1

Maksin Hong Kingston

ŠAMANKA

S vremena na vreme, četiri puta do sad, moja majka iznosi metalnu tubu u kojoj je njena

diploma sa Medicinskog fakulteta. Na tubi su zlatni krugovi preko kojih je prevučeno sedam

crvenih linija – apstraktni ideografi za “radost.” Tu si i mali cvetovi koji izgledaju kao točkići

zlatne mašine. Sudeći po delićima oznaka na kineskim i američkim adresama, pečatima i

poštanskim markicama, porodica je poslala avionom tubu iz Hong Konga 1950. Ulubila se u

sredini, a ko god je pokušao da oguli nalepnice prestao je, ostavivši srebrne ogrebotine koje su

zarđale. Neko je pokušao da odvali donji deo pre nego što je otkrio da se tuba otvara na sredini.

Kada sam je otvorila, miris Kine je izleteo napolje, hiljadu godina star šišmiš koji je izleteo teške

glave iz kineskih pećina gde su šišmiši beli kao prašina, miris koji dolazi iz daleka, iz udaljenih

delova mozga. Sanduci iz Kantona, Hong Konga, Singapura i Tajvana mirišu isto tako, samo

jače, zato što su ih Kinezi nedavno poslali.

U tubi su tri svitka, jedan unutar drugog. Na velikom piše da u dvadeset trećoj godini

Narodne republike, škola za babice u Keungu, gde je završila dve godine poduke i bolničke

prakse, izdaje diplomu mojoj majci koja je na pismenom i usmenom ispitu pokazala da je vična u

porodiljstvu, pedijatriji, ginekologiji, “midicini”, “herurgiji”, fizikalnoj terapiji, oftamologiji,

bakteriologiji, dermatologiji i negovateljstvu. Ovaj dokument ima osam pečata: jedan, engleska i

kineska imena škole zajedno u reljefnom krugu; jedan, poseban kineski, sa rodom i velikom

bebom iscrtanim mastilom boje lavande; jedan, kineski pečat škole; jedan, papirni pečat

bledonarandžaste boje koji je zalepljen po ivicama kao ukras; jedan, crveni pečat dr Vu Pak-

lianga M.D., Lion, Berlin, predsednika i “Ex-assistant étranger á la clinique chirugicale et

d’accouchement de l’université de Lyon”; jedan, crveni pečat dekana Vu Jin-kama M.D.; jedan,

lični pečat moje majke sa simbolima koji su veći od predsednikovih i dekanovih; i jedan, sa

brojem 1279 na poleđini. Iza potpisa dekana Vua stoji “(Heket).” Pročitala sam u knjizi iz

istorije da su Medicinski fakultet za žene Heket u Kantonu osnovale doktorke Evropljanke u

devetnaestom veku.

Školski pečat je otisnut preko fotografije moje majke snimljene kada je imala trideset

sedam godina. Na diplomi piše da je imala dvadeset sedam. Izgleda mlađe od mene, obrve su joj

gušće, usne punije. Njena prirodno kovrdžava kosa je podeljena na razdeljak s leve strane, jedan

talasasti uvojak joj je pobegao nadesno. Obučena je u belu odoru naučnika i ne brine o svom

izgledu. Zuri pravo napred kao da može da me vidi i kroz mene unuke i unuke unuka. Oči su joj

zamagljene kao kod svih ljudi koji su nedavno stigli iz Azije. Oči joj ne gledaju u kameru. Moja

majka se ne smeši; Kinezi se ne smeše na fotografijama. Njihova lica odašilju naredbe rođacima

u dalekim stranim zemljama – “Šaljite novac” – i potomcima zauvek – “Stavljajte hranu ispod

naših slika.” Moja majka ne razume slike kineskih Amerikanaca. “Šta se smeju?” pita.

2

Drugi svitak je duga uska fotografija diplomaca sa školskim zvaničnicima koji sede u

prvom redu. Odmah sam spazila majku. Njeno lice je tačno takvo, mada četrdeset godina mlađe.

Toliko mi je poznata da mogu da pogodim da li je lepa ili sretna ili pametna samo ako je poredim

sa drugim ženama. Za ovu formalnu grupnu fotografiju namazala je kosu uljem da bi je ispravila

i očešljala u paž srednje dužine koji nose i sve ostale devojke. Na licima drugih žena, strankinja,

mogu da prepoznam iskrivljena usta, skrenut pogled, stisnuta ramena. Moja majka nije blaga;

devojka sa malim nosem i jamicom ispod donje usne je blaga. Moja majka nije duhovita, ne kao

devojka na kraju reda koja je podigla bradu u parodiji poze diplomca. Moja majka nema

nasmejane oči; starija profesorka (dekanica Vu?) u prvom redu ima bore oko očiju od smejanja, a

jedini član fakultetskog osoblja koji nosi zapadnjačko odelo ima i zapadnjački osmeh. Većina

diplomaca su devojke čija lica još nisu formirana; lice moje majke se više neće menjati, osim što

će ostariti s prolaskom vremena. Ona je inteligentna, oprezna, lepa. Ali ne mogu da zaključim da

li je sretna.

Diplomke kao da su negde drugde gledale kada su kačile ruže, zinije ili hrizanteme na

svoje stroge crne haljine. Jedna mršava devojka nosi svoju na sredini grudi. Nekoliko njih ima

cvet iznad leve ili desne bradavice. Moja majka je stavila svoj cvet, hrizantemu, ispod leve dojke.

Kineske haljine su u to vreme bile potpuno ravne, skrojene kao da žene nisu imale grudi; ove

mlade doktorice, nenaviknute na ukrase, možda su videle svoje grudi kao crno prostranstvo bez

repera gde bi mogle da prikače cveće. Možda nisu mogle da skrate taj dugi pogled koji traje

samo par godina nakon što Kinez emigrira. Na ovoj slici oči moje majke su takođe velike zbog

onog što su obuhvatile – okean koji se pruža izvan Kine, zemlje izvan okeana. Većina imigranata

nauči varvarsku direktnost – kako da se usredsrede i zure nevaspitano u lice osobe sa kojom

pričaju kao da pokušavaju da je uhvate u laži. U Americi moja majka ima oči snažne kao

gromade stena, nikada joj pogled ne pobegne sa lica, ali još uvek nije naučila da stavi ukrase ili

iglu na gramofonsku ploču niti je prestala da vidi zemlju s druge strane okeana. Sada joj oči

uključuju rođake u Kini baš kao što su nekad uključivale mog oca koji se smešio i smešio u

mnogobrojnim zapadnjačkim odelima, po jednom za svaku fotografiju koju joj je poslao iz

Amerike.

On i njegovi prijatelji su se slikali u kupaćim kostimima na plaži na Koni Ajlendu, slani

vetar sa Atlantika im je mrsio kosu. On je onaj u sredini sa rukama prebačenim preko ramena

drugara. Poziraju u kabini dvokrilca, na motociklu i na travnjaku pored znaka “Ne gazi po travi.”

Uvek su nasmejani. Moj otac u beloj košulji sa zavrnutim rukavima nasmejan ispred gomile

čistog rublja u perionici. U proleće nosi slamnati šešir nakrivljen u stilu Freda Astera. Izlazi i

pleše niz stepenice, jedna noga napred, jedna nazad, s rukom u džepu. Pisao joj je o američkom

običaju da se zgaze slamnati šeširi kad dođe jesen. “Ako hoćeš da sačuvaš šešir za sledeću

sezonu”, kaže, “moraš ranije da ga ostaviš jer kada ideš podzemnom železnicom ili šetaš Petom

avenijom bilo koji stranac može da ti ga zgrabi i izgazi. Tako oni ovde slave promenu godišnjih

doba.” Zimi je nosio sive filcane šešire i sivi kaput. Sedi na steni u Central parku. Na jednoj

fotografiji se ne smeje; neko ju je snimio dok je studirao, lice mu je zamagljeno od jakog svetla

stone lampe.

3

Nema fotografija moje majke. Na dva mala portreta, međutim, na čelu joj je crni otisak

nečijeg palca, kao da joj je neko mastilom nacrtao šiške, kao da je neko obeležio.

“Majko, da li su šiške ušle u modu nakon što je snimljena ova fotografija?” Jednom je

rekla da. Neki drugi put kad sam je pitala, “Što imaš otisak prsta na čelu?” rekla je, “Tvoj Prvi

ujak je to uradio.” Nije mi se svidela nesigurnost u njenom glasu.

Zadnji svitak sadrži čitave kolone kineskih reči. Jedine engleske reči su “Ministarstvo

zdravlja, Kanton” odštampane preko lica moje majke, na istoj fotografiji kakva je i na diplomi.

Stalno je gledam da vidim da li je bila uplašena. Iz godine u godinu moj otac niti je dolazio kući

niti je slao po nju. Njihovo dvoje dece je bilo mrtvo već deset godina. Ako se uskoro ne vrati,

neće ni biti više dece. (“Imali su tri i dve godine, dečak i devojčica. Već su znali da govore.”)

Moj otac je ipak redovno slao novac, a nije imala ni na koga da ga potroši osim na samu sebe.

Kupovala je dobru odeću i obuću. Onda je rešila da iskoristi novac i postane doktorica. Nije

otišla u Kanton odmah nakon što su deca umrla. U Kini je bilo vremena da se stavi tačka na

osećanja. Kao što je to učinio i moj otac, moja majka je brodom otišla iz sela. Na brodu je bila

nacrtana ptica da ga zaštiti od brodoloma i vetrova. Imala je sreće. Sledeći brod su napali pirati

koji su kidnapovali sve putnike, čak i starice. “Šezdeset dolara za staru damu”, govorili su

banditi. “Sama sam otplovila do glavnog grada cele pokrajine.” Sa sobom je ponela braon kožni

kofer i mornarsku vreću u kojoj su bila dva dušeka.

Upravitelji škole su joj dodelili sobu u spavaonici koju je delila sa još pet žena koje su se

raspakivale kad je ušla. Pozdravile su je i ona je pozdravila njih. Ali niko nije želeo da se

sprijatelji pre nego što završi sa raspakivanjem, nakon što je svaka stvar pažljivo stavljena tako

da su podelile sobu na šest delova. Moja majka je primetila ime koje je napisala na prijavi za

školu prikačeno na uzglavlje kreveta i zlovolja koju je osetila zbog toga što nije stigla dovoljno

rano da izabere najbolji krevet je nestala. Brave na njenom koferu su se otvorile uz veselo

škljocanje; uživala je videvši još jednom kako njene lepo poređane stvari idu jedna uz drugu,

čiste na zelenoj postavi kofera. Presavila ih je pre nego što ih je poređala u fioku koja joj je

pripadala. Onda je izvadila pera i mastionicu, atlas sveta, pribor za čaj i kanister za čaj, kutiju sa

šivaćim priborom, lenjir sa oznakama od pravog zlata, papir za pisanje, koverte sa širokom

crvenom linijom koja je označavala da pismo ne sadrži loše vesti, zdelu i srebrne štapiće za jelo.

Svaku stvar je pažljivo jednu po jednu poređala po polici. Raširila je prekrivače preko kreveta i

složila uredno papuče jednu pored druge ispod kreveta. Posedovala je mnogo više stvari –

nameštaj, svadbeni nakit, tkanine, fotografije – ali ostavila je te oneraspoložavajuće dragocenosti

na brigu porodici. Nikada nije uspela da sve dobije nazad.

Žene koje su stigle ranije nisu se ponudile da joj pomognu da se raspakuje ne želeći da joj

kvare zadovoljstvo ili da se nameću. Jako malo žena je uspelo da zaista živi san svake žene – da

ima sobu, ili makar samo deo sobe, u kojoj je nered samo ako ga ona napravi. Knjiga bi ostala

otvorena na istoj stranici koju je pritisnula dlanom, niko se ne bi žalio da polje nije uzorano ili da

krov prokišnjava. Prala bi samo svoju zdelu i čistila samo mali, ograničeni prostor; imala bi

samo jednu fioku da sprema, samo jedan krevet da namešta.

4

Zatvoriti vrata na kraju radnog dana koji se ne preliva u veče. Baciti knjige nakon što su

pročitane tako da s njih ne mora da se briše prašina. Pretresti kutije u novogodišnjoj noći i baciti

pola stvari koje su unutra. Ponekad iz čiste ekstravagancije uzbrati buket za samo jedan sto. I

druge žene, osim mene, verovatno su sanjarile o sličnom bezbrižnom životu. Videla sam slike iz

doba komunizma koje su prikazivale zadovoljnu ženu kako sedi na krevetu i šije. Iznad glave na

polici je jedna jedina kutija koja joj pripada. Reči urezane na kutiji znače “Lomljivo”, ali

doslovno znače “Imaj srca.” Žena izgleda veoma smireno. Revolucija je stala na kraj prostituciji

tako što je dala ženama ono što su želele: posao i sopstvenu sobu.

Slobodna, bez porodice, moja majka će živeti dve godine bez obaveze da ikome služi.

Neće morati da obavlja poslove za tiransku svekrvu koja je imala uvezana stopala ili da uvlači

konac u igle za stare dame, ali takođe neće imati ni robinje ni nećake koje bi nju služili. Sada će

dobiti toplu vodu samo ako podmiti poslužitelja. Kada sam kretala na koledž majka mi je rekla:

“Daj poslužitelju pomorandže.”

Dve cimerke moje majke koje su već poređale stvari tako da su bile zadovoljne njima,

skuvale su čaj i postavile sto na koji su stavile ostatak hrane koje su spakovale za put. “Da li si

već jela, naučnice?” pozvale su moju majku. “Naučnice, dođi da popiješ čaj”, govorile su jedna

drugoj. “Donesi šolju.” Ovakva darežljivost je dirnula moju majku – kuvanje čaja, čin

skromnosti i poštovanja. Donela je hranu i smokve od kojih je napravila slatko na imanju. Svi su

pohvalili njihov ukus. Žene su rekle iz kojih su sela i koja će imena koristiti. Moja majka nije

otkrila da je već imala dvoje dece i da su neke od devojaka u sobi dovoljno mlade da bi mogle da

joj budu ćerke.

Onda su sve otišle u amfiteatar i dva sata slušale govore profesora. Rekli su

studentkinjama da će početi sa tekstom koji je star koliko i carstvo naroda Han, kada recept za

dugovečnost još nije bio izgubljen. Čang Čung-čing, otac medicine, pripovedao je o tome kako

dva moćna vetra, jang i jin, duvaju kroz ljudsko telo. Vredne studentkinje bi trebalo da već te

večeri počnu da uče napamet njegovu knjigu o prehladama i groznicama. Nakon što usavrše

drevne lekove koji su još uvek delovali, počeće da uče o najsavremenijim otkrićima zapadnjačke

medicine. Kad budu diplomirale – one koje budu najupornije – imaće više znanja od bilo kog

drugog doktora u istoriji. Žene se sada bave medicinom već pedeset godina, rekla je jedna

profesorica, koja ih je pohvalila što će biti deo tog broja koji se povećava i takođe što su došle u

školu u kojoj se predaje i savremena medicina. “Vi ćete doneti nauku u sela.” Na kraju programa,

profesori su se leđima okrenuli studentima i svi su se tri puta poklonili doktoru Sun Jat-Senu koji

je bio hirurg na zapadu pre nego što je postao revolucionar. Onda su otišle u salu za ručavanje na

večeru. Moja majka je počela da uči lekcije napamet odmah posle večere.

Studentkinje su mogle da uče na dva mesta: u sali za ručavanje, nakon što su stolovi bili

raščišćeni kako bi na njima moglo da se radi, svako bi glasno ponavljao lekcije tokom

zajedničkih sesija učenja napamet; ili za svojim stolom u sobi. Većina studentkinja je išla u salu

radi društva. Moja majka je uglavnom ostajala u sobi ili, kada bi druge cimerke takođe želele

malo privatnosti, odlazila bi na tajno skriveno mesto koje je pronašla tokom prve nedelje

boravka u školi. Tu i tamo bi otišla u salu i malo ponavljala sa najnaprednijom grupom, ne bi

5

propustila nijedan slog, onda bi zevnula i poželela svima laku noć. Vrlo brzo je stekla reputaciju

briljantne studentkinje, prirodne naučnice kojoj je bilo dovoljno da samo baci pogled na knjigu i

da zna sve.

“Druge studentkinje su se otimale da sede pored mene na ispitima”, pričala mi je majka.

“Samo jedan pogled na moj papir, kada bi se pogubile, bio bi im dovoljan da nastave.”

“Da li si ikad pokušala da ih sprečiš da prepisuju od tebe?”

“Naravno da nisam. Bilo im je potrebno da samo pokupe jednu ili dve reči, a onda bi se

setile ostalog. Mnogo više znakova dobiješ pri stvarnoj dijagnostici. Pacijenti nadugačko pričaju

o tome šta im fali. Osetila bih kako im kuca puls ispod vrhova mojih prstiju – toliko jasniji od

papirnih lutaka u udžbenicima. Odrecitovala bih simptome i tih par reči bi bilo dovoljno da

čitava poglavlja o lekovima pokuljaju iz mog mozga. Većina ljudi nema mozak koji tako

funkcioniše.” Pokazala je na fotografiju trideset sedam diplomki. “Sto dvanaest studentkinja je

otpočelo studije u isto vreme kad i ja.”

Sumnjala je da ni ona nema pravu vrstu mozga, moj otac je bio taj koji je mogao da

recituje čitave pesme. Da bi nadoknadila nedostatak, učila je u tajnosti. Takođe je sebi dala

prednost od dvadeset godina u poređenju sa mladim devojkama, mada je priznavala samo deset,

što ju je takođe primoravalo da zapne. Od starijih se očekivalo da budu pamentiji; bili su bliži

bogovima. Nije želela da načuje studentkinje ili profesore kako govore: “Mora da je strašno

glupa, nije ništa bolja od ostalih mada je za čitavu generaciju starija. Tako je glupava da mora da

uči dan i noć.”

“Učila sam mnogo unapred”, pričala mi je majka. Učila sam kad je duboko ravnomerno

disanje dopiralo iz kreveta i drvenih pregrada. Noć pre ispita, dok su druge studentkinje ostajale

budne, ja sam išla ranije u krevet. Rekle bi, ‘Zar nećeš da učiš?’, a ja bih odgovorila, ‘Ne, malo

ću da šijem,’ ili ‘Noćas hoću da napišem pisma’. Pustila bih ih da se smenjuju pored mene na

ispitima. “Znoj teškog rada ne treba da se vidi. Mnogo je otmenije da se čini da imaš milost

bogova.”

Možda je tajno mesto moje majke bila soba u studentskom domu koju je opsedao duh.

Mada su morale da se guraju u drugim sobama, nijedna od devojaka ne bi prespavala u toj sobi.

Navikle da se ugnezde u krevetu pored braće, sestara i bake, radije su se odrekle dela privatnosti

nego što bi zauzele ukletu sobu kao teritoriju koja pripada ljudima. Niko nije živeo u njoj bar pet

godina, još od vremena kada je niz susreta sa duhom toliko uplašio njene stanovnice da im se

mozak poremetio i nisu više mogle da studiraju. One koje je opsedao bi užasnute vrisnule,

pokazale u vazduh koji se naravno zgusnuo. Iznenada bi se okrenule i vratile odakle su došle.

Kada bi išle iza ćoška, brzo bi se pribile uza zid kako bi na vreme ugledale što god da se

neumitno i nesvesno kretalo napred. Jedna devojka je pocepala sve fotografije na kojima je

snimila prijateljice u toj sobi. Stranac sa rukama koje vise uz telo i koji stoji pored zida u

pozadini bio je duh. Devojka je insistirala da niko nije stajao na tom mestu kada je napravila

snimak. “To je bio foto duh”, rekla je moja majka dok je studentkinja plela priču. “Ta devojka

nije trebala da se plaši. Većina duhova su samo noćne more. Neko je trebalo da je drži i protrlja

joj uši kako bi se probudila.”

6

Moja majka je uživala u tim orgijama straha. Davanje imena joj je išlo od ruke – Duh

Zida, Duh Žabe (žabe su “nebeski pilići”), Sadrug u jelu. Mogla je da nađe opise fenomena u

drevnim zapisima – pričama Zelenog Feniksa, “Sedam čudnih priča zlatne boce”, “O čemu

Konfučije nije pričao.” Mogla je da pruži validitet ukazivanjima duhova.

“Ali duhovi ne mogu da budu samo noćne more”, protestvovala je devojka koja je pričala

priču. “Oni ulaze pravo u sobu. Jednom je naša cela porodica videla pehare za vino kako se

okreću i mirisne štapiće kako mašu kroz vazduh. Pozvali smo sveštenika koji se razume u magiju

da bdi sa nama cele noći. I on je video vrhove mirisnih štapića kako šaraju narandžaste simbole u

vazduhu – ideografe, rekao je. Pratio je njihove pokrete i ocrtao ih četkicom na crvenom papiru.

Kad ono, bila je to poruka od pra-pradede. Trebalo je da stavljamo bogatije ponude i papirni

model forda ispod njegove slike. Nakon što smo to uradili, duh je odmah prestao da nas

proganja.”

“Više bih volela da mislim da su nam preci zaposleniji nego da se bave tako nečim”,

rekla je moja majka, “ili bar da su upokojeniji. Da, verovatno su upokojeniji. Možda je to bio

duh neke životinje što vam je opsedao kuću, a vaš deda ga je nekako oterao.” Nakon po njenom

mišljenju taktične pauze, rekla je: “Kako možemo da znamo da li su duhovi nastavak života

mrtvih? Zar duhovi ne bi mogli da budu potpuno druga vrsta stvorenja? Možda ljudska bića

jednostavno umru i to je kraj. Mislim da mi to ne bi toliko smetalo. Šta biste vi radije bile? Duh

koji je stalno na oprezu i želi da ga nahrane? Ili ništavilo?”

Ako bi devojke koje su pričale priče tešile jedna drugu naučnim dokazima, onda bi majka

pustila da vazduhom lete priče isto onoliko stvarne kao šišmiši u noći koja pritajeno osluškuje.

Praktična kakva je bila, nikad ne bi izmišljala priče, već bi samo pričala istinite. Ali te večeri,

devojke su se šćućurile ispod pokrivača, a vrata sobe sa duhom su zjapila samo nekoliko koraka

dalje.

“Jeste li čule to?” neko bi prošaputao. I stvarno, kad god bi im glasovi utihnuli u isto

vreme, udarac ili škripanje bi se nepogrešivo začulo negde u središtu zgrade. Devojke bi se

pribile jedna uz drugu i zakikotale.

“To je bio vetar”, rekla bi moja majka. “To je neka devojka zaspala čitajući u krevetu pa

joj je ispala knjiga.” Ne bi ni poskočila niti bi se zakikotala.

“Ako si tako sigurna”, rekla je jedna drska devojka, možda baš ona što je prkosno isturila

bradu na fotografiji, “što ne odeš tamo i ne pogledaš šta ima?”

“Pa naravno”, rekla je moja majka. “Baš sam i sama pomislila da to uradim”, uzela je

lampu i ostavila prijateljice, koje su bile impresionirane, u mračnijoj sobi. Napredovala je

smireno budeći uglaste senke duž oba kraja hodnika, a onda je za svaki slučaj istražila i drugo

krilo. U sobi sa duhom, vrata su se otvorila kao usta, zastala je i, koraknuvši unutra, bacila svetlo

u sve ćoškove. Videla je bale platna u čvornovatim gomilama; izgledale su kao gnomi, ali nisu

bili gnomi. Koferi i kutije su bacali senke nalik stepenicama po zidovima i podu. Ništa neobično

nije pretilo niti žurno pobeglo. Nije bilo promene u temperaturi niti čudnog mirisa.

Okrenula je leđa sobi i polako prošetala kroz još jedno krilo. Nije htela da se previše brzo

vrati. Njene prijateljice, mada čovek ne duguje ništa prijateljima, moraju da budu zadovoljne što

7

je sve detaljno pretražila. Nakon što je dovoljno dugo bila hrabra, vratila se devojkama koje su

pričale priče. “Ništa nisam videla”, rekla je. “Nema ničega strašnog u celom studentskom domu,

uključujući i ukletu sobu. I nju sam proverila. Ušla sam u nju baš malopre.”

“Duh počinje da se pojavljuje u ponoć”, rekla je nepopustljiva devojka sa isturenom

bradom. “Sad još nema ni jedanaest.”

Možda je moja majka bila uplašena, ali bila je žena zmaj (“moj totem, tvoj totem”).

Mogla je da ulije sebi hrabrost. Tokom opasnosti raširila je svoje zmajske kandže i uzburkala

svoju svetlucavu crvenu krljušt i razvila svoje spiralne zelene šare. Opasnost je bila prava prilika

da se pravi važna. Kao zmajevi koji žive pod strehama hramova, moja majka je gledala s visoka

obične ljude koji su bili usamljeni ili uplašeni.

“Tako mi se prispavalo”, rekla je moja majka. “Neću da čekam do ponoći. Idem da

spavam u sobi sa duhom. Tako, ako se išta desi, neću to propustiti. Nadam se da ću uspeti da

prepoznam duha kad ga vidim. Nekad se preruše u nekog tako običnog da nisu baš nešto naročito

interesantni.”

“Aiaa. Aiaa”, uzviknule su devojke koje su pričale priče. Moja majka se zadovoljno

nasmejala na njihove uzvike.

“Zvaću vas ako mi se nešto loše desi”, rekla je. “Ako sve utrčite u isto vreme, verovatno

ćete moći da ga uplašite i oterate.”

Neke od njih su obećale da će doći; neke su ponudile svoje talismane – grančicu sa drveta

breskve, hrišćanski krst, crveni papir sa dobrim rečima napisanim na njemu. Ali moja majka ih je

sve odbila. “Ako uzmem talismane, duh će se sakriti od mene. Neću saznati kakva je to vrsta

duha, ili čak da li tamo uopšte živi neki duh ili ne. Samo ću da ponesem nož da mogu da se

odbranim i roman u slučaju da mi bude dosadno i ne budem mogla da zaspim. Vi zadržite

talismane; ako slučajno pozovem u pomoć, ponesite ih sa sobom.” Otišla je do svoje sobe i

ponela oružje i knjigu, doduše ne roman, nego udžbenik.

Dve cimerke su je ispratile do uklete sobe. “Zar se ne bojiš?” pitale su je.

“Čega da se bojim?” pitala je. “Kako bi duh mogao da mi naudi?” Ali zastala je na

vratima. “Slušajte”, rekla je, “ako sam jako uplašena kad me vidite, nemojte da zaboravite da mi

protrljate uši. Dozivajte moje ime i kažite mi kako da se vratim kući.” Rekla im je svoje lično

ime.

Otišla je pravo do kraja sobe gde su kutije bile naslagane pored prozora. Sela je na njih sa

lampom pored i gledala svoj žuti i tamni odsjaj na tami prozora. “Baš sam lepa”, mislila je.

Skupila je šake i prislonila ih na prozor kako bi mogla da vidi napolje. Tanki mesec je provirivao

kroz oblake, a duga trava se njihala. “To je isti mesec koji vide u selu Nova Zajednica”,

pomislila je, “iste zvezde.” (“To je isti mesec koji vide u Kini, iste zvezde mada samo malo

pomerene.”)

Kada je spustila lampu pored kreveta, soba joj se učinila tamnijom, prozori bez zavesa su

unutra pustili golu noć. Dobro se umotala u pokrivač, koji je majka sašila pre nego što je umrla

mlada. U sredini jedne ivice moja baka je ušila maleni satenski trougao, crveno srce da štiti vrat

moje majke, kao da je još njena beba.

8

Moja majka je naglas čitala; možda su drugi mogli da čuju njen smireni glas. Možda je i

duh mogao da je čuje; nije znala da li će ga njen glas prizvati ili oterati. Ubrzo su ideografi

podigli noge, raširili krila i poleteli kao crne ptice; tačke su im bile oči. Njene oči su počele da se

sklapaju. Zatvorila je knjigu i ugasila lampu.

Nova tama se zgusnula u sobi, nalila mastilom meso i ocrtala kosti. Majka je bila ponovo

budna. Bila je oštro svesna sebe – kostiju, žila, čula – ali nije se uplašila. Već je i ranije bila tako

ogoljena, kada je putovala gore u planine, u redak sneg – samoća u belini je veoma nalik samoći

u crnilu. I jedrila je brodom sigurno, između kopna i kopna.

Nije znala da li je zaspala ili ne kada je čula kako hujanje dopire ispod kreveta. Grčevi

straha su joj ščepali tabane dok se nešto živo, klokotavo, pelo uz dno kreveta. Prekotrljalo se

preko nje i navalilo na njene grudi. Tako je samo sedelo tamo. Disalo je bez daha, pritiskajući je,

crpeći svu snagu iz nje. “O ne, Duh koji sedi”, pomislila je. Oduprla se o stvorenje kako bi imala

tačku oslonca koja bi joj pomogla da se izvuče ispod njega, ali ono je upilo svu njenu snagu i

postalo još teže. Prsti i dlanovi su joj bili vlažni, smanjivali su se na debelom kratkom krznu

duha nalik životinjskom krznu, klizili niz toplu gustinu kao što ljudsko meso klizi uz mišiće i

kosti. Zgrabila je pramenove krzna i vukla. Štipala je kožu odakle je rasla dlaka i kopala noktima.

Primorala je ruke da traže oči, skrivene negde u krznu, ali ništa nije mogla da nađe. Podigla je

glavu da ga ugrize, ali je pala nazad iscrpljena. Masa se još više zgusla.

Mogla je da vidi nož kako svetluca na mesečini, pored lampe. Ali ruka joj je postala tako

teška, teret koji nije mogla da se natera da digne. Kad bi samo mogla da se pomeri do ivice

kreveta, možda bi mogla da padne i dohvati nož. Kao da se hrani njenim mislima, duh se proširio

preko cele njene ruke.

Visoki zvuk zvonjave je postao tako glasan da je mogla da ga čuje, shvatila je da je počeo

da bruji negde na rubu njenog mozga pre nego što se duh pojavio. Plitko je disala, dahtala kao da

se porađa i nije mogla ni da uzvikne. Soba je pevala, kao da je sam vazduh postao pun

elektriciteta zbog te zvonjave; sigurno će je neko čuti i doći da joj pomogne.

Ranije te noći, s druge strane zvonjave, mogla je da čuje ženske glasove kako pričaju. Ali

ubrzo njihova priča je prestala. Škola je spavala. Mogla je da oseti da su se njihove duše uputile

na putovanje; prikrala se neka lakoća koje nije bilo u spavaonicama tokom dana. Čak i kad ne bi

posmatrala bebe okrenute na leđa, uvek je mogla da pogodi – posle ljuljanja i pevanja i pričanja

priča pred spavanje i ćutanja kako ih ne bi trgla – trenutak kad su zaspale. Neka napetost bi

nestala iz njihovih tela, iz kuće. Izvan užasnog straha od divljanja duha, osetila je to opuštanje u

celoj spavaonici. Niko neće doći da vidi kako je.

“Nećeš pobediti, Grmalju”, rekla je duhu. “Ne pripadaš ovde. A postaraću se za to da

odeš. Kada svane jutro, samo jedno od nas će kontrolisati sobu, Duše, a to ću biti ja. Marširaću

uzduž i popreko; igraću, neću se šunjati i puzati kao ti. Izaći ću pravo kroz ta vrata, ali vratiću se.

Hoćeš li da znaš šta ću ti doneti na poklon? Doneću vatru, Duše. Pogrešio si kad si se nastanio na

medicinskom fakultetu. Imamo ormane pune alkohola, pune laboratorije. Imamo zajedničku

kuhinju sa teglama visokim kao ljudi pune ulja i masti za pečenje, dovoljno da vatra gori mesec

dana, a da se ne preskoči nijedan prženi obrok. Sipaću alkohol u moju kantu i zapaliću je. Ima da

9

te vatrom izgonim napolje, Duše. Zavitlaću kantu preko tavanice. Onda će iz kuhinje moje

drugarice doći sa mašću; kada je zapalimo, dim će ispuniti svaki ćošak i pukotinu. Gde ćeš onda

da se sakriješ, Duše? Tako ću počistiti ovu sobu da je nijedan duh nikada više neće posetiti.

“Ne predajem se”, rekla je. “Nema bola koji možeš da mi naneseš koji ne mogu da

izdržim. Grešiš ako misliš da sam te se uplašila. Nisi ti za mene nikakva misterija. Čula sam i pre

za duhove koji sede. Jeste, ljudi zu preživeli susrete sa vama i pričali o njima. Ubijate bebe,

kukavice jedne. Nisi nimalo opasniji od mačke koja se gnezdi. Kad mi pas sedi na nogama, teži

je od tebe. Misliš da je ovo patnja? Uši će mi zvoniti glasnije ako uzmem aspirin. Jesu li to svi

trikovi koje imaš, Duše? Da sediš i zvoniš? To nije ništa. Duh Metle može bolje. Ne možeš čak

ni da poprimiš interesantan oblik. Samo si gromada. Gromada sa dlakavom guzicom. Mora da

nisi ni duh. Pa naravno. Duhovi ni ne postoje.”

“Da ti podučim, Grmalju. Kada je učitelj Jen ocenjivao ispite u provinciji jedne godine,

dlakava stvar ružna kao ti mu je blebnula na sto. (Taj je bar imao užarene oči, nije bio tako slep i

glup kao ti.) Jen je podigao svoj štap za kažnjavanje i izudarao ga kao da je đak. Jurio ga je po

učionici. (Nije bio lenj i ćopav). A onda je nestao. Kasnije, Jen nas je podučio: ‘Nakon života,

racionalna duša se penje uz zmaja; osećajna duša silazi niz zmaja. Tako da u svetu ne mogu da

postoje duhovi. Ta stvar mora da je bila Duh Lisice. Mora da si i ti to – Duša Lisice. Tako si

dlakav da mora da si lisica koja čak ne zna ni da se pretvori u nešto drugo. Nisi baš nešto

pametan za Dušu Lisice, moram da kažem. Nema trikova. Nema krvi. Gde su ti ledeni dah i trula

omča mrtvaca sa vešala? Ne bacaš cipele pod strehu? Ne pretvaraš se u prelepu tužnu damu? Ne

prerušavaš se u moje pokojne rođake? Ništa od utopljenice sa morskom travom upletenom u

kosu? Nema zagonetki ili igre kažnjavanja? Baš si neki jadan duh. E, kad donesem ulje, ima da

te ispržim za doručak.”

Onda je ignorisala duha na svojim grudima i preslišavala se lekcije za sledeći dan. Mesec

se pomerao s jednog na drugi prozor, a čim je svanula zora, stvar se odgegala, brzo se spuštajući

niz nogu kreveta.

Zaspala je i spavala dok nije bilo vreme za časove. Rekla je da će spavati u toj sobi i to je

i uradila.

Probudila se kad su studentkinje dojurile u sobu. “Šta se desilo?” pitale su gurajući se

ispod pokrivača da bi se ugrejale. “Da l’ se išta desilo?”

“Protrljajte mi uši molim vas”, rekla je moja majka, “i povucite ih gore-dole. U slučaju da

sam izgubila neki deo sebe, želim da me dozovete nazad. Bila sam uplašena, a strah me je možda

oterao iz tela i uma. Onda ću vam ispričati priču.” Dve prijateljice su je uzele za ruke, dok joj je

treća držala glavu i uzevši školjku svakog uha između kažiprsta i palca trljala ih pevušeći: “Vrati

se kući, vrati se kući, Hrabra Orhidejo, koja si se borila sa duhom i pobedila. Vrati se u To

Keung školu, u grad Kvantung, u proviniciji Kvantung. Tvoje koleginice te čekaju, učena Hrabra

Orhidejo. Vrati se kući. Vrati se kući. Vrati se i pomogni nam sa našim lekcijama. Škola ubrzo

počinje. Dođi na doručak. Vrati se ćerko sela Nove Zajednice, u provinciji Kvantung. Tvoja

braća i sestre te dozivaju. Tvoji prijatelji te dozivaju. Trebaš nam. Vrati nam se. Vrati se u To

10

Keung školu. Imaš posla. Vrati se doktorko Hrabra Orhidejo, ne plaši se. Ne plaši se. Sada si

sigurna u To Keung školi. Sve je u redu. Vrati se.”

Smirenost je u dugim talasima grejala moju majku i krepila je. Njena duša joj se u

potpunosti vratila i sretna, udobno se smestila unutar nje, u tom trenutku više nije putovala u

prošlost u kojoj su joj ostala deca ili u Ameriku da bude sa mojim ocem. Vratila se među ljude.

Odmarala se posle bitke. Pustila je prijatelje da se brinu o njoj.

“Eto”, rekla je njena cimerka i još jednom joj snažno povukla uho, “izlečena si. Sad nam

ispričaj šta se desilo.”

“Završila sam sa čitanjem knjige”, rekla je moja majka, “i još uvek se ništa nije dešavalo.

Slušala sam udaljeno lajanje pasa. Odjednom je Sedeći Duh u punoj veličini narastao sve do

tavanice i bacio se na mene. Gomile krzna su mu skrivale kandže i zube. Bez prave glave, bez

očiju, bez lica, na tako niskom nivou reinkarnacije da nije čak ni imao oblik prepoznatljive

životinje. Oborio me je i počeo da me davi. Bio je veći od vuka, veći od majmuna i stalno je

rastao. Probola bih ga nožem. Isekla bih ga i brisale bih krv sa poda jutros, ali – bila je to

mutacija Sedećeg Duha – imao je još jednu ruku koja mi je zgrabila šaku tako da nisam mogla da

dohvatim nož.”

“Oko otprilike tri ujutru bila sam neko vreme mrtva. Lutala sam i svet koji sam dotakla se

pretvorio u pesak. Čula sam vetar, ali pesak nije leteo. Deset godina sam lutala. Skoro sam vas

zaboravila; bilo je toliko posla koji je vodio do još posla i sledećeg života – kao kad skupljate

novčiće u snu. Ali vratila sam se. Izašla sam iz pustinje Gobi i hodala sve do ove sobe u To

Keung školi. Na to mi je otišlo još dve godine jer sam morala da nadmudrim dva Duha Zida na

koje sam usput naletela. (To se radi tako što idete samo pravo; ni slučajno nemojte da počnete da

igrate njihove igre s jedne strane na drugu. Zbunjeni, odmah će se vratiti u svoj pravi oblik –

slabu i tužnu ljudskost. Što god se desilo, nikako ne smete da počinite samoubistvo jer ćete

morati da zamenite mesto sa Duhom Zida. Ako vas ne zgroze metar dugački jezici koji se njišu i

izbuljene oči kao u obešenih ili otvorene vene ili koža utopljenika ili kosa puna morske trave – a

ne bi trebalo jer ste doktorice – možete da pojanjem bajalica pomognete tim jadnim dušama da

dođu do svetlosti.)”

“Nijedan beli ili crni slepi miš nije leteo iznad mene da me odvede u prirodnu smrt. Ili ću

umreti, a da nisam proživela ceo život ili neću umreti. Nisam umrla. Ja sam hrabra i dobra.

Takođe sam snažna i mogu da se kontrolišem. Dobri ljudi ne gube bitku sa duhovima.

Sve u svemu nije me bilo dvanaest godina, ali u ovoj sobi je prošao samo sat. Mesec

jedva da se pomakao. Na srebrnoj svetlosti videla sam kako ta crna stvar uvlači u sebe senke,

kako pokreće magnetske kovitlace. Uskoro će usisati celu sobu i krenuti u napad na ostatak

spavaonice. Sve će nas pojesti. Bacala je gromade na mene. Čuo se zvuk nalik planinskom vetru,

zvuk tako visok da bi mogao da poludiš od njega. Jeste li ga čuli?”

Jesu, čuli su. Da li je bio nalik zujanju električnih kablova kakvo se ponekad čuje u gradu?

Da, bio je to zvuk energije koja se zgušnjava.

11

“Sreća vaša da ste spavale jer taj zvuk cepa srce. Mogla sam da čujem bebe kako plaču u

njemu. Mogla sam da čujem urlik ljudi na mukama i vrištanje članova njihovih porodica koji su

morali to da gledaju.”

“Da, da, to mi je poznato. To mora da je bilo ono pevanje koje sam čula u snu.”

“Možda čak i sad odzvanja, mada je to suviše neobičan zvuk da bi ga naše uši čule tokom

dana. Ne možeš da udariš duha ako gurneš metlu ispod kreveta. Duh se goji tokom noći, njegove

mračne pabušine se prazne tokom dana. Dobro da sam ga sprečila da se hrani mnome; moja krv i

meso bi mu dali snage da se hrani vama. Učinila sam da mi volja postane kao ljuska jajeta koja je

zarobila krzno čudovišta tako da njegove šuplje vlasi ne mogu da vas usisaju. Nikad nisam

prestala da ga snagom uma teram da postane manji, da uvuče kosu, sve dok pred zoru Sedeći

Duh nije privremeno nestao.”

“Ali ovo nije kraj opasnostima. Duh nas sluša ovog trenutka i kad padne veče doći će, ali

ovoga puta još snažniji. Možda nećemo moći da ga kontrolišemo ako mi ne pomognete da ga

dokrajčimo pre zalaska sunca. Ovaj Sedeći Duh ima mnogo širokih zjapećih crnih usta. Opasan

je. Stvaran je. Većina duhova se pojavljuje na tako kratko i tako su prozirni da očevici ne veruju

sopstvenim očima. Ovaj može da prizove dovoljno mase da se svom težinom spusti na nekog i

tako presedi celu noć. Ovo je ozbiljan duh, uopšte nije mačiji kašalj. Ne vrti mirisne štapiće u

vazduhu i ne baca cipele ili sudove. Ne igra se žmurke i ne nosi strašne maske. Ne trudi se da

upotrebi trikove. Želi da zgrabi nekog živog. Sigurna sam da se zasitio beba i sad je prešao na

odrasle ljude. Raste. Nije puka naša kopija, već je tajanstven kao što su na kraju krajeva

obešenici i utopljenice sa morskom travom u kosi. Baš sad se možda krije u komadu drveta ili

unutar jedne od vaših lutaka. Možda nam se tokom dana čini da je ta vreća samo vreća” –

pokazala je držeći dlan ravno kao da se na njemu vrti čigra – “a u stvarnosti je to Duh Vreće.”

Studentkinje su se sklonile od vreće u kojoj su držale komade tkanine za pravljenje

pačvorka i podigle noge koje su im visile preko ivice kreveta.

“Morate da mi pomognete da uklonim sa lica zemlje ovu bolest, nevidljivu i smrtonosnu

kao bakterija. Posle časova, vratite se ovde sa kofama, alkoholom i uljem. Ako usput možete da

nađete i pseću krv, posao će nam mnogo brže ići. Hrabro se držite. Borci sa duhovima moraju da

budu hrabri. Ako duh počne da vas juri, mada ne očekujem da će napasti tokom dana, pljunite ga.

Prezrite ga. Heroj u pričama o duhovima se lukavo smeje, njegov život je tako ispunjen da baca

crvenu i zlatnu svetlost na sva stvorenja oko sebe.”

Te mlade žene, koje će morati da podupru nauku magičnim činima u slučaju da im se

pacijenti razočaraju i ne ozdrave, požurile su sada da bi na vreme stigle na predavanja. Priča o

ukazivanju duha i predstojećem obračunu s njim je rasla i studentkinje su dograbile alkohol i

šibice iz laboratorije.

Moja majka je komandovala gde treba staviti kofe i gorionike kako bi stajali u

poravnatim redovima i podelila je gorivo. “Hajde da sve upalimo ulje u isto vreme”, rekla je.

“Sad.”

“Vup. Vup.” Majka mi je rekla kakav je zvuk nove vatre kako bih ga zapamtila. “Vup.

Vup.”

12

Alkohol je goreo tečno plavo. Katranovo ulje, koje je neka devojka kupila od veštice iz

svog sela, dimilo se u crnim oblacima. Moja majka je zavitlala veliku kofu preko glave. Dim se

uvijao kao crna boa oko nogu žena u njihovim crnim učenjačkim odorama. Hodale su po sobi

uzduž i popreko, taj obruč malih crnih žena, dizale su dim i vatru do uglova tavanice, spuštali ih

do uglova poda, pomerale su oblake po zidovima i podovima, ispod kreveta, jedna oko druge.

“Rekla sam ti, Duše”, moja majka je bajala, “da ćemo se vratiti da te sredimo.” “Rekle

smo ti, Duše, da ćemo se vratiti da te sredimo”, pevale su žene. “Dan je svanuo, zlatan i crven”,

pevala je moja majka, “a mi pobeđujemo. Beži, Duše, beži iz ove škole. Samo dobri doktori

pripadaju ovde. Vrati se, tamni stvore, u tvoju rodnu zemlju. Beži kući. Beži kući.” “Beži kući”,

pevale su žene.

Kada se dim razišao, mislim da je moja majka rekla da su ispod kreveta jedne

studentkinje našle komad drveta sa koga je kapala krv. Spalile su ga u jednom od lonaca, a smrad

je bio kao da su leš izvadili zbog kostiji suviše rano. Smejale su se tom smradu.

Studentkinje u To Keung školi za babice su bile nove žene, naučnice koje su izmenile

rituale. Kada bi se uplašila kao dete, jedna od tri majke moje majke bi je zagrlila i recitovala

njihovu liniju porekla, a duhovi bi se uplašeno oteturali u najudaljenije krajeve pustinje. Rođaka

bi znala lična imena i tajne o muževima, bebama, otpadnicima, i mogla je da odredi koja donose

sreću u litaniji, ali ove žene koje su bile neznanke morale su da stvore stazu ni iz čega. Nije bilo

krvne veze koja je povezivala jednu prijateljicu sa drugom i one su morale da smisle kako da

pomognu duši moje majke da pronađe To Keung školu kao svoj “dom.” Recitovanje njene prave

linije porekla odvelo bi je na pogrešno mesto, u selo. Te neznanke su morale da je ubede da se

vrati njima. Zazivale su sopstvena imena, lepa ženska imena, nasumična imena, horizontalna

imena jedne generacije. Zajedno su stvarale nove pravce i duša moje majke ih je sledila umesto

da se vrati starim stazama. Možda je zato izgubila svoje rodno selo i nije stigla do muža sledećih

petnaest godina.

Kada bi nas majka dozvala nazad iz košmara i horor filmova, osećala sam se voljenom.

Osećala sam se sigurno slušajući kako pevuši moje ime sa svojim i očevim imenom, imenima

braće i sestara, a njena ljutnja na decu koja su se povredila u nestašlucima bi čudom nestala.

Staromodna žena bi zazivala ime bolesnog deteta na ulici. Držala bi njegov mali prazan kaput

otkopčan: “Hajde, obuci kaput, nevaljalče.” Kada bi se kaput naduvao, brzo bi zakopčala duh

unutra i požurila s njim kući da bi ga odnela telu bolesnog deteta u krevetu. Ali moja majka,

moderna žena, izgovarala bi čini u tajnosti doma. “Stare dame u Kini su verovale u mnogo

smešnih predrasuda”, rekla je. “Znam da ćete mi se vratiti i bez toga da pravim budalu od sebe

na ulici.”

Kad smo bili budni i lucidni, a ne uplašeni, moja majka nam je kao kroz levak sipala

Kinu u uši: provincija Kvantug, selo Nova Zajednica, reka Kvu koja prolazi pored sela. “Idite

istim putem kojim smo mi došli i tako ćete moći da nađete našu kuću. Nemojte to da zaboravite.

13

Samo recite ime svog oca i bilo koji seljak će znati da vam pokaže našu kuću.” Treba da se

vratim u Kinu u kojoj nikad nisam ni bila.

Nakon dve godine studija – seljaci su više cenili one koji su diplomirali posle kurseva u

trajanju od tri ili šest nedelja jer je to značilo da su učili zadivljujućom brzinom – moja majka se

vratila u rodno selo kao doktorica. Dočekana je vencima cveća i muzikom cimbala kao što ljudi

dočekuju “bosonoge doktore” danas.1 Ali komunisti su oblačili jednostavna plava radna odela

ukrašena samo s jednim crvenim bedžom sa Maovim likom. Moja majka je nosila svilenu odoru i

zapadnjačke cipele sa visokom štiklom, a dojahala je kući u nosiljci. Otišla je kao obična osoba,

a vratila se kao čudotvorka, nalik drevnim magovima koji su silazili sa planina.

“Kada sam izašla iz nosiljke, seljani su uzdahnuli, ‘Ahhh’ kad su videli moje lepe cipele i

dugačku odoru. Uvek sam se lepo oblačila kad sam posećivala pacijente. U nekim selima bi se

pojavili igrači u kostimu lavova i plesali bi ispred mene. Nemaš pojma kako sam se srozala

dolaskom u Ameriku.” Sve dok moj otac nije poslao po nju da dođe da živi u Bronksu, moja

majka je porađala bebe u krevetima i svinjcima. Bdela je iz noći u noć tokom epidemija i

recitovala čini tokom bombardovanja. Ispravljala bi jednim potezom kosti koje su godinama bile

iskrivljene dok su rođaci držali bogalja, a sve to je radila u ništa manje elegantnoj odeći od one u

kojoj je iskoračila iz nosiljke.

Niti je promenila ime: Hrabra Orhideja. Žene sa profesijom imaju pravo da koriste svoja

devojačka prezimena ako žele. Čak i nakon što je emigrirala, moja majka je zadržala ime Hrabra

Orhideja, ne dodavajući američko ime niti držeći ijedno drugo ime u rezervi u slučaju nekog

hitnog slučaja u Americi.

Iza palankina, sledeći novu doktorku, tako da su seljani mogli da pomisle da je jedna od

njih, išla je tiha devojčica. Nosila je belo kučence i vreću pirinča vezanu na vrhu. Na kraju njenih

pletenica i repa kučeta bio je vezan crveni konac. Mogla je biti ili ćerka ili robinja.

Kada je moja majka otišla u Kanton u kupovinu, njen novčanik se otvorio kao krila ptice.

Dobila je diplomu i bilo je vreme da proslavi. Tražila je prodavnice koje prodaju semenje kako

bi probala njihov liči, različit kao vino, i kupila je vreću koja je bila veća od deteta kako bi

zasenila svoje nećake i nećakinje. Jedan trgovac joj je dao svež plod još na grančici sa uskim

listovima. Majka je skupila dlan i otvorila tanku tvrdu ljusku. Iz belog voća, oka bez zenice,

potekli su sokovi u usta moje majke, kao prolećni potoci. Ispljunula je smeđe seme, zenicu na

kraju.

Kupila je kornjaču za mog dedu jer će produžiti njegov život. Kopala je po gomilama

tkanine i tražila u senkama ispod tenda. Dala je pirinač prosjacima i novčiće na kojima su bila

ispisana slova tako da mogu da pletu priče. (“Ponekad je to što sam im dala bilo sve što su imali,

to i priče.”) Dozvolila je proroku da joj pročita linije na vrhovima prstiju; predvideo je da će

napustiti Kinu i imati još šestoro dece. “Šest je”, rekao je, “ broj svega. Imaš sreće. Šest je broj

svemira. Četiri kraja igli na kompasu plus zenit i nadir čine šesticu. Ima šest niskih feniksovih

nota i šest visokih, šest zemaljskih klima, šest čula, šest vrlina, šest zaduženja, šest klasa

ideografa, šest domaćih životinja, šest umetnosti i šest puteva do reinkarnacije. Pre više od dve

hiljade godina, šest država se ujedinilo da zbaci Či’in. I, naravno, tu su i heksagrami koji čine I

14

Čing i tu je velika šestorka koja čini Kinu.” Mada je ovaj spisak šestica bio veoma interesantan,

moja majka je požurila dalje, jer je došla na pijacu da kupi robinju.

Između štandova i radnji, ko god je mogao da se progura i napravi sebi mesta –

mađioničar koji je mogao da prašinu pretvori u zlato, dvadeset i pet akrobata na jednom biciklu,

čovek koji je znao da pliva – pokazivao je svoj najnoviji poduhvat kako bi zaradio novac. Iz

unutrašnjosti, seljaci su doneli ljubičaste tkanine, lutke sa velikim nogama, guske sa smeđim

paperjem na glavi, piliće sa belim perjem i crnom kožom, kockarske igre i lutkarsko pozorište,

komplikovane načine da se složi testo ili novac predaka, novi stav u boksu.

Stočari su ogradili čitave ulice konopcima da bi napravili tabore za koze, koje su

pravouganim zenicama zurile iz mraka. Moja majka je iščupala busen trave i namamila ih da

izađu na svetlo i gledala kako im se oči kao mali žuti prozori otvaraju i zatvaraju kad su

odskakutale nazad u mrak. Dva seljaka, vodeći ovogodišnje krave, prošli su jedan pored drugog

vičući cene. Obično bi se moja majka predala uživanju da bude deo gomile, smejući se

nadmetanju stočara dok su opisivali tuđe krave kao “toliko mršave da su im plećke ko noževi”,

“sa krivim i ćopavim nogama”, “mestičave dlake” i “gubice kao u čudovišta.” Ali danas je samo

žurila napred, čak i kad je zagledala kaveze sa majmunima naređane tako visoko da su joj

dopirali iznad glave. Zastala je samo za tren pred patkama, koje su trubile kao lude, paperje je

poletelo na sve strane kad je jedan prolaznik slučajno naleteo na njih. Moja majka je volela da

gleda patke i planira kako će iskopati jezerce za njih pored polja slatkog krompira i namestiti

slamu da u njoj legu jaja. Rešila je da bi bilo najbolje da kupi patka sa zelenom glavom, izgledao

je naplemenitije, ali samo ako joj preostane novca; već je imala plemenitiju patku na imanju.

Među prodavcima sa konopcima, kavezima i akvarijumima, bili su i prodavci malih

devojčica. Ponekad bi kraj puta stajao samo jedan čovek nudeći samo jednu devojčicu na prodaju.

Bilo je tu majki i očeva koji su prodavali svoje ćerke, gurnuli bi ih napred, a onda povukli nazad.

Moja majka bi okrenula glavu i gledala vez ili keramiku radije nego da gleda te jadne porodice

koje nisu imali pameti da ostave omiljenu braću ili sestre kod kuće. Sva deca su imala isti tup

izraz na licima. Moja majka nije htela da ih kupi od roditelja koji su plakali i grlili ih. Pokušavali

bi da zagovaraju kupce da bi saznali kakve će gazde biti robovima. Kad bi samo mogli da čuju iz

usta kupca da ima neka stolica u kuhinji, spominjali bi jedno drugom godinama da se baš u tom

trenutku njihova ćerka odmara na toj stolici. Bilo je milostivo dati roditeljima pokoji detalj o

bašti, dobroćudnoj ostareloj baki, hrani.

Moja majka bi kupila robinju samo od profesionalaca čije su male devojčice stajale u

vrsti i klanjale se kada bi ih mušterije pregledale. “Kako ste, gospodine?” pevale bi. “Kako ste,

gospođo?” “Dajte da vaša robinja obavi kupovinu za vas”, pevale bi starije devojčice u horu.

“Znamo da se cenjkamo. Znamo da šijemo. Znamo da kuvamo i da štrikamo.” Neki od

prodavaca su naredili devojčicama da se samo klanjaju u tišini. Drugi su ih terali da pevaju

vesele pesmice o cveću.

Osim ako bi neka grupa devojčica pevala neku posebno pametnu zagonetku, moja majka,

koja nema poverenja u ljude koji vole da se šepure i hvalisavce, otišla bi do tihih starijih

devojčica koje su se otmeno klanjale. “Bilo koji prodavac koji se reklamira kako ima ‘tačno

15

podešenu vagu’, mora da se domišljao kako da ih izvaga”, govorila je. Mnogi prodavci su

stavljali naslove “Ne varamo decu i starce”.

Bilo je tako malih devojčica da su tek naučile da hodaju, a već su u zavežljajima na

leđima morale da nose bebe koje su takođe bile robinje. U nedisciplinovanim grupama bebe bi

otpuzale u jarak, a starije devojčice se ponašale kao da su same, ćerke među robinjama. Trgovci

su bebe od jedne ili dve godine davali za džabe.

“Pozdravite damu”, komandovao je prodavac, kao što bi to učinila i majka lepo

vaspitanih ćerki kad dolaze gosti.

“Kako ste gospođo?” rekle su devojčice.

Nije bilo potrebe da im majka uzvraća poklon, pa nije to ni učinila. Prešla je pogledom

preko beba i tek prohodalih i obratila se najstarijoj devojčici.

“Otvori usta”, rekla je i pregledala joj zube. Povukla bi im kapak nagore da vidi da li su

anemične. Osluškivala bi im puls, koji bi joj je rekao sve.

Sagla se da bolje pogleda devojčicu čije je srce tuklo kao grmljavina u tlu, slalo je snagu

do vrhova njenih prstiju na devojčicinom zglobu. “Ne bih prodala takvu ćerku”, rekla nam je.

Moja majka nije mogla da nađe nikakvu zamerku tim damarima; odgovarali su njenom pravom

ritmu. Ima ljudi koji su nervozni jer imaju blesavi ritam; isprekidan ritam; lukavci, tajanstveni

ritam. Nisu sledili zvuke zemlje-mora-neba i kineskog jezika.

Moja majka je izvadila zelenu beležnicu, koju joj je dao moj otac kad je otišao. Unutra je

imala mapu obe hemisfere i kopču koja se zatvarala kao novčanik. “Gledaj pažljivo”, rekla je.

Američkom olovkom napisala je reč, sretnu reč kao što je “dugovečnost” ili “dvostruka sreća”,

koje su simetrične.

“Gledaj pažljivo”, rekla je pogledavši devojčicu u oči. “Ako možeš da napišeš ovu reč po

sećanju, uzeću te sa sobom. Sad se koncentriši.” Napisala je reč jednostavnim stilom i trenutak

kasnije savila stranicu. Devojčica je uzela olovku i pisala sugurnom rukom; nije izostavila

nijedan potez.

“Šta bi uradila”, pitala je moja majka, “da izgubiš zlatni sat u polju?”

“Znam razbrajalicu koja se koristi za takve slučajeve, a broji se na zglobovima prstiju”,

rekla je devojčica. “Ali čak i kad bi se razbrajalica završila na prstu koji znači da dalje ne tražim,

ipak bih otišla u sredinu polja i tražila u spirali prema napolje dok ne dođem do ivice polja. Onda

bih poverovala u razbrajalicu i ne bih više tražila.” Nacrtala je u majčinoj beležnici polje i

spiralnu stazu.

“Kako se raspliće vuneni konac?”

Devojčica je pokazala širokim dlanovima kako se to radi.

“Koliko vode treba da sipaš u lonac sa pirinčom da skuvaš dovoljno za petočlanu

porodicu? Kako završavaš tkanje da se ne rasplete?”

Sada je došao trenutak da se pretvara da je veoma nezadovoljna robinjinim odgovorima

kako prodavac ne bi pomislio da treba dodatno da joj naplati za veštu radnicu.

“Krajevi se vežu u kićanke”, rekla je devojčica.

Majka se namrštila. “A šta ako se meni više sviđa obrubljena ivica?”

16

Devojčica je oklevala. “Mogla bih da, ovaj, presavijem niti ispod donje ivice i da ih

prišijem. Ili da odsečem preostale niti?”

Moja majka je ponudila prodavcu pola od cene koju je naveo. “Moja svekrva mi je rekla

da joj nabavim tkalju, a očigledno je da ćemo i ona i ja morati da provedemo nekoliko meseci

obučavajući ovu devojku.”

“Ali zna da plete i da kuva”, rekao je prodavac, “i može da pronađe izgubljene satove.”

Tražio je cenu višu od one koju je predložila majka, ali je i spustio svoju prvobitnu cenu.

“I ja pletem i kuvam i pronalazim stvari”, rekla je majka. “Kako inače mislite da sam

smislila tako pametna pitanja? Je l’ mislite da bih kupila robinju koja bi mogla da me nadmudri

pred svekrvom?” Moja majka je prešla ulicu da pogleda grupu gladnih robova. Kad se vratila,

prodavac joj je prodao robinju koja je znala razbrajalicu po ceni koju je majka tražila.

“Ja sam doktorka”, rekla je novoj robinji, kada prodavac više nije mogao da ih čuje, “i

obučiću te da mi budeš pomoćnica.”

“Doktorko”, rekla je robinja, “da li ste svesni da ja, u stvari, znam kako da završim

tkanje?”

“Da, dobro smo ga prevarile”, rekla je majka.

Robovi koji nisu bili prodani morali su ih gledati sa zavišću. Ja sam ih gledala sa zavišću.

Oduševljenje majke mnome je manje nego oduševljenje tom robinjom; niti sam zamenila starijeg

brata i sestru koji su umrli kad su još bili slatki. U detinjstvu moja mlađa sestra je govorila:

“Kada odrastem, želim da postanem robinja”, a moji roditelji su se smejali i ohrabrivali je. U

robnim kućama razljutila bih majku kada nisam mogla da se cenjkam, a da ne osetim sramotu,

sramotu koju osećaju siromašni ljudi. Stajala bi iza mene i gurala me i štipala, primoravala me da

prevedem njeno cenkanje, reč po reč.

Tog istog dana je kupila kod prodavca pasa belo kuče koje će istrenirati da je štiti kad

noću ide u posete pacijentima. Vezala mu je lepu crvenu traku na rep da neutrališe zlu sreću.

Nije bilo svrhe skraćivati psu rep. Bez obzira na to na kojem mestu da ga je odsekla, opet bi bio

beo, što je boja žalosti.

Kuče je zamahalo crvenom trakom na devojčicu i ona ga je podigla. Sledila je majku do

sela, gde je uvek dobijala dovoljno za jelo zato što je moja majka postala dobra doktorka. Mogla

je da izleči i najspektakularnije bolesti. Kada bi bolesnik bio na samrti, moja majka je mogla da

tu činjenicu pročita sa lica snaha. Crni veo kao da im je lebdeo preko kože. I mada su se smejale,

tmina bi se podizala i padala sa svakim dahom. Moja majka bi bacila jedan pogled na snahu koja

bi otvorila vrata bolesnikove kuće i samo bi rekla: “Nađite drugog doktora.” Nije htela ni da

dotakne smrt; stoga je, neokaljana, mogla da donese zdravlje iz kuće u kuću. “Mora biti da je

Isusova preobraćenica”, govorili su ljudi iz udaljenih sela. “Svi njeni pacijenti ozdravljuju.” Što

su više priče rasle i širile se, to je sve dalje putovala. Svugde je imala mušterije.

Nekad bi peške išla da obiđe pacijente. Njena pomoćnica je nosila kišobran kada bi

majka predvidela kišu i suncobran kad je predvidela da će sijati sunce. “Moj beli pas bi stajao

pred vratima kad god bih se vratila kući”, rekla je. Kada bi joj tako došlo, ostavila bi robinju

pomoćnicu da čuva kancelariju i povela bi psa sa sobom.

17

“Šta je bilo sa psom kad si došla u Ameriku, mama?”

“Ne znam.”

“Šta je bilo sa robinjom?”

“Našla sam joj muža.”

“Koliko si platila za nju?”

“Sto osamdeset dolara.”

“Koliko si platila u bolnici doktoru kad sam se ja rodila?”

“Dvesta dolara.”

“Uh.”

“To je dvesta američkih dolara.”

“Jesu li onih sto osamdeset dolara bili američki?”

“Ne.”

“Koliko je to onda američkih dolara?”

“Pedeset. Zato što je imala šesnaest godina. Osmogodišnjakinje su koštale oko dvadeset

dolara. Petogodišnjakinje deset dolara ili malo više od toga. Dvogodišnjakinje oko pet dolara.

Bebe nisu ništa koštale. Mada, tokom rata, kad ste se vi rodile, mnogi su davali badava i starije

devojčice. A ja sam ovde u Americi morala da platim dvesta dolara za vas.”

Kada je moja majka išla u sela da leči pacijente, duhovi, bivši ljudi, majmuni su padali sa

grana. Dizali su se iz vode ispod mosta. Majka je gledala kako izlaze iz cerviksa. Medicinska

nauka ne može da zapečati zemlju, čija onostrana stvorenja sipe iz nje, dlaku po dlaku, prerušena

u dim koji ih rasteruje. Činilo se da je pobedila jednog duha, ali duhovi uzimaju različita i

mnogobrojna obličja. Neki mogu da u isto vreme borave u istom prostoru. Oni prožimaju

teksturu drveta, metala i kamena. Animalkule prave kolutove oko naših lica dok dišemo.

Moramo da pravimo rogove na krovovima naših kuća tako da ljudi-koji-su-nekada-postojali

mogu da otkliznu uz njih i možda se vinu do zvezda, izvora oproštaja i ljubavi.

Jednog lepog prolećnog dana seljani u mestu koje moja majka nikad pre nije posetila,

dočekali su je granama breskve i lepezama, koje su amblemi Čung-li Čuana, vođe osam mudraca

i čuvara eliksira života. Ružičaste latice su padale po majčinoj crnoj kosi i odori. Seljani su palili

petarde kao da je bila Nova godina. Da je stvarno bila Nova godina, morala bi da se zatvori u

kuću. Niko nije želeo posetu doktora prvog dana u novoj godini.

Ali noću je moja majka brzo hodala. Ona i banditi su bili jedina ljudska bića napolju, nije

bilo palankina za babicu. Jedno vreme je na putu vrebalo opasno fantastično stvorenje, pola

čovek pola majmun, kojeg je putnik na zapad uhvatio i vratio u Kinu u kavezu. Sa novcem koji

je zaradio, taj čovek je dodao četvrto krilo kući, a u ograđenom dvorištu je zasadio bambus.

Čovek majmun je mogao da pruži ruku kroz rešetke kaveza i dotakne tanke listove koji su

pružali hlad kavezu.

To stvorenje je pregrizlo rešetke. Ili je prevarilo vlasnika da ga pusti da se igra u dvorištu,

a onda skočilo preko krova na novo krilo. Sada je bilo na slobodi u šumi, živelo je od veverica,

miševa i povremeno od patke ili praseta. Moja majka je u mraku videla zgusnutu tminu i znala je

da je neko prati. Nosila je batinu, a pored nje je išao beli pas. Bilo je slučajeva da je čovek

18

majmun napao ljude. Lečila je ljude koje je ugrizao i ranio kandžama. Jedva da je čula kako je

zašuštalo lišće kad je čovek majmun iskočio iz šume i preprečio joj put. Beli pas je zaskičao.

Majmunoliko stvorenje, veliko kao ljudsko biće, skakalo je na jednoj nozi. Šakama je uhvatilo

drugo stopalo koje je povredilo pri doskoku. Imalo je dugačku narandžastu kosu i bradu. Vlasnik

ga je obukao u smeđu vreću od jute sa rupama za vrat i ruke. Njegove ljudske oči su treptale na

majku, naslonilo je glavu prvo na jedno pa na drugo rame kao da mu nešto nije jasno. “Idi kući”,

viknula je i zamahala batinom. Stvorenje ju je imitiralo kako maše dignuvši jednu ruku dok je

drugom pravilo neke komplikovane pokrete. Ali kad je jurnula na njega, okrenulo se i odšepalo u

šumu. “Nemoj da si se usudio da me još jednom uplašiš”, vikala je za njim dok je još samo

mogla da vidi njegovu zadnjicu, bezrepu i golu ispod košulje. To definitivno nije bila gorila; od

tada je videla gorile u zološkom vrtu u Bronksu, a čovek majmun im nije bio ni nalik. Da njen

otac sa putovanja nije doveo Treću Ženu, koja nije bila Kineskinja, moja majka je mogla da

pomisli da je to narandžasto stvorenje sa velikim nosom varvarin sa Zapada. Ali Treća Žena mog

dede je bila crna sa kosom tako mekom da nije visila nadole nego se umesto toga dizala u veliku

braon pufnu. (U prvo vreme je stalno pričala, ali ko ju je mogao razumeti? Posle nekog vremena

je potpuno prestala da priča. Imala je jednog sina.) Vlasnik čoveka majmuna ga je konačno

uhvatio tako što ga je namamio nazad u kavez vinom i kuvanom svinjetinom. S vremena na

vreme majka bi otišla do kuće tog bogataša da pogleda čoveka majmuna. Činilo se da je

prepoznaje i smešio se kad bi mu dala slatkiš. Možda to nije ni bio čovek majmun, već jedan od

ljudi tigrova, divlje severne rase.

Moja majka je porađala što god bi telo izbljuvalo, nije mogla da bira kao sa bolesnima i

starima. Međutim, nije bila gadljiva i vešto je hvatala te bljuvotine koje su nekada bile bebe,

nekada čudovišta. Kada je pomagala seljankama koje su insistirale da se porode u svinjcu, nije

mogla da na svetlosti zvezda i meseca vidi kakva je vrsta stvorenja stigla na zemlju dok ga ne bi

unela u kuću. ‘Lepo prasence, lepo prase,’ ona i majka bi tepale, zavaravajući duhove koji su

vrebali novorođenčad. ‘Ružno prase, prljavo prase,’ zavaravale su bogove zavidne na ljudskoj

radosti. Pipale bi i brojale prste na nogama i rukama, pod rukom bi osetile da li ima ili nema

penisa, ali bi tek kasnije znale sigurno da li su ih bogovi pustili da se izvuku sa nečim stvarno

dobrim.

Jedan dečak je izgledao savršeno, bio je tako okrugao u svetlosti zore koja se svetlucala

kao opal. Ali, kada ga je moja majka pregledala u kući, otvorio je svoje plave oči. Možda je bez

zaštite pogledao u nebo i ono ga je ispunilo. Njegova majka je rekla da je u njega ušao duh, ali

moja majka je rekla da izgleda lepo.

Nisu svi defekti mogli da se objasne na tako lep način. Jedno dete koje se rodilo bez

anusa su ostavili u poljskom klozetu da porodica ne bi morala da ga sluša kako plače. Vraćali su

se da vide da li je umrlo, ali živelo je prilično dugo. Kad god bi otišli da ga pogledaju, jecalo je,

nadimalo se kao da pokušava da isprazni creva. Danima je porodica ili odlazila u polje ili

koristila noćne posude.

Kao mala, zamišljala sam golo dete kako sedi na modernoj WC šolji i očajnički pokušava

da kaki sve dok ne bi umrlo od kongestije. Morala bih da brzo upalim svetlo u kupatilu da male

19

senke ne bi uzele oblik bebe koja bi ponekad sedela na ivici kade, njene tako preterane nade da

će kakiti. Kada bih se noću probudila, ponekad bih čula bebino stenjanje i plakanje koje je

dolazilo iz kupatila. Nisam išla da je spasem već sam čekala da prestane.

Nadam se da ova beba bez rupe dokazuje da moja majka nije spremala pored porodiljinog

kreveta kutiju sa čistim pepelom u slučaju da se rodi devojčica. “Babica ili rođaka bi uzele bebin

potiljak u ruku i okrenule joj lice u pepelu”, rekla je majka. “To je jako lako.” Nikad nije rekla da

je ona sama ubijala bebe, ali možda je ona beba bez rupe bila dečak.

Čak i ovde na Zlatnoj planini zahvalni parovi donose poklone mojoj majci, koja im je

skuvala supu koja je izlečila ne samo njihovu neplodnost nego su još dobili i sina.

Moja majka mi je dala slike koje sanjam – bebe u košmarima koji se uvek vraćaju,

postaju sve manje i manje dok mi ne stanu na dlan. Savijam prste da bi od njih napravila kolevku

za bebu, druga šaka im služi kao nadstrešnica da ih zaštiti. Želim da zaštitim te bebe u snu, da ne

dopustim da pate, da ih nikad ne ispustim iz vida. Ali za tren oka, u momentu nepažnje, zagubila

bih bebu. Morala bih da stojim jako mirno u strahu da je ne zgazim. Ili mi pred očima isklizne iz

ruke zato što ne mogu dovoljno brzo da mi izrastu mreže između prstiju. Ili dok je kupam,

pažljivo odvrnem desnu slavinu ali iz nje pokulja vruća voda koja tako ošuri bebu da joj se koža

zategne, a lice postane samo jedan crveni otvor koji vrišti. Otvor se smanjuje u ubod igle dok se

beba udaljuje od mene.

Da bih učinila svoj život američko–normalnim, palim svetla pre nego što se pojavi bilo

šta što je neprikladno. Guram deformisane u svoje snove, koji su na kineskom - jeziku

nemogućih priča. Pre nego što napustimo roditelje, oni nam natrpaju glavu kao kofere koje su

nakrcali donjim vešom domaće izrade.

Kada bi termometar u našoj perionici dostigao četrdeset pet stepeni u letnjim

popodnevima, majka ili otac bi rekli da je vreme da nam ispričaju još jednu priču o duhovima,

tako da se ohladimo od straha. Moji roditelji, moja braća, sestre, deda ujak i “Treća Ujna”, koja

nam uopšte i nije bila ujna već je samo bila iz istog sela i nečija tuđa treća ujna, i dalje bi

pritiskali prese koje su šištale i započeli priču nadvikujući se sa mašinama. To su bili naši

uspešni dani kad bi nam stiglo toliko rublja za pranje da majka nije morala da ide u polje da bere

paradajz. Da se odmorimo, za promenu bismo slagali umesto da peglamo veš.

“U jedan sumrak”, započela bi moja majka, i već bi žmarci počeli da mi se dižu uz kičmu

i da mi prelaze preko ramena, kosa bi mi se podigla na potiljku, a koža naježila na nogama,

“vraćala sam se peške kući nakon što sam bila u poseti bolesnoj porodici. Da bih se vratila kući,

morala sam da pređem preko pletenog mosta. U Kini, mostovi nisu ni nalik ovima u Bruklinu i

San Francisku. Ovaj je bio napravljen od užadi, isprepletanih i uvezanih kao da su ga svrake

pravile. U stvari su ga izradili ljudi koji su se vratili iz Malezije gde su sakupljali gnezda

lastavica. Morali su da se ljuljaju uz litice malezijskih planina u korpama koje su sami ispleli.

Mada se taj most izvijao i njihao na vetru, nikada niko sa njega nije pao u reku koja je izgledala

kao svetla brazda na dnu kanjona, kao da je Kraljica nebesa povukla svoju srebrnu šnalu preko

zemlje, a ne samo neba.”

20

Jednom u sumrak, baš kad je moja majka zakoračila na most, dva stuba od dima su se

izvila kao spirale i nadvisile je. Njihovi vrhovi su se kolebali i lebdeli iznad njene glave kao bele

kobre, svaka na jednom kraju mosta. Iz tišine je dopro huk vetra koji je sunuo između dva

vretena od dima. Visoki zvuk joj je zviždao u slepoočnicama. Kroz dva kovitlaca mogla je da

vidi sunce i reku, reka se uvijala u vrtlozima, drveće je visilo naglavce. Most se ljuljao kao brod i

bilo joj je muka. Zemlja je ponirala. Srušila se na drvene letvice, merdevine do neba, prsti su joj

bili tako slabi da nije mogla da se uhvati za prečke. Vetar bi joj prvo povukao kosu unazad, a

onda ju je njome šibao preko lica. Odjednom su vretena od dima nestala. Svet se ispravio, a ona

prešla na drugu stranu. Osvrnula se, nije bilo ničeg iza nje. Često je prelazila preko tog mosta, ali

više nijednom nije naišla na te duhove.

“To su bili Sit Dom Kuei”, rekao je deda teča. “Sit Dom Kuei.” “Pa naravno”, rekla je

majka. “Sit Dom Kuei.” Stalno sam gledala u rečnik pod tim slogovima. “Kuei” znači duh, ali

nisam našla značenje nijedne od ostalih reči. Samo sam čula glas mog deda teče, pirata sa reke,

glas gromade od čoveka koji je ubio nekog u Njujorku ili na Kubi, kako izgovara te zvuke – “Sit

Dom Kuei.” Kako se to prevodi?

Kada su komunisti objavili svoja dokumenta o tehnikama borbe protiv duhova, tražila

sam “Sit Dom Kuei.” Nigde nisam našla njihov opis, mada sada shvatam da je moja majka

pobeđivala u borbama sa duhovima zato što može da pojede bilo šta – brzo, iščupaj oči šaranu,

jedno za mamu, drugo za tatu. Svi heroji su odvažni kad je u pitanju jelo. Istraživanja borbi

protiv duhova, koje je objavila Kineska akademija nauka, sadrže priču o Kao Čungu, sluzi sudije,

koji je bio vešt u jelu i 1683. pojeo je pet kuvanih pilića i popio deset boca vina koji su pripadali

morskom čudovištu sa račvastim zubima. Čudovište je poređalo hranu oko vatre na plaži i počelo

da jede kad ga je Kao Čung napao. Mač sa perom labuda koje, je oteo od čudovišta rvajući se s

njim, može i danas da se vidi u oružarnici u gradu Šantung u okrugu Ventung.

Još jedan veliki ždera je bio Čou Ji-han iz Čangčova koji je ispržio kozu. Izgledala je kao

štap od mesa kada je isekao i skuvao. Ali pre toga noću se pretvarala u ženu.

Čen Luang-feng je tokom ere Juan Ho dinastije Tang (806–820. nove ere) zajedno pojeo

svinjetinu i žutu žabu kreketušu, što je bog grmljavine zabranio. Ali Čen je želeo da ga naljuti

kako bi zagrmeo tokom suše. Prvi put kad je jeo, bog grmljavine je iskočio iz nebesa, noge su

mu bile kao staro dveće. Čen mu je odfikario jednu. Bog grmljavine je pao na zemlju i seljani su

mogli da vide da je plava svinja ili medved sa rogovima i mesnatim krilima. Čen je skočio na

njega, pripravan da mu preseče vrat i ugrize ga za grlo, ali su ga seljani zaustavili. Posle toga,

Čen je živeo u osami kao prizivač kiše, ni rodbina ni monasi nisu želeli da budu u njegovoj

blizini da ih ne bi udario grom. Živeo je u pećini i godinama, gde god je bila suša, seljani bi ga

zamolili da u isto vreme pojede žutu žabu kreketušu i svinjetinu i on bi to i učinio.

Najfantastičniji žderator od svih bio je Vei Pang, učenjak lovac iz ere Ta Li tokom

dinastije Tang (766–779. nove ere). Ubijao je i kuvao zečeve i ptice, ali mogao je da pojede i

škorpione, zmije, bubašvabe, crve, puževe golaće, bube i cvrčke. Jednom je proveo noć u kući

koju su stanovnici napustili jer su se plašili zaraze od mrtvaca iz susedne kuće. Sjajna, svetlucava

sfera je doletela do Veija kroz mrak. Oborio je sa tri prave strele – jedna je učinila da zapucketa i

21

bukne; druga je prigušila njeno svetlo; a treća je ugasila uz cvrčenje. Kada je njegov sluga

dotrčao sa lampom, Vei je video kako su se strele zabole u loptu od mesa potpuno prekrivenu

očima, neke su bile prevrnute pa su se videle samo mutne beonjače. On i sluga su povadili strele

i isekli loptu na komadiće. Sluga je skuvao te zalogaje u susamovom ulju i aroma je bila tako

divna da se Vei nasmejao. Pola su pojeli, a pola sačuvali da pokažu ukućanima koji su se posle

toga vratili.

Velike ždere pobeđuju. Kada su drugi prolaznici zaobilazili zavežljaj umotan u belu svilu,

anonimni učenjak iz Hančova ga je odneo kući. Unutra su bili tri srebrne poluge i zlo nalik žabi

koje je sedelo na polugama. Učenjak se nasmejao i izjurio ga iz kuće. Te noći, dve žabe veličine

dvanaestomesečnih beba su se pojavile u njegovoj sobi. Umlatio ih je batinom na smrt, skuvao i

pojeo uz belo vino. Sledeće noći deset žaba, koje su zajedno bile veličine dve dvanaestomesečne

bebe, skočile su sa tavanice. Pojeo je svih deset za večeru. Treće noći trideset malih žaba je

sedelo na njegovom otiraču i zurilo u njega žabljim očima. I njih je pojeo. Svake noći sve manje

ali i sve brojnije žabe su dolazile tako da bi uvek pojeo istu količinu. Uskoro mu je pod bio nalik

na obalu jezera u proleće kada punoglavci koji su se tek izlegli izniru iz mokre trave. “Nabavi

ježa da ti pomogne da ih sve pojedeš”, povikali su njegovi. “Ja sam još bolji od ježa”, rekao je

učenjak smejući se. I na kraju meseca žabe su prestale da dolaze, pa su učenjaku ostali i bela

svila i srebrne poluge.

Moja majka nam je kuvala: rakune, tvorove, jastrebove, gradske golubove, divlje patke,

divlje guske, bantam petlove crne kože, zmije, baštenske puževe, kornjače koje su puzile po

podu ostave i ponekad bežale ispod frižidera ili šporeta, somove koji su plivali u kadi. “Carevi su

jeli vrh grbe ljubičastih jednogrbih kamila”, pričala nam je. “Koristili su štapiće napravljene od

roga jednoroga i jeli su pačije jezike i usne majmuna.” Barila je korov koji smo brali u dvorištu.

Jedna nežna biljka je imala cvetove nalik belim zvezdama skrivene ispod listova koji su izgledali

kao latice ali su bili zeleni. Nisam uspela da je nađem nijednom od kad sam odrasla. Nije imala

ukus. Kada sam porasla toliko da sam bila visoka kao mašina za pranje veša, zakoračila sam na

zadnju verandu jedne noći i nešto teško, razbarušeno, zahuhtano me je napalo kandžama. Čak i

nakon što je majka izrecitovala bajalicu da me vrati kući, drhtala sam od straha kad bih se setila

da svugde vise sove sa velikim povijenim ramenima i žutim smrknutim izrazima. Otac ih je

kupio majci kao iznenađenje. Kao deca smo se krili ispod kreveta sa prstima u ušima da ne

bismo čuli ptice kako vrište i kornjače kako udaraju u zidove lonca sa ključalom vodom. Jednom

je treća ujna, koja je radila u perionici, istrčala i kupila nam vrećice slatkiša da držimo preko

nosa; majka je komadala tvora na radnoj ploči. Mogla sam da osetim gumeni smrad kroz slatkiše.

U staklenoj tegli na polici majka je držala smeđu ruku sa šiljatim kandžama koja se

kiselila u alkoholu i travama. Verovatno ju je donela iz Kine, jer se ne sećam perioda kad ruka

nije bila tu da je gledam. Rekla je da je to šapa medveda sa kandžama i dugo sam mislila da

medvedi nemaju krzno. Majka je koristila duvan, praziluk i travke koje su plivale oko ruke da bi

nam njima trljala modrice i uganuća.

22

Baš kad bih se popela na policu da još jednom pogledam ruku, čula bih majku kako

počinje da priča priču o majmunu. Izvadila bih prste iz ušiju i pustila da mi majmunske reči uđu

u mozak. Doduše, nisam uvek dragovoljno slušala. Počela bi da priča priču, možda bi je

ponavljala bolesnom seljaninu, i ja bih je načula pre nego što sam imala priliku da se zaštitim.

Onda bi me majmunske reči potresle; zavesa bi se otkačila i lepršala u mom mozgu. Htela sam

da kažem: “Prestani, prestani”, ali nijednom nisam rekla “Prestani.”

“Znaš šta ljudi u Kini jedu kad imaju para?” započela bi majka. “Kupe svoj udeo u

majmunskoj gozbi. Gosti sednu oko debelog drvenog stola sa rupom u sredini. Dečaci donesu

majmuna koji je vezan za kraj motke. Vrat mu je u okovu na vrhu motke i vrišti. Ruke su mu

vezane na leđima. Zaglave majmuna u sto; ceo sto se namesti tako da služi kao još jedan okov

oko njegovog vrata. Koristeći hiruršku testeru, kuvari useku čisti rez oko majmunovog temena.

Da bi olabavili kost, udaraju malim čekićem i tu i tamo zabodu pokoji srebrni šiljak. Onda starica

dohvati majmunovo lice, povuče krzno na potiljku i podigne poklopac sa lobanje. Gosti

kašikama vade mozak.”

Da li je rekla: “Trebao si da vidiš kakve je grimase majmun pravio?” Da li je rekla:

“Ljudi su se smejali majmunovoj vrisci?” Bio je živ? Zavesa leprša i sklapa se milosrdno kao

crna krila.

“Jedite! Jedite!” vikala je majka preko naših glava sagnutih nad posudama, krvavica je

drhturila nasred stola.

Imala je samo jedno pravilo kojim nas je štitila od punoglavaca i sličnog: “Ako ima dobar

ukus, znači da je loše po vas”, rekla je. “Ako ima grozan ukus, znači da je dobro za vas.”

Morali smo da se borimo sa ostacima hrane starim po četiri-pet dana sve dok ne bismo

sve pojeli. Oko lignje bi se pojavljivalo za doručak i večeru dok ga ne bismo pojeli. Ponekad bi

neka braonkasta gomila bila na svakom tanjiru. Videla sam izraze gađenja na licima posetilaca

koji bi neplanirano navratili dok smo jeli.

“Da li si već jeo?” kažu Kinezi kad se pozdravljaju.

“Da, jesam”, kažu bez obzira da li jesu ili nisu. “A ti?”

Radije ću živeti na plastici.

Moja majka je mogla da se bori protiv dlakavih zveri bilo da su duhovi ili stvorenja od

krvi i mesa zato što je mogla da ih pojede ili ne pojede onim danima kad dobri ljudi poste. Moja

majka nije bila luda zato što je videla duhove niti je bila od onih žena koje su zadirkivali jer

“žude” za muškarcima. Bila je sposobni isterivač duhova; nije “žudela” (“mong” na

kantonskom”). Luda žena u selu je bila neko drugi, neprilagođena žena koju su ljudi kamenovali.

Upravo je nakon ovog kamenovanja moja majka napustila Kinu. Moj otac je konačno

zaradio dovoljno novca za kartu, ali umesto da se vrati, poslao je po nju, još jedno odlaganje

povratka domu, ovog puta zbog Japanaca. Do 1939. Japanci su zauzeli veći deo teritorije duž

reke Kvu i moja majka je živela u planinama sa drugim izbeglicama. (Gledala sam kako se

mama i tata igraju izbeglica, spavali su sedećki, šćućureni, glave su naslonili jedno drugom na

23

ramena, zagrljeni, držali su ćebe iznad glava kao mali šator. “Aiaa”, uzdisali bi. “Aiaa.” “Mama,

šta je izbeglica? Tata, šta je izbeglica?”) Japanci, mada “mali”, nisu bili duhovi, već jedini

stranci koje Kinezi nisu smatrali za duhove. Mogli su biti potomci kineskih istraživača koje je

Prvi Car Čin (221 – 210. pre naše ere) poslao da nađu lek protiv starenja. Trebalo je da traže

ostrvo iza Istočnog okeana, iza neprolaznih vetrova i magli. Na tom ostrvu su živeli feniksi,

jednorozi, crni majmuni i beli atovi. Magične orhideje, čudno drveće i biljke jaspera su rasli na

vilinskoj planini Penglai, koja je možda bila planina Fudži. Car bi odrubio glavu istraživačima da

su se vratili bez travki za besmrtnost. Priča se da je još jedan predak Japanaca majmun koji je

silovao kinesku princezu, koja je onda pobegla na istočna ostrva gde je rodila prvo japansko dete.

Šta god da je slučaj, nisu bili potpuno strana vrsta, budući da su izgleda bili povezani sa

plemstvom. Kinezi bez sinova bi krali bebe japanskih doseljenika koji su ih ostavljali u

zavežljajima na kraju redova sa zasadima krompira.

Sada su seljani osmatrali nebo da opaze japanske avione koji su žestoko bombardovali

planinske obronke svakog dana. “Ako vidite samo jedan avion, ne treba da se plašite”, naučila

nas je majka. “Ali pazite se ako vidite tri aviona. Kada se razdvoje, znate da će da bace bombe.

Nekad bi avioni prekrili čitavo nebo i od njih nismo mogli ništa ni da vidimo ni da čujemo.”

Upozoravala nas je jer je isti rat trajao godinama, čak i nakon što je prešla okean i rodila nas. Ja

bih se sklupčala ispod ćebeta kada bi iznad nas preletali avioni Pan Ama ili Junajted ejrlajnsa,

motori bi im isprva zvučali kao insekti, a onda bi postajali sve glasniji i glasniji.

U planinama moja majka je organizovala bolnicu u pećini i tamo je odnosila ranjene.

Neki seljani nikad pre nisu videli avion. Majke su pritiskala bebama usta da njihovo plakanje ne

bi privuklo avione. Bombardovanje je izluđivalo ljude. Valjali su se po tlu, lupali rukama i

nogama po zemlji kao da bi mogla da im otvori vrata. Oni koji nisu mogli da prestanu da drhte

nakon što bi opasnost prošla, spavali su u pećini. Majka bi im objašnjavala šta su avioni dok im

je trljala uši.

Jedno popodne, mir i leto su počivali na planini. Bebe su dremale u visokoj travi,

njihovi pokrivači sa izvezenim cvetovima pokrivali su poljsko cveće. Bilo je tako tiho; pčele su

zujale, a reka se igrala kamičcima, oblucima i malim virovima. Krave ispod drveća su mahale

repom; koze i patke su išle tamo amo za decom; a pilići su čeprkali po prašini. Seljani su se

odmarali na suncu. Smešili su se jedni drugima. Eto ih tu zajedno, lenstvuju iznad polja, niko ne

kopa motikom; kao da su bogovi; niko ne plevi korov, Nova godina usred leta. Moja majka i

druge žene njenih godina su pričale kako je taj dan nalik onim davnim danima kad se znao red

kada su išle u planinu da skupe drva za ogrev, samo što su sad mogle da dangube a da ih ne grde

svekrve.

Seoska luda je stavila na glavu ukras od ogledala koja su se bleskala na crvenim drškama.

U svojoj ludoj crveno-zelenoj odeći, pozdravljala je životnje i grane koje su se njihale dok je

nosila porcelansku šolju do reke. Mada su joj se odvili zavoji, njeno telo se elegantno ljuljalo na

malim stopalima, cipele su joj bile kao mali mostovi. Klekla je pored reke pevajući i napunila

šolju. Pažljivo noseći do ruba punu šolju u skopljenim šakama, odlelujala je do čistine gde kao

da se sjatila sva svetlost popodneva. Seljani su se okrenuli da bi je posmatrali. Uronila je prste u

24

vodu i bacala kapi u travu i vazduh. Onda je stavila šolju dole i izvukla dugačke bele rukave

svoje staromodne haljine. Počela je da se okreće u lepezastim krugovima, čas je mahala

rukavima kroz vazduh, čas bi ih povlačila po travi, plesala je u središtu svetlosti. Mala ogledala

na njenom ukrasu na glavi su bacala duge na zelenilo, odbijala su svetlo od šolje, hvatala kapi

vode. Moja majka se osećala kao da gleda u magičnu tikvu Li Tieh-kuaija2 kako bi videla

sudbinu nekog nestašnog smrtnika.

Jedan seljanin je šapatom razbio čaroliju: “Šalje signale avionima.” Šapat se proširio.

“Šalje signale avionima”, ponavljali su ljudi. “Zaustavite je. Zaustavite je.”

“Ma ne, samo je luda”, rekla je moja majka. “Ona je jedna bezopasna luda žena.”

“Ona je špijun. Japanski špijun.”

Seljani su pokupili kamenje i spustili se niz brdo.

“Samo joj oduzmite ogledala. Skinite joj taj ukras sa glave.”

Ali prvo kamenje je već počelo da pada oko lude žene u opreznom luku. Izbegavala ih je;

pokušavala da ih uhvati, smejala se, konačno ima nekog s kim će se igrati.

Kamenice su počele sve jače i jače da lete i da je udaraju kako su se seljani približavali

dovoljno da im bude u dometu. “Evo, evo. Ja ću otići po ogledala”, rekla je moja majka koja se

trčeći spustila niz obronak do zaravni. “Daj mi taj ukras”, naredila je, ali je žena samo

odmahivala glavom koketno.

“Je l’ vidiš da je špijunka. Makni se odatle, doktorice. Videla si kako svetlom šalje

signale. Svaki dan ide do reke pre nego što avioni napadnu.”

“Ide samo da bi uzela vodu za piće”, rekla je majka. “I ludaci piju vodu.”

Neko je uzeo šolju lude žene i bacio je na nju. Slomila joj se pred nogama. “Jesi li ti

špijun? Jesi li?” pitali su je.

Lukavi pogled joj je suzio oči. “Jesam”, rekla je. “Imam veliku moć. Mogu da učinim da

sa neba pada vatrena kiša. Jeste. Ja sam to učinila. Ostavite me na miru ili ću ponovo da to

uradim.” Primicala se rubu reke kao da će potrčati, mada ne bi mogla da pobegne na svojim

sićušnim stopalima.

Veliki kamen joj se zabio u glavu, pala je u vrtlogu belih rukava, ukrasi su se rasuli pored

njene razbijene glave. Seljani su se zbili oko nje. Neko je držao parče razbijenog ogledala ispod

njenih nozdrva. Kada se zamaglilo, mrvili su joj slepoočnice kamenjem koje su držali u

pesnicama sve dok nije umrla. Neki seljani su ostali pored tela udarajući joj glavu i lice, lomeći

mala ogledala u srerbrno iverje.

Moja majka, koja je okrenula leđa i popela se uz planinu laganim hodom (nikada nije

lečila one koji će umreti), osvrnula se da pogleda hrpu od kamenja i tela, rukave isprskane krvlju.

Avioni su se vratili to popodne. Seljani su sahranili ludu ženu sa ostalim mrtvima.

Moja majka je napustila Kinu u zimu 1939., skoro šest meseci nakon kamenovanja i

stigla u njujoršku luku u januaru 1940. Imala je isti kofer koji je ponela u Kanton, ovaj put

ispunjen semenjem i lukovicama. Na ostvru Elis su je činovnici upitali “Koje godine je vaš

suprug odsekao pletenicu?” i užasno se uplašila kad nije mogla da se seti. Ali kasnije nam je

25

rekla da je možda ta trenutna blokada imala svoju dobru stranu: Šta ako su pokušavali da ga

uhvate u neku političku zamku? Muškarci su sekli pletenice u znak otpora dinastiji Manču i da

pomognu zemljaku iz Kantona Sun Jat-senu.

Ja sam se rodila usred Drugog svetskog rata. Od kad znam za sebe, jer priče moje majke

su uvek stizale taman na vreme, bila sam na oprezu čim bih ugledala tri aviona kad počnu da se

razdvajaju u letu. Koliko sanjam o bebama koje se smanjuju, toliko sanjam i da je nebo

prekriveno od horizonta do horizonta redovima aviona, dirižabla, raketa, letećih bombi, njihove

formacije poređane kao uredne šavove. Kada bi se nebo činilo čisto u mojim snovima i kad bih

mogla da letim, ako bih se pažljivije zagledala, mogla bih da vidim sjajne srebrne mašine tako

daleke, tihe i jedva vidljive na dnevnoj svetlosti da ih ljudi koji ne znaju za njih i ne primećuju.

Neke još nisu ni izumljene, pomeraju se, čitave flote njih koje putuju s jednog kontinenta na

drugi, s jedne planete na drugu. Moram da nađem način da letim između njih.

Ali Amerika je oduvek bila puna mašina i duhova – Duh Taksi, Duh Autobus, Duh

Policajac, Duh Vatrogasac, Duh Čitač Struje, Duh Orezivač Drveća, Duh Sve Za Pet Centi.

Nekada davno svet je bio tako ispunjen duhovima da sam jedva disala; jedva sam išla, šepala

sam i tražila način da zaobiđem bele duhove i njihova kola. Bilo je tu i crnih duhova, ali oni su

imali širom otvorene oči i bili su puni smeha, bilo ih je lakše primetiti nego bele duhove.

Najviše od svih sam se plašila Duha Raznosača Novina koji bi se pojavio u večernjoj

svetlosti između parkiranih kola. Noseći torbu punu novina umesto malog brata, išao je posred

ulice bez roditelja. Vikao je reči duhova praznim ulicama. Njegov glas je dopirao do dece u

kućama, posezao unutar njihovih grudi. Trkom bi izašli iz dvorišta noseći kovanice. Sledili bi ga

samo jedan ćošak predaleko. Kad bi otišli do najbliže kuće da pitaju kako da se vrate kući, Duh

Cigan bi ih zlatnim prstenjem namamio unutra, a onda žive skuvao i strpao u bocu. Tako

napravljen melem je odličan za dečije modrice.

Nekad bismo se pretvarali da smo Duh Raznosač Novina. Skupili bismo stare kineske

novine (Duh Raznosač Novina nam nije davao svoje novine duhova) i išli bismo tamo-amo po

kući i dvorištu. Mahali smo novinama iznad glave i pevali “Novine na prodaju. Kupite novine.”

Ali oni koji su mogli da čuju unutrašnjost naših reči čuli su da, u stvari, prodajemo čudesni

melem napravljen od skuvane dece. Zelene medicinske boce su bile umotane u novine. Izmišljali

smo sopstveni engleski, koji sam zapisala i koji mi sad izgleda kao jedno dugačko “eeeeeeeeee”.

Kada bismo čuli dečka koji je stvarno raznosio novine, sakrili bismo se vukući naše novine ispod

stepenica ili u podrum gde je Duh Bunara živeo u crnoj vodi ispod poklopca. Skutrili bismo se na

našim novinama, Vesti Zlatne planine iz San Franciska i zapušili uši pesnicama dok duh ne bi

otišao.

Već i za samu hranu smo morali da trgujemo sa Duhom Bakalinom, redovi između polica

u supermarketu su bili puni duhova. Duh Mleka je vozio svoj beli kamion od kuće do kuće

svakog drugog dana. Sakrivali smo se posmatrajući ga sve dok kamion ne bi zamakao za ćošak,

boce su tandrkale u gajbama. Onda bismo otključali ulazna vrata i komarnik i posegli za mlekom.

Redovno su nas posećivali Duh Pošte, Duh Čitač Struje, Duh Đubreta. Ni to što smo se klonili

ulica nije vredelo. Došli bi i pritiskali nos uz naše prozore – Duh Socijalni Radnik; Duh

26

Opštinska Patronažna Sestra; Duh Radnik u fabrici koji je regrutovao radnike tokom rata

(obećavali su besplatnu brigu o deci, što je moja majka odbila); dva Duha Isusa koji su ranije

radili u Kini. Skrili bismo se ispod prozora, stisli se ispod daske od prozora, sve dok duh, zovući

nas na jeziku duhova tako dugo da bismo skoro odgovorili samo da više ne moramo da ga

slušamo, ne bi odustao. Nisu pokušavali da provale unutra, osim par Duhova Provalnika. Duh

Skitnica i Duh Pijanica su krali breskve sa našeg drveća i pili sa baštenskog creva kad niko ne bi

odgovorio na njihovo kucanje.

Činilo se da duhovi ne mogu da dobro čuju ili vide. Za trenutak uljuljkani u posmatranje

nekih korisnih zaduženja koja su obavljali radi ko zna koje sablasne namene, nismo se potrudili

da spustimo roletne kada je naišao Duh Đubreta. Glasno smo pričali o njemu kroz komarnik,

pokazivali na njegove maljave ruke i smejali se kako zadiže prljave pantalone pre nego što

zaljulja svoj plen preko ramena. “Dođite da vidite kako Duh Đubreta nalazi hranu”, dozivali smo

mi deca. “Duh Đubreta”, rekli bismo jedno drugom, klimajući glavom. Duh je pogledao pravo u

nas. Pridržavajući jednom rukom teret na leđima, Duh Đubreta je prišao prozoru. Imao je

nozdrve kao pećine sa žutim i smeđim dlakama. Polako je otvorio crvena usta: “Duh.... đu... bre...

ta”, rekao je imitirajući ljudski govor. “Duh.... đu... bre... ta?” Otrčali smo vrišteći do majke,

koja je spretno zatvorila prozor. “Sada znamo”, rekla nam je, “da beli duhovi mogu da čuju

kineski. Naučili su ga. Ne smete više da pričate ispred njih. Jednog dana, uskoro, vratićemo se

kući, tamo je svuda Han narod. Onda ćemo kupiti nameštaj, prave stolove i stolice. A vi, deco,

po prvi put ćete pomirisati cveće.”

“Majko! Majko! Evo ponovo imam neki ukus u ustima, mada ništa ne jedem.”

“I ja majko. I ja. Nema ništa unutra. Samo pljuvačka. Pljuvačka mi je slatka kao šećer.”

“To vam baka iz Kine ponovo šalje slatkiše”, rekla bi majka. Ljudskim bićima ne trebaju

Duhovi Pošte da šalju poruke.

Mora da sam suviše lupala glavu pitajući se kako je moja nevidljiva baka, koja je bila

nepismena i zavisila je od ljudi koji su mogli da pišu pisma, mogla da nam besplatno šalje

slatkiše. Kada sam porasla i postala naklonjenija nauci, nisam više dobijala poklone od nje.

Umrla je, a da nisam stigla da odem “kući” da bih je pitala kako je to postizala. Kad god bi moji

roditelji rekli ‘dom’, odstranili bi Ameriku. Odstranili bi i zadovoljstvo, ali ja nisam želela da

idem u Kinu. U Kini bi moji roditelji prodali moju sestru i mene. Moj otac bi oženio još jednu ili

dve žene, koje bi nam prosule ključalo ulje po bosim nogama i lagale da plačemo jer smo

bezobrazni. Dale bi hranu sopstvenoj deci, a nama kamenje. Nisam želela da idem tamo gde

duhovi poprimaju oblike nimalo nalik našima.

Kao dete sam se plašila veličine sveta. Što je dalji bio zvuk pasa koji zavijaju, što je dalji

bio zvuk vozova, jače bih se sklupčala pod pokrivačem. Vozovi su se sve dublje i dublje

oglašavali u noći. Ne bi stigli do ruba zemlje pre nego što više ne bih mogla da ih čujem, zadnji

dugački tužni uzdah je postajao sve slabiji i slabiji na putu prema Kini. Kako velik svet mora biti

kad bi se baka pretvorila samo u ukus dok dođe do mene.

27

Kada sam zadnji put posetila roditelje, nisam mogla da zaspim, prerasla sam brda i doline

koje su naša dečija tela napravila na dušecima. Čula sam majku kako ulazi u sobu. Prestala sam

da se pomeram. Šta hoće? Stoji zatvorenih očiju, njena kovrdžava kosa se belasa u tami i svetlu

dovratka. Moja, koja je takođe pobelela, Majko. Čula sam kako pomera nameštaj. Onda je

dovukla treći jorgan, debeli ručno rađeni kineski jorgan i pokrila me njime. Posle toga nisam

mogla da pratim gde je. Špijunirala sam je ispod poluzatvorenih kapaka i morala sam da se

uzdržim da ne skočim. Privukla je stolicu i sela pored mog uzglavlja. Videla sam njene jake šake

kako se odmaraju u krilu, nije štrikala sa četrnaest igala. Veoma je ponosna na svoje šake koje

mogu sve da urade i da ostanu ružičaste i meke, dok šake mog oca kao da su izrezbareno drvo.

Linije na njenom dlanu se ne granaju na linije glave, srca i života kao kod drugih ljudi, već se

svijaju u samo jednu atavističku liniju. Te noći je bila tužni medved; velika ovca u vunenom šalu.

Nedavno je počela da nosi šalove i naočare kao neka američka bakica. Šta je htela, sedeći tako

ogromna pored mog uzglavlja? Mogla sam da osetim njen pogled – njene oči kao dva topla

svetla na mojoj sedoj kosi, onda na borama duž usta, tankom vratu, upalim obrazima, mršavim

rukama. Osetila sam njen pogled kako greje moje koščate laktove i okrenula sam se u lažnom

snu kako bih ih sakrila od njene kritike. Slala je svetlost jaku kao zrak sunca kroz moje kapke,

njene oči na mojim očima, pa sam morala da ih otvorim.

“Šta je, mama? Što sediš tu?”

Posegla je i upalila lampu koju je stavila na pod pored sebe. “Progutala sam onu LSD

pilulu koju si ostavila na kuhinjskom delu”, objavila je.

“To nije LSD, mama. Samo pilula protiv gripe. Prehlađena sam.”

“Uvek se prehladiš kad se vratiš kući. Mora da jedeš previše jina. Daj da ti donesem još

jedan jorgan.”

“Ne, imam dovoljno jorgana. Ne bi trebalo da uzimaš pilule koje ti nije doktor prepisao.

‘Nemojte da stavljate u usta pilule koje nađete na pločniku’, uvek si nam govorila.”

“Vi deca mi nikad ne kažete šta ste naumili. Kako inače da saznam šta smerate?” Kao da

je boli glava, zatvorila je oči iza naočara sa zlatnim okvirom. “Aiaa”, uzdahnula je, “kako da

izdržim to što ćeš ponovo da me napustiš?”

Kako ja mogu da izdržim da je ponovo napustim? Zatvoriće ovu sobu koju je privremeno

otvorila za mene i lutaće i čistiće uvek iznova kuću koja kao da se smanjila, tako je uredna od

kako smo otišli. Sad svaka stolica ima svoje mesto. A lavaboi u spavaćim sobama rade, niše nisu

više pretrpane prljavim vešom nagomilanim sve do tavanice. Moja majka je spakovala odeću i

cipele u kartonske kutije i ostavila ih u slučaju da se vrate teška vremena. Lavaboi su bili

napravljeni od sivog mermera za stare Kineze koji su iznajmljivali ovu kuću pre no što smo se

mi doselili. Zamišljala sam skromne male starce kako se peru ujutru i oblače pre nego što izađu

iz ovih spavaćih soba. Moraću da ponovo napustim kuću i odem u svet, tamo napolje gde nema

mermernih polica za moju odeću, nema jorgana napravljenih od perja naših pataka i ćurki, nema

duhova urednih malih staraca.

Lampa je odavala meku svetlost sličnu onoj koja dolazi iz televizora, pa mi se činilo kao

da visoka tavanica nestaje, a onda iznenada ponovo pada na mesto. Mogla sam da osetim taj pad

28

i vidim kako je majka povukla roletne tako nisko da se video samo goli valjak. Nijedan prolaznik

ne bi mogao da primeti da je ćerka u kući. Moja majka je čas bila velika životinja, jedva stvarna

u tami; čas bi ponovo postala majka. Mogla sam da vidim bore oko njenih krupnih očiju i obraze

upale bez prednjih zuba.

“Vratiću se ubrzo”, rekla sam. “Znaš da se uvek vratim. Mislim na tebe kad nisam ovde.”

“Znam ja tebe. Sad znam ko si. Oduvek sam te znala. Ti si ona sa čarobnim rečima.

Nikad se ne vraćaš. ‘Doći ću ponovo za Ćurkin dan”, rekla si. “Malo sutra.”

Stegla sam zube, kao da su mi glasne žice presečene, toliko su me zabolele. Neću da

izgovorim reči koje će joj zadati bol. Sva njena deca škrguću zubima.

“Poslednji put kad sam te videla, još si bila mlada”, rekla je. “Sad si ostarela.”

“Ima samo godinu dana od kad sam bila zadnji put.”

“Onda si ove godine ostarila. Pogledaj se, kosa ti je posedela, sva si slaba. Znam šta

Kinezi kažu za nas. ‘Tako su siroti’, kažu, ‘da nemaju para da ugoje nijednu ćerku.’ ‘Tolke

godine u Americi’, kažu, ‘a još uvek ne jedu.’ Kakva sramota – sva su mi deca mršava. A tek

tvoj otac – tako je mršav da će se istopiti.”

“Ne brini za njega, mama. Doktori kažu da mršavi ljudi duže žive. Tata će još dugo da

poživi.”

“Aha! Znala sam da meni nije još mnogo preostalo. Je l' znaš kako sam se ovako ugojila?

Jedući vaše ostatke. Aiaa, tako sam ostarila. Uskoro nećeš više imati majku.”

“Mama, to mi govoriš ceo život.”

“Ovog puta je istina. Skoro mi je osamdeset.”

“Mislila sam da ti je samo sedamdeset šest.”

“Loše je upisano u papire. Imam osamdeset.”

“Ali mislila sam da papiri ne valjaju i da imaš sedamdeset dve ili tri u kineskim

godinama.”

“Loše piše i imam osamdeset, osamdset jednu u kineskim godinama. Sedamdeset.

Osamdeset. Kakve veze imaju brojevi. Ima da se samo strovalim jednog dana. Tetka niz ulicu se

odmarala na stepenicama od verande jedan dan, skuvala je večeru, čekala muža i sina da dođu

kući i jedu. Za trenutak je sklopila oči i umrla. Zar to nije lep način da se ode?”

“Ali u našoj familiji su svi doživeli devedeset devetu.”

“To je na strani tvog oca. Moji majka i otac su jako mladi umrli. Moja mlađa sestra je

ostala siroče kad je imala deset godina. Naši roditelji nisu imali ni pedeset.”

“Onda treba da si zahvalna što si toliko poživela.”

“Bila sam ubeđena da ćete i vi ostati siročad. U stvari, ne mogu da verujem da si osedela.

Što se ne ofarbaš?”

“Godine se ne mere bojom kose, mama. Bela boja je samo jedna vrsta pigmenta, kao crna

ili smeđa.”

“Uvek si slušala te Duhove Učitelje, Duhove Naučnike, Duhove Doktore.”

“Moram od nečega da živim.”

29

“Nikad te nisam zvala Najstarijom Ćerkom. Jesi li to primetila? Uvek sam govorila ‘Ovo

je moja najveća ćerka.’”

“Je li onda istina da su Najstarija Ćerka i Najstariji Sin umrli u Kini? Zar mi nisi rekla

kad sam napunila deset godina da bi ona imala dvadeset, kad sam napunila dvadeset da bi ona

imala trideset? Jesi li mi zato oduzela titulu?”

“Ne, mora da si sanjala. Mora da si tu priču izmislila. Vi ste sva deca koju sam imala.”

(O kome je bila ta priča – ta u kojoj roditelji bacaju deci novac, ali ga deca ne kupe jer se

guše u suzama? Bacakaju se na podu prekrivenom novčićima. Njihovi roditelji su na vratima, idu

u Ameriku i iza sebe bacaju pune šake novca.)

Nagnula se napred, oči su joj bile pune onoga što će reći: “Jako puno radim”, rekla je.

Opet me je onako gledala – zašto? Počela sam da trljam stopala jedno o drugo kao da ću oderati

kožu. Ponovo je prozborila: “Veze paradajza mi bodu ruke; mogu da osetim njihove male bodlje

čak i kroz rukavice. Gacam u trulom paradajzu, gacam kroz blato od paradajza koje su muljale

stopala pre mene. A znaš koji je najbolji način da iglice prestanu da te bockaju? Prepoloviš svež

paradajz i opereš se njim. Ohladiš lice u soku od paradajza. Eh, ali krompir će mi upropastiti

ruke. Dobiću reumatizam perući krompir, čučeći nad kormpirom.”

Odvila je zavoje oko nogu preko noći. Varikozne vene su odskočile.

“Mama, zašto ne prestaneš da radiš? Ne moraš više da radiš? Zar ne? Zar stvarno moraš

toliko da radiš? Da za vreme štrajka radiš u poljima paradajza?” Njena crna kosa kao da je

skupljena belom trakom. Ofarbala je kosu da bi je farmeri zaposlili. Otišla bi i stajala u redu sa

beskućnicima, pijanicama, drogerašima i Meksikancima dok ne bi došli autobusi i farmeri

odabrali radnike koje žele. “Imaš kuću”, rekla sam joj. “Što se hrane tiče, imaš socijalno. A i

opština mora da ti da neku pomoć zato što hoće da poprave ovaj deo grada. Možda i ima nečeg

dobrog u tome što su srušili perionicu. Stvarno, mama, možda to nije bilo tako loše. Inače se tata

nikad ne bi penzionisao. I ti bi trebala da odeš u penziju.”

“Misliš da je tvoj otac hteo da prestane da radi? Pogledaj mu oči; smeđi deo mu je

potpuno nestao iz očiju. Prestao je da priča. Kada odem da radim, jede ostatke. Ni ne skuva nešto

sveže”, rekla je, ispovedajući se i izluđujući me tim ispovestima. “Ti Duhovi iz opštine što su

kao ulepšali ovaj kraj su nam dali nešto novca da se preselimo. Trebalo nam je sedamnaest

godina da steknemo verne mušterije. Kako da počnemo iz početka sa tim novcem za selidbu, kao

da nas dvoje staraca imamo sedamnaest godina. Aa” – prevrnula je nešto rukom – “beli Duhovi

uopšte ništa ne znaju o kineskim godinama.”

Zatvorila sam oči i ravnomerno disala, ali videla je da nisam zaspala.

“Ovo je užasna zemlja, gde ljudska bića potroše čitav život radeći”, rekla je. “Čak i

duhovi rade, nema vremena za akrobacije. Nisam prestala da radim od kad je pristao brod. Digla

bih se na noge čim bi bebe izašle. U Kini nisam morala ni veš da širim. Nisam trebala da odem,

ali vaš otac ne bi mogao da vas izdržava bez mene. Ja sam ona koja ima velike mišiće.”

“Da nisi otišla, ne bi ni bilo nas pa vas dvoje ne biste morali da nas izdržavate. Mama,

stvarno mi se spava. Hoćeš da me pustiš da spavam?” Ne verujem u starost. Ne verujem u to da

se ljudi umaraju.

30

“Nisu mi trebali mišići u Kini. Bila sam mala u Kini.” Stvarno je bila. Svilene haljine

koje mi je dala su sićušne. Ne biste pomislili da ih je nosila ista osoba. Ova majka može da nosi

niz i uz stepenice džak sa sto kila teksaškog pirinča. Mogla je da radi u perionici od 6.30 ujutru

do ponoći, da pomera bebe sa daske za peglanje na policu među pakete čistog veša, u izlog na

čije staklo su duhovi kucali. “Stavljala sam vas bebe na čista mesta u perionici, što sam mogla

dalje od bacila koji su se izlegali iz odeće duhova. Aa, gušila sam se od njihovih čarapa i

maramica. Sad kašljem jer sam sedamnaest godina udisala prašinu. Tuberkolozne maramice.

Gubave čarape.” A ja sam mislila da je stavljala moju sestru u izlog da je svima pokaže.

U tim ponoćnim nemirima vratili smo se u perionicu, moja majka je sedela na

narandžastoj gajbi i sortirala prljavu odeću na gomile visoke kao planine – planina od čaršava, od

belih košulja, od tamnih košulja, od radnih pantalona, od dugačkog donjeg veša, od kratkog

donjeg veša, malo brdo od čarapa spojenih čiodom, malo brdo maramica za koje su bile

zakačene oznake. Oko nje su bile sveće koje je palila čak i danju, sjajni žuti dijamanti, svetlo

koje je okruživalo tu misterioznu maskiranu majku, nos i usta joj je prekrivala kaubojska

marama. Pre nego što bi odvezala zavežljaje sa prljavim vešom, majka bi upalila visoku novu

sveću, što je bio luksuz i fitilj u plehovima punim starog voska koji bi nekad iskrio plav plamen,

mislila sam od tog pucketanja da su bacili koji sagorevaju.

“Neeema kaartee, neemaa praanjaa, mama-san?” rekli bi duhovi, tako ponižavajuće.

“Brbljivi duhovi s crvenim ustima”, napisala je na paketu imenujući ih i označavajući

odeću sa tim imenom.

Nazad u spavaćoj sobi, rekla sam: “Sveće su sigurno bile od pomoći. To ti je bila dobra

ideja da koristiš sveće.”

“Baš i nisu pomogle. Samo kad pomislim na prljavštinu koja sipi iz odeće ili prašinu od

treseta koja duva preko polja ili pada iz kokošinjca - i počnem da kašljem.” Duboko se nakašljala.

“Je l' vidiš? Previše sam radila. Ljudska bića ne rade toliko u Kini. Tamo vreme sporije teče.

Ovde moramo da žurimo, da nahranimo gladnu decu pre nego što postanemo previše stari da

bismo mogli da radimo. Osećam se kao majka mačka koja juri mačiće. Mora brzo da ih nađe jer

će za par sati zaboraviti da broji ili će zaboraviti da ih je uopšte imala. Ne mogu da spavam u

ovoj zemlji, jer se ništa ne zatvara preko noći. Fabrike, klanice, restorani – uvek negde neko radi

kroz noć. Vreme je bilo drugačije u Kini. Jedna godina je trajala koliko celo vreme koje sam

ovde provela; veče bi bilo tako dugačko da bih stigla da posetim prijateljice, popijem čaj i igram

karte u svakoj kući i još uvek bi bio sumrak. Čak bi nam bilo dosadno, nismo ništa imali da

radimo nego da se hladimo lepezama. Ovde ponoć dođe, a podovi još nisu oprani, veš nije

opeglan, novac nije zarađen. Još bih bila mlada da sam ostala da živim u Kini.”

“Vreme je isto od mesta do mesta”, rekla sam bezosećajno. “Ima samo jedna večna

sadašnjost i biologija. Razlog zbog kojeg osećaš da te vreme pritiska je to što si imala šestoro

dece nakon četrdeset pete i što si brinula kako da nas podigneš. Ne bi više trebalo da brineš,

mama.Trebalo bi da ti je drago što si imala toliko beba oko sebe u srednjem dobu. Jako malo

majki ima tako nešto. Zar to nije bilo kao da si sebi produžila mladost? Zar nije? Ne smeš više da

brineš. Svi smo odrasli. I sad možeš da prestaneš da radiš.”

31

“Ne mogu da prestanem da radim. Kad prestanem da radim, sve me boli. Glava, leđa,

noge, sve me boli. Vrti mi se u glavi. Ne mogu da prestanem.”

“I ja sam ista takva, mama. Radim sve vreme. Nemoj da brineš da ću umreti od gladi.

Neću gladovati. Znam da radim. Radim sve vreme. Znam kako da ubijem hranu, kako da je

oderem i očerupam. Znam kako da se ugrejem čisteći i brišući pod. Znam kako da radim kad se

stvari pogoršaju.”

“Sva sreća pa sam naučila vas decu kako da se starate o sebi. Sad se sigurno više nećemo

vratiti u Kinu.”

“To isto pričaš još od četrdeset pete.”

“Sad je konačno. Dobili smo pismo od seljana juče. Pitali su da li se slažemo da preuzmu

zemlju. Poslednji stričevi su ubijeni, tako da je tvoj otac jedini ostao da im da odobrenje,

razumeš. Pisao im je da im kaže da mogu da uzmu zemlju. Eto. Više nemamo Kinu kojoj bismo

se vratili.”

Onda, mora da je ovo kraj. Moj otac i majka su potpirivali jedno drugom indignaciju

preko četrdeset godina pričajući priče o svađama oko zemlje između stričeva, tastova i svekrova,

deda. Epizode koje su sadržavale tačku gledišta svakog od njih su svake nedelje stizale poštom

sve do trenutka kad su stričeve pogubili dok su klečali na slomljenom staklu ljudi koji su imali

neke druge planove što se zemlje tiče. Kako se jednostavno sve završilo – moj otac je napisao da

im daje dozvolu. Pitali su za dozvolu i dobili je dvadeset pet godina nakon Revolucije.

“Sada pripadamo planeti, mama. Da li misliš da ima smisla što nismo više vezani za

jedno parče zemlje, već pripadamo celoj planeti? Gde god da stanemo, pa, ta tačka nam pripada

kao i bilo koja druga.” Da li sad možemo da potrošimo pare koje su štedeli za avionsku kartu, za

nameštaj i kola? Da li će američko cveće sada imati lep miris?

“Ionako ne želim da se vratim”, rekla je. “Navikla sam da imam šta da jedem. A

komunisti su previše nevaljali. Treba da vidiš one koje sam sretala u polju. Nose vreće ispod

kaputa da bi krali grožđe i paradajz od farmera. Nedeljom dolaze kamionima. I ubijaju se u San

Francisku.” Jedan starac je uhvatio svog gosta, drugog starca, kako krade petla; vlasnik je

primetio kako petlove noge štrče ispod gostovog džempera. Probudili smo se jedno jutro i otkrili

rupu u zemlji gde je bilo posađeno naše drvo japanske mušmule. Kasnije smo videli novo drvo

najsličnije našem u dvorištu našeg novog komšije Kineza. Poznavali smo porodicu koja je u bašti

postavila tablu: “Budući da ovo nije komunistička bašta, već kupus koji uzgajaju privatni

vlasnici, molimo vas nemojte da kradete iz naše bašte.” Na obaveštenju je stajao datum i bilo je

ispisano lepim rukopisom.

“Novi imigranti nisu komunisti, mama. Oni su pobegli od pravih komunista.”

“Kinezi su, ali Kinezi su nevaljali. Ne, suviše sam stara da držim korak s njima. Postali su

previše pametni za mene. Znaš, izgubila sam lukavost jer sam se navikla da uvek imam dovoljno

hrane. Ima samo nešto što još uvek jako želim. Želim da ste ovde, a ne da lutate kao neki duhovi

iz Rumunije. Želim da svako od vas živi ovde sa nama zajedno. Kada ste kod kuće, svih šestoro

sa svojom decom i muževima i ženama, onda ima dvadeset ili trideset ljudi u kući. Onda sam

sretna. I tvoj otac je sretan. U koju god sobu da uđem, puna je mojih srodnika, unuka, zetova. Ne

32

mogu da se okrenem a da nekoga ne dodirnem. Takva treba da je kuća uvek.” Njene oči su

krupne, neutešne. Glavobolja kao pauk širi svoju tananu mrežu preko moje lobanje. Ona urezuje

paukove noge u moje ledene kosti. Silom mi otvara pesnice i otkriva glavu i trpa u njih

odgovornost za vreme, odgovornost za okeane koji su se isprečili.

Bogovi im naplaćuju to što su ostavili svoje roditelje. Moja baka je pisala pisma i

preklinjala ih da se vrate kući ali su je oni ignorisali. Sada znaju kako se osećala.

“Kada sam daleko odavde”, morala sam da joj kažem, “ne razboljevam se. Ne idem u

bolnicu tokom svakog odmora. Ne dobijam zapaljenje pluća, nemam tamne mrlje na

rendgenskom snimku. Pluća me ne bole kad dišem. Mogu da dišem. I ne dobijam glavobolje u tri

ujutru. Ne moram da pijem lekove niti da idem kod doktora. Negde drugde ne moram da

zaključavam vrata i da stalno proveravam brave. Ne stojim pored prozora i ne pazim da li ima

nekog napolju niti ih vidim u mraku.”

“Kako to misliš, ne zaključavaš vrata?” “Zaključavam. Zaključavam. Ali ne kao ovde. Ne

čujem zvuke koje prave duhovi. Ne ostajem budna zato što čujem kako neko hoda po kuhinji. Ne

čujem kako se vrata i prozori odvajaju od šarki.”

“Mora da su to bili samo Duh Pijanica ili Duh Skitnica koji su tražili mesto da

prespavaju.”

“Ne želim da čujem Duha Pijanicu ili Duha Skitnicu. Našla sam neka mesta u ovoj zemlji

koja su slobodna od duhova. I mislim da pripadam tamo, gde ne dobijam prehlade i ne koristim

svoje zdravstveno osiguranje. Ovde sam tako često bolesna da jedva mogu da radim. Ne mogu

ništa povodom toga, mama.”

Zevnula je. “Onda je bolje da nisi ovde. Mora da ti ne odgovara klima u Kaliforniji.

Možeš da dođeš u posetu.” Ustala je i ugasila svetlo. “Naravno da moraš da ideš, Mali Psu.”

Ogroman teret mi je pao sa srca. Mora da su se jorgani napunili vazduhom. Ceo svet je

nekako lakši. Nije me godinama nazvala tim imenom od milja – imenom koje treba da zavara

bogove. Ja sam zaista Zmaj, kao što je i ona Zmaj, obe smo rođene u godinama zmaja. Praktično,

ja sam prva ćerka prve ćerke.

“Laku noć, Mali Psu.”

“Laku noć, mama.”

Poslala me je da idem svojim putem, da uvek radim i da sada, iako sam stara, i dalje

sanjam snove o bebama koje se smanjuju i o nebu ispunjenom avionima i kineskom gradu koji je

veći od onih ovde.

1 Zdravstveni radnik ranga bolničara koji je prošao obuku kako bi mogao da daje lekove, pruža prvu pomoć i porađa

žene. Ovakav tip pružanja zdravstvenih usluga je naročito raširen u zabačenim delovima Kine. 2 Jedan od Osam besmrtnika, u kineskom verovanju, božanstava koja žive na rajskom ostrvu Penglai Shan, istočno

od Kine. Li Tieh-kuai je često predstavljen kao starac sa tikvom koja ima magične moći, iz nje vadi lekove koje daje

siromašnima.