· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·obraznik

za vjeruKulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXIII ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2014. г. БРОЈ 240

Рад иконописачке радионице манастира Жупа никшићка

besjeda

Мит

рополит АМ

ФИ

ЛОХИ

ЈЕ

Огњиште светороднелозе Петровића

Христос воскресе! „Ускликните Господу сва земљо, пјевајте имену Његовом, дадитe славу хвале Његове.“

Тако пјевамо ових светих дана прослављајући Хри-стово Васкрсење. И заиста, сва земља и сво небо, све

што постоји, видљиво и невидљиво, сви божански свјетови радују се и кликћу и веселе се овом све-

том догађају, догађају Христовог Васкрсења, у коме се сабирају сви догађаји и сва догађања од настанка свијета до данас, и до краја сви-јета и вијека. Све се сабира у Христовој лич-ности, све почиње од Њега и све завршава Њиме. Сва догађања из историје рода људ-скога и историје спасења и божанског про-мишљања, од настанка првог човјека преко Светих Пророка до Христовог рођења и до

Христовог крштења, Његовог преображења, распећа и Његове смрти – све је то припрема

овог великог и страшног догађаја Христовог Васкрсења. Зато и пјева Пророк у своје вријеме

да треба да кличе сва земља и Вишњему пјесму да поје и узноси хвалу Њему и имену Његовом.Ево и ми у овом нашем времену прослављамо

Христа Васкрслога и Христа на небо вазнесенога. Про-слављамо Његово Име свуда и на сваком мјесту, па га

прослављамо и данас овдје, у овом светом храму посвећеном Светоме великомученику Георгију,

једном од Његових дивних свједока, свједока Његовог Васкрсења. Прослављамо га ов-

дје на овом светом мјесту, гдје је огњиште светородне лозе Петровића, лозе која

је изњедрила дивне свједоке Христо-вог Васкрсења. Скупили смо се да-

нас овдје – на средишњем мјесту Црне Горе, које је постало такво преко Петровића, њиховог дје-

ла и њиховог свједочења – да свједочимо Васкрсење Хри-стово онако како је то чинила светородна лоза Петровића од почетка – од митрополи-та црногорског Данила, во-јеводича српске земље, како се сам потписивао, па све до краља и господара Ни-коле I Петровића. Сви су они били и остали вели-ки и дивни свједоци жи-вога Христа Бога Васкр-слога.

Митрополит Да-нило је био онај који

Свети Петар Цетињски Чудотворац3

новембар / 2014 / s

vetigora

није само бранио образ и стварао Црну Гору него је прије свега био онај који је на православној вјери, на Христовом Имену, на сили Његовог Ва-скрсења градио оно што је градио. Зато су и хтјели у то вријеме – и то не само Агарјани, него и из Млетачке републике – да убију митрополита Данила: управо зато што је био православни хришћанин, свједок јеруса-лимске Христове вјере, Јерусалимске Христове Цркве.

Попут митрополита Данила је био и његов насљедник митрополит Сава Петровић, који је држао часни и свети престо зетских и црногор-ских и скендеријских митрополита. Онај митрополит Сава који је исто као и митрополит Данило прије свега и изнад свега бранио вјеру пра-вославну у Црној Гори и на њој градио све оно што је градио и што је саградио. Онај митрополит Сава који је у име свих епископа Пећке Па-тријаршије писао писмо у Санкт Петербург Синоду Руске Цркве, када је Отоманско царство укинуло Пећку Патријаршију, тражећи да се обнови Пећка Патријаршија и препоручујући да неко од тадашњих српских ар-химандрита или неко од Руса дође и да васпостави Пећки свети трон.

Исти је такав био и митрополит Василије, чији земни остаци почи-вају у лаври Александра Невског у Санкт Петербургу. На његовом гро-бу стоји да је митрополит црногорски и егзарх српскога Трона пећкога, што је још једно од свједочанстава о светородној лози Петровића – о вјери којој су припадали, о народу коме су служили и за који су живот свој жртвовали. Све оно на чему су темељили они своју историју и своје дјело, све је то записано у „Историји Црне Горе“ владике Василија, јасно и гласно.

То што је чинио Данило, што су чинили Сава и Василије, то је наста-вио – заоравши још дубљу бразду – Свети Петар Цетињски Чудо-творац, велики печалник, мученик и страдалник, који је бранио вјеру православну и свој народ православни и жртвовао се за њега, који је постао сасуд Божије силе и Божије благодати и до данас то остао, што свједоче његове свете мошти у Цетињском манастиру. Свети Петар Це-тињски је дао први Закон Црној Гори – Стегу. Тај закон је почињао не у име неког бесловесног народа него у Име Оца и Сина и Духа Свето-га – на том Имену Светом је утемељио свој Закон Свети Петар, и дао му је тридесет три члана. Тридесет и три члана зато што је Господ Христос тридесет и три године боравио овдје на земљи тјелесно до свога рас-пећа и свога васкрсења и свога вазнесења на небо. Све што је чинио

Свети Петар Цетињски било је у одбрану Имена Божијег. Зато није чудо да је он и записао оне ријечи – у имену Божијем је суд и правда. На Име-ну Божијем је он темељио правду и ратовао за правду Божију, не само са Махмут-пашом Бушатлијом него са свим силама злим онога времена. Извојевао је тај свети божански рат Свети Петар Цетињски и зато га је Господ и прославио, као што је прославио и његовог насљедника, си-новца његовог – Светога Петра II Цетињског Пустињака и Ловћен-ског Пророка.

Ове године обиљежавамо 200-годишњицу његовог рођења. Зато је је добро да се на овом мјесту, у овом светом храму који је задужбина његовог оца и светородне лозе Петровића, подсјетимо на њега пово-дом ове годишњице. Јер, ако су и његови претходници били свједоци Христа Васкрслога, још дубље, још снажније, још даровитије је Петар II Петровић Његош посвједочио Христа Бога, вјечнога Сина Божијега, Сина Човјечијега – „вјечно Слово Божије које све из ничега створило и чијем закону је све покорно“. Нико није на овом језику посвједочио Хри-

ста и Његово Васкрсење тако моћно и тако снажно као што је то учинио Свети Петар II Ловћенски Пророк, достојни насљедник свог претходника. Не само да је био велики пјесник, мудрац и зналац, бранитељ душе и бића свога народа, него је заиста својим дјелом и својим животом, својим свједоче-њем уписао себе, заједно са својим стри-цем, у књигу вјечнога живота, међу изабра-нике Божије, међу Свете Божије угоднике и свједоке живога и истинитога Бога.

У свим својим дјелима, а нарочито у „Горском вијенцу“ и „Лучи микрокозмa“ он ништа друго не чини него наставља Свето Јеванђеље, јерусалимско Јеванђеље, свје-дочење Светих Апостола Христових кроз вјекове и исповједање Христа Бога од Дје-ве рођенога. Зато он и прославља свети Божић кроз уста игумана Стефана, мудрога, тјелесно слијепога али видовитога, оним ријечима: Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића. Христово рођење је оно што је обасјало његов ум и његово срце и његову душу, па је зато на Слову Бо-жијем, на Ономе који је рођен од Пресвете Дјеве, утемељио свеукупну божанску тво-ревину, на начин како су то чинили сви Све-ти Божији људи, од времена Светог Јована Богослова. Све што је радио Петар II Петро-вић Његош је на православној вјери утеме-љено. Отуда се и његова „Луча микрокозма“ завршава оном ријетко кад записаном хим-ном, која је равна химнама Светог Јована Дамаскина и других великих појаца имена Христовога:

О преблаги, тихи Учитељу,слатка ли је света бистра водас источника Твога бесмртнога!Од Твога су св’јетлога погледаУплашене мраке ишчезнуле,Од Твога су хода свештеногаБогохулни срушени олтари;Васкрсењем смрт си поразио,небо Твојом хвалом одјекује,земља слави свога Спаситеља!Има ли дубљег и снажнијег свједочан-

ства од тога свједочанства Христа и Њего-вог Васкрсења? Све то што је написао и што је учинио, он је завршио оним последњим свједочанством – својим завјештањем које почиње са овим ријечима: Твоје је Слово све из ничега створило, Твоме закону је све покорно, и оним ријечима да он је читавог свог живота пјевао дивне и чудесне химне Богу дивноме чудесноме, Творцу неба и земље и у исто вријеме оплакивао тужну људску судбину и своју судбину као „сира-ка тужнога без иђе икога“ – племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве.

Срушена је црквица, оскрнављен гроб Његошев, рањен Ловћен, расјечена утроба његова, утамничен Његош у зиндан маузолеј-ски, фараонски… Ево га, ту је, а и ми смо овдје – да знамо и види-мо да он свједочи Христово Васкрсење, Христов погреб, распеће Његово, да као што је за живота био свједок Христовог Васкрсе-ња, да је тако и у смрти свједок Његове Голготе.

4

svetigora

/ 2

014

/ но

вем

бар

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић,

др Ксенија Кончаревић

Главни и одговорни уредник:архимандрит мр Кирило (Бојовић)

Оперативни уредник: Рајо ВојиновићДизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције и уредник фотографије:Татјана Марјановић

Редакција: Епископ славонски мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, протојереј мр Никола Гачевић, јереј Јован

Пламенац, монах др Павле (Кондић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш

Сарадници: протођакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија

Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања Радовић-Евлахов,

Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон

Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

INTERMIDIARY INSTITUTION:COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,

тел: 011/369-0757,369-0705e-mail: svetigora.urednik@gmail.comШтампа: , Суботица

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXIII ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2014. г. БРОЈ 240

новембар 2014 / број 240

Бесједа 3Репортажа 22Парче неба на земљи 24Репортажа 36Поводом празника 39Актуелно 43

проф. др ЈОВО Радош

МАРИЈАНА Борловјану

свештеник ПЕТАР Перекрестов

архиепископ волоколамски ИЛАРИОН Алфејев

7

19

28

30

40

из садржаја:

„Никада се ничега не бојте“ II

Борба као суштаство света у Његошевом песништву I

Светитељске путање старе и нове…

Пропадамо ако не растемо духовно!

Страдање у породичном животу

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево

протојереј-ставрофор ОБРЕН Јовановић

Митрополит црногорско-приморски Амфилохијеи намјесник Цетињског манастира архимандрит Методије

испред кивота Светог Петра Цетињског

О кукавно српство угашено, зла надживјех твоја свеколика а с најгорим хоћу да се борим – Витешки се борио владика Раде, ов-дје изњедрен, овдје рођен. На овом мјесту гдје је зрно његово ни-кло он је и остао, као свједок свога страдања – ено га на Ловћену. Ловћенски гроб се сјединио са гробом Христовим, са гробом ко-совским, како га је он помињао, тамо гдје нам је заједничка гроб-ница, јер не само што је страдао у току свога живота, него шест пута кости његове премећу његови потомци, Црногорци, заједно са другим силницима и моћницима. Шест пута му кости премећу, избацују и поново враћају и сад су поново кости његове утамни-чили у зиндан ловћенски, који је никао на мјесто оне црквице ње-говом руком пројектоване, за коју је заклео Црногорце да га у њој сахране – у тој црквици коју је посветио не само своме стрицу као рођаку тјелесном него ономе који га је духовно родио и који га је поставио на светионик Цркве своје и народа свога. Њему је по-светио, коме би другоме, ту црквицу. Срушена је црквица, оскр-нављен гроб Његошев, рањен Ловћен, расјечена утроба његова, утамничен Његош у зиндан маузолејски, фараонски… Ево га, ту је, а и ми смо овдје – да знамо и видимо да он свједочи Христово Ва-скрсење, Христов погреб, распеће Његово, да као што је за живо-та био свједок Христовог Васкрсења, да је тако и у смрти свједок Његове Голготе.

Али даће Бог, поново ће васкрснути кости Владике Рада на Ловћену, поново ће васкрснути црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Ја сам поручио Влади Црне Горе и данас поручујем са овог мјеста – дао им је Бог прилику да оперу гријех својих прет-ходника: да обнове Ловћен, да обнове цркву Светог Петра на Лов-ћену и да обнове гроб и гробницу и да вратимо сви заједно, по завјештању које је светиња за свакога на земљи, у цркву мошти Петра II Цетињског Пустињака и Ловћенског Пророка. У цркву која њему припада управо зато што је био прије свега православ-

ни хришћанин, живи свједок Христовог Васкрсења. У Цркву је уградио сав свој живот и своје биће, па је природно да

његови земни остаци почивају у цркви, да ту чекају тру-бе Судњега дана.

Шта је дакле светородна лоза Петровића друго, него свједок управо вјере православне, чувар вјере право-

славне и до светога Петра Другог Петровића Ње-гоша и послије њега. Такав је био и књаз Дани-

ло Петровић, такав је био краљ и господар Црне Горе Никола I Петровић, такво је

било његово потомство. И до данас – најчаснији изданци светородне лозе Петровића знају која је вје-ра њихова, знају коме треба да се

клањају, коме треба да служе. Краљ

Никола је чак желио да се замонаши попут својих предака, али Бог му

је дао часну породицу, тако бројну дјецу. Часна је и че-

стита хришћанска поро-дица од њега и краљице Милене, све до савреме-

них Петровића, све до књаза Михаила Мирковог, једног од најдивнијих изданака ове светородне лозе. Сви су они били свједоци вјере православ-не, чувари вјере православне, чувари душе свога народа.

Двије ствари су они чували и одржали и оста-вили у аманет Црној Гори, Његушима и свима нама. На првом мјесту то је вјера у Христа од Дје-ве Рођенога, распетога за живот свијета и васкр-слога из мртвих – то је темељ свега онога што су они радили. Друго – све што су урадили и што су записали и оставили написали су на Ћириловом писму.

Ћирилица и вјера православна, то су два све-та крила којим су Петровићи окрилатили Његуше, Црну Гору, Цетиње и све нас. Данас су та оба крила у нама ослабила. Ослабила је „вјера права, кукав-на сирота“, али се обнавља и васкрсава.

Ћирилице – Ћириловог писма, ободског пи-сма, Његошевог писма, писма Светог Петра Це-тињског и краља Николе – има ли га? Нема га на Цетињу Петровићком – нестало. Има ли га на Ње-гушима? Ни на Његушима ћирилице више нема. Туђе писмо, то значи и туђи језик и туђа душа, а онда из тога се рађа и туђа вјера. Међутим, толи-ко је моћна и толико је снажна светородна лоза Петровића, да оно не може бити заборављено и избрисано, да не може оно остати без плодова и без потомства.

Зато ево и нас овдје, у овој цркви Светога Ђо-рђа, који је такође древни свједок Христа Распето-га и Васкрслога, који је својом крвљу освједочио своје свједочанство – да и ми ускликнемо пјесму Имену Господњем, да славимо и да Му дамо хвалу као што су то радили сви овдје рађани кроз вјеко-ве на челу са светородном лозом Петровића.

Да обећамо Господу и Светом Петру и Петру II Ловћенском Пророку да ћемо обновити овај све-ти храм. На првом мјесту то је обавеза Петровића, њихових потомака, Његуша, Цетињана, наше Ми-трополије – чији су они чувари и свједоци били неколико стољећа. Обновом овога светога храма обнављамо свједочење светородне лозе Петро-вића, обнављамо сва онда дивна и света предања за која су они жртвовали себе и која су нам оста-вили у аманет.

Прослављајући данас Христово Васкрсење ми смо дужни да се сјетимо и да одамо част и сла-ву овој светородној лози на овом светом мјесту, и да зажелимо васкрсење у души Црне Горе, и Цр-ногораца и свег нашег народа, свега онога што су нам оставили у завјештање Петровићи од Данила до краља Николе.

Њима Господ да подари рајско насеље а нама силу Васкрсења Христовога и обнову душе и ти-јела, да бисмо и ми могли да будемо свједоци Христа Васкрслога и да појемо ону свету пјесму:

„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Бесједа произнесена на Ђурђевдан,6. маја 2013. г. на Његушима.

Ћирилица и вјера православ-на – два света крила којим су Петровићи окрилатили Његу-ше, Црну Гору, Цетиње и све нас.

6

svetigora

/ 2

014

/ но

вем

бар

filosof

ija religijeпроф

. др ЈОВО

Радош

Уводне назнаке

Постоји мноштво разноликих приступа у изучавању Његошевог поетског стваралаштва. Њихова тематска усмерења захватају теоретска подручја филозофије, педа-гогије, психологије, религије, лингвистике, етике, естетике, права, историје, политике, психоанализе, поетике... Осим мултидисциплинарног, ти предочени садржаји често имају и интердисциплинарни карактер, јер се, по природи ствари, међусобно проблемски прожимају са садржајима сродних и граничних дисциплина. При томе, знатан број написаних радова углавном претендује да испољи и покаже своју та-козвану „објективну исправност“, држећи се стандардизова-них метода, у којима превладавају аналитичка размишљања и материјалистичко-рационалистички пу-теви утврђивања истине. Због тога, у њима (не ретко) изостаје „метафизичка будност“ и занемарује се, пре свега, богословски ме-тод, као фундаментално полазиште и не-опходан спој у повезивању невидљивог и недоступног са оним што је видљиво и до-ступно у песниковим гносеолошким хтењи-ма и богословско-филозофским спекулаци-јама. Ваља приметити да постоји мали број аутора који су успели да отворе врата и уђу унутра, у саму онтологију Његошевог епског и лирског иска-за, који је превасходно и истински утемељен у вери у Бога, одакле се, у највећој мери, рефлектују и сва остала његова размишљања и уверења.

Међутим, једна од давно утврђених и неоспорних пола-зних позиција у изучавању Његоша – да је он био, истовре-мено, и владика (народски назив архијереја) и владар Црне Горе, то јест, да је у његовим рукама била и црквена и светов-на власт – временом је (сугестивно и неоправдано) све више померана ка овој другој, владарској страни. Додуше, и даље се наставило говорити о разумљивом и неизбежном суче-љавању и преплитању мисаоних уверења „цетињског пусти-њака“ са његовим свакодневним државничким проблемима и искушењима, али је наглашавање Његошеве световне уло-ге, као примарне, све више добијало на замаху. Чак и они који су покушавали да остану на терену филозофско-кри-тичке „објективности“, нагињали су (свесно или несвесно) ка томе да утање Његошеву владичанску упућеност ка Богу, користећи се контроверзном синтагмом „недогматски вла-дика“.1 У сагласју са тиме, нарочито је истицан његов проме-тејски дух, или се (на том трагу) ишло још даље, па су му при-писивани и одређени јеретички ставови.2 Има се утисак да су готово сасвим превладала уверења да је Његош у фило-зофском, песничком и крајње духовном смислу већи и бољи, онолико колико се као слободан мислилац (читај, онај који се не боји неба), наводно, удаљује од јеванђељских истина. Тако су његова „жарка љубопитства“3 неоправдано ставља-на на супротну страну од његових верских осећања.

Следствено напред изнетим ставовима мислимо да ства-ри треба поново поставити на њихово право место. Не сме се заборавити древна истина да је дух онтолошки и вред-

носно „старији“ од тела, па је увек потребно дати примат ономе што долази одозго (свише), од Бога живога, над оним што је земаљско и пролазно. Ње-гош, као српски православни владика, који је, исто-времено, свим својим бићем саживљен са косов-ским заветом,4 не може се никако изопштити из те истине. Додуше, земаљски живот често није у скла-ду са Божијом речи и Христовом науком. Самим тим, Његошева борба да усклади обе своје дужно-сти (духовну и световну) сигурно да је била тешка и пуна искушења.5 Зато он није заборављао да се, поред обављања државничких послова, подврга-ва и подвизима неумољиве аскезе и исихазма (мо-

литва, пост и бдење),6 усмеравају-ћи душу ка милосрђу и истини, а ум ка умозрењу и општењу са Бо-гом (да се приближи Богу и откри-је апофатички (скривајући) смисао Његовог пројављивања. Он зна да је Бог човека створио слободног:

„Човјек воље остаје свободне“7, и зато се труди да његова мисао буде живо, стваралачко следова-ње за Светим оцима и лично при-

општење у пуноћи Божанства. Али, он зна и то да се човекова слобода суочава „с два сасвијем про-тивна закона“8 (законом правде и законом зла), и да је свако одговоран за своја дела. Дакако, у тој борби добра и зла може доћи (па, и код монаха) до посустајања и колебања, односно до испољавања мањих или већих слабости (западање у униније),9 то јест у клонулост, умор и раслабљеност духа и душе (а код Његоша се не сме заборавити ни ње-гова болест ). Али, он је свестан да се без борбе и муке10 не може ништа постићи ни на космичком ни на људском плану. Уосталом, по Његошу, борба је једна од фундаменталних и категоријалних одред-ница света. Она, уз то, има многа своја станишта и разноврсне видове испољавања, које песник, сво-јом прозорљивошћу, проналази у шароликом би-тисању свега постојећег.

А да би се та Његошева виђења борбе могла са-гледавати у њиховом истинском значењу и пуно-ћи, ваљало би се, најпре, подсетити релевантних филозофско-богословских исказа и ставова о овој проблематици.

Онтологија борбе у окриљуфилозофско-богословског познања

Мисао о борби као супстрату космичке ствар-ности (како физичке, тако и историјске), формира-ла се најпре у окриљу митско-поетског, а потом и филозофско-рационалног поимања света код ста-рих Грка. Агонистички11 израз хеленског духа и ка-рактера назире се већ код Хесиода (крај VIII века

Борба као суштаство светау Његошевом песништву I

Његошев епски и лир-ски исказ је превасход-но и истински утемељен у вери у Бога, одакле се, у највећој мери, рефлек-тују и сва остала његова размишљања и уверења.

7

новембар / 2014 / s

vetigora

п.н.е), да би код Хераклита (V и VI век п.н.е.) добио своју пуну, класичну формулацију. Тако у делу По-слови и дани (стих 11-24) Хесиод, за разлику од Хо-мера, који познаје само једну Ериду (митску бо-гињу раздора, неслоге и свађе, услед чије је злотворне зависти изазван Тројански рат), говори и о доброј Ериди, као изразу прега-лаштва и здравог надметања и огледања. Хесиодове две Ериде (рђава и добра) јесу, у ствари, алегоријско-митско одређење непрестане борбе добра и зла за пре-власт над светом12. И док се код Хоме-ра агон испољава као сурова жеља за самопотврђивањем, након такмиче-ња, које се по легенди десило између њега и Хесиода13 (на коме је победио Хесиод), јавља се настојање да се над-метања очисте од Хомеровских атри-бута суровости и слепог јунаштва и да им се да облагорођени и оплемењени карактер. Тиме агонска свест и актив-ност добијају један нови правац, који се испољава и негује у гимнастичким, стадионским, хиподромским, музичким и другим такмичењима о разним народ-ним свечаностима.

Код Хераклита, „најагонистичкијег“ ми-слиоца хеленског, налазимо пуно „повасио-њивање“ старогрчког агонског нагона. Ерид-ску активност он преноси у свемир, у космичку борбу супротности. Без сукобљавања и надмета-ња тих супротности нестало би развитка. Њихово сударање, у ствари, и чини суштину свег постојања14: „Рат је отац свему и цар свему“15; једне је учинио бого-вима, друге људима, једне робовима, друге слободнима (фраг. 80). Из борбе и рвања супротности произилази најлеп-ша хармонија, па је борба космичка правда. Ову своју похвалу борби Хераклит је изрекао „на срца целе Хеладе, јер је Хеленима агонски живот био друго дисање”16. Све се надмеће: и богови17 и људи и животиње и елементарне силе у природи. Хелени су умирали са ве-ром да ће у загробном животу гледати надметања и сами се надме-тати.

У складу са оваквом животном филозофијом воде се и атлетски и духовни мегдани и развијају се сви родови уметности: песништво (епско, лирско и драмско), вајарство, сликарство, музика и орхестика, затим политика и филозофија, а често избијају и прави ратни сукоби. Карл Јоел у свом делу Историја античке филозофије (Тибинген, 1921, стр. 105/6) о томе каже: „Надметање краљева доводи до рата, и победа се опет слави у бојним играма, а победнике у њима величају и песници и пластичари, који се опет надмећу једни с другима. И тако непреста-но све даље све духовније, један агон изазива други. Борбе у оружју живе и даље у сећању, и продужују се у уметничкој фантазији, мито-лошкој, епској и пластичној. Пластика ствара борбене групе и поези-ја разбија своје лирско јединство и развија се у надметање фигура у драми, којим се опет песници надмећу једни са другима пред сво-јим судијама. И као мртви јунаци боре се њихови мртви песници као Ајант и Одисеј, боре се Хомер и Хесиод, па Есхил и Еурипид, у других песника и беседника, а ови се опет између себе надмећу у сјајним бе-седама и говорима на суду и постају учитељи парламентарне и јури-стичке вештине у расправљању. А са беседницима и песницима опет се надмећу филозофи”18…

Да је та унутрашња битка, битка са самим собом, најважнија (и тек кад ту битку добијемо добићемо и ону против својих противника) види се из речи које је изрекао наш Св. Сава Немањић: „…Боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе... Јер нико ленив није никада постигао побе-ду, нити је когод спавајући и сања-јући победио свога ратног непри-јатеља; оних су победни венци који добро трче који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже нам Господ, ваља нам ући у цар-ство небеско... Што сте чули и на-учили не одступајте то да чините“.

(Из Посланице упућене игуману имонасима манастира Хиландара)8

svetigora

/ 2

014

/ но

вем

бар

У јелинском свету рађа се (као уосталом и само хри-

шћанство)19 богословско--филозофска спекулација

отаца Цркве која, у сво-јој основи, такође го-вори о борби добра и зла, односно Бога и Сатане, о човековом паду и могућности-ма његовог изба-вљења. Наиме, по Новом Завету ђаво, који се назива „зао дух или сатана“ је-сте онај који је ро-доначелник или виновник греха и који привремено поседује власт над

смрћу (Јев. 2,14). „Ради тога се јави Син Бо-жији да разори дела

ђавола“ (1Јн. 3, 8). Иако зло нема своје онтоло-

шко постојање, оно (као грех) има своје постоја-

ње у извољењу. Јер, Бог је човека саздао слободног и

самовласног и ставио га пред избор добра и зла. А за добро

ће се изборити онда ако се опре-дели да служи Правди и пребива у

Истини. За то је потребно, пре свега, да води сталну борбу са самим собом и да

савлада самога себе.

Борба са самим собомУ трагању за правом етиком живота и истинским људ-

ским врлинама, врло рано се јавила мисао о аскези као покре-тачкој борби против зла у свим облицима и против свих иску-шења. Аскеза је саставни део разних филозофских и религијских учења и праваца: ђаинизма, кинизма, стоицизма, хришћанства.

Монашко подвижништво православних хришћана, јесте, пре свега, тешка и мукотрпна борба са самим собом. Монах је бо-рац, подвижник, који проводи живот у подвигу душе и тела. Он себе сматра атлетом против самог себе. Св. Апостол Павле је био први који је упоредио овај напор за достизање савршенства са борбом на тркалишту. У Првој посланици Коринћанима (9, 24-27) он каже: „Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. Сви који се на утакмицама боре уздржавају се од многих ствари, и они то чине да добију распадљив венац; а ми да чинимо то за венац нераспа-дљив. Ја дакле тако трчим, не као на непоуздано, и тако се борим, а не као онај који ветар бије; него морим тело своје и уздржавам га, да не будем ја сам избачен пошто сам другима проповедао“.

Један од највећих подвижника био је Св. Јован Лествичник, игуман Синајски, који је 40 година водио усамљенички живот у жаркој љубави, запаљеној ватром божанске љубави, и о томе оставио своје писано сведочење под називом Лествица.

1. Видети: Драган Јеремић, О филозофији код Срба, Пла-то, Београд, 1997, стр. 27

2. Радомир В. Ивановић говори (поред осталог) и о „то-лико пјесникових симпатија за побуњеника Сатану у Лучи микрокозмa“. Видети у његовој књизи: Његоше-ва психологија и филозофија стварања, Градска би-блиотека, Нови Сад, 1997. стр. 60

3. П. П. Његош, Луча микрокозма, стих 49, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, Просвета, Београд, 1974. (Сви наведени Његошеви стихови у раду преу-зети су из овог издања)

4. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и дове-ка. Видети епску народну песму: Пропаст царства српскога. Ово упориште и сам Његош поткрепљује својим стиховима: Духовни је живот на небеси, мате-рија – у царству гњилости (Л. м. стих I 199-200)

5. Овде се извесна аналогија може успоставити са ца-рем Марком Аурелијем (живео од 121–180. год), јед-ним од најистакнутијих припадника стоичке фило-зофије, који је у Разговорима са самим собом оставио сведочанства о тешкоћама у усклађивању својих фи-лозофских начела са свакодневним државничким по-словима.

6. Познато је да је Његош писао Лучу микрокозмa у вре-ме Часног поста (1845), када се сасвим осамио и пре-дао монашком подвигу и песничком стваралаштву.

7. П. П. Његош, Луча микрокозма, стих VI 91 У познатим филозофским спорењима детерминиста и индетер-министа о питањима слободе воље, становиште хри-шћанске православне етике јесте да морална сло-бода човека може да има стваран смисао само при условима постојања слободе уопште.

8. Исто, стих 95.9. Св. Јован Лествичник говори о томе у својој Лествици,

Хиландар, 2000, стр. 9310. Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сако-

ва!... Погледати: Горски вијенац, стих 603-60411. Агон, грч. = борба, утакмица, такмичење.12. И код Емпедокла се може наћи став да Љубав и Мр-

жња, односно Склад и Завада, управљају светом.13. Зачеће хеленских агонских активности обично се ве-

зује за игре у част покојника с култном потком, а ка-сније и за велике народне празнике. Хесиод у делу Послови и дани (стих 654-662) говори о свом такми-чењу са Хомером, које су приредили Амфидамантови синови у помен очеве смрти. Том приликом Хесиод је опевавао ред, мир, правду и правичност, а Хомер је рецитовао ратничке стихове из Илијаде.

14. О борби као суштаству бивствовања света говорио је и Његош у Горском вијенцу: Свјет је овај тиран ти-ранину

15. Хобс у Левијатану каже: Bellum omnium contra omnes est vita hominus (Рат свију против свих је живот чове-ков).

16. М. Ђурић, Историја хеленске етике, Завод за издава-ње уџбеника, Београд, 1961, стр. 142.

17. Бог Посидон и богиња Атина, за владе Кекропове надметали су се и отимали за град Атину. Свој примат требали су да докажу већом коришћу коју ће граду донети. Посидон својим трозупцем отвори у пећини извор воде, а Атина у истој пећини засади маслину, Кекроп и Атињани као судије изјаве да маслина до-носи већу корист. Тако је град припао Атини и по њој добио име. Позната је и прича да је Аполон одрао жи-вог сатира Марсију, када се овај усудио да се са њим такмичи у свирању на фрули.

18. Упор. М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, За-вод за уџбенике и наставна средства СР Србије, Бео-град, 1972, стр. 138-139.

19. Овде ваља истаћи да појаву хришћанства не би тре-бало схватати као синтезу извесних предосећања, на-говештаја и токова који су му претходили. Историча-ри и други истраживачи, каже Лав П. Карсавин, углав-ном падају у својеврсну замку, јер се тако прикриве-но одричу његовог апсолутног значаја, то јест њего-ве богооткривености. Треба подсетити да су и будућ-ност и прошлост одређени хришћанством (оно је не-што апсолутно ново). Видети: Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи Цркве, Златна грана, Сомбор, 1997.- наставиће се -

9

новембар / 2014 / s

vetigora

Излетио је мој стриц Раде из Његушке котлине да српски свијет покријепи у његовим идеалима и дужностима за из-вршење великог народног задатка, у душу му је вјеру уливао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријевао. У дане стогодишњице од његовог рођења, тај му је народ из-лијечио рану његовог великог срца – Косово је осветио. Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу ве-ликог генија.Слава српском народу!Слава господару Црне Горе! (Краљ Никола Петровић, 3. XI 1913)

Особито сам почаствован што ми се пружила прилика да изговорим ово слово у присуству Његовог Високопрео-свештенства Митрополита Амфилохија, у присуству оца Је-фрема и свештенства овог светог здања, као и у присуству истинских вјерника и поклоника манастира Стањевићи. По-себно сам обузет задовољством и узвишеношћу што ми је дат благослов да говорим о нашем генију са Ловћена – са Ловћена, српскога Олимпа. Иако сам у одмаклим годинама („прошао сам сито и решето“) трема ме обузима јер није лако говорити о величини која надвисује све наше просторе, све наше „врхове“ и допире до самог космоса.

Сва енергија (и овоземаљска и постхумна) Владике Рада је усмјерена ка освајању врховног или врхунског друштве-ног и моралног добра (вриједности) које се зове слобода. На путу освајања и остварења тих вриједности, тог узвишеног циља, увијек се сучељавао са злом као вјечним противником добра. И тако се може рећи да се Раде, нарочито у раној мла-дости, стално рвао са недаћама које су га ометале на путу ре-ализације врховног друштвеног добра.

Прво се сучелио са препреком коју је само он могао пре-бродити. Требало је, наиме брзо сазрети („остарити“), стећи мудрост и умијеће да влада државом, да управља Црном Го-ром, да сачува Црну Гору окружену злом, злим „духовима“, злим намјерама и наумима. И тако је наш владика Раде „оси-једио“ (омудрио) преко ноћи да би могао бдити над својом зе-мљом, над својим народом. То се само њему могло догодити, то му је сами Бог подарио. Познати његошолог Павле Попо-вић каже: „Млад је, али код таквих генијалних умова, као што је његов, вриједност не чека на године“.

Тек што је ступио на престо, ухватио се у коштац са грам-зивим сусједима који су пошто-пото хтјели да стијесне (угу-ше) и онако тијесну Црну Гору. На удару аустроугарском била је баш ова светиња – манастир Стањевићи. И тако је млади Раде (имао је тек 17 година) морао да се обрати за помоћ и заштиту руском конзулу у Дубровнику Јеремији М. Гагићу. Он му, између осталог пише: „Наш сусјед, велеумни кабинетник Аустријан, пријети нам узети наш м(онасти)р Стањевиће који је уз нашу црногорску границу... А ми се уздамо да нијесмо ни ми тиква без коријена и сјемена. За ово се све у Бога и у Русију надамо да нас хоће заступити и не дат њима да нас без ништа оставе или покоре и нас свеколико ископају – и горе и крш, у равну земљу претворе. Но, и тадер бисмо се још упитали што је и колико чије, јер бисмо ми још Црногорци, Сербаци, Сло-

besj

eda

проф

. др

НО

ВО В

ујош

евић

Морална димензијаЊегошевог дјела

10

svetigora

/ 2

014

/ но

вем

бар

вјани били и остали. Сад молимо да о томе свему јавите, изволите двору и да имадну кад-гођ милости и да нам што прије заштиту или упутствије пошаљу“. Писмо је датирано 21. новембра 1830. године. (Његош – Изабрана писма, стр. 25-26). Његош је, наравно, сачувао манастир из којег вјечно зубља (луча) обасјава Божјом свјетлошћу васколике православне вјернике, васколико Српство, као што то чине и остали наши манастири.

Колико је Његош волио свој народ, своју земљу, говори и изрека која је вјечно задр-жана и укоријењена у свијести народа: „Гори ка владика за Лесендром“. Ријеч је о својевр-сној и дубокој грижи савјести која је узроко-вана губитком Лесендра, односно његовим заузимањем од стране турског окупатора. Грижа савјести је, наравно, изазивала осје-ћање немоћи („мало руках, малена и снага“). Но, Његош никад није губио наду да ће уз по-моћ Бога, његових саплеменика и заштитни-це Русије кад тад изгубљено вратити – поно-во освојити и присвојити. Прерана смрт га је у томе омела. Оваква грижа савјести није ни-кад забиљежена на овим нашим просторима, a својствена је само владаоцима са изразито високим степеном идентификације са наро-дом и са државом којом управљају. Добро би било да данашњи наши владаоци посједују такву грижу савјести. Но, они су је у потпуно-сти изгубили услед грамзивости и енормног егоизма. За цијело вријеме своје владавине Владика Раде није имао мира и спокоја. Најве-ће зло – турски окупатор стално је држао на нишану његову државу, његову земљу, његов народ. Бљувао је отров на наш крш да би нам сјеме у корјену затро. Но, ипак, у томе није ус-пио. Успио је владика Раде да сачува и одржи Црну Гору.

На књижевном и философском плану и пољу, водио је тешке „битке“. Све их је добио. Резултати су епохални. Наводимо неке од њих.

Морално огледалоСаткао је владика Раде у свом књижев-

но-философском дјелу својеврсно морал-но огледало, или боље рећи праву галерију моралних ликова (српских) који су извајани до савршенства. Ријеч је првенствено у мо-ралним узорима и угледницима на које су се угледале прошле, садашње генерације и на које ће се угледати и генерације које долазе. Сви ти узори, сви ти морални достојанстве-ници, директно „искачу“ из Његошевих дје-ла, првенствено из „Горског вијенца“, и уска-чу у нашу савјест и свијест као „контролори“ нашег понашања, наших наума и планова, као вјечни експонати у нашем „музеју“ чој-ства и јунаштва. То су првенствено: Карађор-ђе – „бич тирјанах“, Владика Данило – ноћоб-

дија српске судбине, цар Душан Силни и огромно његово (српско) царство, Игуман Стефан – народни мудрац чији се савјети требају и „морају“ поштовати, Вук Мандушић – „А у руке Мандушића Вука, биће свака пушка убојита“, Вук Мићуновић – „Мићуновић и збори и твори, Српкиња га још рађала није, од Косова па и прије њега“. Ту су, наравно, и многи, и многи други ликови–угледници. Не тре-ба, наравно, заборавити и оне на чијим се дјелима или боље рећи недјелима треба учити како се не треба понашати и који су вје-чити противници онога што се одређује као врховно добро, а то је морал. Родоначелник ових типова је, наравно, Вук Бранковић

– „Бранковићу погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење“.

Српство као морална вриједностЊегош у својим дјелима првенствено говори о Српству као о

народносној и националној одредници. У „Лажном цару Шћепану Малом“, експлицитно потенцира народносну одредницу:

„Сад пропојте високи ДечаниИ лијепа лавро СтуденицеСвети спомен из вјечне читуљеЗа слободу падшим јунацимаОтворите се витешке гробницеПо Косову српскијех јунакахЕво зоре на наше бреговеДа нам општу обасја светинуИ аманет наше народности.“

Његошолози су махом истицали Српство као националну одредницу у његовом дјелу. Многи од њих нијесу потенцирали, или, пак, нијесу у довољној мјери, српство као моралну вриједност или врховно добро. Његош је на то указивао или имплицитно или експлицитно. Истина, више имплицитно. За Његоша је врхунска вриједност Слобода и борба за слободу. При томе мисли на слобо-ду, односно ослобађање Срба и Српства од турског јарма. Према томе, стављен је знак једнакости између Српства и његове слободе. Српство се изједначава са вриједношћу слобода. И заиста се може рећи, и то без претјеривања, да је Српство (његово ослобођење) као вредносна одредница било јака мотивациона снага у дугој и не-прекинутој борби против страних завојевача.

Један статистички показатељМноги не воле статистику. Чак јој и не вјерују. Но, кад је тачна и

педантна, она је неумољива. Мора јој се вјеровати. Баш за потребе ове бесједе, извршили смо мини статистичко истраживање. Пре-бројали смо мјеста у „Горском вијенцу“ гдје се говори о Србима и Српству. Открили смо да се на око стотину мјеста помињу назначе-не категорије.

Кад би се продужило ово пребројавање и у осталим Његоше-вим дјелима, сигуран сам да би се тај број попео и на 1000. Инте-ресантно је уочити да се по учесталости на првом мјесту налази народносна одредница, на другом, српски ликови и јунаци, а на трећем зов (поклич) за ослобођење, за слободу. На четвртом мјесту појављују се и категорије, које су у ствари својеврсни вапаји над Ср-бима и њиховом судбином.

„О кукавно српство угашено“;„О, несрећо, да те Бог убијеСвагда си се на нас товарила“

Све ово казује и показује да је Његош до дна „уронио“ у српске проблеме и дилеме, у српски идентитет и његову судбину. Иако се рвао, тешко рвао, чак и до изнемоглости, ипак се лагодно осјећао, јербо је био свјестан да ради право творитељство за свој (српски) род. 11

новембар / 2014 / s

vetigora

Косово и косовски мит – морални кодекс народа и узвишена вриједност

Постоје они који у негативном контексту говоре о косовском миту. Чак су спремни да га, и то брзомет-но, означе као митоманију, као нешто што је неспоји-во са цивилизацијским помацима. Наравно, то су, бла-го речено, произвољности и незнавености. Но, прво да чујемо што о косовском миту – о Косову, у Црној Гори говоре људи од пера и знања. „Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свог духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дјела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу“ (Јован Цви-јић). „У Црној Гори је присутна жива косовска традиција, косовски мит. Намучене жене које су одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су о Косову као својој особеној судбини и личној трагедији“ (Љуба Ненадовић). „Све што се рађа у црногорским брди-ма, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“ (Иво Андрић).

„У легенди (миту) није главна њена стварна садржи-на коју наука као такву може да докаже, већ је основ-ни друштвени став који је резултат тог вјеровања у ле-генду. Црногорац је по свом легендарском вјеровању не само најбољи ратник на свету, већ и најбољи Србин, српскији од свих Срба. Црногорци су чували аманет са Косова. Тај јуначки понос, да бране да се не угаси по-следња варница српске независности, одржавао је и подгревао њихову борбу кроз векове“ (Герхард Геземан, њемачки културолог и карактеролог). „Косовска трагедија и култ о њој снажно је утицало на стварање целокуп-ног система вредности у Црној Гори, ранг вредности целих племена и братства одређиван је у првом реду по њиховом ‘држању’ према заветној косовској мисли“ (Владимир Дворниковић). Сва ова схватања имају своје уте-мељење у Његошевој мисли и поимању, у његовом

„Горском вијенцу“.Из цитираних мисли као и из промишљања и „ци-

јеђења“ Његошевог опуса, јасно се види, као на дла-ну, да је Косово и косовски мит узвишена морална вриједност, својеврсни морални кодекс који је крцат упутствима како се треба понашати. Довољно је на-поменути норму – „Не издати“. То је норма уздигнута до самих небеса. Она је у овом кодексу норма над нормама. Присјетимо се само Његошеве клетве у

„Горском вијенцу“. Ни у литератури ни у усменом кази-вању, нема оштрије и теже осуде оних који крше или ће евентуално прекршити поменуту норму. То значи да се у овом контексту клетва поима и схвата као сво-јеврсна морална санкција, морална осуда оних који су се дрзнули да је прекрше и погазе.

Универзална порукаФилософска промишљања о човјеку, о небесима,

о космосу, о Творитељу, о борби непрестаној у небе-сним пространствима, дошла су до изражаја у Њего-шевој „Лучи микрокозма“.

У почетку читања овог дјела, сусријећемо се упо-зорењем (поруком) онима који хоће да сазнају човје-ка, његову суштину, његову, бесмртност, његову душу.

„С тачке сваке погледај човјека,Како хоћеш суди о човјеку –Тајна чојку човјек је највиша.Твар је Творца човјек изабрана.Ако исток сунце свјетло рађаАко биће ври у луче сјајнеАко земља привиђење нијеДуша људска јесте бесамртнаМи смо искра у смртну прашинуМи смо луча тамом обузета“.

У питању је, дакле, универзална (свестрана) философ-ска и методолошка порука и значење. Ко је не поштује, тај не може имати успјеха у тумачењу човјека и природе. Тај ће неминовно забасати у беспуће, у једностраност, у сле-пило најгоре врсте.

И на крају побједаУ миленијумском (бесконачном) трајању, и космос, и

бесконачна небесна пространства, као и цијела планета Земља крцати су сукобима: између Сатане и Творца, из-међу свјетлости и мрака, између крсти и некрсти, између среће и несреће, између охолости и питомости. Ријечју, из-међу добра и зла. Борба дуга, непрестана. На срећу човје-ка и природе, Сатана је побијеђен, зло је надвладано:

„По побједи страшној над СатаномВелика се сабранија стечеУ полету цара превјечнога:Архангели првопрестолнициИ премноге хиљаде сјајнијахБлагодаре Творцу могућемуРад повратка блажене тишинеЗа свијетлу његову побједуНад владалцем злости и несреће“.

Земља слави свога спаситеља:„О, преблаги, тихи Учитељу!Слатка ли је света бистра водаС источника твога бесмртнога!Од твога су свјетлога погледаУплашене мрке ишчезнуле,Од твога су хода свештеногаБогохулни срушени олтари.Васкрсењем смрт си поразиоНебо твојом хвалом одјекујеЗемља слави свога спаситеља.“

Умјесто закључка – помолимо сеО, Владико, наша дико, наша иконо и наша вјечна узда-

нице, сатане ти мошти претурају (премјештају) – не дају ти мира и спокоја. Не поштују твоје свете аманете. Ми вјер-ници овдје сабрани, сабрани на Тројчиндан у овом светом здању, помолимо се нашем Митрополиту и свим нашим свецима и духовницима за смирај Његошеве душе. Помо-лимо се да се оствари Његошева врховна жеља, Његошев аманет, да нађе смирај на врху нашег духовног Олимпа, у цркви коју је он саздао, коју треба наш Свети Петар Чудо-творац обновити. Нека наш Владика Раде, са дубоким ми-ром и спокојом и за вјечна времена одатле „надгледа“ сво-ју милу Црну Гору и васколико Српство! Боже дај! И Бог ће дати!

Бесједа изговорена поводом 200 година од рођењаПетра II Петровића Његоша у манастиру Стањевићи

на Тројчиндан, 23. јуна 2013. љета Господњега.

12

svetigora

/ 2

014

/ но

вем

бар

besjeda

мит

рополит АН

ТОН

ИЈЕ Блум

Споменик браниоцима Београдана београдском Новом гробљу

У име Оца, Сина и Светога Духа.За неколико минута ћемо се помолити за вечни покој оних који су отишли из овог живота, конкретно – оних који су умрли суро-вом смрћу пуном патње на бојном пољу; умрли болно у ужасним гра-ђанским сукобима, као и оних умрлих у ужасу затвора, логора и просто-рија за мучење. Све те монструозне ствари од пада човековог на овамо, плод су чињенице да смо изгубили Бога, а са Богом смо изгубили љубав према ближњем и осећај за поштовање живота.

Али, шта можемо молитвама додати тишини коју смо до сада чува-ли? Зашто додавати речи тишини? У тишини смо стајали лицем у лице са оним што смрт јесте, са осећајем страхопоштовања, захвалности, пока-јања и скрушеног срца; сада ћемо стајати пред Богом, сви држећи упа-љене свеће на исти начин на који их држимо у васкршњој ноћи – запа-љеним свећама објављујући да светлост сија чак и у тами: чак и ако је тама не прима, она нема моћ да је угаси; објављујући свећама да веру-јемо да је Христос заиста васкрсао и обећао да ће доћи дан када ће сви упокојени васкрснути, да ће устати из гробова и ући у пуноћу живота. И опет, такође стојећи са свећама, говорићемо Богу, тихо, о чињеници да су они које памтимо били и заувек остају светлост свету. Научили су нас шта значи волети толико да се положи живот за другога. Научили су нас шта значи превазићи страх и ужас могуће смрти, превазићи ту моћ одвајања од оних које су волели више од свог живота, јер су за њих дали животе, а ми смо схватили њихову поруку.

И опет, када се молимо за њих овако их сагледавајући, морамо се сетити речи Светог Јована Златоустог, који каже да је узалудно хвалити духовне горостасе ако се не угледамо на њих. Ако смо схватили оно што смо видели у њима: велико срце, пожртвовану љубав, великодушност и другарство, дуготрпљење упркос болу, упркос страху, упркос свим страхотама које је човечанство изумело –онда се морамо угледати на њих, научити да будемо као они: да не чекамо да се деси трагедија како бисмо покушали да узрастемо до тог нивоа, до те висине, већ да из дана у дан будемо у малим стварима оно што су они били у великим, превази-лазећи у себи све оно што је моћ зла, моћ сатане, моћ нашег пада, боре-ћи се; борећи се из дана у дан. О тој борби говори Свети Павле када каже да ће они који су се борили истинским, правим подвигом вере бити овенчани. Трагедија је око нас и у нама: у подељености, у помрачењу на-ших срца, у подељености која постоји међу нама, између људи, између раса, између народа – све то доноси хладноћу, равнодушност, све то до-води до глади, болести, патње, и смрти. То су ствари које можемо прева-зилазити из дана у дан, подражавајући тако кроз мале ствари оне који су дали своје животе у најтрагичнијој, понекад и најстрашнијој ситуацији.

И запамтите – наши су животи и наша слобода створени њиховом смрћу и страдањем. Зато принесимо Богу сведочење да они нису живе-ли узалудно – да је њихова порука дошла до нас, да наше молитве нису просто речи већ покушај да будемо оно што су они били, да узрастемо до њихове мере, да будемо достојни Њега који је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје; Њега, само-га Бога који је постао човек да би положио свој живот за сваког од нас, за све нас. Нису само наша браћа они на чије човекољубље треба да се угледамо, већ на самога Бога у Његовој љубави.

Али како? Сами не можемо чинити ништа, али, ако само допустимо Богу да нас Он обликује, да спали у нама све што је недостојно нас самих и Њега – једног дана ћемо ста�