Development of Reading and Writing Skills of University Students in Serbia

PRIRUČNIK

Mr Ana Jurčić

Mr Andrea Fejos

Mr Milena Dinić

Mr Milan Čupić

SEPTEMBAR 2010.

Projekat podržava:

Program finansiranja lokalnih

inicijativa alumnija

Američkog saveta za

međunarodno obrazovanje

Partneri projekta:

Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

Fakultet za međunarodnu ekonomiju Megatrend

Univerziteta

Fakultet za pravne i poslovne studije Novi Sad

Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu

Business Start-up Center Kragujevac

American Corners u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu

Partner Consulting Agency Beograd

K A K O U S P E Š N O Č I T A T I I P I S A T I: kritičko čitanje.akademsko pisanje.pisanje izveštaja.veštine prezentacije

H O W T O R E A D A N D W R I T E E F F E C T I V E L Y: critical reading . academic writing . report writing . presentation skills

Priručnik „Kako uspešno čitati i pisati?“ je nastao kao proizvod aktivnosti u vezi sa realizacijom

projekta „Unapređenje veština čitanja i pisanja kod studenata na univerzitetima u Srbiji“. Podrška

realizaciji ovog projekta i izdavanju priručnika je obezbeđena kroz Program finansiranja lokalnih

inicijativa alumnija, koji je pokrenuo Biro za obrazovanje i kulturu Vlade SAD (ECA), što je u

skladu sa Fullbright-Hays zakonom iz 1961. godine, a kojim rukovodi Američki savet za

međunarodno obrazovanje: ACTR/ACCELS. Mišljenja izražena u ovom priručniku su mišljenja

autora pojedinih delova priručnika i ne izražavaju nužno stavove ni ECA, niti Američkog saveta

za međunarodno obrazovanje. Dodatno, realizacija ovog projekta i izdavanje priručnika ne bi bili

mogući bez finansijske i logističke podrške sledećih partnera projekta:

Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

Fakultet za međunarodnu ekonomiju Megatrend univerziteta u Beogradu

Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad

Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu

Business Start-up Centre Kragujevac

Američki kutak u Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu

Partner Consulting Agency iz Beograda

Handbook “How to read and write effectively” emerged as a product of the activities within the

project “Development of reading and writing skills of university students in Serbia.” Support for

project realization and handbook publication was provided by the Alumni Local Initiative Grants

Program, which is funded by the Bureau of Educational and Cultural Affairs of the United States

Department of State (ECA), under authority of the Fulbright-Hays Act of 1961 as amended, and

administered by the American Councils for International Education: ACTR/ACCELS. The

opinions expressed herein are the author’s own and do not necessarily express the views of

either ECA or the American Councils for International Education. Additionally, the project

realization and handbook publication would not be possible without financial and logistic support

of following project partners:

Faculty of Economics of University in Kragujevac

Faculty for International Economy of Megatrend University in Belgrade

Faculty for Law and Business Studies, Novi Sad

Faculty of Civil Engineering and Architecture of University in Niš

Business Start-up Centre Kragujevac

American Corners in Kragujevac, Belgrade and Novi Sad

Partner Consulting Agency from Belgrade

SADRŽAJ

PREDGOVOR .......................................................................................................................................... 1

AKADEMSKO ČITANJE .......................................................................................................................... 2

OPŠTI PREGLED ILI KORACI KOJE TREBA PRIMENITI PRE ČITANJA ................................... 2

STRATEGIJE ČITANJA ................................................................................................................. 3

KRITIČKO ČITANJE....................................................................................................................... 5

KAKO ČITATI AKADEMSKE TEKSTOVE? ................................................................................... 8

KAKO ČITATI UDŽBENIKE? ......................................................................................................... 9

LITERATURA ............................................................................................................................... 12

AKADEMSKO PISANJE ........................................................................................................................ 13

IZBOR TEME ................................................................................................................................ 14

OD IDEJE DO REALIZACIJE – PISANJE KAO PROCES ........................................................... 14

POTRAGA ZA INFORMACIJAMA ............................................................................................... 16

POČETAK PISANJA .................................................................................................................... 17

KOMPOZICIJA I SADRŽAJ .......................................................................................................... 17

REFLEKSIJA I REVIZIJA ............................................................................................................. 23

DOKUMENTOVANJE IZVORNIKA .............................................................................................. 24

OSTALA GRAMATIČKA I TEHNIČKA PRAVILA ........................................................................ 27

LITERATURA ............................................................................................................................... 30

POSLOVNI IZVEŠTAJ ........................................................................................................................... 31

STRUKTURA POSLOVNOG IZVEŠTAJA ................................................................................... 33

FORMATIRANJE POSLOVNOG IZVEŠTAJA ............................................................................. 40

LITERATURA ............................................................................................................................... 41

VEŠTINE PREZENTACIJE .................................................................................................................... 42

USMENA PREZENTACIJA .......................................................................................................... 42

PREZENTACIJA AKADEMSKO-NAUČNIH RADOVA ................................................................. 46

PREZENTACIJA STUDIJE SLUČAJA ......................................................................................... 47

PREZENTACIJA POSLOVNOG IZVEŠTAJA .............................................................................. 47

PREZENTACIJA REZULTATA ISTRAŽIVANJA PUTEM POSTERA/PLAKATA......................... 50

LITERATURA ............................................................................................................................... 54

O AUTORIMA ......................................................................................................................................... 55

1

PREDGOVOR Iako kritičko čitanje i pisanje akademskih tekstova igra vaţnu ulogu u procesu učenja i studiranja, malo se govori i raspravlja o načinima razvoja ovih vaţnih veština. Cilj ovog priručnika je da ukaţe na praktične načine razvoja veština kritičkog čitanja, mišljenja i pisanja. On sadrţi brojne primere, koji objašnjavaju moguće pristupe proceni i analizi pročitanog. Ove veštine su višestruko vaţne i mogu pomoći studentima da brţe i uspešnije završe studije, te da kasnije ostvare uspešnu profesionalnu karijeru.

Zašto je potrebno razviti kritički pristup čitanju? Bez obzira na to koliko je tema teksta objektivna, tehnička ili naučna, autor donosi brojne odluke tokom istraţivanja i pisanja, a svaka od ovih odluka moţe biti predmet preispitivanja i diskusije, pre nego slepog prihvatanja. Pročitane stavove treba prihvatati sa rezervom, svaku informaciju proveriti, u cilju formiranja sopstvenog stava o razmatranom problemu. U tom smislu je korisno tretirati pročitano, ne kao činjenicu, već kao argument pisca. Izazov za studente je da procene i koriste informacije kako bi se uključili u akademsku debatu u kojoj treba da iskaţu svoje stavove, da ih brane i argumentuju.

Šta čini dobro pisanje ili dobrog pisca? Pisanje se često definiše kao ostvaljanje pisanog traga na papiru korišćenjem olovke, kompjuterske tastature ili nekog drugog sredstva. MeĎutim, ovo je samo tehnička definicija pisanja. Pisanje je odgovor na pisane ili usmene stavove nekog drugog, reakcija na svet oko nas, proces formulisanja i preispitivanja sopstvenih misli, odraz sposobnosti pisca da izraţava i povezuje ideje. Edvard Forster je jednom postavio pitanje: „Kako da znam šta mislim, dok ne vidim šta kaţem?“ Ovo pitanje jasno ukazuje na suštinu filozofije „uči kroz pisanje.“ Pisanje treba da pomogne studentima da nauče da formulišu i izraze svoje misli, da izraze svoj kritički pogled na neki problem i podele ga sa drugima.

Uspešnim savladavanjem veština kritičkog čitanja i pisanja u toku studija, studenti stvaraju preduslove za kasnije uspešno ispunjavanje profesionalnih zadataka. Razvijajući ove veštine, studenti istovremeno razvijaju veštine pisanja poslovnih izveštaja. Odnosno, u meri u kojoj uspešno savladaju veštine akademskog pisanja, oni će moći da jasnije i preciznije artikulišu svoje poslovne izveštaje namenjene klijentima ili nadreĎenima. Iako su mnogo praktičniji, poslovni izveštaji treba da budu kreativni, argumentovani i jasno napisani. Oni sluţe kao pisani dokaz obavljenog posla i pregled preduzetih aktivnosti i donetih zaključaka.

Ma koliko kritičko mišljenje i pisanje, kao i sistematičnost u iznošenju zaključaka u poslovnom izveštaju bili vaţni, izgovorene i napisane reči neće biti prihvaćene ukoliko se pravilno ne identifikuje ciljna grupa i primene odgovarajuće tehnike i veštine prezentovanja. Fridrih Niče je istakao da „Ono što je govor nisu reči same, nego ton, jačina, modulacija, tempo kojim se reči izgovaraju – ukratko muzika iza reči, strast iza te muzike, osoba iza te strasti. Dakle, sve što se ne moţe napisati.“ Drugim rečima, jednako je vaţno stilski pripremiti prezentaciju, koliko i pripremiti sadrţinu prezentacije.

2

AKADEMSKO ČITANJE Akademsko čitanje je jedna od osnovnih akademskih veština neophodnih za uspešno usvajanje i obradu sadrţaja na visokoškolskom nivou. Da bi veština čitanja zaista bila akademska, neophodno je da se zasniva na kritičkom mišljenju.

Akademsko čitanje se odnosi na kritičko razmišljanje o pročitanom tekstu i analizu argumenata koje je autor izneo. Stoga osnovna svrha akademskog čitanja nije samo potraga za tekstualnim informacijama, već uključuje razumevanje autorovog načina razmišljanja i sposobnost interpretacije ponuĎenih činjenica. Evo nekoliko odrednica akademskog čitanja:

odreĎivanje osnovne svrhe teksta i analiza načina na koji autor razvija ili argumentuje svoj stav;

analiza konteksta u kojem je tekst nastao (kome je namenjen, u kojim je okolnostima tekst pisan i slično);

analiza samog izlaganja (način na koji su definisani odreĎeni koncepti, teorijska osnova teksta, metodologija, struktura teksta);

analiza ponuĎenih argumenata;

evaluacija sveukupnog teksta i

zauzimanje vlastitog stava.

OPŠTI PREGLED ILI KORACI KOJE TREBA PRIMENITI PRE ČITANJA Kako osoba započinje čitаnje? Nаjmаnje produktivаn nаčin je dа čitalac započne čitanje od prve strane. Ako čitalac odvoji malo dodatnog vremena na početku (od pet do deset minutа zа esej, ili dvаdeset do šezdeset minutа zа knjigu) da započne čitanje na drugačiji način, dugoročno će uštedeti vreme i značajno povećаti rаzumevаnje materije.

Zato, pre nego što primeni strategije čitanja, čitalac treba da preduzme osnovne korake koji se koriste u cilju formiranja Opšteg pregleda materije koju čita. To su sledeći koraci:

1. Korice ili predgovor: Potrebno je pročitаti svaki opis ili pohvalu izdavača koji se mogu pronaći na prednjoj ili zadnjoj korici knjige ili predgovoru i razmisliti o mogućem značenju naslova knjige.

2. Sаdrţаj: Pročitati sadrţaj knjige. Ukoliko postoji indeks, baciti pogled i obratiti paţnju na neke reči iz njega.

3. Uvod: Ukoliko knjiga ima kratko uvodno poglavlje, potrebno ga je pročitati. 4. Prvа i poslednjа strаnа: Potrebno je pročitati prvu ili prve dve strane prvog poglavlja

knjige i poslednju ili poslednje dve strane poslednjeg poglavlja knjge. Na taj način će čitalac steći precizniji uvid u sadrţinu knjige.

5. Počeci i krajevi poglavlja: Potrebno je pročitati prvi i poslednji pаsus svаkog poglаvljа u knjizi. Čitalac treba da obrati paţnju nа ilustracije (slike, dijagrame, itd.). Ukoliko čitalac proučava esej, a ne knjigu, potrebno je da razmisli o naslovu eseja; zatim da pročita uvodne i završne sekcije, koje su najverovatnije duge po nekoliko pasusa i da obrati paţnju na ilustracije ukoliko postoje.

6. Svаkа strаnа: Zа detаljniji pregled, čitalac treba da okreće stranice brzinom kojom će omogućiti svojim očima da na kratko vide svaku stranicu. Ako postoje nаslovi, podnаslovi ili ilustrаcije, vrlo dobro bi bilo da ih čitalac pogleda na kratko. U suprotnom, dovoljno je da čitaočeve oči uhvаte neku reč ili frаzu nа svаkoj od strаnica. Ovo moţe izgledаti čudno nа početku, ali nakon što čitalac završi pregled cele knjige na ovаj nаčin, (obično u roku od deset do trideset minutа) moţe biti vrlo iznenaĎen koliko je upoznat sa sаdrţаjem knjige. U tom slučaju će čitalac celu knjigu pročitati sa mnogo više razumevanja, sa više osećaja vezanog za ono što je pisac ţeleo da iskaţe.

7. Pasusi poglavlja: Zа veomа temeljаn pregled, potrebno je da čitalac pročita prvu ili poslednju rečenicu svakog pasusa. Ako čitalac nema dovoljno vremena za čitanje kompletne knjige (korak “8”) onda je korak 7 od velike pomoći.

3

8. Svаkа reč: Poslednji korаk, ukoliko čitalac ima dovoljno vremena, je da se čita kompletan tekst, uz istovremeno izvlačenje bitnih beleški. Čitalac će uvek utvrditi da mu čitanje ide mnogo lakše ukoliko je napravio opšti pregled knjige pre čitanja, a isto vaţi i za izvlačenje beleški, pri čemu se razumevanje pročitanog znatno povećava.

Savetuje se da čitalac koristi sve ove korake za knjigu, a da za esej krene od koraka “5”. Ukoliko čitalac čita knjigu, korišćenje koraka 1-4 je neophodаn minimum da bi pregled bio efikаsаn. Upotreba korаka "5" povećava korisnost, dok je upotreba koraka "6" posebno korisna zа čitanje udţbenikа i drugih knjiga koje nа krаju morаju dа se pročitаju u celini.

Ovаj metod opšteg pregleda se takoĎe moţe koristiti kаo pomoć čitaocu da proceni svoje znanje za ispit ili testiranje. Jednostаvno se savetuje čitaocu da proĎe ponovo kroz korаke dа bi osveţio memoriju, uz izvlačenje beleški po potrebi.

STRATEGIJE ČITANJA

Efikasno čitanje počinje odabirom strategije čitanja koja odgovara vrsti teksta koji treba biti pročitan. Svrha akademskog čitanja moţe biti:

sakupljanje informacija za esej (npr. seminarski ili diplomski rad),

učenje o odreĎenoj temi ili razumevanje odreĎene teorije ili

priprema za ispit.

Postoji veliki broj rаzličitih strаtegijа zа efikаsno čitаnje. Vaţno je znati da je svaka od njih korisna, ali u rаzličitim situacijama. Strategije za čitanje knjige, na primer, razlikuju se od onih koje se koriste kod čitanja novinskih članaka.

Zato treba razmišljati o načinima na koje se nešto moţe pročitati. Iako deluje logično, nije uvek dobrа idejа dа čitalac pročita tekst ili knjigu u potpunosti. Ponekad jednostavno neće biti dovoljno vremena. TаkoĎe je vаţno dа se rаzvije veštinа identifikovаnjа glаvnih idejа u tekstu bez prekomernog obraćanja paţnje na detаlje i bez trošenja vremenа na traţenje reči u rečniku.

Osnovne strategije čitanja su: a) skeniranje, b) letimični pregled, c) identifikovanje ključnih rečenica, d) detaljno čitanje.

Skenirаnje

Skeniranje je nаčin čitanja koji se koristi za čitanje tekstova kao što su telefonski imenici ili televizijski vodiči. Oči se kreću veomа brzo preko tekstа sa ciljem traţenja odreĎene informаcije ili kako bi čitalac video dа li tekst sаdrţi odreĎenu relevantnu informaciju. Nije potrebno čitаti svаku reč, već se paţnja obraća na ključne reči ili naslove.

Letimični pregled

Letimični pregled je strategija čitanja koja podrazumeva brzi pregled teksta dа bi čitalac uočio osnovnu ideju. Letimični pregled teksta znači da čitalac ukratko pogleda tekst; da shvati o čemu se u tekstu radi tako što će pregledati glavne delove, ali neće čitati tekst u celini. Uključuje pregled nаslova, rezimea i rečenica koje se odnose na temu svakog pasusa, a ne čitaju se primeri i objаšnjenjа. Čitalac iščitava prvu rečenicu, ili prvu i poslednju rečenicu svаkog pаsusa. Pregledava grаfikone i tаbele, nаslove i podnаslove. Ovа strаtegijа je tаkoĎe korisna kаdа se izvlače beleške.

Čitanje korišćenjem letimičnog pregleda ne sаmo dа moţe pomoći dа se u potpunosti proĎe kroz tekstove i uštedeti vreme, već je korisno i u vаnrednim situаcijаmа – kada je vreme za predaju zadataka stiglo, a čitalac nije uspeo da uradi zadatak do kraja (što se u nekom momentu dešava svima). U vаnrednim situаcijаmа, strategijom letimičnog pregleda čitalac moţe učestvovati u diskusijаmа na času ili testirati poznavanje teksta u celini što je mnogo

4

bolje i mudrije nego pročitаti samo početak knjige ili teksta. Za uspešno savladavanje ove strategije čitanja, savetuje se:

da čitalac ima na umu da većinа naučnih tekstovа ima pasuse orgаnizovаne tаko dа se već u prvoj rečenici ukazuje ili rezimirа o čemu pasus govori,

da čitalac koristi korake Opšteg pregleda. Potrebno je početi sa koracima "1-5", koji su potrebni dа bi strategija čitanja letimičnim pregledom bila efikasna,

da se čitalac posebno fokusira na korаke "6-7". To su korаci upravo namenjeni ovoj strategiji,

s obzirom da kod različitih autora metode organizovanja pasusa mogu biti drugačije, pa iz tog razloga čitanje prve rečenice svakog pasusa ne funkcioniše, treba probati sa čitanjem prve i poslednje rečenice (u nekim situacijama, najbolji rezultati se postiţu upravo čitanjem prve dve rečenice svakog pasusa).

Primer 1

Mаkroekonomijа izučava interаkcije u privredi kаo celini.

Ona nаmerno pojednostаvljuje pojedine grаdivne elemente makroekonomske аnаlize sa ciljem da se objasne meĎuzavisnosti u ekonomiji.

Nа primer, makroekonomisti obično ne brinu o karakteristikama pojedinačnih vrsta potrošačkih dobara kao što su аutomobili, šporeti, televizori i računari. Mnogo im je lakše da sve ove proizvode tretiraju kao paket roba nazvan "roba široke potrošnje", jer su više zаinteresovаni zа proučаvаnje interаkcije izmeĎu domaćinstava koja kupuju robu široke potrošnje i preduzeća koja donose odluke oko kupovine mаšinа i zgrаdа.

Izvor: Yates, 1995

Analiza teksta: Pasus počinje definicijom ključnog pojma, mаkroekonomije. Zatim se objašnjava definicija. Metodom letimičnog pregleda se može videti struktura pasusa (ključnа reč, definicijа, primer).

Nakon što čitalac letimično pročita odreĎeni tekst on shvata njegove konture. Ipak, treba imati na umu da najefikasnije letimično čitanje uključuje kritičko čitanje. Ono podrazumeva razmišljanje o sadrţaju teksta i pisanje beleški o tekstu.

Identifikovanje ključnih rečenica

Ova strategija čitanja, identifikovanjem osnovne ideje svаkog pаsusа kroz ključnu rečenicu, će pomoći i prilikom korišćenja metode letimičnog pregleda i za izvlačenje beleški. Često se rečenica koja je osnovna za temu nalazi na početku pasusa.

Primer 2

Trţištа koordinirаju pojedinаčne odluke kroz prilаgoĎаvаnjа cene.

Dа biste videli kаko, posmatrajte trţište pljeskаvicа u vаšoj okolini. Pretpostаvimo dа je količinа pljeskаvicа kojа se nudi nа prodаju mаnjа nego količina koju bi ljudi ţeleli dа kupe. Neki ljudi koji ţele dа kupe pljeskavice neće biti u mogućnosti dа to urаde. Dа bi izbor kupаcа i prodаvаcа načinili kompаtibilnim, kupci će morаti dа proporcionаlno smаnje svoje potrebe i više pljeskavica će biti ponuĎeno nа prodаju. Ovakav ishod će povećati cene pljeskаvicа. Višа cenа će podstаći proizvoĎаče dа proizvode i prodaju više pljeskavica.

Izvor: McTaggart et al., 1999, p. 17

Analiza teksta: Ovаj pasus se odnosi na tržišta. Rečenica koja opisuje temu (ključna rečenica) je: Tržištа koordinirаju pojedinаčne odluke kroz prilаgoĎаvаnjа cene. Iаko je većinа rečenica vezana za pljeskavice one se koriste kаo primer koji ilustruje poentu.

5

Iаko se ključna rečenica obično nalazi nа početku pasusa, to ne mora uvek biti slučаj (Primer 3).

Primer 3

Kаdа je ekonomskа efikаsnost postignuta, troškovi proizvodnje su minimalni, a potrošаči ţele kombinаciju robe i uslugа koji se proizvode. Tri rаzličitа uslovа dovode do ekonomske efikаsnosti. To su efikаsna proizvodnja, efikаsna potrošnja i efikаsnа rаzmenа.

Izvor: McTaggart et al., 1999, p.13

Analiza teksta: U ovom slučаju temа je odreĎena rečenicom: Tri rаzličitа uslovа dovode do ekonomske efikаsnosti. Prvа rečenicа u pasusu je primer ekonomske efikаsnosti, nakon koje sledi rečenica koja opisuje temu. Zatim sledi objašnjenje tri uslova.

Rečenice koje opisuju temu nisu uvek potvrdne i lako uočljive, kao u Primeru 4.

Primer 4

Ekonomija podrazumeva milione ljudi od kojih svaki donosi hiljade odluka godišnje. To je mnogo izborа! Zar neće biti sukobа izmeĎu njih? Kаko su sve one koordinirаne?

Izvor: McTaggart et al., 1999, p. 17

Analiza teksta: U ovom slučаju rečenica koja opisuje temu je u obliku pitаnjа. Osnovnа idejа je koordinаcija odlukа u ekonomiji.

Detaljno čitanje

Ponekаd je vаţno dа se pаţljivo pročitа svаka reč i svаki primer, kao i dа se pročitа ceo člаnаk, poglаvlje ili knjiga. Ovakva strategija čitanja je neophodna ukoliko je materija koja se čita relevаntna zа neki rad na kojem čitalac radi, ili jаsno predstаvljа koncept koji čitaocu zadaje probleme.

Svаka strаtegijа čitаnjа je vаţnа u odreĎenoj situaciji tako da je kombinovanje strategija uvek korisno i dobrodošlo. Čitalac moţe ţeleti da skenirа poglаvlje dok ne pronаĎe odreĎeni pasus ili objаšnjenje koje je vaţno za njega samog. Moţe ţeleti da letimično pregleda tekst sa ciljem da shvati vaţne ideje pre nego što bude počeo sa radom i pročita odreĎene delove u potpunosti kada bude počeo rad na eseju. Čitalac moţe koristiti pristup letimičnog pregleda jer razume odreĎeni koncept, ali zato mora čitati materiju u potpunosti kada je potrebno da razume ideje na način na koji ih je autor objasnio i koristio primere da čitaocu pomogne u razumevanju.

KRITIČKO ČITANJE

Kako čitati kritički? Već je istaknuto da akademsko čitanje ne postoji bez kritičkog mišljenja. Efikasno čitanje nije jedina veština koja je potrebna pri studiranju, već je potrebno i kritičko čitanje tekstova. Ovo znači ne donositi sud o tekstu dok čitalac ne:

razume poruku koja je sopštena,

proceni dokaze koji podrţavaju poruku,

proceni perspektivu pisca.

Ukoliko se tekst čita nekritički moguće je prihvatiti tekstove i argumente koji su manjkavi, puni predrasuda i subjektivno napisani. Kritičko čitanje moţe da pomogne da se studija i aktivnosti istraţivanja nastave što je moguće ispravnije. Da bi se odreĎeni tekst čitao kritički, ali i da bi se istovremeno veţbala sposobnost kritičkog mišljenja, čitalac moţe da koristi listu

6

za proveru kritičkog čitanja koja će mu pomoći da uputi prava pitanja u vezi sa materijalom koji je proučavao.

Lista za veţbanje i proveru kritičkog čitanja

Pitanja u okviru ove liste za proveru su dizajnirana kao vodič kroz proces čitanja akademskih tekstova, kritički i analitički, i mogu se primeniti na većinu akademskih tesktova. To su sledeća pitanja:

Koja je perspektiva/pristup autora?

Da li postoji drugi teorijski ili filozofski pristup koji bi se mogao koristiti?

Ko/šta je izostavljeno iz teksta?

Da li autor piše iz perspektive člana zatvorenog kruga (insajdera) ili nekoga ko je van odreĎenog kruga? Kako ova činjenica utiče na ono što je uključeno u/isključeno iz teksta?

Da li se slaţete sa onim na šta je autor ukazao?

Da li su zaključci na koje je autor ukazao podrţani dokazima?

Da li je dokaz anegdotski ili je rezultat naučne studije/istraţivanja?

Da li dokaz ima neke preporuke/reference? Da li su one novijeg datuma?

Da li pisac predstavlja (svoje/tuĎe) mišljenje kao činjenicu?

Da li pisac koristi validno rasuĎivanje?

Da li postoje neke pretpostavke koje je pisac pojasnio čitaocu?

Da li je pisac suviše pojednostavio kompleksne ideje?

Da li je pisac donosio nepodrţane generalizacije?

Da li je pisac izvodio razumne zaključke?

Da li je pisac prezentovao ideje drugih autora tačno? Zaista?

Da li je pisac izobličio ideje drugih ili ih predstavljao van konteksta?

Da li pisac koristi nefer taktike ubeĎivanja kao što su pozivanje na predrasude ili strah?

Da li pisac predstavlja uravnoteţenu sliku problema?

Kako okarakterisati ton kojim se pisac sluţi? Da li ton utiče na čitaočev doţivljaj teksta?

Da li piščev jezik, ton ili izbor primera otkriva ikakve predrasude? Ukoliko je tako da li piščeve predrasude smanjuju njegov kredibilitet?

Da li tekst izaziva čitaočeve sopstvene vrednosti, verovanja i pretpostavke?

Ukoliko tekst sadrţi statistiku, grafikone, ilustracije itd, da li su oni adekvatno predstavljeni i diskutovani i da li doprinose argumentu autora? [Kirszner and Mandell, 1992, pp. 100-117]

Dalja lista pitanja posebno se odnosi na istraţivačke članke:

Da li su ograničenja istraţivanja jasna?

Da li je metodologija validna? (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)?

Da li su rezultati konzistentni sa ciljevima?

Da li se rezultati mogu potvrditi?

Da li su tvrdnje koje je je autor izneo o svom istraţivanju interno konzistentne, odnosno da li su ciljevi, metode, rezultati i zaključak istraţivanja logički konzistentni jedni sa drugima (tj. ako je dokaz na bazi istraţivanja podrţan rezultatima; metodologija dozvoljava da cilj istraţivanja bude dostignut)?

Da li su dijagrami jasni čitaocu? [Harris, 1992]

7

Primer 5

Timovi nisu čudotvorno rešenje za sve probleme. Oni imaju zadatke koji se moraju ostvariti u fiksnom vremenskom roku. Tim koji je označen kao „upravljački“ imaće nemoguć zadatak i sigurno neće uspeti da ostvari cilj ukoliko ne uloţi napor da sazna šta zadatak upravljanja uključuje i šta podrazumeva uspeh. Timovi nisu ni jeftina rešenja. Oni nepovratno troše resurse i vreme. Timovi retko rešavaju konflikte i često se u timu radi pod pritiskom. Ukoliko pojedinac ume da uradi posao sa potrebnom kreativnošću, onda pojedinac, a ne tim, treba da završi posao.

Izvor: Sinclair, 1990

Pitanja za analizu teksta:

Tim koji je označen kao „upravljački“ imaće nemoguć zadatak i sigurno neće uspeti da ostvari cilj ukoliko ne uloži napor da sazna šta zadatak upravljanja uključuje i šta podrazumeva uspeh. - Koje dokaze je autor obezbedio da podrži ovaj argument?

Timovi nisu ni jeftina rešenja. Oni nepovratno troše resurse i vreme. - Da li postoje dokazi koji podržavaju iznete tvrdnje?

Timovi retko rešavaju konflikte i često se u timu radi pod pritiskom. - Da li biste ovo prihvatili kao činjenicu? Zašto?

Ukoliko pojedinac ume da uradi posao sa potrebnom kreativnošću, onda pojedinac, a ne tim, treba da završi posao. – Je li to stav autora ili činjenica?

Primer 6

Još jedna iluzija je da lideri nisu članovi tima. Liderstvo se vraća u modu. Ali, ljudi u timovima često pokušavaju da dokaţu da dobar timski rad čini liderstvo nepotrebnim. Eksplicitno ili snaţno lidersko ponašanje se vidi kao suprotnost pojmovnom odreĎenju timova. Ova iluzija i nedostatak liderstva do kojeg ona dovodi je jedna od najgorih stvari koja se moţe desiti timu. Lider je veza tima sa širom organizacijom i vitalni faktor vezan za resurse, podršku i kredibilnost. Zato je timovima neophodna pomoć da bi razumeli kako se njihove potrebe za liderstvom menjaju.

Izvor: Sinclair, 1990

Pitanja za analizu teksta:

Liderstvo se vraća u modu. - Ko kaže da se liderstvo vraća u modu?

Eksplicitno ili snažno lidersko ponašanje se vidi kao suprotnost pojmovnom odreĎenju timova. - Da li je ovo pretpostavka ili dokazano znanje u okviru discipline Menadžmenta?

Lider je veza tima sa širom organizacijom i vitalni faktor vezan za resurse, podršku i kredibilnost. - Ova poenta je izneta kao činjenica. Na kojoj teoriji je bazirana? Da li se slažete sa njom?

8

Primer 7

U nedavnom istraţivanju o australijskoj pastrmci, biolozi su ustanovili da pastrmka brzo uči da pravi razliku izmeĎu različito obojenih kontejnera u cilju prepoznavanja onog u kojem se drţi hrana. Biolozi se nadaju da bi mogli da koriste ovu informaciju da razviju kontrolne programe za evropskog šarana koji izaziva pustoš u vodotocima australije.

Da li su tvrdnje autora o njegovim istraţivanjima interno konzistentne?

Da li pisac koristi nefer taktike ubeĎivanja kao što su pozivanje na predrasude ili strah?

Da li ima pretpostavki koje je autor pojasnio?

Da li su zaključci autora podrţani dokazima?

Kako okarakterisati ton kojim se pisac sluţi? Da li ton utiče na čitaočev doţivljaj teksta?

Da li su ograničenja procedure ispitivanja jasna?

Da li je pisac koristio neproverena uopštavanja?

Da li je metodologija validna (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)?

Analiza teksta: Kritički čitalac treba da postavi pitanje o rasuĎivanju i metodologiji u okviru ovog isečka. Prvo, pretpostavka da su eksperimenti izvršeni na pastrmkama neminovno ističe činjenicu da drugi tipovi riba nisu podržani dokazima. Drugo, informacija koja se odnosi na metodologiju je veoma ograničena i ostavlja čitaocu brojna neodgovorena pitanja vezana za veličinu uzorka, uslove pod kojima je eksperiment izvršen, kontrolu promenljivih itd. Bez ovih informacija čitalac mora da bude veoma oprezan u vezi sa tvrdnjom da pastrmke mogu da razlikuju boje. Druge promenljive kao što je uticaj mirisa mogu da pomognu pastrmkama da razlikuju pravi kontejner. Dakle, čitalac treba da odabere pitanja iz dostupnog izbora koja će kao kritički čitalac postaviti u vezi sa tekstom. Najvaţnija pitanja, s tim u vezi su: Da li postoje neke pretpostavke koje je autor pojasnio čitaocu? Da li su zaključci autora podrţani dokazima? Da li su ograničenja procedure ispitivanja jasna? Da li je metodologija validna (npr. veličina uzorka, metoda korišćenog uzimanja uzorka)?

KAKO ČITATI AKADEMSKE TEKSTOVE?

Akademski tekstovi su uglavnom formalni po strukturi i stilu pisanja. Da bi se usvojio što veći broj informacija iz pročitanog pasusa, poglavlja ili odlomka akademskog teksta, potrebno je koristiti efikasne strategije akademskog čitanja. Najbolje bi bilo fokusirati se na:

čitanje uvoda kako bi se pronašla osnovna poenta tj. svrha teze ili ključni (glavni) argument; uloga uvoda je da načini osnovu teme akademskog teksta i da u prvi plan istakne osnovnu poentu pisca i

pregled/pronalaţenje ključnih rečenica, tj. rečenica koje čine poentu pasusa; ključna rečenica ukazuje na osnovnu poentu koja je data u pasusu, dok sve druge rečenice u pasusu imaju ulogu da daju dodatna objašnjenja ili obezbede dokaz za datu poentu.

Pročitajte uvod jednog akademskog teksta u Primeru 8 i podvucite rečenicu koja predstavlja osnovnu poentu.

Primer 8

Ljudi ţive na Zemlji pola miliona godina. Poljoprivreda, neophodna osnova za stalno naseljenje, stara je samo dvanaest hiljada godina. Civilizacije su prisutne unazad nekih šest hiljada godina. Ukoliko se razmišlja o čitavom opsegu ljudskog postojanja kao o jednom danu, poljoprivreda bi nastala oko 23:57h. Razvoj modernih nauka bi nastao oko 23:59:30 časova. Ipak, najveći broj promena se dogodio baš u poslednjih trideset sekundi „ljudskog dana“.

Analiza teksta: Ključna rečenica je: Ipak, najveći broj promena se dogodio baš u poslednjih trideset sekundi „ljudskog dana“.

9

U primeru 9 se nalazi deo jednog akademskog teksta u kojem je potrebno identifikovati i podvući ključne rečenice.

Primer 9

Način naglašavanja ili akcenta reči je blisko povezan sa zvucima koje reč sadrţi, naročito kada su u pitanju zvuci samoglasnika. U engleskom jeziku samoglasnici su dugi, glasni i često višeg tona kada su u naglašenim slogovima nego što je to slučaj kada su u pitanju nenaglašeni slogovi. Pored toga, ukoliko dodavanje završetka reči uzrokuje promenu naglaska sa jednog sloga na drugi, neki od samoglasnika u reči mogu biti drastičnije izmenjeni i mogu postati drugačije foneme. Ove promene se ne odraţavaju u pravopisu. Na primer, kada se reč declare, koristi da se nešto objavi - declaration, naglasak se menja: prvi samoglasnik dobija lagani naglasak, drugi samoglasnik gubi naglasak dok najjači akcenat ide na treći samoglasnik.

U kreiranju rečenica i stvaranju značenja rečenica, naglasak ima razne upotrebe. Najpoznatije je kontrastivno ili empatičko naglašavanje, kao kada neko kaţe „I want the black book, not the green book“ sa najjačim naglascima na „black” i „green”. Uporedite ovu rečenicu sa sledećom: „I want the black book, not the black notebook“ u ovoj rečenici najjači naglasak je na „book”, a ne na „notebook.”

Akcenat se u engleskom jeziku koristi i za razlikovanje sloţenica od fraza: „greenhouse” je sloţena imenica a naglasak je na reči „green”, ali „green house” je bilo koja kuća ofarbana zelenom bojom.

Izvor: Berko-Gleeson, J., 1993

Analiza teksta: Može se primetiti da se diskusija autora o naglasku pomera sa sagledavanja naglaska u okviru reči do naglaska u okviru rečenica, a zatim i do naglaska kao nečega što čini razliku izmeĎu reči i rečenica. Način naglašavanja ili akcenta reči je blisko povezan sa zvucima koje reč sadrži, naročito kada su u pitanju zvuci samoglasnika. U kreiranju rečenica i stvaranju značenja rečenica, naglasak ima razne upotrebe.

KAKO ČITATI UDŢBENIKE? Kao deo eksperimenta, direktor Harvard centra za izučuvanje čitanja, dr Perry je zatraţio od 1500 brucoša da pročitaju poglavlje od 30 strana. Istovremeno im je objasnio da će ih prekinuti za 20 minuta i zatraţiti od njih da identifikuju vaţne detalje i napišu esej o onome što su pročitali. Iako su studenti bili relativno uspešni u odgovaranju na kratka pitanja sa više ponuĎenih odgovora, samo je 15 studenata bilo u stanju da napiše esej o temi poglavlja. Odnosno, samo je njih petnaest pročitalo saţetak poglavlja i delove teksta koji su bili izdvojeni na marginama [http://www.dartmouth.edu/~acskills/success/reading.html].

Rezultati ovog istraţivanja pokazuju da studenti često gube puno vremena u nastojanju da pročitaju čitav tekst. Pokušaje da letimičnim pregledom pročitaju tekst, mnogi studenti čak smatraju neprimerenim. Kako dr Perry ističe studenti treba da se zapitaju šta je to što ţele da ostvare čitanjem, a da zatim u tekstu potraţe upravo to. Udţbenike treba čitati drugačije u odnosu na ostale vrste knjiga, naročito beletristiku.

Prilikom čitanja standardnih udţbenika, informacije se mogu sakupljati korišćenjem različitih strategija, ali je najbolje odmah:

podeliti knjigu na poglavlja,

podeliti poglavlja na sekcije i

podeliti sekcije na podsekcije.

10

Dalje i detaljnije prikupljanje informacija se vrši na nivou podsekcija sagledavanjem načina na koji se ključne rečenice koriste kako bi se:

uočila i razumela osnovna poenta pasusa i

uočila i razumela opšta ideja podsekcije. Ukoliko se tokom čitanja koristi više čula i sposobnosti (vid, sluh, govor, pisanje i sl.), lakše je razumeti poentu pasusa i/ili sekcije. Iako glasno čitanje za mnoge moţe biti neobičan pristup, to moţe uticati na preobraţaj od pasivnog, ka aktivnom čitaocu. Glasno čitanje oduzima više vremena, ali moţe doprineti razumevanju i preispitivanju nekih delova pročitanog teksta. Zapisivanje zaključaka i beleški na marginama udţbenika ili u svesci, isto mogu biti od pomoći. Isto se odnosi na podvlačenje ključnih reči i rečenica, obeleţavanje nedovoljno jasnih delova teksta (npr. znakom pitanja), zaokruţivanje nepoznatih reči za koje treba pronaći objašnjenje u rečniku.

Mnogo informacija o poruci autora se moţe dobiti letimičnim pregledom kompletne knjige pre nego što se započne njeno temeljno čitanje. Kada se govori o udţbenicima, posebno treba da se obrati paţnja na:

naslov knjige,

naslove poglavlja,

naslove sekcija i

sadrţaj.

Da bi se lakše razumeo pristup efikasnom prikupljanju informacija na ovaj način, od pomoći moţe da bude odlomak iz jednog udţbenika. Radi se o udţbeniku Elementi nege: model nege zasnovan na modelu ţivljenja [Roper, Logan, and Tierney, 1996]. Naslov knjige je prva stavka koja čitaocu moţe da kaţe nešto o poruci pisca. Na koju grupu reči u naslovu autori ţele da se čitalac fokusira? Na: a) elemente nege, b) model nege ili c) model ţivljenja. Očigledno je da autori akcenat stavljaju na „model ţivljenja“.

Sadrţaj knjige sadrţi detalje o poglavljima ili temama pokrivenim u knjizi. Potrebno je da čitalac primeti kako sadrţaj bliţe objašnjava poruku iznetu u naslovu. Poglavlja i naslovi poglavlja pomenutog udţbenika su predstavljeni na slici 1.

Deo I Model nege zasnovan na modelu ţivljenja Poglavlje 1: Nega bolesnika i zdravlje u bolesti Poglavlje 2: Model ţivljenja Poglavlje 3: Model nege

Deo II Nega bolesnika i ţivotne aktivnosti Poglavlje 4: Odrţavanje sigurnog okruţenja Poglavlje 5: Komuniciranje Poglavlje 6: Disanje Poglavlje 7: Ishrana Poglavlje 8: Defekacija Poglavlje 9: Lična higijena i oblačenje Poglavlje 10: Kontrolisanje temperature tela Poglavlje 11: Mobilisanje Poglavlje 12: Rad i igranje Poglavlje 13: Izraţavanje seksualnosti Poglavlje 14: Spavanje Poglavlje 15: Umiranje

Slika 1. Sadrţaj udţbenika Elementi nege Izvor: Roper, Logan, and Tierney, 1996

11

Naslovi poglavlja u prvom delu govore čitaocu da će knjiga prvo razraditi koncepte nege bolesnika, zdravlja i bolesti, kao i koncept modela ţivljenja, pre nego što prikaţe kako se na osnovu tih modela kreira novi model nege bolesnika. Naslovi poglavlja u drugom delu knjige sugerišu da će model nege bolesnika u nastavku udţbenika biti detaljno objašnjen kroz pojedinačne ţivotne aktivnosti. Posmatranjem štiva na ovaj način, tj. letimičnim pregledom strukture knjige, lako se stvara ideja o poruci autora.

Poglavlje 1: Nega bolesnika i zdravlje u bolesti Šta je nega bolesnika? Šta je zdravlje? Šta je bolest? Zašto se sprovodi reforma sistema zdravstvene zaštite? Kako se nega bolesnika suočava sa promenama i izazovima?

Slika 2. Naslovi sekcija u prvom poglavlju udţbenika Elementi nege Izvor: Roper, Logan, and Tierney, 1996

Kao što se moţe videti sa slike 2, prvo poglavlje udţbenika daje definicije nege bolesnika, zdravlja i bolesti i dva vaţna pitanja koja nagoveštavaju glavne probleme koji bi mogli biti detaljno obraĎeni u narednim poglavljima. Poenta je u tome da letimičnim pregledom naslova poglavlja (ili sekcija) udţbenika, čitalac dobije opštu sliku o kompletnoj temi ili problemu pre nego što počne temeljno čitanje. Ova opšta slika posao čitanja i razumevanja kompletnog teksta udţbenika čini mnogo lakšim.

Kada treba pročitati udţbenik, podela gradiva na poglavlja, sekcije i podsekcije i čitanje sadrţaja teksta za otkrivanje ključne poruke omogućavaju mnogo viši nivo efikasnosti čitanja (vidi primere 10 i 11).

Primer 10

Poglavlje 3: Model nege

Pretpostavke modela

Ţivotne aktivnosti (ŢA) Upotreba koncepta ŢA Kompleksnost ŢA Povezanost ŢA Prioriteti izmeĎu ŢA Vaţnost ŢA ŢA i pojedinac

Ljudski vek Rano detinjstvo Detinjstvo Adolescencija Zrelo doba Starost

Analiza sadrţaja:

Naslovi sekcija obezbeĎuju pregled poglavlja „Model nege“.

Čitanjem sadrţaja saznaje se da postoje pretpostavke koje čine osnovu ovog modela: ţivotne aktivnosti i ljudski vek su osnovni faktori koji utiču ili doprinose modelu nege bolesnika.

12

Primer 11

Faktori koji utiču na aktivnosti ţivljenja 30

Biološki 32 Psihološki 35 Socio-kulturni 36 Faktori okruţenja 38 Političko-ekonomski 40

Analiza sadrţaja:

Sadrţaj ima funkciju da pomogne u lociranju informacija. Šta još ovaj sadrţaj govori o faktorima koji utiču na aktivnosti ţivljenja?

Na kojoj strani pronaći informacije;

Navodi aktivnosti ţivljenja;

Navodi faktore koji utiču na aktivnosti ţivljenja.

Ovaj sadrţaj ističe faktore koji utiču na aktivnosti ţivljenja

LITERATURA

1. Yates, C. J. (1995). Economics. New York: Phoenix ELT 2. Kirszner, L.G. and Mandell, S.R. (1992). The Holt Handbook. Sydney: Harcourt Brace

College Publishers. 3. Harris, R. B. (1992). „Editorial.“ Journal Of Construction Engineering and Management,

Vol 118, Issue 1: p.1-2. 4. McTaggart, D. Findlay, C. and Parkin, M. (1999). Economics, 3rd edn. Melbourne:

Addison Wesley Longman. 5. Sinclair, A. (1990). "Myths about teamwork." The Weekend Australian, April 7-8, 1990. 6. Roper, N., Logan, W.W. and Tierney, A. J. (1996). The Elements of Nursing: A model for

nursing based on a model for living. Edinburgh: Churchill Livingstone. 7. Berko-Gleeson J.(1993). The Development of Language. NewYork: Macmillan. 8. Academic Skills Center. Reading Your Textbooks Effectively and Efficiently. Dostupno na

http://www.dartmouth.edu/~acskills/success/reading.html, dana 28.09.2010.

13

AKADEMSKO PISANJE

Pod akademskim pisanjem se podrazumeva pisanje tekstova u akademsko-naučne svrhe. To su tekstovi različitog obima, forme i sadrţaja, na primer:

esej;

seminarski rad;

diplomski rad;

master rad;

doktorski rad,

prikaz knjige,

naučni rad (akademski članak).

Sposobnost izraţavanja u pisanom obliku misli, ideja, stavova, mišljenja je veoma vaţna za svaku profesiju. Zato se nastoji da studenti u toku studija, kroz pisanje akademskih tekstova savladaju osnovna tehnička i metodološka pravila pisanja. Pisanje nije komplikovano, ali uključuje čitavu lepezu veština i stručnosti koje se formiraju kroz odreĎen vremenski period. Nakon svladavanja osnovnih principa, pisanje se uči veţbajući. Kroz ponovljeno pisanje razvijaju se veštine izraţavanja misli, oblikovanja ideja, i izoštravaju se reči i fraze [Kuba and Koking, 2004, 11]. U tom cilju, u toku studija studenti imaju obavezu da napišu nekoliko radova. Na osnovnim studijama to su seminarskih radovi ili eseji, na diplomskim akademskim studijama to je master rad, a na doktorskim studijama doktorat. Osim ovih, obaveznih pisanih radova, studenti osnovnih studija koji pokazuju interesovanje prema naučnom radu, kao i studenti diplomskih akademskih i doktorskih studija pišu prikaze knjiga i članke za naučne konferencije i časopise.

Seminarski rad treba shvatiti kao deo obrazovnog procesa, kao mogućnost da student kroz samostalnu istraţivačku delatnost nauči nešto više o izabranoj tematici. Teme seminarskih radova su u najvećem broju slučajeva već veoma detaljno obradili drugi autori, eksperti iz datih oblasti, tako da se seminarski radovi u glavnom fokusiraju na sistematizovanje i jasno predstavljanje obraĎenog materijala. Seminarski rad podrazumeva iscrpan pregled postojeće literature na odreĎenu temu i njenu obradu u skladu sa pravilima pisanja akademskih radova [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 1]

Za razliku od seminarskih radova naučni radovi, predstavljaju rezultat dugogodišnjeg bavljenja odreĎenom naučnom disciplinom i oni treba da nose informacije i činjenice koje do tada široj naučnoj javnosti nisu bile poznate. Dakle, naučni radovi su ne samo informativni, već sadrţe i značajne pomake u shvatanju odreĎenih naučnih pitanja, nude nova rešenja, nove metode i tehnike za pristup problemu od značaja za odreĎenu naučnu oblast, pretpostavke za definisanje teorijskih modela, ili potvrdu istih na osnovu širokog spektra činjenica koje je utvrdio, proverio i definisao autor naučnog rada [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 2]. Diplomski i master radovi se pišu u obliku naučnog rada, a najveći naučni doprinos ima doktorska disertacija.

Stručni, ili radovi vezani za odreĎene profesije, nemaju naučnu vrednost u najuţem smislu. Oni se pišu sa ciljem da se stručnoj publici predstave novi trendovi u procesu obavljanja odreĎenih aktivnosti, unapreĎenja već postojećih tehnika i metoda, kao i nove tehnike i metodi koji odreĎenoj stručnoj grupaciji moţda nisu do tada poznati, a koji nude značajno poboljšanje uslova i rezultata rada [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 2].

Bitno je da sve gore navedene vrste akademskih radova počivaju na istim principima u pogledu strukture, tehničke i grafičke obrade, dokumentovanja podataka, izvornika i sastavljanju bibliografije, a razlikuju se po sloţenosti teme i obraĎene literature. Svrha ovog dela priručnika je da uputi studente na osnovna pravila naučnog i stručnog pisanja koja će kasnije koristiti kako u toku studija tako i prakse.

14

IZBOR TEME

Prvi i ključni korak pisanja akademskog rada je izbor teme. Cilj akademskog rada jeste da se student bliţe upozna sa materijom, da produbi znanje i razmišljanje o odreĎenoj problematici. Svaki akademski rad počiva na istraţivanju. Bez temeljnog istraţivanja nema dobrog akademskog rada. Tema istraţivanja mora da bude:

zanimljiva (za studenta i za čitaoce);

aktuelna (za nauku i praksu);

podobna za naučnu obradu (da ima odreĎen stepen sloţenosti i nije prethodno iscrpno naučno obraĎivana);

moguća za istraţivanje (postoji dovoljan broj dostupne literature, opreme i ostalih uslova);

adekvatna po obimu za odreĎenu vrstu akademskog rada (ne sme biti ni preširoka ni preuska);

sposobna da stvori ili kaţe nešto novo (novina);

sposobna da rezultati budu primenjivani u praksi;

prikladna za onoga ko istraţuje;

relevantna za studije, smer na kom se rad piše.

Izbor teme, uočavanje problema istraţivanja, je jedan najteţih zadataka u pisanju. Ono je istovremeno i najkreativniji doprinos u istraţivanju, jer samo uočavanje vaţnih problema dovodi do značajnih otkrića. Najbolje je da, nakon kraćeg istraţivanja, student sam izabere temu u skladu sa svojim interesovanjem, uz konsultaciju sa profesorom, mentorom. Preporučuje se naročito ako se radi o sloţenim radovima, kao što su diplomski i master rad, da se prilikom prvog razgovora sa profesorom izabere okvirna tema, a konačna formulacija naslova kasnije.

OD IDEJE DO REALIZACIJE – PISANJE KAO PROCES

Pisanje predstavlja proces uobličavanja i argumentovanja ideja. Pisanje je veoma dinamičan proces, u kome se stalno menjaju formulacije rečenica, struktura i sadrţina teksta. Pisanje ne podrazumeva puko razumevanje tematike, već je to kreativan proces. Pokušaj da se pre početka pisanja sve zna, moţe kod studenta stvoriti nepremostivu prepreku, jer će pored ostalih obaveza student retko imati dovoljno vremena za istraţivanje u toj meri da bi stekao subjektivan osećaj znanja i samim tim samouverenosti za pisanje. Zato je bitno da se nakon kraćeg istraţivanja pristupi pisanju.

Pisanje je kreativan proces. Koliko ljudi, toliko ćudi je istina u ovom slučaju, jer će ista tema od različitih autora biti različito obraĎena. Osim razlika u stilu jezika i strukturi rečenica, razlike se mogu uočiti i u strukturi celog rada, pa i u obraĎenoj literaturi.

Pisanje kao proces podrazumeva da je tekst u stalnoj evoluciji. Od prvog nacrta, preko radne verzije, pa sve do konačne verzije, tekst proĎe dug put. U toku pisanja student komunicira sa samim sobom. Misli postaju objektivizirane, tj. odvajaju se od autora i dobijaju sopstveno bitisanje [Kuba i Koking, 2004, 12]. S druge strane, student razmenjuje ideje sa čitaocima, komunicira sa ljudima kojima nešto ţeli saopštiti. Znači, akademski rad se nikada ne piše da bi se pisalo, već se piše radi komunikacije sa čitalačkom publikom, bilo da je to samo profesor (mentor) ili/i šira publika.

Pisanje prate refleksija, pregled teksta i ponovno pisanje (revizija). Ponovnim čitanjem student se suočava sa objektivnom stvarnošću svojih reči. Pored samorefleksija, izuzetno je korisno da rad pregleda kolega, ili neka druga osoba, koja je po mogućnosti upoznata sa tematikom rada, kako bi mogla dati kritički sud o tekstu i u sadrţinskom smislu. Veoma često, nakon duţeg bavljenja tematikom i pisanja raznih verzija rada, autor ne primeti greške u svom radu, kao što su nelogičnost rečenica i nejasna struktura.

15

Iako tekst uvek moţe biti bolji, jedna verzija treba da se proglasi konačnom. Pisanje se mora jednom završiti. Što je tema kompleksnija i dinamičnija to je teţe doneti odluku o konačnosti teksta. Ako tekst ima prihvatljivu strukturu, definisan cilj, predmet i metod istraţivanja, dovoljan broj obraĎene literature i naučni doprinos, treba stati sa pisanjem i postojeću verziju proglasiti konačnom. Bez obzira što tekst ne sadrţi sve informacije do kojih je autor došao u toku istraţivanja, jer se sve saznate informacije nikada ne mogu inkorporisati u rad. Znači, kada tekst formalno zadovoljava sve zahteve akademskog rada i u sadrţinskom smislu čini zaokruţenu celinu, pisanje treba završiti.

PLANIRANJE

Za efikasno pisanje je potrebno dobro planiranje. Planiranje podrazumeva planiranje vremena koje će biti posvećeno pisanju čitavog teksta, kao i pojedinih delova. Pisanje treba početi na vreme, jer tekst podleţe evoluciji, on nastaje kroz odreĎen vremenski period, a vremena nikada nema dovoljno. Vreme posvećeno pisanju treba da se planira, uzimajući u obzir prioritete, dnevni raspored aktivnosti, kao i doba dana koje najviše odgovara za pisanje (upravljanje vremenom). Od ličnih organizacionih sposobnosti studenta zavisi količina vremena i detalji plana rada. Za manje organizovane studente je korisno sastaviti detaljan raspored nedeljinih i dnevnih aktivnosti. U skladu sa postojećim obavezama, vreme raspoloţivo za akademsko pisanje se ne sastoji samo od pisanja. Veliku paţnju treba posvetiti i prikupljanju materijala, istraţivanju i sreĎivanju teksta u tehničkom smislu (fusnote, bibliografija, margine, itd.). Prema tome, u procesu akademskog pisanja razlikuju se sledeće faze:

Planiranje: nakon izbora teme, akademsko pisanje počinje osmišljavanjem i razradom ideje, pre izrade nacrta rada. Korisno je napraviti okvirni plan rada koji sadrţi:

- definiciju problema; - nacrt sadrţaja; - metode i tok istraţivanja; - predviĎene rezultate istraţivanja; - nacrt zaključka; - pregled literature [Uzelac, 2004, 14].

Istraţivanje: prikupljanje materijala ili vršenje eksperimenta i drugih načina istraţivanja u zavisnosti od naučne oblasti iz koje se rad piše.

Izrada nacrta: akademski tekst obično ne nastaje od početka do kraja; često se prvo pišu delovi za koje autor smatra da su najbolje osmišljeni ili o kojima ima najjasniju ideju, ali uvek treba imati u vidu cilj i organizaciju celokupnog teksta kao i publiku kojoj se tekst obraća.

Refleksija: ponovno čitanje i kritičko preispitivanje sadrţine rada.

Revidiranje: odnosi se kako na revidiranje pojedinih rečenica, prelazak iz jednog dela rada u drugi ili analizu redosleda ideja, tako i na ponovno pisanje nekih delova teksta.

Provera: na kraju sledi provera poslednje verzije, kako u formalnom tako i u sadrţinskom smislu.

Pojedine faze se prepliću i teško se mogu jasno razgraničiti. Npr. nacrt se ne revidira samo jednom pred završetak pisanja, već se u toku pisanja stalno menja stilizacija rečenica, a ponekad i struktura teksta. TakoĎe, istraţivanje se ne završava pre početa pisanja, ono traje i prepliće se sa tokom izrade nacrta. Bitno je napomenuti da faza istraţivanja i revizije kao i provere često oduzimaju mnogo više vremena od prvobitno predviĎenog, te prilikom planiranja treba ostaviti dovoljno prostora za ove aktivnosti.

Treba napomenuti da je akademsko pisanje, kao i svako pisanje, veoma kreativna aktivnost, čiji učinak u mnogome zavisi od inspiracije za pisanje, te se ne treba iznenaditi da pisanje „ne ide“ svaki dan, ili da se ne nalazi isto zadovoljstvo i ne ostvaruju isti rezultati prilikom svakog pojedinačnog pokušaja uobličavanja teksta. U nedostatku inspiracije valja posvetiti

16

vremena tehničkim aspektima teksta, npr. sreĎivanju fusnoti, a prilikom planiranja vremena treba obratiti paţnju i na ovaj faktor.

POTRAGA ZA INFORMACIJAMA

Prikupljanje informacija je ključni deo procesa istraţivanja pa i pisanja akademskog rada. Studenti pisanjem akademskih radova veţbaju veštinu potrage za informacijama, jer je potraga za informacijama bitan sastavni deo svake profesije (intervjui, ankete, korespondencija sa ekspertima, prikupljanje podataka od stručnih sluţbi itd.).

U potrazi za informacijama veoma je značajno prepoznati razliku izmeĎu primarnih i sekundarnih izvornika. Primarnom literaturom se najčešće smatraju dela koja sluţe kao polazna tačka za teorijsku raspravu i istraţivanje. To su naučni radovi, transkripti govora ili predavanja, upitnici, intervjui, privatna dokumentacija itd.; sve ono što se moţe smatrati „informacijom iz prve ruke“. Sekundarnu literaturu čine izveštaji, analize, studije, priručnici i sl., koji se baziraju na primarnim izvornicima, odnosno koji se bave sadrţinom i informacijama koji se u njima nalaze. Sekundarna literatura moţe sadrţati identičnu informaciju kao i primarna literatura, ali je ona u tom slučaju prepričana na osnovu originalnog teksta. Na primer, naučni članak u kome se predstavljaju rezultati eksperimenta o stepenu zagaĎenja vode na odreĎenoj teritoriji predstavlja primarni izvor. Članak u dnevnim novinama koji izveštava o rezultatima istog eksperimenta, a na osnovu originalnog teksta, predstavlja primer sekundarne literature [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 6-7].

Biblioteke su uvek pravo mesto za početak istraţivanja i prikupljanja informacija. Veoma često student neće naći sav potreban materijal u biblioteci svog matičnog fakulteta, te u toku istraţivanja moraju posetiti i druge biblioteke. Svaka biblioteka poseduje katalog knjiga, časopisa i svih ostalih štampanih materijala koje nudi svojim članovima. Većina biblioteka poseduje elektronski katalog, što omogućava pretraţivanje kataloga sa kućnog računara. MeĎutim, da bi se knjiga pozajmila, mora se lično posetiti biblioteka. Svaka biblioteka ima elektronsku formu za pretraţivanje, najčešće preko prezimena autora, naziva dela ili ključnih reči.

Akademski radovi obično zahtevaju pregledanje stručne literature koja se nalazi u naučnim časopisima, ali ne treba zanemariti ni enciklopedije, rečnike, komentare i sl., koji takoĎe mogu biti nezaobilazni izvori informacija. Prilikom prikupljanja literature veoma je bitno obratiti paţnju na aţurnost literature. Mada ni stariju literaturu ne treba odbaciti, jer moţe biti veoma korisna za sagledavanje istorijskog aspekta izabrane teme, treba se truditi da se u pisanju rada koristi literatura novijeg datuma.

U savremenoj nauci istraţivanje je doţivelo značajan napredak zahvaljujući internet tehnologiji. Internet nudi nesistematičan konglomerat najrazličitijih vrsta informacija, a na istraţivaču je da napravi razliku izmeĎu dostupnih informacija i da koristi samo one izvore koji obezbeĎuju odgovarajući kvalitet informacija. Svetski pretraţivači, kao Google, kombinovanjem ključnih reči dovode do velikog broja najrazličitijih izvora informacija. TakoĎe, danas veliki broj naučnih i stručnih časopisa, imaju tzv. elektronska izdanja čiji je sadrţaj dostupan preko Interneta. Pristup nekima od njih je komercijalan (što podrazumeva neophodnu pretplatu), dok su drugi dostupni bez novčane nadoknade. Veoma je korisno, a ponekad i neophodno pretraţiti informacije koja se nalaze na zvaničnim prezentacijama drţavnih organa, instituta, ustanova, i sl.

Procena izvornika informacija

Materijal koji se prikupi u toku istraţivanja se mora kritički proceniti. Nije sve što je napisano i odštampano apsolutna istina i verodostojan podatak. To se još više odnosi na informacije do kojih se dolazi putem Interneta, gde se informacije često objavljuju bez ikakve kontrole kvaliteta i verodostojnosti.

17

Literatura koja se prikupi u početnoj fazi istraţivanja je uvek šira od one koja se kasnije koristi za pisanje rada. OdreĎeni izvor literature će se, uprkos primamljivom naslovu, svojom sadrţinom pokazati kao neodgovarajući, bilo zato što je previše specijalizovan ili je pak previše opšteg karaktera, namenjen širokoj, laičkoj, publici. Studenti moraju naučiti da koriste izvornike i informacije. Iako količina informacija moţe delovati zastrašujuće, student mora razlikovati značajno od manje značajnog i truditi se da odabere prave navode za potvrdu svojih stavova. Pri odabiru materijala, izvornici moraju biti:

relevantni (odbran materijal mora biti direktno vezan za temu rada, ciljeve istraţivanja, kao i publiku);

aţurirani (ne sme se koristiti zastarela literatura);

pouzdani (preporučljivo je koristiti ugledne časopisi i tekstove uglednih autora);

dostupni (odnosno literatura za pisanje rada mora biti dostupna) [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 9-10].

POČETAK PISANJA

Postoje brojne aktivnosti koje odgaĎaju pisanje za neki kasniji momenat. Osim omiljenog izgovora da ništa ne počinje pre ponedeljka, postoji niz svakodnevnih situacija, npr. telefonski razgovor koji naizgled trenutno, ali u suštini u nedogled mogu odgoditi početak pisanja. S druge strane, faktor odgaĎanja je i teţnja studenata za perfekcijom, za dovoljnim znanjem o tematici pre početka pisanja. Postoji nekoliko strategija koje mogu biti pokretač pisanja:

Počinje se sa pisanje radne verzije, a ona kao takva ne mora bit savršena,

Nema pravila u pogledu dela teksta od kog treba početi pisanje, ali je preporučljivo da se pisanje počne od glavnog dela teksta i da se pisanje uvoda ostavi za kasnije.

Ako ne ide pisanje, treba sebi ili nekom drugom naglas objasniti strategiju pisanja, predloţenu strukturu.

Počinje se sa delom o kojem student najviše zna, koji oseća najbliţim i u kojem se oseća sigurno.

Treba odrediti vreme koje će biti posvećeno pisanju i izbegavati preduge pauze koje mogu prekinuti tok misli [Kuba i Koking, 2004, 39-40].

Pisanje prve (radne) verzije počinje pregledom beleţaka i sumiranjem sprovedenog istraţivanja. Ova verzija treba da bude zaokruţena celina koja omogućava kritički pogled na sled argumenata i osnovne teze rada. Ona treba da sadrţi barem celoviti tekst glavnog dela rada, rasporeĎen u poglavlja.

KOMPOZICIJA I SADRŢAJ

Svaki akademski tekst mora imati naslovnu stranu, uvod, razradu i zaključak. Većina radova mora imati još i rezime, apstrakt, spisak literature i sadrţaj.

Naslovna strana

Naslov treba da odrazi sadrţaj rada, a da istovremeno bude kratak, saţet i da zainteresuje potencijalne čitaoce. Naslovna strana mora odgovarati odreĎenim, standardizovanim formalnim zahtevima. Treba da na prvi pogled identifikuje autora, temu rada, mentora i instituciju na kojoj se rad piše.

Naslovna strana se deli na zaglavlje, srednji deo i podnoţje. U zaglavlju stoji naziv univerziteta, fakulteta i katedre u sklopu koje se rad piše. Ako se radi o seminarskom radu ili eseju, treba naznačiti i predmet iz kojeg se rad piše. U srednjem delu stoji naslov rada, tj. naziv teme koja se obraĎuje u akademskom tekstu. Podnoţje je mesto da se naznači autor i

18

mentor. U donjem levom uglu je ime mentora, u donjem desnom uglu je ime autora i broj indeksa, a u samom dnu strane obavezno stoji mesto i godina izrade teksta (slika 3).

Slika 3. Primer naslovne strane

Apstrakt, rezime i ključne reči

Akademski radovi kao što su diplomski, master rad, doktorat i akademski članak obavezno sadrţe apstrakt (saţetak) i/ili rezime na jeziku na kome su pisani, i/ili na nekom od svetskih jezika. U pogledu formalnih zahteva saţetak treba da sadrţi naslov rada, zatim u sledećem redu ime i prezime autora, naziv i adresa ustanove autora rada i tekst saţetka.

Apstrakt se nalazi na početku rada i njegov osnovni cilj je da čitaoce upozna sa sadrţinom rada, korišćenim metodama i rezultatima istraţivanja, ali i da pobudi interesovanje za čitanje celog rada. Zato, tekst treba da je kratak i saţet, sa jasnim i jednostavnim rečenicama, obima do najviše 250 reči. Saţetak treba istovremeno da bude zanimljiv i informativan. Tekst sadrţi opis cilja, korišćenih materijala i metoda istraţivanja, rezultata i zaključaka do kojih se u radu odnosno istraţivanju došlo.

Pojedini naučni časopisi traţe da se uz rad priloţe i apstrakt i rezime. Teško je razlikovati suštinu i sadrţinu apstrakta i rezimea, naročito što se ove dve reči ponekad koriste kao sinonimi. Ipak, ako ih treba razlikovati, apstrakt bi imao gore naveden sadrţaj (bez navoĎenja naslova i podnaslova), dok bi se rezime sastojao od opisa sadrţine rada sa navoĎenjem glavnih naslova i podnaslova rada. Duţine rezimea nije ograničena brojem reči, a moţe biti i do 1/10 rada. Ako rad ima i apstrakt i rezime, apstrakt se nalazi izmeĎu zaglavlja (naslov, ime autora, itd.) i ključnih reči, nakon čega sledi tekst akademskog rada. Rezime se nalazi na kraju rada, nakon literature.

Ključne reči su termini ili fraze koje adekvatno predstavljaju sadrţaj akademskog teksta za potrebe indeksiranja i pretraţivanja. One mogu biti reč ili fraza (npr. Zakon o obligacionim odnosima), ali ne i skraćenice (npr. ZOO). Ključne reči omogućavaju preciznu katalogizaciju rada kako u štampanom formatu tako i u elektronskim bazama podataka, te rad ne bi trebao da ima više od deset ključnih reči. Uvod

Akademski rad obavezno počinje uvodom. Osnovna svrha uvoda je da ukaţe na širi kontekst u kome se istraţivanje vrši i na teorijski, metodološki ili empirijski pristup koji će se u radu koristiti. S druge strane, uvod ukazuje na glavni fokus, problem koji se istraţuje i u radu obraĎuje [Kuba, Koking, 2004, 135-136]. U zavisnosti od naučne oblasti, priroda i svrha rada

19

mogu biti odreĎeni u formi hipoteze. Cilj uvoda je da se čitaoci zainteresuju za predmet istraţivanja na jasan, jezgrovit i informativan način. U uvodu se ništa ne dokazuje, nego se na originalan i zanimljiv način prilazi problemu, ukazuje na značaj teme i razloge zbog kojih se student opredelio da istraţuje odreĎeni problem. Uvod sadrţi:

precizno i dobro definisan problem i predmet istraţivanja;

osnovni motiv i razloge izbora teme;

obrazloţenje cilja istraţivanja;

hipoteze, odnosno teze koja se radom ţele proveriti;

objašnjenje metoda istraţivanja;

izvore informacija;

saţet pregled prethodnih razmatranja problema;

ukazivanje na teorijski i praktični značaj obrade izabrane tematike;

eventualno, kratak istorijski osvrt na problem istraţivanja.

Problem istraživanja je ključni deo istraţivanja koji treba da ukaţe na to čime se rad bavi. Njime se objašnjava problematika koja će se istraţivati, odnosno razlozi zbog kojeg se radi istraţivanje. Problem se najčešće formuliše u obliku jednog ili više pitanja. Sve ono što dalje sledi je traţenje pravog odgovora na to pitanje. Pri tom treba imati u vidu da se svaki problem ili upitna rečenica mora posebno razraĎivati. Razrada jednog problema ne vaţi automatski i za drugi problem. Definisanju problema, odnosno upitnih rečenica treba posvetiti veliku paţnju i formulisati ih što je preciznije moguće. Dobro postavljeno pitanje je pola odgovora. Istraţivanje je traţenje pravog odgovora na postavljeno pitanje i njegovo proveravanje, a ne potvrĎivanje odgovora koji autor očekuje da dobije svojim istraţivanjem. Hipoteza je mogući, a ne jedini odgovor na pitanje, pa istraţivanje mora biti proveravanje, a ne dokazivanje hipoteze. Zato formulacijom problema treba podsticati kritičnost u istraţivanju.

Iako se uz pomoć upitne rečenice problem donekle precizira, problem istraţivanja treba dovesti u vezu s drugim sličnim istraţivanjima i radovima, jer se na taj način saznaje šta je najslabije obraĎeno u nauci. TakoĎe, izabran problem istraţivanja treba dovesti u vezu s drugim problemima datog naučnog područja i obrazloţiti zašto je izabrana baš tema koja se u radu obraĎuje. Zatim treba odrediti prostorni obuhvat problema istraţivanja (cela zemlja, region, opština), kao i vremenski obuhvat istraţivanja.

Kod sveobuhvatnijih i kompleksnijih istraţivanja, problem istraţivanja se formuliše kroz nekoliko faza. Problem formulisan na kraju prve faze istraţivanja je privremen i predstavlja radnu verziju. Takva formulacija deluje usmeravajuće za dalje faze procesa istraţivanja. Tek nakon teorijske razrade problema istraţivanja se dolazi do jasne, precizne i konačne formulacije i definicije problema istraţivanja.

Na osnovu problema istraţivanja definiše se predmet istraživanja, kojim se opisuje i precizira problem istraţivanja.

Cilj istraživanja je tesno povezan sa problemom i predmetom istraţivanja. U uvodnom delu rada se u jednoj ili dve rečenice precizno definiše šta se ţeli postići istraţivanjem. Cilj moţe biti pragmatičan, tj. usmeren ka koristima koje se očekuju od dobijenih rezultata istraţivanja, ili moţe biti naučni, tj. da se pruţi opšti uvid u neku pojavu ili proces, da se objasne uzročno-posledične veze, ili moţda da se predvide buduća kretanja. Konkretnije, cilj pisanja akademskog rada moţe biti pregled činjenica na odreĎenu temu, objašnjenje odreĎenog fenomena, kritička procena odreĎenog stanja ili grupe činjenica, iznalaţenje rešenja odreĎenog problema i sl. Ciljevi pisanja se mogu i kombinovati; rad, na primer, moţe sadrţati pregled literature na odreĎenu temu, a zatim ponuditi rešenje odreĎenog aktuelnog problema u datoj oblasti. Čak i kada rad predstavlja samo pregled literature, odgovornost studenta je da temu učini zanimljivom, da je pribliţi čitaocima, da im objasnite zašto se ona uopšte obraĎuje kao i da na kraju rada pokuša da da svoj doprinos u vidu zaključka [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 6].

20

Na osnovu definisanog predmeta i cilja istraţivanja postavlja se opšta hipoteza i eventualno posebne hipoteze (gr. hypro thesis = podloga, osnova) odnosno teza ili teze. Razlika izmeĎu teze i hipoteze nije očigledna, verovatno zato što se suštinski ne razlikuju. I teza i hipoteza su mogući odgovor na postavljeno pitanje u problemu istraţivanja, a razlika je samo u formulaciji tog odgovora. Hipoteza i teza se formulišu u jednoj ili dve rečenice, u obliku tvrdnje. MeĎutim, za razliku od teze, hipoteza se u toku istraţivanja korišćenjem odgovarajućih naučnih metoda testira, proverava i na kraju, kroz obradu rezultata istraţivanja potvrĎuje ili osporava (odbacuje). Teza sadrţi informaciju o stavu autora povodom teme koja se istraţuje, u toku rada argumentima i dokazima potkrepljuje. Ona je kratka i informativna, i izraţava se uz upotrebu ključnih reči koje su dovoljno precizne da izraze siţe argumenta ili analize predstavljene u radu, kao i osnovne elemente zaključka do kojeg se u radu došlo. Znači, dok je hipoteza izjava koja je podloţna proveri, dokle je teza afirmativna rečenica, koja ne podleţe proveri. Teza izraţava stav autora povodom predmeta istraţivanja, potvrĎuje gledište ili mišljenje autora. [http://dissertation-service.co.uk/thesis_statement].

Dobra hipoteza je relevantna, jednostavna, proverljiva i adekvatna predmetu istraţivanja. Formulisanje hipoteze je delikatan korak, jer nema dobrog istraţivanja ako su hipoteze loše. Svrha postavljanja hipoteze je usmeravanje istraţivanja prema činjenicama. Zato je vaţno da se za osnovnu hipotezu i svaku pojedinačnu (posebnu) hipotezu iznose činjenice, vrednosni sudovi i argumenti koji joj idu u prilog, kao i oni koji je osporavaju. Ako je hipoteza u celini potvrĎena, zaključak u tekstu je identičan stavu hipoteze. Kada je hipoteza opovrgnuta ili samo delimično potvrĎena, zaključak se razlikuje od stava hipoteze. Postupak verifikacije se ponavlja za svaku narednu pojedinačnu hipotezu (ako rad sadrţi posebne hipoteze).

Svaki uvod treba da sadrţi metodologiju istraţivanja (gr. methodos = put, način), odnosno opis načina prikupljanja činjenica. Pošto naučne metode istraţivanja zavise od naučne oblasti u kojoj se istraţivanje sprovodi, a dodatno su kriterijumi klasifikacije metoda višestruki, na ovom mestu će se nabrojati samo metodi koji se mogu koristiti u svim naučnim istraţivanjima. To su:

a) Osnovne metode: analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija, analogija i komparacija.

b) Opštenaučne metode: statistička metoda, metoda modelovanja, aksiomatska, analitičko – deduktivna i hipotetičko – deduktivna metoda.

c) Metode prikupljanja činjenica: intervjua i ankete, posmatranja, eksperimenta, analize dokumenta i studije slučaja [Pečujlić, Milić, 1995, 102].

Sadrţaj

Sadrţaj je obavezan deo svakog akademskog rada. Najčešće se nalazi na početku teksta, pre uvoda. Sadrţaj za autora predstavlja plan i orijentaciju za izradu rada, a za čitaoce sistematizovan pregled strukture i osnovnu informaciju gde je odreĎena tematika obraĎena u tekstu. U sadrţaj se unose glavni naslovi i podnaslovi i njima odgovarajući brojevi strana (numeracija naslova i podnaslova treba da bude ista kao i u tekstu rada) i redni brojevi početnih strana svih delova rada (počeci pojedinih paragrafa, bez obzira na to da li su numerisani ili posebnom vrstom slova izdvojeni, ne unose se u sadrţaj).

Sadrţaj se moţe pisati u stepenastom ili u linijskom obliku. U stepenastom obliku naslovi uvodnog dela, glavni naslovi, zaključak, literatura, prilozi itd. upisuju se od početka leve ivice strane. Podnaslovi se stepenasto uvlače udesno i tako im se dodeljuje onaj nivo i značaj koji imaju u strukturi dela. U linijskom obliku, svi naslovi, meĎunaslovi i podnaslovi počinju od leve ivice strane.

Pošto sadrţaj predstavlja tekstualno-numerički pregled delova rada, piše se nakon završetka pisanja teksta i obeleţavanja rednog broja stranica. Seminarski rad ne bi trebalo da ima više od četiri do pet glavnih naslova u svom sadrţaju. Naslovi se dalje dele na podnaslove (odeljke) i odlomke.