rusija i zapad - politika, istorija, · pdf file- politika, istorija, kultura - abstract the...

284

Nikola TANASIĆ 1 UDK 94:328.32:008(571+4)Biblid 0025-8555,57(2005)

Vol. LVII, br. 3, pp. 284-318Izvorni naučni rad

Jul 2005.

RUSIJA I ZAPAD

- POLITIKA, ISTORIJA, KULTURA -

ABSTRACT

The author firstly examines cultural and historical potentials ofRussia, analysing them in their positive and negative aspects. Westernability to fully confront contemporary problems is then challenged througha brief account of the cultural crisis in its society in order to establish,through an analysis of the specific reception of that crisis in Russia,whether it can offer new, fresh and/or different solutions to globalproblems. Finally, basic Russian cultural and political values are depictedthrough the history of their actions globally and the power and significanceof those values is defended as exceptionally fruitful for appliance to thecontemporary socio-political situation, as to the challenges that lay beforethe global society in the future.

I. UVODNA ISPRIKA

Ogromni problem koji iskrsava na samom početku svakog razmatranjao savremenoj ili istorijskoj situaciji Rusije, problem koji, istina, vrebakod svake vrste razmatranja svake nacije ili države, ali koji u slučaju

1 Nikola Tanasić, student filozofije na Filozofskom fakultetu, Beograd. Ovaj tekst jeskraćena i prerađena verzija rada “Sadašnjost i budućnost Rusije”, za koji je autor ujanuaru 2005. godine nagrađen prvim mestom na konkursu Ruskog doma u Beograduna temu “Rusija u svetskoj istoriji, politici i kulturi”.

285

MP 3, 2005 – Rusija i Zapad(str. 284-318)

baš ove ogromne zemlje poprima najizrazitije crte, jeste problemobjektivnosti. Naime, na prvi pogled se čini da se pogotovo Rusiji uopšte nemože pristupiti hladno, ravnodušno i rezervisano, što bi jedan objektivan iracionalan prikaz zahtevao - njena prostranstva, njena društveno-kulturnarealnost i njen istorijsko-politički oreol takvi su da posmatrača prostosopstvenim dimenzijama uvlače u sebe, obavezujući ga da zauzme stav.Jednostavno, jedan geografsko-kulturno-državni kompleks tih dimenzija nemože se posmatrati sa strane, kao što se ne može ceo mišlju obuhvatiti (nitinjegova mapa cela osmotriti bez okretanja globusa) - mora se u njega ući dabi ikakav sud bio moguć. Ili se može odbiti svaki kontakt i poimanje, a ocenadoneti prosto na osnovu predrasuda.

Sa time na umu valjalo bi slediti izlaganje u ovom tekstu. I iako će semoći reći da je pristup Rusiji koji će ovde biti zastupan i viđenje njene ulogei zadatka u daljem uobličavanju planetarne realnosti pristrasan, nastojaće seizbeći optužba da on nije objektivan. Jer, mada će se osnovne stihije kojedeluju u, i oko Rusije moći samo naznačiti, usled čega će mnogimanedostajati potpuno utemeljenje i obrazloženje, ipak će namera biti da seprikažu zbiljski procesi i da se interpretacije utemelje na istorijsko-kulturnimčinjenicama. Utoliko raspravu i valja započeti sa opšteprihvaćenih stanovišta,osvrnuviši se na ono što se Rusiji priznaje kao njena veličina i značaj čak i odnjenih kritičara, te na same kritike koje na račun Rusije upućuju njeni,uglavnom zapadni, politički i ideološki neprijatelji. Kako je naša civilizacija(“zapadna”, u onom najširem smislu; u stvari helensko-judeo-hrišćanska)istorijski načelno evrocentrična, onda se u pogledu na Rusiju savremenih (isamoproklamovanih) nosilaca te civilizacije (a to su Zapadna Evropa iSeverna Amerika) može naći “neproblematičan” početak razmatranja njeneuloge i zadataka na svetskoj sceni. Zaista, ako je Zapad taj koji će diktiratiuslove i osnove “novog svetskog poretka” (a on drži da hoće), onda jeosnovne zadatke Rusije najprirodnije prvo potražiti unutar uloge koju joj tajZapad priznaje i namenjuje.

II. NEPOJMLJIVO PROSTRANSTVO ILI POZITIVNASLIKA RUSIJE U OČIMA ZAPADA

Kada se razgovara sa prosečnim “zapadnjakom” koji poseduje stav oRusiji, taj stav se najčešće može izraziti kroz manji broj vrlo načelnihčinjenica, koje se mogu svrstati pod dve, oštro razgraničene kategorije. Najednoj strani stoje aspekti “objektivne veličine Rusije”, koju joj navedeni bez

286


dvoumljenja priznaje, a na drugoj aspekti “kritičkog stava” prema njoj isvemu što ona nosi (politički, istorijski i kulturno). I jedno i drugo se vrlolako uočava kako u zvaničnim istupanjima savremenih političara, tako i uuzgrednim osvrtima zapadnih intelektualaca (u uzgrednim češće negodirektnim, zato što se tada manje vodi računa da se svoje stanovište uvije uprihvatljive i neproblematične oblande), ali pre svega unutar (popularne ilepe) zapadne umetnosti - ranijih decenija oličenih u književnosti, a poznijihu filmu, koji je i inače veoma dobar pokazatelj zapadnjačkog javnog mnjenja,jer je jedan od osnovnih činilaca njegovog formiranja.

Kada su u pitanju pozitivni pogledi, svakako dominira jedna krajnjeljudska fascinacija nad onim što Rusija geografski, ekonomski i vojno-politički jeste danas, a što je bila i kroz sve one vekove kada figurira kaoistorijski činilac u očima Evropljana. Oni se vrlo iskreno i nevino divedimenzijama savremene ili istorijske ruske države, sa svom geografskom,etničkom i kulturnom raznovrsnošću koje u sebi sadrži. Njeno prostranstvoje poslovično i, pored evidentne zbunjenosti i vrtoglavice, predmet jeiskrenog oduševljenja nad naslućenim naporima i snazi koja je potrebna dase takvo nešto stvori i održava.

S obzirom na to da je zapadna civilizacija vrlo intimno upućena naekonomiju, privredu, i pre svega novac, činjenica da današnja Rusijaraspolaže sa vrtoglavo velikim procentom svetskih prirodnih resursanikako ne može da je ostavi ravnodušnom. Krvava borba za strateškesirovine politička je realnost svake, a pogotovo moćne i uticajnesavremene zemlje, pa bogati Zapad ne može, a da ne bude zadivljenčinjenicom da je iste te resurse za čije pribavljanje on mora takomukotrpno da se zalaže (i da troši toliki novac), jedna zemlja sebi pribavilau izobilju u periodu kada to ostalima nije bilo ni na kraj pameti, te da je usopstvenoj političko-ekonomskoj sferi potpuno pošteđena tog često vrloneprijatnog segmenta spoljnopolitičke delatnosti.

Jednako, zapadnjaci izrazito uvažavaju i poštuju rusku vojnu silu, sobzirom da ova, čak i u svojim najbleđim trenucima2 nije napuštala društvonekolicine najmoćnijih u svetu. Kako je zapadna civilizacija od Rimanaovamo svoje bogatstvo i moć stekla na ognju i maču, veličina bilo čijegognja i silina bilo čijeg mača teško da je nešto što će biti zanemareno inipodaštavano - naprotiv. Sa ovim je u vezi i snažan respekt koji ona gajiprema istorijskom stradanju Rusije u njena dva Velika otadžbinska rata. Sile

2 Na primer, početkom XX veka.

287


poražene od Rusije u ta dva rata, Napoleonova Francuska i HitlerovaNemačka, za zapadnjake su istorijski previše značajne da bi se činjenica koih je, i po koju ličnu cenu, slomio mogla zanemariti. Pri tome, oni su spravom najviše osetljivi na strahovite patnje ruskog naroda i zemlje,nadljudski napor i zastrašujuće žrtvovanje da se zaustavi ono što je od stranenjih samih, zapadnjaka, određeno kao najveća anticivilizaciona pošast uistoriji. To stradanje i te zasluge nije padalo na pamet da spore ni najljućineprijatelji Sovjetskog Saveza u vreme kulminacije Hladnog rata.3

Drugi aspekt ruske istorijske realnosti koji se bezrezervno uvažava odstrane Zapada, jeste ujedno i predmet njegovog najiskrenijeg divljenja, inajsrdačnije zahvalnosti. U pitanju je ruska kultura u svom najširem smislu -onom u kome obuhvata pre svega umetnost i nauku. Najdobronamernijizapadnjak, u želji da Ruse i njihovu zemlju najviše pohvali obavezno će se,ako je bolje obrazovan, uhvatiti njihove brilijantne umetnosti XIX i XX veka,a ako nije, svakako će pažnju svoga sagovornika usmeriti na njihovaposlovična naučna dostignuća, simbolički predstavljena njihovimopštepoznatim uspesima u kosmičkom programu. Naročito su na dobru glasuruska književnost (opšte priznata za jednu od najboljih na svetu - i to usituaciji u kojoj je ruski jezik, nosilac te književnosti za većinu zapadnjakanešto egzotično i nepojmljivo) i ruska muzika (neverovatno popularna i radoslušana - mada se često ne zna da su kompozitori tih popularnih melodija ustvari Rusi). Ruska arhitektura, ruski balet, ruska pejzažistika poznati su icenjeni širom sveta i apeluju vrlo otvoreno na praktično univerzalnopoimanje lepog i skladnog. Objektivna estetičnost i snaga nacionalnogruskog umetničkog izraza, kao i objektivni značaj njegovih naučnihdostignuća, toliko su silnog intenziteta da se, suočen sa njima, bilo kojiposmatrač sa strane, pa i zapadnjak, najlakše odvaja od sopstvenogideološkog stava prema Rusiji i svega što sobom nosi (a koji je, rekli smo,neminovan), i vodi ushićenju i iskrenom divljenju, te, shodno mehanizmimaanalogije i metafore, i oduševljenju samom Rusijom kao roditeljkom tih“objektivnih vrednosti”.

Da je saradnja Rusije sa Evropom i Zapadom isključivo naučno-umetnička, svakako da ne bi bilo idiličnijeg i blagonaklonijeg odnosa uljudskoj istoriji, jer je na tom aspektu svakako oduvek vladalo jedno

3 Vredi napomenuti da ipak, i ovo priznanje Zapad Rusiji odaje teška srca, jer se ona u obarata ipak sukobila sa pošasti koju je iznedrio sam Zapad. S obzirom na svoj veoma oštar,često i neprijateljski odnos prema Rusiji, njemu nikada nije bilo preterano milopodsećanje da ga je baš ona u dva navrata “spasila od samoga sebe”.

288


duboko uzajamno poštovanje i čak otvorena ljubav među ovim dvoma. I,kako Evropa ima običaj da svojata sve što joj se dopada (što uopšte nije lošobičaj - kada bi se on proširio na svojatanje i usvajanje svega što ona samanije iznedrila, a što je u civilizacionom smislu dobro i vredno, u pitanju bibio jedan idealan društveni mehanizam), ona uopšte ne spori da ruskuknjiževnost, muziku, slikarstvo, te matematiku, fiziku i hemiju smatrasvojim, tj. dostignućima sopstvene civilizacije. Ali, istorijski, Evropa je uviše navrata pokazala, što simbolički, što direktno, da ne smatra celuRusiju delom svoje civilizacije, niti da je izjednačava sa sobom samom.Delimično na to ima pravo, kako je Rusija geografski većim delom azijskazemlja, ali vrlo često se ruska kultura uopšte posmatrala kao neštovarvarsko, “vanjsko” u odnosu na samu Evropu, a barijera između ovodvoje, u doba Hladnog rata utvrđena i eksplicirana kao čuvena “gvozdenazavesa”, nije nikakva novost. Što nas dovodi do druge polovine našetrenutne teme - onoga što Evropa (i evrocentrične i evromorfne zemlje inacije) kod Rusije ne vole.

III ISTOČNA DESPOTIJA ILI ČEGA SE ZAPAD U RUSIJI PLAŠI

Kako je zvanična ideologija savremenog Zapada uglavnom baziranana ovoj ili onoj recepciji kapitalističke privrede i tržišne ekonomije (bilaona levičarska i liberalna sa jedne, ili desničarska i nacionalistička sa drugestrane - ili na koji god način hoćete da ove pojmove razbacate po stranamasveta), a kako ove u mnogo čemu funkcionišu na principu “slobodnekonkurencije” po sistemu homo homini lupus, ne treba se iznenaditi štopostoji načelno neprijateljski stav prema najvećoj zemlji na svetu, kojakontroliše ogromnu teritoriju, tržište, resurse i privredu, a koja posedujeznačajnu vojnu moć da te resurse zaštiti. Ali više je nego evidentno daanimozitet prema Rusiji transcendira prostu zavist i borbu za ekonomsku(ili neku drugu) dominaciju nad određenim delovima sveta - čak i ako seuzme u obzir da je prirodno da zavist i neprijateljstvo konkurencije budenajveće upravo prema najvećoj državi sa najvećim prirodnim resursima.Jer, dok su slične razmirice postojale i među evropskim državama, iste suu određenim istorijskim periodima lako prevazilažene i čak doneklezaboravljane, dok se ka Rusiji retko kada odnosilo sa takvim poverenjem iotvorenim savezništvom. S druge strane, evidentno je da SADpredstavljaju najveću (ekonomsku, pa i drugu) pretnju za ostatak zapadne

289


civilizacije, budući najbogatija (ključan faktor u kapitalizmu), aopšteprivaćeno i vojno najmoćnija država (što je bitan faktor u svakomdruštveno-ekonomskom sistemu), ali ipak prema njima nikada nijepostojala takva vrsta (političkog) neprijateljstva kao prema Rusiji. Iako sukritike SAD od strane zapadnih zemalja često bivale oštre i agresivne,Evropa se nikada od njih nije ograđivala, niti je u bilo kome aspektuAmeriku proglašavala ili posmatrala kao sebi (civilizaciono) tuđu, iakomožda između nje i Amerike postoje objektivno veće razlike nego izmeđunje i Rusije, koju je od sebe skoro konstantno istorijski odbacivala. Više jenego očigledno da Evropa ipak SAD smatra svojim civilizaciono-ideološkim čedom (iako se relacija mlađeg i starijeg brata između njihpotpuno obrnula u XX veku), dok Rusiju uporno percipira kao nešto sebistrano, od sebe odvojeno i, vrlo često, po sebe opasno.

Za zrelog savremenog zapadnjaka, koji je još uvek odrastao u situacijihladnoratovskog nadmetanja za svetsku prevlast, Rusija je ostala pre svegakao sinonim za “komunizam”, “globalnu ekspanziju”, ali pre svega, zaneprijatelja. Decenijama se sva ujedinjenost Zapada i njegovo združenopregalaštvo na samouređenju međusobnih odnosa i vojno-ekonomskojsaradnji temeljila na strahu od “opasnosti svetskog komunizma”, Istočnogbloka, ili jednostavno, Rusije. NATO, osovinska vojna alijansa planete (u sebiobjedinjujući kao saveznike nacije i države koje su međusobno vodile nejedan krvav i bespoštedan rat) formirana je inicijalno kao odgovor na pretnjuod komunističke (tj. “ruske”) ekspanzije. Globalni ekonomski sistem nošenmultinacionalnim kompanijama, koji je do današnjeg dana u potpunosti uzapećak bacio nacionalne ekonomije zapadnih zemalja, integrisao se i ojačaoje dobrim delom kao deo “zbijanja redova” u takmičenju sa privredomIstočnog bloka, “denacionalizovanom” u jednom drugom smislu.

Utoliko bi neko mogao reći da je savremeni animozitet prema Rusiji ustvari animozitet prema komunizmu, kao zakletom neprijatelju svih svetinjasavremenog Zapada - demokratije, ljudskih prava, slobodnog tržišta i Njenogveličanstva Privatne Imovine, te da je skeptično žmirkanje evropskih iameričkih zvaničnika na rusku državu, politiku i ekonomiju u stvari odrazsumnje da je komunizam (u njihovoj vizuri i recepciji) u Rusiji zaista ukinut.Čini se da bi sav animozitet nestao kada bi Rusija definitivno oformilapolitički sistem koji bi Zapad prepoznao kao “sebi sličan i srodan”, koji bi biopredvidiv na način na koji su njegovi sopstveni sistemi predvidivi sa svojimodlukama i stremljenjima, i koji bi se “nedvosmisleno” (u očima Zapada,naravno) temeljio na principima na kojima se on sam temelji.

290


Naravno, celi niz sukoba je postojao sa Poljskom, Austrijom,Švedskom, sa pribaltičkim državama i nemačkim kneževinama. Na tesnomprostoru Evrope, prenatrpanom narodima i državama, lagano prodiranjejedne ogromne države sa Istoka nije nikako moglo da bude dobrodošlo.

Ali suštinski problem pogleda na Rusiju leži u pomenutomevrocentrizmu zapadne istoriografije - on nije samo pisao istoriju izperspektive zapadnog Evropljanina, već je iz te perspektive i ocenjivaovrednost određene civilizacije, te najzad, i njenu (ne)pripadnost evropskojtradiciji i kulturi. Činjenica je da je podela Evrope na stok i zapad starakoliko i sama Evropa - od Kserksa i Helade, Aleksandra i Indije, sve doslavnog i dalekosežnog u posledicama Konstantinovog razdvajanjaRimskog carstva na dva dela. Ova linija demarkacije kasnije je podelilaHrišćansku crkvu, a posle toga je ostala kao večita barijera između onogšto je “Evropa” i onog što je, u dobrom grčko-rimskom stilu, “varvarstvo”.Opasnost od “varvarstva” dugo vremena imala je oblike opasnosti odIslama, i zaista, obode (“civilizovane”) hrišćanske Evrope na jugu ijugoistoku činile su vekovima (a čine to i danas, samo što se terminologijadosta izmenila) arapske zemlje i Turska. Ove su bile simbol destrukcije,mračnog istočnjaštva, Kserksove Azije. I negde na putu razvoja propalogZapadnog rimskog carstva, docnije Evrope, “azijskim narodom” postali sui Rusi. Svi zavojevači na Rusiju, uključujući i dvojicu najslavnijih,Napoleona i Hitlera, išli su na nju kao na “varvarsku”, “azijsku” zemlju.Zapad se tu istorijski proglasio za naslednika helenske civilizacije oličeneu Rimskom carstvu, uzevši na sebe da proglašava ko jeste, a ko nijepodoban da mu se u tom nasledstvu pridruži. I, ispostavilo se da jenajvećim delom svoje istorije imao malo razumevanja i civilizacionog “sa-osećanja” sa istočnim komšijama, a pre svega sa Rusima. Oni su, ako negeografski, onda u pogledu “Evropljanina” postali Azija, sa svimpredrasudama koje taj pojam nosi. Iako je u vreme kolonijalne ekspanzijeRusija predstavljala jednu već staru hrišćansku državu, ona je nominalno“varvarizovana” i ostavljena “s onu stranu” zapadne civilizacije. Mogućeje da su razlozi za to bili ekspanzionistički - da se nameravala, kao i uslučaju Indije, Bliskog istoka i Indonezije, time opravdati težnja za“rekolonizacijom” prostranstava pod ruskom kontrolom. Rusi nisu viđenikao bratski, hrišćanski narod, već kao potencijalna kolonija.

Najzad, Rusko Carstvo percipirali su kao istočnjačku despotiju, sacarem-polubogom i narodom-robljem, i takvu “tužnu realnost” izvodili suiz “prirodne sklonosti” ruskog čoveka kao “autoritarnim i despotskim

291


državnim sistemima”. Ova teza, izvorno koncipirana kao kritika RuskeCarevine XIX veka sa aspekata “društvene zaostalosti” (u smislunesprovođenja građanske revolucije), poslužila je docnije odlično zadefinitivno ocenjivanje ruskog naroda kao “slabovoljnog”, “povodljivog zaautoritetima” i “naklonjenog tiraniji”, što je, bar na Zapadu, bio veomaefektan argument u isticanju superiornosti demokratskog društvenogustrojstva.4 Štaviše, ta slika Rusa pokazala se toliko upotrebljivom upropagandne svrhe, da se od nje nije odustalo do dana današnjeg, i ona sečesto pojavljuje kod najzagriženijih kritičara savremene ruske politike upotpuno eksplicitnom obliku.

Da rekapituliramo, za zapadnjaka je Rusija u svom “negativnom”ispoljavanju “pretnja svetskoj stabilnosti”, i to pre svega u formi komunizma,a zatim uopšteno kao država sa “tradicijom nedemokratije i nepoštovanjaljudskih prava” (poziva se na carsko samodržavlje i Staljinovu represiju).Ruski čovek je, istina, izrazito kulturan i obrazovan što se tiče nauke iumetnosti, ali je “prirodno sklon” autoritetima i ne poseduje “političkuvolju”, koja tako ponosito krasi zapadnjake. Kada se na to doda ubeđenje dasu Rusi strašno “ekspanzionistični” (što se obrazlaže delom carskimosvajanjima, delom dominacijom Kominterne nad zemljama Varšavskogpakta, ali pre svega zapadnjačkim polaženjem od sopstvene pozicije da bi seobjasnila za njih nepojmljiva veličina ruske države), i da samo čekaju prilikuda “upadnu sa tenkovima” u neku od susednih država, onda se prilično jasnomože sagledati pozadina vrlo žučnih kritika ruske državne politike u našedoba od strane zapadnih zvaničnika i političara.

IV. SUMRAK EVROPSKOG ZAPADNJAŠTVA

Što se Evrope i uopšte Zapada tiče, Rusija bi u budućnosti čovečanstvatrebalo da igra vrlo ograničenu i strogo kontrolisanu ulogu. Ova uloga sezvanično naziva “strateškim partnerstvom”, ali u svojim “najoptimističkijim”varijantama predstavlja nešto sasvim drugačije. Buduća istorija Rusije, poidealnom zapadnom scenariju, izgledala bi otprilike ovako. Jačanjemdemokratskih i liberalnih frakcija u samoj zemlji, dovelo bi se pre svega dosvrgavanja tradicionalnog ruskog “samodržavlja” jednim “demokratskimsistemom”, koji bi zatim omogućio ostvarenje pravog “partnerstva”, viđenog

4 Videti: Џон Стјуарт Мил, О слободи, Црвени ибис, Београд, 1990, стр. 201-202, iKarl Marx, “Prilog kritici Hegelove filozofije prava”, u: Rani radovi, Naprijed, Zagreb,1989, str. 206.

292


uglavnom kao pristup ruskim resursima, ruskom tržištu i ruskimintelektualnim kapacitetima po povoljnoj ceni. Da bi se osigurala stabilnosttakvog jednog upliva, poželjno bi bilo, shodno starom dobrom divide etimpera, Rusiju rascepkati na što je veći broj moguće samostalnih republika,državica i autonomija, čija bi moć bila ograničena i sa kojima bi se svakakomoglo lakše manipulisati. Tada bi Rusija, odnosno konglomerat polukolonija,zaduženih demokratija i protektoratčića (poželjno tamo gde ima najvišeresursa) koji bi od nje preostao, mogla krenuti u svetlu budućnost zajedno sasvojom velikom braćom sa Zapada, koji bi se starali da na tome putu ne zaluta,ne zaostaje, ali i ne istrčava “ispred kolone”.

S obzirom da je Zapad našega vremena sebi manje-više dodelio ulogurukovodioca svetskog kulturno-ekonomskog razvoja, sa njegovog stanovištaprirodno je da on upravo zna optimalan model toga razvoja, i Rusija unutarnjega ima svoju dodeljenu joj ulogu. Međutim, javlja se pitanje sposobnosti iobjektivne moći Zapada da svoj “novi svetski poredak” sprovede u delo.Naime, zapadno društvo već godinama boluje od nečega o čemu se neradogovori, ali što se sa svakim novim korakom ka “svetlijoj svetskoj budućnosti”iskazuje kao sve jasnije i jasnije - od velike krize vrednosti. Dok se zapadnikapitalizam pokazao daleko žilavijim i prilagodljivijim nego što su topredviđali devetnaestovekovni socijalisti, te još uvek nije doveo zapadnuprivredu do “potpunog unutrašnjeg kolapsa”, on se ipak teško pokazao kaoosnova jednog “idealnog društva”, izrodivši ceo niz društveno-kulturnihprocesa koji se temelje na specifično-zapadnom modelu kapitalističkeprivrede ili od nje zavise, a koji naizgled zaista imaju težnju ka autoregresu isamouništenju na planu svakodnevnog i političkog života, ako ne na planuprivrede i ekonomskog razvoja.

Pomenuta kriza najbolje je uočljiva kao kriza umetnosti, mada je tajnjen oblik manje sâm problem koliko odlična manifestacija problema. Da jezapadna umetnost druge polovine XX veka i našeg doba zabrazdila u dubokukrizu, nije ni najmanje sporna primedba - poređenja sa zlatnim dobima XVIIIi XIX veka, njihovim genijalnim stvaraocima i genijalnim delima, pa čak i saformalno nesavršenijim, ali idejno izuzetno bremenitim, snažnim i izražajnimstvaralaštvom prve polovine XX veka, ne da ispadaju negativna u pogledusavremenog doba, već kao da negiraju svaku mogućnost stavljanja onoga štose umetnošću danas naziva sa onim što se time nazivalo u prošlim vremenimau bilo kakav kontekst. Sve grane umetnosti kao da su izgubile duh, lepotu,idejnu sadržinu; upalo se u prazne formalizme u najboljem slučaju, a u gorimu grubo veličanje tehnike, slepog progresa i besmislenog.

293


Jedan sasvim ovlašan pogled na krizu savremene umetnosti5 u stanju jeda dovede do same srži problema savremenog Zapada, a i celog sveta koji jemanje ili više njime determiniran, do činjenice koja je u savremenom društvuoptšteprihvaćena, trivijalna i sveprisutna - do novca. Naime, uopšte nijekontroverzna teza da je novac glavni krivac za degradaciju savremeneumetnosti - i to upravo u formi jedne samoindukujuće, rezonantne povratnesprege između umetničke proizvodnje i umetničke potražnje (ili “potrošnje”),jednog zatvorenog procesa koji sam sebe replikuje, održava i koji naizgledvodi ka potpunom samouništenju. U toj proizvodnji, određeni proizvođačipostaju toliko vešti u praćenju hirova publike, da sami dobijaju oreol vrednostikoji je do tada pratio samo njihove proizvode, oni postaju “brend”. A odatle jesamo nekoliko jednostavnih koraka od snabdevača potreba do onoga kopotrebe određuje, slavni brendovi postaju “trendseteri”, i publika, koja je dojuče njima diktirala šta da proizvode, sada se povodi za njihovim diktatom ikupuje ono što oni proizvode bez obzira na njihov kvalitet. Na polju umetnostii uopšte kulture, ovo predstavlja civilizacionu pošast. Proces je najboljeuočiljiv na planu savremene muzike. Sasvim protivno namerama stvaralaca,muzika je u drugoj polovini XX veka prestala biti izrazom umetničkogbavljenja specifičnog stvaralačkog duha, ona je postala proizvod masovne“industrije zabave” čiji je životni vek determinisan ne vrednošću i idejnombremenitošću (što su počeci “popularne” muzike, u liku Boba Dilana iliDžimija Hendriksa svakako posedovali), već količinom uloženog novca isopstvenom isplativošću (tj. profitom koji donose svojim proizvođačima). Istose odnosi na sve grane umetnosti, samo što nisu sve jednako masovno“konzumirane” - pa je “najpopularnija” svakako muzika i film, dokknjiževnost i likovne umetnosti nemaju tako masovne domene, ali se zato cenapojedinačnog artefakta skače, utoliko i što se ciljnom grupom čini viši srednjii bogati sloj društva.6

Imati vrednost danas se izjednačilo sa imati vrednost u novcu, i utolikosvetsko društvo danas, kao i buržoasko društvo nekada, postaje društvo novca.

5 Kako je tema ovog istraživanja ipak Rusija sa svojim specifičnostima, upliv u primere tekrize, oličene u već slavnim gajbama piva i kantama đubreta po umetničkim salonima ifestivalima, raznoraznim “instalacijama”, “performansima” i neizbežnoj tehnologiji, bićepreskočena zarad što bržeg prolaska kroz ovu tematiku i dolaska do onog za nasnajbitnijeg.

6 Ovo naročito važi za likovne umetnosti, čiji su savremeni “brendovi”, u liku ilipojedinačnih umetnika, ili, češće, galerija koje njihova dela izlažu, uglavnombasnoslovno skupi i pristupačni samo bogatima, što je u neku ruku dobro, jer je “običannarod” pošteđen još jednog štetnog i destruktivnog kulturnog uticaja.

294


Novac preuzima ulogu ideala, on je suštinska vrednost, kako je “sve što jevredno, vredno po njemu”. U vreme kada je lansirana ideja Džeremi Bentamada se vrednovanje zadovoljstva i bola, kojima subjekat treba da se rukovodi uličnom moralnom delovanju, vrši u funtama sterlinga,7 delovala je besmislenoi preterano - današnje društvo kao da je Bentamu izašlo u susret.

U svom svakako najstrašnijem obliku, dati proces izražen je u politici.Danas i formalno ars politica postaje anscilla economiae, i savremenipolitičari ne kriju da su poklekli i državne interese podredili interesima“ekonomskog razvoja”. Za društvene i političke ciljeve svake države kaoprioritet se postavlja ekonomsko bogatstvo, pre nego nekadašnji “dobarživot” koji je uključivao bogatstvo, ali ne na račun isključenja kulture,obrazovanja, (građanskih) vrlina i sl.

Isto tako, kako novac kontroliše Zapad, a Zapad sve ostalo, ostaje vrlomalo nade za nacionalne ekonomije i, što je daleko opasnije, za same države-zaštitnice tih ekonomija. U stvari, da problem bude još veći, kroz postepenorazaranje moći i autoriteta pojedinačnih država, uništava se država kao takva,kao pojam i kao institucija. A država nije samo zaštitnica ekonomije svojihgrađana, već i njihove kulture, jezika, načina života, a pre svega - slobode.Međutim, velike kompanije imaju pretenziju da i nad time uspostavemonopol, nudeći unutar svoga asortimana ponudâ i kulturu, jezik, načinživota, pa čak i slobodu (kakvom je naslikana na reklami za “Koka-Kolu”).

Taj fenomen ekonomskog monopola na celokupnu svetsku politiku,kulturu i ekonomiju naziva se globalizacijom, u najpežorativnijoj upotrebiovoga termina, a ova u toj svojoj dimenziji, predstavlja pravu planetarnupošast. Kultura Zapada proglašava se kulturom sveta, “zapadno” seizjednačava sa “kulturno”, pa je samim tim ono “ne-zapadno” istovremenoi “nekulturno”, čime se uništava cela lepeza nacionalnih kultura malihnaroda i naroda “drugog” i “trećeg sveta”, ali, analogno, i sama zapadnakultura, koja je nekada izrodila najveća imena svetske umetnosti, nauke ifilozofije se degradira, jer se više ne temelji na sopstvenim principima, većna novcu. A ovog ne interesuju vrednosti ni jedne kulture, zapadne ilisvejedno koje, njega interesuje samo i isključivo profit. Međutim, ne samoda su putevi profita često nevezani za puteve kulturnog i naučnog razvojačovečanstva, oni su mu često suprotstavljeni. Tako velike korporacije čestoguše kvalitet kulture koju same veštački produkuju, jer tako obezličena i

7 O tome videti u poglavlju o Bentamu u: Vuko Pavićević, Osnovi etike, BIGZ, Beograd,1974, str. 279.

295


obesmišljena, vulgarizovana do plitke prijatnosti, ona ima dalekoprofitabilnije karakteristike - jeftina je za prozivodnju, masovna upotražnji, i lako se kontroliše, u svim svojim aspektima.

Cilj ovog ekskursa nikako nije bio da se zapadne zemlje omalovažavajui njihov duh, kultura i nauka negiraju, već je bio u skretanju pažnje naspecifične procese koji te zapadne vrednosti transcendiraju, ostavljajući ih izasebe i lišavajući ih mogućnosti delovanja na globalnom planu. Bilo je bitnopokazati da su baš ti procesi oni koji sa jedne strane uzimaju sebi za pravo daupravljaju budućnošću čovečanstva, da mu postavljaju ciljeve i određujukakva će biti uloga pojedinih delatnika u njihovom ostvarenju. Ti procesi suekonomski, za sada, daleko od sunovrata, kako na planeti ima još uvekdovoljno nezavršenih ratova i neosvojenih tržišta da hrane mehanizamneprekidne trke za sve većim profitom. Ali bitno je bilo pokazati da oniuništavaju svetsku kulturu (ili svetske kulture) i vulgarizuju političkodelovanje do poslušništva ciljevima profita.

V. KOLIKO JE KRIZA ZAPADA I KRIZA RUSIJE?

Stvar koju valja imati na umu kada se u razmatranje uzimaju razorniprocesi koji deluju na svetskoj društveno-ekonomskoj sceni, a koji potiču izzemalja Zapada, jeste da ti procesi svoje delovanje na svetskom planu nisuzapočeli kao takvi. Većina zemalja koja je prihvatila određene aspektezapadnoevropske civilizacije nije ih prihvatala pod prisilom (iako je prisilapostojala, bar u zemljama koje su bile kolonije), već više usled fasciniranostiobjektivnim dostignućima te civilizacije, i to najčešće na polju nauke iumetnosti. U određenim periodima svetske istorije, Zapadna Evropa zaista jedominirala na svetskoj sceni po sopstvenoj duhovnoj kreativnosti i idejnombogatstvu. I upravo ta Evropa, Evropa beskompromisnih mislilaca,ljubopitljivih naučnika i sanjara-utopista bila je ono što su druge civilizacijezavolele i što su i same htele da prihvate. U dobrom delu svoje istorije,Evropa je dominirala kvalitetom sopstvene kulture, a ne vojnom iliekonomskom prevlašću. Nažalost, u današnje vreme, ta dominacija seevidentno nastavila drugim sredstvima.

Ali zbog toga što je, na ovaj ili onaj način, zapadnoevropskacivilizacija postala obrazac svetske civilizacije, njena kriza vrednostidanas pokazuje se kao svetska kriza vrednosti, i utoliko, ne ona, već celisvet pozvan je da tu krizu rešava i doprinosi eliminisanju planetarnihproblema na osnovu ličnih, nacionalnih ili regionalnih iskustava. Traže se

296


novi modeli svetske kulture, svetske bezbednosti, svetske ekonomije, i nanjihovo istraživanje pozvani su ne samo SAD i članice EU, ne čak nužnoi svetske organizacije poput UN, Svetske banke ili NATO, već bilo ko, komisli da može doprineti. I naravno, oni koji bi najpre trebalo da se oseteprozvanim da rade na tom remodeliranju svetske budućnosti (kako starimodel očigledno škripi), pored samih zemalja Zapada, koje sesopstvenom kulturom i duhom za taj zadatak i dalje kvalifikuju (iakonjemu posvećuju malo pažnje, daleko manje nego sticanju ličnog profitai političke moći), jesu upravo najrazvijenije, najmnogoljudnije,civilizaciono i kulturno najstarije zemlje (i civilizacije) koje nisupripadnice zapadne “osovine”. One su svetskoj istoriji već podarilenemalo toga, ali su u novom dobu zapadnoevropske dominacije, premaopštem priznanju nepravedno zapostavljane, i u mnogo čemu dovedenedo statusa ili kolonije, ili kulturno i ekonomski ovisne zemlje, iliizolovanog političkog neprijatelja. Reč je pre svega o velikim zemljamaIstoka poput Indije, Kine i arapskih zemalja, i Latinske Amerike, presvega velikog Brazila. Međutim, baš Rusija bi u tom istraživanju i tome“tenderu za nova rešenja” koji je raspisala istorija, trebalo da ima prioriteti vodeću reč, s obzirom da je njena istorijsko-civilizaciona situacijaizrazito specifična u odnosu i na jedne i na druge.

Ne govori se ništa naročito, niti novo, niti revolucionarno, kada se kažeda je Rusija najveća spona između Zapada i Istoka. Zaista, u vreme kada suevropske države Istok otkrivale, Rusija ga je osvajala i u sebe inkorporirala.Dok se zapadna kultura u istočne kolonije implementirala uglavnom spolja,od strane udaljenog, prekomorskog centra, u Rusiji je taj proces tekao dalekoviše iznutra, kako se nisu novim teritorijama prilagođavali kolonijalno-upraviteljski, već zakoni celog Carstva. Dok su zapadni Evropljani sebestrogo odvajali od svojih kolonija, (društvenim i državnim poretkom), Rusisu svoje kolonije činili sobom, izjednačavajući ih sa evropskim jezgromzemlje pred carskim samodržavljem. Tako je od Rusije postao entitet koji jeza zemlje na svojim istočnim granicama predstavljao Zapad i Evropu, a nazapadnim Istok i Aziju.

Treba napomenuti da je Rusija ipak, ma kakva bila zapadna percepcijanje, u svim svojim osnovnim društveno-kulturnim “pozitima” u izrazitomsmislu evropska zemlja. Evropi ona pripada jednostavno prirodno - iz nje jeistorijski proistekla, i shodno njenom kulturnom razvoju je sebe svojevoljnogradila, rušila i nadograđivala. Nema ni jednog aspekta zapadnoevropskecivilizacije koji nije prodro i zaživeo u Rusiji, mnogi su zaživeli čak daleko

297


snažnije i poletnije nego u zemljama svoga izvorišta.8 To pre svega važi zaperiod posle reforme Petra Velikog i važilo je čak i za doba kada je Rusija bilaskoro potpuno izolovana od dobrog dela Zapada u vreme Hladnog rata.

Utoliko se zastoj i kriza zapadnoevropske civilizacije, iako je onapostala svetskom, kada je u pitanju vanzapadni svet, pre svega odnose naRusiju, koja ih je na sopstvenim leđima veoma bolno osetila. Jer svaki odnavedenih procesa, kulturna i ekonomska globalizacija, kriza vrednostiizazvana proglašavanjem novca za intrinsičnu vrednost, sve je to ogromnombrzinom prodrlo u post-sovjetsku Rusiju i postalo svakodnevicomsavremenog ruskog društva. I ne samo to, činilo se da se upravo u Rusiji oniiskazuju u svome najcrnjem ruhu, sa naglim stvaranjem jaza između bogatihi siromašnih, eksplozijom “zapadnjaštva” u modi, izražavanju, načinu života.Moderna kultura Zapada, instancirana na život Moskve i Sankt-Peterburga,kao da je tih prvih godina “tranzicija” strašila i same zapadnjake. Zašto bi,onda, baš na Rusiju trebalo gledati u traženju odgovora na globalne problemedanašnjice? Zato što se, već iz sadašnje perspektive polako nazire jedantipično-ruski model samoodbrane i očuvanja tradicionalnih i nacionalnihvrednosti uz pažljivu filtraciju i izdvajanje onog najboljeg iz strane kulture, tenjihovo usvajanje i inkorporiranje u specifično svoj aksiološki sistem. Ovajmodel istorijski došao je do izražaja u vreme praktično svih velikih reformiruskog društva, od Petra Velikog do danas.

Prijatelji Rusije jednako kao i njeni najveći kritičari kroz istoriju uveksu se slagali da je ruski čovek njen elementum i pogonska snaga, i da unjegovim specifičnim nacionalnim karakteristikama treba tražiti suštinuruskog društva i države. Nije u pitanju trivijalna tvrdnja da je građanin nužnoi suštinski nosilac države - jer istorijski su države i društva često oblikovalivrlo različiti faktori od nacionalnog duha pojedinačnog pripadnika narodakoji ih sačinjava - religija na primer, ili određena društvena klasa, specifičnaspoljna politika ili ekonomski sistem. Tako je, na primer, osnovni nosilacsavremene grčke kulture Pravoslavlje i istorijsko nasleđe, društva evropskihzemalja XIX veka u potpunosti su bila obojena kulturom buržoaske klase injenih interesa, Britansko Carstvo nužno je bilo obojeno svojim kolonijalnimekspanzionizmom, a celokupna današnja zapadna civilizacija kao da zaστοιχειον svoga društveno-političkog sistema ima novac. U slučaju svih

8 Dobar primer za to je balet, koji je izvorno francuski izum i ovu zemlju nikada nijenapustio, ali je do dana današnjeg ruski balet postao i ostao sinonimom za ovu igru injenim najveličanstvenijim predstavnikom.

298


istorijskih primera ruske države, njen nosilac je ipak bio ruski čovek, ili bar,lik države i lik njenog običnog subjekta bili su u svakom trenutku tesnospojeni, bez obzira na to kakva je bila aktuelna politika države, niti koji jesistem vlasti bio aktuelan.

Kada se govori o psihologiji ruskog čoveka, dve osnovne karakteristikeizlaze u prvi plan - obe suštinski slovenske, obe silno augmentovanezbunjujućom sugestivnošću ruskog prostranstva, i obe jednako ocenjivanekao izraz nacionalne dobrote i genijalnosti na jednoj, i kao izvor štete,razdora i nekonzistentnosti na drugoj strani. Te dve osobine su ruskaposlovična duševna širina i njihova poznata emotivnost ili “iracionalnost”. Ujednom smislu, obe su dve strane jedne iste rublje, s obzirom da se jedna odrugu oslanjaju, jedna od druge zavise, i jedna drugu hrane i reprodukuju. Ijedna i druga su nedvojbeno ključne za ulogu Rusije na svetskoj društveno-političkoj sceni, i jedna i druga su glavni nosioci i motorna snaga svih ruskihumetničkih, naučnih i političkih dostignuća kroz istoriju, i obe su podjednakorazlog i ljubavi i podozrenja drugih naroda prema njima.9

Što se tiče širokogrudosti, ona se uglavnom manifestovala u ruskojmaterijalnoj i duhovnoj izdašnosti u svakoj formi davanja i stvaranja - odinvesticija u izgradnje crkava, kulturnih institucija i celih gradova, prekogostoprimstva, druželjubivosti i načelne dobronamernosti, do ogromnihdimenzija svih njihovih nacionalnih dostignuća - počev od same Rusije,preko njene velelepne poezije, književnosti, nauke i arhitekture, donacionalnog samoizgaranja u istorijskim procesima u kojima su učestvovali.Ruski nacionalni duh obično se poredi sa ruskom stepom, njegove granice suhiljadama milja daleko, toliko daleko da ih u svome delanju on praktično inema. Zapadnjacima koji su poznati za svoje zatvorenosti, rezervisanosti ikrutog držanja prihvaćenih društvenih okvira, takva vrsta širine delovala jeprosto kao neukusan nedostatak mere, kao grubo kršenje osnovnih postavkiutemeljivača moderne Evrope - drevnih Helena.10

9 Videti: Николай Бердяев, “О власти пространств над русской душой”, Русскаяидея. Судьба России, “Издательство В. Шевчук”, Москва, 2000, gl. I-II, str. 279-282.

10 U istom smeru, tipični su i primeri sa “ruskom trojkom”, koja neobuzdano juri onomistom stepom, jednako dostižući neslućene daljine i razarajući sve pred sobom - u:Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, Izdavačko preduzeće “Rad”, Beograd, 1977,tom II, str. 468-469 i, izvornije, u Николай Гоголь, “Мертвые души”, Сочинения,Издательство “Книжная палата”, Москва, 2000, str. 720-721 (“Не так ли и ты,Русь, что бойкая необгонимая тройка несешься?”).

299


Čini se kao da Rus zaista ne zna za meru. Sve što radi, radi krajnjeneumereno, strasno, do granica sopstvene iznemoglosti i u svom pregalaštvuvrlo često upravo izgara. Njegova svest je u bitnom smislu pravoslavno-platonistička, on postavlja ideale i ustremljuje se direktno na njih. Uknjiževno-poetskom i naučnom stvaranju, ovakva vrsta beskompromisnosti istrastvenog samonaprezanja jeste najbolja motorna snaga za uspeh inapredak. Lepota ruskih manastira, sabora i dvoraca suštinski leži unezainteresovanosti njihovih graditelja za bilo kakve spone i ograničenja prinjihovoj izgradnji koje su često sputavale njihove kolege na zapadu. Oni subili bogati i nisu žalili novca u izgradnji onoga što su hteli. Sa tomspecifičnom širinom oni su podizali i širili svoju zemlju, ona izbija iz njihovihfantastičnih horskih pesama, po kojima su takođe slavni u celom svetu, onaboji sve one izuzetne književne likove od Puškina do Dostojevskog i Čehova.Oni su široki jednako u uzdizanju koliko i u propadanju, oni “visoko lete inisko padaju”. Njihova veličina boji jednako njihovu dobrotu koliko i njihovuzloću. Oni su ekstremni u svemu - čak i u mediokritetstvu.11 I, što je za ovuraspravu veoma važno - oni su ekstremni i u primanju spoljašnjih uticaja. Rusje evropejstvo, kada ga je prihvatao, prihvatio “svim srcem svojim, svomdušom svojom i svim umom svojim”,12 on je prosto obožavao sve što mu jedolazilo sa zapada - francusku kuhinju i arhitekturu, nemačke pesnike ifilozofe, engleske manire i tehniku, prosvetiteljstvo, romantizam, anarhizam,socijalizam... Oni su gubili sebe u obožavanju drugoga, ali to drugo susopstvenom širinom brzo augmentovali do nečega što ono nije, čineći ga odstrâne tipično-ruskom osobinom, pre svega iz njega eliminišući tu specifičnoevropsku meru. Utoliko se ta karakteristična duhovna ekstremnost zaevropskog posmatrača manifestovala kao čista iracionalnost, jer se u svomemotivnom prekardašivanju gubila toliko hvaljena stabilnost i umerenost,vrline možda i preterano slavljene od strane buržoaske Evrope.

Ta izražena ekstremnost prouzrokovala je u ruskom narodu jednuneverovatnu osobinu, koja će se u sva vremena, a u današnje naročito,pokazati krajnje blagorodnom i plodotvornom po njega samog - njegovuogromnu sposobnost inhibicije tuđih uticaja i strahovitu nacionalnukonzistentnost. Od svih naroda Evrope, Rusi su najradije i sa najviše žara

11 Preterati u osrednjosti, to je neverovatno i paradoksalno slovensko otkriće, tolikoslavno opisano kod Gogolja, Dostojevskog, Čehova...

12 Mt. 22:34-37 u: Библија, превео др Лујо Бакотић, Добра вест, Нови Сад, 1989,str. 17.

300


prihvatali novotarije, odbacivali tradicije i potpuno se predavali modama ihirovima vremena, ali su isto tako, delom zbog svoje brojčane, a delom zbogduševne veličine, svim tim novostima uspevali da odole ne izmenivši se,ostajući uvek jedni i isti Rusi. Zaista, o glavu ruskog naroda slomile su se sveideologije koje su harale Evropom i Zapadom u poslednja tri veka, oni su ihsve oprobali, proživeli i prelomili, i ni jedna nije uspela da ih liši specifičnognacionalnog duha. Ta osobina istorijski se pokazala značajnom na dvaključna plana, pre svega u održavanju jedne nacionalne koherencije ijedinstva svega ruskog kao ruskog čak i u vremenima najstrašnijeg raskola iiskušenja, a sa drugog, u otvorenosti prema drugim kulturama koje su se savelikom agilnošću usvajale i isprobavale, da bi se redovno utapale i gubile uprostranstvima ruske duševne širine, inkorporirajući u nju ono najvrednije štosu sobom nosile. U tom smislu, Rusija se pokazala nepokorivom inesalomivom - svaka kultura, kao i svaka vojna sila koja je pokušala da jeproguta, samo je sebe samu ubrzo zaticala progutanom od strane prostranstvakoje nije mogla ni da zamisli. Što se desilo Tatarima i Mongolima, desilo seromantizmu i socijalizmu. Prvi su osvojili Rusiju da bi se jednog dana prostoobreli u njoj, drugi su sebi podjarmili ruski duh da bi se samo pronašli delomtoga duha, njemu podređenim.

Kako međusobno sarađuju ruski “ekstremizam” i inhibitorna moćruske nacionalne širine najbolje je uočljivo na primeru Sovjetskog Saveza.Komunistička doktrina insistirala je na brisanju svih nacionalnihkarakteristika i utapanju nekadašnjeg Ruskog Carstva u bezličnu,beznacionalnu i besklasnu zajednici radnika i seljaka. Ruski čovek se u toupustio svim srcem, jedini u Evropi sprovodeći revoluciju o kojoj su drugisamo pričali ili šaputali, jedini sebe samog temeljno reformišući i odričući sesvega što je bila “carska tradicija”.13 Da li? Još 1917. je Ermitaž sačuvan odpljačke i razaranja,14 ruska ćirilica je reformisana ali nije zamenjenaevropskom latinicom, od koje bi se moglo očekivati da postane pismombuduće svetske države, Puškin, Ljermontov i Jesenjin čitali su se jednako kaoi ranije, a kada je tokom nemačke ofanzive u Drugom svetskom ratu

13 Sve to nasuprot Milu – videti: Џон Стјуарт Мил, О слободи, op. cit., стр. 201-202.

14 Ovo je izuzetno značajan simbolički čin, kako taj muzej zaista predstavlja u malom sveono što je ruski narod za tri veka uspeo da postigne, i najveći deo onoga što ganacionalno i psihološki konstituiše - taj muzej je Rusija u malom, jednako zagonetan,beskrajan i nepojmljiv kao ona. Upravo stoga i u tom kontekstu vrlo je primerenopoređenje režisera A. Sukurova sa Nojevom barkom, u koju su pohranjeni na čuvanjekroz vreme i ideologije svi ključni činioci ruskoga sveta.

301


odjeknulo magično “за Родину”, a “Internacionala” zamenjenaAleksandrovljevom maestralnom “Славьс˙, Отечество” postalo je jasno danije socijalizam progutao Rusiju, već je Rusija progutala socijalizam.

Nešto slično se događa danas sa praktično svim svetskim procesimakoji su početkom devedesetih godina prošlog veka upali u Rusiju bestijajućii nadirući svom snagom da bi, poput Napoleonove pešadije ili nemačkih“pancera”, prešavši toliko da ne znaju kako će natrag, izgubili snagu, polet, iprešli u defanzivu od stihija zemlje koja ih okružuje stotinama miljaunaokolo. Krajnje je neobična ta prirodna strategija odbrane ruskog čovekaod nadiruće strane mu kulture - ona je upravo nalik Kutuzovljevom stalnompovlačenju koje protivnika zavlači sve dublje i dublje u nedra nepoznatog, dabi, kada bi se to nepoznato najzad ukazalo, on shvatio kako mu ni na kojinačin nije dorastao. Globalizacija je prodrla u Rusiju sa možda većimuspehom nego i u jednu drugu zemlju sveta - tradicionalni neprijatelj,komunizam, pred očima Zapada klekao je i poklonio se kulturi “novog doba”,prihvativši je silnije nego Zapad sâm. Ali, neobično, to prihvatanje ibeskompromisni nedostatak otpora prelazi u jednom trenutku u svojusuprotnost i obesilila prihvaćena kultura se odbacuje na račun starih,proverenih vrednosti koje se izdižu jednako snažne kao nekada, oplemenjenesamo onim što je u novome bilo vredno da se usvoji i u sebe inkorporira.15

Globalizacija je tako na dobrom putu da prođe kao i socijalizam i komunizam- da postane ruska. A ako je ruska, onda nije globalna. Jer zaista,“globalizovane” ćirilica, narodna umetnost, tradicionalna kuhinja inacionalna politika ostaju to što jesu, možda minimalno izmenivši formu.Tim sjedinjavanjem ne gube ništa, dok sama globalizacija, koja ne trpispecifično-lokalne karakterističnosti i sprečavanje uvoza iz inostranstva podpritiskom sopstvene proizvodnje, gubi svoj pojam i odumire.

Kako smo rekli da je esencija i pokretačka snaga globalizacijenovac, odnosno kapitalistička privreda i svetsko tržište u formi u kojojpostoje danas, upravo se u odnosu Rusa prema novcu može tražiti ključnjihovog specifičnog “neuspeha” da se povinuju svetskim kulturnimtokovima. Novac za Ruse nikada nije postao sama vrednost; današnji

15 Ako bi se koren ovakvog oblika razoružavanja neprijatelja potražio u ruskojtradiciji, njegovo ishodište bi, ako se eliminišu brojne primese i racionalizacije, bilosvakako u biblijskom “ako te ko udari po desnom obrazu, obrni mu i drugi” (Mt.5:38-42). Videti: Библија, op. cit., str. 4, Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi,op. cit., tom I, str. 335.

302


“novi Rusi”, kao i nekada plemstvo i aristokratija, u novcu, za razliku odzapadnjaka, gledaju i dalje samo sredstvo za postizanje pravih vrednosti.One mogu biti oličene u besnim dačama po Podmoskovlju, skupimautomobilima koji se menjaju svakog meseca i najapstraktnijim inajbesmislenijim novotarijama iz njujorških i pariskih umetničkihgalerija, kao što su nekada bivale oličene u palatama optočenim zlatom idragim kamenjem, odeći iz Pariza, konjima iz Engleske i kolekcijamanajslavnijih italijanskih ili flamanskih slikara, ali su uvek istovremenobile i u zdravlju, porodici, Puškinu i Otadžbini. Može se reći da suEvropljane Rusi upravo najviše užasavali svojim rasipništvom,demonstriranim po kockarnicama, restoranima i letovalištima Nemačke,Francuske i Italije, čime su u praksi bagatelisali ono što je za njih(Evropljane), predstavljalo najveću vrednost. I u tome su, između ostalog,videli upravo rusku “iracionalnost” - potpuni nedostatak poštovanjaprema novcu i potpuno odsustvo kalkulacije u njegovom trošenju.16

Ali upravo zato što je rusko plemstvo (a sa njime i današnja finansijskaelita) bilo nemarno i iracionalno u sopstvenom postupanju sa novcem, ono jei bilo finansijer sveg sjaja i lepote koja krasi ruske gradove i kulturu. LepotaSankt-Peterburga prevazilazi lepotu drugih velikih evropskih gradova tamanza toliko koliko se u njegovoj izgradnji manje štedelo i kalkulisalo sauloženim novcem. Prelepa arhitektura, ulaganja u druge velike umetnike,najzad, i zadivljujuća kolekcija u Ermitažu (koji spada u retke muzeje izdruštva najvećih i najslavnijih koji su svoje kolekcije, sa izuzetkom komadakonfiskovanih na ime ratne odštete u Drugom svetskom ratu, u celosti kupili)bili su omogućeni upravo širinom i rasipništvom ruskog plemstva, kome jelepota njegovog okruženja i jedan specifičan kvalitet života imao većuvrednost od novca za koji su kupljeni.

U kontekstu masovne kulture današnjice, ruski nemar prema novcupoprima drugačiju notu. Iako oni koji imaju troše nemilice na besmislice

16 Detaljnu psihološku paralelu ruskog i zapadnjačkog odnosa prema novcu nanacionalnom nivou na više mesta ističe Dostojevski, a njegov Kockar je praktično celiposvećen tome. Pored prodorne kritike nemačke porodice kao firme koja uvećavavlastiti kapital u ovom polu-satiričnom romanu, ovaj veliki pisac dosta pažnjezapadnjačkom modelu sticanja (i, analogno, vrednosti novca u njihovom društvu)analizira i u svom Mladiću, istovremeno pokazujući i kako se to čvrsto i solidnozapadnjačko stanovište razara, rasplinjuje i relativizuje kada mu Rusi pristupe sasvojom zagriženošću. Videti: Fjodor Dostojevski, Bele noći. Kockar. Dvojnik, op. cit.,str. 90-92. i 171, te: Fjodor Dostojevski, Mladić, op. cit., str. 93-96.

303


samo zato što su skupe, iako se besomučno kupuju (što skuplji, to bolji)svetski “brendovi”, lakoćom sa kojom se ta kupovina obavlja, na značajugubi prvo novac koji je za njih dat, a kako je on glavni konstituent vrednostikupljenog u savremenom pogledu na realnost, sa njime i sama stvar. Ona se,istina kupuje, ali oreol vrednosti koji se ne bi mogao tako lako osporiti unutarneke druge finansijske elite (recimo one na Beverli Hilsu), ovde u samompočetku biva okrnjen. I u toj atmosferi, otvara se mogućnost da neke drugevrednosti takođe dođu u obzir.

I tako “novi Rus”, najglobalizovaniji subjekat unutar ruskog društva,pa dakle i onaj koji je u najstrožem smislu “pripadnik zapadne kulture”,okreće se vrednostima koje pamti iz svoga detinjstva - tradicionalnimuralskim čizmama, tradicionalnoj hrani i napicima, tradicionalnom načinuzabavljanja uz tradicionalnu muziku i sve to, takođe kao vrednost unosi usvoj život. A kako ova vrednost ne predstavlja sumu novca koja jepotrošena, već nešto drugo, npr. estetske vrednosti, kvalitet izrade ili prostobolji odgovor na određene apetite, ona vrlo lako istiskuje uvezenu vrednostkao nekvalitetniju.

I to je ono što se u naše doba dešava u Rusiji na nacionalnom nivou -posle prvobitnog ludila za zapadnim proizvodima i načinom života, oni se,nakon inhibicije i zasićenja odbacuju kao prevaziđeni i okreće se nazad kastarim vrednostima koje su tolike godine opstale upravo zato što su nudileodređeni prepoznatljiv kvalitet za to podneblje, ili odgovarale njegovimspecifičnim potrebama. Ruska nacionalna privreda sa svojim tradicionalnimproizvodima, konfekcijom, hranom, pićima, nameštajem i sl., polako hvatazalet na sopstvenom tržištu, istiskujući strane konkurente (i to vrlo moćnemultinacionalne kompanije) sopstvenim kvalitetom i cenama. Sa jednestrane, Rusija je ekonomski dovoljno bogata da to sprovede, ali sa druge je injen specifičan duh, jedno osećanje sebe samog u svojoj određenosti, takavda je tako jedan značajan civilizacijski čin unutar njenog naroda moguć.

Tokom vekova Rusija je na taj način primila i kroz sebe preturila ceoniz ideologija i svetonazora, shodno modama i pritiscima izvana ona jepromenila ceo niz političkih ustrojstava, ali uvek je ostala svoja, specifična, iu svojoj specifičnosti prepoznatljiva (Hitler je u Sovjetskoj Rusiji video istupretnju koju je Napoleon video u Carskoj, a koja danas preti demokratijizapadnog tipa kao političkoj koncepciji; kao što je jedan Blok ili Majakovskinosio jednako prepoznatljiv ruski pečat kao i jedan Puškin, ili Ljermontov). Ijednako se vraćala starim vrednostima koje je sama izgradila, i jednako jezadržavala ono najbolje što su te ideologije i svetonazori sobom nosili. I

304


upravo zahvaljujući tome, Rusija je napredovala, napredovala zajedno sasvetom i Zapadom u njemu, ali i danas nastavlja da napreduje, dok Zapad,dobrim delom i po sopstvenom priznanju, stagnira ili čak i nazaduje.

Tako je do dana današnjeg sačuvan izvorni ruski duh Pravoslavlja,jezička tradicija koja je izrodila najveće svetske pesnike i književnike,narodna muzika izuzetne lepote, u određenim aspektima (kao što je ples, naprimer) i neprevaziđena, ali je u sebe kroz vekove utkala i niz kulturnihdostignuća naroda koji su živeli pod njenim okriljem, te koje je primilaizvana, od Zapada. Prosvetiteljstvo je u Rusiji zaživelo i ukorenilo se, asocijalistička inicijativa da obrazovanje postane dostupno širokim narodnimmasama urodila je plodom i zahvaljujući negovanju te tradicije, Rusija danasima jedan od najboljih sistema obrazovanja i predstavlja jedan odnaobrazovanijih svetskih naroda.

Te tradicionalne crte i živa istorijska samosvest boje i savremenu ruskupolitiku koja je očigledno krenula put sjedinjavanja sopstvenog društvenogsistema sa sistemom koji se može označiti kao svetski, ali na tome putu idesopstvenim kolosekom, nudeći drugima jednako, ako ne i više, nego što odnjih prima. Iskustva i veze iz istorijski prošlih perioda obilato se koriste iuspešne, oprobane metode delovanja ne odbacuju se samo zato što suideološki nepodobne. Tako se konstituiše jedan politički entitet koji jeprilično inovativan na svetskoj sceni, ali inovativan upravo u svojoj primenistarih i oprobanih iskustava na savremenu političku problematiku.

Najzad, zbog svega navedenog, ruska kultura današnjice veoma je živai produktivna - na sve strane joj se ukazuju mogućnosti i ideje za razvoj inapredak. Razlog tome jeste što jedna dominantna ideologija nije slepoprihvaćena, već se ona modifikuje shodno bogatom nacionalnom iskustvu.To dovodi do jednostavnog korigovanja kursa (bio on politički, umetnički ilidruštveno-kulturni) čim se dođe do ćorsokaka, umesto što se, u duhu zapadnekulture u svome najizvikanijem i globalno propagiranom obliku, zaleće uistom pravcu iznova i iznova.

Treba pomenuti da to ne znači da gorući problemi planete nisuistovremeno i ruski problemi. Naprotiv, Rusija danas stoji manje-više na istojpoziciji kao i ostale zemlje sveta. Siromaštvo, terorizam, kulturna degradacijai duhovna stagnacija pogađaju nju kao i ostale. Ali razlika koja je bitna jesteda ti problemi iz specifične ruske perspektive ne izgledaju nerešivi, niti ruskimodel društvenog razvoja obećava njihovo produbljivanje i zaoštravanje.Naprotiv, trenutna društveno-kulturna kretanja u Rusiji, ako već ne nudegotova rešenja, onda bar evidentno vode ka njima.

305


VI. DELATNA RUSIJA I ŠTA JE ONA SVETU DONELA?

Savremenim prirodnim naukama skoro da isključivo dominiraeksperimentalni metod pokušaja i pogrešaka, on se opšteprihvaćeno smatraza glavnog nosioca svakog naučnog progresa, kao i glavnog vinovnika za dosada ostvareni tehnološki napredak.17 Eksperiment se do te mere veliča, da sekao metodološki model preneo čak i u neke društvene nauke sa kojimanaizgled ne bi trebalo da ima veze - psihologiju i sociologiju, pre svega.

Kada je u pitanju savremena politička praksa, mora se, međutim, rećida zapadne zemlje po tome pitanju nastupaju dosta konzervativno. Političkimodel parlamentarne demokratije, ili preciznije demokratski sistem,18

iskristalisan posle Američke i Francuske revolucije u devetnaestom veku, aisproban i prekaljen tokom dvadesetog, danas je prilično kruto definisanentitet sa jasno podrazumevanim činiocima i njegove reinterpretacije sejednostavno ne dozvoljavaju. Po tome pitanju, zaboravlja se da je ono što jedrevnu Heladu učinilo kolevkom upravo savremene političke realnosti bilasklonost helenskog duha ka eksperimentisanju sa političkim uređenjem,isprobavajući u praksi sve one društveno-zakonske modele koji bi se teoretskiučinili primenjivim.19 Isto tako, upravo je Američka revolucija, sa posle njeformiranim SAD, predstavljala jedan eksperiment ogromnih razmera, u komesu se na praktičnu probu stavili svi teoretski stavovi moderne političke misliEvrope. Bitno je napomenuti da se to “oprobavanje demokratskog uređenja”dogodilo baš u severnoameričkim kolonijama zato što ustajala, konzervativnaatmosfera političke realnosti Evrope nije dopuštala takve opite. Tek kada jeeksperiment uspeo, i kada je potvrđen još jednom na barikadama diljemFrancuske, politička reforma je, uz bure i previranja, počela da se sprovodi ina Starom kontinentu. Međutim, novo uređenje se, nekih sto godina kasnije,

17 Videti npr. u: Francis Bacon, The New Organon, The University of Adelaide Library,University of Adelaide, internet 26. jun 2005, http://etext.library.adelaide.edu.au/b/bacon/francis/organon/organon.zip, book I, aphorisms L, LIV, LXII.

18 Paradoksalno, u ovom slučaju, neodređenija formulacija jeste preciznija, s obzirom dase, u duhu savremenog ideološkog diskursa, ne može svaka „parlamentarnademokratija” preneti u Demokratiju koja je društveni imperativ Zapada. Nasuprotnormalnom slučaju, ovde mutniji i generalniji termin ima manji i određeniji domen odpreciznijeg i detaljnije specifikovanog termina.

19 Videti: Херодотова историја, са старогрчког превео др Милан Арсенић, Матицасрпска, Нови Сад, 1959, I 29, str. 16, I 66, str. 29 i II 177, str. 151, kao i Platon,Država, preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović, BIGZ, Beograd, 2002, knjiga V,glava XVII, 471c-473b, str. 162-164.

306


u zemljama koje su ga usvojile, učaurilo jednako tvrdo i beskompromisnokao i njegov politički prethodnik, i još jednom je postalo užasno teškopreusmeriti političke tokove Zapada. SAD više nisu bile od pomoći, jer onepre svoje revolucije praktično nisu ni imale državno uređenje, već izrazitonepravednu i eksploatatorsku kolonijalnu upravu, pa kada je njihova državajednom formirana, ona se još i najmanje menjala od svih drugih (osim usmeru teritorijalne ekspanzije). Sadržaj njenog Ustava neizmenjen je dodanašnjeg dana, a podela i organizacija vlasti ostala je kakvom su jekonstituisali pioniri Revolucije.

Na evropskoj (ili čak zapadnoj) sceni, upravo je ruski narod bio taj kojije naviše naginjao ka društvenim eksperimentima. Dok je politička teorija urazvijenim evropskim državama prosto ključala od najrazličitijih političko-društvenih “koncepatâ”, upravo su Rusi bili ti koji su pokazivali najviše žarai želje da ta teoretska dostignuća sprovedu u praksi. Razlog za to je suštinskaenergičnost20 ruskog delatnika, njegova rešenost da (političku) ideju prihvatasamo ako je nameren da je i sprovede. Utoliko su Rusi izrazito bolno ipožrtvovano proživljavali sve slavne ideologije XIX veka - pozitivizam,klasični idealizam, nihilizam, ničeanstvo. Njihovi anarhisti spadali su unajopasnije i najagresivnije, njihovi konzervativci u najbeskompromisnije,najzad, njihovi socijalisti prvi su i jedini sproveli socijalističku revoluciju.

Berđajev piše da se “u Rusiji sve razmatralo kroz kategorije ortodoksijei jeresi”,21 i kao formalni osnov toga, vidi duboko ukorenjenu tradicijuPravoslavlja koja je uvek imala tendencije ka totalitarizmu pravovernostinaspram raskolništva suprotstavljenih stavova. Ovakav pristup Rusa brojnimideologijama XIX i XX veka bio je svakako štetan i poguban (i kao takav ležiu korenu totalitarizma Kominterne), ali je Pravoslavlje ruskom naroduostavilo u amanet i jednu drugu, daleko bitniju tradiciju - hrišćanskiplatonizam. Formulisan u slavnom načelu Sv. Aleksandra Nevskog, “не всиле Бог, а в правде”,22 koje je po svojoj suštini upravo platonističko. Akouzmemo u obzir da rusko “правда” nije prosto srpsko “istina”, već poredtoga i “dobro”, u onom smislu u kome kažemo jednako za istinitu tvrdnju i

20 Misli se na “energičnost” u kontekstu antičke (aristotelovske) ενέργεια (lat.actualisatio), koja je značila “aktualizaciju”, “odelovljenje” određene mogućnosti ilipotencijala.

21 “В России все расценивалось по категориям ортодоксии и ереси.” Videti:Николай Бердяев, “Русская идея. Основные проблемы русской мысли XIX иначала XX века”, Русская идея. Судьба России, op. cit., str. 25

22 “Nije Bog u sili, već u istini”.

307


pravednu odluku da je “prava”, onda je jasna i evidentna veza sa platonsko-neoplatonističkim Jednim/Dobrim koje i u ruskom kosmosu vrhuni u formihrišćanskog Boga-Logosa.

Zbog ove pravoslavne pozadine ruski delatnik, čak i kao ateist ikomunist, bivao je i ostajao prvorazrednim političko-ideološkimidealistom. Prosto, delujući Rus, jednako kao Rus mislilac, za svojepočetno stanovište (jednako delanja i mišljenja) ne uzima šta svet (društvo,država, kultura) jeste, već šta (nužno) treba da bude. Utoliko je ruska svest,što opet potvrđuje Berđajev,23 bitno eshatološka po formi. Rus uzima idejune kao nužno zlo generalizacije i pojednostavljivanja potrebnog zaintelektualnu komunikaciju i formulisanje mnjenja, ne uzima je ni kaosporedni regulacioni faktor prema kome bi istorijska realnost trebalo dainklinira, on je uzima kao direktni cilj i svrhu svoga delovanja. On se nanju usmeruje direktno, bez priprema, bez preteranih razmatranja. On naideju gleda kao na realnost koja još nije ostvarena, i utoliko ostaje nužnoidealistom.24 Koliko se ova etiketa snažno na njega odnosi zavisi samo odsame ideje koja se postavlja za cilj. Ali beskompromisnost i direktnoustremljenje ka njemu, praktično je opšta crta svih ruskih političko-društvenih delatnika. Utoliko, mada to zvuči kao contradictio in adjecto,nije bilo većih političkih idealista u XX veku od ruskih komunista. Oni su,jedini u celoj Evropi, posmatrali socijalističku revoluciju kao neštodovoljno realno da se njemu može direktno stremiti, da se ona možesprovesti. I nije se ona slučajno dogodila baš u Rusiji. Jer ruski narod jepod idealima video nešto više od onoga čemu se pevaju pesme i o čemu seraspredaju rasprave, on je u njemu video cilj delovanja.

Upravo na tome čvorištu ruski eshatologizam prelazi u ruskitotalitarizam - ideja ne dopušta drugo. Ideja, svrha, dobro,25 po svojojsuštini su totalitarni, jer ne dopuštaju suprotno. A kada društvo za cilj uzmeostvarivanje ideje, pa bila ona “Carstvo Božje na zemlji” ili “svetskadržava radnika i seljaka”, ono nužno na sebe uzima totalitarnu formu. Utome ni Staljin ni ruski carevi nisu daleko od Platona - i on je, u misaonomeksperimentu instancirajući ideju Dobrog na državni poredak zapao u vrlo

23 Ibidem, str. 30 (“У русских преобладает второй миф - миф эсхатологический.”)

24 Videti: Platon, Država, op. cit.; u pomenutoj glavi Platonove Države kaže se: “...akosmo uspeli da ostvarimo državu najbližu onoj koju smo opisali, onda hajde da kažemoono što ti zahtevaš: da smo pronašli mogućnost njenog postanka.”

25 Vredi imati na umu da su u mnogo slučajeva ova tri pojma (ειδος, τέλος i αγαθός) uantičkoj upotrebi, naročito posle Aristotela, sinonimni.

308


eksplicitnu formu totalitarnog društva.26 Naravno, totalitarnost u današnjedoba nosi negativan predznak, ali ona po nužnosti ne predstavlja ništalošije od radikalnog pluralizma, i to nas ne bi trebalo interesovati.27 Onošto je istorijska činjenica, a što će nama ovde biti najinteresantnije, jeste daje ta specifična “totalitarnost”, odnosno pre živa eshatologičnost ruskogaduha bila pogonska snaga za ogromna dostignuća od planetarnog značaja,i da je u toj ulozi u mnogo čemu zadužila proces napretka čovečanstva zaprotekla dva veka.

Ali nije samo specifičan odnos prema ideji determinisao ulogu ruskogdelatnika u svetskoj istoriji, već i sama ideja koju je za sebe odabrao. A taideja bila je u svojoj suštini samo ruska recepcija zapadne ideje, ideje pravde,jednakosti, smislenosti i svrsishodnosti istorijskog procesa, društvenokulturnog napretka i najzad, jednog svetskog društva. Ideje Zapada Rus jeusvajao, predavao im se i obožavao ih. Kolika je ta ljubav najbolje je oslikaoDostojevski kroz svoga Ivana Karamazova, koji priča o želji da “zagrli dragokamenje” razbacano po Evropi, koje simbolizuje i označava njenu prošlost istremljenje ka boljem svetu, on “lije suze” nad njim kao nad svetilištemčovečanstva.28 Trivijelna je tvrdnja da je uvek Rusija volela Evropu dalekoviše nego Evropa Rusiju (Evropa je i onako pri stavu da je potpuno prirodnoda nju svi vole), ali, u mnogo čemu, Rusija je volela Evropu više nego štoEvropa voli samu sebe.

Ideje su bile iste, u Parizu, Londonu i Beču kao i Kijevu, Moskvi iSankt-Peterburgu - pravda, ravnopravnost, revolucija, socijalizam. Ali “štada se radi” sa idejama - koncepcije su bile znatno različite, onoliko različitekoliko i same Evropa i Rusija. Evropa je odlučila da ostane pri starom ičuva ono što je sa mukom stekla, Rusija je odlučila da sruši sve što je

26 To je dalo povoda nizu mislilaca da idealizmu i eshatologizmu, kao takvim, pripišu kaonužnu totalitarnost, i to u najnegativnijem, pre svega političkom smislu. U savremenodoba svakako je u tom smeru najuticajniji bio Karl Poper (Karl Popper) koji jeeksplicitno napao svaki oblik idealizma kao fašistoidan i antidemokratski, otvorenonapadajući pre svega Platona i Hegela. Videti: Kosta Čavoški, Filozofija otvorenogdruštva, politički liberalizam Karla Popera, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, 1975,poglavlje II, str. 47-61.

27 Najzad, identičan negativni predznak „ideologije” prati danas i svaki oblik političkogili teoretskog idealizma (videti prethodnu fusnotu), tako da se ne može reći da jedanašnje doba po tome pitanju nekonzistentno. Ali, ostavimo mogućnost da današnjisvet u toj koncepciji idealnog i totalitarnog možda ipak greši.

28 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., tom I, str. 294.

309


postigla da bi sagradila nešto bolje i pravednije, da bi ispunila jednu ideju.Da, ona je postupila totalitarno, i da, Evropa je to osudila i ogradila se,rekavši da to “nisu njene ideje”, da su njene ideje mir (socijalni, nemeđunarodni, što je očigledno iz istorije XX veka), poredak, prosperitet, ada Rusija samo ruši ništa ne stvarajući. U stvari, Evropa je najvišeprofitirala od ruske revolucije. Borba izvojevana tada bila je zaista borbaza prava i emancipaciju radnika planete. I možda oni nisu planetarnozavladali i uspostavili “najpravedniji od svih poredaka”, ali su im njihoviposlodavci u Evropi i SAD, prestrašeni da mogu izgubiti sve, ponudili onošto je i bio njihov osnovni zahtev - pristojan život. Socijalna pravda prodrlaje u kapitalističke zemlje tek posle revolucije u Rusiji, i prodrla je zato štoje ta revolucija iznela određeni stav na istorijsku scenu.

Shema je bila čisto platonistička - da bi se ostvarilo bilo šta realno,mora se delati kao da se ostvaruje ideal. Sam ideal je nedostižan, ali ako sene teži ka njemu, ne teži se ničemu. Prizemni ciljevi nisu ciljevi (jer samoειδος, može biti τέλος. Rusija je na svoja leđa prihvatila nekoliko važnihevropskih ideja i krenuvši prva da ih ostvaruje, povukla je za sobom i Zapadkoji se, plašeći se njene ekspanzije i totalitarizma (isključivo zato što je ruskitotalitarizam isključivao zapadni totalitarizam - inače totalitarizam jednogbitno drugačijeg tipa), počeo sa njom takmičiti, što je u mnogo čemu ubrzalosvetski progres. Rusija se sa više revnosti od ikoga prihvatila ispunjavanjazadataka Prosvetiteljstva. A kada su socijalisti proklamovali da prosvećenjene treba da bude prosvećenje vladajuće buržoaske klase, već univerzalnočovečansko prosvećenje, oni su se toga nemogućeg zadatka prihvatili,vraćajući u obrazovne sisteme na planeti (sve one koji su se za njom htelipovesti, ili sa njom takmičiti) ono izvanredno Aristotelovo načelo po kome jeključ sreće svakoga pojedinca (a pojedinac je jednako nepismeni mužikkoliko i knez čiju zemlju obrađuje, jednako radnik na traci koliko i vlasnikfabrike) “postizanje svih mogućnosti” (“aktualizacija svih potencija”,ενέργεια svih δυνάµεις), omogućavanje ostvarivanja maksimuma za koji jetaj pojedinac sposoban. Isti model važi i za čovečanstvo, za umetnost i nauku.

Vodeći se za istim idealima, braneći ugled i prestiž onoga što sudržali za pravo, Rusi su sproveli revoluciju (i ukinuli je osamdeset godinakasnije), položili preko dvadeset i pet miliona života na oltar idejeslobodne i ravnopravne Evrope, najzad, i poslali prvog čoveka u svemir.Opet je ideal, ovog puta naučnog napretka i ostvarivanja davnašnjih snovačovečanstva odigrao svoju ulogu - i još jednom je podstakao Zapad,konkretno SAD da uđu u “kosmičku trku”, koja se možda razvila u nešto

310


besmisleno i neprijatno, ali je u svakom slučaju planeta od nje višestrukoprofitirala. A s obzirom na to koliko interesi profita, koji nastoji profitiratiod svakog novog unapređenja određenog tehničkog pronalaska, kočerazvoj tehnike, da nije bilo poletnog duha sovjetskih naučnika koje sunapred gonili sasvim drugi ciljevi, ko zna kada bi čovečanstvo dočekalonivo tehničkog razvoja koji poseduje danas.

Najzad, što se tiče političke sudbine malih naroda i država koji su uodnosu na velike sile uvek bili bespomoćni i donekle osuđeni na statuspolukolonije, prisustvo Rusije kao konkurentskog faktora na polju svetskepolitičke dominacije donelo je, opet, samo profit. Jer oni su uvek bilipredmet nadmetanja za svoju naklonost, a u tom nadmetanju nuđeno im jesvakako više nego što bi inače dobili, da konkurencije nema. Istorija Srbijei Jugoslavije savršen je primer upravo te uloge Rusije na svetskojpolitičkoj sceni - dokle god je jedna država mogla sklopiti savez saRusijom i svojevoljno se staviti pod njenu direktnu zaštitu, zapadne zemljekoje su nastojale u njoj ostvariti sopstvenu prevlast morale su se truditi danjenu naklonost zadobiju - što je za datu državu imalo samo berićetneposledice. Najzad, i zemlje Varšavskog pakta morale su dobiti neštozauzvrat za svoje “otrgivanje” od ruske dominacije i stavljanje pod“zaštitu” Zapada - da Rusije nije bilo, svakako bi dobile daleko manje, dokje za mnoge pitanje da li bi se ikada te “zaštite” Zapada ili neke drugevelike sile i oslobodile. Bar bi Srbija do dana današnjeg ostala turski vilajetda nije bilo svesrdne pomoći Rusije. Da ne pominjemo da bi cela Evropa(čije su zemlje, osim možda Britanije, u to vreme zaista bile male i slabe uodnosu na Hitlerovu Nemačku) bila deo Trećeg Rajha.

VII. ŠTA RUSIJA SVETU NUDI DANAS?

Prošli smo manje-više kroz većinu aspekata vrlo složenog odnosaRusije i (zapadnog) sveta, tako da se može reći da su njihove specifičnerelacije u bitnim crtama oslikane kroz istoriju. Ostaje najvažnije pitanje, štaje ono što današnji Zapad, a sa njim i svet (ili “međunarodna zajednica”)može dobiti od Rusije. Najopštiji odgovor, koji bi u svojoj dvoznačnostipraktično odgovarao svima, glasio bi: mogu dobiti samu Rusiju. U ranijempoglavlju smo skicirali kako i na koji način bi Zapad voleo da je “ima”, ali sobzirom na njeno trenutno bogatstvo i vojnu moć (a i političku realnost),takav scenario je daleko od ostvarenja, a s obzirom na istorijsku tradiciju ipostojanost Rusije, čak i načelno neostvariv.

311


Nasuprot tome, Rusija sebe izistinski može ponuditi svetu kao veomaznačajan model za podražavanje. Iako i sama pomisao na tako neštoužasava jastrebove zapadne demokratije, tokom poslednjih nekolikopoglavlja istaknuto je nekoliko bitnih faktora u kojima Rusija prednjači uodnosu na Zapad, pa kada se na to doda sve ono što joj on sâm priznaje,ispada da svakako od nje ima i te kako mnogo da se nauči. I upravo na tojreči je akcenat - učiti. Učenje je veliki izum Rusije tokom poslednja dvaveka - ona je htela da nauči od Evrope sve ono što su njene (prave)vrednosti, ali to nije lak zadatak. Utoliko pre što je sama Evropa na tajproces gledala kao na proces nužnog odbacivanja sebe i preuzimanjaidentične forme koja već postoji u njoj. Ali, za ove vekove, Rusija jenaučila da uči, i u tome učenju se veoma izveštila. Uopšte, obrazovanje jedanas njen zaštitni znak, u svakom smislu. I ono je u svakom smislu i bitno,ali onaj koji nas ovde najviše interesuje jeste civilizacioni - Rusija jenajsvetliji primer toga kako jedna zemlja usvaja niz tuđih ideja, tradicija idostignuća, a da sve vreme ostaje u potpunosti svoja. I zato oči Evrope iZapada treba da su uprte u nju, jer negde u vrletima i ambisima XX veka,u svetskim ponorima ili zamkama Hladnog rata, u izazovima svetskedominacije i iskušenjima kulturnih revolucija, Zapad je izgubio sebe.Izgubio je i ono što on jeste i ono što on treba da bude, ostala mu je samoperceptivna svest o delanju u sadašnjem trenutku. Zapad danas životari,bukvalno od danas do sutra. Svoje zadatke postavlja si samo naizgleddugoročno, samo naizgled on širi svoju zonu uticaja. Jer delatnik tu nijeZapad, već krupni kapital. Ne zapadne države već zapadne multinacionalnekompanije. A Zapad nije to, ili bar to nije bio onda kada je Rusija od njegaučila. Zapad je bio koncept, ideja, vizija. Koncept odnosa ljudi kao braće iprijatelja, ideja svetskog društva, vizija boljeg sveta. Zapad je to smislio,Rusija od njega preuzela, da bi on to docnije zaboravio, ali ona ne. I zatoRusija može pokazati Zapadu ne šta ona jeste, već šta je on – Zapad - bioi šta je on hteo da postane.

Rusija niti može, niti hoće da postane svetski tiranin, koji bi planetinametnuo sopstveni političko-kulturni model. Ali ona svetu poručuje da sebekonstituiše ne iz bezumnih političko-socijalnih procesa koji su se otelikontroli, već iz sebe samog, iz sopstvene, već date kulture, tradicije, običaja,baš onako kako ona iz svojih konstituiše sebe. Ona pokazuje svakojpojedinačnoj državi i narodu, ma koliko veliki ili mali bili, ne šta treba daprihvati, a šta da odbaci, kako to drsko i nabusito diktira globalizacija, većkako sebe treba otvarati prema tuđemu, čista srca razmatrajući sve, a

312


zadržavajući ono najvažnije, i kako treba voleti svoju tradiciju, himnu,zastavu i Otadžbinu, čuvajući ih od zaborava i propasti, ali i nadograđujućisebe i čineći se boljim i savršenijim nego što se ranije bilo.

Ruska država, iako od nje zapadnjaci zaziru iz već pominjanihrazloga, takođe može da ponudi svetu na razmatranje niz praktičnih rešenjaza goruća pitanja svakidašnjice. Njena kultura ne propada zato što setemelji na tradiciji i najvećim dostignućima svoje slavne prošlosti. A Zapadje sopstvenu slavnu prošlost odbacio samo za račun trenutnog profita i mitao stalnom napredovanju, a po cenu potpunog otuđenja sopstvenog narodaod svoje kulture.

Zapad se muči da pokori i ujedini ceo niz različitih naroda u raznoraznesaveze i unije - Rusija već vekovima u sebi objedinjuje dve stotine njih. I dokZapad zvanično govori o jednakosti unutar svoga okrilja, narodi koji supolitički subjekti Rusije de facto su pred ustavom i zakonom izjednačeni sanajbrojnijim, ruskim narodom.

Politički idealizam Rusije oslikava se u još jednoj karakteristici,naizgled nasleđen u dobroj meri od komunista, a u stvari u onom staromkultu istine (“pravde”) Aleksandra Nevskog. Komunisti su propagandu iagitaciju nazivali upravo tim imenom, čak i kada je bila njihova, a kada sunameravali da određenu zemlju pokore i podvedu pod svoje ciljeve, to sučinili iskreno i otvoreno. I dok sami njihovi ciljevi možda nisu bili časni ipohvalni, njihovi postupci su za svoje otvorenosti i iskrenosti upravo bivaličasniji i pošteniji od postupaka svojih suparnika, koji su iste ciljeve zavijaliu oblande laži i obmana, u floskule prijatnih reči i ideoloških fraza kojimasu dan-danas zatrpali javnu scenu onemogućivši svaki normalan dijalog,jer su sve ključne reči iza njihovih igara izgubile značenje. I upravo ruskapolitika, kritikovana kao nazadna i “devetnaestovekovna”, počela jepolako da vraća na svetsku političku scenu smisao u određene termine,kojima se svi obilato koriste, ali nikada konzistentno. A upravokonzistentna upotreba termina ono je što krasi savremenu rusku političkuretoriku - demokratija je demokratija, bila ona u Francuskoj, SAD iNemačkoj, ili Ukrajini, Rusiji i Jugoslaviji; terorizam je terorizam, paharao on po Izraelu, Afganistanu i Iraku, ili Čečeniji, Bosni i Kosovu; aljudska prava su prava ljudi, pa bili oni Amerikanci, Albanci i Čečeni, iliIračani, Srbi i Rusi. Zapadno javno mnjenje slavi dijalog kao sredstvopostizanja političkih ciljeva, ali zaboravlja da je za dijalog potrebanzajednički jezik i baš ta konzistentna upotreba termina. Jezik kojim oni

313


žele razgovarati njihov je jezik, a krivudanja njihovog pojmovnog aparatateže je pratiti nego slavna “skretanja” Partije u vreme Staljinovih čistki.29

Isto tako, Zapadu koji se već vekovima direktno upravlja premautilitarističko-makijavelističkim načelima potpune delatne nekonzistentnostii amoralnosti (u smislu nepoštovanja običaja), teško je da razume određenazalaganja kako današnje Rusije, tako i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza zapravdu. Za razliku od Francuske i Nemačke koji iračku intervenciju SAD sasaveznicima nisu podržale iz interesa, manje-više ostatka EU koja je nijepodržala zato što je nisu podržale Francuska i Nemačka, Rusija je nijepodržala iz čistih principa. Kao što se iz principa, shodno sopstvenimmoćima, usprotivila pristrasnoj i kratkoročnoj politici međunarodnezajednice pri učešću u konfliktima nastalim tokom rasturanja SFRJ ikosovske krize. Čak i ako stavovi Rusije po tim pitanjima nisu bili ispravni(što je moguće - svi smo pogrešivi), ona je opet u prvi plan izbacila nešto štokao da je u svome pravom smislu zaboravljeno - duh savezništva međunarodima i državama, koji se, pod savremenom parolom “partnerstva”načisto izgubio i utopio u ekonomskoj kalkulaciji profitabilnosti zajedničkognastupanja po određenom pitanju.

Spas svetske civilizacije koja sebe danas gubi u društvu u kome su svevrednosti relativizovane u odnosu na novac, u kome umetnost stagnira, anauka služi isključivo sticanju profita i izgubila je svaku vezu sa svojimizvorima u ljudskoj znatiželji, upitanosti i potrazi za istinom, kome raspad ianarhija prete sa svih strana, a svi ključni i fundamentalni pojmovi na kojimabi ono trebalo da počiva su konvencionalizacijom svedeni na besmisao, ležiu vraćanju istorijskog toka na ono vreme kada stvari nisu tako stajale. Samodruštvo u kome su vrednosti brojne i raznolike, i pri tome pažljivohijerarhizovane, u kome kultura cveta u svim svojim oblicima, nauci,umetnosti, svakodnevnom životu i u kome se najvažnijim pojmovima pridajei najviše značenje (tj. “značaj”, δύναµις), može zaista napredovati ipretendovati da postane svetsko. A današnji Zapad na to pretenduje bez ijednog jedinog od tih ispunjenih uslova, on na to pretenduje grubom silom iekonomskom prinudom. Takvo svetsko društvo predstavljalo bi nasilni paxRomana, i u stvari i ne bi bilo društvo, već bi bilo silom održavani

29 O problemima ideološkog diskursa i njegovog odražavanja na jezik, videti: MihailBahtin, Marksizam i filozofija jezika, Kultura, Beograd, 1980, prve tri glave, str. 9-46,i slavne Orvelove „Principe novogovora”, u: Džordž Orvel, 1984, Izdavački zavod„Jugoslavija”, Beograd, 1977, str. 214-223.

314


konglomerat društava koje niti imaju zajedničku kulturnu nit, niti susposobne da sačuvaju svoju, posebnu.

Potrebno je, dakle, vratiti se na stare vrednosti, i to svaka nacija isvaka država na svoje. Kao što čovek koji ne poštuje sebe ne možepoštovati druge, tako i nacija/država koja ne stavlja sopstvenu kulturu itradiciju za prvorazrednu vrednost ne može prihvatiti i shvatiti tuđu, što jeprvi i osnovni preduslov za stvaranje istinskog svetskog društva. Potrebnoje da, umesto što izmišljaju novu, jedinstvenu kulturu tamo gde je nema,zapadne zemlje, i svi koji ih prate, pogledaju još jednom detaljno onu kojusu ostavili iza sebe, svako za sebe; koja možda nije bila jedinstvena,moderna i globalna, ali svakako jeste bila kultura. Isto tako, pojedinačnedržave trebalo bi da podsete sebe same da su one ipak (a ne kojekakvisavezi i međunarodne organizacije) politički subjekti, akteri i delatnici, i dasu dužni da u toj funkciji nastupaju na svetskoj sceni, služeći globalnimciljevima u duhu čojstva i junaštva Marka Miljanova - štiteći sami sebe oddrugih i druge od sebe. I što je država manja i slabija, to snažnije treba daispolji (političku) hrabrost i stane iza interesa vlastite kulture i tradicije, ašto je moćnija i veća, to više treba da štiti druge od sebe i pazi da nikomenije uskratila ono što kod sebe smatra za najsvetije.

Šta nam donosi budućnost, ne možemo znati, ali više je nego izvesnoda bi u njoj baš Rusija mogla igrati ulogu pionira u stvaranju upravo takvogjednog društva. Trebalo bi to da bude društvo u kome se prvo peva nasopstvenom jeziku i shodno sebi svojstvenim harmonskim i ritmičkimshemama, pa se onda posvećuje bogatstvu koje nudi svetska riznicamuzike. U kome se prvo uživa u ostvarenjima vlastitih pesnika navlastitom jeziku, pa tek onda uči strani, ne da bi se sledila moda ili “držaokorak sa vremenom”, već da bi se i na tom, stranom jeziku čitala poezija.U kome opšti interes nije interes najvećeg, već interes svih. U kome seslavi mir, ali i zna za šta se vredi i mora boriti. U kome je najvredniji onajkoji najviše zna, najbolje radi, misli i stvara, a ne onaj kome tu titulupribavlja etiketa koja se za novac može kupiti.

Takvo društvo treba iznutra da sagradi svaka zemlja za sebe, one slabijeuz pomoć onih snažnijih. I svakako da će u tome procesu najveća zaslugapripasti najsnažnijem. U današnjem trenutku, Rusija to možda nije na poljuvojne sile i ekonomije. Ali na polju svega gore nabrojanog, svakako prednjačiu odnosu na druge, jednako sadašnjošću, jednako perspektivama zabudućnost. A s obzirom na broj i kulturnu šarolikost naroda koji jekonstituišu, s obzirom na pripadnost dvema civilizacijama, s obzirom na

315


svoju izvanrednu tradiciju i istorijsku samosvest, te razumevanje i otvorenostprema tuđemu, ona može da se pokaže silom kakvom su do sada odbijali daje vide, silom ne vojnom niti ekonomskom, već silom pomiriteljskom.

Evropa i SAD bi možda najviše volele Rusiju onemoćalu i obesiljelu,Rusiju-senku svoje negdašnje slave i sjaja, ali ova je na putu da postaneupravo suprotno. Sa druge strane, Rusija, večiti politički idealist, širokogrudiiracionalist koji ne zna ni svoje sopstveno dobro, ne želi da gleda Evropu iSAD nemoćne i priterane u civilizacijski ćorsokak, gde se oni objektivnonalaze. Ona u duhu svog pravoslavnog hrišćanstva, prosvetiteljskog“fraternité” i socijalističkog “sotrudničestva”, voli te zemlje, njihove muzike,filozofije, mode i istorije, ona obožava simbole na kojima se ove temelje i želiim od sveg srca da se vrate nazad na svoj puni kulturni sjaj (kao što ona težika svome punom vojnom i ekonomskom sjaju, koji ovima ne nedostaje), nebi li u njima imala dostojnog sagovornika, sapatnika i saradnika. I utoliko,ona je u prednosti. I utoliko ona ima više da ponudi svetu u budućnosti. Jernjeni principi mogu izgledati nedostatnim i iskrivljenim, nesavršenim iproblematičnim, ali ono što ih pre svega krasi i u čemu su neprevaziđeni -jeste njihova ljudskost.

LITERATURA

1. Aristotel, Nikomahova etika, prevela sa starogrčkog dr Radmila Šalabalić,Kultura, Beograd, 1970.

2. Francis Bacon, The New Organon, The University of Adelaide Library,University of Adelaide, Internet: 26. jun 2005, http://etext.library.adelaide.edu.au/b/bacon/francis/organon/organon

3. Mihail Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, Kultura, Beograd, 1980.

4. Николай Александрович Бердяев, Русская идея. Судьба России,“Издательство В. Шевчук”, Москва, 2000.

5. Николај Александрович Берђајев, “Велики инквизитор”, “Првоискушење”, “Друго искушење”, “Треће искушење” и “Богочовек ичовекобог”, Легенда о Великом Инквизитору, ЦИД, Подгорица, 1998.

6. Библија, превео др Лујо Бакотић, Добра вест, Нови Сад, 1989.

7. Библия. Книги священного писания ветхого и нового завета - нацерковнославянском языке, Российское библейское общество,Москва, 2001.

316


8. Сергеј Николајевич Булгаков, “Иван Карамазов као филозофскитип”, Легенда о Великом Инквизитору, ЦИД, Подгорица, 1998.

9. Kosta Čavoški, Filozofija otvorenog društva, politički liberalizam KarlaPopera, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, 1975.

10. René Descartes, Rasprava o metodi, Matica hrvatska, Zagreb, 1951.

11. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Beseda o Puškinu”, Besede, Izbor izsvetskog besedništva, Kultura, Beograd, 1967.

12. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Braća Karamazovi, Izdavačko preduzeće“Rad”, Beograd, 1977.

13. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Bele noći. Kockar. Dvojnik, Izdavačkopreduzeće “Rad”, Beograd, 1977.

14. Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Mladić, Izdavačko preduzeće “Rad”,Beograd, 1977.

15. André Gide, Povratak iz SSSR-a, Otokar Keršovani, Rijeka, 1980.

16. Николай Гоголь, “Мертвые души”, Сочинения, Издательство“Книжная палата”, Москва, 2000.

17. Kamila Grej, Ruski umetnički eksperiment 1863-1922, Izdavački zavodJugoslavija, Beograd, 1978.

18. Херодотова историја, са старогрчког превео др Милан Арсенић,Матица српска, Нови Сад, 1959.

19. Х. Д. Ф. Кито, Грци, Матица српска, Нови Сад, 1963.

20. Аластер Макинтајер, Кратка историја етике, Плато, Београд, 2000.

21. Tomas Man, “Dostojevski - s merom”, Eseji II, Matica srpska, Novi Sad,1980.

22. Karl Marx, “Prilog kritici Hegelove filozofije prava”, Rani radovi,Naprijed, Zagreb, 1989.

23. Џон Стјуарт Мил, О слободи, Црвени ибис, Београд, 1990.

24. Павле Миљуков, Ш. Сењобос и Л. Езенман, Историја Русије,Minax, Београд, 1998.

25. Džordž Orvel, 1984, Izdavački zavod “Jugoslavija”, Beograd, 1977.

26. Vuko Pavićević, Osnovi etike, BIGZ, Beograd, 1974.

27. Platon, Država, preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlović, BIGZ,Beograd, 2002.

317


28. Поеты Серебряного века. Серебряный век русской поэзии XIX-XXвв., составитель Иван Мазнин, Эксмо, Москва 2004.

29. Василиј Васиљевич Розанов, “Легенда о Великом Инквизитору”,Легенда о Великом Инквизитору, ЦИД, Подгорица, 1998.

Nikola TANASIĆ

RUSSIA AND THE WEST – POLITICS, HISTORY, CULTURE

SUMMARY

In this paper, two visions of Russia and its role in the political and culturalhistory of Europe and the world, as well as in responding to challenges that are yetto be set before the international community, are compared with each other. The firstvision is typical for the West and was built by Western ideology, based mainly onhistorical differences, conflicts and misunderstanding between the two. From thatpoint of view, only those credits and potentials of Russia are acknowledged whichthe West recognises as its own, and those are power, wealth, struggle against fascismand, above all, brilliant Russian science and art of the 19th and 20th century. On theother side, all the aspects of Russian society and culture which are alien to theWesterners are marked as adverse, harmful and backwards. At first, that applies to“communism”, but then to everything else proclaimed “oriental” by thecontemporary ideological discourse - Christian Orthodoxy, “the history ofdisregarding democracy and human rights”, and famous “susceptiveness toauthority” and “proneness to totalitarianism”. That Russia may achieve deeds of anygreater merit for the global society is openly doubted, while the West tends to seeitself as a “big brother” which could help Russia make advantage of its “objectiveriches” and denounce its “objective flaws”, thence finding its place in a world orderit would not be allowed to build actively and independently, but only as a “strategicpartner” of the real doer - West.

The second vision also comes out of a Western perspective, only from adifferent angle - from the starting point of a value crisis, manifested primarily in artsand culture in general, but also in social and political institutions and relationships.This value crisis, one decade after another, increasingly shows itself a big andunsolvable problem for Westerners, especially the political and economic powercentres in charge of their future. Evaluating everything with money has led to moneyas the sole value, while the rest has been made absurd through conventionalism andrelativism. However, an instance of that process has, in the form of a political andcultural globalisation, revealed in post-Soviet Russia a highly local system ofdefence against such crises. It is a specific mechanism of inhibition of foreigninfluences on Russian culture, filtrating aspects of foreign culture which are to be

318


accepted as valuable, reviving and strengthening its own at the same time. Shown anumber of times in history, this mechanism is founded on the values andcharacteristics of a typically Russian national spirit, the ones often criticised byWesterners - proverbial Russian “irrationality”, “immoderation” and “idealism”. Atthe same time, historical and cultural arguments are presented in favour of a claimthat the very Russian model of self-improvement, social reform and uncompromiseddevotion to set ends, might offer adequate answers to burning issues ofcontemporary society. It is also argued that, within Russian society, some of thoseinnate “mechanisms” have shown to be fruitful on numerous occasions in the past,as they were in recent times.

Considering that, the argument of this paper attempted to follow theguidelines of a stretched reductio ad absurdum, starting from Western premises soit could reject them in the end. It endeavoured to avoid dogmatic confrontation ofthe Russian political and cultural model with the Western one, as well as anunnatural division of them into completely different and non-related cosmoses.Contrary to usual (Westerners’) view, it has been argued that the repetitive rising ofthe “iron curtain” and insistence on total (both physical, both theoretical) distinctionbetween these models through history has its origin in Western antagonism towardsRussia, and not the opposite. On the other side – the historical openness of Russiaand her people towards cultural (and political) achievements of the West (tsar Peterthe Great’s reform, Russian Romantics and the Socialist Revolution being the mostobvious examples) speaks in favour of seeing the former as a socio-political actorcapable of coping with global problems. At the same time, positive results inpreserving their own values firstly, and adopting (and cherishing) Western culturalheritage as well, indicate that not only the Russian people are capable to offersolutions to contemporary problems, but (in actual fact) have already done so.Finally, if we accept that the creation of a global society and settling scores withworld problems is to be a result of cultural, not economic, political or vulgarideological (self-)improvement, the conclusion is that Russia, through its history, hasmanaged to develop a cultural model which can be generally acceptable and anapplicable response to the challenges of the future, offering at the same time a widearray of specific solutions for burning issues of our time.

rusija i zapad - politika, istorija, · pdf file- politika, istorija, kultura - abstract the...

Documents