravljanje rečnim basenomKarpatske oblasti, budući da Dunav protiče kroz gotovo svekarpatske zemlje i da su sve one članice ove Konvencije.127

Konvencija se zalaže za preventivni pristup – posebno u vezis planiranim aktivnostima i merama u pogledu hidrotehni-čkih radova, odnosno, uticajem izgrađenih objekata nahidraulički režim vodotoka.

Pomenuti međunarodni sporazumi ne bave se vezom

između održivog razvoja planina i upravljanja rečnim baseni-ma, ali pravila doneta za upravljanje međunarodnim vodnimresursima direktno se primenjuju na planinske oblasti.

Alpska konvencija128 posebnu pažnju poklanja uprav-ljanju vodama, uz uzimanje u obzir potrebe za očuvanjemekološke vrednosti planinskih vodnih resursa i njihovog kori-šćenja za antropogene aktivnosti. Ova Konvencija podsećana važnu ulogu koju vodni resursi igraju u planinskim ekosi-stemima i zalaže se za „ekonomično i održivo korišćenjeresursa“. Cilj politika koje će se razviti u alpskim zemljamatrebalo bi da budu „očuvanje ili ponovno uspostavljanjezdravih vodnih sistema, posebno sprečavanje zagađenja jeze-ra i reka, zahvaljujući prirodnim hidrotehničkim merama ikorišćenju energije vode, što koristi i tamošnjem stanovni-štvu i životnoj sredini“ (član 2). Protokol Alpske konvenci-je o upravljanju vodama još je u fazi izrade.

U skladu s Glavom 13 Agende 21, jedan od glavnih iza-zova za planinske oblasti jeste „unapređenje integrisanograzvoja vododelnica i alternativnih mogućnosti privređiva-nja“.121 U njemu se navodi da treba podsticati i ispitivanjakorišćenja vode i njene distribucije u planinskim oblastima,stvaranje i unapređenje „postojeće baze znanja ozemljištu/vodi, koje se dovodi u vezu s tehnologijama ipoljoprivredom, kao i načinima zaštite u planinskim oblasti-ma u svetu“ i to tako što će se osnivati nove institucije nalokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, odnosno, štoće se jačati postojeće.

Okvirna direktiva EU o vodama129 utvrđuje „osnovneprincipe održive politike u vezi s vodama u Evropskoj uniji(...) kako bi države članice koordinirale svoje aktivnosti ucilju zaštite voda u Zajednici – i u pogledu kvantiteta i upogledu kvaliteta, ali i u cilju podsticanja održivog korišćenja,doprinosa kontroli prekograničnih problema s vodom i zašti-te vodenih ekosistema i močvara“.

Iako sve karpatske zemlje nisu članice Evropske unije,ova direktiva je osnov za obnavljanje zakonodavstva članicaEU 130. Ona je standard s kojim će buduće članice morati dausklade svoje zakone o životnoj sredini.


Pažljivo i integrisano upravljanje vodnim resursima i reč-nim basenima trebalo bi da se podstiče kako bi se unapredilaekološka i ekonomska efikasnost korišćenja voda, uključujućii ekološke i ekonomske troškove.

Lokalne vlasti trebalo bi da razvijaju detaljne politike iplanove zasnovane na dinamičkom procesu koji u odlučiva-nje uključuje sve zainteresovane strane. Integrisane politikeplaniranja i upravljanja vodama trebalo bi da se zasnivaju na:

• opštim merama za zaštitu i očuvanje vodnih resursa,uključujući zaštitu planinskih padina i rečnih obala;

• odgovarajuće informacije, na osnovu razvoja mehaniza-ma za prikupljanje i širenje podataka, uključujući



inventare akvatične flore i faune, kao i inventare posto-jećih i planiranih aktivnosti na obalama reka; i

• interdisciplinarnu saradnju u vezi s procenom uticaja naživotnu sredinu i upravljanjem rizicima.

Istovremeno, lokalni planovi o korišćenju zemljišta i svesektorske politike treba da uzimaju u obzir moguće uticajena vodne resurse, hidrološke procese, vodena staništa i/iliobale.

(b) Sprovoditi politiku koja ima za ciljodrživo upravljanje resursimapovršinskih i podzemnih voda,obezbeđujući adekvatne količinekvalitetnih površinskih i podzemnihvoda potrebnih za održivo,uravnoteženo i ravnopravno korišćenjevoda, kao i za adekvatne sanitarnemere i tretman otpadnih voda.

U članu 6(b) ističe se značaj kvaliteta vodnih resursa uodrživom, uravnoteženom i pravičnom upravljanju i korišće-nju voda. Njime se od strana zahteva i da u tom cilju koristeodgovarajuću tehnologiju.

Glavni koncepti

Podzemne i površinske vode suštinski su povezane. Sobzirom na to da se nalaze ispod površine zemlje, podzem-ne vode su „rezervoar“ slatke vode, koji prirodno dopunja-vaju površinske vode koje potiču od padavina, potoka i reka.Pored toga, kvalitet podzemnih voda direktno utiče na kvali-tet površinskih voda, isto kao i na relevantne akvatične iterestrične ekosisteme.

Neodgovarajuće korišćenje voda može da nametne veli-ke ekološke i ekonomske troškove. Jedan od mogućih načinaza održivo upravljanje površinskim i podzemnim vodnimresursima jeste formulisanje politika u cilju podsticanja ura-vnoteženog i pravičnog korišćenja voda. Princip pravičnog iracionalnog korišćenja voda nastoji da dovede u ravnote-žu očuvanje kvaliteta i kvantiteta vodnih resursa i ekonom-skog korišćenja slatkih voda za čovekove aktivnosti u prio-balnim državama. On je stoga blisko povezan s konceptomodrživog razvoja131 i predstavlja „najšire prihvaćen principzakona o vodenim tokovima“.132

Osim toga, Konvencija se zalaže i za obezbeđivanje kva-litetnih voda. Ovo znači da strane moraju da održavaju i,gde je to moguće, poboljšavaju sadašnji kvalitet voda i ekolo-ške uslove vodnih resursa. Kvalitet treba da odgovara name-ni (na primer, kupanju, piću), što može da zahteva primenustandarda o kvalitetu vode, koji definiše odgovarajuće ciljeve.

Konvencija posebnu pažnju poklanja vodi na čiji kvalitetutiče način na koji je ljudi koriste (u industriji, poljoprivredi,

domaćinstvima itd.), te stoga mora da se preradi pre negošto se vrati u životnu sredinu. Sanitarne mere podrazume-vaju higijensko odlaganje ili recikliranje otpadnih voda, auključuju i njihovo prikupljanje i preradu.

Prerada otpadnih voda jeste proces otklanjanja zagađi-vača (prljavštine, tokstičnih i štetnih sastojaka) iz otpadnihvoda. Stoga posebna pažnja mora da se obrati preradi i odla-ganju taloga koji ostane posle prerade otpadnih voda, a čestosadrži toksične i štetne materije. Glavni cilj prerade trebalobi da bude razlaganje tih štetnih materija i provera toksično-sti njihovih značajnih nusproizvoda. Kada se njima valjano ipažljivo upravlja, otpadne vode se mogu pretvoriti u vredanresurs i mogu se pod određenim uslovima ponovo koristiti.

Glavni cilj jeste da se obezbedi voda dobrog kvaliteta ida se u skladu s tim podstakne i kvalitet životne sredine, kaoi zdravi i higijenski uslovi u regionu.


Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnihvodotokova i međunarodnih jezera bila je prvi dokumentkoji je predviđao princip pravičnog i racionalnog korišćenjavoda. Član 2 ove Konvencije zahteva od strana da preduzmuodgovarajuće mere kako bi „osigurale da prekograničnevode budu korišćene razumno i pravično (...) u slučajevimada se preduzimaju aktivnosti koje prouzrokuju ili mogu daprouzrokuju prekogranični uticaj“.

Isti koncept, ali na regionalnom nivou, uključen je i uKonvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodo-tokova i međunarodnih jezera, koja članom 2 sve državečlanice obavezuje na to da se koliko god je to moguće boreza „racionalno korišćenje površinskih i podzemnih voda urečnom basenu“, a u članu 6 na „preduzimanje odgovaraju-ćih mera u cilju sprečavanja ili smanjenja prekograničnih uti-caja kao i za održivo i pravično korišćenje vodnih resursa“.

U članu 5 Konvencije UN o pravu neplovidbenog kori-šćenja međunarodnih voda navodi se: „Države su dužne dana svojim teritorijama pravično i razumno koriste vodotokove(...), u cilju postizanja optimalnog i održivog korišćenja tih vodai koristi od njih, kao i uzimajući u obzir interese država krozkoje protiču vodotokovi, u skladu s njihovom adekvatnomzaštitom“. Pored toga, „države kroz koje protiču vodotokoviobavezne su da učestvuju u pravičnom i razumnom korišćenju,razvoju i zaštiti međunarodnih voda“ kako bi uspostavile ravno-težu između „prava na korišćenje vodnog toka i dužnosti dasarađuju u odgovarajućoj zaštiti i razvoju“.

Komentar članova predloga zakona o neplovidbenomkorišćenju međunarodnih voda Komisije za međunarodnopravo, pruža odličan uvid u razmatranja i pravni osnov poj-mova kao što su pravično i razumno korišćenje.133

Član 18 Agende 21, koji se bavi zaštitom kvaliteta slat-kovodnih resursa podstiče sve države da „u skladu sa svojimkapacitetom i dostupnim resursima“ uspostave bilateralnu ili



multilateralnu saradnju „da bi inicirale programe zaštite, oču-vanja i racionalnog korišćenja resursa površinskih i podzem-nih voda na održivoj osnovi“.

Prvi evropski zakoni o vodama predviđali su standardeza reke i jezera čija se voda koristi za dobijanje vode za piće,a na kraju su postavili obavezujuće ciljeve kvaliteta za vode ukojima žive ribe, vode u kojima žive školjke, vodu za piće,vodu za kupanje i podzemne vode. Okvirna direktiva ovodama, usvojena 2000. godine, utvrđuje rokove za ostvari-vanje „dobrog stanja“ za sve vode.


Lokalne vlasti trebalo bi da usredsrede svoju pažnju nakorišćenje obnovljivih i neobnovljivih resursa podzemnihvoda, odnosno, snabdevanje takvom vodom, podsticanjeočuvanja voda i ponovnog korišćenja i zaštite izvora radipoboljšanja kvaliteta i povećanja kvantiteta voda. One mora-ju da obezbede pravičan pristup objektima vodosnabdevanjai vodnim resursima, odnosno, koristima od vodnih resursa.Propisi i kontrola korišćenja voda i njihovog ispuštanja stogasu neophodni i mogu se ostvariti, na primer, redovnim pra-ćenjem, izdavanjem dozvola i na osnovu naučanog istraživa-nja. Prilikom izdavanja dozvola za korišćenje voda lokalnevlasti moraju da se postaraju za poštovanje održivog, uranov-teženog i pravičnog načina korišćenja.

Lokalni organi vlasti treba da doprinesu i razvoju politikausmerenih ka održivom korišćenju i upravljanju resursimapovršinskih i podzemnih voda, uz posebno težište na tretma-nu otpadnih voda. U tom okviru, trebalo bi proceniti različi-te mogućnosti snabdevanja vodom i prerade vode. Izbor iodgovarajući pristup trebalo bi da se zasnivaju na kriterijumi-ma kao što su održivo korišćenje i očuvanje osnovne ulogeekosistema kao proizvođača čiste vode.

(c) Sprovoditi politiku koja ima za ciljočuvanje prirodnih vodenih tokova,izvora, jezera i resursa podzemnihvoda, kao i očuvanje i zaštitu močvara imočvarnih ekosistema, i zaštitu odprirodnih i antropogenih štetnihefekata, kao što su poplave ilizagađenje vode usled udesa.

Nasuprot prethodnim stavovima, ova odredba zahtevaod strana da preduzmu mere u cilju očuvanja i zaštite odre-đenih izvora površinskih i podzemnih voda.

Glavni koncepti

Pored efikasnog korišćenja vodnih resursa, konzervacija,očuvanje i zaštita osnovna su sredstva kojima se postižepopuštanje pritiska na vodne resurse. Ova odredba se odnosina prirodne vodne tokove, izvore, jezera i resurse podzemnihvoda, s posebnim naglaskom na močvarama. U članu 1 Ram-sarske konvencije data je definicija močvara: vlažna podru-čja, prirodna ili veštačka, stalna ili privremena, predstavljajuoblasti u kojima se nalaze močvare, ritovi, blata, tresetišta ilivoda koja može da bude stajaća ili tekuća, slatka, slankasta ilislana, uključujući i oblasti pod morskom vodom, čija dubinaprilikom oseke nije veća od šest metara.

Razlika između konzervacije, očuvanja i zaštite obja-šnjena je u Glavi I.D ovog Priručnika. Cilj je održavanjehidroloških i bioloških procesa i biodiverziteta u vodnimekosistemima. Ovo je bitno za pravilno funkcionisanje širihekosistema, održivo korišćenje vodnih resursa i očuvanjeusluga i dobara, koje obezbeđuju ekosistemi.

Efikasno upravljanje resursima i njihova zaštita mogu dase postignu samo ukoliko se odluke zasnivaju na dobriminformacijama. Karpatske zemlje trebalo bi da preduzmu sle-deće mere koje će im omogućiti da ispunjavaju obaveze izKonvencije:

OKVIR 15

Godine 2004, italijansko Ministarstvo za životnu sredinu i teritorije pokrenuo je Program razvoja, poboljšanja i una-pređenja sistema voda u zemlji. Ovaj program uključuje doslednu finansijsku podršku svim inicijativama koje su uovom smislu regioni spremni da preduzmu.

Ministarstvo je potpisalo nekoliko ugovora s regionima i autonomnim oblastima u cilju razvoja inicijativa povezanihs konzervacionim upravljanjem i štednjom hidrogeoloških resursa, kao i s korišćenjem najboljih dostupnih metoda iistraživanjem novih izvora energije i drugim oblastima. Ove intervencije moraju da se sprovode u saglasnosti snacionalnim zakonima, kao i direktivama Evropske unije i međunarodnim smernicama u vezi s ekološkim inicijativa-ma (na primer, procena uticaja na životnu sredinu, učešće javnosti itd.).

Italijanski program održivog korišćenja vodnih resursa



• procena uticaja na životnu sredinu134 omogućava sagle-davanje mogućih uticaja predloženih aktivnosti na život-nu sredinu – uključujući vodu – i mora se preduzeti prebilo kakvog projekta, kako bi se omogućile efikasna kon-trola i zaštita štetnih uticaja na vodu. Rezultat oveprocene mora da se uzme u obzir kada se odlučuje oodobravanju određenih projekata;

• povremeno praćenje vodnih resursa, potrebno da bi seobezbedilo da njihove glavne hidrološke funkcije nebudu degradirane. Monitoring treba da obuhvati ikvalitet voda i kvantitativna merenja;

• utvrđivanje indikatora karakteristika funkcionalnih eko-sistema za potrebe monitoringa biodiverziteta, kao iproširenje tih indikatora kako bi uključili druge funkcijeslatkovodnih ekosistema.

Poplave i zagađenje vode usled udesa navode se kaoprimer prirodnih i antropogenih rizika koji mogu da utiču navodne resurse. Plavljenje je prirodna pojava koja ne nanosištetu samo ljudima i njihovoj imovini, već negativno utiče ina kvalitet vode, pošto poplavne vode mogu u vodenu masuda donesu zagađivače. Stoga bi bilo korisno smanjenje priti-saka na izvore i korišćenje vodoplavnih dolina.

Zagađenje vode usled udesa može da nanese velike šteteživotnoj sredini, flori i fauni, kao i da ograniči korišćenjevodnih resursa. Da bi se sprečile i minimizovale ovakveposledice, opasne aktivnosti, posebno u slivnim područjima,morale bi da se regulišu, a morali bi da se izrade i planovi zanepredviđene slučajeve.

Glavni međunarodni ugovori, pravniinstrumenti i inicijative

Svi ranije pomenuti međunarodni ugovori bave se kon-zervacijom, očuvanjem i/ili zaštitom vodnih resursa i vode-nih ekosistema.

Konvencija o močvarama,135 poznatija Ramsarskakonvencija (Ramsar, 2. februar 1971), pruža okvir za akcijuna nivou zemlje i za međunarodnu saradnju u konzervaciji irazumnom korišćenju močvara i njihovih resursa. Ova Kon-vencija obuhvata sve aspekte očuvanja i bezbednog korišće-nja močvara, smatrajući močvare ekosistemima od ogrom-nog značaja za očuvanje biodiverziteta u celini, kao i zadobrobit ljudskih zajednica.

Smernice Ekonomske komisije Ujedinjenih nacijaza Evropu o održivom sprečavanju poplava usvojene nadrugom skupu država članica Konvencije o zaštiti i korišće-nju prekograničnih vodenih tokova i međunarodnih jezera,održanoj 2000. godine136. Svrha ovoga neobavezujućeginstrumenta jeste preporuka mera i najbolje prakse za spre-čavanje, kontrolu i smanjenje negativnog uticaja poplava,posebno u vodenim sredinama.


Programi i mere za zaštitu voda moraju da se iniciraju nalokalnom nivou pri čemu lokalni organi vlasti treba da:• regulišu aktivnosti koje mogu da utiču na vodne resurese

i ekosisteme;• odrede zaštićene oblasti tamo gde je to neophodno;• usvajaju posebne planove i strategije, uključujući planove

o korišćenju zemljišta u cilju očuvanja određenih oblasti;• izrađuju smernice za načine upravljanja, zasnovane na

ekosistemima, a namenjene planiranju, upravljanju irazumnom korišćenju vodnih resursa, koje treba da sešire i potkrepljuju s regionalnim i lokalnim primerimanajbolje prakse; i

• pokreću obrazovne kampanje i obezbeđuju učešćejavnosti u procesu odlučivanja radi jačanja svesti javnostio značaju zaštite, očuvanja i konzervacije vodnih resursa.

(d) Dalje razvijati koordinirani ilizajednički sistem mera, aktivnosti iranog upozorenja prekograničnihuticaja poplava ili zagađenja voda navodni režim usled udesa, kao isarađivati na prevenciji i smanjenjušteta i pružanju pomoći u radovima naobnovi.

Ova odredba predviđa saradnju zainteresovanih zemaljau cilju sprečavanja nanošenja štete vodnim resursima, odno-sno, reagovanja na takve štete i njihovo saniranje.

Glavni koncepti

Osnovne komponente prekogranične saradnje priobal-skih zemalja jesu jačanje međunarodne saradnje u cilju obez-beđivanja održivog upravljanja zajedničkim rečnim baseni-ma, pripreme analize rizika i predviđanja poplava na trans-nacionalnom nivou, unapređenje koordinacije postojećihoblika pomoći i razmena informacija. Saradnja može da imarazličite oblike: pored koordiranih aktivnosti i zajedničkihpolitika i akcionih programa, uključujući planiranje korišće-nja zemljišta, susedne države mogu da postignu sporazume,pa čak i da uspostave zajedničke komisije.

S obzirom na mogućnost izbijanja konflikta u vezi skorišćenjem vode, pravično korišćenje na multilateralnojosnovi mora da bude podržano odgovarajućim institucijamai koordiniranim politikama. Što se tiče karpatskih zemalja,veliki značaj mora da se da dunavskom basenu i Međunarod-noj komisiji za zaštitu reke Dunav (ICPDR).137

Postojeće komisije zadužene za reke postigle su napre-dak u izradi zajedničkih strategija koje uključuju aspekte



regionalnog planiranja i propise u vezi s korišćenjem zemlji-šta, u cilju sprečavanja poplava ili reagovanja na poplave.Zanimljiv primer predstavlja nedavno uspostavljena Među-narodna komisija za basen reke Save,138 u okviru koje jeizrađen poseban Protokol o poplavama. Cilj međunarodnesaradnje je izrada zajedničkih dokumenata u kojima će setačno navesti strategije i akcioni programi poboljšanja zaštiteod poplava.

Saradnja u upravljanju vodnim resursima ima brojneprednosti. Ona između ostalog podrazumeva i sledećekoristi:• omogućava da se znanje susednih zemalja o sistemima

upravljanja vodama iskoristi kao osnova za harmonizaci-ju zakonskog okvira i mere koje strane preduzimaju;

• uspostavlja stručnu saradnju između sličnih regionalnihtela zaduženih za prekogranično upravljanje vodama;

• doprinosi smanjenju zagađenja voda na regionalnomnivou;

• identifikuje i razvija studije/projekte za prekograničnosmanjenje zagađenja vode;

• obezbeđuje pravni osnov i institucionalni okvir za ost-varivanje ciljeva iz Okvirne direktive o vodama u preko-graničnim rečnim basenima; i

• obezbeđuje okvir za harmonizaciju nacionalnih interesau graničnim oblastima.

Pažnja se usredsređuje na sprečavanje dve najvažnije kate-gorije mogućih udesa: poplave i prekogranično zagađenjevode usled udesa. Pošto u svim karpatskim zemljama popla-ve predstavljaju veoma raširenu ekološku pretnju izazvanuatmosferskim uslovima koje pogoršavaju guste šume, ekploata-cija i neodriživo korišćenje vodotokova, od presudne važnostije usvajanje zajedničkih mera za sprečavanje poplava.

Na uticaj zagađenja voda usled udesa primenjuje se prin-cip „bez štete“.140 U skladu s ovim principom, država jeodgovorna za aktivnosti na svojoj teritoriji, čije poslediceprelaze njene granice i nanose štetu drugoj zemlji. Ovaj prin-

cip se posebno odnosi na vodne resurse, a znači da državene bi smele da izazivaju ozbiljne ekološke štete ni teritoriji, nivodnim resursima drugih država141 i zahteva od njih da pre-duzimaju odgovarajuće korake kako bi kontrolisale i regulisa-le izvore prekograničnog zagađenja, koji se nalaze na njenojteritoriji, ili spadaju u njenu nadležnost.

Da bi bile spremne za suočavanje s ovim dramatičnimsituacijama i da bi mogle brzo da intervenišu, strane bi mora-le da sarađuju u ranom upozoravanju, obaveštavanju i širenjuinformacija svim zemljama koje su potencijalno ugrožene odprekograničnih udesa. Rano upozoravanje jeste postupakkoji prilikom prirodnih katastrofa ili slučajnog prekogranič-nog zagađenja vode olakšava relevantnim državama da izve-ste druge države o vremenu i lokaciji udesa, kao i o drugimpodacima koji su bitni za procenu situacije.142

Kada se prekogranična šteta dogodi, neophodna je sana-cija.143 Ona je obično povezana s obavezom države danadoknadi štetu u zavisnosti od slučaja, što se može učinitina više načina, recimo, restitucijom, ponovnim uspostavlja-njem stanja kakvo je bilo pre štete, nadoknadom štete (kojaje povezana s principom „zagađivač plaća144) itd. Međutim,u ovoj odredbi pažnja je više usredsređena na pomoć kojudržave jedna drugoj mogu da pruže kako bi sanirale nastaluštetu, nego na samu reparaciju.

Glavni relevantni međunarodni ugovori,pravni instrumenti i inicijative

Opšte pravne principe za upravljanje prekograničenimvodama danas definiše Helsinška konvencija o vodama,koja obavezuje strane na sprečavanje, kontrolu i smanjenjekoncentrisanog i nekoncentrisanog zagađenja voda. Konven-cija uključuje i odredbe koje se odnose na praćenje, istraživa-nje i razvoj, konsultacije, sisteme upozoravanja, uzajamnupomoć, institucionalne aranžmane i razmenu i zaštitu infor-macija, kao i javni pristup informacijama.

Konvencija UN o pravu neplovidbenog korišćenjameđunarodnih voda podstiče saradnju između država kroz

OKVIR 16

Prekogranično upravljanje basenom reke Kereš/Kriš ima za cilj da rumunskim i mađarskim vlastima omogući ostva-rivanje održive politike razvoja u ovom prekograničnom rečnom basenu, uz korišćenje uravnoteženog upravljanjavodnim resursima, zadovoljavanje potreba korisnika i očuvanje ekosistema i vodene životne sredine. On se bavipitanjima kao što su održiv razvoj i integrisano upravljanje prirodnim resursima, plavljenje i zagađenje voda.

Ovaj projekat uključuje primenu Okvirne direktive EU o vodama. On obuhvata državnu administraciju (Ministar-stvo za životnu sredinu, regionalne direkcije), dok je za podršku projektu zadužena Međunarodna kancelarija zavode.

Izvor: www.icpdr.org/kocris

Mađarsko-rumunski projekat u basenu reke Tise



koje protiču međunarodne reke i zahteva od njih da razmo-tre uspostavljanje zajedničkih mehanizama ili komisija kojebi olakšale saradnju u vezi s relevantnim merama i postupci-ma, zasnovanu na iskustvu stečenom u različitim regionima.

Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi šteteprouzrokovane prekograničnim uticajima industrijskihudesa u prekograničanim vodama, koji još nije stupio nasnagu, podstiče kompanije da preduzimaju mere u cilju spre-čavanja štete za koju bi inače bile odgovorne, i da timepomognu prvenstveno u sprečavanju udesa i ograničenju nji-hovih negativnih posledica na ljude i životnu sredinu.

Član 5 Ramsarske konvencije predviđa obaveze ugo-vornih strana u vezi sa zajedničkim močvarama i navodi daugovorne strane treba da se međusobno konsultuju u vezi sprimenom obaveza proisteklih iz Konvencije, posebno u slu-čaju močvara koje se prostiru na teritoriji koja prelazi grani-ce jedne ugovorne strane, ili tamo gde strane ugovornicedele neki vodni sistem. One će istovremeno nastojati da usa-glase sadašnje i buduće politike i propise u vezi s očuvanjemmočvara i njihove flore i faune.

U Espo Konvenciji o proceni uticaja na životnu sre-dinu u prekograničnom kontekstu (Espo, 1991), strane sepodstiču na preduzimanje – tamo gde je to odgovarajuće –zajedničke procene uticaja na životnu sredinu, kao i na raz-voj zajedničkih programa monitoringa i usklađivanja uređajai metodologija za monitoring, uz vođenje računa da pribav-ljeni podaci i informacije budu kompatibilni.

Ovi principi bili su uključeni i u Direktivu 2000/60/ECkoja uspostavlja okvir za akciju Zajednice u oblasti politikevoda, gde su oni dodatno razvijaju i analiziraju kako bi seprimenili u Evropskoj uniji.


Nacionalne i lokalne vlasti trebalo bi da razviju merekoje uključuju saradnju između jedinica upravljanja rečnimbasenima, koje bi imale čak i prekograničnu perspektivu.Ovakva saradnja trebalo bi da se zasniva na:• harmonizaciji strategija i akcionih planova;• razvoju zajedničke procene uticaja na životnu sredinu;• usvajanju zajedničkih programa istraživanja i razvoja;• međusobnom usklađivanju uređaja i metodologija za

monitoring kako bi se prikupili homogeni podaci i infor-macije; i

• sistematskom širenju informacija i znanja u vezi sekološkim problemima i njihovim rešenjima.

Takođe, treba izraditi regionalne planove za nepredviđe-ne situacije za slučaj da usled udesa i poplava dođe do zaga-đenja vode.


Neke odredbe Karpatske konvencije koje regulišu drugapitanja u vezi sa zaštitom životne sredine odnose se i na pita-nja povezana s upravljanjem vodama.

Članovi 3 i 5. Član 6 se direkno poziva na planiranjekorišćenja zemljišta stoga što rečni basen predstavlja jedandinamičan sistem u kojem postoje mnoge interakcije izmeđuzemljišta i vodene mase.

Član 4. Zahtev za očuvanjem, održivim korišćenjem iobnovom biološke i predeone raznovrsnosti uključuje i onevrste biološke i predeone raznovrsnosti koje su karakteristi-čne za vodene i rečne basene.

Član 7. Poljoprivreda i šumarstvo blisko su povezani supravljanjem vodama i sprečavanjem poplava. Pored toga,poljoprivreda ima najveći uticaj na kvalitet vode, a predstav-lja i izvor zagađenja (od pesticida itd.).

Član 10. Aktivnosti u okviru industrije i energetikepodrazumevaju rizik od zagađenja prekograničenih vodnihresursa.

Član 12. Procena uticaja životne sredine (IEA) i stra-teška procena životne sredine (SEA), isto kao i sistem zarano upozoravanje i praćenje, ključno su važni za prime-nu člana 6.



Planinska poljoprivreda ima svoje specifičnosti i izvesnaunutrašnja ograničenja usled geografske izolovanosti, teškihklimatskih uslova i osetljivih ekosistema, što otežava proiz-vodnju, marketing i razvoj.145 Najtradicionalnije delatnosti uKarpatima, poljoprivreda i šumarstvo, oblikovale su pejzaž teoblasti i stvorile neke od najznačajnijih kulturnih tradicija uregiji. U komunističkom periodu, u nekim karpatskim zem-ljama bila je sprovedena kolektivizacija, koja je podrazume-vala upravljanje poljoprivrednim zemljištem od straneogromnih državnih preduzeća ili zadruga, dok je u drugimprivatno vlasništvo nad zemljom bilo zadržano (na primer, uPoljskoj). Kao što je naglašeno u izveštaju Centra za među-narodne studije i istraživanja pod nazivom „Stanje u Karpati-ma“, ovaj proces je „periferne ruralne oblasti očuvao odintenzifikacije poljoprivredne proizvodnje koja je uništavalaprirodu u mnogim delovima Evrope“.146

Slično tome, u drugoj polovini 20. veka, šume su bile uvlasništvu države koja je njima i upravljala. Početkom deve-desetih godina prošlog veka, većina karpatskih zemalja pro-menila je strukturu vlasništva nad šumskim zemljištem takošto je priznala pravo na privatno vlasništvo. Reprivatizacija jedonela nove probleme u pogledu održivog upravljanja šuma-ma – nedostatak kvalifikacija novih vlasnika i potrebu zanovim podsticajima da bi se obezbedilo da lični interes vla-snika uključi i očuvanje.

Ovaj član Konvencije izuzetno je važan stoga što seusredsređuje na dva najvažnija aspekta ekonomskog i kultur-nog života u Karpatima. On od zemlje članice zahteva dasledi politiku usmerenu ka održivoj poljoprivredi i održivomupravljanju šumama. Ovaj član će biti detaljno, stav po stav,analiziran u daljem tekstu.

Glava FČlan 7

Član 7 – Održiva poljoprivreda i šumarstvo

1. Strane se obavezuju da će zadržati upravljanje zemljištem koje se tradicionalno obrađuje na održiv način,i da će preduzeti odgovarajuće mere za kreiranje i primenu svoje poljoprivredne politike, uzimajući uobzir potrebu za zaštitom planinskih ekosistema i predela, važnost biološke raznovrsnosti, i specifičneuslove planina, koji su u manjoj meri predmet interesovanja.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj razvoj i kreiranje odgovarajućih instrumenata,kao što su suštinski važni agro-ekološki programi u oblasti Karpata, unapređenje integrisanja ekološkihproblema u poljoprivrednu politiku i planove upravljanja zemljištem, istovremeno uzevši u obzir velikuekološku važnost ekosistema Karpatskih planina, poput prirodnih i poluprirodnih pašnjaka, kao dela eko-loških mreža, predela i tradicionalnog korišćenja zemljišta.

3. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj promovisanje i pružanje podrške korišćenjuinstrumenata i programa, kompatibilnih s međunarodno prihvaćenim principima održivog upravljanjašumama.

4. Strane se obavezuju da će primenjivati praksu održivog upravljanja planinskim šumama u Karpatima,uzevši u obzir višestruke funkcije šuma, veliku ekološku važnost planinskih ekosistema Karpata, kao imanje povoljne uslove u planinskim šumama.

5. Strane će voditi politiku koja ima za cilj da odredi zaštićene oblasti u prirodnim, naročito netaknutimšumama, koje će biti dovoljno velike i brojne, sa ciljem da se ograniči ili prilagodi njihova upotreba, u skla-du sa ciljevima očuvanja koji treba da budu dostignuti.

6. Strane se obavezuju da će promovisati praksu ekološki bezbednih mera u poljoprivredi i šumarstvu, koji-ma se obezbeđuje odgovarajuće zadržavanje atmosferskih padavina u cilju efikasnije prevencije poplava ipovećavanja bezbednosti života i imovine.


1. Strane se obavezuju da će zadržatiupravljanje zemljištem koje setradicionalno obrađuje na održiv način,i da će preduzeti odgovarajuće mere nakreiranju i primeni svoje poljoprivrednepolitike, uzevši u obzir potrebu zazaštitom planinskih ekosistema ipredela, važnost biološke raznovrsnostii specifične uslove planina, koji su umanjoj meri predmet interesovanja.

Ova odredba je složena i mora se primenjivati zajedno sdrugim stavom ovog člana, a definiše dve najvažnije obave-ze:• zadržavanje upravljanja zemljištem, koje se tradicionalno

obrađuje na održiv način; i• preduzimanje odgovarajućih mera za kreiranje i primenu

poljoprivredne politike zasnovane na nekoliko faktora.

Glavni koncepti

Izraz održivo upravljanje zemljištem nije ograničen napoljoprivredu, već se odnosi i na sve ostale funkcije zemlji-šta. Dodatno objašnjenje tog koncepta videti u Glavi I.Covog Priručnika.

Termin zemljište koje se tradicionalno obrađuje naodrživ način može da izazove izvesne teškoće prilikomtumačenja. Sličan termin koji se koristi u literaturi jeste odr-živa poljoprivreda. Ne postoje opšte definicije ovog izraza,ali većina definicija uključuje sledeće elemente kao karakteri-

stike održive poljoprivrede: „ekološki prihvatljivo“, „eko-nomski izvodljivo“, „društveno ispravno“, „kulturno odgo-varajuće“, „humano“ i zasnovano na „holističkom naučnompristupu“. Evropska unija usvaja sličan pristup, a premaGeneralnoj direkciji za poljoprivredni i ruralni razvoj postićiodrživost znači odgovoriti na tri izazova: • ekonomski (jačanjem vitalnosti i konkurentnosti

poljoprivrednog sektora);• društveni (unapređenjem uslova života i ekonomskih

mogućnosti u ruralnim područjima); i• ekološki (podsticanjem dobre ekološke prakse kao i

obezbeđenjem usluga povezanih s održavanjem staništa,biodiverziteta i predela).

Održiva poljoprivredna proizvodnja mora da odražava ibrigu o potrošačima, posebno u pogledu kvaliteta, sigurnostii tradicionalnih/organskih načina proizvodnje.146

Ova odredba zahteva da se zemljištem, koje se već obra-đuje na održiv način, i dalje tako upravlja. Tekst sadrži pret-postavku da tradicionalni načini proizvodnje koji se koriste uoblasti Karpata obezbeđuju održivost. U mnogim slučajevi-ma ovo je, čini se, tačno. Na primer, trostruki sistem – tradi-cionalni sistem rotacije jesenjih i prolećnih kultura i periodispaše po ugaru – uspešno je primenjivan u Centralnoj Evro-pi više od hiljadu godina, a da nije izazvao nikakvu primetnuispošćenost ili uništenje zemljišta,147 ali dodatni pritisciusled razvoja i klimatskih promena mogu da utiču na rezul-tate nekih oblika tradicionalne poljoprivrede. Ovaj tekstotvara vrata primeni „testa održivosti“ pomoću kojeg semože utvrditi da li određeni tradicionalni načini poljoprivre-de zaslužuju da budu sačuvani.

Potreba za zaštitom planinskih ekosistema i predela,proističe iz činjenice da planine uključuju osetljive ekosiste-me koji se odlikuju velikom biološkom raznovrsnošću148i

OKVIR 17

Akcioni plan za biološku raznovrsnost u poljoprivredi, instrument Zajedničke poljoprivredne politike (CAP), usvo-jen 2001. godine, obezbeđuje okvir za uključivanje brige o biološkoj raznovrsnosti u poljoprivrednu politiku Evrop-ske unije.

Prioriteti ovog plana aktivnosti jesu:

• unapređenje i podrška načinu poljoprivredne proizvodnje koji je povoljan za životnu sredinu i onim sistemimakoji direktno ili indirektno pogoduju biološkoj raznovrsnosti;

• podrška održivim poljoprivrednim aktivnostima u oblastima u kojima postoji velika biološka raznovrsnost;

• očuvanje i jačanje povoljne ekološke infrastrukture; i

• promovisanje aktivnosti u cilju očuvanja lokalnih ili ugroženih vrsta stoke ili biljnih vrsta.

Sve ove prioritete podržavaju istraživanje, obuka i edukacija.

Izvor: http://europa.eu/scadplus/leg/en/lvb/l28024.htm

Akcioni plan EU za zaštitu biodiverziteta u poljoprivredi



velikim fondovima netaknutih šuma, kao i nekim od najčisti-jih evropskih voda. Intenzivna poljoprivreda bi ovo moglada ugrozi, te bi stoga poljoprivredna politika trebalo da serazvija i primenjuje tako što će se voditi računa o očuvanjuprirode.

Očuvanje biološke raznovrsnosti u velikoj meri zavisi odefikasne primene mera u okviru zajedničke poljoprivrednepolitike (CAP), naročito agroekoloških mera i posebnih pov-lastica predviđenih za manje povoljne oblasti.

Na nivou Evropske unije, planinske oblasti se svrstavajuu kategoriju manje povoljnih poljoprivrednih oblasti. Godiš-nji plan subvencija za manje povoljne oblasti utvrđen odstrane država članica 1975. godine, obezbeđuje „nadokadu“za poljoprivrednike u ruralnim područjima, ili u drugim pre-delima gde fizički uslovi nameću više proizvodne troško-ve.149 Da bi se kvalifikovali za finansijsku podršku kojupredviđa Evropski poljoprivredni fond za razvoj ruralnihoblasti,150 mogućnosti za korišćenje zemljišta u planinskimpodručjima moraju da budu znatno ograničene, a troškoviobrade moraju da budu znatno veći zbog: • veoma teških klimatskih uslova usled nadmorske visine,

zbog čega je sezona rasta znatno kraća; i • prisustva, u većem delu područja, suviše strmih padina

da bi se na njima koristila poljoprivredna mehanizacija, ilikoje zahtevaju veoma skupu specijalnu opremu, ili kom-binaciju ova dva faktora, gde nijedan od ovih slučajevasam za sebe ne izaziva tako velike probleme kao njihovakombinacija, što se sve zajedno odnosi i na manje nad-morske visine.151

Gotovo sve karpatske zemlje usvojile su programe zapružanje finansijske podrške i podsticaja farmerima u manjepovoljnim područjima, stoga što se značajan deo ove regijemože tako klasifikovati. Na primer, rumunski Zakon o pla-ninskim područjima (347/2004) predviđa posebne mere ucilju obezbeđenja podrške poljoprivredi u planinskim oblasti-ma: nadoknade, mere za zaštitu zemljišta, sporazume o kori-šćenju pašnjaka od strane lokalnog stanovništva u zaštićenimpodručjima, kao i podsticaje za dalji razvoj obrazovnih pro-grama namenjenih planinskoj poljoprivredi u okviru nacio-nalnog obrazovnog sistema.


Alpska konvencija uključuje slične odredbe koje seodnose na upravljanje zemljištem i poljoprivredom. Član 2zahteva od država ugovornica preduzimanje odgovarajućihmera u oblasti planinske poljoprivrede s opštim ciljem da se„sačuva upravljanje zemljištem koje su ljudi tradicionalnoobrađivali, kao i očuvanje i podsticanje sistema obrade zem-ljišta, koji odgovara lokalnim uslovima, a ekološki je kompa-tibilan, imajući u vidu manje povoljne uslove privređivanja.

Poseban Protokol o planinskoj poljoprivredi, usvojenu okviru Alpske konvencije, podstiče održivu poljoprivrednuproizvodnju u planinama i nastoji da optimizira sve funkcijepoljoprivrede u tim regijama. Cilj Protokola je da obezbediočuvanje ili obnovu tradicionalnih karakteristika ruralne sre-dine. Zahtevaju se posebne mere za očuvanje tradicionalnihpoljoprivrednih gazdinstava i ruralne arhitekture, isto kao idalje korišćenje tradicionalnih građevinskih materijala imetoda. Favorizuje se korišćenje i povećanje ekstenzivnepoljoprivredne proizvodnje koja najbolje odgovara prirod-nim karakteristikama ove oblasti, kao i očuvanje lokalnihpoljoprivrednih proizvoda tipičnih za određenu oblast.Uzgoj stoke na tradicionalan način treba da se očuva, istokao i za to neophodna poljoprivredna proizvodnja i poljopri-vredni i šumski objekti.152

Jedna novija inicijativa FAO, Inicijativa „Održiv poljo-privredni i ruralni razvoj“ (SARD), predstavlja okvir kojiobuhvata više zainteresovanih strana, a predviđeno je dapodrži prelazak na održivu poljoprivredu i razvoj ruralnihpodručja, kao i da učvrsti učešće u programu i razvoju politi-ke. Ova inicijativa pomaže da se predviđeni plan ostvari timešto podržava pilot projekte i izgradnju kapaciteta potrebnihda bi seoske zajednice, siromašno stanovništvo i drugi zain-teresovani lakše došli do resursa (genetskih i tehnoloških,kao i do zemlje, vode, tržišta i informacija), i što podstičedobru praksu i pravičnije uslove zapošljavanja u poljoprivre-di.153

Jedan od elemenata ove inicijative usredsređuje se naodrživ razvoj u planinskim oblastima i identifikuje mnogeizazove, a zahteva koherentne politike, instrumente i progra-me. U oblasti Karpata, procene prednosti i nedostataka poli-tika koje pojedinačne zemlje sprovode u skladu s ovom inici-jativom obavljene su u Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini. Teprocene otkrile su da je dominantan oblik korišćenja zemlji-šta u karpatskim planinama poljoprivreda, a da neodgovara-jući načini upravljanja, kao intenzivna proizvodnja i pretera-na ispaša, predstavljaju veliku pretnju koju dodatno pojačavaodsustvo političke volje.154


Formulisanje poljoprivrednih politika uglavnom spada unadležnost organa vlasti na nacionalnom nivou, ali sudeći postepenu decentralizacije, lokalne vlasti sigurno igraju izvesnuulogu u tom procesu, te će morati da izrade lokalnu planskudokumentaciju koja podstiče principe održive poljoprivrede.

U stvari, lokalne vlasti igraju značajnu ulogu u primeniodrživih poljoprivrednih politika. Odgovornosti koje lokalnevlasti možda imaju u vezi s promovisanjem i primenom odr-žive poljoprivredne prakse jesu:

• podsticanje održivog upravljanja zemljištem, posebnotradicionalnog, ekstenzivnog i mešovitog načinapoljoprivredne proizvodnje, davanjem stimulansa i širen-



jem informacija – stimulansi mogu da uključuju krediteuz niske kamatne stope, subvencije, naknade itd;

• usvajanje lokalnih politika za poljoprivredu u planinskimpodručjima i to u skladu sa specifičnom prirodomtamošnjih ekosistema i predela, a pogoduju očuvanjubiološke raznovrsnosti i vode računa o specifičnimuslovima za manje povoljna planinska područja;

• uključivanje brige za biodiverzitet u procedure izdavanjasertifikata za poljoprivrednu proizvodnju i odgovarajućeobeležavanje poljoprivrednih proizvoda, za poklanjanjeposebne pažnje ekonomičnosti, transparentnosti ikvalitetu ekoloških informacija koje se pružaju; i

• razvoj podsticajnih mera za sprečavanje napuštanjazemljišta, kao što je davanje podrške inicijativama malihfarmera.

Osim toga, karpatske zemlje članice Evropske unije raz-vile su sistem koji obezbeđuje sredstva za podršku poljopri-vredi u planinskim područjima, koja se raspodeljuju prekolokalnih vlasti.

Prekogranična saradnja jedan je od glavnih elementa efi-kasne primene ove odredbe. Saradnja zavisi od razmeneiskustava u obuci i obrazovanju, kao i u korišćenju pravnihinstrumenata, kako bi se nacionalne administracije podržaleu razvoju i primeni politika potrebnih za održivu poljopri-vredu.

Agenda 21 preporučuje da države aktivno sarađuju u„istraživanju i razvoju u cilju utvrđivanja osnovnih informa-

cija o stanju prirodnih resursa u vezi s poljoprivrednomproizvodnjom i planiranjem, kako bi se procenio uticaj razli-čitih načina korišćenja tih resursa i razvile metodologije isredstva za analizu, recimo, ekološko računovodstvo“.

Ovo može da se kombinuje s korišćenjem zemljišta iprostornim planiranjem, pojmovima objašnjenim u GlaviI.C ovog Priručnika.

2. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja ima za cilj razvoj i kreiranjeodgovarajućih instrumenata, kao što susuštinski važni agro-ekološki programi uoblasti Karpata, unapređenjeintegrisanja ekoloških problema upoljoprivrednu politiku i planoviupravljanja zemljištem, istovremenouzevši u obzir veliku ekološku važnostekosistema Karpatskih planina, poputprirodnih i poluprirodnih pašanjaka, kaodela ekoloških mreža, predela itradicionalnog korišćenja zemljišta.

Glavni cilj ove odredbe jeste uključivanje ekoloških obzi-ra u poljoprivredne politike i planove upravljanja zemljištem.

OKVIR 18

Da bi se regulisala i unapredila poljoprivredna proizvodnja, regija Vale D’Aosta usvojila je nekoliko projekata i pro-grama, kao što su osnivanje kancelarije za statističke podatke o stoci i projekat „Kvalitet fontina“. Ovaj projekat iz2003, koji će trajati šest godina, ima za cilj unapređenje kvaliteta mlekarstva, uz podizanje zarada proizvođača irazvoj sistema kvaliteta. U skladu s tim projektom, razvijen je još jedan projekat, sistem kvaliteta mleka, koji uključu-je podsticaje za proizvođače mleka i mlečnih proizvoda, kao i mogućnosti za obuku. On čak nudi nagrade proizvo-đačima koji postižu najbolji kvalitet.

Projekti kvaliteta u italijanskoj regiji Vale D’Aosta

OKVIR 19

Rumunski zakonski okvir za planinske oblasti (to jest, Održiva razvojna strategija za planinske oblasti i Zakon o pla-ninama) zahteva da se na lokalnom nivou uspostave oblasni odbori za planinska područja u koje ulaze predstavnicilokalnih vlasti i lokalni predstavnici ministarstava. Ovi odbori na lokalnom nivou koordiniraju i sprovode projekteusmerene na održivi razvoj planinskih oblasti, uključujući i održive poljoprivredne aktivnosti. Štaviše, Zakon o pla-ninskim oblastima obavezuje lokalnu upravu da udruženju lokalnih poljoprivrednih proizvođača obezbedi odgova-rajući prostor (kancelarijski, za skladištenje ili proizvodnju).

Održiva poljoprivredna praksa i lokalne vlasti u Rumuniji

P A R T I : O P E R A T I V E P R O V I S I O N SA R T I C L E 7


Glavni koncepti

Značaj uključivanja ekoloških obzira u sektorske politikekao što je poljoprivredna politika, istaknut je na nivouEvropske unije. Uspostavljanje pravilne ravnoteže izmeđukonkurentne poljoprivredne proizvodnje i poštovanja priro-de i životne sredine jedan je od ciljeva Zajednice i podrazu-meva aktivno usaglašavanje između poljoprivredne i ekolo-ške politike.155

Ekološka integracija može da se ostvari utvrđivanjemodgovarajućih mera kao što su to agroekološki programi kojise u Konvenciji definišu kao suštinski, a cilj im je promenaodređenih poljoprivrednih praksi kako bi u ekološkom smi-slu bile prihvatljivije.

Agroekološke mere treba da podstiču poljoprivrednikeda na svojim imanjima štite i poboljšavaju životnu sredinu.One predviđaju plaćanja farmerima koji sprovode agroekolo-ške mere ukoliko ove uključuju nešto više od uobičajenedobre poljoprivredne prakse. Farmeri potpisuju ugovor spredstavnicima vlasti od kojih naplaćuju dodatne troškoveprimene takvih mera i svih eventualnih gubitaka (do kojihdođe usled smanjene proizvodnje). Agroekološka plaćanjazajednički finansiraju Evropska unija i države članice.

Da bi mogle da se prilagode određenim načinima poljo-privredne proizvodnje i ekološkim uslovima koji se značajnorazlikuju u zavisnosti od zemlje članice Evropske unije,agroekološke mere mogu da se formulišu na nacionalnom,regionalnom ili lokalnom nivou. Zahvaljujući tome, agroeko-logija može da bude veoma precizno sredstvo za postizanjeekoloških ciljeva. Agroekološke mere su različite, ali sve oneimaju dva zajednička cilja: smanjenje ekoloških rizika pove-zanih sa savremenim načinima poljoprivredne proizvodnje iočuvanje prirode i kultivisanih predela.

Kada su u pitanju karpatske zemlje, neki faktori morajuda se uzmu u obzir: veliki ekološki značaj ekosistema Kar-patskih planina, posebno prirodnih i poluprirodnih pašnjaka,koji su deo ekoloških mreža, zatim predeli i tradicionalnokorišćenje zemljišta. Sve ove ideje objašnjene su u nekolikočlanova Karpatske konvencije.156

Pašnjaci se mogu definisati kao oblasti u kojima domini-raju trava ili slične biljne vrste, uz veoma malo drvenastihbiljaka.157 Za pašnjačka staništa karakterističan je veliki brojrazličitih vrsta i ekosistema. Livade su glavna karakteristikaKarpata, a kao pašnjaci bogati različitim vrstama, predstav-ljaju deo biološke i predeone raznovrsnosti planina.


Agenda 21 služi kao osnova za izradu i primenu multila-teraltnih ekoloških ugovora usvojenih posle 1992. godine. UGlavi XIV težište je na promovisanju održivog poljoprivred-nog i ruralnog razvoja, a identifikovani su načini da se taj ciljostvari: „Prioritet mora da bude održavanje i poboljšavanjekapaciteta poljoprivrednog zemljišta s većim potencijalom,što je neophodno zbog povećanja broja stanovnika. Među-tim, očuvanje i saniranje prirodnih resursa na zemljištu slabi-jeg potencijala takođe je važno za ostvarenje održivih odnosabrojnosti stanovništva prema površini zemljišta. Glavnasredstva za održivi poljoprivredni i ruralni razvoj jesu politi-ka i agrarna reforma, učešće, diversifikacija prihoda, konzer-vacija zemljišta i bolje upravljanje utrošcima.158

Potreba za integrativnim pristupom regionalno je reafir-misana na Panevropskoj konferenciji o poljoprivredi i biodi-verzitetu, koja je pod nazivom „Integrisanje biološke i pre-deone raznovrsnosti radi uspostavljanja održive poljoprivre-de u Evropi“ održana na visokom nivou 2002. godine u Pari-zu. Druga preporuka Završne deklaracije o zaštiti i održi-vom korišćenju biološke i predeone raznovrsnosti uokviru poljoprivrednih politika i praksa navodi: „Mi isti-čemo i podržavamo napore u cilju daljeg uključivanja brigeza biodiverzitet u poljoprivrednu, ruralnu i druge politikekoje teže minimalizaciji nepoželjnih uticaja, podržavaju pozi-tivne rezultate, vode ka poljoprivredi osetljivoj na biodiverzi-tet i podstiču koherentniji razvoj seoskih područja, uključu-jući njihove ekonomske i društvene aspekte.159

OKVIR 20

Osamdesetih godina prošlog veka neke države članice Evropske unije samonicijativno su započele da razvijajuagroekološku politiku. Godine 1985, Evropska zajednica je preuzela ove mere i uvrstila ih u član 19 Propisa opoljoprivrednim strukturama, ali ih nije učinila obaveznim za države članice.

Posle sprovođenja reformi, u skladu sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom (CAP) Evropske unije, agroekološkiprogrami postali su sve značajniji za evropsku poljoprivredu.

U stvari, od država članica je 1992. zatraženo da uvedu agroekološke mere na čitavoj svojoj teritoriji. Godine1999, odredbe agroekoloških propisa uključene su u propise o ruralnom razvoju kao deo reforme Zajedničkeagrarne politike, u skladu s Agendom 2000. Cilj ovakvog uključivanja bila je pomoć u ostvarivanju koherentnostiplanova razvoja ruralnih područja.

Izvor: http://ec.europa.eu/agriculture/publi/reports/agrienv/rep_en.pdf

Istorija agroekoloških politika na nivou Evropske unije




Vlasti se podstiču da usvajaju lokalne poljoprivredno-ekološke planove i druga strateška dokumenta potrebna zasistematski, programirani pristup uključivanju brige za živo-tnu sredinu u poljoprivrednu praksu. Takođe je važno usva-janje planova o upravljanju zemljištem, koje podstiče održivepoljoprivredne i ekološke aspekte.

Pored toga, iz ove odredbe mogu da proističu drugeobaveze:• povećanje svesti o značaju očuvanja planinskih ekosis-

tema, pašnjaka, ekoloških mreža itd. na lokalnom nivou;• uključivanje interesa za biodiverzitet u odgovarajuće sis-

teme za izdavanje sertifikata ili obeležavanje načinapoljoprivredne proizvodnje ili poljoprivrednih proizvo-da, koji ne nanose štetu životnoj sredini;

• obavljanje strateške procene životne sredine (SEA) iprocene uticaja na životnu sredinu (EIA), te planova,programa i projekata poljoprivrednog i ruralnog razvoja,kao i podsticanje lokalnog stanovništva na učešće uplaniranju i odlučivanju;

• podsticanje lokalnih praksi, uključujući sisteme upravl-janja organskim farmama, kao i o održive poljoprivrednemere; i

• procena efikasnosti agroekoloških programa.

Prekogranična saradnja je korisna stoga što omogućavapodelu informacija i razmenu politika u vezi s poljoprivre-dom i životnom sredinom. Zajednički programi mogu da serazviju i na regionalnom nivou, saradnja može da se usposta-vi radi praćenja poljoprivrednog biodiverziteta, ili radi kori-šćenja odgovarajućih finansijskih instrumenata za podstica-nje poljoprivredne proizvodnje koja pogoduje biodiverzitetu.

3. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja ima za cilj promovisanje i pružanjepodrške korišćenju instrumenata iprograma, kompatibilnih smeđunarodno prihvaćenim principimaodrživog upravljanja šumama.

Ovaj stav zahteva od strana da podrže korišćenje instru-menata i programa za upravljanje šumama, koji odgovarajuprincipima održivog upravljanja šumama, formulisanim nameđunarodnom nivou.

OKVIR 21

U okviru propisa SAPARD (EC 1268/99), u Slovačkoj su finansirani i sprovedeni agroekološki planovi koji su seodnosili na pet probnih oblasti, uključujući i održavanje predela.

Osnovna struktura slovačkog agroekološkog programa sastoji se od sledećih planova:

• osnovni planovi: „Preliminarni paket bez prava na naplatu kompenzacije“ - mere koje podstiču dobru poljoprivre-dnu praksu, kakva se sada zahteva zakonima koji regulišu zaštitu prirode, predela, vode i zemljišta;

• opšti agroekološki planovi: plaćanja kompenzacije za predviđeni način upravljanja zemljištem; osnovni planovipovezani su s opštim agroekološkim planom u cilju očuvanja prirode i predela; planovi se razlikuju prema načinukorišćenja zemljišta, odnosno, predviđaju različite pakete za obradivo zemljište, stalne travne pokrivače i stalnekulture;

• posebni agroekološki planovi: plaćanje kompenzacije za očuvanje veoma značajnih ekosistema; na primer, planza obradivo zemljište čiji biotopi se sastoje od nešumske drvenaste vegetacije, plan za močvarne i vlažne livade iplan za suv i polusuv travni pokrivač zemljišta;

• komplementarni planovi: kompenzaciona plaćanja za poljoprivrednu proizvodnju koja vodi računa o životnojsredini; ova podrška se može dobiti za sertifikovanu proizvodnju koja se obavlja prema posebnim propisima, naprimer, za integrisanu proizvodnju, organsku proizvodnju, ili za izgubljenu dobit usled prihvatanja određenih gra-nica u okviru sistema niskih utrošaka (ograničeni utrošak azota ili ograničenja u pogledu ispaše, kako bi se stabili-zovao diverzitet na pašnjacima i/ili sprečila erozija zemljišta).

Izvor: Integrisanje projekta „Natura 2000“ i programa ruralnog razvoja i agroekološkog programa u Centralnoj Evro-pi; Zbornik radova sa konferencije održane u Gonjadžu, u Poljskoj 2-4. juli 2003.www.iucn-ce.org/documents/natura2000/integrating_natura_2000_rural_development_and_agri-environmental_programmes.pdf

Očuvanje prirode i agroekološki planovi u Slovačkoj



Glavni koncepti

Opšte dogovorena definicija održivog upravljanja šuma-ma (SFM) ne postoji. Međutim, Ministarska konferencija ozaštiti šuma u Evropi daje, u Rezoluciji H1, definiciju koju jeu međuvremenu usvojila Organizacija UN za ishranu i poljo-privredu (FAO). Održivo upravljanje šumama definiše se kao„gazdovanje šumama i šumskim zemljištem i to tako da brzi-na i način korišćenja odražavaju njihov biodiverzitet, produk-tivnost, sposobnost obnavljanja, vitalnost i potencijal dadanas i u budućnosti obavljaju relevantne ekološke, ekonom-ske i socijalne funkcije, na lokalnom, nacionalnom i global-nom nivou, i da ne nanose štetu ostalim ekosistemima“.160

U skladu s principima održivog razvoja, održivo upravlja-nje šumama treba da obezbedi da dobra i usluge koji sedobijaju iz šume odgovaraju savremenim potrebama, a daistovremeno osiguraju njihovu stalnu dostupnost i doprinosdugoročnom razvoju. U najširem smislu, upravljanje šuma-ma obuhvata administrativne, zakonske, stručne, ekonomske,socijalne i ekološke aspekte zaštite i korišćenja šuma. Održi-vo upravljanje šumama podrazumeva različite nivoe namernečovekove intervencije, počevši od aktivnosti u cilju zaštite iočuvanja šumskog ekosistema i njegove funkcije.

Nekoliko sredstava za primenu ovog koncepta razvijenoje na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, i dobarsu primer onoga što bi mogle da prihvate karpatske zemlje, auključuje sertifikaciju šuma, kriterijume i pokazatelje, kao inacionalne programe, namenjene šumama.

Sertifikacija šuma uvedena je početkom devedesetihgodina, a podstakla ju je zabrinutost zbog seče i degradaciješuma, kao i namera da se promoviše održavanje biološkeraznovrsnosti, posebno u tropskim predelima. Sertifikacijašuma, za koju su se najpre zalagale ekološke grupe, ubrzo serazvila u moćan instrument za održivo upravljanje šumama.To je sistem šumskih inspekcija i sredstvo za praćenje drvnegrađe i papira kroz čitav lanaca nadzora, to jest praćenje siro-vine sve do kranjeg proizvoda. Ovo je omogućilo bolje razu-mevanje značaja ekoloških i društveno prihvatljivih proizvo-da od drveta, a uključilo je proizvođače, potrošače i trgovceu pozitivnu akciju kakvu predstavlja „čišćenje“ drvne indu-strije.

Kriterijumi i pokazatelji predstavljaju instrumente poli-tike koji zemljama omogućavaju da prikupljaju, skladište išire pouzdane i naučno zasnovane informacije o šumama, aobezbeđuju i bitne referentne osnove za standarde za serifi-kaciju šuma, kojima se određuju ciljevi i rezultati očekivani uodređenoj oblasti. Kriterijumi i pokazatelji uglavnom se raz-vijaju od strane državnih organa i definišu, to jest, prate sta-nje i kretanja u šumama i upravljanju šumama.

Mada se ovi kriterijumi i pokazatelji stalno razvijaju i raz-likuju u zavisnosti od inicijative, globalno je prihvaćenosedam tematskih oblasti:161

• veličina šumskih resursa;

• biološka raznovrsnost;

• zdravlje i vitalnost šuma;

• zaštitne funkcije šuma;

• proizvodne funkcije šuma;

• društveno-ekonomske funkcije; i

• zakonski i institucionalni okvir.

Nacionalni šumarski programi predstavljaju okvir zacelokupan razvoj politike u oblasti šuma na nacionalnom i/ilisubnacionalnom nivou. Šumarski program Organizacije zaishranu i poljoprivredu definiše nacionalni program za šumekao utvrđivanje „velikog broja pristupa procesu planiranja,programiranja i sprovođenja šumarskih aktivnosti u jednojzemlji, koji će se na osnovu zajedničkih osnovnih principaprimenjivati na nacionalnom i subnacionalnom nivou. Svrhanacionalnih programa za šume jeste uspostavljanje praktič-nog društveno-političkog okvira za zaštitu, upravljanje i odr-živ razvoj svih vrsta šuma, što će sa svoje strane povećatiefektivnost i efikasnost javnih i privatnih operativnih i fina-nsijskih opredeljenja. Nacionalni programi za šume zahteva-ju širok međusektorski pristup u svim fazama, uključujućiformulisanje politika, strategija i pravaca akcije, isto kao i nji-hovu primenu, praćenje i procenu“.162

Prema FAO, efikasnost i efektivnost nacionalnih progra-ma za šume zasniva se na primeni osnovnih principa kojiznačajno doprinose održivom razvoju šuma.To su:

• održivost razvoja šuma;

• nacionalni suverenitet i liderski položaj zemlje;

• partnerstvo;

• participacija;

• holistički i međusektorski pristup;

• dugoročni iterativni proces;

• izgradnja kapaciteta;

• institucionalne i političke reforme;

• usklađenost s nacionalnim političkim okvirom i global-nim inicijativama;

• podizanje svesti;

• opredeljenje nacionalne politike; i

• međunarodno opredeljenje.163


Karpatska konvencija se zalaže za korišćenje međunaro-dno prihvaćenih principa održivog upravljanja šumama. Svinavedeni principi i smernice mogu se koristiti za promovisa-nje primene instrumenata i programa kompatibilnih s održi-vim upravljanjem šumama u oblasti Karpata.

Šumarski principi uspostavljeni su na osnovu Izjave o



principima globalnog konsenzusa o upravljanju, zaštiti i odr-živom razvoju svih vrsta šuma u Aneksu 3 Izveštaja Konfe-rencije UN o životnoj sredini i razvoju, održanoj 1992. godi-ne.164 Osnovni cilj ovih principa jeste doprinos upravljanju,zaštiti i održivom razvoju šuma, kao i obezbeđenje njihovevišestruke i komplementarne funkcije i korišćenja.

U cilju podsticanja međunarodnog konsenzusa o najvaž-nijim pitanjima u vezi sa šumama, Komisija UN za održivirazvoj formirala je Međudržavni panel o šumama, telokoje je nasledio Međudržavni forum o šumama. Procesi uokviru Međudržavnog panela o šumama, odnosno, Međudr-žavnog foruma o šumama, rezultirali su Predlozima za akci-ju, kojih ima 270, a odnose se na podsticanje upravljanja,zaštite i održivog razvoja svih vrsta šuma. Ovi predlozi suprihvaćeni i potvrđeni u celom svetu. Oni vladama, međuna-rodnim organizacijama, privatnom sektoru i drugim zainte-resovanim obezbeđuju smernice u vezi s tim kako dalje raz-vijati, primenjivati i usklađivati nacionalne i međunarodnepolitike u vezi s održivim upravljanjem šumama. Predlozi zaakciju u okviru Panela ili Foruma odnose se na održivoupravljanje šumama zasnovano na međusektorskom pristu-pu, i preporučuju značajno poboljšanje saradnje u cilju podr-ške upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih vrsta šuma,podstičući zemlje da sprovode nacionalne šumarske progra-me, uključuju odgovarajuće kriterijume i indikatore i uspo-stavljaju odgovarajuće nacionalne mehanizme za koordinaci-ju.165

Međunarodna organizacija za tropsku drvnu građu(ITTO)166 takođe uspostavlja niz principa koji predstavljajumeđunarodni referentni standard za razvoj konkretnihnacionalnih smernica za održivo upravljanje prirodnimtropskim šumama.167 Ovi principi usredsređuju se natropske šume, ali mogu da se prilagode i evropskim šumama.Na primer, dvanaesti princip zalaže se za odgovarajuće pla-niranje na operativnom nivou čiji je cilj smanjenje ekonom-

skih i ekoloških troškova i obezbeđenje dugoročnog održi-vog upravljanja šumama.

Pored toga, Ministarska konferencija o zaštiti šuma uEvropi – forum za političko opredeljenje koji uključuje 44evropske zemlje i Evropsku zajednicu i sarađuje s međuna-rodnim organizacijama – razvila je dinamičan proces name-njen zaštiti i održivom upravljanju šumama.168 Na svojojTrećoj konferenciji održanoj 1998. godine usvojene suPanevropske operativne smernice za održivo upravlja-nje šumama (Aneks 2 Rezolucije L2).169 Ove smerniceidentifikuju aktivnosti koje doprinose održivom upravljanjušumama putem primene nekoliko kriterijuma, od povećanjašumskih resursa do očuvanja biodiverziteta u šumskim eko-sistemima. Njihova svrha jeste prenos međunarodnih obave-za na nivo planiranja i prakse u upravljanju šumama.


Odgovarajuća šumarska politika bitna je za ispunjavanjeobaveza iz ove odredbe. Lokalne vlasti u ovom pogledu igra-ju značajnu ulogu time što usvajaju podsticajne mere za pro-movisanje prakse održivog upravljanja šumama, procene pla-nova za upravljanje šumama u odnosu na kriterijume i indi-katore, i uključivanje zainteresovanih strana u razvoj šumar-skih politika.

Druge aktivnosti na lokalnom nivou mogu da uključuju:

• pripremanje i učešće u tehničkoj saradnji i programimapomoći;

• zalaganje za ravnotežu između korišćenja i očuvanjašuma i poljoprivrede, i korišćenja zemljišta i drugih sek-torskih politika;

OKVIR 22

Da bi se najbolje iskoristili šumski resursi i da bi se očuvale ekološke, ekonomske i društvene funkcije šume, uprav-ljanje šumama u Švajcarskoj odvijalo se u skladu s principima održivosti već duže od sto godina.

Nedavno uvođenje sertifikata za šume i drvnu građu jedan je od elemenata ove strategije. Dve oznake kvalitetašvajcarske drvne građe garantuju ekološko i društveno prihvatljivo korišćenje šuma. To su:

• međunarodni standard Saveta za gazdovanje šumama;

• nacionalna oznaka kvaliteta, razvijena kao alternativa međunarodnoj oznaci, koja ne samo što garantuje održi-vo upravljanje šumama i obradu drveta koja ne naosi štetu životnoj sredini, već garantuje i švajcarsko poreklosertifikovane građe.

Šumarski stručnjaci i drvna industrija dobrovoljno prihvataju ove standarde obeležavanja kako bi privukli kupce kojiposeduju ekološku svest. Do leta 2004. godine, oko 370.000 hektara švajcarskih šuma bilo je sertifikovano, štoiznosi 30 odsto ukupne površine pod šumama u toj zemlji. Sedam odsto švajcarskih šuma ima samo sertifikat Save-ta za gazdovanje šumama, 2 odsto je dobilo samo potvrdu o kvalitetu, a 21 odsto ima obe oznake.

Izvor: www.umwelt-schweitz.ch/imperia/md/content/forst_e/whe_waldholz/wald/wb_3_nutzung_e.pdf

Obeležavanje šuma u Švajcarskoj



• širenje informacija o instrumentima i programima kom-patibilnim s međunarodno usvojenim šumarskim prin-cipima; i

• izgradnju kapaciteta za lokalne zainteresovane grupe.

Pored toga, potrebne su bolja sektorska integracija imeđusektorska saradnja. Osim razmene iskustava, trebalo bida se razviju zajednički šumarski programi i zajedničko kori-šćenje dostupnih instrumenata.

4. Strane se obavezuju da će primenjivatipraksu održivog upravljanja planinskimšumama u Karpatima, uzevši u obzirvišestruke funkcije šuma, velikuekološku važnost planinskih ekosistemaKarpata, kao i manje povoljne uslove uplaninskim šumama.

Ova odredba od strana zahteva da primenjuju održivoupravljanje šumama i druge održive prakse koje se podstičuu stavu 4, člana 7 Konvencije o karpatskim šumama, uzima-jući u obzir planinske uslove u toj oblasti.

Glavni koncepti

Šume ispunjavaju višestruke funkcije na globalnom i nalokalnom nivou.

Šume su veliki izvor biodiverziteta; u njima se nalazeendemične i druge vrste koje bi trebalo zaštititi.

Šume pomažu u prirodnim procesima generisanja i stabili-zacije zemljišta (sprečavaju eroziju). U hidrološkim ciklusimaone prihvataju padavine i polako ispuštaju vlagu, omogućavaju-ći konstantnije obezbeđenje vode i ograničavajući poplave.Šume pomažu i u prečišćavanju vazduha time što vezujuugljendioksid iz vazduha i smanjuju efekat staklene bašte.

Šume obezbeđuju niz dobara i usluga: proizvode oddrveta (drvna građa, ogrev), kao i druge proizvode, vlakna,hranu i lekove.

Šume doprinose privredi u celini, pošto obezbeđujuradna mesta i prihode, trgovinu i ulaganja u šumarski sektor.

Šume oblikuju predele i doprinose zaštiti prirodne i kul-turne baštine.

Šume stvaraju uslove za odmor, rekreaciju i poboljšanjezdravstvenog stanja.

Šume u planinskim područjima igraju značajnu ulogu uodržavanju stabilnosti planinskih ekosistema i obezbeđujuegzistenciju ljudi koji tamo žive. Pored toga, planinske šumese smatraju manje povoljnim oblastima usled ekološkihograničenja u pogledu korišćenja zemljišta kakva su karakte-ristična za planine.

Planinske šume stoga zahtevaju adekvatno upravljanje.Tendencije tokom protekle decenije usredsređivale su se upravcu održivog upravljanja šumama.171 Koncept održivogupravljanja šumama uticao je na nekoliko inicijativa na razli-čitim nivoima, a u Evropi je rezultirao razvojem praksi kaošto su:• obnavljanje šuma172 u okviru programa pošumljavanja;• tehnologije i metodi seče šuma;173

• vrednovanje zrelih šuma kao potencijala za stvaranjeuslova kakvi postoje u starim šumama; i

• alternativni šumarski sistemi prilagođeni planinskimšumama.174

Osim toga, moglo bi se reći i da održivo upravljanješumama delimično treba da stvori ekološki složene i zrelešume tamo gde one ne postoje.


Alpska konvencija zahteva od strana da „čuvaju, jačaju iobnavljaju ulogu šuma, posebno njihovu zaštitnu ulogu, takošto će obnavljati otpornost šumskih ekosistema, uglavnomprimenom prirodnih šumarskih tehnika i sprečavanjem bilokakvog korišćenja koje bi bilo štetno, a uzimajući u obzirmanje povoljne ekonomske uslove u oblasti Alpa“.

Ova odredba se indirektno odnosi na potrebu za održi-

OKVIR 23

Regionalni zakon broj 14 italijanske pokrajine Veneto od 2. maja 2003. godine predviđa povećanje površina podšumom, i u tom cilju podstiče pretvaranje poljoprivrednog u šumsko zemljište. Cilj ovog zakona jeste obezbeđenjealternativnih mogućnosti za ostvarivanje prihoda od proizvodnje obnovljivih izvora energije (energetske sirovine),kao što je šumska biomasa, ali i da unapredi kvantitet i kvalitet staništa faune i da na tim delovima teritorije podstak-ne prisustvo čoveka kako bi pomogao u borbi protiv degradacije zemljišta.

Ovaj zakon je važan stoga što ukazuje na interakciju poljoprivrede i šuma, kao i na moguće načine za rešavanjesuprotnosti između mera usmerenih na unapređenje poljoprivrede i onih u cilju boljeg očuvanja šuma. Pored toga,on se usredsređuje na obnovljive izvore energije, koji se mogu pronaći u šumskoj biomasi. Ovo je osnovni elementkoji treba da se uzme u razmatranje, zbog pažnje koju poklanja ekološkim i ekonomskim interesima.

Agrošumarske intervencije u cilju proizvodnje biomase u italijanskoj pokrajini Veneto



vim upravljanjem šumama i nije toliko precizna kao odgova-rajuća obaveza iz Alpske konvencije. Međutim, neke alpskezemlje usvojile su 1996. godine dodatni Protokol o planin-skim šumama kojim su se od strana zahtevale dodatne,precizne i efikasne akcije kao što su usvajanje planova i pro-jekata za poboljšanje pašnjaka i zaštitu faune, rekreacione iekonomske aktivnosti itd.

Drugi princip Šumarskih principa ne obuhvata samozahteve za održivim upravljanjem šumama, već i mnogedruge funkcije šuma navedene u ovom stavu Karpatske kon-vencije: „Šumskim resursima i šumskim zemljištem moralobi održivo da se upravlja kako bi se zadovoljile društvene,ekonomske, ekološke, kulturne i duhovne potrebe sadašnjihi budućih generacija. Ove potrebe odnose se na šumskeproizvode i usluge, kao što su drvo i proizvodi od drveta,voda, hrana, stočna hrana, lekovi, gorivo, sklonište, zaposle-nje, rekreacija, staništa divljih životinja, predeona raznovrs-nost, „usisivači i rezervaoari ugljenika, kao i izvor drugihšumskih proizvoda“.

Odgovornosti lokalnih vlastiU okviru ove odredbe lokalne vlasti trebalo bi da:

• usvajaju najbolju dostupnu praksu, kako bi podsticale ipodržavale integrisane pristupe;

• jačaju svest o najboljoj praksi lokalnog stanovništva izaposlenih u institucijama i industrijama povezanim sašumarstvom;

• usvoje programe monitoringa, kako bi identifikovaleneodrživu šumarsku praksu, reagovale na nju i razvijalepodsticajne mere;

• pojačaju interakciju naučnoistraživačkog rada i političkogprocesa, uključujući utvrđivanje prioriteta za istraživanje,rešavanje problema s prazninama u znanju i korišćenjenaučnog znanja za podršku odlučivanju;

• promovišu procese održivog upravljanja šumamapružanjem finansijske i tehničke podrške, kao i putem

obuke za institucije koje se bave upravljanjem šumama,za vlasnike šuma, drvnu industriju i druge zaintereso-vane strane;

• razvoj šumarskih planova, radi utvrđivanja oblasti u koji-ma uslovi rasta mogu da se obnove pažljivom selek-tivnom sečom i nekonvencionalnom šumarskom prak-som, kao što su ostavljanje na tlu ostataka od seče šumai neuklanjanje sasušenog drveća.

Očuvanje i održivo korišćenje planinskih šuma zahtevazajedničko angažovanje i napore velikog broja zainteresova-nih strana. Ovo sa svoje strane zahteva nove pristupe i sna-žnu saradnju između sektora, recimo, biodiverziteta i šumar-stva, posebno na regionalnom i nacionalnom nivou. Susednezemlje mogu da razvijaju zajedničke programe za održivoupravljanje šumama, koji bi mogli da uključe tehničku sara-dnju u održivom upravljanju šumama i usvajanju zajedničkihmehanizama i politika.

5. Strane će voditi politiku koja ima za ciljda odredi zaštićene oblasti u prirodnim,naročito netaknutim šumama, koje ćebiti dovljno velike i brojne, sa ciljem dase ograniči ili prilagodi njihovaupotreba, u skladu sa ciljevima očuvanjakoji treba da budu dostignuti.

Pošto održivo upravljanje samo po sebi nije dovoljno dasačuva šume, Konvencija zahteva da se utvrde prirodnezaštićene oblasti kako bi se obezbedilo očuvanje, dok pose-ban naglasak stavlja na netaknute šume. Jednostavnompodelom na šume koje se eksploatišu uz korišćenje prakseodrživog upravljanja i na netaknute šume koje su zaštićene,propušta se prilika za uspostavljanje upravljanih šuma kojeimaju i mnoge karakteristike netaknutih starih šuma.

OKVIR 24

Nacionalni park Bješčadi osnovan je 1973. godine. On je u to vreme štitio samo nekoliko malih delova najvredni-jih oblasti – to jest, delove planinskih livada i okolnih šuma. Park je nekoliko puta proširivan: 1989. i 1991. pripoje-ne su mu velike oblasti prirodnih šuma.

Osamdeset odsto parka odlazi na površine pod šumom u kojima je zaštićen deo najveće evropske netaknute, pri-rodne bukove šume. Od 1992. godine, Nacionalni park Bješčadi deo je međunarodnog rezervata biosfere koji senaziva „Istočnim Karpatima“.

Izvor: www.mosw.gov.pl/kzpn/en/bies_gb.htm

Zaštićene oblasti u Poljskoj



BOX 25

Dostignuća u primeni održivog upravljanja šumama u Austriji



Upravljanje, zaštita i održiv razvoj šuma u Austriji zasnivaju se na dobro utvrđenom zakonskom i institucionalnomokviru. U Austriji, održivo upravljanje šumama smatra se integrativnim pristupom dugoročnom obezbeđenju eko-nomske vitalnosti, ekološkog bogatstva i društvenih i kulturnih vrednosti šuma.

Pokretačka snaga za postizanje održivog upravljanja šumama, za koju se opredelila Austrija, jeste koncept što pri-rodnijeg šumarstva. Pored kvantitativnih poboljšanja tokom poslednje decenije, kvalitativni uslovi u šumama moguda se smatraju rezultatom veoma prirodnog načina upravljanja koje se primenjuje u velikom obimu. Na primer, deoukupne površine pod šumama u kojem je dopušteno prirodno obnavljanje povećalo se na preko 50 odsto.

Austrijski izveštaj o primeni predloga za akciju Međudržavnog panela o šumama (IPF) i Međudržavnog foruma ošumama (IFF) identifikuje nekoliko faktora i koraka za ostvarivanje održivog upravljanja u šumarstvu.

Faktori koji podržavaju održivo upravljanje šumama:

• dobro uspostavljen zakonski, institucionalni i finansijski okvir;

• posebno obrazovanje, obuka i istraživanje usmereni na holistički koncept održivosti;

• primenjeno tradicionalno znanje iz oblasti šumarstva, koje porodice vlasnika šuma prenose s generacije nageneraciju;

• uporedivo visoka produktivnost šumskih sastojina; i

• visoke ekonomske, ekološke i društveno-kulturne vrednosti šuma zahvaljujući gusto naseljenom planinskomterenu, važna turistička industrija koja zavisi od netaknutih predela i izvozno orijentisana drvna industrija.

Faktori koji ometaju održivo upravljanje šumama:

• fragmentirana vlasnička struktura (oko 171.000 vlasnika i prosečna veličina šumskih imanja od 19 hektara);

• dve trećine Austrije otpada na planinski teren;

• visok pritisak na šumsko zemljište i ekosisteme usled turističkih i rekreacionih aktivnosti;

• smanjenje ekonomske vitalnosti proizvodnje drveta zbog konkurencije i supstitucije proizvodima iz inostran-stva; i

• pritisak na ekosisteme – bršćenje, ispaša i zagađenje vazduha.

Koraci preduzeti za unapređenje održivog upravljanja šumma:• podrška saradnji vlasnika šuma;

• subvencije koje se posebno dodeljuju radi povećanja višestrukih koristi od šuma;

• posebni finansijski i tehnički programi za povećanje i obnovu zaštitne funkcije planinskih šuma;

• amandman na austrijski Zakon o šumama kojim se uzimaju u obzir međunarodni ugovori;

• započinjanje procesa NPF („Nacionalni programski okviri“);

• integracija šumarskih subvencija u okviru programa razvoja ruralnih područja;

• reorganizacija šumarskih institucija;

• transformacija državnih šuma u akcionarska društva;

• uspostavljanje mreže prirodnih šumskih rezervata;

• podrška aktivnostima koje pogoduju unapređenju ekoloških uslova;

• širenje saradnje između šumske uprave i drvne industrije;

• obuka i dalje obrazovanje s naglaskom na ekološkim elementima; i

• jačanje međunarodnih aktivnosti.

Izvor: www.un.org/esa/forests/pdf/national_reports/unff2/report_2002_austria.pdf



Glavni koncepti

Netaknute šume su po svojoj strukturi i dinamici pri-rodne, pošto su se razvijale u prirodnim uslovima bez čove-kove intervencije. One čine posebnu vrstu prirodne šumskezajednice, a njihove složene vertikalne i horizontalne struk-ture omogućavaju vremenski neograničen kontinuitet posto-janja.175 Konvencija uključuje dodatnu terminologiju koja seprimenjuje samo na ovakve šume, kako bi „dovoljan“ broj iveličina takvih šuma mogli da se kvalifikuju za adekvatnuzaštitu.

Konvencija zahteva da se i šume označavaju kao zašti-ćene oblasti.176 Sve u svemu, zaštićene šumske oblasti uEvropi obuhvataju oko 127 miliona hektara (12 odstoevropskih šuma).177

S obzirom na to da ispunjavaju ogroman broj različitihfunkcija, šume zahtevaju i mnoge različite načine upravljanja.Na Četvrtoj ministarskoj konferenciji (Beč, 2003) usvojenasu uputstva za procenu zaštićenih i zaštitnih šuma i drugihšumskih područja u Evropi178 da bi se o njima stvorila sveo-buhvatna slika, zahvaljujući podacima zasnovanim na upore-divim terminima i definicijama. Zaštićene evropske šumegrupisane su prema najvažnijim ciljevima upravljanja:• neke zaštićene šumske oblasti u Evropi određene su za

očuvanje šumskog biodiverziteta bez direktne čovekoveintervencije (MCPFE klasa 1.1);

• neke zaštićene šume određene su za zaštitu šumskogbiodiverziteta, a njima se upravlja uz minimalnučovekovu intervenciju (MCPFE klasa 1.2). Ove karakter-istike često se primenjuju na središnje zone nacionalnihparkova. Najveće zaštićene šume locirane su na severu iistoku Evrope;

• većinom zaštićenih šumskih oblasti aktivno se upravlja ucilju očuvanja biološke raznovrsnosti (MCPFE klasa1.3); ovo se odnosi na 79 odsto zaštićenih šuma uEvropi.

Nekoliko vrsta zaštićenih oblasti omogućava načineupravljanja prilagođene Ciljevima očuvanja, obnove i kori-šćenja šuma (v. Boks 16).


Nekoliko međunarodnih i regionalnih ugovora podstičuvlade na preduzimanje mera za očuvanje šuma.

Članom 8(A) Konvencije o biodiverzitetu od strana sezahteva da „upostave sistem zaštićenih oblasti ili oblasti ukojima treba da se sprovedu posebne mere u cilju očuvanjabiološke raznovrsnosti“. Kako su šume ekosistemi s velikomkoncentracijom biološke raznovrsnosti, ova odredba je pose-bno značajna.

Član 6 Ugovora ASEAN-a o očuvanju prirode i pri-

rodnih resursa, usvojen pre dvadest godina, pokazuje da jejoš tada shvaćena neophodnost uspostavljanja zaštićenihzona u šumama. Od strana se zahteva da preduzmu sveneophodne mere kako bi obezbedile očuvanje biljnog pokri-vača, a naročito šumskog pokrivača zemljišta pod svojomnadležnošću“. Od njih se posebno traži da se potrude kakobi se „izdvojile oblasti koje će biti šumski rezervati, koji će,između ostalog, očuvati prirodne šumske genetske resurse“.

Kao što je već primećeno, Protokol o planinskimšumama Alpske konvencije zahteva od ugovornih stranada uspostave dovoljan broj dovoljno velikih prirodnih šum-skih rezervata ili zona pod zaštitom.


Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u utvrđivanju zašti-ćenih oblasti, a mogu i da:• identifikuju važne oblasti i usvajaju neophodnu politiku;• razvijaju planove za razmeštaj zaštićenih zona;• proveravaju politiku i planove kada se javi potreba za

novim zaštićenim oblastima;• obraćaju posebnu pažnju na netaknute šume;• usvajaju preventivne mere protiv prirodnih katastrofa

(šumski požari, poplave);• prate androgene aktivnosti ljudi u zaštićenim oblastima i

preduzimaju odgovarajuće prinudne mere; i• mapiraju, izučavaju i prate šumski biodiverzitet i u

zaštićenim zonama i izvan njih.

U okviru oblasti Karpata, od presudne važnosti su jedin-stvena politika i zajedničko upravljanje graničnim zaštićenimoblastima. Pored toga, transnacionalna saradnja, uključujućirazmenu podataka, metodologija i iskustava179, od suštinskeje važnosti za dugoročnu i efikasnu zaštitu šumskih oblasti.

7. Strane se obavezuju da će promovisatipraksu ekološki bezbednih mera upoljoprivredi i šumarstvu, kojima seobezbeđuje odgovarajuće zadržavanjeatmosferskih padavina u cilju efikasnijeprevencije poplava i povećavanjabezbednosti života i imovine.

Ovaj stav se bavi hidrološkim procesima i odnosomizmeđu šumarske/poljoprivredne prakse i hidroloških rizika.Čovekove intervencije, kao što su promene načina korišćenjazemljišta, regulisanje rečnih tokova, smanjenje prirodnihretencionih oblasti i intenzivna poljoprivreda, doprinose

povećanju šteta od poplava. Katastrofalne poplave ugrožava-ju živote i izazivaju tragedije, kao i teške materijalne gubitke.

U skladu s Karpatskom konvencijom, korišćenje ekolo-ški prihvatljivih praksi u poljoprivredi i šumarstvu, kakve sezahtevaju drugim odredbama ovog člana Konvencije, takođebi trebalo da doprinesu sprečavanju poplava.

Glavni koncepti

Sprečavanje poplava treba da smanji ugroženost ljudi iimovine izloženih riziku od poplave. Savremen pristup spre-čavanju poplava razlikuje periodične prirodne poplave i kata-strofalne poplave, koje često imaju još teže posledice zbogpostojanja kanala i drugih mera koje su u prošlosti preduzi-mane protiv poplava.

Zadržavanje atmosferskih padavina u površinskimrezervoarima, u zemljištu i biosferi, omogućava održavanjecelovitosti hidrološkog ciklusa i zaštitu od velikih poplava. Ustvari, biljke i zemljište mogu da zadrže vodu.

U mnogim slučajevima, interesi poljoprivrednih kori-snika u suprotnosti su s onim što je potrebno da bi se spre-čavale poplave (na primer: kultivisanje oblasti za zadržavanje,smanjenje apsorpcije vode usled kultivacije i amelioracije).

Međutim, odgovarajuća poljoprivredna politika može daspreči poplave ukoliko uključi zahteve kao što su:

• uzimanje u obzir potrebe za sprečavanjem poplava pri-likom planiranja razvoja poljoprivrede;

• minimiziranje intervencija u okviru mera za restruk-tuiranje imanja u ruralnim područjima i procene efekatapoplava kao i takvih mera, posebno u relevantnim oblas-tima; i

• prihvatanje manje intenzivnog načina poljoprivredneproizvodnje (što se kompenzuje finansijskom pomoći).

Šumarstvo i vodoprivreda nisu dovoljno povezani naterenu, dok se već dugo vode rasprave o ulozi šuma u održa-vanju izvorišta vode, zaštiti zemljišta u rečnim područjima iminimalizaciji posledica katastrofalnih poplava. Bilo kakobilo, planiranje u šumarstvu može da doprinese prevencijipoplava tako što će odrediti zaštitne šume, razviti planoveupravljanja šumama i mapirati funkcije pojedinačnih delova.

Ako se njima valjano upravlja, šume mogu da igraju zna-čajnu ulogu i u smanjenju uticaja hidrogeomorfnih proce-sa.180 Osim što sprečavaju poplave, šume doprinose i spre-čavanju odrona kamenja, zemlje i lavina.


Vezu između poplava i poljoprivrede/šumarstva nameđunarodnom i evropskom nivou potvrđuje nekolikoneobavezujućih instrumenata. Smernice UNECE o održi-vom sprečavanju poplava, nastale su 2000. godine, na Dru-gom sastanku članica Konvencije o zaštiti i korišćenju preko-graničnih vodotokova i međunarodnih jezera.181 One uklju-

OKVIR 26

Morava, koja izvire u Karpatima, nalazi se u Centralnoj Evropi i jedna je od najdužih pritoka Dunava – dugačka je328 kilometara. Ovaj rečni basen natapa različite dobro razvijene močvare – uglavnom vlažne pašnjake – i delovenetaknute šume u vodoplavnim dolinama u zaštićenim oblastima. Usled svog velikog prirodnog značaja, donji tokreke Morave određen je 1993. godine za lokalitet kakav predviđa Ramsarska konvencija.

Tokom poslednje decenije, Uprava za vodoprivredu, nevladine ekološke organizacije, zainteresovane strane i drža-vni organi vlasti zaduženi za zaštitu prirode, sarađivali su u raznim delovima ovog basena kako bi očuvali, obnovili ipovećali prirodne funkcije Morave. Ta saradnja je rezultirala većim brojem projekata usredsređenih na ponovnootvaranje meandera, obnavljanje vodoplavnih dolina, unapređenje načina upravljanja šumama i jačanje svestijavnosti o značaju vodoplavnih dolina. Pored toga, različiti projekti i programi namenjeni obnovi, uključujući agroe-kološke planove, sprovode se kako bi se povećao kapacitet zadržavanja vode iz vodoplavnih dolina i unaprediokvalitet vode.

Sve ove mere usklađene su s principima ekološki održivog upravljanja poplavama kobinovanog s prirodnim intere-som za zaštitu. Ovaj pristup često predstavlja jedan od glavnih principa trilateralnog plana upravljanja donjimtokom Morave, koji ministri za životnu sredinu Slovačke, Češke i Austrije sada pripremaju uz pomoć nevladinihorganizacija i stručnjaka.

Izvor: Living with Floods, Achieving Ecologically Sustainable Flood Management in Europe, Svetski fond za prirodu,2004.http://assets.panda.org/downloads/livingwithfloodswwfpolicybriefingfinal.pdf

Upravljanje poplavama koje izaziva reka Morava u Slovačkoj



čuju preporuke za poljoprivredu i šumarstvo, povezane sodrživim sprečavanjem poplava, uključujući promovisanjepoljoprivrede i šumarstva prilagođenih lokaciji, korišćenjevodoplavnih dolina kao pašnjaka i izbegavanje potpunih sečašuma na većim površinama.

U skladu sa Smernicama, saradnja je neophodna unutarsvake priobalske zemlje, kao i između takvih zemalja, a naj-efikasnija je ako se u nju uključi i javnost. Po pravilu, mereza sprečavanje i kontrolu poplava trebalo bi da se formulišuuz vođenje računa o celokupnom rečnom basenu, bez obzirana administrativne ili državne granice. O njima treba da sedonese zajedničke odluke, kao što zajednički treba i da sekoordiniraju.182

Godine 2004, Evropska komisija objavila je saopštanjeu vezi s upravljanjem rizicima od poplava: Sprečavanje izaštita od poplava i ublažavanje posledica,183 u kojem seističe da je način korišćenja poljoprivrednih i šumskihpodručja značajan za sprečavanje poplava, odnosno, za zašti-tu od poplava. Evropska komisija je takođe potvrdila da jeneophodno poboljšati kapacitet zemljišta i biljaka da zadrža-vaju vodu, tako što će, na primer, promovisati zaštitu zemlji-šta i očuvanje stalnih pašnjaka.


Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu u održivoj poljopri-vredi i šumarstvu, kao i u razvoju prakse koja pogoduježivotnoj sredini na terenu. Kada se razvijaju, ovakve meretreba da uzmu u obzir zemljišni pokrivač i rečne basene, ali izemljište i topografske i klimatske uslove.

Lokalne vlasti bi prvo trebalo da analiziraju rizik odpoplave i da izrade kartu zona koje su najviše izloženečestim, retkim ili izuzetnim poplavama, i shodno tome dausvoje odgovarajuće mere za korišćenje zemljišta u ciljuzadržavanja voda.

Saradnja predstavlja imperativ, bar između i unutar mini-starstava, kao i drugih organa vlasti i institucija zaduženih zaupravljanje vodama, regionalno planiranje, poljoprivredu išumarstvo, te se stoga mora obezbediti. Takođe je potrebnoda se uspostave radne grupe kao što je Odbor za srečavanjepoplava, koje će prenositi važne informacije i razmenjivatidobra iskustva.184


Član 3. Poljoprivredna i šumarska politika trebalo bi dadoprinese integrisanom upravljanju zemljišnim resursima.

Član 4. Uzimajući u razmatranje ekosistem i predeonuraznovrsnost u razvoju poljoprivredne i šumarske politike,strane moraju da ispune obavezu iz člana 7 i da doprinesuprimeni člana 4.

Član 5. Politika prostornog planiranja treba da uzme uobzir poljoprivredna i šumska područja, da očuva kultivisa-

no zemljište, pašnjake, zaštićene šume i da predlaže alterna-tivne načine za korišćenje ovih poslednjih.

Član 6. Briga za održivo upravljanje vodama doprinosisprečavanju poplava, te bi trebalo da bude uzeta u obzir pri-likom korišćenja vode za navodnjavanje poljoprivrednogzemljišta. Pored ovoga, dobra poljoprivredna praksa pomoćiće u smanjenju zagađenja vode.

Član 8. Održiva politika u vezi sa transportom i infra-strukturom, kao i održiva poljoprivredna i šumarska politikatreba da uzmu u obzir jedna drugu, pošto su sve one deovažnog prostornog planiranja.

Član 9. Održiva poljoprivredna praksa može da privučepažnju turista, na primer na organske farme. Pored promovi-sanja tradicionalne prakse u pogledu korišćenja zemljišta itrgovine lokalnim poljoprivrednim proizvodima, potrebno jeda se u šumskim oblastima regulišu i turističke aktivnosti.

Član 10. Agroekološki programi, kao i održivo upravlja-nje šumama mogu da doprinesu održivoj energiji zahvaljuju-ći podsticanju korišćenja poljoprivrednog otpada i drvetakao obnovljivog izvora energije.

Član 11. Održiva poljoprivredna i šumska politika trebada nastoji da očuva tradicionalno znanje u vezi s prirodom injenim proizvodima.

Član 12. Procena uticaja na životnu sredinu i strateškaprocena životne sredine treba da se odraze na agroekološkeprograme, kao i na instrumente održivog upravljanja šuma-ma, budući da predstavljaju vredne instrumente za ostvariva-nje ciljeva Konvencije.

Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnostimogu da povećaju uključivanje ekologije u poljoprivrednu išumarsku politiku. Pored toga, utvrđivanje i upravljanjezaštićenim šumskim oblastima biće efikasnije ukoliko seuključi javnost, odnosno, sve zainteresovane strane.



Transport igra bitnu ulogu u ekonomskom i društvenomrazvoju. Međutim, on ima značajan uticaj na okolinu usledzagađenja vazduha i zagađenja bukom, kao i zbog ekstenziv-nog korišćenja zemljišta za prateću infrastrukturu (putevi,železničke pruge, vodni putevi, aerodromi).

Širom sveta, obim saobraćaja i transporta značajno sepovećao poslednjih decenija185, a potreba za mobilnošću idalje raste. Ove tendencije su evidentne i u zemljama Cen-tralne i Istočne Evrope, čije su se privrede značajno proširileposlednjih godina.

Međutim, u ovim zemljama u tranziciji reforma tran-sportnog sektora retko je smatrana prioritetom, a njegov raz-voj obeležeili su:• liberalizacija i razvoj drumskog i avionskog saobraćaja;• smanjenje tražnje za teretnim saobraćajem kao i javnim

saobraćajem, posebno početkom devedesetih godina;• nagli rast broja vlasnika automobila;• rast drumskog saobraćaja, praćen povećanjem učestalosti

i ozbiljnosti saobraćajnih nesreća;• propadanje infrastrukture i davanje većeg prioriteta

izgradnji novih objekata nego održavanju postojećih; i• neadekvatne mere zaštite životne sredine usled nedostat-

ka finansijskih i humanih resursa.186

Podsticanje efikasnog transportnog sistema koji omogu-ćava pristup i poboljšava odvijanje teretnog i putničkog sao-

braćaja, pomoći će u zadovoljavanju ekonomskih i društve-nih potreba ovih oblasti. Međutim, istovremeno moraju dase umanje štetni efekti na životnu sredinu i prirodne resurse.

U stvari, negativni efekti transporta različiti su i daleko-sežni. Transportni sektor značajno doprinosi emitovanjugasova s efektom staklene bašte, koji se uopšteno smatrajuglavnim uzrokom globalnog zagrevanja. On takođe izazivazdravstvene probleme usled degradacije kvaliteta vazduha isaobraćajnih nesreća, a istovremeno je i najveći izvor nepri-jatnosti i zagađenja bukom.

Saobraćajna infrastruktura i emisije zagađivača koje poti-ču od saobraćaja ugrožavaju predele i prirodne resurse.Izgradnja saobraćajne infrastrukture dovodi do izumiranjavrsta divljih životinja, kao i do nestanka, fragmentacije idegradacija njihovih prirodnih staništa. Širenje infrastrukturepovećava korišćenje zemljišta i pritisak na biodiverzitet zboguništavanja i fragmentacije staništa, stvara prepreke za migra-ciju mnogih vrsta, umanjuje njihovu vitalnost i narušavalokalne ekosisteme, čime dugoročno doprinosi smanjenjupopulacija. Zagađenje vazduha na lokalnom i regionalnomnivou i saobraćajna buka takođe imaju negativan uticaj nadivlje životinje. Postoji mnogo transportnih problema speci-fičnih za planine: natprosečna vrednost i osetljivost flore ifaune u poređenju s prosečnim uslovima, ograničen deoupotrebljivog zemljišta, efekat amfiteatra kada je reč o buci,visoka koncentracija zagađivača zbog klimatskih uslova itopografske barijere saobraćajnoj infrastrukturi. Iako su pla-ninske oblasti posebno osetljive, u Evropi je prisutna uzne-

GLAVA GČlan 8

Član 8 – Održivi transport i infrastruktura

1. Strane se obavezuju da će voditi politiku planiranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture, kojauzima u obzir specifičnosti planinskog okruženja, vodeći računa o zaštiti osetljivih oblasti, naročito oblastibogatih biodiverzitetom, migracionih puteva ili oblasti od međunarodnog značaja, zaštiti biodiverziteta ipredela, i o oblastima od posebne važnosti za turizam.

2. Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvoja održive politike transporta, koja pruža koristi odmobilnosti i pristupa Karpatima, istovremeno svodeći na najmanju moguću meru štetne efekte na zdrav-lje ljudi, predele, biljke, životinje i njihova staništa, i uključuje zahteve za održivim upravljanjem transpor-tom u svim fazama planiranja transporta u oblastima Karpata.

3. Strane se obavezuju da će u ekološki osetljivim oblastima sarađivati u cilju razvijanja modela ekološki bez-bednog transporta.


mirujuća tendencija da se u ovim oblastima razvijaju saobra-ćajne infrastrukture za transport na velike razdaljine.

Kada se posmatraju ovi opšti trendovi, kao i ozbiljan uti-caj saobraćaja na životnu sredinu i zdravlje u osetljivimpodručjima kao što su Karpati, jasno je da su potrebneposebne mere za smanjenje negativnih posledica. Član 8Karpatske konvencije sadrži jednu opštu obavezu – stranemoraju da slede politiku održivog transporta i infrastruk-ture i da sarađuju radi ostvarenja tog cilja.

Glavni koncepti

U ovom članu pominje se nekoiko osnovnih pojmovakoji su objašnjeni u daljem tekstu.

Infrastruktura u najširem smislu odnosi se na objekte irelevantne aktivnosti koje obezbeđuju osnovne usluge poje-dincima i firmama, recimo, transport, komunikacije, snabde-vanje vodom i energijom i odnošenje smeća. Kada se pomi-nje saobraćajna infrastruktura, ovaj termin obuhvata mrežuputeva, železničkih pruga, vodnih puteva, aerodroma, luka isvih relevantnih elemenata životne sredine u kojima tran-sportni sistem funkcioniše. Tekst Konvencije ne ograničavaovaj termin na saobraćajnu infrastrukturu, već ga primenjujena sve vrste infrastrukture. Napominjemo da će infrastruk-tura u vezi s industrijom i energetikom biti obuhvaćena čla-nom 10 ove Konvencije.

Ne postoji međunarodno prihvaćena definicija održivogtransporta, ali uopšteno govoreći, on se može objasniti kaosvaki transport koji doprinosi ekonomskom i društvenomblagostanju, a ne ugrožava životnu sredinu i ne šteti zdravljuljudi.187 Prema ovoj opštoj definiciji, Organizacija za eko-nomsku saradnju i razvoj, u svom izveštaju za 2002. godinu,Smernice OECD za ekološki održiv transport, ističe sledeće:„Održiv sistem transporta, jeste onaj koji dokle god se kori-sti:• omogućava da se ostvaruju opšte prihvaćeni ciljevi u vezi

sa zdravljem i kvalitetom životne sredine, na primer, cil-jevi u vezi sa zagađivačima vazduha i zagađivačimabukom koje navodi Svetska zdravstvena organizacija(WHO);

• dosledno se integriše s ekosistemom, na primer, nedoprinosi stvaranju kritičnih količina i nivoa – kako todefiniše WHO – zakiseljavanja, eutrofikacije i ozona napovršini zemlje;

• ne dovodi do pogoršanja nepovoljnih globalnih fenome-na, kao što su klimatske promene i oštećenje ozonskogomotača u stratosferi“.188

Treba istaći da ova definicija naglašava činjenicu da odr-živa politika ili plan transporta neće biti efikasni ako nisuusmereni ka regulisanju i sistematskoj proceni ekološkihaspekata transportnog sistema u svim fazama njegovogživotnog ciklusa. Kanadski centar za održiv transport189 isti-

če društvene, kulturne, ekonomske i ekološke aspekte održi-vosti iz definicije Bruntlandove komisije i definiše održivitransport mnogo šire: „Održiv transportni sistem je onajkoji:• ispunjava osnovne transportne potrebe pojedinaca i

društva, a koje treba bezbedno ostvariti i to tako da sene ugrožavaju zdravlje ljudi i ekosistemi, kao i njihovopravično korišćenje od strane sadašnjih i budućih gen-eracija;

• može da se priušti, efikasno funkcioniše, nudi izbor pre-voznih sredstava i podržava dinamičnu privredu;

• ograničava emisije i stvaranje otpada u okvirima sposob-nosti naše planete da apsorbuje i jedno i drugo, mini-mizira potrošnju neobnovljivih resursa, ograničavapotrošnju obnovljivih resursa na nivo održivog prinosa,iznova koristi i reciklira delove i svodi na minimkorišćenje zemljišta, kao i stvaranje buke“.

Najvažniji relevantni međunarodni ugovori,pravni instrumenti i inicijative

Dugoročna održivost politike transporta izaziva sve većuzabrinutost u međunarodnoj raspravi o održivom razvoju,usled značajnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje. UAgendi 21 na nekoliko mesta pominju se uticaji transportana životnu sredinu i društvo. Međutim, uprkos velikom zna-čaju transporta za ostvarivanje održivog razvoja, u Agendi21 ne postoji glava posvećena transportu, te stoga ovajdokument ne predviđa neki sveobuhvatan i integrisan pri-stup toj temi. Pa ipak, sposobnost da se ostvare mnogi eko-loški ciljevi navedeni u Agendi 21 zavisi od sposobnosti dase adekvatno reše problemi povezani s transportnim aktiv-nostima koje su blisko povezane sa skoro svim ostalim čove-kovim aktivnostima.190

Godine 1997, ministri za saobraćaj i životnu sredinuusvojili su Bečku deklaraciju UN/ECE o transportu iživotnoj sredini, 191 u kojoj su navedene preporuke u ciljuuspostavljanja održivog transportnog sistema. Oni su, kaoAneks ovoj Deklaraciji, usvojili program zajedničke akcije,jedan neobavezujući dokument koji se odnosi na promovisa-nje energetski efikasnih vozila i goriva, koja stvaraju manjezagađenje. Ovaj program ohrabruje primenu strateške ekolo-ške procene u procesu planiranja transporta na međunarod-nom i nacionalnog nivou, uz obaveznu procenu uticaja poje-dinačnih nacionalnih planova na životnu sredinu. Ovaj pro-gram se – takođe na nacionalnom nivou – zalaže za zaštitupredela i ekološki osetljivih oblasti, uz vođenje računa opostojećoj i predloženoj putnoj i železničkoj infrastrukturi.

Juna 1999, ministri iz 51 evropske zemlje usvojili suLondonsku povelju UN/WHO o transportu, životnojsredini i zdravlju192 u cilju nedvosmislenog uključenjazdravstvenih i ekoloških parametara u plan aktivnosti kreato-



ra transportne politike, mada bez zakonskih obaveza za drža-ve potpisnice. Ona uključuje jedan akcioni plan koji je zapo-čela da sprovodi inicijativna grupa u čiji sastav su ušli pred-stavnici 25 zemalja članica Svetske zdravstvene organizacije,Ekonomske komisije UN za Evropu (UNECE), ProgramaUN za životnu sredinu (UNEP), Evropske komisije, kao išest nevladinih organizacija.

Evropska unija je prva izdala svoju Belu knjigu o tran-sportu, 1992. godine.193 To je jedan neobavezujući instru-ment koji sadrži predloge za aktivnosti Zajednice. Ciljevi ovepolitike jesu prihvatanje svih transportnih sredstava i, pove-zano s integracijom transportnih mreža, promovisanje nedo-voljno korišćenih sredstva, koja izazivaju manje zagađenje,recimo, železnice i unutrašnjih vodenih puteva, kao i jačanjebezbednosti, uključujući harmonizaciju građevinskih standar-da i poboljšanje infrastrukture.

Oktobra 1999. godine, Savet Evropske unije usvojio jeStrategiju o uključivanju životne sredine i održivog raz-voja u transportnu politiku. U ovoj neobavezujućoj strate-giji Evropske unije, navodi se da prilikom formulisanja budu-će transportne politike dugoročni ekološki interesi treba daigraju podjednaku ulogu kao i ostali, recimo, ekonomski ilidruštveni faktori. Savet Evrope posebno je pozvao državečlanice da izrade integrisane strategije za podsticanje održi-vog razvoja, koje će, gde je to potrebno, dovesti do koordini-ranih mera. Na osnovu ovih smernica, Evropska komisija je2001. godine izdala novu Belu knjigu o evropskoj transport-noj politici za 2010. s nizom mera koje će omogućiti da se za30 godina realizuje održiv transportni sistem.194 U pregleduobjavljenom 2006. godine, dakle, na sredini predviđenogperioda, tvrdi se da je potreban sveoobuhvatan holistički pri-stup transportnoj politici, ističe se značaj transporta koji neugrožava životnu sredinu i predlaže niz posebnih aktivno-sti.195

Transevropska transportna mreža (TEN-T) takođeje uspostavljena na nivou Evropske unije „u cilju obezbeđe-nja održive i bezbedne mobilnosti ljudi i roba u oblasti ukojoj ne postoje unutrašnje granice i uz najbolje mogućedruštvene ciljeve, doprinoseći istovremeno ostvarivanju eko-loških ciljeva Zajednice“, kao i da bi se do 2020. godine zavr-šila Transevropska transportna mreža. U izveštaju jednevisoko pozicionirane grupe podnetom Evropskoj komisiji2005. godine, analizara se proširenje glavnih transevropskihtransportnih osa u pravcu susednih zemalja i regiona, uklju-čujuči i karpatske zemlje koje nisu članice Evropske unije,Srbiju i Ukrajinu.196

Od proširenja Evropske unije u 2004. godini, TEN-Tuključuje većinu panevropskih transportnih koridora uCentralnoj i Istočnoj Evropi, koje su inače na Panevrop-skoj konferenciji posvećenoj transportu, održanoj 1994.godine na Kritu, definisane kao prioritetne za razvoj infra-strukture. Planiranje i razvoj intermodalnih koridora poz-nat je kao „Procena potreba saobraćajne infrastrukture(TINA)“. Koridori IV i V prolaze kroz oblast Karpata,duž glavnih puteva, železničkih pruga i unutrašnjih vodnih

puteva u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Ukraji-ni.197

U istom duhu, projekat UNECE Transevropske železni-čke mreže, pokrenut 1990. godine od strane vlada zemaljaCentralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, ima za cilj unapre-đenje kvaliteta i efikasnosti saobraćaja, pomoć u integrativ-nim procesima evropskih mreža saobraćajne infrastukture irazvoj koherentnih i efikasnih međunarodnih železničkihpravaca, kao i kombinovanih transportnih mreža u regio-nu.198

Panevropski program za transport, zdravlje i životnusredinu (THE PEP), usvojen je na Drugom samituUNECE i WHO/evropskih zemalja posvećenom transpor-tu, životnoj sredini i zdravlju (Ženeva, 5. juli 2002.), kojem suprisustvovali ministri i drugi predstavnici transportnog, eko-loškog i zdravstenog sektora 38 država članica. Ovaj pro-gram je ustanovljen da bi se ekološki i zdravstveni aspektiuključili u transportnu politiku, kao i da bi obezbedili jedanpanevropski politički okvir za preduzimanje akcije u vezi spriroritetnim oblastima koje je identifikovala zajedničkaekspertska ad hok grupa Ekonomske komisije UN za Evro-pu/Svetske zdravstvene organizacije.

Pored toga, međunarodne smernice kao što su Smerni-ce WHO o kvalitetu vazduha,199 koje je utvrdila Svetskazdravstvena organizacija i Smernice za ekološku strategijui ekološki održiv transport200, koje je izradio OECD usaradnji s UNEP-om, Centralnoevropskom inicijativom(CEI) i nacionalnim vladama 2001, urađen je u cilju smanje-nja uticaja transporta na životnu sredinu. Štaviše, multilate-ralni ekološki ugovori kao što su Konvencija UNECE oprekograničnom zagađenju vazduha na velike daljine(LRTAP)201. ili Okvirna konvencija UN o promeni klime(UNFCCC),202 koje su ratifikovale sve karpatske zemlje,može da da značajan doprinos razvoju i primeni održivetransportne politike.

Alpska konvencija203 uključuje obavezu svih strana da:„Smanje obim i opasnost od interalpskog i transalpskog sao-braćaja do nivoa koji nije štetan za ljude, životinje i biljke injihova staništa, tako što će saobraćaj – ovo se posebnoodnosi na teretni – sve više usmeravati na korišćenje železni-ce, posebno time što će obezbeđivati odgovarajuću infra-strukturu i podsticaje u skladu s tržišnim principima, a bezdiskriminacije koja bi bila zasnovana na nacionalnosti“.204

Ova obaveza postoji na dva nivoa. Prvo, to je obaveza dase ostvari rezultat, to jest, konkretno smanjenje saobraćaja naobim koji nije štetan. Drugo, to je obaveza da se koristi odre-đeno prevozno sredstvo, odnosno, da se teretni saobraćajpreorijentiše na železnički. Stoga se ovaj pristup, izabran uskladu sa članom 8 Karpatske konvencije, značajno razlikujeod propisa u vezi sa saobraćajem iz Alpske konvencije, kojisu orijentisani na rezultate i uglavnom predviđaju opšte zah-teve u vezi s razvojem politike održivog transporta, kao iplaniranja i razvoja infrastrukture.

Pored toga, strane Alpske konvencije zaključile su Proto-kol o transportu.205 Njegov cilj je razvoj održivog transporta





u regionu, te stoga podstiče strane da smanje korišćenjezemljišta kako bi omogućile prirodnu obnovu i ograničileemisije zagađivača do nivoa koji prirodnim putem može dase apsorbuje. Svim stranama koje su potpisale Protokolnametnute su prilično stroge obaveze,206 uključujući i zabra-nu gradnje bilo kojih drugih većih transalpskih puteva, kao izahtev da se razviju glavni transalpski železnički pravci i dase u turističkim zonama uspostave zone s ograničenim sao-braćajem, ili u potpunosti bez njega.

1. Strane se obavezuju da će voditi politikuplaniranja i razvoja održivog transporta iinfrastrukture, koja uzima u obzirspecifičnosti planinskog okruženja,vodeći računa o zaštiti osetljivih oblasti,naročito oblasti bogatihbiodiverzitetom, migracionih pravaca, ilioblasti od međunarodnog značaja,zaštiti biodiverziteta i predela, i ooblastima od posebne važnosti zaturizam.

Ovaj prvi stav zahteva od strana da „vode politiku plani-ranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture“ uzimaju-ći u obzir specifičnosti planinskih ekosistema i nekoliko gla-vnih pitanja u vezi s prirodom očuvanja i područjima važnimza turizam. Ovo predstavlja obavezu da se usvoje planovi irazvije politika, a ona, kao što je već pomenuto, treba da seodnosi ne samo na transport, već i na razvoj infrastrukture.

Ova odredba zahteva da strategije i planiranje uzimaju uobzir određene geografske, ekološke i društveno-ekonomskeuslove u oblasti Karpata. Planine se sastoje od prirodnihprepreka i stoga nameću ograničenja saobraćajnoj infra-strukturi, a često zahtevaju i velike građevinske radove, kaošto su izgradnja tunela i mostova. Teritorijalna kohezija uplaninskim područjima navodi na razmatranje kontrole raz-voja i rasta saobraćaja, pri čemu se uzima u obzir činjenicada uticaj na životnu sredinu povećavaju posebna topografija,klimatski uslovi i ograničen životni prostor. Karpati su izu-zezno osetljiva oblast, te stoga razumna transportna politikatreba da vodi računa o njihovim posebnim karakteristikama:biološkoj i predeonoj raznovrsnosti, kulturnoj baštini i takodalje.

Pošto na prekogranične oblasti mogu da utiču saobraćaj-ni i infrastrukturni projekti, održivo korišćenje zemljištazavisi od saradnje karpatskih zemalja koje moraju da uskladesvoje održive transportne politike i da postignu sporazumena tom planu. Posebno s uspostavljanjem transevropskihmreža, efikasnost transportnog sistema u karpatskim zemlja-ma zavisi od transnacionalne saradnje u cilju realizacije jed-nog integrisanog transportnog sistema koji može da podrža-va teretni i putnički saobraćaj koji prolazi kroz ovu oblast.

U ovoj odredbi navedene su prirodne oblasti i elementikoji treba da se uzmu u obzir kada se planira razvoj takvepolitike. One uključuju zaštitu osetljivih područja, biološke ipredeone raznovrsnosti i oblasti od posebnog značaja zaturizam.

Zaštita osetljivih oblasti

Bečka deklaracija Konferencije UNECE o transportu iživotnoj sredini definiše osetljive oblasti kao oblasti „s pose-bno osetljivim ekosistemima, gde geografski uslovi i topo-grafija mogu da intenziviraju zagađenje i buku, ili oblasti ukojima postoje jedinstveni prirodni resursi ili kulturna bašti-na“.

Kada je reč o oblastima koje su vredne i osetljive na uti-caje transporta, Karpatska konvencija vodi računa o „obla-stima bogatim biodiverzitetom, migracionim pravcima ioblastima od međunarodnog značaja“. Ovi pojmovi seodnose na određene oblasti na međunarodnom nivou (loka-cije sa svetskom baštinom, oblasti predviđene Ramsarskomkonvencijom, rezervate biosfere itd.), ali i prirodne koridoreza migraciju vrsta i oblasti koje se smatraju značajnim zbogvelikog diverziteta vrsta i njihovih staništa.

Zaštita biološke i predeone raznovrsnosti

Biološkoj i predeonoj raznovrsnosti potrebna je zaštitaod razvoja saobraćaja i prateće infrastrukture, čak i kada ovinisu uključeni u osetljive oblasti. Potreban je pristup zasno-van na ekosistemima, kako bi se uspostavio transportnisistem koji uzima u obzir integritet ekosistema i zaštitu pri-rode.207 U stvari, prema OECD, pristup zasnovan na ekosi-stemima jedan je od osnovnih elemenata održivog transpor-ta.

Više detalja u vezi sa zahtevima u odnosu na strane, a uvezi s biološkom i predeonom raznovrsnošću navedeno je uGlavi I.D ovog Priručnika.

Zaštita oblasti od posebne važnosti za turizam

Konačno, Konvencija se odnosi na oblasti od posebnevažnosti za turizam. Uopšteno se prihvata da su ekološkiresursi važan element turizma i da je kvalitetna životna sredi-na osnovna karakteristika turističkih oblasti. Od transportnepolitike, a posebno od planiranja, ne očekuje se samo daobezbede pristup „oblastima od posebne važnosti za turi-zam“ i da omoguće mobilnost turista, već i da sačuvaju teoblasti i da izbegavaju negativne uticaje. Dakle, neophodnoje pomiriti potrebu za mobilnošću turista i zaštitu životnesredine, kao i smanjiti pritisak na osetljive oblasti. Na primer,održiv turizam209 trebalo bi da se promoviše i da se siste-matski povezuje s održivim oblicima mobilnosti (posebno s

OKVIR 27

Regija Ferte bila je decenijama zaštićena (i uživala je status zaštićene oblasti nacionalnog parka i rezervata biosfe-re). Oblast Ferte/Nojzidler osetljivom čine ekološke i kulturne karakteristike, ali i osetljiva ravnoteža između kori-šćenja zemljišta i ekosistema, a posebno je izložena uticaju sve većeg saobraćaja na relaciji istok-zapad i odgovara-jućih ekoloških rizika.

Predlog zajedničkog austrijsko-mađarskog pilot projektaNa Međunarodnoj konferenciji „Izazov za transport i životnu sredinu“, održanoj u Ajzenštatu marta 2001. godine,austrijski i mađarski ministar za životnu sredinu dogovorili su se da formiraju jedan bilateralan projektni tim u ciljuizrade zajedničkih predloga za pilot projekte održivog transporta u osetljivim oblastima.

Cilj projektaJedan od glavnih ciljeva prekograničnog pilot projekta jeste stvaranje modela koji u osetljivim oblastima rešava pro-bleme transporta. Glavni pristup jeste razvoj regije i na regionalnom i na transnacionalnom nivou, i to takav da neugrožava životnu sredinu. Međusobno povezivanje i spajanje susednih osetljivih oblasti, na primer, parkova prirodei regija, moglo bi se smatrati za odgovarajuće proširenje obima projekta.

Osetljive oblasti zahtevaju osetljivo upravljanje transportom, pri čemu se tri najvažnija kriterijuma definišu kao:• kriterijum osetljivosti. Prilikom transporta treba da se uzima u obzir osetljivost ekosistema i vodnih resursa, kao i

predela i sela;• kriterijum vrednosti. Transport ne bi smeo da smanjuje već da povećava vrednost kvaliteta životne sredine; i• potencijalni kriterijum. Transport treba da doprinese posebnim potencijalima ove osetljive oblasti kako bi se

obezbedio održiv regionalni razvoj za budućnost.

Dati predlozi usvojeni posle pregovora s austrijskim partnerom bili su sledeći:

Preporuka 1: inovacije u javnom saobraćaju• razvoj regionalne mobilnosti između mađarske i austrijske strane jezera Nojzidel/Ferto s novim uslugama name-

njenim mobilnosti (na primer, lokalni autobuski prevoz);• uključivanje biciklističkog i pešačkog saobraćaja u svakodnevni saobraćaj;

Preporuka 2: Prekogranični regionalni centar za mobilnost• saobraćajno-transportni centar za razvoj i optimiziranje javnog saobraćaja, kao i jedan informacioni centar;• razvoj jednog sveobuhvatnog turističkog informacionog centra.

Preporuka 3: Ekomobilnost za ekoturizam/prirodna baština• kvalitetan turizam zahvaljujući ekomobilnosti za upravljanje rekreacionim turizmom i mobilnošću;• privlačni paketi mobilnosti za turiste, izletnike i tamošnje stanovnike, koji uključuju putovanje vozom, autobu-

som i brodom, ili vožnju biciklom i pešačenje.

Preporuka 4: Upravljanje mobilnošću kompanije:• efikasnost transporta i poboljšanje životne sredine zahvaljujući „blagoj“ mobilizaciji i racionalizaciji; • inovativna regionalna logistika za teretni saobraćaj;• umrežavanje na osnovu inovativnog koncepta proizvoda i marketinga.

Preporuka 5: Nova tehnologija vozila i infrastruktura prilagođena predelu• novi niskopodni vozovi; vozila s pogonom na biogorivo; električni automobili, alternativne pogonske tehnologi-

je itd.;• produženje biciklističkih i pešačkih staza, revitalizacija velikog broja privlačnijih železničkih i autobuskih stanica,

modernizacija i širenje ruta i pravaca u javnom prevozu.

Uspostavljanje partnerstvaRealizacija se zasnivala na angažovanju velikog broja zainteresovanih strana na lokalnom i regionalnom nivou –posebno iz sektora transporta, ekologije, zdravstva, privrede, turizma i prostornog planiranja. U ovo su bili uključe-ni predstavnici regionalnih i lokalnih organa vlasti, uprava nacionalnih parkova (Kisalfold volan Rt; GySEV), kao iturističke organizacije.

Izvor: http://ec.europa.eu/environment/gpc/pdf/ws1evs1e_becker.pdf

Održivi transport u osetljivim oblastima: primer austrijsko-mađarske regijeNojzidler/Ferte



pešačenjem i biciklizmom, većim korišćenjem javnog prevo-za, izbegavanjem putovanja avionom itd.).

Ova odredba odražava potrebu za integrativnim pri-stupom210, sektorskom politikom koja se podstiče i u članu4, tačka 6, Karpatske konvencije: „Strane se obavezuju da ćepreduzeti odgovarajuće mere u cilju integrisanja ciljeva oču-vanja i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnostiu sektorske politike, poput (...) saobraćaja (...)“. Strane seobavezuju na uspostavljanje multisektorske saradnje i obez-beđivanje integracije ekoloških zahteva u procese odlučivanjapovezane sa saobraćajem.


Ova odredba se više odnosi na daljinski nego na lokalnitransport. U tom kontekstu, planiranje korišćenja zemljišta,kao i regionalni i lokalni razvojni planovi, predstavljaju bitneinstrumente za integraciju ekoloških obzira u transportnupolitiku. Prilikom razvijanja i primene svojih lokalnih razvoj-nih planova, kao i obezbeđivanja svog doprinosa Naciona-lnom planu razvoja, lokalni organi vlasti trebalo bi da voderačuna o potrebi za očuvanjem i zaštitom biološke i predeo-ne raznovrstnosti, isto kao i o lokacijama koje se smatrajukulturnom i prirodnom baštinom, kako u protivnom ne bidošlo do negativnih uticaja. Ovo od lokalnih vlasti zahteva iutvrđivanje lokacija na kojima postoje biološka i predeonaraznovrsnost, osetljive oblasti kojima mogu da budu potre-bne posebne mere zaštite, kao i turistički atraktivne lokacijena teritoriji u njihovoj nadležnosti. Kada izrađuju turističkestrategije, lokalne vlasti treba da razmotre i podsticanje sao-braćaja koji pogoduje životnoj sredini, kao što su biciklizam iželeznica.

Lokalni organi vlasti imaće veoma karakteristične uloge uzavisnosti od toga da li se relevantno odlučivanje odnosi nalokalni saobraćaj ili na delove transportnih mreža. S obziromna međunarodnu dimenziju transportnog sistema u planin-skim oblastima i rizik od isključenja iz evropskih i transeve-ropskih tržišta, mere su efikasne samo ako se sprovode usa-glašene sa transnacionalnim strategijama i aktivnostima, te ćestoga lokalni organi vlasti imati više problema prilikomzastupanja lokalnih interesa i vrednosti u ovim procesima.

2. Strane se obavezuju da će sarađivati ucilju razvoja održive politike transporta,koja pruža koristi od mobilnosti ipristupa Karpatima, istovremenosvodeći na najmanju moguću meruštetne efekte na zdravlje ljudi, predele,biljke, životinje i njihova staništa, iuključenjem zahteva za održivimupravljanjem transportom u svimfazama planiranja transporta u oblastiKarpata.

Ovim stavom od strana se direktno zahteva da sarađujuu cilju razvoja održive transportne politike u oblasti Karpata.Strane bi morale da imaju jedinstvenu viziju razvoja saobra-ćajne infrastrukture, budući da pojedinačne mere na naciona-lnom nivou očigledno nisu dovoljne da umanje uticaj tran-sporta u oblasti Karpata i da obezbede efikasnu zaštitu pla-ninskih ekosistema.

U ovom slučaju težište se stavlja na lokalnu mobilnost itransportnu politiku koju sprovode strane, a čiji cilj treba dabude omogućavanje pristupa ljudima, mestima, dobrima iuslugama u okviru regiona, kako bi se time doprinelo razvo-ju turizma, ali i opštem razvoju oblasti Karpata. Ukoliko nepostoji efikasan transportni sistem, javlja se opasnost da ćelokalno stanovništvo u karpatskim zemljama ostati izolova-no. Transport omogućava trgovinu i pristup radnim mesti-ma, obrazovanju i drugim ekonomskim i društvenim moguć-nostima. Ono obezbeđuje i kulturnu razmenu.

Prema tome, strane bi trebalo da razviju zajednički pri-stup razvoju mreža saobraćajne infrastrukture u regionu i dasvoje aktivnosti usklade tako da mogu da ostvare ciljeveKonvencije. U praksi, neophodna je saradnja relevantnihorgana vlasti, koji su u državama ugovornicama zaduženi zatransport, životnu sredinu, zdravlje i prostorno planiranje.

Na primer, tehnološki razvoj odigraće ključnu ulogu uublažavanju uticaja transporta na životnu sredinu. Vlade bitrebalo da razmenjuju znanje o tehnološkim unapređenjima iu tom smislu bi trebalo da se ostvari dodatna međunarodnasaradnja između njih i između nevladinih organizacija, indu-

OKVIR 28

Oko Visokih Tatri, prugom uskog koloseka (1000 mm), još od 20. decembra 1908. godine, saobraća električni vozs nadzemnim kablom za jednosmernu struju od 1500 V. Ova uska pruga povezuje tri glavna skijaška centra i svasela na relaciji Štrbsko Pleso - Tatranska Lomnica. Od 1896. postoji i zupčasta železnica, jedina tog tipa u VisokimTatrama. Zamena gondola koje primaju 200 putnika započela je 2000. godine. Jedna posebna gondola u Laborecekspresu izdvojena je za prevoz automobila na liniji Prag – Poprad – Tatre.

Sistem žičara u Visokim Tatrama, u Slovačkoj



strije i drugih institucija koje se bave istraživanjem kako bi seosiguralo da su tehnološke koristi svima dostupne.

Prema ovoj odredbi, Karpatska konvencija održiv tran-sport definiše kao ravnotežu između nivoa mobilnosti inivoa zaštite. Konvencija ističe činjenicu da transportna poli-tika mora da bude orijentisana na minimalizaciju štetnih efe-kata po zdravlje ljudi i prirodne resurse. Pošto je nemogućesprečiti sve uticaje transporta na zdravlje ljudi, ili na predele,biljke, životinje i njihova staništa, ti uticaji se moraju svesti nanajmanju moguću meru, da bi se smanjilo negativno dejstvotransporta na životnu sredinu.

Cilj održive strategije transporta nije stroga zaštita živo-tne sredine, već uspostavljanje ravnoteže između njene zašti-te i razvoja efikasnih transportnih sistema koji mogu dazadovolje ekonomske i društvene potrebe u regiji. U ovomkontekstu, važno je razviti celovit sistem praćenja uticaja nazdravlje i životnu sredinu. Zbog toga su utvrđeni postupci zaprocenu uticaja na životnu sredinu (EIA), kao i za strateškuprocenu životne sredine (SEA), što pomaže da se u počet-nim fazama odlučivanja ocene mogući uticaji aktivnosti, pla-nova ili politika na životnu sredinu. Više informacija može senaći u Glavi I.K ovog Priručnika.

Studija slučaja navedenog u Okviru 30 ilustruje procesprocene planova razvoja transporta u odnosu na fragmenta-ciju ekosistema.

Ovaj stav Konvencije zalaže se i za integraciju zahteva zaupravljanjem transportom u svim fazama njegovog planira-nja.

Upravljanje transportnim potrebama definiše se uokviru programa THE PEP kao niz politika, strategija i akci-ja na nacionalnom i lokalnom nivou, usmerenih ka optimiza-ciji korišćenja motornih vozila, podršci održivijem turizmu iunapređenju efikasnosti saobraćajne infrastrukture, uz vođe-nje računa o društvenim, ekonomskim i ekološkim efektimatransporta.211

Cilj nije samo da se obezbede planovi transporta uskla-

đeni s planovima korišćenja zemljišta kako bi se smanjilezone konflikta između uklapanja infrastrukture u životnusredinu, već i da se utiče na potrebe za transportom. Natransportnu politiku u velikoj meri utiče potreba društva zamobilnošću i dostupnošću. Prema tome, oblikovanje politiketreba da bude u korelaciji s akcijama čiji je cilj uticaj na tran-sportne potrebe promovisanjem efikasnih sistema javnogprevoza, bezbednih biciklističkih staza i pouzdanih železni-čkih sistema, čime se ograničava individualno korišćenjeautomobila u ekološki osetljivim oblastima. Komercijalnisaobraćaj ima značajan uticaj na životnu sredinu, te se stogamoraju preduzeti posebne mere u cilju preorijentacije naekološki povoljnija saobraćajna sredstva.

Potrebu za putovanjima moguće je smanjiti promenomsistema mobilnosti i opštije, planiranjem razvoja gradovakoje će obezbediti bolji pristup javnim uslugama i dobrima,kao i promovisanjem novih komunikacionih tehnologija irazvojem efikasnijih načina pakovanja i isporuke proizvoda.Drugi način za smanjenje ove potrebe jeste uvođenje porezana vozila koja najviše utiču na životnu sredinu, kao i uvođe-nje plaćanja za korišćenje saobraćajne infrastrukture.212


Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u sprovođenjutransportne politike. Saradnja među zemljama treba da uzmeu obzir lokalnu situaciju, a lokalne vlasti su u najboljem polo-žaju da obezbede informacije o sadašnjoj saobraćajnoj infra-strukturi, tendencijama i proceni uticaja saobraćaja na zdrav-lje ljudi i na životnu sredinu u određenim regionima. Integri-sane procena uticaja na životnu sredinu (EIA) i strateškaprocena životne sredine (SEA), predstavljaju efikasne instru-mente za procenu uticaja saobraćaja, i za sprečavanje ili zaublažavanje tog uticaja, kao i mehanizme za praćenje i izve-štavanje na međunarodnom, nacionalnom i lokalnom nivou.



OKVIR 29

Ova zajednička studija, urađena je u saradnji Austrije, Francuske i Švajcarske, a u okviru projekta OECD posveće-nog ekološki održivom transportu (EST). Navedene tri zemlje odlučile su da otpočnu saradnju u okviru OECD kakobi pokrenule jedan zajednički projekat koji će definisati ciljeve i kriterijume održivog transporta u Alpima, a i da bi– bar na svojoj teritoriji – ispitale potrebne strategije u vezi s merama za realizaciju.

Studija ekološki održivog transporta u Alpima podeljena je u tri faze, s obzirom na različite aspekte transporta utom regionu:

Korak A: Prevoz tereta na velike razdaljine u oblasti Alpa;

Korak B: Prevoz putnika na velike razdaljine;

Korak C: Regionalni saobraćaj u Alpima, tojest, saobraćaj unutar oblasti Alpa (putnički i teretni).

Posebna pažnja poklonjena je istraživanju pitanja u vezi s transalpskim teretnim saobraćajem, koji je u tri uključenezemlje u ekološkom pogledu bio posebno osetljiv.

Ekološki održiv transport u oblasti AlpaIzveštaj o putničkom i teretnom saobraćaju u Alpima

Svi ovi elementi mogu da omoguće bolje informisanje iveće učešće javnosti. Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu usprovođenju ovih instrumenata. Štaviše, lokalni planovi raz-voja i planiranja korišćenja zemljišta moraju da uključe zah-tev da se na transportne potrebe utiče u pravcu ekološkiprihvatljivih prevoznih sredstava.

Ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu dugo traju, a usvakoj fazi razmišljanja o izboru saobraćajnog sredstva,buduća praksa i ekološki uticaji moraju da se procene kakobi se razvila izvodljiva strategija koja će omogućiti održivrazvoj.

Razvoj relevantnih pokazatelja i održavanje baza podata-ka smatraju se dragocenim komponentama za utvrđivanjekvaliteta i usvajanje zajedničke strukture za sve načine pre-voza.

U ove baze podataka treba unositi informacije opostojećoj saobraćajnoj infrastrukturi, o protoku saobraćajana putevima i o emisijama zagađivača, kako bi se snimilo sta-nje u saobraćaju i njegov uticaj na životnu sredinu. Da bi seizbegli kontradiktorni podaci, za njihovo prikupljanje i anali-zu treba koristiti istu metodologiju. Na osnovu ovakvih

podataka mogu se usvojiti transportne politike.Pored toga, treba preduzeti još neke mere, uključujući:

• optimizaciju postojećih transportnih sistema i infrastruk-ture;

• zalaganje za prelazak na ekološki najpovoljnija saobraćaj-na sredstva (železnicu, bicikl, pešačenje itd.);

• unapređenje planiranja korišćenja zemljišta i strožeupravljanje potrebama za transportom;

• smanjenje ukupnog obima transporta;

• održavanje i određivanje zona sa smanjenim saobraća-jem, ili u kojima je zabranjen saobraćaj, isto kao i pešačk-ih i biciklističkih staza; i

• uvođenje stimulacija za promovisanje gore navedenihmera.

OKVIR 30

Projekat puta Trento-Roketa predstavlja novu saobraćajnicu koja će se izgraditi u autonomnoj pokrajini Trento, usevernoj Italiji.

Oblast na koju će ovaj put uticati jeste široka alpska dolina u kojoj se, u okviru poljoprivredne matrice, nalazi neko-liko prirodnih ekosistema. S obzirom na to da su retki, neki od tih ekosistema igraju značajnu ulogu u očuvanju bio-diverziteta obe pokrajine.

Indikatori i procenaZa potrebe ovog istraživanja razmotreno je pet alternativnih planova.

Uticaji svakog od njih, u smislu fragmentacije ekosistema, proučavani su na osnovu izrade scenarija predela i mere-nja promena tri ekološka indikatora: ekosistema u centralnoj zoni, mogućnosti povezivanja ekosistema i poremeća-ja ekosistema. Sve ove operacije obavljene su na osnovu geografskog informacionog sistema (GIS). Tri indikatoraprvo su izmerena u svakom prirodnom ekosistemu i u originalnim uslovima, tojest, u odsustvu predloženog projek-ta (nulta alternativa).

Uticaji fragmentacije pet mogućnosti upoređeni su s prvobitnom situacijom. Za procenu promena konstruisane sufunkcije vrednosti koje pokazuju razlike u očekivanom gubitku vitalnosti delova ekosistema. Ovo omogućava pore-đenje uticaja fragmentacije svih pet mogućnosti i njihovo rangiranje koje će se potom proslediti donosiocima odlu-ka. Rezultati su pokazali da je peta mogućnost imala najmanji uticaj, dok bi druga izazvala najveći poremećaj u smi-slu fragmentacije ekosistema. Preostale mogućnosti davale su prilično slične rezultate.

Stečeno iskustvoOvaj slučaj predstavlja primer kako se fragmentacija ekosistema može uzeti u obzir za planiranje i razvoj noveinfrastrukture. Posebno su korišćeni ekološki podaci o predelu i geografski informacioni sistem kako bi se uradilasimulacija stanja na terenu posle izgradnje predloženog infrastrukturnog projekta. Ovo je omogućilo utvrđivanjekritičnih oblasti, isto kao i identifikaciju lokacija koje su najmanje poremećene, tojest, najpodesniji koridor za izgra-dnju linearne infrastrukture.

Izvor: www.cardiff.ac.uk/archi/programmes/cost8/case/transport/trento-rocchetta

Procena fragmentacije ekosistema u okviru projekta puta Trento-Roketa



3. U ekološki osetljivim oblastima Stranese obavezuju da će sarađivati u ciljurazvijanja modela ekološki bezbednogtransporta.

Poslednji stav ovog člana zahteva od strana ugovornicasaradnju u cilju razvoja modela ekološki bezbednog tran-sporta u ekološki osetljivim oblastima. U stvari, ova obavezaje obuhvaćena obavezom da se sprovodi politika održivogtransporta i da se insistira na značaju razvoja i sprovođenjaodgovarajućih mera u ekološki osetljivim oblastima. „Ekolo-ški bezbedan transportni sistem“ jeste sistem usklađen sonim što je najbolje za životnu sredinu i ljude.213 Takavsistem se procenjuje za celokupan životni vek vozila: proiz-vodnju, korišćenje i odlaganje na deponiju, kao i na razvojneophodne infrastrukture, uz vođenje računa o potrošnjienergije i količini otpada koji se proizvodi.

Ceo životni ciklus veoma je značajan za razvoj politikeodrživog transporta i, uopšteno, nijedan dobar plan i politikane bi smeli da se usvoje ukoliko ne teže regulisanju komplet-nog životnog ciklusa određenog prevoznog sredstva.

Neka prevozna sredstva ekološki su manje bezbedna oddrugih:

• nemotorizovani transport, posebno biciklizam, koristiživotnoj sredini, budući da povećava mobilnost, a nestvara zagađenje;

• javni transport, kao što je železnički, poseduje dobarpotencijal za ostvarivanje energetske efikasnosti;

• kombinovani transport, ili „promena načina“ usred-sređuje se na mogućnost povezivanja saobraćajnih sred-stava, kako bi se omogućilo putovanje različitim sredstvi-ma, i time smanjila zavisnost od automobila kaoosnovnog prevoznog sredstva, te podstaklo korišćenjejavnog prevoza.

Odgovornost lokalnih vlastiOd strana se zahteva da sarađuju u razvoju ovakvih nači-

na transporta u osetljivim oblastima. Kao i u drugim oblasti-ma, lokalni organi vlasti igraju ključnu ulogu u podsticanjuekološki bezbednih načina transporta. Ta uloga uključuje:

• razvoj i sprovođenje politike održivog transporta;• identifikovanje ekološki osetljivih oblasti koje potpadaju

pod njihovu nadležnost i to na osnovu jasno definisanihpokazatelja i efikasnog sistema za ekološki monitoring;

• redefinisanje transportnog sistema; • promovisanje alternativnih načina teretnog i putničkog

saobraćaja koji više pogoduju životnoj sredini;• unapređenje efikasnosti svih načina transporta time što

će se podsticati ekološki pogodne automobilsketehnologije i goriva;

• uticaj na ponašanje pojedinaca u saobraćaju i promenastrukture potrošnje; i

• razmena podataka i iskustava.

Pored toga, za podsticanje inovativnih rešenja u tran-sportu neophodne su finansijska podrška i tehnička harmo-nizacija, kao i kompatibilnost svih sistema. Konvencija zah-teva saradnju strana u razvoju modela, kako bi se prenosilastečena znanja i iskustva. Cilj je olakšavanje razmene i širenjapostojeće dobre prakse u različitim zemljama u regionu.

Ovakav, ekološki bezbedan transport može da se razvije iuz oslanjanje na najbolju praksu drugih planinskih oblasti,recimo, alpskih zemalja. Jedna od najboljih praksi u toj obla-sti jeste model projekta „Održiva mobilnost“ – takozvaniturizam bez automobila, opisan u Okviru 32.

Veze s drugim članovima ove Konvencije

Član 2. U skladu s opštim ciljevima i principima definisa-nim u Konvenciji, ovaj član olakšava ispunjavanje obavezakoje se odnose na održiv transport i infrastrukturu.

Član 3. Planiranje održivog transporta i infrastrukturemože da omogući pristup zasnovan na integrisanom uprav-ljaju zemljišnim resursima.

Član 4. Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeo-ne raznovrsnosti deo je politike održivog transporta i plani-ranja infrastrukture.

Član 5. Prostorno planiranje i saobraćaj povezani sustoga što mogu da obezbede održivo korišćenje zemljišta.

Član 6. Primena člana 8 može da doprinese smanjenjufragmentacije vodenih staništa.

Član 9. Održiv transport i infrastruktura, jasno je, poma-

OKVIR 31

Autonomna pokrajina Bolcano, Alto Adiđe, radi na projektu tunela Brenero namenjenog železničkom teretnomsaobraćaju. Zajedno s ovim projektom, pokrajina Bolcano stimuliše i preduzeća koja investiraju u širenje informaci-ja i znanja o železničkom transportu u Alpima, kao i onima koja tragaju za alternativama drumskom teretnom sao-braćaju.

Projekat tunela Brener namenjenog železničkom teretnom saobraćaju



žu u promociji održivog turizma time što obezbeđuju mobil-nost i pristup turistički važnim oblastima koje istovremeno ičuvaju.

Član 10. Ekološki bezbedan transport odnosi se direk-tno na ekološki bezbedne metode za proizvodnju i korišće-nje energije u industriji, vozilima i infrastrukturi.

Član 11. Održiv transport i infrastruktura mogu da seoslone na tradicionalno znanje i da omoguće očuvanje kul-turne baštine.

Član 12. Procena životne sredine kao i programi monito-ringa doprinose ispunjavanju obaveza iz člana 18.

Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnostimogu da povećaju tražnju za ekološki bezbednim transpor-tom i infrastrukturom.

OKVIR 32

Model projekta održive mobilnosti – turizam bez automobila

Ovo je projekat za budućnost, posvećen životnoj sredini, turizmu i mobilnosti, koji zajednički razvijaju austrijskoMinistarstvo za poljoprivredu, šumarstvo, životnu sredinu i vodoprivredu, Ministarstvo za inovacije, transport i teh-nologiju, Ministarstvo za ekonomiju i rad, pokrajina Salcburg i dve zajednice koje služe kao model, Bad Hofgaštajni Verfenveng. Projekat je podržala i Evropska unija.

Cilj projekta jeste kreiranje „turizma bez automobila“, uvođenje inovativnih saobraćajnih mogućnosti za posetuzajednicama-modelima, podsticanje korišćenja inovativnih saobraćajnih tehnologija i unapređenje kvaliteta životnesredine.

Mere preduzete u Bad Hofgaštajnu i Verfengu:

• proširenje pešačkih i biciklističkih staza;

• proširenje ili uvođenje pešačkih zona;

• smanjenje saobraćaja, atraktivno planiranje ulica i organizacija parkiranja;

• zamena vozila sa SUS motorom sa električnim vozilima specijalne namene (automobili za iznajmljivanje, auto-mobili za zajedničko korišćenje, hotelska i dostavna vozila): u model-zajednicama već se koristi više od 30 elek-tričnih skutera, 10 električnih motocikala i 3 električna automobila;

• zajedničko korišćenje bicikala i električnih automobila;

• prva austrijska stanica za punjenje električnih vozila na solarni pogon;

• pilot projekat u vezi s rukovanjem prtljagom posetilaca koji dolaze vozom (usluga od vrata do vrata);

• nove varijante regionalnog i lokalnog javnog prevoza: linijski prevoz od Verfenvenga do Bišofshofena, optimiza-cija gradskih autobusa koji ne ispuštaju zagađivače ili uvođenje hibridnih vozila u Bad Hofgaštajnu;

• Centar za upravljanje mobilnošću u Pongau u okviru kojeg regionalne opštine u saradnji s Poštbusom i Austrij-skom železnicom optimiziraju javni prevoz i koordiniraju ga s turističkim potrebama;

• formiranje posebne interesne grupe i uvođenje privlačnih paket-aranžmana s različitim pogodnostima za turistekoji se opredele za varijantu „Odmor od automobila“;

• saradnja s međunarodnim turističkim organizacijama i tur-operaterima (TUI, Holandskim železnicama, „Alpene-kspres“) kako bi se ponudilo privlačno putovanje vozom; i

• međunarodna partnerstva s Bavarskom, Lombardijom, Trentinom, Južnim Tirolom, Venetom i pokrajinom Friuli-Đulija-Veneto, u okviru međunarodnog projekta „Mobilnost u Alpima“, a u saradnji sa Evropskom turističkommrežom za održivu mobilnost (NETS).

Izvor: www.oecd.org



Turizam je jedna od najvećih svetskih industrija i jedanod sektora koji beleži najbrži ekonomski rast. On u mnogo-me utiče – i pozitivno i negativno – na živote ljudi i na živo-tnu sredinu. Zabrinutost zbog negativnih uticaja turizmazauzima veoma visoko mesto na međunarodnoj agendi, te sestoga ulaže ogroman trud u promovisanje i sprovođenjeideje održivog turizma.

Svetska turistička organizacija (UNWTO)214 definišeodrživi turizam kao „turizam koji podrazumeva upravljanjesvim resursima na način koji zadovoljava sve ekonomske,društvene i estetske potrebe, a čuvajući istovremeno kulturniintegritet, osnovne ekološke procese, biološki diverzitet isisteme koji obezbeđuju život“:

Održivi turizam zasniva se na kriterijumima održivosti,što znači da mora da bude dugoročno ekološki podnošljiv,ekonomski održiv, ali i etički i društveno pravičan u odnosuna lokalne zajednice.215 Turizam može – a i trebalo bi – daigra značajnu ulogu u opštem procesu ostvarivanja održivograzvoja. Turizam je vitalno važan za razvoj planinskih obla-sti. Na planinski turizam otpada 15-20 odsto svetskog turiz-ma, ili 70-90 milijardi američkih dolara godišnje. Svetska turi-stička organizacija predviđa da će do 2010. godine u svetupostojati jedna milijarda turista, a da će prihod od turizmaiznositi 1.500 milijardi američkih dolara.216 Kako turizam uplaninskim oblastima svuda u svetu raste, može se očekivati ipovećanje njegovih ekoloških, društvenih i ekonomskih uti-caja. Kao ekološki veoma osetljive oblasti i kolevka bogatihtradicija, planine su osetljivije na negativne uticaje turizma.Posebna pažnja treba da se poklanja obezbeđenju održivograzvoja turizma u tim oblastima.

Bez obzira na moguće štetne posledice, važno je imati naumu da prihod od turizma u planinskim oblastima možeznačajno da doprinese nacionalnoj i lokalnoj privredi. Da bi

rešila ove probleme, Karpatska konvencija zahteva od stranada sarađuju, ali i da samostalno rade na promovisanju održi-vog turizma u Karpatima.

1. Strane se obavezuju da će preduzetimere na promovisanju održivog razvojau oblasti Karpata, na taj način donosećikorist lokalnom stanovništvu, a naosnovu izuzetne prirode, predela ikulturne baštine Karpata, kao i da ćeintenzivnije sarađivati na postizanju tihciljeva.

Glavni koncepti

Veliki broj povelja, kodeksa, smernica, principa, zaključa-ka i drugih sličnih dokumenata koji se usvajaju na različitimmeđunarodnim forumima, usredsređuju se na održivi turi-zam, ekoturizam, ekološki i kulturno odgovoran turizam itako dalje. „Ekoturizam“ odnosi se na samo jedan segmentturističkog sektora (onaj koji je orijentisan na prirodu i gde jeglavni motiv turista uživanje u prirodi i tradicionalnim kultu-rama koje preovlađuju u prirodnim rezervatima217), dok sepojam „održivi turizam“ može primeniti na sve vrste turiz-ma.

Izraz „održivi razvoj turizma“ ističe pristup razvoju tur-izma u kojem se spajaju ekonomski, ekološki i društveniinteresi. Na turizam se često gleda kao na mogućnost za raz-voj i smanjenje siromaštva, ali on, ukoliko se ne organizujena održiv način, može da izazove degradaciju životne sredine

Glava HČlan 9

Član 9 – Održivi turizam

1. Strane se obavezuju da će preduzeti mere za promovisanje održivog razvoja u oblasti Karpata, na tajnačin donoseći korist lokalnom stanovništvu, a na osnovu izuzetne prirode, predela i kulturne baštine Kar-pata, kao i da će intenzivnije sarađivati na postizanju tih ciljeva.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da promoviše prekograničnu saradnju, kako bi seomogućio razvoj održivog turizma, kao što su koordinirani ili zajednički planovi upravljanja prekogra-ničnim ili pograničnim zaštićenim oblastima i drugim lokacijama od turistučkog značaja.


i nenamerne društvene poremećaje. Masovni turizam možeda prouzrokuje gubitak biodiverziteta i osiromašenje prirod-nih resursa. Prema podacima Worldwatch Institute (WWI),turizam generiše 5,3 odsto androgenih emisija gasova s efek-tom staklene bašte, a od toga oko 90 odsto otpada na tran-sport (uglavnom zbog putovanja avionom).218 Prema Svet-skoj turističkoj organizaciji, razvoj održivog turizma jesteproces koji zadovoljava sadašnje i buduće potrebe turista izajednica domaćina. Prema tome, održivi turizam vodi raču-na o interesima lokalnih zajednica i obezbeđuje im koristi naekonomskom, društvenom i ekološkom nivou. Pored togašto u lokalnim zajednicama stvara mogućnosti za zapošljava-nje, održiv turizam pomaže u smanjenju negativnih uticajana prirodnu i kulturnu baštinu, može i da podrži tradiciona-lna znanja, kao i da podstiče korišćenje lokalnih proizvoda.

Karpatska konvencija prihvata da su prirodna i kulturnabaština u Karpatima, uključujući predele,219 osnovne karak-teristike turizma. U stvari, estetska vrednost planinskih pre-dela igra ogromnu ulogu u njihovoj privlačnosti za turiste, aizuzetni karpatski resursi nesumnjivo pružaju mogućnost zarazvoj turizma.

Mere koje će pomoći u razvoju održivijeg turizma uklju-čuju konkretne podsticaje, uvođenje ekološkog obeležavanjai utvrđivanje indikatora. Nekoliko zemalja uspostavilo je

indikatore održivog turizma220, što je omogućilo da se nalokalnom nivou uticaji akcionih turističkih planova na različi-te ekološke faktore (atmosferu, otpatke, gradska područja,prirodne resurse) mere još u fazi njihove izrade. Na nivouEvropske unije, sada se razrađuju indikatori održivog turiz-ma, koji će se posebno pozabaviti mogućnostima za korišće-nje različitih prevoznih sredstava, kao i mogućnošću da cenekoje turisti plaćaju odražavaju nastale ekološke troškove,zatim korišćenu energiju i druge aspekte održivog turizma. Uskladu s osnovnim principom prekogranične saradnje, kojimse bavi Karpatska konvencija,221 ova odredba zahteva dastrane povećaju saradnju kako bi promovisale održivturizam. Ovaj zahtev kasnije je dodatno razrađen, u članu9.2 Karpatske konvencije.


Glava 13 Agende 21222, koja se bavi održivim razvojemplaninskih područja, zahteva od vlada da diversifikuju pla-ninsku privredu, između ostalog i tako što će stvoriti i/iliojačati turizam, u skladu s integrisanim upravljanjem planin-skim područjima i što će promovisati održiv turizam kao

OKVIR 33

Regionalni zakon usvojen u pokrajini Veneto 18. aprila 1996. godine predviđa niz podsticaja za agro-turistički sek-tor, koji će obezbediti koristi lokalnom stanovništvu koje živi u tamošnjim osetljivim ruralnim područjima.

Preduzete su konkretne mere da bi se ostvarili sledeći zadaci:

• zaštita kulturne tradicije kroz podršku kulturnim inicijativama, posebno u jeku turističke sezone, a u cilju diversi-fikovanja turističke ponude, kao i podsticanje održivog razvoja koji uključuje očuvanje zemljišta i životne sredi-ne;

• poboljšanje prirodnih resursa i obnavljanje istorijskih građevina, kako bi se povećao interes turista za neke obla-sti;

• podrška omladinskom turizmu; i

• podrška lokalnoj proizvodnji, da bi se uspostavila ravnoteža između urbanih i ruralnih turističkih područja.

Agro-turističke mere u italijanskoj pokrajini Veneto

OKVIR 34

Ekomuzeji u Alpima

Institucija ekomuzeja u italijanskim Alpima, kao što je dolina Vanoi, u blizini parka prirode Paneveđo-Pale di SanMartino, može lokalnim vlastima da pruži dobar primer održivog turizma. Organizuju se posete prirodnim staništi-ma ili zaštićenim oblastima (i danju i noću) radi upoznavanja s bogatstvom biodiverziteta i lepotama alpskog ekosi-stema. Pored toga, u Alpima postoji nekoliko lokacija za posmatranje ptica koje su upotpunjene objektima i infra-strukturom, kao što su planinske i biciklističke staze koje omogućavaju održiv turizam.



alternativnu mogućnost privređivanja u planinskim oblasti-ma. U Glavi 36 Agende 21, posvećenoj podsticanju obrazo-vanja, kaže se da svest javnosti i obuka zahtevaju od zemaljada: „Tamo gde je to odgovarajuće, podstiču ekološki bezbe-dne rekreativne i turističke aktivnosti, u skladu s Haškomdeklaracijom o turizmu223 i postojećim programima Svetsketurističke organizacije i UNEP-a, kako bi se na odgovarajućinačin iskoristilo postojanje muzeja, istorijskih lokaliteta, zoo-loških vrtova, botaničkih bašti, nacionalnih parkova i drugihzaštićenih oblasti“.

Plan implementacije iz Johanesburga224 u stavu 43zalaže se za razvoj održivog turizma u cilju povećanja koristiod turističkih resursa za stanovništvo zajednica domaćina iistovremeno očuvanje njihovog kulturnog i ekološkog inte-griteta i pojačanje zaštite ekološki osetljivih oblasti i lokacijakoje se smatraju prirodnom baštinom. Plan implementacijepotvrđuje da razvoj održivog turizma doprinosi jačanjulokalnih i ruralnih zajednica, i nabraja posebne aktivnostikoje treba da se preduzmu kako bi se ostvarili pomenuti

ciljevi, između ostalog i povećanje međunarodne saradnje iusredsređivanje na lokalni razvoj.

Globalni etički kodeks za turizam, koji je Svetska turi-stička organizacija usvojila 1999, a Generalna skupštinapotvrdila 2001. godine, predstavlja osnovnu smernicu za raz-voj održivog turizma. Njime se potvrđuje uloga turizma kaofaktora održivog razvoja. Članom 3 od svih zainteresovanihza razvoj turizma zahteva se da „čuvaju prirodnu sredinu,vodeći računa da ostvaruju stalan održiv ekonomski rast kojise podstiče zato da bi pravično zadovoljio potrebe i težnjesadašnjih i budućih generacija“. Ovaj kodeks je preveden najezike225 svih karpatskih zemalja izuzev Ukrajine.

Prema izveštaju o sprovođenju Svetske turističke organi-zacije, većina zemalja je u svoju zakonsku regulativu, ili u pla-nove razvoja turizma, već uključila principe ovog Kodeksa.

Smernice o biodiverzitetu i razvoju turizma226, ura-đene 2003. godine u skladu s Konvencijom o biodiverzitetu,usredsređene su na pitanja u vezi s biodiverzitetom kao najedan od aspekata održivosti. Kreatorima politike, donosioci-

OKVIR 35

IstorijatUNESCO je 1993. godine uključio u Spisak svetske baštine istorijski grad Banjska Štavnica, tamošnji stari sistemvodosnabdevanja, kao i okolinu. Ova regija je poznata po svom jedinstvenom pejzažu: nalazi se u Štavničkim plani-nama, zaštićenom predelu (merama koje predstavljaju ekvivalent za petu kategoriju IUCN – zaštićenih kopnenih imorskih predela), a obuhvata 15 manjih prirodnih rezervata i zaštićene lokacije ili staništa vrsta.

Projekat pod nazivom „Podsticanje održivog turizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi – demonstracija modela prime-njenog na prirodnu i kulturnu baštinu Banjske Štavnice u Slovačkoj“, koji organizacija „Ekološki turizam u Evropi“(ETE) sprovodi u skladu sa smernicama Konvencije o biodiverzitetu i biološkom diverzitetu i turističkom razvoju.

RezultatiStudija navedenog slučaja privukla je pažnju nekoliko odlučujućih faktora zbog uspešnog planiranja održivosti iturističkog razvoja. To su:

• potreba za turističkim planiranjem i organima upravljanja na centralnom i lokalnom nivou;• dostupnost tačnih informacija i znanja o ekosistemima i njihovim karakteristikama koje obezbeđuju zdravu

osnovu za procenu ekološkog uticaja i upravljanja;• utvrđivanje zajedničke vizije razvoja lokalnog turizma, u čemu učestvuju sve zainteresovane strane;• jasna definicija ciljeva kao što su razvoj turizma i očuvanje biodiverziteta, koja će omogućiti sporazumevanje o

zajedničkim ciljevima i zadacima;• jasan zakonski okvir, koji se oslanja na efikasan sistem primene kao na institucionalni okvir koji omogućava da

se aktivnosti u vezi s biodiverzitetom dobro koordiniraju i u turizmu;• sveobuhvatan uticaj postupka procene za projekte iz oblasti razvoja turizma;• sveobuhvatna politika i pravna sredstva za upravljanje uticajem; planovi upravljanja za očuvanje prirode, smer-

nice za budući razvoj turizma, plan upravljanja posetama, sistemsko i standardizovano praćenje;• efikasno učešće javnosti u relevantnim procesima odlučivanja, edukacija javnosti i kampanje u cilju podizanja

svesti javnosti; • jačanje kapaciteta zainteresovanih strana za održivi razvoj.

Izvor: www.biodiv.org/doc/case-studies/tour/cs-tour-banska-sk.pdf

Održivo korišćenje prirodne i kulturne baštine u Banjskoj Štavnici u Slovačkoj





ma odluka i menadžerima zaduženim za turizam i/ili biodi-verzitet, kao i privatnom sektoru, autohtonim i lokalnimzajednicama, nevladinim i drugim organizacijama civilnogdruštva, Smernice obezbeđuju praktična tehnička uputstva oodrživom turizmu u osetljivim ekosistemima, uz istovreme-no poštovanje obaveza iz Konvencije o biodiverzitetu. Smer-nice definišu različite faze razvoja turizma: formulisanje poli-tike, planiranje i upravljanje razvojem, potrebe za obavešta-vanjem i informisanjem, edukaciju, izgradnju kapaciteta ijačanje svesti.

Primer primene smernica predstavljen je u Okviru 35. UNEP je razvio Principe za primenu održivog turiz-

ma, s namerom da zainteresovanima za turizam pruži smer-nice u vezi s tim kako da se praktično primeni opšta ideja oodrživom turizmu. Na ove principe oslanjaju se mnogemeđuvladine organizacije, a kao referencu ih koriste mnogisporazumi, recimo, Konvencija o biodiverzitetu. Ovi principiobuhvataju integraciju turizma u opštu strategiju održivograzvoja, u smernice za razvoj održivog turizma, upravljanjeturizmom i glavne faktore uspeha. Oni preporučuju da sedetaljna procena uticaja na životnu sredinu (EIA) uključi usve programe razvoja turizma, kako bi se obezbedilo stalnopraćenje turističkih aktivnosti. Istaknut je i značaj uključiva-nja zainteresovanih strana, razmene informacija i jačanjahumanih resursa, kao i institucionalnih kapaciteta.227 Aspek-te održivog turizma naglašavaju i dokumenti kao što su:Povelja o održivom turizmu iz Lansarotea,228 Haška deklara-cija o turizmu i Turistički zakon o pravima i Turističkikodeks./229/

Agenda 21 za turističku privredu230 predstavlja akcio-ni plan za navedenu delatnost. Ona utvrđuje više prioritetaza privatni i javni sektor, kao i korake potrebne za njihovoostvarenje. Sledi deset prioritetnih oblasti u kojima turističkaprivreda treba da preduzme akciju:• minimiziranje otpada, ponovno korišćenje i recikliranje;• energetska efikanost, očuvanje i upravljanje;• upravljanje slatkovodnim resursima;• prečišćavanje otpadnih voda;• opasne materije;• saobraćaj;• planiranje korišćenja zemljišta i upravljanje;• uklučivanje zaposlenih, klijenata i lokalnih zajednica u

rešavanje ekoloških pitanja; i• planiranje održivosti.

Alpska konvencija od strana ugovornica zahteva pre-duzimanje adekvatnih mera u cilju usklađivanja turizma irekreacije s ekološkim i društvenim potrebama, posebnoograničavanjem aktivnosti koje su štetne za okruženje iuspostavljanje bezbednih zona.231 Pored ove opšte obaveze,alpske zemlje usvojile su 1998. godine i Protokol oturizmu. Ovaj Protokol zahteva da potpisnice u vezi sa svim

turističkim programima usvoje opšte planove, smernice ipostupke za životnu sredinu; podrže projekte koji podstičuodrživ turizam; poboljšaju razmenu informacija o projekti-ma i akcione planove u vezi s turističkom infrastrukturom ikontrolom turističkog prometa, posebno u osetljivim obla-stima.


Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u razvoju održivogturizma. Opšte je poznato da je najbolji proces za obezbeđe-nje razvoja održivog turizma na lokalnom nivou zasnovan napristupu Lokalne agende 21. Program Lokalne agende 21omogućava lokalnoj zajednici da definiše strategiju održivograzvoja, kao i plan aktivnosti koji će sprovoditi. Ovaj procesobično započinju lokalne vlasti koje ga i predvode, a njegovuspešan ishod zavisi od intenzivnog uključivanja lokalnogstanovništva, nevladinih organizacija, privatnih preduzetnikai drugih zainteresovanih strana.

Lokalnim planerima i preduzimačima na raspolaganjustoji značajna literatura koju mogu da koriste kao osnovnesmernice. Godine 1990, Svetska trgovinska organizacija jepriredila Vodič za održivi razvoj turizma namenjen lokalnim vlasti-ma232. UNEP je objavio jedan koristan priručnik o uključi-vanju brige za održiv turizam u programe Lokalne agende21 („Turizam i Lokalna agenda 21 – uloga lokalnih vlasti uodrživom turizmu“233); GTZ (Gesellschaft fur technischeZusammenarbeit) pripremio je publikaciju Održiv turizam kaorazvojna mogućnost – praktičan vodič za lokalne planere, građevinarei donosioce odluka,234, a WWF je pripremio Smernice za razvojekoturizma u lokalnim zajednicama. Priručnik za kreatore politi-ke, „Učiniti turizam održivijim“235, koji su priredili Svetskaturistička organizacija i UNEP, i koji je primenjljiv svuda usvetu, predstavlja celovit i praktičan instrument za sve dono-sioce odluka koji teže razvoju održivog turizma.

Pre nego što se razvije strategija održivog turizma, lokal-ne vlasti moraju u svom okruženju da pokrenu opštu raspra-vu o tome da li je održiv turizam izvodljiva razvojna opcija.Kada se preispituje potencijal za održiv turizam, treba uzetiu obzir parametre kao što su postojanje osnovne infrastruk-ture, jednostavan vizni režim, bezbednost turista, povoljanekonomski ambijent i podsticanje ulaganja u razvoj turizmabezbednog za životnu sredinu.

Kada lokalna zajednica jasno definiše da održiv turizamjeste mogući način razvoja, prelazi se na sveobuhvatan pro-ces planiranja koji uključuje sve zainteresovane. Ovaj procesmože da se formuliše u skladu s Agendom 21, kako to pre-poručuju različiti priručnici namenjeni lokalnim organimavlasti. Da bi rezultati bili uspešni, tačni i svrsishodni, procestreba da se zasniva na navedenim principima:

• holistički pristup – u cilju ostvarivanja održivog razvojaturizam bi trebalo da se razmatra u okviru svih ostalihaktivnosti;

• aktivno učešće lokalnih zajednica i svih zainteresovanih –turističke privrede, predstavnika civilnog društva, region-alnih organa vlasti, kao i tela zaduženih za zaštitu prirodei životne sredine, itd;

• dovođenje u ravnotežu tri aspekta održivosti – zahtevadugoročnog planiranja, vođenje računa o lokalnom iglobalnom uticaju (klimatskim promenama, nestašicivode itd.) i podsticanje održivih načina potrošnje; i

• jaki liderski kapaciteti koordinatora procesa (u većinislučajeva koordinator ili inicijator procesa biće upravolokalni organi vlasti).

Tačnije, kada planiraju promociju i sprovođenje održivogturizma u svojim zajednicama, lokalni organi treba da sepostaraju za sledeće:

• uključenje održivog turizma u opštu politiku i aktivnosti,u cilju održivog razvoja u datoj oblasti;

• obezbeđivanje razumne analize i istorijata potrebnih zastrategiju održivog turizma, uključujući procenu potreba idruštveno-ekonomskog i ekološkog okvira u toj oblasti,kao i procenu načina na koji turizam na njih deluje, zatimspisak turističkih aktivnosti i atrakcija, uzimajući u obziruticaje na ekosisteme, biološku raznovrsnost i lokalnukulturu i tradiciju, ali i analizu postojećih i budućih tržiš-ta;236

• pružanje podrške prelasku turističke privrede na pon-ašanje koje više odgovara održivosti, a u čemu mogu dapomognu obuka, priručnici itd;

• jačanje komunikacija između turista i lokalne zajednice,na primer, kroz kampanje o prirodnim i kulturnim vred-nostima određene destinacije, i jačanje svesti o njima iusmeravanje na način njihove zaštite, uz promovisanjekvalitetnih informacija za turiste kroz različite medije; i

• obezbeđenje pristupa turističkim objektima uz mali uticajna životnu sredinu (transport i smeštaj).

2. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja ima za cilj da promovišeprekograničnu saradnju, kako bi seomogućio razvoj održivog turizma, kaošto su koordinirani ili zajednički planoviupravljanja prekograničnim ilipograničnim zaštićenim oblastima, idrugim lokacijama od turistčkogznačaja.

Glavni koncepti

Koordinirani ili zajednički planovi upravljanja znača-jan su instrument za promovisanje održivog turizma natrans-nacionalnom nivou, a istovremeno obezbeđuju i da sezajedničke mere preduzimaju i preko granice. Da bi bili efi-kasniji, u razvoj i primenu ovih planova treba uključiti svezainteresovane strane. Planovi moraju da se izrađuju zasvaku lokaciju posebno i da definišu jasne ciljeve koje trebaostvariti. Prilikom pripreme nekog plana upravljanja, potre-bno je da se uzmu u razmatranje i da se procene različitemogućnosti razvoja turizma, kao što moraju da se utvrde imehanizmi za praćenje i proveru napretka u sprovođenjuplana.

Prekogranične zaštićene oblasti237 pružaju značajnemogućnosti za saradnju susednih zemalja.

Ove oblasti, određene za zaštitu i očuvanje biološke raz-novrstnosti, i prirodnih i kulturnih resursa, imaju veliki turi-stički potencijal zahvaljujući svojim izuzetnim karakteristika-ma. U oblasti Karpata ima više primera saradnje koji seodnose na prekogranične zaštićene oblasti. Među ostalima tosu: saradnja u Tatrama; zajednički projekti – rezervat biosfe-re Agtelek u Mađarskoj i obližnji rezervat biosfere Slovenskikras u Slovačkoj; sporazum između uprave rezervata biosfereBabja gora u Poljskoj i zaštićene oblasti Horna Orava u Slo-vačkoj (v. Okvir 37).

OKVIR 36

Zeleni „Put ćilibara“, zajednička poljsko-slovačko-mađarska ekoturistička inicijativa„Zeleni putevi“ su zasnovani na očuvanju kulturne i prirodne baštine, a u cilju podrške turizmu i rekreaciji, koji subezbedni za životnu sredinu. Jedan od takvih puteva, „Put ćilibara“, povezuje Poljsku, Slovačku i Mađarsku, kaodeo srednjoevropskih „Zelenih puteva“, programa koji sprovodi konzorcijum EPCE. Ovaj projekat iz 1999. godinerealizuje se kroz partnerstvo različitih sektora sa četiri partnerske grupacije, 14 opština, 6 kulturnih centara, 11nevladinih organizacija i 31 školom iz tri zemlje.

Ovaj put delimično prati jedan stari trgovački put korišćen za prevoz ćilibara od Baltičkog do Jadranskog mora, adanas predstavlja kulturno i ekološki dragocen pravac, idealan za ekoturizam.

Izvor: www.ambertrail.info/index.html




Alpska konvencija i njen Protokol posvećen turizmuposebno se usredsređuju na podsticanje saradnje članicaKonvencije u upravljanju turizmom u prekograničnim obla-stima, organizacijom zajedničkih rekreativnih mogućnosti isaradnjom u rešavanju problema. Jedna od mera za jačanjesaradnje u karpatskoj regiji moglo bi da bude usvajanjetematskog protokola Karpatske konvencije. Iskustvo sausvajanjem i primenom Protokola o turizmu Alpske konven-cije moglo bi korisno da posluži za izradu predloga i prego-vore.


Strane bi trebalo da preduzmu aktivnu razmenu iskusta-va i dobre prakse u vezi s održivim turizmom u planinskimoblastima, da sarađuju na projektima koji se odnose naoblast Karpata i da koordiniraju aktivnosti koje regulišu pre-kogranične ili pogranične zaštićene oblasti. Pošto kulturna iprirodna sredina u zaštićenoj oblasti treba da predstavljajubazu za sve načine korišćenja, turistička politika i strategijamoraju da podrže i očuvaju prirodne i kulturne vrednostirelevantnih lokacija. Imajući ovo u vidu, lokalni organi vlastibi trebalo da:

• preduzimaju aktivnu razmenu iskustava i dobre prakse uvezi s održivim turizmom u planinskim oblastima;

• iniciraju koordinirane/zajedničke planove i aktivnosti zakoherentno upravljanje zajedničkim zaštićenim oblasti-ma i drugim lokacijama od interesa za turiste;

• obezbeđuju učešće javnosti u procesu planiranja;• uspostavljaju dijalog i redovnu saradnju svih zaintereso-

vanih strana, uključujući lokalnu zajednicu, tur-opera-tore, menadžere i planere zaštićenih oblasti; i

• stalno procenjuju sve turističke programe, kako bi seosiguralo da su ciljevi ostvareni.

Planiranje bi trebalo da se obavi na regionalnom nivouodređene oblasti. Sve turističke mogućnosti treba da se popi-šu u okviru procesa planiranja, a planiranje u oblasti turizmatrebalo bi da vodi računa o turističkoj potražnji.


Članovi 4 i 11. S jedne strane, biološka i predeona raz-novrsnost i prirodna i kulturna baština, privlače turiste, štodonosi koristi lokalnim zajednicama. S druge strane, održivturizam omogućava ublažavanje posledica turizma na živo-tnu sredinu u celini.

Član 5. Prostorno planiranje može da utiče na turizam, azajednički prostorni planovi mogu da uzmu u obzir razvojturizma.

Član 7. Održivo upravljanje zemljištem i šumama bićeod koristi održivom turizmu u tim oblastima. Šume, kaorekreacione oblasti, predstavljaju važne turističke lokacije.

Član 8. Turistički objekti su neophodni za razvoj turiz-ma, a dobar sistem javnog saobraćaja potreban je da bi se

OKVIR 37

Zaštićeni predeo u Horna Oravi lociran je u oblasti Gornje Orave koja se nalazi u planinama na severu Slovačke,ispod planine Babja Gora. Babja Gora je nacionalni park uključen u program UNESCO-a „Čovek i biosfera“, a nala-zi se u južnom delu Poljske.

Godine 2002, zaključen je sporazum između uprava dveju susednih zaštićenih oblasti. U njemu se istuču znanje ipriznavanje nadležnosti jedne i druge uprave (poljske i slovačke), uglavnom u okviru izrade zajedničkih strategija(na primer, zaštite prirode, ekološkog obrazovanja, turizma) i primene zajedničkih prekograničnih projekata i pro-grama.

Zahvaljujući tome, otvoren je jedan poljsko-slovački obrazovni put koji vodi od Markove ščavini u Poljskoj do SlaneVode u Slovačkoj. Ovaj novi put omogućava posmatranje divljih životinja i na severnim i na južnim padinama Babji-ne Gore/Hore. Posetiocima se pruža mogućnost da se upoznaju s divljom florom i faunom, pećinama i tresetištimau toj oblasti. Osim toga, aktivnosti usmerene na ukidanje dve paralelne turističke rute duž državne granice i stvara-nje jedne, smanjile su pritisak turista u ovom području.

Na primer, lokalne zajednice sarađuju u okviru programa PHARE CBC „Biciklistička staza“. U program staze okomasiva Babjine Gore uključena su udruženja poljskih opština, lokalne zajednice i istih takvih udruženja u slovačkomdelu tih planina.

Izvor: www.gefweb.org/Documents/Medium-Sized_Project_Proposals/MSP_Proposals/Regional_Conservation_Sound_Tourism.pdf

Prekogranična saradnja između Babje Gore (rezervata biosfere/nacionalnogparka) i Horne Orave (zaštićenog predela)



došlo do turističkih destinacija. Dakle, za održiv turizamneophodni su održivi transport i infrastruktura.

Član 12. Procena uticaja turističkih aktivnosti na životnusredinu i redovno praćenje njihovog razvoja bitni su za obez-beđenje održivosti i izbegavanje eventualnih štetnih posledi-ca.

Član 13. Svest javnosti i obrazovanje od suštinske su važ-nosti za promovisanje i primenu prakse održivog razvoja.



Planine predstavljaju najvažniji izvor energije: iz njihdobijamo biološko gorivo (drvo, poljoprivredni otpaci) ineobnovljivo fosilno gorivo, kao što su ugalj i prirodni gas.One su bogate i mineralima i metalima, a time i pogodnelokacije za ekstraktivnu industriju. Ekonomski i društvenirazvoj u velikoj meri zavise od industrije i energetike, poštosu ova dva sektora bitne komponente svih čovekovih aktiv-nosti. Osim toga, oni doprinose povećanju privrednog rasta izaposlenosti.

Industrija, energija i životna sredina međusobno su bli-sko povezane. Iako su posledice industrijske proizvodnje ikorišćenja energije po životnu sredinu često veoma štetne,industrija i energetika mogu da odigraju suštinsku ulogu uostvarivanju ciljeva kao što je održiv razvoj. Ti sektori obez-beđuju proizvode i usluge i mogu da doprinesu ekološki bez-bednom razvoju zahvaljujući štednji resursa i razvoju obnov-ljivih izvora energije i tehnologija koje smanjuju štetne utica-je industrijskih aktivnosti i korišćenja energije na životnu sre-dinu.

Priznajući posebnu osetljivost planinskih područja, čla-nom 10 se, u cilju zaštite životne sredine i zdravlja ljudi, zah-teva da strane preduzimaju mere i pokrenu aktivnosti koje ćepromovisati čistiju proizvodnju, obezbediti adekvatnu reakci-ju u slučajevima industrijskih udesa i sistema za ublažavanjenjihovih posledica, podsticati ekološki bezbedne metodeproizvodnje, distribucije i korišćenja energije, olakšavati kori-šćenje obnovljivih izvora, sprovoditi mere koje štede energijui smanjivati posledice rudarstva na životnu sredinu.

1. Strane se obavezuju da će promovisatitehnologije čistije proizvodnje, u ciljuadekvatne prevencije industrijskihudesa, reagovanja na posledice istih injihove kasnije sanacije, kao i očuvanjaljudskog zdravlja i planinskihekosistema.

Prvi stav je posvećen industriji, a cilj mu je da podstakneekološki bezbedne tehnologije i da zaštiti ljude i životnu sre-dinu od industrijskih udesa. Treba napomenuti da je tekstove odredbe donekle dvosmislen; tehnologije čistije proizvo-dnje Konvencija povezuje s prevencijom industrijskih udesa ireagovanjem na njih. Čistija proizvodnja, iako može da sma-nji mogućnost i ozbiljnost industrijskih udesa time što sma-njuje količine zagađivača koji se koriste i proizvode, u stvariima ograničen direktni uticaj na sprečavanje udesa, reagova-njem na njih, odnosno, sanaciju, a nipošto nije ni jedinosredstvo za sprečavanje ili ublažavanje udesa. S obzirom napotrebu za jasnoćom, posebno u odnosu na lokalne vlasti idruge koji su zaduženi za sprovođenje Konvencije, možda bibilo pametno kada bi Konferencija država članica dopunilaovu odredbu time što bi joj dodala smernice, ili odluke, ilišto bi unela izmene u sam tekst Konvencije.

Postoje brojne adekvatne mere koje se mogu preduzetiradi smanjenja rizika od industrijskih udesa, uključujućismernice za investicije, procenu rizika, uspostavljanje sistemaupravljanja bezbednošću, informisanje javnosti i druge. Uovom smislu, bitno je sprovođenje međunarodnih konvenci-ja koje se bave sprečavanjem udesa i upravljanjem.

Glava IČlan 10

Član 10 – Industrija i energetika

1. Strane se obavezuju da će promovisati tehnologije čistije proizvodnje u cilju adekvatne prevencije indu-strijskih udesa, reagovanja na posledice istih i njihove kasnije sanacije, kao i očuvanja ljudskog zdravlja iplaninskih ekosistema.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj uvođenje ekološki bezbednih metoda proizvodnje, dis-tribucije i upotrebe energije, koje svode na najmanju moguću meru negativne efekte na biodiverzitet i pre-dele, uključujuću širu upotrebu obnovljivih izvora energije i mera uštede energije, kako je primereno.

3. Strane će imati za cilj smanjenje negativnih uticaja eksploatacije ruda na životnu sredinu i obezbeđenjeadekvatnog ekološkog nadzora nad rudarskom tehnologijom i praksama.


Industrijalizacija je oduvek bila pokretačka snaga moder-nizacije i privrednog rasta. Međutim, Komisija Ujedinjenihnacija za održiv razvoj u svom izveštaju ističe da je s pora-stom uloge industrije u privrednom razvoju došlo do odgo-varajućeg porasta industrijskih aktivnosti na životnu sredinu.Štetne emisije i otpad generišu svi industrijski sektori, štomože da ima globalne, regionalne i lokalne posledice. Nalokalnom nivou, industrijske emisije doprinose zagađenjuvazduha u gradovima, kao i kontaminaciji zemljišta i reka.Uticaji na regionalnom nivou uključuju kisele kiše i zagađe-nje vode i priobalnih zona. Najveći globalni uticaji odnose sena klimatske promene, oštećenje ozonskog omotača i gubi-tak biodiverziteta.238 Ovo je još očiglednije u osetljivim/krh-kim ekosistemima kao što su planinske oblasti.

Štaviše, pitanje bezbednosti javlja se zbog mogućih indu-strijskih udesa. Rizik od industrijskih udesa veći je u zemlja-ma u kojima je malo industrijskih pogona modernizovano, avećina karpatskih zemalja ima i problem s loše održavanimpostrojenjima. Adekvatna reakcija na ove negativne uticajemogla bi se naći u novim tehnologijama: stoga industrijskatehnologija, efikasni proizvodni procesi i stalne inovacije

doprinose unapređenju ekoloških rezultata industrije. Kar-patska konvencija zalaže se za promovisanje tehnologijačistije proizvodnje.

Glavni koncepti

Koncept čistije proizvodnje prvo su devedesetih godi-na prošlog veka razvile Ujedinjene nacije. UNEP je usvojiosledeću definiciju:239 „Čistija proizvodnja predstavlja stalnuprimenu integrisane preventivne ekološke strategije na pro-cese, proizvode i usluge, čime se povećava opšta efikasnost,a smanjuju rizici za ljude i životnu sredinu“.

Ovaj koncept objašnjava preventivan pristup upravljanjaživotnom sredinom. On je prilično širok, budući da obuhva-ta pojmove kao što su ekoefikasnost ili zelena proizvodnja, aodnosi se na industrijske procese za proizvodnju dobara iusluga, koji minimalno utiču na životnu sredinu (tojest, sma-njuju količinu otpada i ukupno stvaranje zagađenja, a una-pređuju efikasno korišćenje resursa).

Ovaj koncept podrazumeva preventivan pristup uprav-

OKVIR 38

Čistija proizvodnja u gumarskoj industriji u Češkoj

Bell Tyre Limited jedan je od najvećih proizvođača gumarskih proizvoda u Češkoj. Proizvodni asortiman uključuječetiri vrste proizvoda: poluproizvode od gume, gume za motocikle, gumene kaiševe i gume za automobile i poljo-privrednu mehanizaciju.

Nadzor nad čistijom proizvodnjom u kompaniji usredsredio se na proizvodnju gumenih kaiševa, stoga što se utvrdi-lo da stvara velike količine otpada, kao i zato što je potrošnja energije i vode bila suviše velika. Pošto su u proizvo-dnju guma već uvođene tehnološke promene, nadzor nad čistijom proizvodnjom nije se smatrao potrebnim.

Razvijeno je i odabrano za primenu sledećih šest rešenja za čistiju proizvodnju:

• modifikacija mašina za sečenje gume, da bi se otpad sveo na najmanju moguću meru;• ponovno korišćenje otpada nastalog tokom sečenja guma;• zamena sirovina koje se koriste u procesu vulkanizacije u cilju separacije, kako bi se izbeglo formiranje taloga,

zahvaljujući čemu voda za hlađenje može da se reciklira;• strogi nadzor potrošnje vode kako bi se utvrdilo curenje;• instaliranje novog sistema grejanja, koje omogućava odvojene operacije u različitim pogonima; i• bolje korišćenje centralnog grejanja koje bi se isključivalo tokom vikenda.

Ekološke koristi Ove opcije čistije proizvodnje dovele su do značajnog smanjenja otpadnih voda – oko 5.520 m3 godišnje – istokao i do smanjenja potrošnje sveže vode za 220 m3 godišnje. Promene uvedene u proces sečenja gume smanjilesu otpad za oko 3,3 tone godišnje. Unapređenje sistema grejanja dovelo je do smanjenja potrošnje toplote od 12odsto.

Finansijske koristi Četiri od šest izabranih i sprovedenih načina čistije proizvodnje nisu nametali nikakve troškove, već su doveli douštede od 22.000 dolara. Dve opcije čiji su troškovi bili osrednji, podstakle su investicije u iznosu od 14.800 dolara,a omogućavaju uštedu od 13.400 dolara. Period povraćaja traje od četiri meseca do šest godina.

Izvor: www.cleanerproduction.com/Directory/sectors/subsectors/rubber.html

P R V I D E O : O P E R A T I V N E O D R E D B EČ L A N 1 0




ljanju životnom sredinom. Taj širok pojam obuhvata idejekao što su ekoefikasnost i zelena proizvodnja, a odnosi se naindustrijske procese u proizvodnji dobara i usluga uz mini-malni uticaj na životnu sredinu (na primer, smanjenje otpadai uopšteno izazivanje zagađenja, kao i unapređenje efikasno-sti korišćenja resursa).

Čistije proizvodne tehnologije blisko su povezane s naj-boljim dostupnim tehnikama (BAT) kako ih definiše Direkti-va EU 96/61/EC o integrisanom sprečavanju i kontrolizagađenja, koja inače predstavlja instrument za sprečavanje,smanjenje i eliminisanje zagađenja na izvoru. Najboljadostupna tehnika znači: „Najefikasniju i najnapredniju fazu urazvoju aktivnosti i operativnih metoda koji ukazuju na to dase u praksi mogu primeniti određene tehnike kako bi se, uprincipu, utvrdile granične vrednosti emisija radi sprečavanja,odnosno, ukoliko je to nemoguće, smanjenje emisija i uticajana životnu sredinu u celini.240

Uloga čistijih tehnologija ne sastoji se u direktnom rea-govanju na industrijske udese i njihove posledice. Uprkostome, ona smanjuje rizike za životnu sredinu, zdravlje i bez-bednost i stoga doprinosi smanjenju industrijskih udesa.

Industrijski udesi se u Konvenciji UNECE o prekogra-ničnim efektima industrijskih udesa definišu kao događaji dokojih nenamerno dolazi tokom bilo koje aktivnosti, uključu-jući korišćenje, skladištenje, rukovanje, odlaganje ili transportopasnih materija do nekog postrojenja. Ova Konvencijaodnosi se na udese koji mogu da izazovu „prekograničneefekte“, odnosno, „ozbiljne posledice koje je na teritoriji unadležnosti jedne strane ugovornice izazvao industrijski udesdo kojeg je došlo na teritoriji u nadležnosti druge strane ugo-vornice“.241

Smanjenje učestalosti i težine većih industrijskih udesamože se postići primenom programa prevencije i reagova-nja (PPR), koji se odnosi na industrijske rizike, a vodi raču-na o usvojenim standardima i normama. Na primer, uprav-ljanje rizicima242 predstavlja odgovarajući instrument zasprečavanje i smanjenje učestalosti i uticaja ovakvih udesa.Pored toga, posledice industrijskih udesa često mogu da sesmanje ako se na njih valjano reaguje. Recimo, potrebno jetrenutno aktiviranje odgovarajućih planova za nepredviđe-ne situacije, na licu mesta i izvan njega, uključujući koordi-niranu reakciju i zaštitu stanovništva. Takođe moraju da seorganizujuotklanjanje posledica udesa i sanacija (odnošenjekontejnera, dekontaminacija zagađenog zemljišta, zaštitazemljišta i vode itd.).


U Međunarodnoj deklaraciji o čistijoj proizvodnji243

usvojenoj na Petom međunarodnom seminaru na visokomnivou, održanom u Južnoj Koreji u jesen 1998. godine, dataje sledeća definicija čistije proizvodnje: „Prema našem shva-tanju, čistija proizvodnja podrazumeva da se u cilju ostvare-

nja ekonomskih, društvenih, zdravstvenih i bezbednosnihkoristi, na procese, proizvode i usluge stalno primenjuju inte-grisane preventivne strategije“.

Potpisnice Deklaracije obavezale su se da će učiniti svešto je potrebno za usvajanje tehnologija čistije proizvodnje, ito tako što će sebi postavljati izazovne ciljeve, što će prekouvedenih upravljačkih sistema obaveštavati o postignutomnapretku, što će ohrabrivati nove i dodatne investicije u pre-ventivne tehnološke mogućnosti i podsticati ekološki bezbe-dnu tehnološku saradnju i transfer tehnologije između zema-lja, kao i da će preduzimati zajedničke aktivnosti u vezi spreispitivanjem i primenom Deklaracije.

Konvencija o prekograničnim efektima industrijskihudesa (TEIA),244 usvojena u Helsinkiju 17. marta 1992, stu-pila je na snagu 19. aprila 2000. godine. Skoro sve karpatskezemlje pristupile su Konvenciji, što je posebno značajno zaprimenu ovog člana. U Konvenciji su navedene mere kojestrane moraju da preduzmu da bi sprečile posledice industrij-skih udesa s eventualnim prekograničnim efektom, uključu-jući posledice udesa koje prouzrokuju prirodne katastrofe,odnosno, da na njih reaguju i da ublažavaju njihove posledi-ce. Ona obuhvata i međunarodnu saradnju koja se odnosi nauzajamnu pomoć, istraživanje i razvoj, razmenu informacija itehnologije u oblastima u kojima se sprovodi zaštita od indu-strijskih udesa, odnosno, u oblastima koje su spremne dareaguju. Konvencija podstiče međunarodnu saradnju zemaljaugovornica pre, tokom i posle industrijskih udesa i podstičeih da jedna drugoj pomažu u slučaju da se dogode, kao i dasarađuju u oblasti istraživanja i razvoja, i da razmenjujuinformacije i tehnologije.

Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi štetenastale u prekograničnim vodama usled industrijskihudesa, usvojen u Kijevu 21. maja 2003. godine, predstavljazajednički instrument Konvencije o prekograničnim uticaji-ma industrijskih udesa i Konvencije o zaštiti i korišćenju pre-kograničnih vodotokova i jezera. Do 2007. godine ratifikova-la ga je samo Mađarska.

Posle černobiljske katastrofe, najveće nuklearne havarijekoja se ikada dogodila, usvojeno je nekoliko međunarodnihkonvencija i pravnih sporazuma u vezi sa sprečavanjemnuklearnih akcidenata i reagovanjem na njih. Godine 1986,Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) izradilaje Konvenciju o ranom upozorenju na nuklearni akci-dent, koja od država zahteva da direktno pogođene države iliAgenciju blagovremeno obaveste o vremenu, lokacijama,jačini radijacije i drugim bitnim podacima za procenu stanja.Konvencija o pružanju pomoći u slučaju nuklearnogakcidenta ili opasnosti od radijacije, zahteva od država daobaveste Agenciju koje stručnjake i šta od opreme i materija-la za pružanje pomoći mogu da stave na raspolaganje. OvimKonvencijama pristupile su sve karpatske zemlje. Konvenci-ja o nuklearnoj bezbednosti, usvojena u Beču 17. juna1994. godine, stupila je na snagu 1996. Njen cilj je postizanjevišeg nivoa bezbednosti zahvaljujući zahtevima u vezi s loci-ranjem nuklearnih postrojenja, dostupnošću adekvatnih fina-

nsijskih i ljudskih resursa, procenom i verifikacijom bezbed-nosti, obezbeđenjem kvaliteta, spremnošću za vanrednesituacije, kao i ostalim merama. Sve karpatske zemlje, izuzevSrbije, ratifikovale su ovu Konvenciju.245

U Glavi 30 Agende 21 promoviše se čistija proizvodnjai skreće pažnja na to da proizvodnja, tehnologija i upravlja-nje, koji neefikasno koriste resurse, proizvode ostatke koji seponovo ne upotrebljavaju i izbacaju otpad koji negativnoutiče na zdravlje ljudi i životnu sredinu, a njihovi proizvodiprilikom korišćenja takođe imaju negativan uticaj i čestoteško mogu da se recikliraju. Zato ih je potrebno zamenititehnologijama, dobrom upravljačkom i prozivodnom pra-ksom i znanjem, koji za sve vreme životnog ciklusa proizvo-da otpad svode na najmanju moguću meru.

Član 1 Direktive Saveta 96/82/EC od 9. decembra 1996.o kontroli opasnosti od većih udesa izazvanih štetnim mate-rijama (II direktiva iz Seveza), navodi da je cilj ove Direktivesprečavanje većih udesa koji uključuje opasne materije, kao iograničavanje posledica takvih udesa na ljude i životnu sredi-nu, uz vođenje računa o doslednom i efikasnom obezbeđe-nju visokog nivoa zaštite u celoj Zajednici. Države članice ćese truditi da industriji nametnu obavezu da preduzima sveneophodne mere za sprečavanje većih udesa i ograničenjenjihovih posledica. Stoga će utvrditi politiku sprečavanjavećih udesa i postarati se za njeno dosledno sprovođenje, štoće biti garancija visokog nivoa zaštite za čoveka i životnusredinu, pomoću odgovarajućih sredstava, struktura i siste-ma upravljanja. U Aneksu 1 ove Direktive navedene sumaterije koje se klasifikuju kao „opasne“ (I deo) i grupišumaterije koje u I delu nisu svrstane u posebne kategorije (IIdeo), uz dalju detaljnu podelu i objašnjenje sadržaja svakekategorije.

Sprečavanje udesa povezuje se i s minimalizacijom rizikapovezanih s velikim industrijskim kompleksima koji u perio-du globalizacije često nastaju zbog međunarodnih investicija.Procena uticaja na životnu sredinu koristi se kao standardni

instrument za proveru rizika uključenih u novoizgrađenepogone, mada i izvesni aspekti samog procesa investiranjamogu da imaju uticaj na nivo rizika povezanih s određenimradovima. Shodno tome, na globalnom nivou ulažu se odre-đeni napori kako bi se uspostavili standardi za međunarodneinvesticije, posebno kada uključuju aktivnosti koje podrazu-mevaju visok rizik od udesa, ili ugrožavanja zdravlja ljudi iživotne sredine, kao što su rudarstvo i druge opasne aktiv-nosti (v. Boks 39).


U okviru ovog stava, od vlasti će se tražiti:

• usvajanje mera i propisa za sprečavanje udesa, odnosno,upravljanje udesima u skladu s međunarodnim standardi-ma;

• podizanje svesti lokalnih zajednica i stručnjaka u indus-trijskom sektoru, na primer, kroz obuku i promovisanječistijih tehnologija;

• stvaranje različitih stimulansa za podsticanje javnih sub-jekata i firmi na korišćenje održive tehnologije;

• utvrđivanje i sprovođenje odgovarajućeg sistema izvešta-vanja i praćenja;

• generisanje informacija potrebnih za uspostavljanje bazapodataka i informacionih sistema, u cilju olakšavanjaprocene ekoloških rizika i katastrofa u planinskim eko-sistemima; i

• obezbeđenje adekvatne primene odgovarajućih ekološk-ih standarda pomoću savremenih instrumenata, recimo,korišćenjem prednosti kao što su interes i uključivanjezainteresovanih strana.

OKVIR 39

Kao direktan odgovor na katastrofu koju je februara 2000. godine izazvalo izlivanje cijanida iz pogona za preraduzlata Auro u jednu pritoku Tise, u mestu Baja Mare, a u cilju sprečavanja drugih mogućih katastrofa u slučajevimakada međunarodne investicije igraju važnu ulogu, pokrenuta je međunarodna inicijativa za podsticanje dijaloga uvezi s boljim upravljanjem direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti, uz uzimanje u obzir složenih osno-vnih uzroka rudarskih i drugih nesreća, kao i nepostojanja odgovarajućih kontrolnih sistema. Tako su nastali „Princi-pi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti“, instrument za smanjenje rizika u procesu investi-ranja, koji je u svim kontekstima u kojima se za njim poseglo – što se činilo na dobrovoljnoj osnovi – bio izuzetnocenjen i hvaljen.

Ovi principi objavljeni su na Svetskom samitu o održivom razvoju održanom u Johanesburgu 2002. godine, a bili surazmotreni i na Petoj ministarskoj konferenciji „Životna sredinu za Evropu“ održanoj u Kijevu 2003. godine (REFNo. Kiev.conf/2003/inf/18)./246/ Oni su nedavno uključeni i u razvoj nove bezbednosne politike Međunarodnefinansijske korporacije, a trenutno se razmatra probna primena u okviru nekih investicija u rudarstvo u JugoistočnojEvropi.

Principi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti





Agenda 21 podstiče vlade da u saradnji s industrijom:• utvrde i sprovode odgovarajuću kombinaciju ekonom-

skih instrumenata i normativnih mera, kao što su zakoni,propisi i standardi, koji će podsticati korišćenje čistijeproizvodnje uz posebno obraćanje pažnje na mala i sred-nja preduzeća;

• poboljšaju obrazovanje i obuku i povećaju svest u vezi sčistijom proizvodnjom, što treba da učine zajedno s rele-vantnim nacionalnim i lokalnim vlastima; i

• uključe u svoju politiku i poslovanje identifikaciju, pro-cenu, istraživanje i razvoj, upravljanje, marketing i pri-menu čistije proizvodnje.247

Od najveće važnosti je prekogranična saradnja u okvi-ru industrijskih aktivnosti.

Ovo je naglašeno u Osnovnim principima OECD za spreča-vanje hemijskih udesa, pripravnosti i odgovoru na njih,248 gde se isti-če da bi susedne zemlje morale da izmenjuju informacije i dase konstultuju u cilju sprečavanja udesa i smanjenja negativ-nih uticaja u slučaju da do njih ipak dođe, isto kao i u Kon-vencijama IAEA za vanredne situacije, koje uspostavljajumeđunarodni okvir za olakšavanje razmene informacija ibrzo pružanje pomoći u slučaju nuklearnog akcidenta i van-redne radiološke situacije.

U ovom cilju, zemlja u kojoj se nalaze neka opasnapostrojenja ili se tek planiraju, treba da se postara da svepotencijalno ugrožene zemlje dobiju odgovarajuće informa-cije u vezi s postojećim ili planiranim opasnim postrojenjima,dok potencijalno ugrožene zemlje zemlji domaćinu treba dapruže relevantne informacije u vezi s oblastima u njihovojnadležnosti, koje bi mogle da budu ugrožene u slučaju pre-kogranične štete nastale usled udesa.

2. Strane se obavezuju da će voditi politikučiji je cilj uvođenje ekološki bezbednihmera proizvodnje, distribucije i upotrebeenergije, koje svode na najmanjumoguću meru negativne efekte nabiodiverzitet i predele, uključujući širuupotrebu obnovljivih izvora energije imera uštede energije..Energija je bitna za ekonomski i društveni razvoj i una-

pređenje života. Trend sve veće potrošnje energije, posebnoizražen u industriji i transportu, zahteva njenu ekstenzivnuproizvodnju. Postojeći načini korišćenja energije, naročitoonih koji se zasnivaju na upotrebi fosilnih goriva, pokrećuozbiljna pitanja, budući da zavise od ograničenih resursa, autiču na lokalnu, regionalnu i globalnu životnu sredinu,budući da prouzrokuju degradaciju zemljišta, lokalno zaga-đenje vazduha, zakiseljavanje vode i zemljišta i emitovanje

gasova s efektom staklene bašte. Prema tome, neophodno jeda se unapredi način na koji se energija proizvodi, distribuirai koristi, pri čemu su od presudne važnosti održive opcije zasnabdevanje energijom u budućnosti.

U stavu 2, člana 10, navodi se da strane treba da usvajajumetode i tehnologije koji na najmanju moguću meru svodenegativne efekte na životnu sredinu.

Glavni koncepti

Životni ciklus energije uključuje proizvodnju, distribucijui potrošnju. Svaka faza ovog ciklusa izvor je niza različitihuticaja na zdravlje i životnu sredinu: • proizvodnja energije obuhvata ekstrakciju i korišćenje

fosilnih goriva, kao što su nafta, ugalj i gas;• distribucija energije zahteva široku mrežu dalekovoda i

naftovoda/gasovoda, koji prolaze kroz prirodu, kako biprenosili električnu struju i gorivo, mada se za transportenergenata i dalje koriste morski, drumski i železničkisaobraćaj;

• potrošnja energije, odnosno, goriva ili električneenergije, izvor je emisija otpada i zagađivača.249

Ekološki bezbedni metodi, kao što su održiva energija,zelena energija ili obnovljiva energija, manje su štetni za živo-tnu sredinu, a povećavaju energetsku efikasnost i nude čistijealternative.

Obnovljivi izvori energije odnose se na izvore koji seprirodno „popunjavaju“. Na primer, vetar, biomasa, hidroe-nergija, solarna energija i geotermalna energija svrstavaju seu ovu kategoriju, pošto predstavljaju neiscrpne izvore energi-je (neke varijante mogu da uključuju energiju dobijenu odspaljivanja otpada), dok su fosilna goriva, kao što su nafta,prirodni gas i ugalj, neobnovljivi izvori energije. Izvori elek-trične energije mogu da budu: sunce, vetar, biomasa, geoter-malni izvori, voda i okean; toplota može da se dobija izsolarnih, termalnih i geotermalnih izvora; dok biološka gori-va, kao što su etanol i metan, mogu da se dobiju iz više razli-čitih obnovljivih izvora.250

Postoje mnogi drugi obnovljivi izvori energije, koji se ponegde koriste – recimo: gasovi koji se razvijaju u deponijama,čvrst otpad, toplota okeana, snaga plime i oseke, kao i snagamorskih talasa. Međutim, obim primene ovih tehnologijaveoma je mali – kao i mogućnost da zamene konvencionalneizvore. Većina navedenih tehnologija još je u fazi istraživanjaili se u okviru pilot projekata primenjuje na ad hoc osnovi.

Tvrdnja da je nuklearna energija „zelena“ prilično je kon-traverzna. Ona je svakako održiva, po svoj prilici obnovljiva,i ne proizvodi bukvalno nikakvo atmosfersko zagađenje ufazi proizvodnje. Međutim, rizici od udesa u nuklearnimelektranama i njihove drastične, gotovo nepopravljive posle-dice pokreću pitanja u vezi s održivošću proizvodnjenuklearne energije. Pored toga, još nije pronađeno nikakvo

celovito rešenje za problem nuklearnog otpada, s obziromna visok nivo neizvesnosti u pogledu budućih opasnosti odproizvoda reakcije nuklearnih gorivnih elemenata.

Štednja energije doprinosi smanjenju potrošnje, sma-njenju uticaja na životnu sredinu i smanjenju troškova. Naprimer, racionalno korišćenje energije nesumnjivo predstav-lja najbrži, najefikasniji i najekonomičniji načini za smanjenjeemisija gasova s efektom staklene bašte.251 Ono obezbeđujei veću ekonomsku i industrijsku produktivnost i konkurent-nost,252 te stoga predstavlja okosnicu svake političke i ene-rgetske strategije koja se ozbiljno bavi dugoročnim energet-skim izazovima.


Glava 4 Agende 21 o promeni strukture potrošnje pod-stiče veću efikasnost u korišćenju energije i resursa, kao ismanjenje količine energije i materijala koji se koriste pojedinici proizvodnje dobara i usluga. Ona se takođe zalaže zapojačane napore u cilju ekonomski efikasnog korišćenjaenergije i resursa, i to na ekološki bezbedan način.

Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeniklime, shvatajući i uočavajući vezu između klimatskih pro-mena i emisija gasova s efektom staklene bašte s jedne stra-ne, i primene principa predostrožnosti s druge, ukazuje napotrebu da se u obzir uzmu „mogućnosti za postizanje većeenergetske efikasnosti i kontrole emisija gasova s efektomstaklene bašte uopšteno“, uključujući i primenu novih teh-

OKVIR 40

Energetske kulture pružaju dvostruku mogućnost za održiv razvoj ruralnih sredina. One pomažu u smanjenju emisi-ja ugljenika i zavisnosti od uvoza fosilnih goriva, a obezbeđuju i novi izvor prihoda poljoprivrednicima u oblastimau kojima je tradicionalna poljoprivreda u opadanju. Međutim, poljoprivednici nemaju uvek pristup znanju ili podr-šku potrebnu za uzgajanje i prodaju novih kultura. U severnoistočnom delu Poljske, Podlaska agencija pomaže dase prevaziđe ova prepreka tako što organizuje dane kada se pružaju informacije, kao i seminare na kojima se dobi-jaju detaljna uputstva.

Ciljevi projekta uvođenja energetskih kultura u Podlasko vojdvodstvo bili su:

• upoznavanje poljoprivrednika s metodima uzgajanja energetskih biljaka i korišćenje biomase za proizvodnjuenergije;

• prezentacija ekonomskog potencijala uzgoja kultura kao što su vrba i suncokret u cilju širenja tržišta zeleneenergije;

• bolje snabdevanje postrojenja koja koriste biomasu kao gorivo energetskim kulturama ;• podizanje svesti farmera o energetskoj politici, izvorima finansiranja i očuvanju energije, isto kao i o zaštiti živo-

tne sredine; i• podsticanje zasada energetskih kultura na neiskorišćenom zemljištu, kako bi se obezbedile dodatne ekološke

koristi.

U okviru ovog projekta, 125 lokalnih proizvođača naučilo je kako da finansira, proizvodi i snabdeva tržište zeleneenergije. Projektom su obuhvaćeni i lokalni proizvođači energije. Zahvaljujući direktnim rezultatima ovih edukativ-nih programa, 200 hektara je zasađeno energetskim kulturama za koje je stvoreno veće tržište. Ovo će regionupomoći da ostvari ciljeve u vezi s resursima obnovljive energije, ali i da smanji zavisnost od tradicionalnih gorivakao što su ugalj i lož-ulje.

Izvori: www.managenergy.net/products/R1093.htm i www.managenergy.net/download/nr207.pdf

Uzgajanje energetskih kultura – mogućnost za razvoj u ruralnim oblastimaPodlaskog vojvodstva u Poljskoj

OKVIR 41

Ukazom „Solarni paneli na krovovima“, italijansko Ministarstvo za životnu sredinu izradilo je projekat (2000-2002)za podsticanje izgradnje solarnih panela na krovovima zgrada. Polovina programa odnosila se na javne zgrade, adruga na privatne, ali isključivo u autonomnoj pokrajini Bolcano i Trento. Maksimalno učešće Ministarstva iznosiloje 75 odsto od ukupnih troškova uređaja.

Solarni paneli na krovovima – Ukaz italijanskog Ministarstva za životnu sredinu 2001.



nologija na način koji tu primenu čini ekonomski i društvenokorisnom.253

Protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija opromeni klime, takozvani Kjoto protokol, ističe da se svestrane obavezuju na povećanje energetske efikasnosti uodgovarajućim sektorima nacionalne privrede; na promovi-sanje razvoja i korišćenje novih tehnologija i obnovljivihizvora energije koji inhibiraju emisije ugljendioksida i nove,inovativne ekološki bezbedne tehnologije.254

Na nivou Evropske unije, energetska pitanja regulisanasu Odlukom Saveta i Komisije 98/181/EC, ECSC, Euroa-tom od 23. septembra 1997. godine o Zaključku Ugovora oenergetskoj povelji i Protokola uz Energetsku povelju oenergetskoj efikasnosti i srodnim ekološkim aspektima.Cilj ovog Ugovora jeste uspostavljanje pravnog okvira zapromovisanje dugoročne saradnje iz oblasti energetike. Naj-važnije odredbe ovog Ugovora odnose se na zaštitu investici-ja, trgovinu energentima i energetskim proizvodima, tranzit irešavanje sporova.

Ugovorne strane su obavezne da na ekonomičan načinsmanje štetan uticaj – na svojoj teritoriji i izvan nje – svihpostupaka u okviru energetskog ciklusa, dobro vodeći raču-na o pitanjima bezbednosti. Protokol o energetskoj poveljiusvojen je u skladu s odredbama ovog ugovora koji izričitopredviđa mogućnost izrade protokola i usvajanja deklaracijeu vezi s ostvarivanjem ciljeva i principa povelje. Ti ciljevi su:• promovisanje politike energetske efikasnosti, koja je u

skladu s održivim razvojem;• stvaranje uslova koji proizvođače i potrošače navode na

ekonomično i efikasno, po mogućstvu ekološki bezbed-no korišćenje energije; i

• podsticanje saradnje na planu energetske efikasnosti.

Strane ugovornice prihvataju usvajanje politike o ene-rgetskoj efikasnosti, kao i zakonski i regulatorni okvir koji,između ostalog, podstiče efikasno funkcionisanje tržišnihmehanizama, uključujući formiranje tržišnih cena.

Alpska konvencija zahteva od strana „da uvode meto-de proizvodnje, distribucije i korišćenja energije, koji su bez-bedni za ruralna područja, a ekološki su kompatibilni, kao ida promovišu mere za uštedu energije“.255 Ovo je jedini stavAlpske konvencije koji se bavi energijom i veoma je sličanstavu 2, člana 10 Karpatske konvencije, budući da predstavljajednostavno opredeljenje da se izaberu ekološki bezbednimetodi za proizvodnju i distribuciju energije.

Pored toga, 1998. godine usvojen je Protokol o energi-ji, koji je stupio na snagu 2002. Cilj ovog Protokola jesteuspostavljanje smernica za proizvodnju, distribuciju i tran-sport i očuvanje energije na teritorijama obuhvaćenim Kon-vencijom. Od strana ugovornica Protokola stoga se zahtevada uspostave ravnotežu između energetske infrastrukture ipotreba zaštite životne sredine, tako što će racionalisati kori-šćenje energije, podsticati obnovljive izvore energije, korišće-nje savremene tehnologije i razvoj procene uticaja na životnu

sredinu za sva nova energetska postrojenja, ili svaku struk-turnu promenu postojećih.


U okviru Karpatske konvencije, vlasti se obavezuju na:• integrisanje ekoloških faktora i prioriteta u energetsku

politiku;• procenu celokupnog životnog ciklusa energenata,

uključujući proizvodnju, distribuciju i korišćenje; • podsticanje istraživanja i razvoja ekološki bezbednih

tehnologija; i• stvaranje različitih vrsta podsticaja, kako bi se ohrabrio

prelazak na obnovljive izvore energije.

Pored toga, jačanje međunarodne saradnje i razmenaiskustva, prakse i tehnologija u oblasti energetike mogu daomoguće održiviju i energetski efikasniju potrošnju.

3. Strane će imati za cilj smanjenjenegativnih uticaja eksploatacije rude naživotnu sredinu i obezbeđivanjeadekvatnog ekološkog nadzora nadrudarskom tehnologijom i praksama. U poređenju s mnogim drugim sektorima, potencijalni

društveni i ekonomski problemi povezani s rudarstvom ipreradom metala veoma su značajni i složeni za rešavanje.Iako obezbeđuje veliki deo sirovina neophodnih za izgradnjuinfrastrukture i ekonomski razvoj, rudarstvo predstavljajednu od najvećih pretnji za životnu sredinu i bezbednost.

Godine 1999, Nazari iz Evropske banke za obnovu i raz-voj napisao je sledeće: „Rudarski sektor značajno doprinosilokalnim i nacionalnim privredama,uključujući one u Cen-tralnoj i Jugoistočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu.Međutim, u delovima Centralne i Istočne Evrope i bivšegSovjetskog Saveza, za rudarski sektor često je bilo karakteri-sično neodgovarajuće planiranje, kao i neodgovarajuća ope-rativna i postoperativna praksa, uključujući i odsustvo ade-kvatnog regulatornog okvira i neodgovarajuće primene aktiv-nosti u vezi sa saniranjem i zatvaranjem rudnika. Rudarskeaktivnosti su, u nekim regionima u kojima se odvijaju, izazi-vale – a i dalje izazivaju – ozbiljne ekološke, zdravstvene ibezbednosne posledice.“

Poslednjih godina, rudarske nesreće povećale su svestjavnosti o ekološkim i bezbednosnim opasnostima u ovomsektoru. Najbolji primer predstavlja izlivanje cijanida u BajaMareu u Rumuniji januara 2000. godine, koje je nazvano naj-većom ekološkom katastrofom u regionu posle Černobi-lja.256 Od onda su se promenili stavovi u odnosu na rudar-stvo, tako da se planiranje, praksa u vezi sa zatvaranjem irehabilitacijom i održive rudarske aktivnosti poboljšavaju.



U okviru ovog trenda, Karpatska konvencija se zalaže zarazvoj upravljačke politike i prakse, kao i za uvođenje tehno-logija koje omogućavaju da se rudarske aktivnosti obavljajuuz minimalnu ekološku štetu.

Glavni koncepti

Rudarstvo predstavlja veliku globalnu industriju. Pojamrudarstvo podrazumeva vađenje dragocenih ruda i drugoggeološkog materijala iz zemlje. Eksploatacija ruda možeživotnoj sredini da nanese ozbiljne štete kao što su:• preterana potrošnja energije i vode;• zagađenje vode, vazduha i zemljišta;• izmena predela;• erozija zemljišta;• osipanje rečnih obala; i• opasnosti po zdravlje i bezbednost.257

Izazovi za rudarsku industriju danas predstavljaju otkri-vanje, ekstrakcija i prerada metala i minerala uz najmanjimogući poremećaj životne sredine.

Tehnologije i prakse se razvijaju, čineći rudarstvo efika-snijim, bezbednijim i održivijim. Međutim, ne postoji jedin-stveno rešenje, budući da se pojedinosti (metali, minerali,lokacija, infrastruktura itd.) razlikuju u zavisnosti od rudnika.

Dobra praksa i dobre smernice postoje, posebno u zem-ljama kao što su Australija258 i Kanada.259 Ova unapređenjauopšteno omogućavaju održivo rudarstvo zahvaljujući eko-nomski, društveno i ekološki odgovornim praksama (v.Okvir 42).

Praćenje faktora životne sredine, u današnjem kon-tekstu, odnosi se na sisteme monitoringa predviđene za pro-cenu uticaja rudarskih aktivnosti na životnu sredinu. Ovoznači neposredan, dosledan, rutinski nadzor nad aktivnosti-ma i postrojenjima tokom dugog vremenskog perioda.Pored jačanja svesti i bolje informisanosti javnosti, praćenjefaktora životne sredine nudi mogućnost preduzimanjakorektivnih mera u slučaju da se primete odstupanja.

OKVIR 42

Prethodna decenija, obeležena ratovima, sukobima i tranzicijom, ostavila je Jugoistočnoj Evropi u nasleđe neodgo-varajući rast i velike ekološke probleme. Regija je uglavnom pogođena velikim industrijskim zagađenjima u urba-nim-industrijskim područjima i zagađenjem koje stvara rudarski sektor.

Publikacija Rudarstvo za zatvaranje (Mining for Closure) koju su 2005. priredili učesnici u programu „Životna sredi-na i bezbednost“ (ENVSEC), utvrdila je da je zagađenje iz rudnika i srodnih industrija jedna od najvećih ekoloških ibezbednosnih opasnosti. Ovaj dokument predstavlja osnov za akciju u Jugoistočnoj Evropi i slivu reke Tise, a ciljmu je pomoć u definisanju i usvajanju principa za razvoj rudarske politike, razvoj kapaciteta i institucionalni razvoj– što bi trebalo da obezbedi održivu kombinaciju društvenih, ekonomskih i ekoloških rezultata u Jugoistočnoj Evro-pi i slivu reke Tise.

Četiri glavne oblasti u kojima donosioci odluka, kreatori politike i vodeći akteri u industriji treba da preduzmu akci-ju su:

• smanjenje rizika na napuštenim lokacijama – akcije koje pomažu u smanjenju veoma značajnih rizika poveza-nih s rudnicima koji su zatvoreni, ili s napuštenim lokacijama na kojima se nalaze velike količine fizički i hemijskinestabilnog i/ili neadekvatno odloženog i zaštićenog rudarskog otpada;

• smanjenje rizika na lokacijama gde se vrši eksploatacija – aktivnosti koje olakšavaju smanjenje veoma značajnihrizika povezanih s lokacijama na kojima se vadi ili prerađuje ruda, time što se osnažuju postojeći privredni sub-jekti i industrijske aktivnosti; ovo se pre svega odnosi na razvoj efektivnog i efikasnog pristupa finansiranju zat-varanja, koje omogućava sanaciju;

• razvoj novih resursa i ponovna eksploatacija usklađena s održivim razvojem – aktivnosti koje mogu da podstak-nu razvoj institucionalnih sposobnosti, kulturu kontrole rizika i značajno unapređenje operativnih postupkaka učitavom regionu, kako bi se uspostavio standard za planiranje rudnika, uključujući i planove za zatvaranje kaosastavni deo životnog ciklusa projekta;

• podsticanje institucionalnih okvira za upravljanje rudnim nasleđem, kao i održive eksploatacije rudnika i prera-de metala, daljeg razvoja zakonskih okvira za regulisanje rudarstva i prerade metala; jasne odgovornosti za eko-loške aspekte rudarstva i prerade metala u regionu; dalji razvoj institucija koje podržavaju prekogranično uprav-ljanje rizicima i/ili reagovanje u slučaju nesreće.

Izvor: www.envsec.org/see/pub/Mining%20for%20Closure1.doc

Rudarstvo za zatvaranje: politika, praksa i smernice za održivo rudarstvo i zat-varanje rudnika






Udes u Baja Mare podstakao je preispitivanje primenlji-vih pravila Evropske komisije o prekograničnim udesima iodgovornosti.

Godine 2002, na Svetskom samitu o održivom razvojuispravljen je previd do kojeg je došlo 1992. godine na Konfe-renciji u Riju, tako što je Planom sprovođenja iz Johane-sburga obuhvaćeno bezbedno upravljanje metalima i mine-ralima. Ovaj Samit je bio značajan stoga što je omogućiouspostavljanje jednog zaista globalnog partnerstva u ciljusprovođenja integrisanog i strateški fokusiranog pristupaekološkim i društvenim izazovima i održivoj eksploatacijiruda. Industrija je bila suočena s izazovima kao što su biliunapređenje njenog odnosa prema životnoj sredini i smanje-nje potrebe za energijom i vodom. Vlade su bile suočene spotrebom usvajanja regulative koja podstiče održivu eksploa-taciju ruda, uključujući razvoj ekonomskih politika koje ćeinternalizovati ekološke troškove proizvodnje. Nevladineorganizacije posvećene ekologiji i društvenim pitanjima bilesu podstaknute na uspostavljanje partnerskih odnosa s indu-strijom i državama u tranziciji kako bi se omogućila održivaeksploatacija rudnika.260

Postoji i Konvencija o bezbednosti i zaštiti zdravlja urudnicima.261 Pored politika koje se bave bezbednošću izdravljem radnika, Konvencija Međunarodne organizacijerada, usvojena 1995. godine, predviđa izvesne mere koje ćese pratiti i procenjuje rizike, takođe priprema i planove zanepredviđene situacije u slučaju industrijskih udesa i prirod-nih katastrofa.

Član 1 Direktive 2006/21/EC Evropskog parlamentai Saveta o upravljanju otpadom u ekstraktivnim indu-strijama262 predviđa mere, postupke i smernice za sprečava-nje ili najveće moguće smanjenje svih negativnih efekata naživotnu sredinu, a posebno na vodu, vazduh, zemljište, floru,faunu i predele, kao i posledica po čovekovo zdravlje, dokojih dolazi usled upravljanja otpadom iz ekstraktivnih indu-strija. Ova Direktiva bavi se upravljanjem otpadom koji sestvara tokom bušenja, ekstrakcije, prerade i skladištenjamineralnih sirovina, kao i rada u kamenolomima. Njen cilj jeupotpunjavanje Direktive o kontroli opasnosti od većihudesa, koja uključuje opasne materije, kao i najbolju dostup-nu tehničku dokumentaciju koja obuhvata upravljanje otpa-dom iz rudnika (jalovinom).

Navodimo ostale sporazume koji mogu da budu relevan-tni za rudarstvo:

1. Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduhana velikim udaljenostima (LRTAP iz 1979. godine) injena četiri protokola utvrđuju određene granice emisijasumpordioksida (1985, 1994), azotoksida (1988, 1998) iisparljivih organskih jedinjenja (1991). Ona predviđaznačajna ograničenja za povećanje sadržaja osnovnihminerala u zagađivačima na severnoj hemisferi (u Evrop-skoj uniji, Sjedinjenim Državama, Kanadi, Rusiji itd.),

Protokol o teškim metalima ove Konvencije posebnoje značajan za metaloprerađivačku industriju, kako zbogpredviđenih ograničenja u vezi s kvalitetom vazduha takoi stoga što bi mogao da izriče zabrane za neke procese iproizvode ukoliko njihovo korišćenje ili odlaganje možeda izazove prekogranično zagađenje vazduha.

2. Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača iz1985. godine, uključujući izmene i dopune obuhvaćeneProtokolom o materijama koje oštećuju ozonskiomotač iz Montreala (Montrealski sporazum),takođe imaju dugoročni uticaj na rudarstvo.


Vlasti na odgovarajućem nivou, uz podršku odgovaraju-ćih međunarodnih i regionalnih organizacija, trebalo bi da:• usvoje i primenjuju zakonske okvire koji se odnose na

otpad velike zapremine, zatvaranje rudnika i napuštenerudnike;

• obezbede kapacitete za preispitivanje dozvola i primenupropisa;

• podstiču politike koje bi mogle da stimulišu korišćenje itransfer ekološki bezbednih tehnologija;

• jačaju postojeće institucije ili utvrđuju nove na lokalnom,nacionalnom i regionalnom nivou u rudarskoj industriji;

• obezbeđuju visok nivo tehničkog znanja među osobljem,posebno time što omogućavaju adekvatnu obuku;

• procenjuju ptoencijalni uticaj rudarstva na životnu sred-inu;

• prate i uspostavljaju sisteme za rano upozoravanje iobezbeđuju informacije; i

• aktivno se angažuju u predloženim investicionim projek-tima u rudarstvu, kako bi lokalnoj zajednici omogućili daostvari maksimalne koristi od prihoda i u najvećojmogućoj meri smanji rizike.

S obzirom na rizike koje stvara rudarstvo, bitna je pre-kogranična saradnja. Ona se može ostvariti pomoćumehanizama za razmenu informacija između nacionalnih iregionalnih institucija i firmi.

Veze s drugim članovima ove Konvencije

Član 10 direktno je povezan s članom 4 Konvencije ukojem se tvrdi da strane treba da preduzimaju odgovarajućemere kako bi ciljeve, kao što su očuvanje i održivost, uključi-le u sektorske politike, između ostalog, u energetiku, indu-striju i rudarstvo.

Član 5 ukazuje na to da prilikom razvoja politika i pro-grama u okviru prostornog planiranja posebna pažnja treba

da se pokloni energetskoj infrastrukturi i odgovarajućimuslugama i, indirektno, njihovom uticaju na zemljište i njego-ve resurse. Ovaj član se zalaže i za vođenje računa o opasno-sti od prekograničnog zagađenja. Prostorni pristup stoga jepresudno važan za sprečavanje zagađenja.

Konačno, u članu 12 tvrdi se da bi strane ugovornicemorale da razviju sisteme za rano upozoravanje, praćenje iprocenu prirodnih i androgenih ekoloških rizika i opasnosti.Ova odredba je značajna i u vezi s ekološkim rizicima odindustrijskih, energetskih i rudarskih aktivnosti.




Baština predstavlja ono što je čovečanstvu ostalo iz pro-šlosti, nezamenljiv izvor života i nadahnuća za sadašnje ibuduće generacije. Najvažniji međunarodni dokument u vezis održavanjem, čuvanjem i promovisanjem baštine čovečan-stva jeste Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodnebaštine (Svetska konvencija o baštini) koju je 1972. godineusvojio UNESCO.263

Međunarodna zajednica uviđa da svetsku kulturnu i pri-rodnu baštinu ugrožavaju globalizacija, nedovoljna svest onjenom značaju, pasivno upravljanje i nedostatak finansijskepodrške, što sve zajedno izaziva nestanak lokaliteta, spome-nika i tradicije. S druge strane, tradicija i baština pomažu uidentifikaciji kulturnog identiteta pojedinaca i grupa i omo-gućavaju koristi za društvo. Identifikacija, zaštita, očuvanje ipromovisanje kulturne baštine, isto kao i tradicionalna pra-ksa i znanje, danas se ubrajaju u najvažnije aktivnosti ljudi.Članom 11 od strana ugovornica zahteva se da vode politikukoja će pogodovati očuvanju i zaštiti kulturne baštine i tradi-cionalnog znanja, uz konkretno navođenje određenih kate-gorija kulturne baštine i tradicionalnog znanja, što će bitirazmotreno u daljem tekstu.

Strane se obavezuju da će voditi politikučiji je cilj očuvanje i promovisanje kulturnebaštine i tradicionalnog znanja lokalnogstanovništva, kao i izrada i reklamiranjelokalnih proizvoda, umetničkih predmeta irukotvorina.

Glavni konceptiPojam kulturna baština vremenom se razvijao. Danas

se smatra da kulturna baština može da bude i materijalna inematerijalna. Postoje veoma različiti oblici kulturne baštine,

od istorijskih spomenika, zgrada i umetničkih predmeta, ilimuzike, igre, zanatstva, rituala i usmene tradicije, do drugihlokalnih znanja koja su se prenosila s kolena na koleno.

U skladu s članom 1 Konvencije o svetskoj baštini(WHC), za kulturnu baštinu smatraće se:a) spomenici: arhitektonska dela, monumentalna vajarska i

slikarska dela, delovi objekata arheološke prirode, natpisi,pećinske naseobine i kombinacije ovih elemenata, koji sistorijskog, umetničkog ili naučnog aspekta imajuizuzetnu univerzalnu vrednost;

b) grupe zgrada: grupe posebnih ili povezanih zgrada kojezbog svoje arhitekture, ili homogenosti, ili mesta u pre-delu imaju izuzetnu, univerzalnu vrednost s istorijskog,umetničkog ili naučnog aspekta;

c) lokaliteti: dela čovekovih ruku i njihova kombinacija sdelima prirode, kao i oblasti na kojima se nalaze arhe-ološka nalazišta od izuzetne univerzalne vrednosti sistorijskog, estetskog, etnološkog, ili antropološkogaspekta.

Ovi elementi predstavljaju materijalne oblike kulturnebaštine, budući da je reč o fizičkim artefaktima nasleđenimod prethodnih kultura i civilizacija.264

Član 2 Konvencije o očuvanju nematerijalne kulturnebaštine istu definiše kao „prakse, predstave, izraze, znanja,veštine – kao i s njima povezane instrumente, predmete,artefakte i kulturne prostore – koje zajednice, grupe i unekim slučajevima pojedinci, prepoznaju kao deo svog kul-turnog nasleđa. Ovu nematerijalnu kulturnu baštinu prenoše-nu s kolena na koleno, zajednice i grupe – reagujući na svojeokruženje – stalno iznova obnavljaju u interakciji s prirodomi istorijom, što daje osećanje identiteta i kontinuiteta, a ovo,sa svoje strane, podstiče poštovanje kulturnog diverziteta ičovekove kreativnosti“.

U članu 8 (J) Konvencije o biodiverzitetu, tradicionalno

Glava JČlan 11

Član 11 – Kulturna baština i tradicionalno znanje

Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj očuvanje i promovisanje kulturne baštine i tradicionalnogznanja lokalnog stanovništva, kao i izrada i reklamiranje lokalnih proizvoda, umetničkih predmeta i rukotvo-rina. Strane će imati za cilj očuvanje tradicionalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta, lokalnih rasadomaćih životinja i varijeteta kultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka u oblasti Karpata.



znanje definiše se kao: znanje, inovacije i prakse autohtonihi lokalnih zajednica u svetu. Nastalo je iz iskustva vekovimasticanog i prilagođavanog lokalnoj kulturi i okruženju, a pre-nosi se usmeno s generacije na generaciju. Ono je uglavnomkolektivno, a javlja se u obliku priča, pesama, folklora, poslo-vica, kulturnih vrednosti, uverenja, rituala, običajnog prava,lokalnog jezika, poljoprivredne prakse – uključujući i razvojživotinjskih vrsta i lokalnih rasa domaćih životinja. Tradicio-nalno znanje uglavnom je praktične prirode, posebno uoblastima kao što su arhitektura, ribarstvo, zdravstvo, horti-kultura i šumarstvo. Konvencija o zaštiti nematerijalne kul-turne baštine definiše zaštitu kao „mere u cilju obezbeđenjaodrživosti nematerijalnog kulturnog bogatstva, uključujućiidentifikaciju, dokumentaciju, istraživanje, očuvanje, pose-bno pomoću formalnog i neformalnog obrazovanja, isto kaoi revitalizaciju različitih aspekata ovakve baštine.265

Karpatska konvencija, u vezi s kojom je sporazum posti-gnut pre nego što je na snagu stupila Konvencija o nemateri-jalnoj kulturnoj baštini, koristi pojmove „očuvanje“ i „pro-movisanje“ kulturne baštine i tradicionalnog znanja.

Postoje brojni mehanizmi za očuvanje kulturne baštine,među kojima se ističe uključivanje u UNESCO-ove spiskove:Spisak svetske baštine, Reprezentativni spisak nematerijalnekulturne baštine čovečanstva i Spisak nematerijalne kulturnebaštine kojoj hitno treba obezbediti zaštitu. Lokalitete uklju-čene u Spisak svetske baštine, koji će imati koristi od među-narodne zaštite, Komitet za svetsku baštinu bira s naciona-lnih spiskova objekata/lokaliteta uključenih u kulturnu i pri-rodnu baštinu. Za lokalitete uključene u svetsku baštinumeđunarodna zajednica smatra da poseduju izuzetnu univer-zalnu vrednost. Zaštita, očuvanje i sanacija takvih lokalitetabriga je svih strana ugovornica, ali oni ostaju vlasništvo zem-lje na čijoj se teritoriji nalaze.266

U svim karpatskim zemljama postoje lokaliteti uključeniu Spisak svetske baštine, od kojih je retko koji lociran u obla-sti Karpata. Pošto je nekoliko planinskih oblasti u svetu pro-glašeno za lokalitete svetske baštine i uključeno u odgovara-jući spisak, ova opcija bi trebalo da se ispita i za pojedinedelove Karpata. Međutim, na nacionalnim nivoima postojiviše lokaliteta ili oblika kulturne baštine koji su veomazanimljivi, važni ili vredni, te stoga zaslužuju zaštitu, iakonisu uključeni u spiskove UNESCO-a (v. Okvir 43). Državebi trebalo da se postaraju da njihova nacionalna zakonodav-stva prošire zaštitu na sve oblike kulturne baštine.

Promovisanje je još jedan zahtev koji strane obavezujena proaktivan doprinos očuvanju kulturne baštine tako štoće preduzimati odgovarajuće mere. Te mere mogu da uklju-čuju reklamu, organizovanje događaja i stvaranje svestijavnosti o vrednostima različitih oblika kulturne baštine i tra-dicionalnog znanja.

Sve ove opšte obaveze mogu se dodatno definisati uokviru tematskih protokola. Očekuje se da će se neki budućiprotokol inspirisati postojećim međunarodnim sporazumi-ma, tačnije UNESCO-vim konvencijama i Konvencijom obiodiverzitetu.


Navodimo dva najvažnija međunarodna sporazuma kojase bave materijalnom i nematerijalnom kulturnom baštinom:• Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne

baštine (Konvencija o svetskoj baštini), čiji je cilj utvrđi-vanje lokaliteta od izuzetne univerzalne vrednosti začovečanstvo, koji se kao takvi uključuju u Spisak svetskebaštine kako bi se sačuvali za buduće generacije.

• Konvencija o zaštiti nematerijalne kulturne baštine,koja je usvojena 2003, a stupila na snagu 20. aprila 2006.godine, treba da obezbedi poštovanje nematerijalne kul-turne baštine zajednica, grupa i pojedinaca, kako bi sesvest o značaju nematerijalne kulturne baštine povećalana lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou ikako bi se obezbedila međunarodna saradnja i pomoć.

Ove UNESCO-ve Konvencije uspostavile su prilično sli-čne zaštitne mehanizme. Suštinu oba sporazuma predstavljauspostavljanje inventara i spiskova svetske kulturne baštine. Ijedna i druga zahtevaju od strana potpisnica preduzimanjekonkretnih zaštitnih mera i uspostavljaju sistem međunaro-dne saradnje i pomoći, kao i mehanizam finansiranja, što jesve zajedno od bitne važnosti za efikasnu zaštitu i očuvanjesvetske kulturne baštine.

U članu 8(j) Konvencije o biodiverzitetu, od strana sezahteva da „poštuju, čuvaju i održavaju znanje, inovacije iprakse autohtonih i lokalnih zajednica koje otelovljuju tradi-cionalan način života relevantan za očuvanje i održivo kori-šćenje biološke raznovrsnosti i promovisanje njihove šireprimene, uz odobrenje i uključivanje imalaca takvog znanja,inovacija i praksi, kao i podsticanje pravične podele koristiproisteklih iz primene takvog znanja, inovacija i praksi“.

Na sedmom sastanku Konferencije država članica Kon-vencije o biodiverzitetu usvojene su Aqwe: Kon dobrovljnesmernice, neobavezujući dokument za procenu kulturnog,ekološkog i društvenog uticaja događaja koji bi trebalo da seodraze, ili koji bi po svoj prilici imali uticaj, na sveta mesta ina zemljište i vode koje tradicionalno zauzimaju ili koristeautohtone i lokalne zajednice.268 Države članice se podstičuda ispitaju načine ne koje ove smernice mogu da se uključe unacionalno zakonodavstvo i politiku. Očekuje se da će Kon-vencija o biodiverzitetu staviti jak naglasak na ovu temu ubliskoj budućnosti i da će sve karpatske zemlje, kao članiceKonvencije o biodiverzitetu, morati da primene mere s koji-ma se saglasio ovaj forum.

Sve karpatske zemlje ratifikovale su Konvenciju o svet-skoj baštini i Konvenciju o biodiverzitetu. Konvenciju onematerijalnoj kulturnoj baštini ratifikovale su samo Rumu-nija, Mađarska i Slovačka.

U članu 2 Alpske konvencije od strana se zahteva dapreduzmu mere potrebne da bi se „poštovala, čuvala i pro-movisala kulturna i društvena nezavisnost autohtonog stano-

vništva, kao i da bi mu se garantovao određeni životni stan-dard, posebno ekološki bezbedna naselja i ekonomski razvoj,kao i da bi se podstakli uzajamno razumevanje i saradnjaizmeđu alpskog i nealpskog stanovništva“.

Naglasak u članu 2 Alpske konvencije donekle se razliku-je od onoga u članu 11 Karpatske konvencije. Dok se ovadruga usredsređuje na očuvanje i podsticanje znanja lokalnogstanovništva, prva ima širi obim, budući da predviđa omogu-ćavanje boljeg životnog standarda, uz poklanjanje posebnepažnje interakciji lokalnog stanovništva i njihove kulture, kaoi ekonomskom napretku tog stanovništva. Najvažnija tačkaje briga za prava autohtonog stanovništva – pre nego za kul-turnu baštinu samu po sebi. Neki budući, tematski protokolKarpatske konvencije mogao bi da uzme u obzir autohtonostanovništvo i elemente kao što su očuvanje i unapređenjejezičkih karakteristika (manjinskih jezika).


Navodimo glavne mere za zaštitu i očuvanje kulturnebaštine od strane zemalja, a koje proističu iz obaveza kakve

predviđaju postojeći sporazumi. U sprovođenju tih meraznačajnu ulogu igraće lokalne vlasti.

Izrada spiska materijalne i nematerijalne kulturne baštine,uz učešće lokalnih zajednica, grupa i nevladinih organizacija.Ovakvi spiskovi treba da se sastavljaju na nacionalnomnivou, ali na osnovu predloga koji dolaze s lokalnih i regio-nalnih nivoa. Takođe se može predvideti sastavljanje ovakvihlista na lokalnom i regionalnom nivou, što bi zahtevalo većeuključenje relevantnih organa vlasti. U Operativnim smerni-cama za primenu Konvencije o svetskoj baštini (br.) 269navodi se da je „učešće lokalnog stanovništva u procesunominacije bitno zato da bi ljudi osetili da su, isto kao i drža-va, odgovorni za održavanje određenog lokaliteta“.

Preduzimanje odgovarajućih pravnih, naučnih, tehničkih,administrativnih i finansijskih mera neophodnih za zaštitu,očuvanje, prikazivanje i sanaciju kulturne baštine. Ovakvemere uključuju: određivanje adekvatnog zakonskog i institu-cionalnog okvira, jasno stavljanje pod zaštitu, uvođenjeneophodnih ograničenja, određivanje nadležnih organa vla-sti, izradu planova upravljanja za očuvanje materijalne kultur-ne baštine itd.

Usvajanje opšte politike u cilju podsticanja funkcije kul-



OKVIR 43

„Žive riznice“ su UNESCO-v program čiji je cilj podsticanje strana na odavanje zvaničnih priznanja „posebno nada-renim nosiocima tradicije i zanatlijama, kao i podsticaj prenosa njihovog znanja, iskustva i veština na mlađe genera-cije“. UNESCO je objavio smernice za uspostavljanje nacionalnih sistema „Žive riznice“.267

Na primer, Francuska je razvila sličan sistem tako što je 1994. godine uvela titulu „učitelja zanata“ isto kao i Savetza umetničke zanate. Cilj je zaštita i razvoj retkih i izuzetnih znanja koja poseduju umetničke zanatlije u privatnomsektoru. Učitelji zanata biraju se na dve godine na osnovu određenih kriterijuma. Kada ih izaberu, obavezni su datri godine svoje znanje prenose jednom šegrtu. Učitelj zanata u tom periodu dobija nadoknadu od Ministarstva kul-ture.

Izvor: http://protal.unesco.org/culture/en/ev.php-URL_ID=21868&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SECTION=201.html

Žive riznice

OKVIR 44

Tokom deset godina, otkako je Alpska konvencija stupila snagu i otkako se primenjuje u Italiji, na nacionalnom iregionalnom nivou bile su usvojene mnoge značajne mere za podsticanje i zaštitu različitih aspekata kulturne bašti-ne lokalnog stanovništva.

Jedna od najvažnijih mera jeste Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina otvorena 2002. godine uautonomnoj pokrajini Trento. Njena dužnost je koordinacija svih aktivnosti koje pokrajina Trento sprovodi u ciljupodsticanja ovih jezičkih manjina na obrazovnom, kulturnom i ekonomskom planu, ne bi li se očuvala tradicija razli-čitih dijalekata koje ugrožava proces globalizacije, ali i depopulacija određenih planinskih regija. Ova kancelarijaprimenjuje sve mere usvojene za zaštitu jezičkih manjina, prevodi ih na nemački i ladino i konsultuje se s lokalnimvlastima o zakonima koji se na ovo odnose.

Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina u Italiji



turne baštine u društvu, kao i uključivanja njene zaštite uprograme planiranja.

Određivanje ili formiranje jednog ili više nadležnih orga-na s odgovarajućim osobljem i sredstvima za obavljanjefunkcija u vezi sa zaštitom kulturne baštine.

Podsticanje naučnih, stručnih i umetničkih studija i istra-živanja u vezi s efikasnom zaštitom nematerijalne kulturnebaštine, ili prirodne i materijalne kulturne baštine u ciljusprečavanja opasnosti koje ih ugrožavaju.

Podsticanje, osnivanje ili jačanje institucija za obuku izoblasti upravljanja kulturnom baštinom i prenosa nemateri-jalne baštine u oblicima i prostorima koji odgovaraju njiho-vom prikazivanju ili ispoljavanju.

Obezbeđenje pristupa kulturnoj baštini uz poštovanjeuobičajene prakse.

Uspostavljanje institucija zaduženih za dokumentaciju okulturnoj baštini i olakšavanje pristupa tim institucijama.

Ove zaštitne mere270 treba upotpuniti merama koje pro-movišu kulturnu baštinu putem aktivnosti u vezi s jačanjemsvesti, obrazovanjem i izgradnjom kapaciteta, kako bi seobezbedili široko učešće javnosti i stroga kontrola u pogledubilo kakve opasnosti ili pretnje. Kampanje koje podrazume-vaju slobodan pristup kulturnim spomenicima ili festivaliposvećeni nekom posebnom lokalitetu, primeri su aktivnostikoje se mogu preduzeti na lokalnom nivou.

Prekogranična saradnja je važan element za efikasnočuvanje kulturnog nasleđa. Ona od svih država zahteva darazmenjuju informacije i iskustva i pokreću zajedničke inici-jative, kao i da se uzdržavaju od bilo kakve akcije koja bimogla da ošteti ili ugrozi kulturnu baštinu na teritoriji drugedržave.271 Prekogranična saradnja naglašena u članu 6.1Konvencije o svetskoj baštini: „... države strane ove Konven-cije prihvataju da ovakva baština predstavlja svetsku baštinuu cilju čije zaštite je cela međunarodna zajednica dužna dasarađuje“.

Kad se lokalitet neke kulturne baštine nalazi na teritorijiviše od jedne zemlje, države treba da sarađuju i da usaglaša-vaju svoje aktivnosti kako bi se obezbedio jedinstven i efika-san sistem zaštite. Na spisku svetske baštine nalazi se 23takva lokaliteta, a UNESCO posebno ističe pojedinačnageografska područja (na primer, za region Pacifika, urađen jeprogram „Svetska baština – Pacifik 2009“ u cilju jačanjasaradnje u podregionalnom pristupu primene i podsticanjaprekograničnih i/ili serijskih morskih i kopnenih nominacija,uključujući serijske projekte kulturnog pejzaža).272 Međuna-rodna saradnja neophodna je i za zaštitu nematerijalne kul-turne baštine, kao što su tradicija stanovništva koje živi urazličitim zemljama.

Strane će imati za cilj očuvanjetradicionalne arhitekture, načinakorišćenja zemljišta lokalnih rasa domaćihživotinja i varijeteta kultivisanih biljaka,kao i održivo korišćenje divljih biljaka uoblasti Karpata.

Drugi deo člana 11 poseban naglasak stavlja na kulturnui prirodnu baštinu koja se odnosi na arhitekturu, korišćenjezemljišta, gajenje stoke, hortikulturu i botaniku.

Glavni koncepti

Tradicionalna arhitektura kao i načini korišćenja zemlji-šta svrstavaju se u koncept materijalne kulturne baštine, kakoje definisana u Konvenciji o svetskoj baštini. Ta Konvencija iKonvencija o zaštiti evropskog arhitektonskog nasleđa273

odnose se samo na pojmove „arhitektonska dela“ i „arhitek-tonsko nasleđe“, ali ne i na tradicionalnu arhitekturu. Upr-kos tome Konvencija o zaštiti evropskog arhitektonskognasleđa zahteva od država „da podstiču, kao bitnu za buduć-nost arhitektonskog nasleđa, primenu i razvoj tradicionalnihveština i materijala“.274

Ovaj bi trebalo da definiše neki budući tematski proto-kol Karpatske konvencije kako bi se obezbedilo jasno raz-graničenje pomenutog koncepta. U međuvremenu, lokalnevlasti bi kao tradicionalnu arhitekturu morale da shvatajuarhitekturu koja koristi tradicionalne veštine, znanja i materi-jale.

Načini korišćenja zemljišta, uključeni su u konceptkulturnih predela. Kao što je objašnjeno u Operativnim smerni-cama za primenu Konvencije o svetskoj kulturnoj baštini, „Kulturnipredeo često odražava specifične metode održivog korišće-nja zemljišta, koji uzimaju u obzir karakteristike i ograničenjarelevantne prirodne sredine i posebnu duhovnu vezu s priro-dom“.

Shodno tome, trebalo bi da se očuvaju posebni primeritradicionalne arhitekture i korišćenja zemljišta. Možda jošznačajniji cilj jeste očuvanje lokalne tradicije u graditeljstvuili obradi zemljišta, što navodi na poređenja s idejom o„živom muzeju“.

U oblasti Karpata postoji mnogo vrsta domaćih životi-nja i kultivisanih biljaka, koje Konvencija o biodiverzitetudefiniše kao vrste na čiju su evoluciju ljudi uticali da bi zado-voljili svoje potrebe. Posebne mere potrebne su za očuvanjeodgovarajuće prakse u odnosu na različite opasnosti poveza-ne s modernizacijom poljoprivrede, ili ekonomskih pritisakakoji dovode do napuštanja oblasti u kojima se takva praksaprimenjuje. Pažnja mora da se obrati i na očuvanje retkihvrsta za koje se strahuje da bi usled globalizacije i smanjenjabroja stanovnika u planinskim oblastima mogle da nestanu.

Konvencija zahteva i održivo korišćenje276 divlje flore.U ovom pogledu, cilj je obezbeđenje razumnog korišćenja



kako bi se sprečili preterana eksploatacija i moguće uništenjevrsta.


Konvencija o arhitektonskom nasleđu definiše obavezudržava da očuvaju arhitektonsko nasleđe i stoga nudi smerni-ce za primenu Karpatske konvencije. Strane moraju da pre-duzimaju određene mere u cilju zaštite postojećih spomeni-ka, grupa zgrada i lokaliteta koji se smatraju arhitektonskimnasleđem. Ovakve mere uključuju utvrđivanje odgovarajućegnadzora i sistema izdavanja dozvola kako bi se sprečilo bilokakvo fizičko oštećenje tih zgrada, obezbedila finansijskapodrška za održavanje i restauraciju, kao i za relevantannaučnoistraživački rad, i kako bi se uspostavio efikasansistem primene i omogućio pristup zaštićenim dobrima, uzvođenje računa o razlozima zašto se čuvaju, razvoju svestijavnosti, podsticanju obuke itd.

Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženimvrstama divlje faune i flore (CITES)277 reguliše međuna-rodnu trgovinu, posebno divljim biljnim vrstama. Tri doda-tka ovoj Konvenciji predviđaju raziličite stepene zaštite zaviše od 30.000 biljnih i životinjskih vrsta.


Prvi korak ka očuvanju tradicionalne arhitekture i načinakorišćenja zemljišta jeste inventar na nacionalnom i regina-

lnom/lokalnom nivou radi identifikacije svih relevantnihlokaliteta. Kada se identifikuju, trebalo bi da se primeneposebne mere zaštite. Kada je reč o vrstama, lokalni organivlasti treba da:• procene aktuelnu situaciju u vezi s ugroženim vrstama i

semenjem;• pripreme posebne mere zaštite za pojedinačne vrste i

semenje;• podstiču istraživanje;• razvijaju programe za stimulisanje poljoprivrednika;• razvijaju dobre sisteme za marketing proizvoda domaćih

životinja i kultivisanih biljaka; i• uvode kvote i sezonska ograničenja u vezi s prikupljan-

jem divljih biljaka.

Javno učešće, jačanje svesti i obrazovanje278 predstavljajuznačajne mere koje će se sprovoditi radi očuvanja različitihoblika baštine zaštićene u skladu s ovom odredbom Konven-cije. U stvari, očuvanje tradicionalne arhitekture i načinakorišćenja zemljišta zahteva stalni interes lokalnih zajednicaza zaštitu i korišćenje njihove tradicije. Prema tome, sledećamera bi trebalo da se odnosi na uspostavljanje programa zapodršku lokalnim zajednicama.

Veze s drugim članovima Konvenvencije

Članovi 3 i 5. Očuvanje tradicionalnih načina korišćenjazemljišta može se obezbediti pristupom integrisanog uprav-

OKVIR 45

Međunarodna mreža za tradicionalnu arhitekturu i urbanizam i Arhitektonski fakultet u Temišvaru, održali su sed-modnevnu radionicu 275 u selu Bran gde je predstavljen plan zaštite predela u toj oblasti. Plan je urađen tako dalokalni organi vlasti mogu da ga koriste za izradu i sprovođenje programa šire zaštite za selo, koje svake godineprivlači hiljade turista.

Tokom poslednjih deset godina značajno je porastao broj novih objekata, uglavnom namenjenih turistima. Među-tim, izgradnja je bila prilično haotična i nije vodila računa o posebnim odlikama planinske arhitekture u Branu, seluu čijem središtu se nalazi dvorac Bran podignut u 14. veku.

Ova radionica se završila nizom predloga za zaštitu predela u toj oblasti. Lokalni organi vlasti odigrali su aktivnuulogu i ispoljili veliki interes za rad koji je obavio međunarodni tim stručnjaka. Učesnici su analizirali predeo i načinna koji se on koristi. Bila je određena jedna preliminarno zaštićena oblast – uz izvesna ograničenja zbog nepostoja-nja detaljne mape. Turisti u Branu uglavnom borave u privatnom smeštaju. Kako je oblast u kojoj se nalazi Branizuzetno lepa, učesnici su pokušali da izrade mape mogućih pešačkih staza, prilagođene turistima koji nisu svi uistoj kondiciji. Ovakve ture biće korisne i turistima, pošto će videti više u toj oblasti i lokalnoj privredi koja uglav-nom zavisi od turizma.

Lokalne vlasti u Branu pozdravile su zaključke završnog izveštaja i odlučile da rezultate radionice iskoriste kao refe-rencu za budući zakon o zaštiti predela u ovoj oblasti.

Izvor: www.intbau.org/Branworkoutcome.htm

Planiranje zaštite u Branu u Rumuniji

ljanja zemljišnim resursima, a politika prostornog planiranjamože da obrati posebnu pažnju na očuvanje i održivo kori-šćenje prirodne i kulturne baštine.

Član 4. Očuvanje lokalnih vrsta domaćih životinja i kulti-visanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka, možeda se osigura očuvanjem, održivim korišćenjem i obnavlja-njem biološke raznovrsnosti u celoj oblasti Karpata.

Član 7. Uključivanje tradicionalnog korišćenja zemljišta uagroekološke programe pogoduje očuvanju šuma. Održivapraksa upravljanja planinskim šumama i određivanje zaštiće-nih oblasti u prirodnim, posebno netaknutim šumama,doprineće održivom korišćenju divljih biljaka.

Član 9. Održiv turizam koji obezbeđuje koristi lokalnomstanovništvu doprineće i očuvanju i promovisanju tradicio-nalnog znanja tog stanovništva.

Član 12. Procena uticaja na životnu sredinu (EIA) i stra-teška procena životne sredine (SEA), ako se blagovremeno ivaljano obave, doprineće očuvanju kulturne baštine, tradicio-nalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta, lokalnih vrstadomaćih životinja i kultivisanih biljaka, kao i održivom kori-šćenju divljih biljaka u Karpatima.

Član13. Podizanje svesti, obrazovanje, pristup informa-cijama i održivom razvoju Karpata, učešće javnosti, doprine-će očuvanju i promovisanju kulturne baštine i tradicionalnogznanja lokalnog stanovništva u Karpatima



Međunarodni ekološki instrumenti, kao neophodne mereza potpunu primenu, često

zahtevaju korišćenje specijalnih tehnika i postupaka kaošto su ekološka procena, informacioni sistemi, monitoring irano upozoravanje. Te tehnike i postupci, budući da su isami obavezni, igraju ulogu mandatnih instrumenata za ispu-njenje drugih obaveza iz multilateralnih ekoloških sporazu-ma. Iako su u pitanju samo „obični“ instrumenti ili mehaniz-mi, od njihovog korišćenja zavisi primena sporazuma u celi-ni.279

Razvoj normi u oblasti nacionalnog i međunarodnogekološkog prava doveo je do velikog broja takvih tehnika ipostupaka, od kojih su mnoge navedene u Karpatskoj kon-venciji. To su: procena rizika, procena uticaja na životnu sre-dinu (EIA), strateška procena životne sredine (SEA), zajed-nički programi praćenja, ekološki, društveni i ekonomskiindikatori, sistemi za rano upozoravanje, informacioni siste-mi i drugo. Sve su to složene tehnike koje obično zahtevajuuključivanje lokalnih organa vlasti, stručnjaka i javnosti.

1. Strane se obavezuju da će primenjivati,gde je to neophodno, procene rizika,procene uticaja na životnu sredinu istrateške procene životne sredineuzimajući u obzir specifičnostikarpatskih planinskih ekosistema, te daće se konsultovati u vezi s projektimaprekograničnog karaktera u oblastiKarpata i da će vršiti procene njihovoguticaja na životnu sredinu kako bi seizbegli po nju štetni efekti.

Glavni konceptiProcena rizika, procena uticaja na životnu sredinu i stra-

teška procena životne sredine predstavljaju instrumente zaprocenu uticaja koji nastoje da pruže tačne i blagovremeneinformacije o mogućim ekološkim posledicama planiranihaktivnosti kao što su pokretanje građevinskih projekata,

Glava KČlan 12

Član 12 – Procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i ranoupozoravanje

1. Strane se obavezuju da će primenjivati, gde je to neophodno, procene rizika, procene uticaja na životnusredinu i strateške procene životne sredine uzimajući u obzir specifičnosti karpatskih planinskih ekosiste-ma, te da će se konsultovati u vezi s projektima prekograničnog karaktera u oblasti Karpata i da će vršitiprocene njihovog uticaja na životnu sredinu kako bi se izbegli po nju štetni efekti.

2. Strane se obavezuju da će, koristeći metode monitoringa i procene, voditi politiku u cilju promovisanja:

a) saradnje na sprovođenju istraživačkih aktivnosti i naučnih procena u oblasti Karpata;

b) zajedničke ili komplementarne monitoring programe, uključujući sistematski monitoring stanja životnesredine;

c) uporedivost, komplementarnost i standardizaciju istraživačkih metoda i aktivnosti na prikupljanjupodataka;

d) harmonizaciju postojećih i izradu novih ekoloških, društvenih i ekonomskih indikatora;

e) sistem ranog upozoravanja, monitoringa i procene prirodnih i ljudskim faktorom prouzrokovanih rizikai opasnosti;

f) informacioni sistem, dostupan svim Stranama.




usvajanje planova ili programa. Ove tehnike pomažu da seuspostave i ispitaju održive alternative kao i da se ublažepotencijalne štete. Instrumenti za procenu uticaja pomažu uostvarivanju cilja kao što je održiv razvoj, budući da omogu-ćavaju da se ekološki, društveni i ekonomski troškovi i kori-sti planiranih akcija uzimaju u razmatranje, zahvaljujućičemu se pronalazi najuravnoteženija i najmanje štetna opcija.

Procena rizika, kakva se primenjuje u Karpatskoj kon-venciji, jeste analiza mogućih negativnih uticaja na životnusredinu i zdravlje do kojih dolazi usled izloženosti prirode i

ljudi ekološkim opasnostima. Kriterijumi za procenu rizikajesu verovatnoća i razmere potencijalne štete. Postupak pro-cene rizika složen je, odnosno, sastoji se od nekoliko koraka:1) Utvrđivanje opasnosti podrazumeva analizu stanja živ-

otne sredine u pogledu potencijalne izloženostiekološkim opasnostima.

2) Procena reakcije na dozu znači utvrđivanje odnosaizmeđu nivoa potencijalnih štetnih efekata i njihovogdejstva.

OKVIR 46

Projekat izgradnje mosta Vidin-Kalafat na Dunavu predložilo je bugarsko Ministarstvo saobraćaja i komunikacija, azajednički će ga koristiti i održavati Bugarska i Rumunija. Izgradnja ovog mosta dugačkog 2 km započela je 2005. azavršetak radova očekuje se 2008. godine, uz ukupne troškove od 230 miliona evra.

Institucionalni aranžmaniJuna 2000. godine, dve zemlje su potpisale sporazum o tehničkim, finansijskim, zakonskim

i organizacionim aspektima ovog posla. Bilateralnim sporazumom predviđeno je da će se procena uticaja na živo-tnu sredinu obaviti zajednički, uz poštovanje bugarskih, rumunskih i evropskih zakona. Obe zemlje su članice EspoKonvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu.

Na osnovu sporazuma osnovana je zajednička komisija koja nadgleda projekat, na čijem čelu se nalaze pomoćniciministara saobraćaja dveju zemalja, a u čiji sastav ulaze predstavnici njihovih ministarstava za životnu sredinu. Tako-đe je osnovano devet različitih ekspertskih grupa, uključujući ekološku Zajedničku radnu grupu (JWG), koja koordi-nira ekološkim postupcima. Pored toga, u okviru nadležnih organa vlasti dveju zemalja – rumunskog Ministarstvasaobraćaja, građevinarstva i turizma i bugarskog Ministarstva saobraćaja i komunikacija – osnovane su jedinice zarealizaciju i upravljanje projektom (PIMU).

Lokacija za most odabrana je na osnovu studije terena rađene devedesetih godina, a u okviru koje su ispitani ekolo-ški, društveni i ekonomski aspekti. Studija je završena jula 2001. godine, kada je i utvrđena optimalna lokacija.

Postupak procene uticaja na životnu sredinuBugarska primenjuje jednofazni postupak procene uticaja na životnu sredinu na početku izrade projekta, dok seprocena uticaja na životnu sredinu u Rumuniji obavlja u okviru procesa izdavanja građevinske dozvole. Da bi seprevazišla ova razlika i da bi se obezbedila bolja procena uticaja na životnu sredinu, prekogranični postupak obav-ljen je u dve faze.

Preliminarna procena uticaja na životnu sredinu u skladu s bugarskim zakonoma, i

Finalna procena uticaja na životnu sredinu u skladu s rumunskim zakonima.

Tim za procenu uticaja na životnu sredinu, u čijem sastavu su bili i lokalni

konsultanti iz Bugarske i Rumunije, predvodili su stručnjaci iz jedne međunarodne konsultantske firme. Preliminarnaprocena uticaja na životnu sredinu završena je 2001. godine, kada je utvrđen rok za dostavljanje pismenih primed-bi od strane javnosti i drugih zainteresovanih strana iz obeju zemalja.

Nadležne vlasti u Bugarskoj i Rumuniji obavestile su svoju javnost na samom početku procesa procene uticaja naživotnu sredinu, a u obema zemljama pokrenuta je javna rasprava.

Tokom ovog postupka, javnost i nevladine organizacije davale su primedbe u vezi s merama za ublažavanje ili sma-njenje uticaja na životnu sredinu i drugim unapređenjima.

Na osnovu preliminarnog izveštaja o proceni uticaja na životnu sredinu i uzimajući u obzir rezultate javnih raspra-va, bugarsko Ministarstvo životne sredine i voda objavilo je februara 2002. godine svoju odluku. Ona je predviđalaodređene uslove kao što su mere za sprečavanje ili ograničavanje značajnih negativnih efekata na životnu sredinu.

Izvor: www.unece.org/env/eia/publications.html#factsheets

Most na Dunavu između Vidina u Bugarskoj i Kalafata u Rumuniji



3) Procena izloženosti jeste mera jačine, učestalosti ili tra-janja izloženosti štetnim efektima koji se javljaju u život-noj sredini ili će se možda javiti u budućnosti.

4) Kategorizacija rizika predstavlja procenu pojave nega-tivnih efekata u slučaju opisanom u proceni izloženos-ti.280

Procenjujući ovakve faktore, kreatori politike morali bida utvrde prihvatljiv nivo rizika. Alternative određene aktiv-nosti treba da se identifikuju i uporede, isto kao i strategije zaupravljanje rizicima. Kada se odabere, strategija za upravlja-nje rizicima mora i da se primeni, da se redovno preispituje ida se, po potrebi, koriguje. Procena rizika nije statičan doku-ment. Ona zahteva stalno praćenje i periodično preispitiva-nje, paralelno s razvojem aktivnosti i tehnologije, budući dapostoji opasnost od nepredviđenih događaja.

Procenu uticaja na životnu sredinu Konvencija izEspoa281 definiše kao nacionalnu procenu mogućeg uticajapredložene aktivnosti na životnu sredinu. Ovaj postupakomogućava da se ekološke posledice odluka identifikuju prenjihovog donošenja, kao i da se donosiocima odluka predlo-že rešenja za eventualne negativne efekte na životnu sredinu.Ona omogućava da se u fazi odlučivanja uzmu u obzir ieksplicitno razmotre i ekološka pitanja. U stvari, član 3Direktive EU 85/337/EEC navodi faunu i floru, zemljište,vodu, vazduh, klimu, predeo i kulturnu baštinu, kao faktoreza koje direktni i indirektni efekti moraju da se identifikuju,opišu i procene. Postupak procene uticaja na životnu sredinuuključuje više faza koje se tačno moraju slediti da bi se dobilipouzdani rezultati. To su: • provera, kako bi se utvrdilo da li je procena uticaja na

životnu sredinu uopšte potrebna i, ukoliko jeste, kolikodetaljna;

• određivanje opsega, kako bi se utvrdila pitanja i uticajikoji mogu da budu značajni, kao i da bi se utvrdili uslovii nadležnosti u vezi s procenom uticaja na životnu sred-inu;

• ispitivanje alternativa da bi se utvrdila ekološkinajbezbednija opcija za postizanje ciljeva nekog predlo-ga;

• analiza uticaja radi identifikacije mogućih ekoloških,društvenih i drugih sličnih uticaja predloga;

• ublažavanje uticaja i upravljanje uticajima kako bi seutvrdile neophodne mere za sprečavanje i svođenje nanajmanju moguću meru predviđenih negativnih efekata i– ukoliko to odgovara – njihovo uključivanje u plan ilisistem ekološkog menadžmenta;

• procena značaja kako bi se utvrdili relativan značaj i prih-vatljivost uticaja rezidualnih materija;

• priprema izjave o uticaju na životnu sredinu (EIS) kakobi se podneo izveštaj o uticaju projekta i o predloženimmerama za ublažavanje, kao i značaju efekata i onome

što brine javnost i zajednice koje bi mogle da buduizložene;

• preispitivanje izjave o uticaju na životnu sredinu da bi seutvrdilo da li izveštaj odgovara projektnom zadatku, da liobezbeđuje odgovarajuću procenu predloga i da li sadržiinformacije potrebne za odlučivanje;

• odlučivanje o tome da li će se predlog odobriti ili odbaci-ti i utvrđivanje uslova za njegovu primenu; i

• postprojektna analiza kako bi se utvrdilo da li su uslovinavedeni u dozvoli ispunjeni, a i da bi se pratili uticajiprojekta i efikasnost mera za njihovo ublažavanje, kao iproces procene u cilju optimiziranja ekološkog menadž-menta.282

Treba istaći da je uključivanje zainteresovane javnostimoguće i poželjno u svim fazama procene uticaja na životnusredinu. Više detalja u vezi s učešćem javnosti može se naći uGlavi I.L ovog Priručnika.

Strateška procena životne sredine podrazumeva jedansveobuhvatan, integrisan proces procene određenih planova,politika i programa, ili zakona, uz istovremenu procenu nji-hovih društvenih i ekonomskih uticaja u početnim fazamaprocesa odlučivanja. Direktiva EU 2001/42/EC zahteva danacionalni, regionalni i lokalni organi vlasti država članicasprovode stratešku procenu životne sredine određenih pla-nova i programa za koje se zalažu.283 Iako se zasniva naistim principima kao procena uticaja na životnu sredinu, stra-teška procena životne sredine predstavlja jedan usavršenproaktivan instrument za planiranje namenjen ekološkommenadžmentu u regionima ili sektorima, dok se procena uti-caja na životnu sredinu primenjuje na određene predloženeaktivnosti.

I kada je u pitanju procena uticaja na životnu sredinu ikada je u pitanju strateška procena životne sredine, u obzirmoraju da se uzimaju nova znanja i izmenjene okolnosti.Zastarelost nalaza do koje vremenom može da dođe, pose-bno kada je u pitanju procena uticaja na životnu sredinu,navela je neke pravnike i posmatrače da se založe za principstalne procene uticaja na životnu sredinu, koji zahteva prei-spitivanje odluka na osnovu novih informacija ili izmenjenihokolnosti.284 Neki progresivni nacionalni propisi u vezi sprocenom uticaja na životnu sredinu uključuju različite doga-đaje koji mogu da podstaknu novi postupak procene uticajana životnu sredinu, recimo, promenu vlasništva ili protokvremena.

Uticaj na životnu sredinu projekata prekograničnogkaraktera obuhvata, prema članu 1 Konvencije iz Espoa,„uticaje na životnu sredinu u oblasti u nadležnosti jedne(države) koje prouzrokuje predložena aktivnost koja fizički, upotpunosti ili delimično, potiče s područja u nadležnostidruge (države)“.

Karpatska konvencija sadrži zahtev za uspostavljanjesaradnje u vidu konsultacija o projektima prekograničnogkaraktera u Karpatima, kao i za procenu njihovih uticaja na



životnu sredinu kako bi se izbegli štetni prekogranični efekti.Imajući u vidu osetljive planinske ekosisteme i veći broj eko-loških činilaca koji prelaze državne granice (floru, faunu,zemljište, vazduh, vodu, klimu, predeo i istorijske spomenikeili druge objekte, kao i interakciju navedenih činilaca) preko-granična saradnja i angažovanje svih zainteresovanih stranaiz susednih zemalja moraju da budu intenzivni i široki, pose-bno prilikom procene rizika, procene uticaja na životnu sre-dinu i strateške procene životne sredine.


Obaveza da se procene potencijalni efekti aktivnosti, pla-nova i programa, politika i zakonskih akata, napredovala jeod pojedinačnih odredbi međunarodnih instrumenata u vezis različitim ekološkim sektorima, do kompletnih ugovorakoji su tome posvećeni. Posebne odredbe koje zahtevajuprocenu potencijalnih uticaja mogu se naći u članu 206 Kon-vencije UN o pravu mora285 (1982), u članu 4 Okvirnekonvencije UN o promeni klime286 (1992) i u članu 14Konvencije o biodiverzitetu287 (1992). Aneks III Proto-kola o biobezbednosti iz Kartagene288 (2000) posvećenje isključivo proceni rizika.

U Konvenciji o proceni uticaja na životnu sredinu uprekograničnom kontekstu (Espo, 1991) utvrđena je oba-veza da se uticaj izvesnih aktivnosti na životnu sredinu pro-ceni u početnim fazama odlučivanja. Predviđena je i opštaobaveza država da se uzajamno obaveštavaju i savetuju uvezi sa svim većim projektima koji se razmatraju, a koji posvoj prilici mogu da izazovu značajan negativan uticaj naživotnu sredinu preko granica, kao i da utvrđuju konkretanpostupak koji će se sprovesti. S izuzetkom Srbije, sve karpat-ske zmelje su strane Konvencije iz Espoa.

Ova Konvencija izričito zahteva da strane „preduzimajusve odgovarajuće i efikasne mere u cilju sprečavanja, smanje-nja i kontrole značajnih negativnih prekograničnih uticajapredviđenih aktivnosti na životnu sredinu“. Prema tome,procena uticaja na životnu sredinu mora se obaviti u ranojfazi, pre nego što se donese odluka o predloženoj aktivnosti.Država koja inicira predloženu akciju posebno je dužna daobavesti svaku stranu „koja (...) može da bude oštećena stra-na, i to što je moguće ranije, a najkasnije onda kada obavestisvoju javnost o predloženoj aktivnosti“.

Od strane koja priprema procenu uticaja na životnu sre-dinu Dodatak II Konvencije iz Espoa zahteva da uzme uobzir više faktora. Procena uticaja na životnu sredinu morada sadrži bar:

• opis predložene aktivnosti i njene svrhe;

• opis razumnih alternativa predloženoj aktivnosti,uključujući i mogućnost nečinjenja;

• opis životne sredine koja po svoj prilici može da budeozbiljno ugrožena usled predložene aktivnosti i njenihalternativa;

• opis mogućih uticaja na životnu sredinu predloženeaktivnosti i njenih alternativa, isto kao i procenu nji-hovog značaja;

• opis mera za ublažavanje;• objašnjenje korišćenih metoda predviđanja i relevantnih

ekoloških podataka;• identifikaciju neizvesnosti i praznina u znanju;• prikaz programa monitoringa i menadžmenta; i• netehnički rezime, uključujući vizuelnu prezentaciju

mapa i grafikona.

Kada stupi na snagu, Protokol o strateškoj proceniživotne sredine289 (Kijev 2003), zahtevaće od strana proce-nu ekoloških posledica njihovih zvaničnih predloženih pla-nova i programa, uključujući i one koji se odnose na oblastKarpata.290 Ovaj Protokol predviđa mogućnost proceneekoloških uticaja politika i zakona. On će u različitim fazamastrateške procene životne sredine omogućiti i konsultacije nesamo s nadležnima za životnu sredinu, već i sa zdravstvenimorganima vlasti, kao i široko učešće javnosti u odlučivanjuod strane vlade u mnogim oblastima razvoja.

Odredbe Arhuske konvencije (1998) u vezi s učešćemjavnosti u procesu odlučivanja o određenim aktivnostima,dopunjavaju Konvenciju iz Espoa i mogu se široko primenji-vati u oblasti Karpata.290 Iako Protokol o strateškoj proceniživotne sredine još nije stupio na snagu, predstavnici javnostimogu da učestvuju u pripremi planova, programa, politika izakonskih akata tako što će iskoristiti prava koja im obezbe-đuje Arhuska konvencija. Iako je prema njoj učešće u tojstrateškoj proceni shematsko, primena odredbi ove Konven-cije u vezi s pitanjima koja obuhvata Karpatska konvencijamogu da koriste i karpatskoj oblasti.

U 17. principu Deklaracije iz Rija o životnoj sredini irazvoju (1992) tvrdi se da procena uticaja na životnu sredi-nu, kao nacionalni instrument, treba da se preduzme zapredložene aktivnosti koje će verovatno imati značajan nega-tivan uticaj na životnu sredinu, a podležu odlučivanju odstrane nadležnog organa vlasti na nacionalnom nivou.

Direktiva Saveta 85/337/EEC od 27. juna 1985. godi-ne, o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekatana životnu sredinu, a u skladu s izmenama i dopunamaDirektiva 97/11/EC i 2003/35/EC 291, utvrđuje postupakkoji omogućava identifikovanje i procenu ekoloških posledi-ca projekata pre izdavanja dozvole. Javnost može da iznosisvoje mišljenje, a rezultati konsultacija moraju da se uzmu uobzir tokom procesa izdavanja dozvole za projekat.

Direktiva 2001/42/EC Evropskog parlamenta iSaveta od 27. juna 2001. o proceni efekata određenihplanova i programa na životnu sredinu292 ima za ciljomogućavanje da ekološke posledice određenih planova i



programa budu identifikovane i procenjene još u fazi pripre-me, dakle, pre usvajanja. U ovaj proces uključeni su javnost ipredstavnici vlasti zaduženi za životnu sredinu: oni mogu dadaju svoje mišljenje, a rezultati konsultacija uključuju se i uzi-maju u obzir tokom procesa planiranja ili razrade programa,odnosno, tokom postupka usvajanja.


Lokalne vlasti igraju značajnu ulogu u konsultacijama iodobrenjima u vezi s procenom uticaja na životnu sredinu, anadležne su i za izradu mnogih planova, programa i drugihstrateških dokumenata. Da bi mogle da pomognu u ostvari-vanju održivog razvoja, lokalnim vlastima su potrebni pose-bni instrumenti da bi shvatile moguće efekte razvoja koji pla-niraju. Strateška procena životne sredine postaje značajaninstrument za ostvarivanje održivog razvoja prilikom lokal-nog i regionalnog planiranja i formulisanja politike.

U okviru Karpatske konvencije lokalne vlasti moraju dase potrude kako bi obezbedile:• učešće javnosti u svim fazama procesa procene uticaja na

životnu sredinu;• opštu svest o pitanjima u vezi sa zaštitom životne sredine

i održivim razvojem, posebno u fazi pripreme projekta,planiranja ili razrade programa od strane građevinskihpreduzimača, a putem javnog obaveštavanja o proceni,kao i odluka, rasprava, obuke itd.;

• stalnu i efikasnu saradnju zainteresovanih strana uklju če -nih u razvoj, planiranje, procenu i odlučivanje.

Lokalne vlasti moraju još detaljnije da razrade akcioneplanove za održiv razvoj.

Ti planovi treba da predviđaju ekološke ciljeve koji ćebiti reperi za ekološke uticaje strateških aktivnosti, ali i dautvrde kriterijume i mehanizme za procenu politika, planovai projekata.

2. Strane se obavezuju da će koristećimetode monitoringa i procene voditipolitiku u cilju promovisanja:

a) saradnje na sprovođenju istraživačkihaktivnosti i naučnih procena u oblastiKarpata;

b) zajedničke ili komplementarnemonitoring programe, uključujućisistematski monitoring stanja životnesredine;

c) uporedivost, komplementarnost istandardizaciju istraživačkih metoda iaktivnosti na prikupljanju podataka s timu vezi;

d) harmonizaciju postojećih i izradu novihekoloških, društvenih i ekonomskihindikatora;

d) sistem ranog upozoravanja, monitoringai procene prirodnih i ljudskim faktoromprouzrokovanih rizika i opasnosti; i

f) informacioni sistem, dostupan svimStranama.Formulisanje ekoloških zakona i politika, kao i njihova

uspešna primena, zahtevaju prikupljanje pouzdanih informa-cija i njihovo stalno praćenje i procenu. Da bi se životna sre-dina na održiv način zaštitila, odnosno, da bi se njom na odr-živ način upravljalo, nacionalni i međunarodni pravni sistemipredviđaju praćenje, procenu i izveštavanje, što u velikojmeri zahtevaju postojeći multilateralni sporazumi o životnojsredini. Kombinovana primena ovih metoda u karpatskojoblasti nesumnjivo će koristiti primeni Konvencije. Zahtevase prekogranična saradnja u primeni metoda pomenutih uovom stavu, zbog čega su potrebni inputi i zajedničke aktiv-nosti strana, koordinacija, razmena informacija i uzajamnopružanje pomoći. Ova Konvencija od strana posebno zahte-va da primenjuju politike usmerene ka podsticanju navedenihciljeva.

Glavni koncepti

Sistemi i informacije svakako postoje u svim zemljama(na nacionalnom i regionalnom nivou). Ova odredba zahtevaširoku primenu postojećih metoda, ali i istovremeni razvojsveobuhvatnog i usaglašenog pristupa karpatskoj oblasti.

Monitoring je periodičan ili stalan nadzor ili provera ucilju utvrđivanja nivoa usaglašenosti sa zakonskim propisimai/ili nivoima zagađenja u različitim sredinama, ili u ljudima,biljkama i životinjama.293 Za ovo se koriste sistemi kojiobezbeđuju okvir za posmatranje, merenje i izveštavanje ostanju i razvoju životne sredine u svim fazama aktivnosti.Monitoring uključuje i razvoj sofisticiranih baza podataka ičitavog niza instrumenata koji će menadžerima pomoći dadefinišu ishode.294 U Karpatskim planinama ovakve aktivno-sti mogu se sprovoditi pomoću zajedničkih ili komplemen-tarnih sistema na trans-nacionalnom nivou. Rezultati moni-toringa moraju bar da se uporede i kompiliraju.

Standard je parametar uspostavljen konsenzusom, kojiza uobičajenu i ponovljenu primenu predviđa smernice, ilikarakteristike aktivnosti, ili njihovih rezultata.295 Standardi-zacija je postupak što većeg ujednačenja metoda ili opreme.



Metodi standardizovanih istraživanja i odgovarajuće aktivno-sti u vezi s prikupljanjem podataka korisni su u okviru sara-dnje i poređenja podataka. Uporedivost se odnosi namogućnost ispitivanja sličnosti i razlika među informacijama.Više različitih pristupa za procenu i praćenje stanja životnesredine, rizika i uticaja otežava poređenje podataka. Zato bikomparativna analiza podataka mogla da se olakša davanjemdefinicije zajedničkih ili sličanih stručnih metoda, modela ilistandarda.

Komplementarnost se shvata kao međusobni odnosdva metoda koja se jedan na drugi oslanjaju. Na primer, kva-litativni i kvantitativni metodi koji se zajedno koriste moguda obezbede komplementarne podatke koji zajedno pružajupotpuniju sliku nego što se može dobiti pomoću pojedina-čnih metoda.

Ekološki indikator je parametar ili vrednost koji ukazu-je na stanje životne sredine i njen uticaj na ljude, ekosistemei materijale, pritiske na životnu sredinu, pokretačke snage ireakcije koje pokreću taj sistem.296 Ekološki indikatori subitni instrumenti za praćenje ekološkog napretka, za podrža-vanje razvoja politike i informisanje javnosti. Od početkadevedesetih godina, ovakvi indikatori su dobili na značaju umnogim zemljama, ali i u međunarodnim forumima. U okvi-ru njihovog opredeljenja za transparentnost i radi boljeginformisanja javnosti, članice OECD-a sve više koriste sma-njeni broj indikatora koji se nazivaju „ključnim indikatori-ma“ i koji služe za izveštavanje o najvažnijim ekološkimpitanjima. OECD je među prvima razvijao međunarodneekološke indikatore i već dugo podržava napore zemalja čla-nica na ovom planu. Taj rad je rezultirao s nekoliko grupaekoloških indikatora od kojih svaka odgovara određenomcilju.297

Društveni indikatori mere napredak u pravcu političkihciljeva koji treba da podstaknu zaposlenost, borbu protivsiromaštva, poboljšanje životnih i radnih uslova, borbu pro-tiv isključivosti, razvoj ljudskih resursa itd.298

Ekonomski indikatori su statistički podaci koji poka-zuju opšta privredna kretanja. Oni uključuju različite indeksekao što su stope zaposlenosti, industrijska proizvodnja itrgovinski deficit.

Sistemi za rano upozoravanje ublažavaju posledice rizi-ka i opasnosti za prirodu i ljude time što procenjuju nepo-sredne rizike, uspostavljaju sistem za praćenje, brzo šireinformacije i obezbeđuju sposobnost za reagovanje na pret-nju.299 Efikasan sistem upozoravanja može da se uspostavisamo u okviru regionalne saradnje, putem razmene podatakadobijenih posmatranjem i uspostavljanja efikasnog plana rea-govanja koji se aktivira čim se objavi upozorenje.300

Informacioni sistemi uključuju tehnologije i postupkekoji omogućavaju širenje prikupljenih podataka. Zajedničkisistem mogao bi da poveća pristup država, lokalnih vlasti ijavnosti informacijama, kao i njihovu svest o stanju u Karpa-tima.301


Brojni međunarodni instrumenti sadrže zahteve sličneonima koji se nalaze u Karpatskoj konvenciji stoga što sumonitoring i procena sastavni delovi procesa primene mno-gih međunarodnih sporazuma u vezi sa životnom sredinom.Zahtevi da se sprovodi monitoring rizika i posledica zagađe-nja i procena mogućih efekata aktivnosti nalaze se, na pri-mer, u Konvenciji UN o pravu mora (član 204), Konven-ciji o biodiverzitetu (član 7), Stokholmskoj konvenciji operzistentnim organskim zagađivačima (član 11),302

Konvenciji o zaštiti Crnog mora od zagađenja (član15),303 i Konvenciji o zaštiti reke Dunav (član 9).304

Članom 9 Konvencije o prekograničenom zagađenjuvazduha na velikim daljinama (1979) regulišu se primena irazvoj programa saradnje u cilju monitoringa i procene pre-nosa zagađivača vazduha na velike razdaljine u Evropi čimese, između ostalog, utvrđuju potreba za korišćenjem upore-divih ili standardizovanih postupaka za praćenje i, ukoliko jeto moguće, poželjnost uspostavljanja okvira za zajedničkiprogram praćenja stanja životne sredine. Budući da su Kar-patske planine u nadležnosti nekoliko država, kontrola zaga-đivača vazduha predstavlja sastavni deo opštih zahteva zamonitoringom u okviru Karpatske konvencije.

Bečkom konvencijom o zaštiti ozonskog omotača(1985) od država se zahteva da sarađuju tako što će preduze-ti sistematsko posmatranje, istraživanje i razmenu informaci-ja u cilju boljeg razumevanja i pristupa efektima androgenihaktivnosti na ozonski omotač i efektima promene u ozon-skom omotaču na zdravlje i životnu sredinu. Ona od državazahteva i da promovišu ili uspostavljaju zajedničke ili kom-plementarne programe za praćenje sistematskog stanjaozonskog omotača i drugih relevantnih parametara. Režimzaštite ozonskog omotača smatra se jednim od najuspešnijih,budući da pruža pozitivan primer načina za rešavanje jedneglobalne opasnosti. Sve karpatske zemlje su članice Bečkekonvencije, što znači da u svojim regijama mogu da iskorisveovo dragoceno iskustvo u pogledu sistematskih posmatranja,istraživanja i razmene informacija.Konvencija o prekogranič-nim efektima industrijskih udesa zahteva uspostavljanjesistema UNECE za obaveštavanje o industrijskim udesima.Taj sistem se sastoji od naredne tri vrste izveštaja: rano upo-zoravanje, informisanje i traženje pomoći.

Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnihvodotokova i međunarodnih jezera (1992) zahteva oddržava uspostavljanje zajedničkih programa za praćenje sta-nja prekograničnih voda (članovi 4 i 11). U kontekstu Kar-patske konvencije važno je pomenuti član 14 Konvencije ovodama, koji reguliše uspostavljanje i funkcionisanje sistemaupozoravanja i uzbunjivanja. Od priobalnih zemalja zahtevase da bez odlaganja jedna drugu informišu o svim kritičnimsituacijama koje bi mogle da imaju prekogranični uticaj. Odnjih se zahteva da tamo gde je to odgovarajuće uspostave ivode koordinirane ili zajedničke sisteme za upozoravanje i



uzbunjivanje u cilju dobijanja i širenja informacija. Ovi siste-mi treba da funkcionišu pomoću kompatibilnog prenosapodataka i načina obrade, dok o konkretnim sredstvimatreba da se dogovore. Priobalne zemlje su obavezne i dajedna drugu obaveste ko su nadležni organi vlasti ili kontakti.

U Karpatskim planinama postoje mnoge vodene maseod kojih su neke prekogranične. Prema tome, Konvencija ovodotokovima može da bude korisna za održiv razvoj Kar-pata.

U Alpskoj konvenciji ne pominje se procena uticaja naživotnu sredinu, budući da se ovaj mehanizam u vreme nje-nog usvajanja globalno nalazio u početnim fazama razvoja.Kao što je navedeno u uvodu u ovu glavu, procena uticaja naživotnu sredinu počela je da se pojavljuje kao obaveza umeđunarodnim sporazumima početkom devedesetih godina.Bez obzira na to, u članu 3 i 4 Alpske konvencije naglašavase značaj obavljanja naučnih procena i uspostavljanja sistemaza monitoring i prikupljanje podataka. Od strana se zahtevada sarađuju i da jedna drugu informišu o navedenim aktivno-stima.

Svetska povelja o prirodi305 zahteva praćenje prirodnihprocesa, ekosistema i vrsta kako bi se omogućilo rano otkri-vanje degradacije ili opasnosti i blagovremeno obezbedila

intervencija, kao i da bi se lakše procenjivali politika i metodizaštite. Principi zaštite navedeni u Svetskoj povelji o prirodipredstavljaju važan „meki“ instrument koji bi karpatske zem-lje trebalo da konsultuju kada preduzimaju aktivnosti u ciljuostvarivanja održivog razvoja Karpatskih planina.


Lokalne vlasti imaju opštu nadzornu i savetodavnu uloguu procesu primene date odredbe. Procenu životne sredine,monitoring i istraživanje obavljaju posebne institucije, dok sulokalni organi vlasti dužni da se ostaraju da ovi svoje obavezeispunjavaju u skladu s Konvencijom, kao i s nacionalnimustavom i propisima.

Lokalne vlasti mogu takođe da:

• osnuju forum u kojem će različite strane zainteresovaneza teme o kojima je reč moći da vode rasprave;

• razviju zajedničke metode istraživanja i naučne procenekako bi se obezbedila efikasna saradnja stručnjaka;

• uspostave informacioni sistem dostupan svim državama,ali i javnosti;

OKVIR 47

Slovačka i mađarska Vlada potpisale su 19. aprila 1995. godine jedan dokument u vezi s određenim privremnimtehničkim merama o ispuštanju otpadaka u glavni kanal i rukavac reke Dunav Mošoni, kojim se predviđa ekološkimonitoring preduzetih mera.

U članu 4 ovog dokumenta strane se obavezuju na razmenu i procenu podataka dobijenih ekološkim monitorin-gom, koji je sprovođen i u slovačkom i u mađarskom delu Dunava što je neophodno za procenu uticaja povećanogprotoka. Tehnički detalji ekološkog monitoringa – utvrđivanje pogođenog područja, mesta na kojima se obavlja uzi-manje uzoraka i merenje, učestalost merenja, spisak razmenjenih parametara, učestalost razmene podataka itd. –predviđeni su statutom o aktivnostima nominovanih kontrolora, kako se navodi u ugovoru i relevantnim dokumenti-ma.

Tabelarni i grafički prikaz rezultata posmatranja i podataka dobijenih merenjem, kao i procena, predstavljaju osno-vu Zajedničkog godišnjeg izveštaja koji objavljuju strane. Razmenom podataka i procenom zajedničkog monitorin-ga koordiniraju visoki predstavnici Vlade Republike Slovačke zaduženi za izgradnju i upravljanje projektom Gabi-čkovo-Nađmaroš i mađarsko Ministarstvo za životnu sredinu i upravljanje vodama.

Cilj zajedničkog monitoringa jeste da se posmatraju, beleže i zajednički procenjuju kvantitativne i kvalitativne pro-mene podzemnih i površinskih voda i relevantna prirodna sredina, a u vezi s protokom i merama koji se sprovode.

Cilj uzajamne razmene podataka jeste obezbeđivanje informacija u vezi s praćenjem rezultata o stanju parametarauključenih u razmenu podataka i o ekološkim promenama u ugroženim oblastima odgovarajućih strana. Osnovniuslov u vezi s razmenom podataka jeste korišćenje podjednakih ili uporedivih metoda merenja i analize, kao i pri-mena dogovorenih načina tumačenja.

Cilj Zajedničkog godišnjeg izveštaja jeste podnošenje zajedničke procene rezultata monitoringa odgovarajućim Vla-dama i davanje zajedničkih preporuka za unapređenje monitoringa i aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine.

Izvor: Slovački zajednički godišnji izveštaj o ekološkom monitoringu iz 2005. godine, www.gabcikovo.gov.sk/doc/jr2000en/preface.html

Program zajedničkog monitoringa na Dunavu

• razmotre druge metode za širenje ekoloških informacijaprikupljenih tokom monitoringa, procene i istraživanja; i

• deluju kooperativno i ulažu značajan trud u sistemeranog upozoravanja.

Lokalne vlasti trebalo bi da stave naglasak na primenučlana 12, budući da od toga u velikoj meri zavisi primenaostalih članova.


Odredbe člana 12 imaju opšti, horizontalan karakter.One se mogu primenjivati na određene ekološke sektore, alicilj korišćenja instrumenata kao što su procena uticaja naživotnu sredinu i strateške procene životne sredine jesteuspostavljanje kontakta sa svim sektorima, kao i održavanjekumulativnog ekološkog položaja. Istraživačke aktivnosti,monitoring, korišćenje ekoloških indikatora itd. biće efika-sniji ako kombinuju podatke iz različitih izvora.

Primena člana 12 olakšaće primenu ostalih članova Kon-vencije i pomoći bržem i efikasnijem ostvarenju cilja održi-vog razvoja Karpata.



Razmena informacija, podizanje svesti i ekološko obra-zovanje, identifikovani su kao najvažnije oblasti za rad u ciljuostvarivanja održivog razvoja, naročito u Agendi 21. U stvari,pristup informacijama i podizanje svesti podstiču učešćejavnosti u donošenju odluka, što konačno određuje pravacrazvoja i stanje životne sredine.

Karpatska konvencija prihvata da su ekološko obrazova-nje, ekološka svest i pristup informacijama preduslov za uče-šće u odlučivanju o ekološkim pitanjima, kao i važni temeljiza sprovođenje Konvencije. Da bi se ostvario održiv razvoj ukarpatskoj oblasti, nije dovojno da o merama koje treba pre-duzumati budu svesne samo nacionalne vlade, već to morajuda budu i predstavnici lokalnih organa vlasti, poslovne zajed-nice, nevladine organizacije, novinari, nastavnici, pa čak iškolska deca – ukrato, civilno društvo u celini.

Štaviše, samo ukoliko poseduju pouzdane i iscrpne infor-macije o predviđenim ekološkim aktivnostima, planovima,programima i strategijama, kao i o njihovom uticaju na živo-tnu sredinu, pojedinci ili grupe mogu da daju značajan i vre-dan doprinos procesu odlučivanja.

1. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja ima za cilj podizanje ekološke svestii poboljšanje pristupa javnostiinformacijama o zaštiti i održivomrazvoju Karpata, kao i promovisanjeobrazovnih nastavnih planova iprograma s tim u vezi.

Ova odredba sadrži obavezu za države da podižu ekolo-šku svest, podstiču ekološko obrazovanje i garantuju pristupinformacijama povezanim sa zaštitom i održivim razvojem

Karpata. To su elementi ekoloških prava koji omogućavajuaktivan angažman građanskog društva u prihvatanju i spro-vođenju politike, što je preduslov otvorenog i demokratskogsistema upravljanja.

Glavni koncepti

Ekološka svest uopšteno podrazumeva znanje i razu-mevanje uticaja na životnu sredinu i pretnju životnoj srediniusled određenih aktivnosti (na primer, korišćenja proizvodakoji su štetni za okolinu). Podizanje ekološke svesti orijenti-sano je na jednu temu i trebalo bi kao svoj cilj da ima izmenuponašanja u odnosu na okolinu. U stvari, razumevanjepotencijalnog uticaja aktivnosti na životnu sredinu – sada,kao i za buduće generacije – bitno je za održiv razvoj karpat-ske regije u kojoj postoje brojni primeri uspešnih kampanjausmerenih na podizanje svesti (v. Okvir 48 i Okvir 49).

Obrazovanje namenjeno svima posebno podržava UNE-SCO, koji pokreće inicijative kao što je „Decenija obrazova-nja za održiv razvoj“ (2005-2014).306

Obrazovanje za održiv razvoj blisko je povezano s eko-loškom svešću, budući da proces učenja povećava znanje isvest ljudi o životnoj sredini i relevantnim pretnjama. Ekolo-ško obrazovanje trebalo bi da se uključi u celokupan obrazo-vni sistem na svim nivoima, čime bi se obezbedili neopho-dno znanje i razumevanje vrednosti i veština, koje je građan-skom društvu potrebno za donošenje informisanih odluka ipreduzimanje odgovornih akcija.307

Pored toga, škole treba da odigraju najvažniju ulogu uusađivanju ekološke svesti i osećanja odgovornosti još uranom detinjstvu. Na primer, svest o životnoj sredini i obra-zovni programi posebno su razvijani u eko-školama kojeuključuju puno učešće učenika u odlučivanju, planiranju i


Glava LČlan 13

Član 13 – Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti

1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj podizanje ekološke svesti i poboljšanje pristupajavnosti informacijama o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i promovisanje obrazovnih nastavnih pla-nova i programa s tim u vezi.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja garantuje učešće javnosti u procesu donošenja odluka uvezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata, kao i primenu ove Konvencije.



aktivnostima. Takođe vredi pomenuti inicijative kao što je„Zeleni paket“, kompletan pribor namenjen nastavnicimapredmeta iz oblasti ekologije.308

Pružanje osnovnog ekološkog znanja nezamenljiv je ele-ment izgradnje kapaciteta za učešće javnosti i pristup ekolo-škim informacijama.

Informacije povezane sa zaštitom i održivim razvojemKarpata obuhvataju sve oblasti kojima se bavi Konvencija.Ona bi trebalo da sadrži i informacije u vezi s primenomKonvencije na nacionalnom, lokalnom i podregionalnomnivou, kao i informacije povezane s aktivnošću strana ugo-vornica na pomenutim nivoima. Pristup informacijamamože da bude aktivan i pasivan. Opšte pravo ljudi da zahte-vaju pristup postojećim informacijama poznato je kao „pasi-van“ pristup informacijama. Dužnost vlade da prikuplja i širiinformacije na sopstvenu inicijativu naziva se „aktivnim“pristupom informacijama.

Pristup ekološkim informacijama i njihovo širenje bitnisu za podizanje svesti i ekološko obrazovanje, a predstavljajui osnovu za učešće javnosti. Smernice u vezi s tim gde semogu naći informacije, kakve informacije bi trebalo da sešire i ko bi trebalo da ih širi i slično, navedene su u Arhuskojkonvenciji o pristupu informacijama, učešću javnosti udonošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjimakoja se tiču životne sredine309, kao i u zakonodavstvuEvropske unije.

Javnost, kako je pominje ova Konvencija, nije definisanakao termin. U stvari, svaka država definiše javnost u svomgrađanskom zakonodavstvu. Na međunarodnom nivou ovajtermin definiše veći broj međunarodnih sporazuma. Na pri-mer, Arhuska konvencija310 definiše javnost kao jedno iliviše fizičkih ili pravnih lica i, u skladu s nacionalnim zakono-davstvom ili praksom, njihova udruženja, organizacije iligrupe.311

Termin „zainteresovana javnost“ odnosi se na pod-grupu javnosti u širem smislu, a znači, prema Arhuskoj kon-venciji, javnost na koju odlučivanje iz oblasti očuvanja živo-tne sredine utiče ili bi moglo da utiče, ili koja je za to zainte-resovana, uključujući i nevladine organizacije.

Glavni međunarodni sporazumi, pravniinstrumenti i inicijative

Podizanje ekološke svesti i obrazovanje međunarodnazajednica postepeno prihvata kao značajne činioce u zaštitiživotne sredine.

U 19. principu Stokholmske deklaracije o čovekovoj sre-dini, usvojene 1972. na Konferenciji UN o čovekovoj sredi-ni, ističe se da je obrazovanje iz oblasti ekologije bitno zaodgovoran stav pojedinaca, kompanija i zajednica premazaštiti i unapređenju životne sredine u celini. Stokholmskadeklaracija, iako nije pravno obavezujući dokument, bila jeprvi globalni instrument koji je, između ostalog, ukazao navrednost i neophodnost ekološkog obrazovanja.

Za ovom Deklaracijom usledilo je pokretanje Međuna-rodnog programa za ekološko obrazovanje (IEEP) usaradnji s UNESCO-m i UNEP-om, a 1977. i s organizaci-jom Međunarodne konferencije o ekološkom obrazova-nju održane u Tbilisiju.

Deset godina posle Stokholmske deklaracije, Generalnaskupština UN usvojila je Rezoluciju 37/7, nazvanu Svetskapovelja o prirodi. Dobro je poznato da je ova povelja bilaprvi međunarodni instrument orijentisan na prirodu u kojemje naglašeno da je očuvanje prirode samo po sebi cilj. U 13.glavi ove Rezolucije tvrdi se da znanje o prirodi treba što jemoguće više da se širi i to svim mogućim sredstvima, pose-bno uključivanjem ekološkog obrazovanja u opšte nastavneprograme.

Drugi svetski ekološki samit, održan u Rio de Žaneiru1992. godine, označio je početak razvoja proceduralnih eko-loških ljudskih prava, odnosno, pristupa informacijama, uče-šća javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u vezi spitanjima koja se tiču životne sredine. Deseti princip Dekla-racije iz Rija o životnoj sredini i razvoju, usvojene na tomsamitu, potvrđuje da svakom pojedincu treba da se omogućiodgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojeinače poseduju organi vlasti, kao i da će države olakšavati ipodsticati svest i učešće javnosti time što će informacije uči-niti široko dostupnim. Podizanje svesti zauzimalo je visoko

OKVIR 48

Izložba o očuvanju životne sredine u Karpatima

Češka Fondacija za ekološki razvoj bila je lider u pružanju pomoći i sprovođenju nekoliko aktivnosti u vezi s očuva-njemu baštine i programom „Natura 2000“ u ogranku Karpata, koji se naziva Beskidskim planinama. Lokalna nevla-dina organizacija „Salamander“, koordinirala je rad na izložbi „Ljudi i predeo“ u mestu Velke Karlovice. Ova izložbaje okupila desetine ljudi uključenih u lokalne aktivnosti posvećene očuvanju prirode, malih svetilišta, starih vrstavoćki, ovčarstva i života lokalnih udruženja (vatrogasaca, fudbalskih klubova, folklornih grupa). Katalog ove izložberezimira najvažnije informacije, a može se koristiti i kao turistički vodič. Ova izložba je privukla ogromnu pažnjulokalnog stanovništva, a predstavlja i dobru platformu za buduće osnaženje ljudi koji žive u ovoj surovoj, ali veomalepoj oblasti u Karpatima.

Izvor: www.nadacepartnerstvi.cz/english/granty/granty_carpanntian_ecoregion_initiative.html



OKVIR 49

Mađarska kampanja u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženimvrstamaGodine 2003, mađarsko Ministarstvo životne sredine i voda, u saradnji sa Svetskim fondom za prirodu i Reksovomfondacijom za dobrobit životinja, pokrenulo je kampanju u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugrože-nim vrstama. Bila je to značajna inicijativa u cilju smanjenja ekoloških rizika do kojih dolazi usled uvoza ugroženihvrsta. Ovu kampanju podržale su strateška medijska kampanja i veoma intenzivne PR aktivnosti.

Kampanja je imala četiri cilja:

• podizanje svesti o trgovini ugroženim vrstama među mađarskim turistima koji putuju u inostranstvo;

• posebno obaveštavanje turista o zaštićenim vrstama;

• pomoć ljudima u identifikovanju zaštićenih vrsta; i

• smanjenje ilegalne trgovine ugroženim vrstama.

Broj mađarskih turista koji putuju u inostranstvo, povećao se poslednjih decenija.

Većina njih nije svesna da je uvoz zaštićenih vrsta i njihovih derivata ilegalan i da je štetan za životnu sredinu.Pokretanje kampanje podrazumevalo je veliki broj sredstava za komuniciranje, uključujući i izložbu na mađarskomnacionom aerodromu, brošure i medijsku kampanju (oglase u štampi, na radiju, televiziji i Internetu). Ovo je izazva-lo veliki interes u sredstvima javnog informisanja, kao i pozitivnu reakciju ciljane publike. Veb-sajt ove kampanjedoživeo je neto povećanje broja posetilaca. Od decembra 2003. do februara 2004. kampanja se nastavila u oblikutakmičenja za najbolju fotografiju, oglasa na budipeštanskim tramvajima, kao i TV spotova.

Izvor: www.uneptie.org/pc/sustain/reports/advertising/Commnication_Guide/WebEN2.pdf

OKVIR 50

Sistemi za informisanje i posmatranje u Alpima

Stalni sekretarijat Alpske konvencije razvio je efikasan informacioni sistem koji se naziva „Sistemom za praćenje iinformisanje o Alpima“ (SOYA). Radna grupa Alpske konvencije uključena u ovaj sistem obezbeđuje informacije onajvažnijim kretanjima u Alpima i njihova tumačenja, kao osnovu za donošenje odluka o politikama i informisanješirokog auditorijuma.

Pored toga, u Pijemontu je osnovana Regionalna opservatorija za planine, zadužena za analiziranje i ispitivanjestrukturnih i suštinskih problema alpske oblasti u pogledu demografije, kulture, trgovine, zanata, poljoprivrede itransporta. Štaviše, ova institucija periodično objavljuje brošure i publikacije, organizuje konferencije i vodi elek-tronske baze podataka.

OKVIR 51

Kakve informacije bi trebalo da se šire? Ko bi to morao da čini i kako?

Kako javnost može da utvrdi kakve informacije postoje i koji organi vlasti su za njih nadležni?

Kome bi zahtevi u vezi s informacijama trebalo da se dostavljaju?

Kakvi su uslovi za dobijanje informacija?

Na koji način se upravlja poverljivim informacijama?

Šta se može učiniti kada se informacija ne dostavi ili se uskrati?

Kakva su prava u pogledu ulaganja žalbi, kakav je pristup sudskom postupku itd.?

Neka ključna pitanja na koja bi, prema Arhuskoj konvenciji, trebalo odgovoriti,a odnose se na pristup informacijama



mesto i na listi prioriteta akcionog programa, dok se pristupinformacijama smatrao preduslovom. Usaglašavanje s princi-pima utvrđenim u Deklaraciji pomaže u sprovođenju Kar-patske konvencije.

Deseti princip iz Deklaracije iz Rija dalje se razvijao uokviru mnogih međunarodnih instrumenata.

Najznačajniji primer može se naći u Konvenciji odostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenjuodluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima kojase tiču životne sredine, poznatoj kao Arhuska konvencija,koja je potpisana 1998. godine. Arhuska konvencija garantu-je pravo javnosti na aktivan i pasivan pristup informacijama idetaljno reguliše postupak za podnošenje zahteva za dobija-nje tih informacija, odnosno, uslove za odbijanje tih zahtevai mere koje omogućavaju prikupljanje i širenje informacijaod strane predstavnika vlasti. Pored toga, opšte odredbe oveKonvencije zahtevaju podsticanje ekološkog obrazovanja ipodizanje svesti javnosti. S izuzetkom Srbije, ovoj Konvenci-ji pristupile su sve karpatske zemlje.

Ekološke konvencije specifične za neki sektor običnoističu da su za njihovu primenu potrebni podizanje ekološkesvesti, obrazovanje i pristup informacijama.

Okvirna konvencija UN o promeni klime iz 1992.godine, prihvata da države, izvršavajući svoje obaveze, mora-ju da podstiču i olakšavaju razvoj i primenu obrazovnih pro-grama u vezi s klimatskim promenama i da šire svest javnostio njima i njihovim efektima, kao što moraju i da garantujupristup javnosti informacijama u vezi s klimatskim promena-ma i posledicama tih promena.

U Karpatima, ekološko obrazovanje, svest javnosti i pri-stup informacijama u vezi s klimatskim promenama, moguda budu deo opštih obrazovnih aktivnosti, kao i aktivnosti ucilju podizanja svesti.

Konvencija o biodiverzitetu od država zahteva da pro-movišu razumevanje značaja očuvanja biološke raznovrsno-sti, kao i potrebnih mera, uključujući medijske i obrazovneprograme. U Karpatima, obrazovanje i povećanje svesti oočuvanju mogu da budu deo opštih obrazovnih aktivnosti,kao i aktivnosti u cilju podizanja svesti.

Član 19 Konvencije o borbi protiv dezertifikacije uzemljama koje su ozbiljno pogođene sušom i/ili dezer-tifikacijom, posebno u Africi, usvojene 1994. godine,naročito je značajan budući da uvodi posebne obrazovnemere kao i mere za podizanje svesti koje mogu da buduusvojene i u vezi s drugim elementima očuvanja životne sre-dine. Od strana ugovornica zahteva se da organizuju kampa-nje za podizanje svesti javnosti, da podstiču osnivanje udru-ženja koja tome doprinose i razvijaju interdisciplinarne parti-cipativne programe.

Konvencija o prekograničnim efektima industrijskihudesa iz 1992 sadrži zahtev da se razmenjuju informacije oudesima do kojih dođe usled opasnih aktivnosti, ili do kojihverovatno može da dođe, kako bi u slučaju potrebe mogloblagovremeno da se reaguje na posledice.

Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih

vodotokova i međunarodnih jezera iz 1992. godine, oba-vezuje strane na objavljivanje informacija u vezi sa stanjemprekograničnih voda i o merama preduzetim ili planiranim ucilju sprečavanja, kontrole ili smanjenja prekograničnih uti-caja, odnosno, o njihovoj efikasnosti.

Na nivou Evropske unije, 2003. godine usvojena jeDirektiva 2003/4/EC o pristupu ekološkim informaci-jama od strane javnosti (kojom se ukida Direktiva Save-ta 90/313/EEC), a kojom se pravila Evropske unije usagla-šavaju sa zahtevima u pogledu ekoloških informacija Arhu-ske konvencije. Ovom Direktivom predviđeno je pravo sva-kog fizička i pravnog lica na pristup ekološkim informacija-ma koje organi vlasti poseduju ili pripremaju. Pet karpatskihzemalja danas su članice Evropske unije, što znači da bi tre-balo da usvoje pravo Evropske unije, ukjučujući i ovu Direk-tivu. Primena ove Direktive olakšaće primenu Karpatskekonvencije u tim zemljama.

Alpska konvencija je usvojena 1991. godine, u vremekada jačanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti nisu biličeste teme međunarodnih sporazuma. Ovakvi zahtevi sukasnije, preko drugih instrumenata, postali obavezujući zastrane ugovornice Alpske konvencije. Međutim, članovi 3 i 4bave se naučnom, ekonomskom, tehničkom i saradnjom uoblasti prava među stranama ugovornicama. Podstičući istra-živanja i saradnju, Alpska konvencija ističe značaj razmeneinformacija u cilju lakšeg rešavanja problema.


Lokalne vlasti podstiču se da uputstva u vezi s podiza-njem ekološke svesti, obezbeđenjem odgovarajućeg ekolo-škog obrazovanja i pristupom ekološkim informacijama,potraže i u drugim međunarodnim dokumentima, posebnou „mekim“ pravnim instrumentima. One treba da:

• predvode i promovišu kampanje u cilju podizanjaekološke svesti javnosti i predstavnika vlasti i to u oblas-tima koje obuhvata Karpatska konvencija;

• promovišu i obezbeđuju pristup javnosti relevantniminformacijama;

• obezbeđuju ažuriranje ekoloških informacija i njihovoredovno širenje;

• kreiraju elektronske baze podataka i druge instrumenteza prikupljanje i širenje informacija (ekoloških publikaci-ja, izveštaja itd.), uključujući mehanizme za prikupljanjeinformacija o postojećim i predloženim aktivnostimakoje potencijalno mogu da imaju značajan uticaj na živ-otnu sredinu;

• koriste masovne medije za širenje svesti o pitanjimaodrživog razvoja i njihovog razumevanja; i

• procenjuju obrazovne potrebe, izrađuju odgovarajućenastavne planove i šire obrazovne mogućnosti.



U nepredviđenim situacijama, lokalne vlasti bi trebalosmesta da informišu o rizicima za čovekovo zdravlje, život iimovinu, isto kao i o mogućim načinima za minimiziranjeovih efekata.

Zahtevi u vezi s ekološkom svešću, obrazovanjem i pri-stupom ekološkim informacijama mogu se primeniti u okvi-ru prekogranične saradnje. Predstavnici vlasti mogu da seopredele za razmenu materijala koji služi u obrazovne svrhe,kao i za podizanje svesti, za preduzimanje zajedničkih kam-panja u cilju podizanja svesti u graničanim naseljima, zaobezbeđenje pristupa informacijama o zaštiti regije i održi-vom razvoju stanovništva susednih zemalja, za zajedničkelokalne manifestacije obrazovnog karaktera namenjene mla-dima, isto kao i za radionice i seminare namenjene predsta-vnicima vlasti zaduženim za oblasti obuhvaćene Karpatskomkonvencijom.

2. Strane se obavezuju da će voditi politikukoja garantuje učešćše javnosti uprocesu donošenja odluka u vezi sazaštitom i održivim razvojem Karpata,kao i primenu ove Konvencije. Ekološka pitanja dotiču se i pojedinaca i država.

Mišljenje građana trebalo bi da se uzme u obzir prilikomdonošenja odluka koje mogu da utiču na stanje njihoveživotne sredine. Pravo građana i njihovih organizacija daučestvuju u odlučivanju i ispolje zabrinutost deo je demo-kratskog procesa koji garantuje transparentnost rada javnihagencija. Osim toga, učešće javnosti omogućava kvalitetni-je odlučivanje od strane vlasti i obezbeđuje veću javnupodršku njenim odlukama.

Učešće javnosti prihvaćeno je u Karpatskoj konvencijikao sveobuhvatni princip koji bi trebalo primeniti kad godse primenjuje Konvencija. Jedan od načina za ovakvo uče-šće jeste proces odlučivanja, koji se implicitno navodi uokviru svih zahteva postavljenih stranama ugovornicamaKonvencije.

Glavni koncepti

Pojam „učešće javnosti u odlučivanju“ podrazumevaaktivnost članova društva, koja se u saradnji s predstavnicimavlasti preduzima zato da bi se prilikom odlučivanja postiglioptimalni rezultati. Ne postoji utvrđena formula za učešćejavnosti, ali ono ipak zahteva efikasno obaveštavanje, ade-kvatno informisanje, valjane postupke i odgovarajuće razma-tranje rezultata. Prema Arhuskoj konvenciji, zainteresovanajavnost treba da se uključi u odlučivanje:

• u vezi sa specifičnim aktivnostima;

• u vezi s planovima, programima i politikama; i

• tokom priprema izvršnih propisa i/ili opšte primenljivihzakonski obavezujućih normativnih argumenata.

U slučaju učešća javnosti u odlučivanju o specifičnimaktivnostima, kao i kada se krše nacionalni zakoni u vezi saživotnom sredinom, dostupnost pravosuđa trebalo bi da sekoristi kako je predviđeno članom 9 Arhuske konvencije.


Svetska povelja o prirodi, usvojena 1982. godine Rezu-lucijom Generalne skupštine UN 37/7, predstavlja mek pra-vni dokument koji podstiče međunarodnu zajednicu da udonošenje ekoloških odluka uključi i javnost. U njoj se navo-di da javnosti treba da bude omogućeno učešće u formulisa-nju odluka koje se direktno tiču njenog okruženja. Ovajdokument je poslužio kao polazište mnogim multilateralnimekološkim sporazumima čije se preambule na njega pozivaju.

U 10. principu Deklaracije o životnoj sredini iz Rija, priz-naje se značaj učešća javnosti u odlučivanju u vezi s ekolo-škim pitanjima: „Ekološka pitanja najbolje se rešavaju uzučešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućemnivou“.

Pošto predstavlja najsveobuhvatniji propis o učešćujavnosti u određenim aktivnostima u vezi sa životnom sredi-nom, Arhuska konvencija može široko da se primenjuje nasektore koje reguliše ova Konvencija. Takođe je važno uče-šće u izradi planova, programa i politika, kao i izvršnih pro-pisa i opšte primenljivih pravno obavezujućih normativnihinstrumenata. Arhuska konvencija obavezuje svoje potpisni-ce, ali i potpisnice Karpatske konvencije, da u svom delova-nju promovišu arhuske principe. Smernice iz Alma-Ate, kojepodstiču primenu principa Arhuske konvencije u međunaro-dim forumima, usvojene su juna 2005. godine pre svega radiobezbeđenja opštih smernica za primenu principa radameđunarodnih organizacija, što uključuje i tela konvenci-je.312

Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u preko-graničnom kontekstu, potpisana 1991. godine u Espou,pokazuje vezu između učešća javnosti i procene uticaja naživotnu sredinu. U članu 2 navodi se da predstavnici javnostikoji bi eventualno mogli da budu pogođeni predloženimaktivnostima, treba da imaju podjednaku mogućnost učešćau proceni uticaja tih aktivnosti na životnu sredinu – ma gdeda im je boravište. Štaviše, relevantna dokumentacija o pro-ceni uticaja na životnu sredinu mora se blagovremeno distri-buirati javnosti kako bi komentari na nju mogli da se uzmu uobzir prilikom donošenja definitivne odluke. Imajući u vidupostojanje mnogih prirodnih subjekata i oblasti lociranih uzdržavne granice, odnosno, oblasti koje prelaze državne grani-ce, uključivanje stanovnika susednih zemalja posebno jeznačajno u Karpatskim planinama.

Mnogo detaljnije obaveze predviđa Protokol uz Konven-



ciju iz Espoa o strateškoj proceni životne sredine potpisan2003. godine, u čijem članu 8 se ističe da su strane dužne daobezbede blagovremene, pravovremene i efikasne mogućno-sti za učešće javnosti u strateškoj proceni životne sredine,planova i programa, kako bi u razumnom vremenskomokviru mogla da ispolji svoje mišljenje o predlogu plana iliprograma i izveštaja o stanju životne sredine.

Pored multilateralnih sporazuma o životnoj sredini, uče-šće javnosti u donošenju odluka o specifičnim aktivnostimakoje utiču na životnu sredinu uređuje Direktiva EZ o proce-ni uticaja određenih javnih i privanih projekata na životnusredinu iz 1985. godine, s izmenama i dopunama direktiva97/11/EEC i 2003/35/EEC. Ova Direktiva bila je jedna odprvih te vrste, a iskustvo s njenom primenom analizirano je ikorišćeno prilikom dogovaranja, potpisivanja, ratifikovanja iprimene relevantnih multilateralnih sporazuma o životnojsredini.


Uključivanje javnosti u procese odlučivanja od stranelokalnih vlasti izazovan je i težak zadatak. On istovremenomože da predstavlja i korisno iskustvo koje će pojačati i legi-timitet odlučivanja i vrednost donetih odluka. Lokalne vlastipre svega su dužne da olakšaju učešće javnosti tako što ćejoš u početnim fazama uspostaviti dijalog kako bi primedbe

javnosti mogle da se uzmu u obzir. Shodno tome, potrebnoje slediti pravila koja postavljaju Arhuska konvencija i Proto-kol o proceni uticaja na životnu sredinu i – ukoliko je reč oaktivnostima s potencijalnim prekograničnim efektima –Konvencija iz Espoa. Na primer, članovi 6-8 Arhuske kon-vencije utvrđuju određene zahteve u vezi s učešćem javnostiu odlučivanju. To su:• blagovremeno i efikasno obaveštavanje zainteresovane

javnosti;• razumni vremenski okviri za učešće, uključujući odredbu

u vezi s učešćem u početnim fazama;• pravo zainteresovane javnosti na besplatnu proveru

informacija koje su relevantne za odlučivanje;• obaveza tela zaduženog za odlučivanje da pokloni dužnu

pažnju rezultatima učešća javnosti; i• blagovremeno izveštavanje javnosti o odluci, pri čemu

tekst odluke i obrazloženja na kojem se zasniva morajuda joj budu stavljeni na uvid.

Primer naveden u Boksu 52 ilustruje odgovornost lokal-nih vlasti za obezbeđenje širokog učešća javnosti u procesuprocene uticaja na životnu sredinu. Saradnja između država irazmena iskustava i informacija u vezi s uspešnim uključiva-njem javnosti u procese odlučivanja mogu korisno da poslu-že u primeni ove Konvencije.

OKVIR 52

Da bi se pokazale koristi procene uticaja na životnu sredinu za razvoj poslovnih aktivnosti, zajednice i životnesredine, u Ukrajini je od 1997. do 2000. godine u tom smislu sproveden jedan demonstracioni projekat. Bila jeto zajednička akcija američke Agencije za zaštitu životne sredine (EPA), Američke agencije za razvoj (USAID) iUNDEP-a, a uz podršku brojnih agencija i organizacija iz same Ukrajine. Strateški partner bilo je Ministarstvoza životnu sredinu i prirodne resurse Ukrajine, koje je zaduženo za preispitivanje izjava o proceni stanja živo-tne sredine u skladu s ukrajinskim zakonom. Finansiranje projekta obezbedili su Vlada Sjedinjenih Država iUNDEP.

Investicioni projekat o kojem je reč sastojao se od širenja proizvodnje na naftnom polju Pasična u zapadnojUkrajini. Investitor je pristao da obavi otvoren, transparentan proces procene uticaja na životnu sredinu uz pot-puno učešće javnosti, što je odobrila i oblasna administracija. Prvi važan korak bio je intenzivan petodnevnikurs o principima procene uticaja na životnu sredinu. Obavio ga je tim američke Agencije za životnu sredinu, aučestvovalo je 20 predstavnika različitih sektora, uključujući zaposlene u naftnoj kompaniji, naučnike i predsta-vnike lokalne i državne vlasti, medija i nevladinih organizacija.

Dijalog s lokalnim zajednicama vođen je na sastancima i u informacionim centrima, a ustanovljeno je i jednosavetodavno telo. Razmatrane su moguće alternative razvoju naftnog polja Pasična i dobijeni su komentari, aformulisane su i preporuke u vezi s pitanjima koje je trebalo detaljnije istražiti.

Konačna procena uticaja na životnu sredinu završena je i izneta na javnu raspravu u Pasični krajem 1999. godi-ne. Obavljene aktivnosti dobile su visoku ocenu od strane javnosti, nacionalnih, oblasnih i lokalnih organa vla-sti.

Izvor: Tykhyy, V., 2003, Successful Dialogue in Prepataion of the Investment Project in Western Ukrajine, Petameđunarodna konferencija o etici i ekološkim politikama, Kijev, 2-6. april 2003.

Demonstracioni projekat procene uticaja na životnu sredinu u Ukrajini



Veze s ostalim članovima Konvencije

Uloga učešća javnosti u primeni Konvencije razmotrenaje u članu 2, a odnosi se na pitanja koja obuhvata Karpatskakonvencija. To je takođe najvažnije pitanje procesa proceneuticaja na životnu sredinu i konsultacija razmotrenih u članu12. Konačno, članovi 14 i 16 predivđaju osnivanje pomoćnihtela i učešće nacionalnih, međuvladinih i nevladinih organi-zacija na Konferenciji strana ugovornica Karpatske konven-cije.


Drugi deoInstitucionalni aspekti

P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E132132 P R I R U Č N I K Z A K O R I Š Ć E N J E K A R P A T S K E K O N V E N C I J E


Glava AČlan 14

Član 14 – Konferencija Strana

1. Ovim se formira Konferencija Strana (u daljem tekstu: „Konferencija“).

2. Konferencija treba da razmatra pitanja od zajedničkog interesa za Strane i da donosi odluke neophodneza efikasnu implementaciju Konvencije. Posebno, njeni zadaci su sledeći:

(a) da redovno vrši pregled i pruža podršku implementaciji Konvencije i njenih Protokola;

(b) da usvaja amandmane na Konvenciju, u skladu sa članom 19;

(c) da usvaja Protokole, uključujući amandmane na njih, u skladu sa članom 18;

(d) da imenuje svog Predsednika i da osnuje izvršno telo koje će zasedati između sednica, kako je prime-reno i u skladu sa Poslovnikom;

(e) da osnuje prateća tela, uključujući tematske radne grupe, koja se smatraju neophodnim za imple-mentaciju Konvencije, da redovno pregleda izveštaje dostavljene od strane pratećih tela i da impruža uputstva za rad;

(f) da odobrava program rada, finansijska pravila i budžet za svoje aktivnosti, uključujući one za pratećatela i Sekretarijat, kao i da preduzima potrebne aktivnosti za njihovo finansiranje, u skladu sa članom17;

(g) da usvoji svoj Poslovnik;

(h) da usvoji ili predloži mere neophodne da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u članovima 2 do 13;

(i) tamo gde je to primereno, da uspostavlja saradnju s kompetentnim telima ili agencijama, bilo nacio-nalnim ili međunarodnim, vladinim ili nevladinim, i da promoviše i jača vezu sa ostalim relevantnimkonvencijama, istovremeno izbegavajući dupliranje aktivnosti; i

(j) da obavlja ostale funkcije koje mogu biti neophodne za postizanje ciljeva ove Konvencije.

3. Prvo zasedanje Konferencije treba da bude sazvano najkasnije godinu dana po stupanju Konvencije nasnagu. Osim ako Konferencija donese drugačiju odluku, redovne sednice će se održavati svake trećegodine.

4. Vanredne sednice Konferencije održavaju se u neko drugo vreme o kojem odluči Konferencija na redov-nom zasedanju ili na pismeni zahtev bilo koje Strane, pod uslovom da, u roku od tri meseca pošto Sekre-tarijat dostavi zahtev svim ostalim Stranama, dobije podršku bar jedne trećine Strana.

5. Strane mogu da omoguće pristup u svojstvu posmatrača na redovnim i vanrednim zasedanjima Konfe-rencije:

(a) bilo kojoj drugoj državi;

(b) bilo kojoj nacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj organizaciji čije su aktivnosti povezane s Konven-cijom.

Uslovi za prijem i učešće posmatrača biće utvrđeni Poslovnikom. Ti posmatrači mogu da predstave bilo kojuinformaciju ili izveštaj koji je relevantan za Konvenciju.

6. Konferencija odluke donosi konsenzusom.

D R U G I D E O : I N S T I T U C I O N A L N I A S P E K T IČ L A N 1 4


Svaki međunarodni ugovor mora da ima određeni insti-tucionalni okvir da bi mogao da bude efikasan, odnosno, dabi stranama omogućio forum za razmenu mišljenja na kojemće usaglasiti svoje mehanizme za ostvarenje ciljeva, da bi seusvojili amandmani, protokoli i odluke u vezi s primenom, ida bi se ispunile obaveze koje sadrži.

Međunarodne ugovore, član po član, obično usvaja ple-narna skupština čiji članovi, od kojih svaki ima jedan glas,uživaju podršku pratećih tela kao što su radne grupe i odbo-ri, kao i stalni Sekretarijat zadužen za koordinaciju, predstav-ljanje i implementaciju. Glavno telo zaduženo za donošenjeodluka jeste Konferencija strana ugovornica. U vezi s tim,izvesni aspekti postaju važni, recimo, način sazivanja plena-rne skupštine, postupak glasanja prilikom usvajanja amand-mana, protokola i mera (odluka i preporuka), kao i ovlašće-nja da se stranama nametnu obavezujuće odluke. Sekretarijatigra značajnu ulogu zbog mogućnosti da preduzme izvršneakcije kako bi pomogao stranama da ostvare svoje ciljeve.

Ugovori često uspostavljaju i efikasne mehanizme zausaglašavanje i rešavanje sporova, mada ovo svojstvo čestonedostaje međunarodnim ugovorima koji se odnose na eko-logiju, posebno okvirnim konvencijama kao što je Karpat-ska. Tela koja ustanovljuje Okvirna konvencija o zaštiti i odr-živom razvoju Karpata jesu Konferencija strana, Sekretarijati prateća tela.

Institucionalna struktura Konvencije biće analizirana udaljem tekstu i to na osnovu odredbi same Konvencije iposlovnika Konferencije strana313 i međunarodnog prava.

Sastav Konferencije strana (Pravilo 14-15)

Konferencija strana jeste plenarna skupština na kojojdržave strane314 Konvencije imaju svoje predstavnike. Uskladu s opštom praksom, razvijenom za plenarne organe umeđunarodnom pravu, svaka zemlja članica na Konferencijistrana može da ima jednog predstavnika, kome pak može dapomaže jedan ili više savetnika. To potvrđuje Pravilo 14Poslovnika koje kaže da delegacija svake strane može sesastoji „od šefa delegacije i drugih akreditovanih predstavni-ka, zamenika predstavnika i savetnika po potrebi“. Poredtoga, „predstavnik može da ima i ulogu zamenika šefa dele-gacije“, a „zamenik predstavnika ili savetnik može da delujekao predstavnik ukoliko ga imenuje šef delegacije“.

Učesnici Konferencije strana su, prema tome, vladinipredstavnici svih država strana, koje povremeno prati iekspertski tim. Vladini predstavnici koji učestvuju na Konfe-renciji strana obično dolaze iz ministarstava zaduženih zatemu Konvencije, ili iz ministarstava inostranih poslova. Naprimer, kada je reč Konferenciji strana Karpatske konvencijepretpostavljaće se da će bar neki vladini predstavnici dolazitiiz ministarstva za zaštitu životne sredine.

Obavezni uslovi koje delegacija svake države mora daispuni kako bi učestvovala na Konferenciji strana jeste pod-nošenje akreditiva od strane predstavnika koji nameravaju da

se uključe u rad Konferencije u ime svojih država. Akreditivisu dokumenti na osnovu kojih jedna država, preko organakoji je u skladu s međunarodnim pravom ovlašćen za potpi-sivanje – obično šefa države – izjavljuje da osoba koja će pri-sustvovati međudržavnom sastanku ima ovlašćenje da to iučini u ime same države. Prema Pravilu 15 Poslovnika, akre-ditivi predstavnika, imena njihovih zamenika i savetnika, kaoi bilo kakve kasnije promene u sastavu delegacije, dostavljajuse izvršnom sekretaru315 ili predstavniku izvršnog sekretaraKonferencije strana najviše 24 sata posle otvaranja sastanka.

Sastanci Konferencije strana (član 14.3)Redovna i vanredna zasedanja (Pravila 3-5)

U skladu sa članom 14.3, prvo zasedanje Konferencijestrana održano je decembra 2006. godine u Kijevu, manje odgodinu dana od dana stupanja na snagu Konvencije. Kako seočekuje, redovni sastanci održavaće se svake tri godine (član14.3). Međutim, u Pravilu 4.1 Poslovnika, navodi se da Konfe-rencija strana može da preispita interval u kojem održava svojaredovna zasedanja316 u bilo kojem trenutku, a „u svetlu ostva-renog napretka u pogledu sprovođenja Konvencije“. Na sva-kom redovnom zasedanju, Konferencija „odlučuje o mestunarednog redovnog zasedanja ukoliko Sekretarijat u konsulta-ciji s Biroom ne odluči o nekom drugom odgovarajućem reše-nju“317 i „određuje datum otvaranja i trajanje sledećeg redov-nog zasedanja“.318 Uobičajena je praksa da domaćin svakeKonferencije bude druga država članica, u skladu s podjedna-kom geografskom zastupljenošću svih članica.

S druge strane, svaki neophodan vanredan sastanakmože da se organizuje bilo kada, kako se već odluči naredovnom zasedanju Konferencije strana, ili na pismen zah-tev bilo koje strane, pod uslovom da njen predlog podrži barjedna trećina članica u roku od tri meseca pošto Sekretarijattaj zahtev prosledi svim članicama.319 Osim toga, u slučajuda se „organizuje na pismeni zahtev bilo koje strane, vanre-dno zasedanje će se održati najkasnije 90 dana od datumakada je taj zahtev podržala bar jedna trećina strana“.320

Treba imati u vidu da ova odredba nije u skladu s odgovara-jućom odredbom Poslovnika (Pravilo 4.3) gde se pominjepodrška dve trećine strana. Razlog za ovo možda je štampar-ska greška, ali u svakom slučaju tekst Konvencije ima pred-nost u odnosu na Poslovnik.

Sekretarijat je dužan da „obavesti sve strane o datumu imestu održavanja redovne Konferencije strana najmanje trimeseca unapred“.321 Poslovnik se, kao što je navedeno uPravilu 1, „odnosi na bilo koji sastanak Konferencije strana“,dakle, i na redovno i na vanredno zasedanje.

Biro zasedanja, funkcioneri (Pravila 16-20)

Konvencija322 predviđa da Konferencija strana na poče-tku svakog redovnog zasedanja izabere predsednika. Poslov-



nik323 predviđa i potpredsednika (koji će vršiti dužnost pred-sednika u njegovom odsustvu) i izvestioca koji se bira kao iBiro zasedanja. Tri navedena funkcionera ostaće na dužnostido izbora novih na sledećem redovnom zasedanju.324 Prematome, prilikom otvaranja svakog zasedanja, predsednik pret-hodnog redovnog zasedanja (ili potpredsednik) predsedava,dok Konferencija strana ne izabere novog predsednika zase-danja.325 Oni u međuvremenu obavljaju iste dužnosti na sva-kom eventualnom vanrednom sastanku.326

Mesto predsednika, kako je navedeno u Pravilu 16.2,imaće sve strane, jedna po jedna,327 po azbučnom redu nazi-va strane na engleskom jeziku, ukoliko se Konferencija stra-na drugačije ne dogovori. Uobičajena je praksa da osobapostavljena na mesto predsednika istovremeno ne obavljadužnost predstavnika neke od strana, te će toga strana kojojpripada imenovati drugog predstavnika ovlašćenog da jezastupa na sastanku.328 Osim toga, ako se neki funkcionerBiroa povuče ili iz nekog drugog razloga nije sposoban daprovede ceo mandat na tom položaju, ili da obavlja potrebnazaduženja, strana kojoj pripada imenovaće drugog predsta-vnika kao zamenu rečenog funkcionera do kraja mandata.329

Ovlašćenja predsednika mogu se podeliti na sledeće kate-gorije:

• predsedavanje330 tokom zasedanja, kada se odlučuje ospisku govornika u skladu s pravom da se govori,objavljivanje odluka, objavljivanje okončanja rasprave iprivremeno prekidanje ili odlaganje zasedanja;

• kontrola331 u vezi s poštovanjem Poslovnika tokomzasedanja i održavanja reda;

• koordinacija rada Sekretarijata i Konferencije –predsednik će u stvari „pripremati okvirni dnevnired“332 u saradnji sa Sekretarijatom.

U vezi s obavljanjem funkcije, Poslovnik predviđa da jepredsednik „podređen Konferenciji strana“.333 Ova formu-lacija znači da predsednik služi Konferenciji strana i da nje-gova ovlašćenja proističu iz pristanka država predstavljenihna Konferenciji. Međutim, uzimajući u obzir sistem rotacije,za ovu tvrdnju se ne može reći da nije kontroverzna, te ćestoga biti potrebno da je Konferencija, razvijajući svoju pra-ksu, dodatno razjasni. Formulacije drugih poslovnika čestopominju činjenicu da se predsednik upravlja prema Poslovni-ku.

Dnevni red i materijali za sastanak (Pravila 6-13)

Predlog dnevnog reda za svaki sastanak priprema Sekre-tarijat u dogovoru s predsednikom Konferencije strana.Predlog dnevnog reda Konferencija strana uključuje:

• tačke proistekle iz članova Konvencije (posebno diskusi-je o izmenama i dopunama Konvencije, predlozima pro-tokola i merama za ostvarivanje ciljeva Konvencije);

• tačke o čijem je uključivanju odlučeno na prethodnomsastanku (ukoliko Konferencija ne odluči drugačije);

• tačke dnevnog reda s prethodnog zasedanja koje nanjemu nisu razmatrane;

• bilo koja tačka koju predloži neka strana, a Sekretarijat jedobije pre izrade predloženog dnevnog reda; i

• predlog budžeta i pitanja u vezi s finansijskim aranžman-ima.

Predloženi dnevni red zajedno s priloženim materijalimadostaviće se najmanje šest nedelja pre početka sastanka,335

na engleskom jeziku336. Prema tome, kada se upozna s pred-loženim dnevnim redom sastanka, država članica treba daprouči i analizira materijal kako bi zauzela odgovarajući stav.Konsultacije članica – međusobne i s relevantnim nevladinimorganizacijama i drugim udruženjima – takođe su poželjne ucilju boljeg informisanja i kasnijeg lakšeg donošenja odlukana Konferenciji.

Osim toga, moguće je da se u dopunu predloženogdnevnog reda uključi svaka tačka dnevnog reda koju predložineka strana ili neki posmatrač, a koju je Sekretarijat dobiopošto je izradio predlog dnevnog reda, ali pre započinjanjasastanka.

Učesnici Konferencije, na njenom početku, preispitujupredložen dnevni red kao i dodatne tačke, a tokom procesausvajanja definitivnog dnevnog reda mogu da ga izostave,izmene ili dopune. Moguće je i dodati tačke dnevnog reda, alisamo one za koje se smatra da su hitne i važne.338 Nikakvistandardi za utvrđivanje hitnosti ili značaja neke tačke nisuutvrđeni; Konferencija strana će u skladu sa svojom praksomdati indikacije u tom smislu.

Pre nego što se na Konferenciji razmotri neka tačkadnevnog reda, Sekretarijat izveštava o administrativnim ifinansijskim implikacijama podnetih tačaka dnevnog reda.Konferencija ne može da postupi po tom pitanju pre negošto od Sekretarijata dobije odgovarajuće informacije, osimukoliko Konferencija ne odluči drugačije.339

Vanredna zasedanja obično su mnogo konkretnija, apredloženi dnevni red „sastoji se samo od tačaka predlože-nih u zahtevu za zakazivanje vanrednog sastanka“.340

Rad Konferencije

U skladu s Pravilom 24 Poslovnika, „zasedanja Konfe-rencije strana biće javna ukoliko Konferencija drugačije neodluči“. Dakle, mogućnost zatvorenih sastanaka postoji, ali upraksi takvi slučajevi bukvalno nisu zabeleženi kada je reč odrugim multilateralnim sporazumima o životnoj sredini. Dabi se rasprava otvorila, većina strana treba da bude prisutnakako bi obezbedila kvorum – u skladu s Pravilom 5 – a stra-ne obično u pismenom obliku podnose predloge i amand-mane Sekretarijatu, koji kopije predloga dostavlja svim dele-gacijama. Bez obzira na to, presednik u izuzetnim ili hitnim



slučajevima može da odobri raspravu i razmatranje predloga,amandmana na predloge, ili proceduralnih predloga, čak iako ovi nisu bili svima dostavljeni.

Tokom ove rasprave, niko ne može da govori „ukolikomu to prethodnio nije odobrio predsednik“,342 koji može daprekine govornika ukoliko se intervencija ne odnosi na temuo kojoj se raspravlja. Presedan je moguć u skladu s odlukompredsednika ili izvestioca pratećeg tela, a u cilju objašnjenjazaključaka do kojih je ono došlo.343 Štaviše, Konferencijamože da ograniči vreme dato svakom govorniku i to kolikoputa može da se javlja za reč o jednom pitanju, pod uslovomda se ispoštuju izvesna prava.344

Propisi u vezi s redosledom i pitanjima u vezi s kompe-tencijom Konferencije da razmatra određeno pitanje takođesu uređene Poslovnikom, Pravilom 28 i Pravilom 29. Štaviše,prema Pravilu 31.1, neki potezi imaće prioritet u odnosu nadruge predloge, na primer, predlozi da se zasedanje prekineili odloži, da se odloži rasprava o nekom predlogu i predlogda se prekine rasprava o nekom predlogu. Predlozi, pismeniili usmeni, mogu da se povuku u bilo kojem trenutku prepočetka diskusije, pod uslovom da se predlog ne izmeni iline dopuni,345 ali u svakom slučaju bilo koja strana možeponovo da pokrene pitanje povlačenja usmenog ili pismenogpredloga.

Konačno, kada je predlog „usvojen ili odbačen, ne možese ponovo razmatrati na istom sastanku, ukoliko Konferen-cija strana konsenzusom prisutnih ne odluči da tu stvar izno-va razmotri“.346 U tom slučaju, samo predlagač i onaj kopodržava predlog mogu da govore, posle čega se predlogodmah stavlja na glasanje.

Zapisnici sa sastanaka

U skladu s Pravilom 37 „zvučni zapisi sa zasedanja Kon-ferencije strana čuvaće se u Sekretarijatu kao što se to čini uUjedinjenim nacijama“.

Službeni jezik

U skladu s Pravilom 36, službeni jezik Konferencije stra-na i zvaničnih dokumenata biće engleski. Međutim, pred-stavnik jedne strane može da govori drugim jezikom ukolikota strana obezbedi prevod na službeni jezik“.

Ovlašćenja Konferencije strana (član 14.2)

Konferencija strana, kao plenarna skupština Konvencijena kojoj su zastupljene sve strane, najvažniji je organ odluči-vanja Konvencije. Efikasno funkcionisanje Konvencije zavisiod ovlašćenja Konferencije i od efikasnosti njenih odluka. U

stvari, član 14.2 predviđa da „Konferencija treba da razmatrapitanja od zajedničkog interesa za Strane i da donese odlukeneophodne za efikasnu primenu Konvencije“. Skupštinaposeduje nekoliko ovlašćenja koja se mogu svrstati u sledećekategorije: • Suštinska kontrola i razvoj Konvencije – Konferenci-

ja strana treba da usvoji protokole, amandmane na Kon-venciju i amandmane na Poslovnik347 i da redovnopreispituje i podržava primenu Konvencije i njenih Pro-tokola. Štaviše, Konferencija strana treba da preispitujeizveštaje koje joj podnose prateća tela.

• Upravljanje strukturom Konferencije strana na osnovuusvajanja Poslovnika, nominacije predsednika, uspostavl-janja pratećih tela, radnih grupa itd.

• Finansijska uloga – Konferencija usvaja finansijskapravila i budžet za svoje aktivnosti, uključujući one zaprateća tela i Sekretarijat.

• Davanje preporuka – Konferencija usvaja predloge zamere neophodne za ostvarivanje ciljeva utvrđenih Kon-vencijom.

• Implicitne funkcije – Konferencije može da „obavljaostale funkcije koje mogu biti neophodne za postizanjeciljeva ove Konvencije“. Opseg ovog implicitnogovlašćenja prilično je nedefinisan u međunarodnompravu.

Postupak glasanja (član 14.6)

Član 14.6 predviđa da Konferencija donosi odluke kon-senzusom, što je ponovoljeno i u Poslovniku.348 Konsenzusje postupak odlučivanja koji se često koristi u međunarod-nim telima i organizacijama gde se zvanično ne glasa, već sedolazi do zaključka tako što predsednik objavi da se članovislažu i da nemaju primedbe. On insistira na dijalogu kako bise prevazišle sve primedbe. Sporazumi obično zahtevaju odstrana da učine sve što je moguće kako bi se konsenzusomsporazumele o svim pitanjima. Kada u nekim slučajevimasporazum ne može da se postigne konsenzusom, svaka stra-na ima jedan glas.

Posmatrači (član 14.5)

U skladu s međunarodnom praksom, izvesne organizaci-je pa čak i države koje nisu članice mogu da dobiju statusposmatrača. Ovaj status se obično odobrava međunarodnimorganizacijama i nevladinim organizacijama i drugim udru-ženjima koja su kvalifikovana u pogledu određenih pitanja, ilisu zainteresovana da ispolje svoja mišljenja i da izveštavaju osvojim aktivnostima kako bi uticali na raspravu i konačno



dogovaranje. Njihova aktivnost trebalo bi da se odnosi višena ciljeve u institucionalnom okviru u koji žele da se uključe.Sam proces dogovaranja može da ima koristi od doprinosaovih organizacija, od prikupljanja informacija na osnovu stu-dija i istraživanja, iznošenja mišljenja, obraćanja pažnje naprioritete, prenos informacija na grupe stejkholdera, poveća-nja razumevanja itd. Učešće posmatrača povećava i transpa-rentnost. Međutim, njihova stvarna moć je ograničena činje-nicom da posmatrači obično nemaju pravo da učestvuju udonošenju odluka, a ponekad ni da se obrate skupu. Karpat-ska konvencija sledi najnoviji trend povećanja učešća posma-trača u dogovaranju članova Konvencije i drugih tela.

Prijem posmatrača

U članu 14.5 navodi se da „Strane mogu da omoguće pri-stup u svojstvu posmatrača na redovnim i vanrednim zase-dnjima Konferencije: bilo kojoj drugoj državi, bilo kojojnacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj organizaciji čije suaktivnosti povezane s Konvencijom“. Prema Poslovniku,posmatrači mogu da učestvuju i na zasedanjima pratećih tela.

Poslovnikom se utvrđuju uslovi za prijem i učešće naKonferencijama. U skladu s Pravilom 35 „Sekretarijat će pri-kupiti i regularno ažurirati spisak organizacija, agencija i dru-gih tela“ koja mogu da učestvuju na sastancima Konferencijestrana, a takav spisak će se proslediti „Birou Konferencijepre otvaranja svakog njenog zasedanja“. Štaviše, „Sekretarijatće obavestiti posmatrače o datumu i mestu zasedanja najma-nje mesec dana ranije“. Jedini uslov koji organizacija mora daispuni da bi bila prihvaćena kao posmatrač jeste zahtev da sebavi pitanjima povezanim s Konvencijom.349 Ne postojeuslovi pod kojima se države mogu prihvatiti u svojstvuposmatrača. Poslovnik dodeljuje Sekretarijatu još jednuvažnu ulogu u vezi s učešćem javnosti u odlučivanju, odno-sno, Sekretarijat će se „truditi da obezbedi mogućnosti za

efikasno učešće javnosti u odlučivanju u skladu s ovom Kon-vencijom“. Iako glagol „truditi se“ zvuči kao da ograničavanapore koji se u ovom smislu nameću Sekretarijatu, on ustvari znači da je ovakva mogućnosti predviđena.

Prava posmatrača

U skladu s Konvencijom350 i Poslovnikom,351 posmatra-či „mogu da predstave bilo koju informaciju ili izveštaj koji jerelevantan za Konvenciju“. Štaviše, prema Pravilu 35.4„posmatrači mogu da učestvuju u dogovaranjima Konferen-cije strana i njenih pratećih tela u vezi s pitanjima iz njihovekompetencije ili delokruga rada“. Ovo uklanja svaku sumnjuu pogledu toga da li posmatrači imaju puno pravo da aktivnoučestvuju i na zasedanjima Konferencije strana i na sastanci-ma pratećih tela.

Sekretarijat međunarodne konvencije pruža tehničku iadministrativnu podršku potrebnu za rad konvencije i pred-stavlja tu organizaciju u odnosima s drugim organizacijama.

Uspostavljanje Stalnog sekretarijataKarpatske konvencije

Prema članu 15 Karpatske konvencije strane su obavezneda uspostave stalni sekretarijat i da odluče o potrebnim aran-žmanima uključujući finansiranje, lokaciju i zaposlene. Uzavisnosti od konačne odluke u vezi s ovim, Regionalna kan-celarija za Evropu Programa UN za životnu sredinu (UNEP)zadužena je da obavlja dužnost Privremenog sekretarijataKarpatske konvencije. Strane daju finansijske priloge kako bipomogle u pokrivanju osnovnih troškova Privremenogsekretarijata. On je do sada dobio strukturnu podršku idobrovoljne priloge od Vlade Austrije, Češke, Mađarske, Ita-lije, Poljske, Švajcarske, Slovačke i Ukrajine. Podržala ga je iEvropska komisija preko programa CADSES.

Funkcije Sekretarijata

Član 15 Konvencije utvrđuje funkcije Sekretarijata kojemogu da se grupišu na sledeći način:

1. Upravljačka uloga – Sekretarijat će da priprema sedniceKonferencije i da im pruža potrebne usluge. U skladu sPravilom 23 Poslovnika, on će posebno:

• pripremati, objavljivati i prosleđivati stranama materijalesa sastanaka i objavljivati ta dokumenta na veb-sajtu;

• pripremati i organizovati čuvanje zapisnika sa sastanaka;

• organizovati arhiviranje i čuvanje dokumentacije sa sas-tanaka;

• uopšteno obavljati sve ostale poslove koje Konferencijaili strane mogu da zahtevaju; i

• učiniti dokumentaciju dostupnom javnosti kako bi seobezbedilo njeno aktivno učešće.

2. Aktivno i pasivno izveštavanje – Za Konferencijestrana Sekretarijat će pripremati izveštaje o administra-tivnim i finansijskim implikacijama svih tačaka dnevnogreda,352 i analiziraće i kompilirati izveštaje koji su mudostavljeni.

3. Koordinacija - Sekretarijat će koordinirati svojeaktivnosti sa sekretarijatima drugih međunarodnih tela iolakšaće razmenu informacija i komunikacije o pitanjimau vezi s Konvencijom.

4. Dodatne funkcije – Konferencija strana ovlašćena je daodredi nove funkcije koje će Sekretarijat obavljati.


Glava BČlan 15

Član 15 – Sekretarijat

1. Sekretarijat se ovim formira.

2. Funkcije Sekretarijata su sledeće:

(a) Pripremanje sednica Konferencije i pružanje potrebnih usluga s tim u vezi;

(b) prikupljanje i prosleđivanje izveštaja dostavljenih Sekretarijatu;

(c) koordinacija aktivnosti sa sekretarijatima drugih relevantnih međunarodnih tela i konvencija;

(d) pripremanje izveštaja o obavljanju svojih funkcija u okviru ove Konvencije i njenih Protokola,uključujući finansijske izveštaje i prezentovanje istih na Konferenciji;

(e) omogućavanje istraživanja, komunikacija i razmene informacija o pitanjima u vezi s ovom Konvenci-jom;

(f) obavljanje drugih funkcija sekretarijata koje budu određene od strane Konvencije.



Lokacija i finansiranje

Pre svega treba odrediti fizičku lokaciju Stalnog sekreta-rijata, čiji je domaćin obično neka država članica. Najvažnijičinilac koji utiče na izbor lokacije jeste obezbeđenje najpo-voljnijih uslova za efikasno funkcionisanje Sekretarijata.Odmah pošto se odredi fizička lokacija, sledeći korak jesastavljanje sporazuma s vladom zemlje domaćina, a zatimpregovaranje i zaključivanje tog sporazuma između stranaugovornica i vlade zemlje domaćina.

Jedna od tačaka koje će se pojaviti na dnevnom redukada se Stalni sekretarijat osnuje jeste njegovo povezivanje sdrugim međunarodnim telima ili agencijama. Međunarodneorganizacije koje obezbeđuju podršku u početnim fazamaneke inicijative obično se angažuju i tokom njenog daljegrazvoja. Za finansiranje aktivnosti Sekretarijata mogu se naćirazličite formule. One mogu da uključuju obavezne priloge,dobrovoljne priloge, ili povezivanje s drugim projektima,programima ili organizacijama. Obavezni prilozi mogu dabudu isti za sve članice, a mogu se utvrditi i na osnovu nekihdrugih kriterijuma, kao što su ekonomski, geografski, ilikombinacija ova dva.


Prateća tela i tematske radne grupe, kako su definisaneKonvencijom, sačinjavaju stručnjaci za određene oblastizbog kojih je telo o kojem je reč i osnovano. Obično seuspostavljaju u okviru međunarodnih ugovora, kako bipomogli glavnim organima u obavljanju dužnosti, odnosno,omogućili da se u užim forumima razmotre određeni proble-mi koje stručnjaci moraju da analiziraju kako bi glavni organikasnije o njima mogli da odlučuju.

Osim onoga što je o pratećim telima i radnim grupamaizričito navedeno u Konvenciji i Poslovniku, sva pravila uvezi s funkcionisanjem Konferencije strana odnose se i nafunkcionisanje pratećih tela, ukoliko Konferencija ne odlučidrugačije. Jedino pravilo koje se ne primenjuje jeste ono kojepredviđa da predsednik ne može da zastupa određenu stranuna zasedanju. Predsedavajući nekog pratećeg tela istovreme-no može i da predstavlja stranu na zasedanju.353

Sastav pratećih tela

U praksi međunarodnih organizacija, prateća tela i temat-ske radne grupe najčešće se sastoje od predstavnika samonekih strana, zbog ekonomičnosti i praktičnosti razmatranjapitanja u okviru relativno malih specijalizovanih grupa. Zah-valjujući malom broju strana ugovornica, prateća tela Kar-patske konvencije mogu da prihvate predstavnike svih zema-lja. To su obično stručnjaci iz oblasti koja je bliska temi zbogkoje je telo osnovano.

Kao što je navedeno u Pravilu 21.3 Poslovnika, predse-davajući svakog pratećeg tela biće izabran na Konferencijistrana. Svako prateće telo biraće svoje funkcionere. Osimtoga, prateća tela mogu se osnovati i kao stalna, dok radnegrupe mogu da predstavljaju kratkoročna tela koja pomažuKonferenciji u vezi s temama koje će biti zanimljive tokomjednog određenog vremenskog perioda.

Sastanci pratećih tela

U skladu s Pravilom 21.2 Poslovnika, prateća tela će sesastajati istovremeno kada se organizuju i sastanci Konferen-cije „ako je to potrebno“, odnosno, kada je tema kojom sebavi prateće telo od interesa za dnevni red sednice Konfe-rencije, ili iz praktičnih, ili finansijskih razloga. Pored toga,Konferencija može da odluči da se svako prateće telo sastajeu periodu između redovnih zasedanja. „Sastanci pratećih telabiće javni ukoliko neko takvo telo ne odluči suprotno“.354

Mogućnost održavanja zatvorenih sastanaka biće ograničenakako bi se obezbedila transparentnost.

Funkcije pratećih tela

Prateća tela i tematske radne grupe, prema Poslovni-ku,355 „obezbediće Konferenciji, po potrebi, tehničkupomoć, informacije i savete o posebnim pitanjima u vezi sazaštitom i održivim razvojem Karpata“. Predloge za prepo-ruke, amandmane i protokole obično sastavljaju prateća telakoja ih Konferenciji strana potom podnose na usvajanje.

Glava CČlan 16

Član 16 – Prateća tela

Prateća tela, uključujući tematske radne grupe osnovane u skladu sa članom 14, tačka 2(d), ukoliko budebilo potrebno, pružiće Konferenciji tehničku pomoć, informacije i savete o specifičnim pitanjima u vezi sazaštitom i održivim razvojem Karpata.

1. Videti podatke na veb-sajtu Radne grupe za povećanjebiodiverziteta u Centralnoj i Istočnoj Evropi: www.cee-web.org/workingareas/conventions/carpathians

2. The Status of the Carpathians, izveštaj pripremljen uokviru Karpatske ekoregionalne inicijative, novembar2001, str. 26.

3. Videti: Mountains and the Law – Emerging Trends, str. 6,A. Villeneuve, A. Castelein, and M.A. Mekouar, FAOLegislative Studies – 75, 2002.

4. Posebno, prvi sastanak, „Razmena iskustava“, održan uBolcanu, Italija, 17-18. juni 2002; drugi sastanak uVaduzu, Lihtenštajn, 14-15. oktobar 2002; treći sasta-nak u Ženevi, 19-20. decembar 2002; četvrti sastanaku Beču, 24-25. februar 2003; i poslednji sastanak u Bol-canu, Italija, 20-21. mart 2003.

5. Od strane Češke, Mađarske, Slovačke i Ukrajine. Videtiveb-sajt Karpatske konvencije, http://www.carpathian-convention.org/index.htm

6. Protokoli o sprovođenju identifikovani u članu 2, stav2, Alpske konvencije obuhvataju sledeće teme: stano-vništvo i kultura; regionalno planiranje; prevencijazagađenja vazduha; konzervacija zemljišta; upravljanjevodama; očuvanje prirode i ruralnih područja; planin-ska poljoprivreda, planinske šume; turizam i rekreacija;transport; energetika i upravljanje otpadom.

7. Izvršni direktor UNEP-a do 2006.8. Predviđen Propisom Saveta 1085/2006 od 17. juna

2006. Više informacija potražiti na:http://europa.eu/scadplus/leg/en/lvb/e50020.htm

9. „Implementing an International Mountain Convention– an Approach for the Delimitation of the CarpathianConvention Area“, Evropska akademija, Institut zaregionalni razvoj, Bolcano, 2006, str. 15.

10. Aust, Modern Treaty Law and Practice, Kembridž, 2000.11. Iscrpna analiza studije nalazi se u: Implementing an

International Mountain Convention – An Approach forthe Delimitation of the Carpathian Convention Area,Evropska akademija, Institut za regionalni razvoj, Bolca-no, 2006.

12. Karpatska deklaracija, 13. decembar 2006. Više detaljapotražiti na:www.mountainpartnership.org/common/files/pdf/FINALDECLARATION.pdf

13. Dodatne informacije potražiti na veb-sajtu:www.coe.int/t/e/Cultural_Co-operation/Environ-ment/Landscape/Presentation/9_Text/02_Conven-tion_EN.asp.

14. Stokholmska deklaracija je „mek“ pravni instrument,odnosno, instrument koji nije obavezujući, iako su nekiod njenih principa stekli status međunarodnog običaj-nog prava. Više informacija u vezi s ovim dokumentommože se naći na: www.unep.org/Documents.multilin-gual/Default.asp?DocumentID=97&ArticleID=1503

15. Deklaracija iz Rija je „mek“ pravni instrument. Detaljni-je razmatranje dokumenta može se naći na:www.un.org/documents/ga/conf151/aconf15126-1annex1.htm

16. „Naša zajednička budućnost“, Svetska komisija za živo-tnu sredinu i razvoj (WCED), 1987,www.are.admin.ch/imperia/md/content/are/nach-hal-tigeentwicklung/brundtland_bericht.pdf

17. Opsežno razmatranje dokumenta može se naći na:www./un.org/esa/sustdev/documents/agenda21/english/agenda21toc.htm

18. Partnerstvo za planine:<www.mountainpartnership.org/issues/resources/didyouknow.html>

19. Ovi principi su usvojeni u okviru različitih „mekih“ pra-vnih instrumenata kao što su: Deklaracija iz Rija, Agen-da 21; Pravno neobavezujuća izjava o principima glo-balnog konsenzusa o upravljanju, očuvanju i održivomrazvoju svih vrsta šuma (Šumarski principi) itd. Pojediniprincipi potvrđeni su i kao obavezujuće norme u nekimmeđunarodnim sporazumima o životnoj sredini.

20. Global Environmental Problems and International Environ-mental Agreements, Swanson & Johnston, 1999, str.236.

21. Evolution and Status of the Precautionary Principle inInternational Law, Arie Trouwborst, 2002, str. 286.

22. International Environmental Law, Alexandre Kiss andDinah Shelton, 2004, str. 113.

23. Dodatne informacije potražiti na: http://eur-lex.euro-pa.eu/Lex-UriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32004L0035:EN:HTML

24. Konvencija o pristupu informacijama, učešću javnosti udonošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi spitanjima koja se tiču životne sredine, Arhus, 25. juni,1998.<www.unece.org/env/pp/>

25. Agenda 21, Glava 10 <www.un.org/esa/sustdev/docu-ments/agenda21/english/agenda21chapter10.htm>

26. Dodatne informacije videti na: The GEF ProgrammaticApproach – Current Understandings, Savet GEF-a,GEF/C.17.Inf.11 <www.gefweb.org-Documents_Coun-cil_Documents/GEF_C17/C.17.Inf.11.doc>


Napomene

N A P O M E N E

27. Na Konferenciji strana ugovornica Konvencije o biodi-verzitetu doneta je odluka u kojoj se detaljno opisujepristup ekosistemima i usvajaju principi i operativnesmernice za primenu ovog pristupa. Videti: DecisionV/6, Conference of the Parties 5<www.biodiv.org/decisions/default.asp?lg=0&m=cop-05&d=06#>

28. Tematski sastanci Foruma GMES-a (Globalni monito-ring za životnu sredinu i bezbednost), Ekološki stres iupravljanje zemljištem, 2002.

29. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/documents/agenda21/english/agenda21chapter10.htm

30. Izvor definicije: član 1 Konvencije UN o borbi protivdezertifikacije <www.unccd.int>

31. „The Future of Our Land, Facing the Challenge, Guide-lines for Integrated Planning for Sustainable Manage-ment of Land Resources“, FAO/UNEP, 1999.<www.fao.org/DOCREP/004/X3810E/x3810e04.htm#g>

32. Videti Glavu I.B Priručnika.33. Dodatne informacije potražiti na:

www.un.org/esa/sustdev/documents/agenda21/english/agenda21chapter10.htm

34. Dodatne informacije potražiti na:www.fao.org/DOCREP/004/X3810E/x3810e01.htm

35. Dodatne informacija potražiti na: www.un.org/jsum-mit/html/documents/summit_docs/2309_planfinal.htm

36. Dodatne informacije potražiti na: www.cos-soc.gc.ca/doc/imgi/im_planning_e.asp

37. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/natlinfo/indicators/indisd/english/chapter10e.htm

38. Dodatne informacije potražiti na:http://topsoil.nserl.purdue.edu/nserlweb/isco99/pdf/ISCOdisc/SustainingTheGlobalFarm/K014-Dumansky.pdf ihttp://siteresources.worldbank.org/INTEEI/936217-1115801208804/20486263/EnvironmentalIndicatorI-nitiativesAnOverviewofSelectedInitiativesattheWorld-Bank2002.pdf

39. Dodatne informacije potražiti na: www.ramsar.org40. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/con-

vention/default.shtml 41. Dodatne informacije potražiti na:

http://ec.europa.eu/environment/nature/nature_con-servation/eu_nature_legislation/habitats_directive/index_en.htm

42. Ova mreža se prvenstveno zasniva na politici ugovorazaključenih s lokalnim partnerima, a cilj joj je promovi-sanje očuvanja prirodnih staništa i staništa divlje flore ifaune, uz istovremeno uzimanje u obzir ekonomskih,društvenih i kulturnih zahteva, kao i specifičnih regio-nalnih i lokalnih karakteristika svake države članice.Dodatne informacije potražiti na:http://ec.europa.eu/environment/life/life/natu-ra2000.htm

43. Evropska komisija, 1997.

44. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-tural_co-operation/environment/cemat/gpssdec/Prin-ciples.pdf?L=E

45. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-tural_co-operation/environment/landscape/presenta-tion/9_text/02_Convention_EN.asp#TopOfPage

46. Dodatne informacije potražiti na:http://ec.europa.eu/regional_policy/themes/spatial_en.htm

47. Dodatne informacije potražiti na:http://www.sisemin.gov.ee/atp/failid/terr.harta.ingrtf.rtf

48. Dodatne informacije potražiti na:http://www.coe.int/t/e/cultural_co-operation/environ-ment/cemat/gpssdec/Principles.pdf?L=E

49. Videti Priručnik, Glava I.B.50. Dodatne informacije potražiti na:

http://www.coe.int/t/e/cultural_co-operation/environ-ment/cemat/gpssdec/Principles.pdf?L=E

51. Dodatne informacije o ESPON-u potražiti na:www.espon.eu

52. Dodatne informacije potražiti na: www.units.it/¯vpla-net

53. Europe 2000+: Co-operation for the Spatial Developmentof Europe, 1994, analizira pritiske na evropski prostor izalaže se za saradnju u oblasti prostornog planiranjaširom Evrope.

54. Videti Priručnik, Glave I.G i I.I.55. Videti Priručnik, Glava I.D.56. Videti Priručnik, Glava I.I.57. Videti Priručnik, Glave I.C i I.K.58. Dodatne informacije potražiti na: www.convenzione-

dellealpi.org/page5a_en.htm#p159. Dodatne informacije potražiti na:

http://ec.europa.eu/regional_policy/sources/docof-fic/official/reports/som_en.htm

60. Položaj Karpata, razvijen kao deo Karpatske ekoregio-nalne inicijative<www.Icie.org/Docs/Regions/Carpathians/WWF%20Status%20of%20the%20Carpathians.pdf>

61. Milenijumska procena ekosistema <www.millenniumas-sessment.org/en/index.aspx>

62. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org63. Dodatne informacije potražiti na: www.cites.org64. Dodatne informacije potražiti na: www.cms.int65. Dodatne informacije potražiti na: www.ramsar.org66. Dodatne informacije potražiti na: www.unccd.int67. Dodatne informacije potražiti na:

http://whc.unesco.org68. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-

tural_co-operation/environment/nature_and_biologi-cal_diversity/Nature_protection

69. Dodatne informacije potražiti na:www.coe.int/t/e/Cultural_Co-operation/Environ-ment/Landscape

70. Dodatne informacije potražiti na: www.convenzione-dellealpi.org/index


N A P O M E N E

71. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/documents/agenda21/english/agenda21toc.htm

72. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/pro-grammes/socio-eco/use/addis-principles.asp

73. Dodatne informacije potražiti na:www.biodiv.org/decisions/default.aspx?m=cop-07

74. Dodatne informacije potražiti na:www.biodiv.org/2010-target

75. Dodatne informacije potražiti na: www.count-down2010.net/index.html

76. Dodatne informacije potražiti na: www.iucnredlist.org77. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-

tural_co-operation/environment_nature_and_biologi-cal_diversity/biodiversity

78. International Environmental Law, Alexandre Kiss andDinah Shelton, UNEP.

79. International Environmental Law, UNEP.80. Panevropska strategija o biološkoj i predeonoj raznovr-

snosti daje definiciju predeone raznovrsnosti u skladu sPredlogom preporuke o integrisanom očuvanju kultur-nih predela kao dela politika o predelima Saveta Evro-pe: „formalno izražavanje brojnih odnosa koji postojeu datom periodu između pojedinca ili društva i topo-grafski definisane teritorije, čiji je izgled rezultat delo-vanja tokom vremena prirodnih i ljudskih faktora kao injihove kombinacije.“

81. Izvor definicije: Svetski institut za resurse<http://pubs.wri.org/pubs_content_print.cfm?Conten-tID=487>

82. Direktiva 2004/35 Evropskog parlamenta i Saveta<http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2004/I_143/I_14320040430en00560075.pdf>

83. International Environmental Law, Alexandre Kiss andDinah Shelton, UNEP.

84. Izvor definicije: <http://glossary.eea.europa.eu/EEA-Glossary>

85. Opšte smernice za razvoj Panevropske ekološke mreže<www.coe.int/t/e/cultural_co-operation/environ-ment/nature_and_biological_diversity/ecological_networks/peen/general_guidelines.asp#TopOfPage>

86. Evropski zeleni pojas. 87. Stanje Karpata, deo Karpatske ekoregionalne inicijative

<www.Icie.org/Docs/Regions/Carpathians/WWF%20Status%20of%20the%20Carpathians.pdf>

88. Dodatne informacije potražiti na: www.Icie.org89. Dodatne informacije potražiti na:

www.cIcp.ro/index.htm90. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-

tural_co-<operation/environment/nature_and_biologi-cal_diversity/nature_protection/rec_by_country.asp#P41_886>

91. Stanje Karpata, kao deo Karpatske ekoregionalne inici-jative<www.Icie.org/Docs/Regions/Carpathians/WWF%20Status%20of%20the%20Carpathians.pdf>

92. Izvor definicije: www.wildberks.co.uk/glossary.htm

93. Dodatne informacije o principu „zagađivač plaća“mogu da se nađu u Priručniku, Glava I.B.

94. Dodatne informacije potražiti na: <www.lagunadesan-tarosa.org/pdfs/Progress%20Report%20to%20Coa-stal%20Conservancy.pdf> iliwww.dep.state.pa.us/dep/deputate/minres/bamr/documents/modelplan.html

95. Izvor definicije: Konvencija o biodiverzitetu, Straneinvazivne vrste, uvod <www.biodiv.org/programmes/cross-cutting/alien/default.shtml>

96. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/pro-grammes/cross-cutting/alien/default.shtml

97. Dodatne informacije potražiti na:<www.biodiv.org/decisions/default.aspx?dec=VI/23>

98. Dodatne informacije potražiti na: www.iucn.org/pla-ces/medoffice/invasive_species/docs/iucn_guidline_prev_bio.pdf

99. Dodatne informacije potražiti na:www.coe.int/t/e/Cultural_Cooperation/Environ-ment/Nature_and_biological_diversity/Nature_protec-tion/sc24_inf01e.pd?L=E

100. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/bio-safety/default.aspx

101. Direktiva 2001/18/18 EC Evropskog parlamenta iSaveta o namernom ispuštanju u životnu sredinu gene-tski modifikovanih organizama kojom se poništavaDirektiva 2001/18/EEC Saveta, Propis (EC) 1830/2003u vezi sa sledljivošću i obeležavanjem genetski modifi-kovanih organizama i sledljivosti, kao i sledjivosti pre-hrambenih proizvoda i stočne hrane, proizvedenih odgenetički modifikovanih organizama.

102. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.B.103. Dodatne informacije potražiti na: http://www.ippc.int 104. Izvor: www.countdown2010n.et/paneuropean.html 105. Dodatne informacije potražiti na: www.coe.int/t/e/cul-

tural_co-operation/environment/nature_and_biologi-cal_diversity/ecological_networks/The-Emerald-Network/index.asp#TopOfPage

106. Dodatne informacije potražiti na:www.countdown2010.net/greenbelt.htm iliwww.iucn.org/en/projects/europe_green_belt.htm

107. Dodatne informacije potražiti na: www.alparc.org 108. Dodatne informacije potražiti na: www.iucn-

ce.org/econets/database 109. Bazom podataka upravlja UNEP_WCMC u partnerstvu

sa Svetskom komisijom IUCN za zaštićene oblasti iKonzorcijumom Svetske baze podataka za zaštićeneoblasti <www.unep_wcmc.org/wdpa>

110. A Guide to the Convention on Biological Diversity, IUCNCentar za ekološko pravo i IUCN Program biodiverzi-teta.

111. Dodatne informacije potražiti na:www.iucn.org/themes/wcpa/ppa/protectedareas.htm

112. Konvencija o biodiverzitetu, Uvod u zaštićene oblasti<www.biodiv.org/programmes/cross- cutting/protec-ted/default.asp>


N A P O M E N E

113. Pineschi, Fodella, Environmental Protection of MountainAreas, u: Treves, Pineschi, Fodella (a cur di), Internatio-nal Law and Protection of Mountain Areas, Milano, 2002,str. 16.

114. Bandyopadhayay, Rodda, Kattelmann, Kundzewicz,Kraemer, Highland Waters - A Resource of Global Signifi-cance, u: Messerli, Ives (a cura di), Mountains of theWorld: A Global Priority, Njujork, 1997, str. 39.

115. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.C.116. Sveobuhvatno istraživanje videti u: D.Z. Haman and

D.A. Brown, The Relevance of Chapter 18 of the Agenda21 for State Governments – Protection of the Quality andSupply of Freshwater Resources/Application of IntegratedApproaches to Development, Management and Use ofFreshwater Resources, Univerzitet Floride, IFAS Exten-sion – AE 244, 2002.

117. IUCN, Paper No. 18, Maintaining Functioning of Fresh-water Ecosystems: The Keyto Sustainable Management of Water Resources by G.Bergkamp, M. Acreman, L. Safford, T. Matiza, rad Ode-ljenja za ekonomska i društvena pitanja – Ujedinjenenacije. (?)

118. Videti Glavu 18 Agende 21, „Protection of the Qualityand Supply of Freshwater Resources: Application ofIntegrated Approaches to the Development, Manage-ment and Use of Water Resources“.

119. U skladu s odredbama Agende 21, Glava 13, „postoje-ća baza znanja o zemljištu i vodama u vezi s tehnologi-jama, kao i s poljoprivrednom i konzervacionom pra-ksom u planinskim područjima u svetu“ treba da serazvija i unapređuje tako što će se na lokalnom, regio-nalnom i nacionalnom nivou osnivati nove institucije(13,5-c; 13.6-a), odnosno jačati postojeće.

120. Videti član 5 Karpatske konvencije.121. Videti član 7 Karpatske konvencije.122. Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta i Saveta

kojom se utvrđuje okvir za Akciju Zajednice u oblasti politike voda, usvojene 23.oktobra 2000. Kompletan tekst potražiti na:http://europa.eu.int/eurlex/pri/en/oj/dat/2000/I_327/I_32720001222en00010072.pdf

123. Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku, Glava I.D.124. Dodatne informacije potražiti na:

www.unece.org/env/water/pdf/watercon.pdf125. Kompletan tekst Konvencije potražiti na: http://untrea-

ty.un.org/ilc/texts/instruments/english/conven-tions/8_3_1997.pdf

126. Kompletan tekst potražiti na: www.icpdr.org/icpdr-pages/drpc.htm

127. Samo Poljska, kroz koju ne prolazi Dunav, nije pristupi-la Konvenciji o zaštiti reke Dunav.

128. Kompletan tekst Konvencije potražiti na: www.conven-zionedellealpi.org/page2_en.htm

129. Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta i Savetakojom se utvrđuje okvir zaakciju Zajednice u oblasti politike voda, usvojena 23.oktobra 2000. Kompletan tekst videti na: http://euro-pa.eu.int/eurlex/pri/en/oj/dat/2000/I_327/I_32720001222en00010072.pdf

130. Češka, Mađarska, Poljska i Slovačka su postale članiceEvropske unije 2004, dok je Rumunija pristupila 2007.Preostale dve zemlje, Srbija i Ukrajina, još treba dareše neka ključna pitanja pre nego što nastave s pristu-panjem, ali one usaglašavaju svoje zakonodavstvo spravom Evropske unije.

131. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.B.132. Birnie and Boyle, International Law and the Environment,

Oksford, 2002, str. 307.133. Dodatne informacije potražiti na:

http://untreaty.un.org/ilc/texts/instruments/english/commentaries/8_3_1994.pdf

134. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.K.135. Dodatne informacije potražiti na:

www.ramsar.org/key_conv_e.htm.136. Kompletan dokument potražiti na:

www.unece.org/env/water/publications/documents/guidelinesfloode.pdf

137. Dodatne informacije potražiti na:www.icpdr.org/icpdr_pages/drpc.htm

138. Dodatne informacije potražiti na: www.savacommis-sion.org

139. Videti prezentaciju „Bilateral Agreements, Instrumentsfor Water Framework Directive Implementation“:<www.riob.org/euro_riob/cracovie/28_sep_2004/Presentation_IulianaBogdan.pdf>

140. Ovaj princip predstavlja prekretnicu u istoriji međuna-rodnog ekološkog prava, a zasniva se na čuvenoj pre-sudi u slučaju Topionice u Trejlu (1941), kasnije nave-denog u Stokholmskoj deklaraciji iz 1972. (princip 21)i Deklaraciji iz Rija iz 1992 (princip 2). Ta prsuda je ste-kla status precedenta u međunarodnom pravu.

141. Član 7 Konvencije UN o pravu neplovidbenog korišće-nja međunarodnih voda.

142. Dodatne informacije potražiti u Priručniku, Glava I.K.143. Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku, Glava I.D.144. Videti objašnjenje u Priručniku, Glava I.B.145. Adelbodenska deklaracija o održivom poljoprivred-

nom i ruralnom razvoju u planinskim područjima(SARD-M)http://www.fao.org/sard/common/ecg/1200/en/AdelbodenDeclaration_en.pdf

146. Kompletan tekst potražiti na: http://ec.europa.eu/agri-culture/foodequal/sustain_en.htm

147. Robert Zwahlen, Traditional Methods: a Guarantee forSustainability?, <www.nuffic.nl/ciran/ikdm/4-3/artic-les/zwahlen.html>

148. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D.149. Environment in the European Union at the Turn of the

Century, EEA, 1999, str. 338.150. Propis Saveta br. 1698/2005 o podršci ruralnom raz-

voju iz Evropskog Poljoprivrednog fonda za ruralni raz-voj (EAFRD), član 50.

151. Ibid.152. Dodatne informacije potražiti na:

www.convenzionedellealpi.org/page5a_en.htm#p3 153. Dodatne informacija potražiti na:

www.fao.org/sard/en/init/index.html


N A P O M E N E

154. Rezime procena politike za SARD-M može se naći na:www.fao.org/sard/common/ecg/2361/en/Carpat-hianShortSummaryOctober2006EN1.pdf

155. Environmental Integration and the Common AgriculturalPolicy, A Report to the European Commission, DG Agri-culture, 2002.http://ec.europa.eu/agriculture/envir/report/ieep_en.pdf

156. Koncept „ekološke mreže“ i „predela“ objašnjen jedetaljno u Glavi I.D u vezi s članom 4, a koncept „tradi-cionalnog korišćenja temljišta“ u Glavi I.J u vezi s čla-nom 11 Konvencije.

157. Izvor definicije:http://www.biodiv.org/programmes/areas/dryland/definitions.asp

158. Kompletan dokument potražiti na:www.unep.org/Documents.multilingual/Default.asp?DocumentID=52&ArticleID=62&I=en

159. Kompletan tekst potražiti na: www.coe.int/t/e/cultu-ral_co-operation/environment/nature_and_biologi-cal_diversity/biodiversity/Final_Declaration.asp

160. Druga ministarska konferencija o zaštiti šuma u Evropi,16-17. juni 1993, Helsinki, Rezolucija H1: Opšte smer-nice za održivo upravljanje šumama u Evropi <http://www.mcpfe.org/resolutions/helsinki/resolut-ion_h1.pdf>

161. Videti Panevropske kriterijume i indikatore za održivoupravljanje šumama na: <www.mcpfe.org/publica-tions/pdf/improved_indicators.pdf>

162. Izvor definicije: www.un.org/esa/forests/faq.html#sfm 163. Dodatne informacije potražiti na: www.fao.org/fore-

stry/foris/webview/forestry2/index.jsp?siteld=1440&sitetreeld=3067&langld=1&geold=0

164. Dodatne informacije potražiti na:http://www.un.org/documents/ga/conf151/aconf15126-3annex3.htm

165. Videti Predloge za akciju na:www.un.org/esa/forests/pdf/ipf-iff-proposalsforac-tion.pdf

166. Dodatne informacije potražiti na: www.itto.or.jp 167. Principe ITTO potražiti na:

www.itto.or.jp/live/Live_Server/147/ps01e.doc 168. Dodatne informacije potražiti na: www.mcpfe.org169. Videti Aneks 2 na: www.mcpfe.org/mcpfe/resolu-

tions/lisbon/resolution_I2a2.pdf170. Dodatne informacije potražiti na veb-stranici UNEP-

ovog programa za šume: www.unep-wcmc.org/habi-tats/mountains/homepage.htm

171. Videti objašnjenje u stavu 3 ovog člana. 172. Dodatne informacije potražiti na: http://www.forst.tu-

muenchen.de/events/rmf2004/index_en.html 173. Dodatne informacije potražiti na:

http://www.fao.org/docrep/W3646E/w3646e02.htm 174. Dodatne informacije potražiti na: http://www.fore-

stry.gov.uk/fr/HCOU-4U4JEM 175. Potražiti definiciju netaknute šume na: www.veeneco-

logy.nl/data/VirginForestsBulgaria.pdf 176. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D.

177. Dodatne informacije potražiti na:www.mcpfe.org/publications/pdf/protected_forests-in-europe.pdf

178. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/trade/timber/docs/stats-25/supp/WA2-3.pdf

179. Oktobra 2003. godine, međunarodni naučni skup podnazivom „Prirodne šume u umerenom pojasu Evrope –vrednosti i korišćenje“, koji je održan u transkarpatskojoblasti okupio je naučnike iz 26 zemalja s ciljem da seotvore nove mogućnosti za proučavanje prirodnihšuma u umerenom pojasu u Evropi, da se podstiče ipodržava dugogodišnja zaštita i očuvanje, i da se inten-zivira međunarodna i interdisciplinarna saradnja i part-nerstvo u istraživanju prirodnih šuma. Rezultate ovekonferencije potražiti na: www.wsl.ch/forest/wald-man/rakhiv_2003/conf.pdf

180. Dodatne informacije potražiti u: David J. Wilford, JohnL. Innes and Dan L. Hogan, Protection Forests: Reco-gnizing and Maintaining the Forest Influence withRegard to Hydrogeomorphic Processes, 2006,www.wsl.ch/Im/publications/archiv/infoV80_1-en.ehtml

181. Kompletan dokument potražiti na:http://www.unece.org/env/water/publications/docu-ments/guidelinesfloode.pdf

182. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/env/water/publications/documents/guidelinesfloode.pdf

183. Kompletan dokument potražiti na:http://europa.eu/eurlex/en/com/cnc/2004/com2004_0472en01.pdf

184. Objašnjenje u vezi s detaljnim odgovornostima lokal-nih organa vlasti potražiti u stavovima 1 do 5 člana 7.

185. Dodatne informacije potražiti u izveštaju EEA, Tran-sport and Environment in Europe,<http://reports.eea.europa.eu/briefing_2004_3/en/Briefing-TERM2004web.pdf>

186. Evropska investiciona banka, Ocena projekata tran-sporta u Centralnoj i Istočnoj Evropi, 2003,http://jaspers.europa.eu/Attachments/ev/ev_transport_en.pdf i Evropska konferencija ministara saobraćaja,Savet ministara, Transport Policies in the Countries ofCEE – A Decade of Integration, www.cemt.org/onli-ne/council/2001/CM0101Fe.pdfSvake godine Evropska konferencija ministara saobra-ćaja (ECMT) pruža dodatne informacije u svom izvešta-ju Trends in the Transport Sector, u kojima opisuje teku-ća kretanja u saobraćajnom sektoru u Evropi kao i dapokaže kako se situacija izmenila posle 1970. godine,<www.cemt.org/pub/pubpdf/Depl2003E.pdf>

187. Preporuke za akcije radi ostvarivanja Održivog turizmaZajedničke ekspertske grupe za transport i životnu sre-dinu, koja predstavlja savetodavno telo DG TREN i DGENVIRONMENT Evropske komisije. Dodatne informa-cije potražiti na:http://ec.europa.eu/environment/trans/report2000.pdf

188. Kompletan tekst videti na:http://www1.oecd.org/publications/e-book/9702191E.PDF


N A P O M E N E

189. Centar je osnovan 1996. godine u cilju obezbeđenjaliderstva u ostvarivanju održivog transporta u Kanadi.Dodatne informacije potražiti na: http://cst.unwinni-peg.ca/index.html

190. „Sustainable Transportation“, izrađeno u vezi s uče-šćem Kanade na sastanku Komisije UN za održiv raz-voj, aprila 1997, od strane Ministarstava za životnu sre-dinu i transport Kanade, 1997, Otava, Kanada<www.iigr.ca/pdf/documents/1172_Sustainable_Tran-sportat.pdf >

191. Detaljniji prikaz ovog dokumenta videti na: <www.unece.org/doc/ece/rcte/ece.rcte/ece.rcte.conf.2.final.e.pdf>

192. Dodatne informacije potražiti na:www.euro.who.int/document/peh-ehp/charter_tran-sporte.pdf

193. Bela knjiga o budućem razvoju zajedničke transportnepolitike, Evropska komisija (COM(92)0494).

194. White Paper on European Transport Policy for 2010: Timeto Decide, Evropska komisija, COM (2001) 370 Final,http://ec.europa.eu/comm/energy_transport/library/lb_com_2001_0370_en.pdf

195. Dodatne informacije potražiti na:http://ec.europa.eu/transport/transport_policy_review/index_en.htm

196. Odluka br. 1692/96/EC Evropskog parlamenta i Save-ta od 23. jula 1996 u vezi sa smernicama Zajednice zarazvoj transevropske transportne mreže <http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31996D1692:EN:HTML>

197. Dodatne informacije potražiti u: Pan-European Tran-sport Corridors and Area Status Report, <http://ec.euro-pa.eu/ten/transport/documentation/doc/2005_11_24/2005_report_paneurostar_en.pdf>

198. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/trans/main/ter/ter.html

199. Smernice u vezi s kvalitetom vazduha objavljene su odstrane Svetske zdravstvene organizacije 1987. a prera-đene su 1997. Dodatne informacije potražiti na:www.who.int/phe/health_topics/outdoorair_aqg/en/index.html

200. Dodatne informacije potražiti na:http://esteast.unep.ch/includes/community_file.asp?community=est-east&file=C8D2FDE1-35A3-416B-B711-EA5F765B58EC

201. Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduha navelikim udaljenostima usvojena je 1979. godine uŽenevi od strane 34 vlade i Evropske zajednice (EZ).Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/env/lrtap.

202. Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama pot-pisana je na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvo-ju (UNCED) u Rio de Žaneiru (poznatoj po popular-nom nazivu Samit o Zemlji) od strane 154 zemlje.Dodatne informacije potražiti na:http://unfccc.int/meetings/cop_12/items/3754.php

203. Videti Uvod u Priručnik.204. Dodatne informacije potražiti na: www.convenzione-

dellealpi.org/page1_en.htm 205 Stupio na snagu 18. decembra 2002.

206. Austrija, Francuska, Nemačka, Lihtenštajn i Slovenija.207. Videti Priručnik, Glava I.B.208. Videti gore, pod „Glavni koncepti“, definiciju OECD-a

o održivom transportu.209. Ovaj pojam je objašnjen u Priručniku, Glava I.H.210. Ovaj pojam je objašnjen u Priručniku, Glava I.B.211. Dodatne informacije potražiti na:

www.thepep.org/CHWeb-Site/chviewer.aspx?cat=c5 212. Dodatne informacije potražiti na:

http://.ec.europa.eu/transport/infrastructure/index_en.htm

213. An Integrated Effort to Create an Environmentally FriendlyTransportation System in Lund, Trivecor Traffic ABwww.lund.se/upload/Kommunkontoret/Information/Engelsk%20site/LuMatseng%5B1%5D.pd

214. UNWTO, specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija,vodeća međunarodna organizacija u oblasti turizma.Ona služi kao globalni forum za pitanja politike u obla-sti turizma, kao i praktičan izvor znanja iz oblasti turiz-ma <www.world-tourism.org/aboutwto/eng/menu.html>

215. Definicija u Povelji o održivom turizmu usvojena je naSvetskoj konferenciji o održivom turizmu, Lansarote,Kanarska ostrva, Španija, 27-28. april 1995. <www.world-tourism.org/sustainable/doc/Lanz-en.pdf>

216. UNEP-ov Ogranak za proizvodnju i potrošnju, Turizam<www.uneptie.org/PC/tourism/sensitive/mountain_tourism.htm>

217. WTO-UNEP Concept Paper International Year of Eco-tourism 2002 <www.world-tourism.org/sustainable/IYE/WTO-UNEP-Concept-Paper.htm>

218. Dodatne informacije potražiti na: http://hq.unep.org/DPDL/civil_society/GCSF/world-watch_gcsfdoc11.pdf

219. Ovi pojmovi su detaljno objašnjeni u Priručniku, GlavaI.D i Glava I.J.

220. Dodatne informacije potražiti na portalu „Informacijeo održivom turizmu“ na: http://destinet.ewindows.eu.org/policies_resources/fol955810.

221. Dodatne informacije mogu da se nađu u Glavi I.B Pri-ručnika.

222. Opsežan akcioni plan koji treba preduzeti na global-nom, nacionalnom i lokalnom nivou od strane organi-zacija UN, vlada i glavnih grupa u svakoj oblasti ukojoj ljudski faktor deluje na životnu sredinu, dogovo-ren na Konferenciji u Riju 1992.

223. Usvojena 1989. godine na Interparlamentarnoj konfe-renciji o turizmu koju su organizovale Interparlamen-tarna unija i Svetska turistička organizacija www.world-tourism.org/sustainable/doc/THE%20HAGUE%20DECLARATION.89.PDF


N A P O M E N E

224. Akcioni plan usvojen na Svetskom samitu UN o održi-vom razvoju, održanom u Johanesburgu, 2002. Njmese utvrđuju nove obaveze i prioriteti za akcije u vezi sodrživim razvojem u različitim oblastima, kao što suiskorenjivanje siromaštva, zdravstvena zaštita, trgovina,obrazovanje i tehnologija, regionalni problemi, priro-dne nauke i institucionalni aranžmani. Kompletan tekstPlana implementacije iz Johanesburga potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/documents/WWSD_POI_PD/English/POToc.htm

225. Verzije na nacionalnim jezicima mogu se učitati sa: www.world-tourism.org/code_ethics/eng/brochure.htm

226. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/pro-grammes/socio-eco/tourism/guidelines.asp

227. Videti kompletan tekst UNEP-ovih Principa za imple-mentaciju održivog razvoja na:www.uneptie.org/pc/tourism/policy/about_princi-ples.htm

228. Usvojena na Svetskoj konferenciji o održivom razvoju1995. godine <www.insula.org/charte.htm >

229. Usvojeni od strane Generalne skupštine Svetske turisti-čke organizacije 1985. godine www.world-tourism.org/sustainable/doc/1985%20TOU-RISM%20BILL%20OF%20RIGHTS.pdf

230. Izrađena 1996. godine od strane Svetske turističkeorganizacije, Svetskog saveta za putovanja i turizam iZemaljskog saveta.

231. Član 2 Alpske konvencije.232. Dodatne informacije potražiti na: http://puck.wtoeli-

brary.org/vl=691038/cl=19/nw=1/rpsv/journal/publi-cation9284402808_home.htm

233. Dodatne informacije potražiti na: www.uneptie.org/pc/tourism/library/local-agenda21.htm

234. Dodatne informacije potražiti na:www.snvworld.org/cds/rgTUR/documents/GTZ%20docs/csd%207%20GTZ.pdf

235. Dodatne informacije potražiti na:www.uneptie.org/pc/tourism/library/A%20Guide%20for%20Policy%20Makers.htm

236. Tourism and Local Agenda 21: The Role of Local Aut-horities in Sustainable Tourism, UNEP, 2003. <www.uneptie.org/pc/tourism/library/local-agend-a21.htm>

237. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D.238. Izveštaj pripremilo Odeljenje za ekonomska i socijalna

pitanja Sekretarijata Ujedinjenih nacija, april-maj 1998.<www.un.org/esa/documents/ecosoc/cn17/1998/ecn171998-4.htm>

239. Dodatne informacije potražiti na: www.uneptie.org/pc/cp/understanding_cp/home.htm#definition

240. Dodatne informacije potražiti na:http://europa.eu.int/smartapi/cgi/sga_doc?smartapi!celexapi!prod!CELEXnumdoc&lg=EN&numdoc=31996L0061&model=guichett

241. Član 1 Konvencije UNECE o prekograničnim efektimaindustrijskih udesa.

242. Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku u vezi sa čla-nom 12.

243. Ova Deklaracija UNEP-a predstavlja dobrovoljno, alijavno opredeljenje za strategiju i praksu čistije proizvo-dnju koju su potpisale vlade, privredna preduzeća,NVO, međunarodne organizacije itd.www.uneptie.org/pc/cp/declaration

244. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/enc/teia/welcome.htm

245. Videti spisak konvencija IAEA na: www.iaea.org/Publi-cations/Documents/Conventions/index.html

246. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/env/documents/2003/kievconferen-ce/ece.cep.97.e.rev.1.pdf

247. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/documents/agenda21/english/agenda21chapter30.htm

248. Dodatne informacije potražiti na: www.oecd.org/gui-dingprinciples/toc_index.asp

249. Dodatne informacije potražiti na: www.ec.gc.ca/clea-nair-air-pur/Clean_Air_and_Energy-WSEF1FB49E-1_En.htm

250. Natural Selection: Evolving Choices for Renewable EneegyTechnology and Policy, ur. Peter Fries, 2000, ur. AmrAbdel Hai, 2000, Program Ujedinjenih nacija za živo-tnu sredinu, Odeljenje za tehnologiju, industriju i eko-nomiju <www.unep.fr/energy/publications/pdfs/natu-ralselection.pdf>

251. Dodatne informacije potražiti u: EU Green Paper onEnergy Efficiency <http://eur-lex.europa.eu/smartapi/cgi/sga_doc?smartapi!celex-plus!prod!DocNumber&lg=en&type_doc=COMfinal&an_doc=2005&nu_doc:265>

252. Dodatne informacije potražiti u: Agenda 21www.gdrc.org/ugov/a21-consum-patterns.html

253. www.unfccc.int 254. http://unfccc.int/resource/docs/convkp/kpeng.html 255. Član 2 k) Alpske konvencije.256. Dodatne informacije potražiti na: www.mineralresour-

cesforum.org/incidents/BaiaMare/ www.mineralre-sourcesforum.org/incidents/BaiaMare/docs/final_report.pdf www.rec.org/REC/Publications/CyanideSpill/ENG-Cyanide.pdf

257. Dodatne informacije potražiti na:www.uneptie.org/pc/mining/mine_env.htm

258. Australijska vlada je pripremila brošure u kojima sedaje pregled: Best Practice Environmental Managementin Mining<www.deh.gov.au/settlements/industry/minerals/index.html> i Guidelines for Mineral Exploration and MiningWithin Conservation Reserves and Other EnvironmentallySensitive Lands in Western Australia<www.doir.wa.gov.au/documents/mineralsandpetro-leum/info11.pdf>

259. Kanadski Institut za rudarstvo, metalurgiju i naftu izradi-lo je standarde o mineralnim resursima i rezervama –Definitions and Guidelines<www.cim.org/definitions/CIMdef1.PDF>


N A P O M E N E

260. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/esa/sustdev/documents/WSSD_POI_PD/English/POToc.htm

261. Dodatne informacije potražiti na:www.ilo.org/ilolex/cgi_lex/convde.pl?C176

262. Dodatne informacije potražiti na: http://eur-lex.euro-pa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2006:102:0015:01:EN:HTML

263. Dodatne informacije potražiti na:http://whc.unesco.org/en/conventiontext/

264. Dodatne informacije potražiti na:www.unesco.org/culture/ich/index.php?pg=00006

265. Član 2 Konvencije o zaštiti nematerijalne kulturnebaštine.

266. Dodatne informacije potražiti na:http://whc.unesco.org/en/list

267. Dodatne informacije potražiti na: http://portal.une-sco.org/culture/en/file_download.php/1422690320114549c199903cf8ba93f9Guidelines_lht.pdf

268. Odluka VII/16<www.biodiv.org/decisions/default.aspex?dec=VII/16>

269. Ove smernice, namenjene državama članicama iMeđudržavnom komitetu Konvencije, imaju za cilj daolakšaju primenu Konvencije o svetskoj baštini. Doda-tne informacije potražiti na: http://whc.unesco.org/archive/opguide05-en.pdf

270. Inspirisano članom 5 Konvencije o svetskoj baštini ičlanom 13 Konvencije o nematerijalnoj kulturnoj bašti-ni.

271. Videti član 6 Konvencije o svetskoj baštini i član 19Konvencije o nematerijalnoj kulturnoj baštini.

272. Dodatne informacije potražiti na:http://whc.unesco.org/en/initiatives/34/

273. Konvenciju su u Granadi usvojile zemlje članice SavetaEvrope 1985. godine, a pristupile su joj sve karpatskezemlje, osim Poljske. Glavni cilj ove Konvencije jesteda učvrsti i promoviše politike zaštite i da afirmišeevropsku baštinu. Ona takođe afirmiše potebu zaevropskom solidarnošću u odnosu na očuvanje bašti-ne, a formulisana je tako da podstiče praktičnu sara-dnju strana ugovornica. Njome se uspostavljaju princi-pi „Evropske koordinacije konzervacionih politika“,uključujući konsultacije u vezi s dejstvom politika kojiće se primenjivati. Dodatne informacije videti na: http://conventions.coe.int/Treaty/Commun/QueVoul-ezVous.asp?NT=121&CM=7&DF=28/02/2006&CL=ENG

274. Član 10, stav 5.275. Charette je skup na kojem se obavlja intenzivno plani-

ranje, a na kojem građani, projektanti i drugi zajedničkiplaniraju viziju nekog projekta.

276. Ovaj pojam je definisan u Priručniku, Glava I.D.277. Dodatne imformacije videti na: www.cites.org 278. Više detalja se može naći u Priručniku, Glava I.L.279. Kiss, A. i Shelton, D., International Environmental Law, III

izdanje, Njujork, 2004.

280. Dodatne informacije potražitina:www.amstat.org/Careers/copss/indfex.cfm?fuseac-tion=risk i u publikaciji EEA „Envornmental Risk Asses-sment – Approaches, Experiences and InformationSources“ <http://reports.eea.europa.eu/GH-07-97-595-EN-C2/en/riskindex.html>

281. Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u pre-kograničnom kontekstu, Espo, 1991. Tekst Konvencijepotražiti na: www.unece.org/env/eia/documents/con-ventiontextenglish.pdf

282. Međunarodno udruženje za procenu uticaja i Institutza procenu životne sredine, Principles of EnvironmentalImpact Assessment Best Practice, 1999.

283. A Practical Guide to the Strategic Environmental Asses-sment Directive, priručnik su zajednički izradili Kabinetpomoćnika ministra, kao i najviši predstavnici vlastiŠkotske, Velsa, kao i Odeljenja za životnu sredinu uSevernoj Irskoj. Pdf verzija se može se dobiti na:<www.iema.net/index.php/sections/readingroom/show/7915>

284. Videti, na primer, J. Weeramantry, Ponuđeno mišljenjeu vezi s projektom Gabčikovo-Nađmaroš (SlučajMađarske protiv Slovačke), 37 I.L.M. 162, 214 (1988).

285. Dodatne informacije potražiti na:www.un.org/Depts/los/convention_agreements/con-vention_overview_convention.htm

286. Dodatne informacije potražiti na:http://unfccc.int/resource/docs/convkp/conveng.pdf

287. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.otg/convention/convention.shtml

288. Dodatne informacije potražiti na: www.biodiv.org/biosafety/protocol.shtml

289. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/env/eia/documents/protocolen-glish.pdf

290. Osim Srbije, sve ostale karpatske zemlje potpisale suArhusku Konvenciju.

291. Dodatne informacije potražiti na:http://ec.europa.eu/environment/eua/full-legal-text/9711.htm

292. Dodatne informacije potražiti na: http://eur-lex.euro-pa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32001L0042:EN:HTML

293. Entrix, Resources Glossary <www.entrix.com/resour-ces/glossary.aspx>

294. Koncept sistema monitoringa koji se usredsređuje nabiodiverzitet objašnjen je u Priručniku, Glava I.D.

295. Izvor: ISO/IEC Guide 2:2004.296. Evropska agencija za životnu sredinu, Glosar

<http://glossary.eea.europa.eu/EEAGlossary/E/envi-ronmental_indicator>

297. OECD, Direkcija za životnu sredinu, Ključni indikatoriživotne sredine OECD, 2004.

298. Evropska agencija za životnu sredinu, Glosar.299. Videti Priručnik, Glava I.I.300. Dodatne informacije potražiti na:

http://hq.unep.org/DEWA/early_warning/index.asp http://www.unisdr.org/wcdr/other-eetings/iewp/IEWP-brochure.pdf


N A P O M E N E

301. Pristup informacijama i svest o stanju životne sredineobjašnjeni su detaljnije u Priručniku, Glava I.L.

302. Dodatne informacije potražiti na: www.pops.int/docu-ments/convtext/convtext_en.pdf

303. Dodatne informacije potražiti na: www.blacksea-commis-sion.org/OfficialDocuments/Convention_iframe.htm

304. Dodatne informacije potražiti na:www.icpdr.org/icpdr-pages/drpc.htm

305. Rezolucija Generalne skupštine A/RES/37/7 od 28.oktobra 1982.

306. Dodatne informacije potražiti na: http://portal.une-sco.org/education/en/ev.php-URL:ID=23279&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SEC-TION=201.html

307. Međunarodna konferencija o ekološkom obrazovanju,1977.

308. Dodatne informacije potražiti na:www.rec.org/REC/Programs/Greenpack

309. Videti The Aarhus Convention: An Implementation Guide<www.unece.org/env/pp/acig.pdf>, kao i Praktičnauputstva za predstavnike vlasti u Ukrajini i Srbiji u vezis Arhuskom konvencijom <www.rec.org/REC/Pro-grams/Public-Participation.html>

310. Videti veb-sajt Konvencije: www.unece.org/env/pp 311. Član 2, Konvencija o pristupu informacijama, učešću

javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa uvezi s pitanjima koja se tiču životne sredine, Arhus,1998.

312. Dodatne informacije potražiti na:www.unece.org/env/documents/2005/pp/ece/ece.mp.pp.2005.2.add.5.e.pdf

313. Poslovnik koji je usvojen na prvoj konferenciji stranaugovornica, kao što je predviđeno članom 14, stav 2(g)Karpatske konvencije. Dodatne informacije potražitina: www.carpathian-convention.org/NR/rdonlyres/ED5D68F3-23D9-49C1-90BF-A0522A0B5EC4/0/FINALCOP1DECISIONS.pdf Treba naglasiti da će Konvencija prevagnuti „ukoliko jeneka odredba Poslovnika na bilo koji način suprotnanekoj odredbi Konvencije“. Prema Sekretarijatu, nacrtStatuta još nije urađen, niti su uspostavljena pratećatela. Shodno tome, nisu dostupni ni predlozi odredbi, ani pravila – izuzev onih u tekstu same Konvencije iPoslovnika.

314. Država postaje strana Konvencije kada izjavi da prista-je na obaveze iz ugovora i ispuni ostale zvanične zah-teve, kao i kada u skladu s članom 2.1(g) Bečke kon-vencije o pravu međunarodnih ugovora sâm ugovorstupi na snagu.

315. Izvršni sekretar se u skladu s Pravilom 22.1 nalazi načelu Sekretarijata.

316. Ova mogućnost je takođe predviđena članom 124.3Konvencije, na osnovu izjave „ukoliko Konvencija neodluči drugačije“.

317. Pravilo 3.318. Pravilo 4.2.319. Kao što je navedeno u članu 14.4 i Pravilu 4.3.320. Pravilo 4.4.321. Pravilo 5.

322. Član 14.2 (d).323. Pravilo 16.1.324. Pravilo 16.3.325. Pravilo 20.326.. Pravilo 16.3.327. Rotirajuće predsedništvo predstavlja uobičajenu pra-

ksu u međunarodnom pravu.328. Kao što je potvrđeno Poslovnikom, Pravilo 16.4.329. Pravilo 19.330. Pravila 17.1 i 17.2.331. Pravilo 17.1.332. Pravilo 6.333. Pravilo 8.334. Pravilo 7.335. Pravilo 8.336. Pravilo 36.337. Pravilo 9.338. Pravilo 10.339. Pravilo 12.340. Pravilo 11.341. Pravilo 30.342. Pravilo 26.1.343. Pravilo 27.344. Pravilo 26.2.345. Pravilo 32.346. Pravilo 33.347. Pravilo 38: „Ovaj poslovnik se može izmeniti i dopuniti

na osnovu konsenzusa postignutog na konferencijistrana ugovornica.“

348. Pravilo 34.349. Član 14.5 (b).350. Član 14.5.351. Člana 35.4.352. Član 12.353. Član 21.5.354. Član 24.2.355. Član 21.1.



Aneksi

Strane,Potvrđujući da Karpati predstavljaju jedinstveno priro-

dno blago izuzetne lepote i ekološke vrednosti, važan rezer-vat biodiverziteta, izvorište velikih reka, stanište i skloništeod suštinske važnosti za mnoge ugrožene biljne i životinjskevrste i najveću oblast u Evropi, prekrivenu netaknutim šuma-ma, i Svesne da Karpati predstavljaju važnu ekološku, eko-nomsku, kulturnu, rekreativnu i životnu sredinu u srcu Evro-pe, koju dele brojni narodi i zemlje;

Uočavajući važnost i ekološku, kulturnu i društveno-ekonomsku vrednost planinskih regiona, koje su naveleGeneralnu skupštinu Ujedinjenih nacija da 2002. godinu pro-glase Međunarodnom godinom planina;

Shvatajući važnost planinskih oblasti, kako je utvrđenou Glavi 13 (Održiv razvoj planina) Deklaracije o životnojsredini i razvoju („Agenda 21“, Rio de Žaneiro, 1992) i uPlanu sprovođenja Svetskog samita o održivom razvoju,POZIVAJUĆI SE na Deklaraciju o životnoj sredini i održi-vom razvoju u regionu Karpata i Dunava, koju je usvojioSamit o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpa-ta i Dunava (Bukurešt, 2001);

Konstatujući relevantne odredbe i principe, utvrđenerelevantnim globalnim, regionalnim i subregionalnim ekolo-škim pravnim instrumentima, strategijama i programima;

U cilju obezbeđivanja efikasnije primene takvih većpostojećih instrumenata, i NADOVEZUJUĆI SE na drugemeđunarodne programe;

Prepoznajući da Karpati predstavljaju sredinu u kojojživi lokalno stanovništvo, i POTVRĐUJUĆI doprinos lokal-nog stanovništva održivom društvenom, kulturnom i eko-nomskom razvoju, kao i očuvanju tradicionalnog znanja uKarpatima;

Potvrđujući važnost subregionalne saradnje u zaštiti iodrživom razvoju Karpata u kontekstu procesa „Životna sre-dina za Evropu“;

Prepoznajući da iskustvo stečeno u okviru Konvencijeo zaštiti Alpa (Salcburg, 1991. godine) predstavlja uspešanmodel zaštite životne sredine i održivog razvoja planinskihregiona, koji pruža čvrstu osnovu za nove inicijative partne-rskih odnosa i dalje jačanje saradnje između alpskih i karpat-skih država;

Svesni činjenice da napori u cilju zaštite, očuvanja iodrživog upravljanja prirodnim resursima Karpata ne moguda budu realizovani od strane samo jedne zemlje, već zahte-

vaju regionalnu saradnju, kao i dodatne vrednosti prekogra-nične saradnje na postizanju ekološke koherentnosti;

Složile su se o sledećem:

Član 1Geografski obim

1. Konvencija se odnosi na karpatski region (u daljem tek-stu: Karpati), koji će biti definisan na KonferencijiStrana.

2. Svaka strana može da proširi primenu ove Konvencije injenih Protokola na dodatne delove svoje nacionalne ter-itorije upućivanjem deklaracije Depozitaru, ukoliko je toneophodno radi sprovođenja odredbi Konvencije.

Član 2Opšti ciljevi i principi

1. Strane se obavezuju da vode sveobuhvatnu politiku isarađuju u cilju zaštite i održivog razvoja Karpata snamerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života,ojačaju lokalne privrede i zajednice, i očuvaju prirodnevrednosti i kulturno nasleđe.

2. Da bi se ostvarili ciljevi iz stava 1, Strane se obavezuju daće preduzeti odgovarajuće mere, u oblastima koje pokri-vaju članovi 4-13 ove Konvencije, tako što će promo-visati:

a. principe predostrožnosti i prevencije,b. princip „zagađivač plaća“, c. učešće javnosti i angažovanje zainteresovanih strana,d. prekograničnu saradnju, e. integrisano planiranje i upravljanje zemljišnim i vod-

nim resursima,f. programski pristup, i g. ekosistemski pristup.

3. Da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u ovoj Konvenciji i dabi se osigurala njihova primena, strane mogu da, popotrebi, izrade i usvoje Protokole.

Aneks 1Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata


A N E K S 1 : O K V I R N A K O N V E N C I J A O Z A Š T I T I O D R Ž I V O M R A Z V O J U K A R P A T A

Član 3Integrisani pristup upravljanju zemljišnimresursima

Strane se obavezuju da će primeniti pristup integrisanogupravljanja zemljišnim resursima, kako je definisano u GlaviX Agende 21, tako što će razvijati i primenjivati odgovaraju-ća sredstva, kao što su planovi integrisanog upravljanja, kojisu u vezi s oblastima na koje se odnosi ova Konvencija.

Član 4Očuvanje i održivo korišćenje biološke ipredeone raznovrsnosti

1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za ciljda omogući očuvanje, održivo korišćenje i obnavljanjebiološke i predeone raznovrsnosti širom Karpata. Stranese obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere kako biosigurale visok nivo zaštite i održive upotrebe prirodnihi poluprirodnih staništa, njihovog kontinuiteta ipovezanosti, kao i biljnih i životinjskih vrsta karakteris-tičnih za Karpate, naročito kada je reč o zaštitiugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera.

2. Strane se obavezuju da će promovisati adekvatno održa-vanje poluprirodnih staništa i obnovu degradiranihstaništa, kao i da će podržati izradu i primenu relevant-nih planova upravljanja.

3. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj daspreči uvođenje stranih invazivnih vrsta i genetski modi-fikovanih organizama koji ugrožavaju ekosisteme, staniš-ta ili vrste, kao i njihova kontrola ili uništenje.

4. Strane se obavezuju da će razvijati i/ili promovisati kom-patibilne sisteme monitoringa, koordinirane regionalneinventare vrsta i staništa, koordinirano naučno istraži-vanje i njihovo umrežavanje.

5. Strane se obavezuju da će sarađivati na razvoju ekološkemreže u Karpatima, kao sastavnog dela Panevropskeekološke mreže, na osnivanju i pružanju podrškeKarpatskoj mreži zaštićenih oblasti, kao i na unapređen-ju očuvanja i održivog upravljanja u oblastima izvanzaštićenih oblasti.

6. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mereradi integrisanja ciljeva očuvanja i održivog korišćenjabiološke i predeone raznovrsnosti, odnosno, integrisanjau sektorske politike, poput planinske poljoprivrede,planinskog šumarstva, upravljanja rečnim basenima, tur-izma, saobraćaja i entergetike, industrije i delatnosti uoblasti rudarstva.

Član 5Prostorno planiranje1. Strane se obavezuju da će voditi politiku prostornog

planiranja, koja ima za cilj zaštitu i održivi razvoj Karpa-ta, a koja će uzeti u obzir specifične ekološke idruštveno-ekonomske uslove u Karpatima i njihovimplaninskim ekosistemima i biti od koristi lokalnomstanovništvu.

2. Strane će imati za cilj koordinaciju prostornog planiranjau pograničnim oblastima putem izrade prekograničnihi/ili regionalnih politika i programa prostornog planiran-ja, kao i unapređenje i pružanje podrške saradnji izmeđurelevantnih regionalnih i lokalnih institucija.

3. Tokom izrade politike i programa prostornog planiranja,posebna pažnja treba, između ostalog, da se obrati na:

a. prekogranični prostor, energetsku i telekomunikacio-nu infrastrukturu i usluge,

b. očuvanje i održivi razvoj prirodnih resursa, c. koherentno urbano i ruralno planiranje u pogranič-

nim oblastima,d. prevenciju prekograničnog uticaja zagađenja,e. integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procenu

uticaja na životnu sredinu.

Član 6Održivo i integrisano upravljanjevodama/rečnim basenima

Uzevši u obzir hidrološke, biološke i ekološke, kao idruge specifičnosti planinskih rečnih basena, strane se oba-vezuju da će:

a. preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja poli-tike koja integriše održivo korišćenje vodnih resursa splaniranjem upotrebe zemljišta, a imaju za cilj dasprovode politiku i planove koji se zasnivaju na pristupuintegrisanog upravljanja rečnim basenima, uočavajućivažnost upravljanja, prevencije i kontrole zagađenja ipoplava, kao i smanjenje fragmentacije vodnih staništa,

b. sprovoditi politiku koja ima za cilj održivo upravljanjeresursima površinskih i podzemnih voda, obezbeđujućiadekvatne količine kvalitetnih površinskih i podzemnihvoda potrebnih za održivo uravnoteženo i ravnomerenokorišćenje voda, kao i za adekvatne sanitarne mere i tret-man otpadnih voda,

c. sprovoditi politiku koja ima za cilj očuvanje prirodnihvodenih tokova, izvora, jezera i resursa podzemnih voda,kao i očuvanje i zaštitu močvara i močvarnih ekosistemai zaštitu od prirodnih i antropogenih štetnih efekata, kaošto su poplave ili zagađenje vode usled udesa,



d. dalje razvijati koordinirani ili zajednički sistem mera,aktivnosti i rane najave prekograničnih uticaja poplava ilizagađenja voda na vodeni režim usled udesa, kao isarađivati na prevenciji i smanjenju šteta i pružanjupomoći u radovima na obnovi.

Član 7Održiva poljoprivreda i šumarstvo1. Strane se obavezuju da će zadržati upravljanje zemljištem

koje se tradicionalno obrađuje na održiv način i da ćepreduzeti odgovarajuće mere na kreiranju i primeni svojepoljoprivredne politike, uzevši u obzir potrebu za zaštit-om planinskih ekosistema i predela, važnost biološkeraznovrsnosti i specifične uslove planina, koje su u man-joj meri predmet interesovanja.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za ciljrazvoj i kreiranje odgovarajućih instrumenata, kao što susuštinski važni agroekološki programi u oblasti Karpata,unapređenje integrisanja ekoloških problema upoljoprivrednu politiku i planove upravljanja zemljištem,istovremeno uzevši u obzir veliku ekološku važnost eko-sistema Karpatskih planina, poput prirodnih ipoluprirodnih pašnjaka, kao dela ekoloških mreža, pre-dela i tradicionalnog korišćenja zemljišta.

3. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za ciljpromovisanje i pružanje podrške korišćenju instrumena-ta i programa, kompatibilnih s međunarodno prihvaćen-im principima održivog upravljanja šumama.

4. Strane se obavezuju da će primenjivati praksu održivogupravljanja planinskim šumama u Karpatima, uzevši uobzir višestruke funkcije šuma, veliku ekološku važnostplaninskih ekosistema Karpata, kao i manje povoljneuslove u planinskim šumama.

5. Strane će voditi politiku koja ima za cilj da odredizaštićene oblasti u prirodnim, naročito netaknutim šuma-ma, koje će biti dovoljno velike i brojne, sa ciljem da senjihova upotreba ograniči ili prilagodi ciljevima očuvanjakoji treba da budu dostignuti.

6. Strane se obavezuju da će promovisati praksu ekološkibezbednih mera u poljoprivredi i šumarstvu kojima seobezbeđuje odgovarajuće zadržavanje atmosferskihpadavina u cilju efikasnije prevencije poplava i poveća-vanja bezbednosti života i imovine.

Član 8Održivi transport i infrastruktura1. Strane se obavezuju da će voditi politiku planiranja i

razvoja održivog transporta i infrastrukture koja uzima uobzir specifičnosti planinskog okruženja, vodeći računao zaštiti osetljivih oblasti, naročito oblasti bogatih biodi-verzitetom, migracionih puteva ili oblasti od međunaro-

dnog značaja, zaštiti biodiverziteta i predela, i o oblasti-ma od posebne važnosti za turizam.

2. Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvojaodržive politike transporta, koja pruža koristi od mobil-nosti i pristupa Karpatima, istovremeno svodeći na naj-manju moguću meru štetne efekte na zdravlje ljudi, pre-dele, biljke, životinje i njihova staništa, i uključivanjemzahteva za održivim upravljanjem transportom u sve fazeplaniranja transporta u oblastima Karpata.

3. U ekološki osetljivim oblastima, Strane se obavezuju daće sarađivati u cilju razvijanja modela ekološkibezbednog transporta.

Član 9Održiv turizam1. Strane se obavezuju da će preduzeti mere na promo-

visanju održivog razvoja u oblasti Karpata, na taj načindonoseći korist lokalnom stanovništvu, a na osnovuizuzetne prirode, predela i kulturnog nasleđa Karpata,kao i da će intenzivnije sarađivati na postizanju tih cilje-va.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za ciljda promoviše prekograničnu saradnju, kako bi seomogućio razvoj održivog turizma, kao što su koordini-rani ili zajednički planovi upravljanja prekograničnim ilipograničnim zaštićenim oblastima i drugim lokacijamaod turističkog značaja.

Član 10Industrija i energetika1. Strane se obavezuju da će promovisati tehnologije čistije

proizvodnje u cilju adekvatne prevencije industrijskihudesa, reagovanja na posledice istih i njihove kasnijesanacije, kao i očuvanja ljudskog zdravlja i planinskihekosistema.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je ciljuvođenje ekološki bezbednih metoda proizvodnje, dis-tribucije i upotrebe energije, koje svode na najmanjumoguću meru negativne efekte na biodiverzitet i predele,uključujući širu upotrebu obnovljivih izvora energije imera uštede energije, kao što je primereno.

3. Strane će imati za cilj smanjenje negativnih uticajaeksploatacije ruda na životnu sredinu i obezbeđivanjeadekvatnog ekološkog nadzora nad rudarskomtehnologijom i praksama.

Član 11Kulturno nasleđe i tradicionalno znanje

Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj očuva-



nje i promovisanje kulturnog nasleđa i tradicionalnog znanjalokalnog stanovništva, kao i izrada i reklamiranje lokalnihproizvoda, umetničkih predmeta i rukotvorina. Strane ćeimati za cilj očuvanje tradicionalne arhitekture, načina kori-šćenja zemljišta i lokalnih rasa domaćih životinja i varijetetakultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka uoblasti Karpata.

Član 12Procena životne sredine/informacioni sistem,monitoring i rano upozoravanje

1. Strane se obavezuju da će primenjivati, gde je toneophodno, procene rizika, procene uticaja na životnusredinu i strateške procene životne sredine, uzimajući uobzir specifičnosti karpatskih planinskih ekosistema, daće se konsultovati u vezi s projektima prekograničnogkaraktera u oblasti Karpata i da će vršiti procene nji-hovog uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegli ponju štetni efekti.

2. Strane se obavezuju da će, koristeći metode monitoringai procene, voditi politiku u cilju promovisanja:a. saradnje na sprovođenju istraživačkih aktivnosti i

naučnih procena u oblasti Karpata, b. zajedničkih ili komplementarnih programa monito-

ringa, uključujući sistematski monitoring stanja živo-tne sredine,

c. uporedivosti, komplementarnosti i standardizacijeistraživačkih metoda i aktivnosti na prikupljanjupodataka s tim u vezi,

d. harmonizacije postojećih i izrade novih ekoloških,društvenih i ekonomskih indikatora,

e. sistem ranog upozorenja, monitoringa i procene pri-rodnih i ljudskim faktorom prouzrokovanih rizika iopasnosti,

f. informacioni sistem, dostupan svim stranama.

Član 13Podizanje svesti, obrazovanje i učešćejavnosti

1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za ciljpodizanje ekološke svesti i poboljšanje pristupa javnostiinformacijama o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kaoi promovisanje obrazovnih nastavnih planova i progra-ma s tim u vezi.

2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja garantujeučešće javnosti u procesu donošenja odluka u vezi sazaštitom i održivim razvojem Karpata, kao i primenuove Konvencije.

Član 14Konferencija Strana

1. Ovim se formira Konferencija Strana (u daljem tekstu:„Konferencija“).

2. Konferencija treba da razmatra pitanja od zajedničkoginteresa za Strane i da donese odluke neophodne zaefikasnu primenu Konvencije. Posebno, njeni zadaci susledeći:

a. da redovno vrši pregled i pruža podršku primeniKonvencije i njenih Protokola,

b. da usvaja amandmane na Konvenciju, u skladu sa čla-nom 19,

c. da usvaja Protokole, uključujući amandmane na njih,u skladu s članom 18,

d. da imenuje svog Predsednika i da osnuje izvršno telokoje će zasedati između sednica, kako je primereno iu skladu sa Poslovnikom,

e. da osnuje prateća tela, uključujući tematske radnegrupe, koja se smatraju neophodnim za primenuKonvencije, da redovno pregleda izveštaje dostavljeneod strane pratećih tela i i da im pruža uputstva za rad,

f. da odobrava program rada, finansijska pravila ibudžet za svoje aktivnosti, uključujući one za pratećatela i Sekretarijat, kao i da preduzima potrebne aktiv-nosti za njihovo finansiranje, u skladu sa članom 17,

g. da usvoji svoj Poslovnik,h. da usvoji ili predloži mere neophodne da bi se ostva-

rili ciljevi utvrđeni u članovima 2 do 13,i. tamo gde je to primereno, da uspostavlja saradnju sa

kompetentnim telima ili agencijama, bilo nacionalnimili međunarodnim, vladinim ili nevladinim, i da pro-moviše i jača vezu sa ostalim relevantnim konvencija-ma, istovremeno izbegavajući dupliranje aktivnosti, i

j. da obavlja ostale funkcije koje mogu biti neophodneza postizanje ciljeva ove Konvencije.

3. Prvo zasedanje Konferencije treba da bude sazvanonajkasnije godinu dana po stupanju Konvencije nasnagu. Osim ako Konvencija donese drugačiju odluku,redovne sednice će se održavati svake treće godine.

4. Vanredne sednice Konferencije održavaju se u nekodrugo vreme o kojem odluči Konferencija na redovnomzasedanju ili na pismeni zahtev bilo koje Strane, poduslovom da, u roku od tri meseca pošto Sekretarijatdostavi zahtev svim ostalim Stranama, dobije podrškubar jedne trećine Strana.

5. Strane mogu da omoguće pristup u svojstvu posmatračana redovnim i vanrednim zasedanjima Konferencije:

a. bilo kojoj drugoj Državi,b. bilo kojoj nacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj

organizaciji čije su aktivnosti povezane s Konvencijom.



Uslovi za prijem i učešće posmatrača biće utvrđeniPoslovnikom. Ti posmatrači mogu da predstave bilo kojuinformaciju ili izveštaj koji je relevantan za Konvenciju.

6. Konferencija odluke donosi konsenzusom.

Član 15Sekretarijat1. Sekretarijat se ovim formira.

2. Funkcije Sekretarijata su sledeće:a. pripremanje sednica Konferencije i pružanje potreb-

nih usluga s tim u vezi;b. prikupljanje i prosleđivanje izveštaja dostavljenih

Sekretarijatu;c. koordinacija aktivnosti sa sekretarijatima drugih rele-

vantnih međunarodnih tela i konvencija,d. pripremanje izveštaja o obavljanju svojih funkcija u

okviru ove Konvencije i njenih Protokola, uključujućifinansijske izveštaje, i prezentovanje istih na Konfe-renciji;

e. omogućavanje istraživanja, komunikacija i razmeneinformacija o pitanjima u vezi s ovom Konvencijom;

f. obavljanje drugih funkcija sekretarijata koje buduodređene od strane Konferencije.

Član 16Prateća tela

Prateća tela, uključujući tematske radne grupe osnovaneu skladu sa članom 14, tačka 2(e), ukoliko bude potrebno,pružiće Konferenciji tehničku pomoć, informacije i savete ospecifičnim pitanjim u vezi sa zaštitom i održivim razvojemKarpata.

Član 17Finansijski doprinos

Svaka Strana daće doprinos redovnom budžetu Konven-cije u skladu sa skalom doprinosa utvrđenom od strane Kon-ferencije.

Član 18Protokoli1. Svaka Strana može da predloži Protokole Konvencije.

2. Nacrti Protokola će biti dostavljeni svim Stranama prekoSekretarijata, najkasnije šest meseci pre zasedanja Kon-ferencije na kojoj treba da budu razmatrani.

3. Protokoli će biti usvojeni i potpisani na zasedanjimaKonferencije. Stupanje na snagu, donošenje amandmanai povlačenje iz Protokola će se vršiti mutatis mutandis uskladu sa članovima 19, 21 tačkama 2 do 4 i članom 22

Konvencije. Samo Strana Konvencije može da postaneStrana Protokola.

Član 19Amandmani na Konvenciju1. Svaka Strana može da predloži amandman na Konvenci-

ju.2. Predloženi amandmani biće dostavljeni svim Stranama

Konvencije kroz Sekretarijat, najkasnije šest meseci prezasedanja Konferencije, na kojoj će amandmani biti raz-matrani.

3. Konferencija će usvojiti predložene amandmane na Kon-venciju putem konsenzusa.

4. Amandmani na Konvenciju podležu ratifikaciji, odobren-ju ili prihvatanju. Amandmani će stupiti na snagudevedesetog dana posle datuma deponovanja četvrtoginstrumenta ratifikacije, odobrenja ili prihvatanja.

Član 20Rešavanje sporova

Strane se obavezuju da će rešavati sporove nastale iztumačenja ili primene Konvencije putem pregovora ili naneki drugi način rešavanja spora, u skladu sa međunarodnimpravom.

Član 21Stupanje na snagu1. Ova Konvencija biće otvorena za potpisivanje kod

Depozitara od 22. maja 2003. do 22. maja 2004. godine.2. Ova Konvencija podleže ratifikaciji, prihvatanju, ili

odobrenju od strane potpisnica. Konvencija će bitiotvorena za pristupanje onima koji nisu potpisnici.Instrumenti ratifikacije, prihvatanja, odobrenja i pristu-panja biće deponovani kod Depozitara.

3. Konvencija će stupiti na snagu devedesetog dana posledatuma deponovanja četvrtog instrumenta ratifikacije,odobrenja, prihvatanja ili pristupanja.

4. Posle toga, Konvencija će stupiti na snagu za sve drugeStrane devedesetog dana od datuma deponovanja nji-hovog instrumenta ratifikacije, odobrenja, prihvatanja ilipristupanja.

Član 22Istupanje

Sve Strane mogu da istupe iz Konvencije putem pisanogobaveštenja upućenog Depozitaru. Istupanje stupa na snagu stoosamdesetog dana od datuma kada je Depozitar primio poruku.



Član 23Depozitar1. Depozitar Konvencije biće Vlada Ukrajine. 2. Depozitar će sve druge Strane obavestiti o:

a. svakom potpisivanju Konvencije i njenih protokola,b. deponovanju bilo kojeg instrumenta ratifikacije, prih-

vatanja, odobrenja ili pristupanja,c. datumu stupanja na snagu Kovencije, kao i njenih

protokola ili amandmana na njih, i datumu njihovogstupanja na snagu za svaku drugu Stranu,

d. bilo koje obaveštenje o istupanju iz Konvencije ili nje-nih protokola i datumu stupanja na snagu tog istupa-nja određene Strane,

e. deponovanju bilo koje deklaracije u skladu sa članom1, tačka 2.

Sastavljeno u Kijevu, 22. maja 2003. godine u jednomoriginalu na engleskom jeziku.

Original Konvencije biće deponovan kod Depozitara,koji će overene kopije dostaviti svim Stranama.

POTVRĐUJUĆI ovo, dole potpisani, propisno ovlašće-ni, potpisali su ovu Konvenciju.“


Aneks 2Status učešća karpatskih zemalja

u relevantnim multilateralnim sporazumima


A N E K S 2 : S T A T U S U Č E Š Ć A K A R P A T S K I H Z E M A L J A U R E L E V A N T N I M M U L T I L A T E R A L N I M S P O R A Z U M I M A

TABELA 1

Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.)

Konvencija o močvarama odmeđunarodnog značaja, naročitokao staništa ptica močvarica(Ramsarska konvencija)

Konvencija o međunarodnojtrgovini ugroženim vrstama divljefaune i flore (CITES)

Konvencija o zaštiti migratornihvrsta divljih životinja (CMS)

Sporazum o zaštiti populacijaevropskih slepih miševa

Sporazum o zaštiti afričkih ievroazijskih migratornih pticamočvarica

Sporazum o zaštiti malih kitova uBaltičkom i Severnom moru

Sporazum o zaštiti kitova uCrnom moru, Sredozemnommoru i graničnim oblastima Atlantika

Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača (Konvencija oozonu)

Montrealski protokol o supstan-cama koje oštećuju ozonski omotač

Bazelska konvencija o prekogra-ničnom kretanju opasnih otpada injihovom odlaganju

ČEŠ

KA

MA

ĐA

RSKA

POLJ

SKA

RUM

UN

IJA

SRBI

JA

SLO

VAČ

KA

UKR

AJIN

A

GLOBALNE KONVENCIJE

X* X X X X X X

X X X X X X X

X X X X X X

X X X X X X

X X X X X

X

X X

X X X X X X X

X X X X X X X

X X X X X X X

*X = ratifikacija, prihvatanje, odobrenje, pristup, ili sukcesija



TABELA 1

Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.), nastavak

Okvirna konvencija UN o prome-ni klime (UNFCCC)

Protokol iz Kjotoa o Okvirnojkonvenciji UN o promeni klime

Konvencija o biodiverzitetu(CBD)

Protokol o biosigurnosti iz Karta-gene (Kartagenski protokol)

Konvencija UN o borbi protivdezertifikacije u zemljama koje suozbiljno suočene sa sušom i/ilidezertifikacijom, naročito u Africi(CCD)

Konvencija o postupku prethod-nog pristanka za neke opasnehemikalije i pesticide u međuna-rodnoj trgovini (Roterdamskakonvencija)

Stokholmska konvencija o posto-janim organskim zagađujućimmaterijama

Konvencija o zaštiti svetske kul-turne i prirodne baštine (Konven-cija UNESCO-a o svetskoj baštini)

ČEŠ

KA

MA

ĐA

RSKA

POLJ

SKA

RUM

UN

IJA

SRBI

JA

SLO

VAČ

KA

UKR

AJIN

A

GLOBALNE KONVENCIJE

X X X X X X X

X X X X X X X

X X X X X X X

X X X X X X X

X X X X X X

X X X X X X

X X X X

X X X X X X X



TABELA 1


ČEŠ

KA

MA

ĐA

RSKA

POLJ

SKA

RUM

UN

IJA

SRBI

JA

SLO

VAČ

KA

UKR

AJIN

A

REGIONALNE KONVENCIJE


UNECE:Konvencija o prekograničnomzagađenju vazduha na velikimudaljenostima (LRTAP)

Konvencija o proceni uticaja naživotnu sredinu u prekograničnomkontekstu (Espo)

Konvencija o zaštiti i korišćenjuprekograničnih vodotokova imeđunarodnih jezera (Konvencijao vodama)

Konvencija o dostupnosti informa-cija, učešću javnosti u donošenjuodluka i dostupnosti pravosuđa uvezi s pitanjima koja se tiču živo-tne sredine (Arhuska konvencija)

Konvencija o prekograničnimefektima industrijskih udesa (TEIA)

Protokol o građanskoj odgovorno-sti i naknadi štete prouzrokovaneprekograničnim uticajima industrij-skih udesa u prekograničnim voda-ma (još nije stupio na snagu)

DRUGE KONVENCIJE:

Konvencija o zaštiti evropskih div-ljih životinja i prirodnih staništa(Bernska konvencija)

Evropska konvencija o predelima

X X X X X X X

X X X X X X

X X X X X X

X X X X X X

X X X X X

X

X X X X X X

X X X X X X


TABELA 1


ČEŠ

KA

MA

ĐA

RSKA

POLJ

SKA

RUM

UN

IJA

SRBI

JA

SLO

VAČ

KA

UKR

AJIN

A

X X

X X X X X X

X X X X X X X

SUBREGIONALNE KONVENCIJE


Konvencija o zaštiti Crnog moraod zagađenja (Bukureštanskakonvencija)

Konvencija o saradnji u zaštiti iodrživom korišćenju reke Dunav(Dunavska konvencija)

Okvirna konvencija o zaštiti i odr-živom razvoju Karpata (Karpatskakonvencija)

Okvir 1: Utvrđivanje obima Alpske konvencije 22

Okvir 2: Ekološki plan u okviru prostornog planiranja u Slovačkoj 32

Okvir 3: Akcioni plan za održiv razvoj u Švajcarskoj 35

Okvir 4: Program „Alpski prostor“ 36

Okvir 5: Inicijative Alpe-Adrija 37

Okvir 6: Očuvanje velikih mesoždera u Karpatima 46

Okvir 7: Obnova pašnjaka u Alpima 48

Okvir 8: Povratak leptira apolon 49

Okvir 9: Strane invazivne vrste u Poljskoj 50

Okvir 10: Strane invazivne vrste: najbolji načini za prevenciju i upravljanje 51

Okvir 11: Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj 53

Okvir 12: Mađarska nacionalna ekološka mreža 55

Okvir 13: Karpatska mređa zaštićenih oblasti – napredak je u toku 56

Okvir 14: Upravljanje dunavskim basenom 60

Okvir 15: Italijanski program održivog korišćenja vodnih resursa 63

Okvir 16: Mađarsko-rumunski projekat u basenu reke Tise 65

Okvir 17: Akcioni plan EU za zaštitu biodiverziteta u poljoprivredi 68

Okvir 18: Projekti zaštite u italijanskoj regiji Vale D’Aosta 70

Okvir 19: Održiva poljoprivredna praksa i lokalne vlasti u Rumuniji 70

Okvir 20: Istorija agroekoloških politika na nivou Evropske unije 71

Okvir 21: Očuvanje prirode i agroekološki planovi u Slovačkoj 72

Okvir 22: Obeležavanje šuma u Švajcarskoj 74

Okvir 23: Agrošumarske intervencije u cilju proizvodnje biomase u italijanskoj Pokrajini Veneto 75

Okvir 24: Zaštićene oblasti u Poljskoj 76

Okvir 25: Dostignuća u primeni održivog upravljanja šumama u Austriji 77

Okvir 26: Upravljanje poplavama koje izaziva reka Morava u Slovačkoj 79

Okvir 27: Održiv transport u osetljivim oblastima: primer austro-mađarske regije Nojzidler/Ferte 85

Okvir 28: Sistem žičara u Visokim Tatrama u Slovačkoj 86

Okvir 29: Ekološki održiv transport u oblasti Alpa, Izveštaj o putničkom i teretnom saobraćaju u Alpima 87

Okvir 30: Procena fragmentacije ekosistema u okviru projekta puta Trento-Roketa 88

Okvir 31: Projekat tunela Brener namenjenog železničkom teretnom saobraćaju 89

Okvir 32: Model projekta održive mobilnosti – turizam bez automobila 90

Okvir 33: Agroturističke mere u italijanskoj pokrajini Veneto 92

Okviri: spisak


L I S T O F B O X E S

Okvir 34: Ekomuzeji u Alpima 92

Okvir 35: Održivo korišćenje prirodne i kulturne baštine u Banjskoj Štavnici u Slovačkoj 93

Okvir 36: Zeleni „Ćilibarski put“, zajednička poljsko-slovačko-mađarska ekoturistička inicijativa 95

Okvir 37: Prekogranična saradnja između Babje Gore (rezervata biosfere/nacionalnog parka) i Horne Orave (zaštićenog predela) 96

Okvir 38: Čistija proizvodnja u gumarskoj industriji u Češkoj 100

Okvir 39: Principi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti 102

Okvir 40: Uzgajanje energetskih kultura – mogućnost za razvoj u ruralnim oblastima Podlaskog vojvodstva u Poljskoj 104

Okvir 41: Solarni paneli na krovovima – Ukaz italijanskog Ministarstva za životnu Sredinu 2001. 104

Okvir 42: Rudarstvo za zatvaranje: politika, praksa i smernice za održivo rudarstvo i zatvaranje rudnika 106

Okvir 43: Žive riznice 111

Okvir 44: Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina u Italiji 111

Okvir 45: Planiranje zaštite u Branu u Rumuniji 113

Okvir 46: Most na Dunavu između Vidina u Bugarskoj i Kalafata u Rumuniji 116

Okvir 47: Program zajedničkog monitoringa na Dunavu 121

Okvir 48: Izložba o očuvanju životne sredine u Karpatima 124

Okvir 49: Mađarska kampanja u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama 125

Okvir 50: Sistemi za informisanje i posmatranje u Alpima 125

Okvir 51: Neka ključna pitanja na koja bi, prema Arhuskoj konvenciji, trebalo odgovoriti, a odnose se na pristup informacijama 125

Okvir 52: Demonstracioni projekat procene uticaja na životnu sredinu u Ukrajini 128



BAŠTINA 3, 15, 25, 39, 84, 85, 92, 96, 109, 112

BILJKE 32, 33, 45, 49, 53, 79, 81, 83, 86, 87, 157

EKOLOŠKA MREŽA 45, 54, 55, 167

EKOSISTEM 28, 80

ENERGIJA 3, 60, 99, 103

FRAGMENTACIJA STANIŠTA 45

INDIKATORI 9, 33, 52, 88, 92, 115, 120, 150

INDUSTRIJA 3, 15, 74, 77, 91, 99, 106, 107, 157

INFORMACIONI SISTEMI 115, 120

INFRASTRUKTURA 3, 15, 16, 26, 38, 39, 45, 81, 82, 85, 89, 90,97, 106, 156

INTEGRISANI PRISTUP 15, 21, 31, 32, 38, 39, 155

INVENTAR 113

KONFERENCIJA STRANA 9, 133, 134, 135, 136, 139, 157

KULTURNA BAŠTINA 3, 15, 25, 84, 92, 96, 109

MOČVARE 33, 42, 58, 63, 64, 79

NAUČNO ISTRAŽIVANJE 52, 155

NETAKNUTE ŠUME 76, 78, 79, 147

OBNOVLJIVA 103

OBRAZOVANJE 3, 10, 15, 56, 58, 77, 80, 90, 97, 103, 113, 114,123, 124, 126, 149, 157

OČUVANJE 3, 13, 15, 16, 18, 26, 31, 33, 34, 35, 36, 38, 39, 41,42, 43, 44, 46, 48, 50, 52, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 61, 62, 63, 64,65, 67, 68, 69, 71, 72, 76, 78, 80, 89, 90, 92, 93, 94, 95, 105, 107,109, 110, 111, 112, 113, 114, 124, 143, 147, 150, 155, 156, 157,167

ODRŽIVI TURIZAM 3, 91, 92

ODRŽIVO KORIŠĆENJE 3, 15, 33, 38, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 52,54, 56, 57, 58, 59, 61, 63, 76, 84, 89, 93, 109, 110, 112, 113, 114,155, 156, 157, 168

ODRŽIVO UPRAVLJANJE ŠUMAMA 10, 73, 74, 75, 76, 77, 80,147

OPASNOST 27, 49, 83, 86, 117

OTPAD 100, 102, 103, 107

PLANOVI INTEGRISANOG UPRAVLJANJA 31, 32, 155

PODIZANJE SVESTI 3, 15, 34, 57, 58, 73, 80, 90, 102, 104, 114,123, 124, 125, 126, 127, 157

POLJOPRIVREDA 3, 15, 29, 58, 60, 66, 67, 68, 69, 79, 104, 143,156

POPLAVE 59, 63, 64, 65, 75, 78, 79, 80, 156

PRATEĆA TELA 3, 16, 133, 134, 136, 141, 151, 158

PREDEO 44, 47, 96, 112, 113, 117, 118, 124

PREKOGRANIČNA SARADNJA 28, 36, 38, 47, 51, 70, 72, 96,103, 107, 112, 118, 119, 168

PRINCIP „ZAGAĐIVAČ PLAĆA“ 25, 27

PRINCIP PREDOSTROŽNOSTI 25, 26, 27, 50

PRIRODNI RESURSI 33, 41, 47, 57, 84

PRISTUP INFORMACIJAMA 58, 65, 114, 123, 124, 125, 126,151, 168

PROCENA RIZIKA 115, 116, 117

PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU (EIA) 39, 87, 94,114

PROGRAMSKI PRISTUP 25, 28, 36, 155

PROSTORNO PLANIRANJE 3, 15, 31, 34, 35, 37, 86, 89, 96, 156

RANO UPOZORAVANJE 3, 15, 21, 49, 65, 66, 107, 108, 115,120, 157

RUDARSTVO 57, 102, 105, 106, 107, 149, 168

SANACIJA 65, 101, 110

SEKRETARIJAT 3, 9, 14, 16, 49, 125, 133, 134, 135, 136, 137,139, 140, 158, 159

STANIŠTE 17, 45, 54

STRANE INVAZIVNE VRSTE 49, 50, 51, 145, 167

STRATEŠKA PROCENA ŽIVOTNE SREDINE (SEA) 39

TRADICIONALNO ZNANJE 3, 15, 77, 80, 90, 109, 110, 157

TRANSPORT 3, 10, 15, 16, 31, 38, 39, 50, 81, 82, 83, 84, 85, 86,87, 88, 89, 90, 92, 95, 97, 101, 103, 105, 143, 147, 148, 156, 167

TURIZAM 3, 15, 29, 49, 57, 58, 81, 84, 85, 89, 90, 91, 92, 93, 94,95, 96, 97, 114, 143, 148, 149, 156, 157, 167

UČEŠĆE JAVNOSTI 3, 15, 25, 27, 47, 58, 60, 63, 64, 80, 88, 90,93, 96, 112, 114, 118, 119, 123, 124, 126, 127, 128, 137, 155,157

UPRAVLJANJE ZEMLJIŠNIM RESURSIMA 3, 26, 33, 39, 58

VODNI RESURSI 28, 59, 61

ZAGAĐENJE 13, 41, 54, 59, 60, 63, 64, 65, 77, 81, 82, 83, 84, 89,100, 103, 106, 107, 156

ZAŠTIĆENE OBLASTI 45, 47, 54, 55, 56, 64, 67, 76, 78, 85, 95,96, 145, 156, 167

ZAŠTITA 13, 26, 29, 32, 36, 42, 45, 46, 49, 50, 56, 58, 63, 77, 80,84, 87, 92, 101, 109, 110, 111, 147, 149

ZDRAVLJE 10, 50, 51, 60, 73, 81, 82, 83, 86, 87, 101, 102, 103,106, 107, 116, 120, 127, 157

ZEMLJIŠTE 31, 32, 38, 54, 60, 68, 72, 75, 77, 79, 80, 107, 110,117, 118

Indeks

I N D E K S



Land and Sea




The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe (REC) is a non-partisan, non-advocacy, not-for-profit international organisation with a mission to assist insolving environmental problems in Central and Eastern Europe (CEE). The center fulfils thismission by promoting cooperation among non-governmental organisations, governments,businesses and other environmental stakeholders, and by supporting the free exchange ofinformation and public participation in environmental decision making.

The REC was established in 1990 by the United States, the European Commission andHungary. Today, the REC is legally based on a charter signed by the governments of 28countries and the European Commission, and on an international agreement with thegovernment of Hungary. The REC has its head office in Szentendre, Hungary, and countryoffices and field offices in 17 beneficiary countries, which are: Albania, Bosnia andHerzegovina, Bulgaria, Croatia, the Czech Republic, Estonia, Hungary, Latvia, Lithuania, theformer Yugoslav Republic of Macedonia, Montenegro, Poland, Romania, Serbia, Slovakia,Slovenia and Turkey.

Recent donors are the European Commission and the governments of Austria, Belgium,Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, the Czech Republic, Croatia, Denmark, Estonia, Finland,Germany, Hungary, Italy, Japan, Latvia, Lithuania, the Netherlands, Norway, Poland,Slovakia, Slovenia, Sweden, Switzerland, the United Kingdom, and the United States, as wellas other inter-governmental and private institutions.

The European Academy (EURAC) is an innovative institute for research and scientifictraining, located in Bolzano, Italy (www.eurac.edu). Founded in 1992, it is divided into nineresearch institutes. The institute’s international character is especially noticeable in thediverse origins of its staff: 120 researchers from 11 different European countries are currently working at EURAC.

Located in the central Alps, EURAC is in an ideal position to carry out applied research inmountainous regions, and is proud to host the outposted seat of the permanent secretariat ofthe Alpine Convention.

One of the research institutes of the EURAC is the Coordination Unit “Alpine Convention-IMA(International Mountain Agreements)” that is directly involved in the consulting activities that theEuropean Academy gives to Italian institutions, such as the Italian Ministry for the Environment,Land and Sea, and to international institutions, such as, for example, UNEP, OECD, the European Commission and the Mountain Partnership.

In the framework of the Carpathian Convention EURAC has been really active since the periodof the Italian Presidency of the Alpine Convention, (2001-2002) together with UNEP and someCountries from the Carpathian Area in the promotion of this Convention; for example EURACorganised and hosted the first negotiation meeting for the Carpathian Convention in June 2002, and the last one where the draft of the Convention was finalised in March 2003.