vladimir marko - vreme, objasnjnje, modalnost; futura, novi sad, 2004

Hamm: I love the old questions. (with fervour) Ah the old questions, the old answers, theres nothing like them. S. Beckett, Endgame

Ovu knjigu dugujem mojim najdraim sagovornicima Oskaru, Frantieku i usnulom Vendelinu

Sadraj

Metodoloke osnove naunog predvianja u istoriji Narativno objanjenje u istorijskim naukama Da li su psiholoki entiteti istorijski entiteti? Zakoni prirode, paradoks uzronosti i Gdelovo putovanje Kalimahova zagonetka o Diodoru Analogisti protiv anomalista Ciceronov prevod termina Pregled nekih pionirskih rekonstrukcija Diodorovog argumenta Vladar O Aristotelovim bitkama na moru Literatura

1 33 51 63 75 111 125 141 191 269

Metodoloke osnove naunog predvianja u istoriji1U ovom radu bie izloen pokuaj da se predstave problemi koji prate zasnivanje n a u n o g predvianja u (ljudskoj) istoriji. Da bi se izbegle nedoumice, koje su esto sastavni deo ovakvog pokuaja, odmah na poetku bie izloeno nekoliko stavova koji predstavljaju polazite u pristupu istoriji, kakav e se u daljem tekstu podrazumevati. Ovi stavovi nee biti posebno razmatrani, osim u meri u kojoj e to biti neophodno za dalji prikaz koncepcije naunog predvianja u istoriji, kakva se ovde izlae. Ako elimo da istoriju shvatimo kao naunu disciplinu, kao i da valjanost njenih teorija sagledavamo jedinstvenim kriterijumima, onda je moemo shvatiti kao sastavni deo jedinstvenog metodolokog korpusa kojim su obuhvaene sve nauke. Ovo gledite je najee odbojno za istoriare, odnosno za istoriografe i filozofe istorije, koji obino smatraju da bavljenje ljudskim radnjama zahteva disciplinu kojoj treba pridati poseban nauni status. Stanovite posebnog naunog statusa, koji vodi ekskluzivitetu istorijskih, pre svega, tzv. humanistikih nauka, osnovu za ovakvo razlikovanje pronalazi u neprimerenosti primene metoda prirodnih nauka u disciplinama kakvu predstavlja i (humana) istorija. Sa druge strane, elja za obrazovanjem n a u n e istorije suoava nas sa stavom da je nauka racionalna i to bilo koja nauka, odnosno, nauka uopte. Ako je ovo neto to je svojstveno za nauku, onda je nauka jedinstvena, a uskraivanje poverenja ovome stavu, navelo bi nas da relativizujemo pojam nauke i naune racionalnosti. Jer, ukoliko istorija ima poseban, dakle ekskluzivan, nauni status, onda smo prisiljeni na jedne od sledee dve mogunosti: da postoje (barem) dve vrste racionalnosti jedna za prirodne, druga za humanistike nauke; ili da istorija ili nije racionalna, ili nije nauka, a stoga, moda ak ni jedno ni drugo. Mnoge naune discipline koje se bave ljudskim radnjama su interdisciplinarne. Koriste se egzaktnim metodama, kao i stavovima optih zakona ije poreklo vodi iz tzv. prirodnih nauka. Sa druge strane, njihovo teite moe biti prevashodno istorijski domen, dakle, tzv. humanistiko. Koja je onda1

Rad je prvi put objavljen u Zborniku Matice srpske za drutvene nauke (1990), No.89:43-64.

2

Vladimir MARKO Vreme, objanjenje, modalnost

funkcija ove saradnje, ako se pretpostavlja da su ovakve nauke zasnovane na relativizovanju jedinstvenog kriterijuma prihvatljivosti hipoteza. Postojanje ovakve injenice, s obzirom na stav o posebnom statusu istorijskih nauka, vodi u proizvoljnosti i nagovetava metodoloki haos. Podrku postojanju ovakve smee, tradicionalno ispoljavaju krugovi iz zajednica koje ili nisu sklone, ili nisu u stanju, da dosledno obezbeuju racionalne kriterijume za svoje argumente u formiranju teorija. To moe imati (a esto i ima) nesagledive teorijske i praktine posledice, u kojima je obino nauka u slubi podsticanja proizvoljnosti i nadahnua i ruenju autoriteta naune racionalnosti. Izlaz iz ove haotine situacije jedino moe voditi preko priznavanja pretpostavke da je nauka racionalna i da je ova racionalnost univerzalna. Njena jedinstvenost stoga obezbeuje i univerzalni kriterijum za prihvatanje i odbacivanje naunih hipoteza. Na ovaj nain nauka, i to bilo koja nauka, odnosno nauna disciplina, dobija jedinstveno uporite. Prihvatanje ovoga stava ujedno omoguuje zasnivanje, kako nauno relevantnih teorijskih stavova, tako i procenjivanje njihovih pojedinanih stavova. Jedinstven kriterijum racionalnosti prua nam mogunost da razgraniimo nauku od pseudonauke2. Ujedno dobijamo i jedinstven kriterijum za izgradnju teorija iji stavovi predstavljaju argumente, a ija je valjanost dostupna procenjivanju tj. njihovom prihvatanju ili naputanju. To znai da imamo kriterijum koji nam obezbeuje mogunost izbora meu rivalskim teorijama, to je uslov naunog progresa, pa samim tim i rasta naunog znanja. Prethodnim tvrdnjama treba dodati i to da su opti stavovi osnova za izgradnju naunog argumenta. Ukoliko elimo da vidimo istoriju kao naunu disciplinu, onda bi to vailo i za nju. Prigovor koji se esto upuuje ovom stanovitu, sastoji se u zalaganju na tome da se istorija bavi objanjenjem pojedinanih entiteta. To svrstava (ljudsku) istoriju uz bok sa ostalim istorijskim naukama, odnosno onim naukama (kao to su biologija, paleontologija, kosmologija, geologija, ekonomija, virusologija, itd.) koje se bave istorijskim, tj. prostorno-vremenski ogranienim entitetima (kao to su Napoleon, paleolit, Sovjetska revolucija, australopitecus, itd.). Ovo esto predstavlja jo jedan, dodatni razlog zbog kojeg se za istorijske nauke sugerie poseban nauni status. Kao

2

O tome ire, cf. Lakatos (1978a).

Metodoloke osnove naunog predvianja u istoriji

3

odgovarajui alternativni model objanjenja, za ove nauke predlae se narativno objanjenje. Ovaj prigovor ne prua dovoljno opravdane razloge za pridavanje posebnog naunog statusa istorijskim naukama, tim pre to narativna objanjenja imaju istovetnu metodoloku strukturu sa objanjenjima u drugim, ne-humanistikim naukama, a to je prepoznatljivo i u tome to proces rekonstrukcije istorijskih entiteta uvek vodi preko r a z v i j a n j a objanjavalakih (tj. predvialakih) skica i uvek je usmerena ka izgraivanju potpuno razvijenog objanjenja. Ogranienost empirijskog instrumentarija, koji omoguuje pouzdanost istorijske rekonstrukcije, moe biti samo izgovor, ali ne i razlog za prihvatanje posebnog naunog statusa za istorijske nauke. Razvijenost skice objanjenja ili predvianja, kao sastavnog dela teorijskog argumenta, svedoi o stepenu njegove prihvatljivosti. Same istorijske teorije moemo dosledno shvatiti i kao nauno-istraivake programe (u Lakatosevom smislu)3, u ijim okvirima bi ove skice bile doraivane ka potpuno razvijenim objanjenjima (odnosno predvianjima). U tom smislu, trebalo bi dodati, prihvatanje ovoga stanovita znai i prihvatanje jednog, samo naizgled grubog, naela koje tvrdi, da je bolje nai nauku sa malim ali izvesnim stepenom pouzdanosti, nego golemu konstrukciju pseudonauke koja je sasvim nepouzdana i krajnje zavodljiva. 1. Teza simetrijeDatis ordinatis etiam quaesita sunt ordinata4 Leibniz, Zakon kontinuiteta, 1687

Postoje razliiti razlozi zbog kojih ljudi prave predvianja. Meu njima treba navesti onaj koji nam je najblii, i u svakodnevnom ivotu najee prisutan. Svakako da je to obina ljudska radoznalost, koja se uglavnom sastoji od nagaanja o buduim zbivanjima. Za razliku od neobavezne, puke znatielje, i drugih slabosti ljudskog duha, esto smo u prilici da kontekst neke odreene situacije pred nas postavlja zahteve za praktinom radnjom. U takvim okolnostima obrazujemo predvianja o eventualnom daljem razvoju dogaaja, kako bi izbor nae radnje bio saobrazan okolnostima, a njen ishod3 4

Cf. Lakatos (1978b). "Utvrenom poretku u onome to je dato (poznato) odgovara utvreni red u onome to se trai (to je nepoznato)".

4


povoljan za nas. Sa druge strane, razlog zbog kojeg se prave predvianja, jeste provera naunih teorija. Predvianja podstaknuta prvim i drugim razlogom, mada se meusobno razlikuju, u najveoj meri zasnivaju se na slinim mehanizmima. Naime, pretpostavke su na kojima se uglavnom zasnivaju predvianja proistiu iz iskustva uoavanja odreenih slinosti. I pored toga to esto nismo u stanju da odgovorimo na pitanje ime se naa oekivanja mogu obrazloiti, ili na emu se ona zasnivaju, esto se dogaa da smo gotovo, ili ak potpuno u pravu u pogledu naih oekivanja, i da naa predvianja dogaaji potvruju. Za nas je ovde najzanimljiviji drugi navedeni razlog za predvianje. Ukratko emo pogledati njegov metodoloki karakter i njegove aspekte u nauci, kao i u kojoj meri provera naunih teorija moe biti pouzdana u oblasti kao to je istorija. Prema optoj pretpostavci mnogih ljudi od nauke, nauno predvianje ili nauna prognoza uvek se zasniva na odreenoj naunoj dijagnozi, odnosno objanjenju neke pojave ili dogaaja. Provera naunog predvianja nije samo provera hipoteze o nekom buduem dogaanju koji se njome pretpostavlja, nego ujedno i provera objanjenja koja se tie iste vrste pojave koja je posluila kao osnova za izgradnju predvialake hipoteze. Ovakvo shvatanje odnosa izmeu predvianja i objanjenja naziva se t e z o m s i m e t r i j e, odnosno, tezom o strukturalnoj istovetnosti objanjenja i predvianja, i sastoji se od dve meusobno povezane pretpostavke. Naime, 1. da je svako adekvatno objanjenje potencijalno predvianje, i 2. da je svako adekvatno predvianje potencijalno objanjenje. S obzirom na (1), odgovoriti na pitanje Zato se dogodio neki dogaaj A?, znai dati odgovor, koji ne samo da predstavlja objanjenje, nego i tvrdnju da se dogaaj o kojem je re, pod jednakim poetnim okolnostima, mogao sa razlogom oekivati, da smo na vreme, odnosno pre samog dogaaja A, bili obaveteni o onome to sadri explanans njegovog objanjenja. Kada su nam poznati poetni uslovi i opti zakon koji odgovara vrsti pojave o kojoj je re, moemo obrazovati reenicu koja se odnosi na budue zbivanje nekog dogaaja A. Objanjenje ne samo da moe funkcionisati kao predvianje, nego, s obzirom na (2), i predvianje moe imati istu ulogu kao i objanjenje. Ova teza se moe formulisati i u mnogo vrem obliku, koji iznosi Hempel: objanjenje ... nije potpuno ukoliko ne moe podjednako zadovoljavajue da


5

funkcionie i kao predvianje.5 Teza o strukturalnoj simetriji objanjenja i predvianja govori o tome da svako objanjenje jeste zadovoljavajue s a m o onda kada funkcionie kao predvianje, a predvianje je s a m o onda p o t p u n o , kada funkcionie i kao objanjenje. Popper je takoe meu onima koji smatraju da upotreba teorije za p r e d v i a n j e nekog posebnog dogaaja jeste samo drugi aspekt njene upotrebe za objanjenje takvog dogaaja.6 Razliku meu njima on vidi samo u odnosu na polje naeg zanimanja, pa kao i Hempel smatra da je ona isto pragmatika. U zavisnosti od okolnosti i naih potreba, istom teorijom koristiemo se: ili za objanjenje, ili za predvianje, ili za proveru. Izmeu predvianja i provere postoji srodnost, ali ih moemo posmatrati kao razliite u smislu njihovih funkcija. Uvodei razliku izmeu istorijskih i generalizujuih nauka, Popper se izdvaja od Hempela u stavu, da ovakvo trostruko funkcionisanje teorije nije sastavno svojstvo istorijskih nauka. Istorija ne moe da rauna na predvianje. Presudan razlog jeste nemogunost istorijskih nauka da obrazuju ili pronau odgovarajue i pouzdane opte zakone, koji ne bi bili trivijalni. Sam Hempel smatra da je i u istoriji, kao i u ostalim empirijskim naukama, to mogue. Ukoliko neko objanjenje (a samim tim i predvianje) pretenduje na to da bude nauno zasnovano, ono mora biti u stanju da obrazuje odreene naune zakone, na kojima bi se temeljio opis odnosa izmeu uzroka i posledice. Insistiranje na pojedinanosti in obrazovanja istorijskih argumenata vodi u proizvoljnost. Kao to je kod objanjenja - explanandum, tj. pojava koja se objanjava, logika posledica explanansa, u sluaju predvianja, pojavu koja se predvia nazvaemo praedicendum, dok emo osnovu za predvianje nazvati praedicens. Praedicendum, analogno objanjenju, trebalo bi da predstavlja logiki zakljuak iz praedicensa, koji se sastoji iz reenice koja sadri opis jednog ili vie poetnih uslova i odgovarajueg opteg zakona. S obzirom na prirodu logikog izvoenja (indukcije ili dedukcije), ovaj oblik zakljuivanja omoguie nam ili deduktivno-nomoloka (DN), ili deduktivno-statistika (DS),

5 6

Hempel (1942), p.234. Popper (1957), p. 124; (19455), p. 263; kao i (1935 /1973/), str. 93.

6


ili induktivno-statistika (IS) predvianja. Njihova forma je u osnovi saobrazna trima vrstama naunog objanjenja. Model naunog objanjenja odnosno predvianja, kakvo zastupaju Hempel i Popper, iji idealan sluaj predstavlja DN-model zasniva se na shvatanju da explanandum, tj. praedicendum, predstavlja posledicu uzroka, iji je opis dat u explanansu, tj. praedicensu, i postie se posredstvom opteg zakona, u kojem se tvrdi zavisna veza izmeu dve vrsta pojava. Uobiajeni naziv ovoga modela je uzroni model objanjenja, odnosno predvianja. Opti zakoni, koji dre da izmeu odreene dve pojave postoji (uzrona) zavisnost, pretpostavljaju jednu formu determinizma, koja tvrdi da zbivanja u svetu ukazuju na postojanje osnove za vaenje nomikih pravilnosti. Pretpostavka determinizma koja je sadrana u takvom modelu, moe se svesti na sledeu l a p l a c e o v s k u tvrdnju: Svaka stvar je uslovljena (determinisana) nekom drugom u skladu sa zakonima. Ako uporedimo ovu tvrdnju sa modelom naunog objanjenja pomou obuhvatnih zakona, videemo da meu njima ne postoji nesaglasnost. Veina naunika bi se sloila da laplaceovska tvrdnja, koja je u osnovi tvrdnja determinizma, predstavlja i osnovnu filozofsku pretpostavku na kojoj se vri formiranje i provere rezultata nauni istraivanja. Drugim reima, ukoliko bismo bili obaveteni o potpunom opisu poetnih uslova, i ako bismo znali sve potrebne zakone, mogli bismo vriti savrena predvianja. Pogledajmo nekoliko prigovora ovoj tezi. 2. Determinizam i predvidljivost Rekli smo da praedicendum treba da predstavlja zakljuak iz opteg zakona i poetnih uslova. Da bi neto bilo predvianje, (1) moramo dati prethodni opis nekog dogaaja koji treba tek da se odigra. To jo nije dovoljno, tako da (2) moramo posedovati evidenciju koja bi to predvianje uinila opravdanim, odnosno, da sa odreenom pouzdanou moemo tvrditi opravdanost primene optih zakona kojima se koristimo, kao i poetnih uslova, i (3) moramo valjanim postupkom zakljuivanja izvesti stav ili predvianje, koje se odnosi na budui oekivani dogaaj. Mada izgledaju zadovoljavajui, prethodni kriterijumi nisu precizni. Pre svega, mi obino dajemo, tek delimino odgovarajue opise stvari, koja treba da se dogodi. Isto tako, ni opisi poetnih uslova nikada ne mogu biti sasvim


7

pouzdani ili odgovarajui zahtevima izvoenja predvianja. Predvianja mogu biti i rezultat razliitih postupaka njihovog izvoenja. Ovakvo razmiljanje je navelo D. J. O'Connora7 da zakljui kako se predvianja zasnivaju pre na p r a k t i n i m kriterijumima, koji se na razliite naine sprovode u razliitim oblastima, kao i da ne moe biti rei o saobraznosti pojma predvianja sa pojmom determinizma. Priroda m e r l j i v o s t i, odnosno egzaktnost opisa poetnih uslova, jeste primer koji bi trebalo da ide u prilog ovoj tvrdnji. Merenje predstavlja opis u terminima kvantiteta, i mi nikada ne moemo rei da je mera neke veliine tana u apsolutnom smislu, te da je imuna od bilo kakve greke. esto su i same greke uraunate u predvianja, tako to se pretpostavljaju mogua odstupanja. Na primer, dovoljno je da jedna od stotinu stvari moe potvrditi nae predvianje, ukoliko se zadesi u oekivanom vremensko-prostornom regionu na koji se ono odnosi. Nai opisi se obino odnose na itavu klasu stvari, koje imaju vrlo veliki stepen srodnosti, a ije razlike esto i nisu dostupne naem sagledavanju. Pored toga, i priroda jezika je takva da nikada ne moemo dati savrenu opisnu re ili frazu koja bi korespondirala sa stanjem stvari. Na kraju, opis nije neto to je i s t o v e t n o (identino) sa pojavom o kojoj je re. Zbog toga su predvianja ljudska radnja, a ne prirodna svojstva sveta koji prepoznajemo i razvrstavamo.8 Zbog toga je tvrdnja koja iznosi predvianje daleko slabija od tvrdnje da je neki dogaaj determinisan. Ova ogranienja u preciznosti svrstavaju predvianja u praktinu proceduru koja se opravdava praktinim potrebama i praktinim potvrivanjem, i to bi trebalo da odreuje osnovnu razliku izmeu determinizma i predvianja. Jer, predvianje je e p i s t e m o l o k i pojam, koji dobija svoje znaenje od obavetenja koje imamo i tvrdnji koje obrazujemo na osnovu dostupnih, raspoloivih podataka. Isto tako, predvianje je i jedan-mnogo odnos izmeu predvianja moguih dogaaja koji ga mogu ispuniti, odnosno potvrditi. Za razliku od toga, pojam determinizma jeste ontoloki pojam. Njime se odreuje koji su dogaaji uzrono zavisni, i on za sobom povlai jedanjedan odnos izmeu antecedenata i konsekvenata nekog stanja stvari. Zajedno sa O'Connorom, Bunge,9 Nagel10 i Popper11 takoe bi se sloili da rei7 8

D. J. O'Connor (1965), p. 311. Ibid. 9 Bunge (1959), p. 327, 358-9.

8


da je sistem determinisan ne znai isto to i rei da su stanja sistema predvidljiva. Moda bi prethodna O'Connorova tvrdnja mogla da se prikae i sledeim reima. Uzmimo da su reenice A1, A2,... Ai opisi nekog realnog stanja stvari a1, a2,... ai. Zakljuak B, koji predstavlja reenicu objanjenja, odnosno predvianja, jeste ishod logikog izvoenja iz reenica A1, A2, ... Ai i predstavlja argument, a ne posledicu (koja je samo svojstvo realnog stanja stvari a1, a2, ... ai). Determinizam bi predstavljao koncepciju koja pretpostavlja uzronost, odnosno meuzavisnost unutar realnog stanja stvari. Meusobna uslovljenost, za koju se pretpostavlja da vai unutar realnog stanja stvari, ne znai i to da je podjednako mogue izvoditi rezultate logikog zakljuivanja, takve kao to je B, koji bi uvek bili analogni nekom realnom stanju stvari b, zbog toga to se ne moe tvrditi da su opisne reenice A1, A2, ... Ai neto to je identino sa samim stanjem stvari a1, a2, ... ai, i njihovom posledicom b. Drugim reima, poznavanje poetnih uslova i optih zakona, koji opisuju ponaanje neke vrste pojave o kojoj je re, ne omoguuje da naa predvianja budu istinita unapred, pre nego to se realna pojava koja se oekuje i koja je izraena praedicendum-reenicom (B) zaista i dogodi. Predvidljivost nije svojstvo realnog sveta, nego, kako Bunge kae, varljiva ljudska sposobnost.12 3. Indeterminizam i predvidljivost Iznosei tezu o simetriji objanjenja i predvianja, Hempel je, svakako, imao pred oima idealnu situaciju, gde su svi realni fenomeni opaljivi i gde se mogu razgovetno sagledati realni procesi koji se meu njima odvijaju. Svet u kojem bi takva simetrija funkcionisala, odgovarao bi onome kakvim ga je pretpostavljao Newton u svojoj Principia (matnematica philosophiae naturalis). Imajui u vidu mnoge velike fiziare (pre svega Boltzmanna), Hanson (1959) smatra da je mogue tvrditi da je Newtonova Principia od poetka nerealan ideal naunog sistema. Hempelov model bi mogao funkcionisati samo u tako zamiljenom svetu, kakvim ga dri klasina fizika. Skala prirodnih fenomena pokazuje vrlo velika odstupanja od takvog ideala. O tome10 11

Nagel (1961 /1974/), str. 532-3. Popper (19455), vol. ii, p. 85. 12 Bunge (1959), p. 327.


9

svedoi situacija kakvu imamo u kvantnoj fizici. Istina je da, ukoliko je data neka prosta kvantna pojava P (npr. emisija -estica iz radioaktivne supstance), ona moe biti sasvim objanjena ex post facto ukoliko smo u stanju da shvatimo o kakvoj vrsti dogaaja je re. Danas posedujemo odgovarajue i pouzdane zakone koji se odnose na tu vrstu pojava, a koji nam to omoguuju. Meutim, osnovno svojstvo tih zakona jeste da je predvianje pojave P ... sasvim nemogue i, ukoliko bismo to i pokuali, morali bismo izai van domena koji je obuhvaen teorijom.13 Nemogunost predvianja u kvantnoj teoriji posledica je toga to ona lei na indeterministikoj pretpostavci, i kada je re o pojavama opisanim teorijom kvantne fizike, ne moemo predviati, zato to ne moemo imati sva data. ini se da Hansonova primedba, ako se pravilno sagleda, sadri nekoliko nedostataka: (1) ak i kada bi kvantna teorija, odnosno mikrofizika i bila indeterministika, to ne znai da izmeu pojava u klasinom (makro)svetu ne vladaju zakoni koji jo mogu vaiti za newtonsko-hempelovski ideal.14 Takoe, (2) postojanje indeterministikih zakona, kojima pojave moemo sasvim objasniti ex post facto, jo ne znai odbacivanje determinizma. Objanjenje kvantnih pojava takvim zakonima moe predstavljati, kao i u O'Connorovom primeru, stvar epistemolokog, a ne ontolokog indeterminizma, to moe biti pre posledica problema merljivosti, ili ograniene pouzdanosti opisa, kao to je to bilo u prethodnom sluaju.15 Kao potvrdu svog miljenja, Hanson navodi primer, da moemo objasniti (naravno, ex post facto) taku scintilacije elektrona na ekranu instrumenta tj. zato se elektron pojavio u odreenom prostorno-vremenskom poloaju ali da to ne moemo predvideti. Prigovor koji se u ovom primeru moe uputiti jeste da objanjenje vai samo za moguu lokaciju u izvesnom regionu, ali ne i za konkretnu taku koja odreuje poloaj elektrona. Jer, ispravno objanjenje bi se moralo pozvati na razlog zbog kojega se elektron pojavio ba u toj, a ne u nekoj drugoj taki u odreenom regionu.16 Kvantna fizika ne moe objasniti ovu pojavu na nain kako to inimo u sluaju klasinih dogaaja. Pre svega, zato to nije13 14

Hanson (1959), p. 354. Sesardi (1984), str. 121. 15 Bunge, ibid., p . 329. 16 Angel (1967), p. 276-282.

10


formulisana istim terminima, nego mnogo grubljim, statistikim jezikom, koji ne objanjava pojedinane pojave, nego se odnosi na skup pojava.17 Izmeu ovoga primera i primera koji se mogu nai u drutvenim pojavama, mogue je napraviti izvesnu analogiju. Drutveni zakoni, podjednako polaze od teze antisimetrije izmeu objanjenja i predvianja. Oni mogu objasniti pojedinaan sluaj (uzmimo, na primer, sluaj samoubistva) pod odreenim socijalnim okolnostima (za koje se pretpostavljaju, kao poetni uslovi: npr. ivotna i radna sredina, starost, obrazovanje, materijalno stanje, porodina situacija) i na osnovu odreenog zakona, koji pretpostavlja izvesnu korelaciju meu njima (recimo da je broj samoubistava vei kod osoba koji predstavljaju decu rtve nasilja u porodici...). Analogno Hansonu, moglo bi se tvrditi da je mogue objasniti pojedinaan sluaj samoubistva, ali se on ne moe predvideti. Meutim, ostaje pitanje, da li zakon koji pretpostavlja navedenu korelaciju uopte predstavlja objanjenje tog pojedinanog sluaja. To bi bilo slino tvrdnji da je Dostojevski napisao takva dela zato to je bolovao od epilepsije, to ne bi bilo adekvatno objanjenje, jer se na osnovu njega ne moe odgovoriti na pitanje, zato i svi drugi epileptiari ne piu dela kao Dostojevski. Ovakav pristup argumentaciji, kako u fizici, tako ni u drutvenim naukama, ini se da ne pogaa ozbiljno tezu simetrije. 4. Povratna predvianja Protiv mogunosti predvianja u istoriji postoji jo jedan zanimljiv prigovor koji dolazi od strane Poppera. Prigovor se odnosi na meusobnu interakcije osobe koja formira predvianje, i sredine na koju se predvianje odnosi. Predvianja su oteana upravo u drutvenim naukama, usled same injenice da u njima nismo nikada potpuno nezavisni od naeg predmeta, nego da i sami pripadamo sferi predmeta o kojoj vrimo predvianja. U takvim okolnostima esto utiemo na ono to je predvieno, tako to ga moemo dovesti u pitanje nekom naom intervencijom koja bi uticala na to da se ta injenica ne dogodi, ili tako to emo rezultate naeg predvianja sugerisati, i time usmeravati sredinu o kojoj je re, da bi se ona ispunila. I u jednom i u druU onoj meri u kojoj Schrdingerova talasna jednaina za -stanja (q) objanjava zato je elektron registrovan u nekom odreenom regionu (pozivajui se na kvadrat apsolutne vrednosti funkcije |q|2) podjednako je mogue takav region i predvideti (Angel, 1967), tako da Hansonov argument ne daje dovoljan razlog za odbacivanje teze simetrije [isto tako, Henson (1963)].17


11

gom smislu mi vrimo uticaj na stvar koju smo predvideli. Pored toga to smatra da u drutvenim naukama nikad nije mogue ustanoviti potpun pregled nad stvarima koje mogu biti uzronici buduih dogaaja (kao to je nemogunost uraunavanja kompleksnih injenica drutvenog ivota, u kojima se moraju pretpostaviti i mentalni ivoti pojedinaca), Popper dri da je tim tee ostvariti predvianja, zato to nigde osim u drutvenim naukama naunik i njegov objekat ne pripadaju istom svetu.18 Ovaj argument se uglavnom tumaio kao prigovor mogunosti predvianja zbog postojanja takve stvari, kao to je ljudska volja i mogunosti njenog upliva na ono to se predvia. Postoji jo jaa verzija ovog argumenta, na osnovu kojeg se moe zakljuiti da: ak i ako pretpostavimo potpunu nesvesnost i bezvoljnost uesnika nekog procesa, odnosno, ak i ako iskljuimo mogunost intervencije na ono to se predvia, da ni u tom sluaju nismo u stanju da predviamo. Odnosno, da sama injenica da smo deo sredine koju predviamo onemoguava predvianje. Ovaj argument19 je pre svega upuen sa namerom da pokae kako je, ne samo kvantna, nego i klasina fizika, po prirodi indeterministika. Ako je to tako, onda moramo priznati nemogunost predvianja. Primer je sledei. Pretpostavimo da je predvialac maina koja poseduje obavetenja o prolim i sadanjim stanjima nekog sistema u kojem se nalazi, i da je tako napravljena da na osnovu njih obrazuje predvianje o buduim stanjima tog sistema kojem pripada. Da bi to bila u stanju da ini sa uspehom, takva maina bi morala da registruje ne samo trenutna stanja svoje okoline, nego i svoja vlastita, to je po Popperu nemogue. Maina nikada istovremeno ne moe i biti u nekom stanju, i istovremeno ga registrovati. Jer kada registruje neko stanje A, ve se nalazi u nekom novom stanju B, tako da svaka registracija menja prethodno stanje i uvek biva zastarela i nepotpuna. Poto maina nikada ne moe imati potpuno obavetenje o svom trenutnom stanju, jer ga svaka registracija tog stanja dovodi u novo stanje, ona nije u stanju da predvidi n budua stanja, jer je obavetenje na kojem gradi predvianje uvek uskraeno za saznanje trenutnog stanja. Kako je maina povezana sa okolinom, obavetenje o njoj je isto tako zastarelo i nepotpuno, jer mu nedostaje trenutno stanje kako okoline, tako i same maine. Prema tome, ona ne moe potpuno pred18

19

Popper (1957), p. 14. Popper (1950).

12


videti n budua stanja okoline. Ovaj primer, gde je uloga maine zamenjena ljudskim akterima, koristi se i u argumentima za postojanje slobodne volje, kao ilustracija toga da sistem i ljudska volja nikada ne stupaju u potpuno uslovljenu interakciju. Nekome ovaj primer moda deluje ubedljivo, ali postoje i brojni prigovori da on zapravo ne slui nameri sa kojom je obrazovan. O'Connor20 i Sesardi21 opravdano smatraju da ovaj primer ne samo da ne ide u prilog indeterminizmu, nego ak dodatno podrava tezu determinizma. Nemogunost mehanizma da vri predvianje, rezultat je nemogunosti da dobije potpuno obavetenje o poetnim uslovima. Ovo je posledica toga to proces sticanja informacija o poetnim uslovima striktno kauzalno utie na promenu poetnih uslova.22 Ovaj primer jo jednom pokazuje navedenu tezu da sam determinizam ne povlai predvidljivost buduih stanja. Nemogunost predvianja u ovom sluaju ne govori da budunost nije otvorena. Ishod argumenta bi bio podjednak ak i da je oduvek spletena neprekidnim uzronim lancima za prole ili sadanje prethodne uslove. 5. Predvianje novosti i progresa Primeri antisimetrije izmeu objanjenja i predvianja mogu se pronai u velikom delu teorija u biologiji, psihologiji, antropologiji, istoriji i dr. Kod teorija koje tvrde strogi kauzalitet meu pojavama, npr. mehanike nebeskih tela, najvei problem koji se postavlja pred obrazovanje predvianja predstavlja nedostatak bilo potpunog znanja o poetnim uslovima, bilo zakona, iako uglavnom postoji saglasnost oko toga da je naelno mogue, kako objasniti, tako i predvideti njihove poloaje. Meutim, teorije kao to je Darwinova (o prirodnoj selekciji), ili recimo, Marxova (o klasnoj borbi) razlikuju se od mehanike nebeskih tela zbog toga to sadre takve pojmove, kao to su napredak, ili novost, ili npr. evolucija, revolucija, novi ekonomski poredak, skok iz jedne epohe u drugu, itd. Obino se tumai kako ove teorije imaju nesrazmerno veu objanjavalaku, u odnosu na predvialaku snagu. U sluaju Darwinove teorije, zagovornici antisimetrije objanjenja i predvianja, obino je navode kao primer teorije koja daje zadovoljavajua obja20 21

O'Connor (1956), p. 314. Sesardi (1984), str. 122-125. 22 Sesardi, ibid., str. 124.


13

njenja, dok je vrlo ogranienih mogunosti predvianja.23 U istoj situaciji se nalaze i socijalne teorije, kao to se u sluaju istorija ideja, na primer, uzrok industrijske revolucije sagledava kroz pronalazak parne maine. Moemo pronai veliki niz slinih situacija, za koje se pretpostavlja da mogu pruiti zadovoljavajue objanjene na osnovu postojeih teorija odgovarajuim sagledavanjem injenica kojima istraiva raspolae. Neke od teorija koje tome tee, koje imaju socijalni i vrlo esto holistiki karakter, ne odnose se jednostrano samo na objanjenje prolih dogaaja, nego i na predvianje budueg napretka, kao i radikalno novih civilizacijskih i tehnolokih okolnosti, ije posledice mogu izazvati radikalno nova stanja, ili proizvesti nove ekonomske okolnosti i formacije. U mnogim sluajevima moemo predvideti budua zbivanja, na osnovu zakona formiranih na sistematski praenim trendovima, koji tvrde pravilnost u tendencijama odreenih procesa (kao u sluaju poveanja kupovne moi i potronje, eksploatacije resursa, ili npr. progresivne deobe elije, itd.). Ali, da li je mogue predviati novi ekonomski poredak ili uopte predvideti nove, netipine budue istorijske dogaaje, ili dalji napredak na osnovu takvih teorija? Pre svega, nije mogue predvideti radikalnu novost. Ovde je potrebno uvaiti Actonovu napomenu24 da re novost esto upotrebljavamo u dva smisla. Jedan smisao te rei jeste da novo oznaava neko preureenje dostupnih elemenata, ali na jedan nov nain, i treba je shvatiti tako da oznaava nov raspored ve postojeih elemenata. Takvu prirodu dogaaja je u naelu mogue uzroio predvideti. Uostalom, svako dogaanje, ak i u sluaju progresije, moe biti predstavljeno ovim smislom te rei. Drugi smisao Acton odreuje kao neku vrstu koja nikada ranije nije postojala25. U ovom smislu rei, neku stvarnu novost bi predstavljalo ono to se zbiva iznenada, i to naelno nije moglo biti ranije uraunato. Kod preureivanja estica neke pojave, pozivajui se na njihova trajna svojstva i odnose, moemo da pretpostavimo kakav e izgled imati njihov novi raspored. U tom sluaju za nas on nee biti stvarna novost, jer sa veom ili manjom izvesnou moemo o tome stvoriti predstavu ili je izraunati, kao i imati neku vrstu znanja o tom buduem rasporedu. ak je, dodajmo, sporno koliko to23 24

Scriven (1959). Acton (1972), p. 82. ff; p.171. 25 Ibid.

14


zaista predstavlja novost. U topolokom smislu, dodajmo i to, novost bi predstavljalo i svako ponavljanje neke vrste dogaaja koje se odvija u drugoj taki prostora, odnosno vremena. Ovaj pojam novosti nema svoje problematine aspekte za objanjenje i predvianje pojava, jer rauna na pregledne poetne uslove, a svojstva pojava o kojima je re mogu biti obuhvaena pouzdanim optim zakonom. U drugom sluaju, ne radi se o novostima u smislu preureivanja starih i ve poznatih svojstva elemenata u nov raspored, nego o neem to se nikada ranije nije dogodilo. U ovom smislu bilo bi samoprotivreno rei da novosti mogu biti predvidljive. Jer, ukoliko jesu, istovremeno gube status ovog drugog smisla pojma novost. Ovaj problem je posebno uoljiv u drutvenim naukama, kao i u samoj istoriji, zato to postoji tesna meuzavisnost izmeu razvoja nauke i tehnologije i invencija koje se na njima zasnivaju, s jedne strane, i njihovih uticaja na razvoj drutva, s druge. Pomak na jednoj strani nuno uslovljava pomak na drugoj. Prvi od ovih inilaca, ija je relevancija za drutveni napredak nesumnjiva, u najveoj meri se opire mogunosti predvianja. Mnogi autori koji se bave logikom naunog otkria, uglavnom se slau da nije mogue obrazovati takvu logiku kojom bismo dolazili do novih ili uslovljavali nova naunih otkria. Predvianje buduih otkria bi moralo da sadri elemente takve jedne logike. Meutim, ukoliko se pretpostavi da nauno otkrie sadri jedan iracionalni momenat, ili jednu stvaralaku intuiciju, nadahnue i inspiraciju, onda nije mogua niti logika metoda dolaenja do novih ideja, niti je mogua metoda njihove logike rekonstrukcije, odnosno objanjenje takvog ina.26 Pored praktinog problema utvrivanja takve logike, postoji jo jedan aspekt problema. I kada se ne bismo sloili sa tim da su nauna otkria posledica neobjanjivih uda stvaralakog ina, prihvatajui stanovite koje brane zagovornika jedne takve logike27 nali bismo se u sledeoj nevolji. Kada bi se moglo odrediti neko budue otkrie, tada bi sam akt predvianja bio samoprotivrean, jer bi on u tom trenutku ve predstavljao in otkria. Kad bismo takav budui in mogli predvideti, tada bismo ga i inili u trenutku

26 27

Popper (1935/1973/), str. 65. O tome, cf. Novakovi,(1984), pogl. 1.


15

predvianja. Samim tim, ono to smo predvideli vie ne bi bilo ni novo, ni u tom smislu tano.28 Razliite primere zanemarivanja ova dva problema moemo nai u obimnoj futurolokoj lektiri koja se uglavnom temelji na ekstrapolacijama. Onde se, pored perspektiva koje se predstavljaju na osnovu trenutnog tehnolokog i naunog potencijala, sagledavaju i trendovi iskorienja resursa, sve to esto na osnovu pretpostavke o postojanju jo nepostojeih naunih reenja. Ne samo to se pretpostavlja uticaj i relevancija ovih, u vie koraka zavisnih, ili dvostrukih predvianja, nego se pretpostavlja i vremenski period u kojem treba oekivati njihov pronalazak, iskorienje ili smenu. Sa jedne strane, zakljuci dobijeni iz ekstrapoliranih premisa deo su uobiajene prakse u brojnim naunim disciplinama, kao to su recimo meteorologija ili geofizika. U nekim disciplinama, koje raunaju na ljudsku volju kao inioca u dobijanju daljih lanaka ekstrapolacija, takoe moemo formirati orijentaciona oekivanja za dalje ekstrapolacije, kao to, na primer: smanjenje resursa fosilnih goriva ubrzae prelazak na alternativne izvore energije; dakle, moe se oekivati rast investicija u oblasti njihovog istraivanja i primene. Opti stavovi ove vrste mogu biti od interesa u formiranju naih oekivanja. Meutim, na osnovu njih, osim njihovih trivijalnih egzemplifikacija, ne moemo zakljuivati na one pojedinane stavove koji opisuju radnje koje e biti presudne za oblikovanje budunosti. Trgovanjem na berzi neemo mnogo profitirati ukoliko se vodimo samo optim stavovima. Pojedinani lanci zavisnih prediktivnih ekstrapolacija, koji mogu biti relevantni za opstanak brojnih hipoteza o drutvenim projekcijama, pre predstavljaju podruje fikcije, nego nauke.29 U mnogim srodnim oblastima, modeli i

Gallie, (1963/4), p. 192. Primeri o tome, da je obrazovanje predvianja esto povezano sa velikim nadahnuem naunika, dobro su poznati su nam iz nedavne prolosti, esto dodue kao kurioziteti, i to upravo iz najrazvijenije meu prediktivnim naukama, meteorologije. Von Neumann je, na primer, tokom pedesetih predloio svoj model ublaavanja surovih klimatskih uslova, za par stepeni navie, pokrivanjem polarnog leda mikroskopskim pokrivaem bojene materije (N. MacRae, John von Neumann, 1992, p.17); Vladimir Zwyorkin, jedan od izumitelja televizora, smatrao je, da bi se preusmeravanje uragana, kako bi ovi naneli manje tete, moglo postii bacanjem atomskih bombi na njihovu putanju (ibid, p.315); Roger Revelle, savetnik amerikog podpredsednika Gorea, smatrao je da bi se uragani mogli savladati prekrivanjem povrine mora aluminijumovim oksidom, to bi smanjilo temperaturu kritinu za njihovo nastajanje (N. Calder, Manic Sun, 1997, p.38).29

28

16


projekcije, mogu u izvesnom smislu suziti podruje oekivanja dogaaja, iako oni uvek izazivaju rezervu kod trezvenih skeptika. U sluaju interakcije nauke i tehnologije, sa jedne strane, i drutvenih odnosa prepletenih odlukama pojedinaca, sa druge, nije mogue predvideti stvaralaku intuiciju naunika, ije otkrie bi imalo isti onakav znaaj, koliko to ima pronalazak parne maine za objanjenje industrijske revolucije. Ali ne samo da nije mogue predvideti trenutak, oblik i znaaj naunikovog tehnikog reenja neke problematine situacije, nego je podjednako teko utvrditi logiku, sa dovoljnom dozom optosti, na osnovu koje bismo morali predviati ne samo nauna, nego i odluke koja e biti posledica procena (u problematinim drutvenim situacijama koje se pred njih postavljaju) takvih osoba kao to su lideri, vojskovoe, diktatori ili drugi pojedinci sa odreenom vlau, sposobnostima ili autoritetom. Prethodni argument protiv logike naunog otkria moe se podjednako primeniti i na ovaj sluaj. 6. Predvianje i vreme kazivanja Na poetku ovoga poglavlja smo videli da Hempel zastupa stanovite logike simetrije izmeu objanjenja i predvianja. Proli i budui dogaaji nisu intrinsino proli ili budui, nego raniji ili kasniji (prethodni ili naknadni) samo u odnosu na neke druge izabrane dogaaje. Najsaetije reeno: objasniti neku stvar jeste isto to i predvideti je pre njenog zbivanja. Meu razliitim prigovorima ovoj tezi, koji su ve navedeni, moe se dodati sledei. Pragmatika razlika izmeu sagledavanja prolih i buduih dogaaja nije dovoljna oznaka koja je karakteristina za objanjenje ove razlike. Jedan od znaajnijih prigovora simetriji, na kojem poiva i dodatni niz problema, odnosi se na injenicu da su predvianja nuno zavisna od vremena njihovog kazivanja.30 Da bi neki iskaz bio predvianje, vreme njegovog kazivanja t1 uvek mora da prethodi vremenu t2, u kojem se pretpostavlja da e se zbiti dogaaj na koji se iskaz odnosi (ili, t1

vladimir marko - vreme, objasnjnje, modalnost; futura, novi sad, 2004

Documents